КРИЗА АУТОРИТЕТА

новембар 7, 2009

Како тумачити дешавања у друштву која се тичу пандемије грипа, стварања ВАНУ и доношења Закона о информисању, осим као јасну кризу ауторитета у српском друштву – суоченим са кризом смисла и идентитета, предвођеним елитом која је неспособна да пронађе смисао и изгради идентитет, са већином грађана који се налазе у стању апатије и немоћи.

 

Једина покретачка сила у овом друштву је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за надмоћ. Ова сила уједињује већину грађана и њена реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине…

 

У случају да владика који мења патријарха СПЦ позове грађане да се не вакцинишу, више од половине грађана Србије би отишло на вакцинацију. Данима најстручнији научници говоре да је вакцина безбедна а у Србији расте број оних који сумњају у безбедност вакцине.

 

Када председник Републике изјави да Војводина не постаје држава у држави, међу грађанима је све већи број оних који мисле да Војводина постаје држава у држави. Пре годину дана је САНУ упозорила да се не формира ВАНУ и сада се отвара пут за – формирање ВАНУ. Грађане апсолутно не интересује шта се мисли у САНУ нити знају да се у САНУ нешто мисли…

 

Уставни суд треба да донесе одлуку да ли је Закон о информисању  у складу са законима и Уставом. Да видимо ту одлуку, да видимо како ће власт реаговати на ту одлуку, да видимо колико ће грађана знати какву је одлуку донео Уставни суд. За то време један од владика изјављује да он не признаје ниједан овоземаљски суд. Бивши начелник БИА указује на лоповлук министра полиције у фабрици Галеника. Сви у полицији и тужилаштву Србије знају да градоначелник Јагодине краде у РБ Колубара, већини грађана постаје јасно ко контролише медије и тржиште маркетинга у Србији…

 

У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да садашњег министра полиције у Србији подржава мање од 5% грађана Србије а министра економије мање од 1% грађана Србије. И они су власт, први управља системом безбедности, други управља економијом. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача. Нешто већу подршку има председник Демократске странке, али само када се ради о избору један на један са радикалским кандитатом, када бројни гласачи ДССа и ЛДПа гласају за председника ДС а већ сутрадан прелазе у опозицију.

 

Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају од стране грађане Србије је мања од укупног броја пунолетних грађана Србије. САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и које грађани имају у судове и полицију.

 

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Србији је потребна политика за коју ће се залагати већина грађана Србије. Прави ауторитети ће бити они за које ће на демократским изборима гласати више од две трећине од укупног броја бирача у Србији.

 

Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити сила која ће оживети и оздравити умируће и болесно биће? Сила која ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, сила која ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији  и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва…

 

 


Selo gori, a Boris se češlja

новембар 5, 2009
Stevan Filipović
Ne tako davno je izvesni profesor Fakulteta dramskih umetnosti, koji se javno deklariše kao fašista, a već duže vreme izgleda kao negativac iz Indijane Džonsa, upitan šta misli o opskurnom B-filmu-po-igrici Mortal Kombat 2, rekao: ’Pa, to je genijalno! To je postmodernistička fantazmagorija!’.

 

Čovek bi pomislio da ova sintagma najslikovitije opisuje našu stvarnost. Kako drugačije sem kao fantazmagoričnu okarakterisati vest da je predsednik Srbije Boris Tadić lupio prvu klapu na snimanju serije Selo gori, a baba se češlja? Čekajte, on se sprda, jel tako, to je šala?

Nažalost, stvari nisu baš tako jednostavne, ni tako krasne, što bi rekao Teofil Pančić.

Pomenuti performans ipak nije egzibicija šaljivog shvatanja postmodernizma našeg predsednika, i svetlosnim godinama je daleko od Obame koji pozira sa laserskim mačem iz Ratova zvezda. Pomenuta ’serija’ ipak nije samo još jedna u nizu neprihvatljivo lošeg tv smeća koje je lopatama servirano izbezumljenom narodu od devedesetih na ovamo. Selo gori, jedan bona fide anticivilizacijski delirijum, ide korak dalje – ona se može pročitati kao (konačno) javno prezentovana platforma nazadnjaštva i primitivnog, ruralnog populizma koju je vladajuća stranka prihvatila, i na osnovu koje je dobila izbore. Svaka epizoda se dešava u svinjcu, svi likovi govore i ponašaju se kao da su mentalno retardirani, a njihovi odnosi i zapleti epizoda su na nivou drastično nižem od latinoameričkih sapunica. I onda predsednik države odluči da lupi prvu klapu, da da legitimitet tom užasu! Pa jel moguće? Pa zašto? Nije valjda samo zbog toga što je u pitanju najgledanija serija. Nije li makar malo važno o čemu se tu zapravo radi? Naravno da nije važno o čemu se radi. Naravno da je razlog isključivo broj gledalaca. Pa kako se drugačije dobijaju izbori, pitaće vas u čudu Krle i Šaper? A sem toga, univerzum kreiran ovom serijom je dobar eksperimentalni model moguće Srbije i idealnog glasačkog tela, u ne tako dalekoj budućnosti. Dakle, nema više i Evropa i Rusija, i Exit i Guča, to je bila samo prelazna strategija, od sad samo gunj, Guča, Rusija, Ahmadinedžad i Čavez.

I ne znam, na kraju, otkud pravo ikome da bude iznenađen. Pa upravo na toj platformi je napravljen ultra-uspešni proizvod zvani Boris Tadić i cela nova postđinđićevska DS, koja osim imena, više definitivno nema nikakve veze sa starom. U pitanju je logičan nastavak transformacije Demokratske stranke, koja je tako temeljno izvedena, da bi čovek mogao da se prevari i pomisli da neko stvarno pametan stoji iza cele ideje.

Iz ove perspektive, kao naučna fantastika izgleda činjenica da je Zoran Đinđić nekada bio lider te stranke. Đinđić, koji je imao smelosti da u lice narodu govori da je lenj, neobrazovan, da živi loše zato što je pogrešno birao deset godina, da za to mora da se plati cena. Zamislite sad bilo kog političara u Srbiji danas koji izgovara ovako nešto? Nemoguće. Tako se ne dobijaju izbori, reći će vam Krle i Šaper! Pogledajte naše kampanje – ne znaš da li prodajemo veš mašinu, Lav pivo ili predsedničkog kandidata! Boris Tadić®, muškarci znaju zašto! Moraš da budeš deo mase, nikako ne smeš da odskačeš. Đinđić je bio kao ono pile sa crnom tačkom na glavi, koje ostali pilići kljucaju do smrti, samo zato što je različito. Dakle, ovde ne moraš da budeš genije da bi zaslužio najstrašniju sudbinu – dovoljno je da samo malo odskačeš od proseka, da makar malo više znaš o profesiji kojom pretenduješ da se baviš.

Ako za, recimo, 20 godina Toma Nikolić posle nekoliko udaraca glavom o zid doživi prosvetljenje, i shvati da je modernizacija ipak najbolji put za Srbiju, to će biti ogroman korak za Tomu Nikolića, ali će generacije koje su sve to vreme živele i umirale u mraku i haosu biti cena iskupljenja čoveka koji je, ispostavilo bi se, promašio profesiju – jer mu je trebalo ukupno 50 godina bavljenja politikom da shvati stvari koje bi trebalo da budu elementarna polazna osnova za bilo kog početnika u toj struci.

Ali, kako kaže onaj vic, šta mi nindže sad da radimo? Makar delimično rešenje ove naizgled bezizlazne situacije (ili makar vrlo efikasni painkiller) je u neprihvatanju ’’njihovih’’ pravila igre. Hajde da nikada, ni kod kuće, ni na poslu, ni u neobaveznim razgovorima sa prijateljima, ni u šali, nikada, ne dozvolimo da se Selo gori, a baba se češlja tretira kao tv serija! Dakle, Selo gori je nešto, ali nemojte se sprdati sa nama i govoriti nam da je to tv serija. Znamo kako serije izgledaju, na toj istoj televiziji ide Rim, pa Californication, pa 24, pa Porodica Soprano.

Hajde da ne dozvolimo da se ljudi koji se bave politkom u Srbiji tretiraju kao političari. Ne da kažemo da ne postoje, to bi verovatno bilo suviše – dovoljno je samo da pamtimo da oni nisu to za šta se predstavljaju, da im stavimo do znanja da nismo baš potpuni idioti, i da nismo zaboravili kako bi trebalo da izgledaju, razmišljaju ili govore originali.

Zvuči kao vrhunac iracionalnog, autističnog ludila, ali zapravo je to jedini način da se ostane normalan. Zamislite da sutra Spilberg odluči da gostuje u nekoj našoj emisiji i da pored njega sedne entitet zvani Radoš Bajić, i da sad Stiven treba da razgovara sa njim kao sa kolegom rediteljem. Ne ide. Onog trenutka kada prihvatimo ’’istinu’’ da je Matrix jedina prava realnost, gotovi smo. U međuvremenu, možemo, onako ketmanski, da živimo, radimo, volimo i mrzimo, rađamo se i umiremo u Matriksu, ili pak da se aktivno borimo protiv Matriksa, kakogod. Ono što je važno je da nikad, ni u najcrnjem trenutku, ne zaboravimo da postoji i svet van Matriksa. Malo lepši, bolji, humaniji svet.

Autor je reditelj iz Beograda

Peščanik.net, 05.11.2009.


Tri glasa protiv

новембар 5, 2009

Ljubomir Živkov

Zar zbilja nikome osim meni nije stalo da se SANU ukine

Deo kolumne iz nedeljnika Vreme broj 983

&

Šta bi se desilo da država ukine SANU? Da, kako ih je Davičo zvao, kakademici do prvog marta pokupe lične stvari ukoliko ih drže u Knez Mihailovoj, da vrate ključeve od kabineta! Titule im se ne osporavaju, ali akademski dodatak (kakav izraz) više neće dobijati. Ako su se privikli jedni na druge, neka slobodno zakupe neku drugu zgradu, ukoliko ih međusobna povezanost nadahnjuje na nova pregnuća namenjena srpskom i ljudskom rodu, neka i dalje sarađuju, ali kao samofinansirajući. (…) Naše sve siromašnije društvo prijatno bi se iznenadilo shvativši da je bez SANU-a sve isto, da se radilo o pukoj navici. Kojoj? Pa da se osvedočeno mudrima i talentovanima obezbedi svetilište, počasti i redovita natprosečna prinadležnost, a da se od njih očekuje manje nego što arhaično pleme očekuje od vrača! Ne, ne stoji niko na putu akademiku da još nešto istraži ili stvori pa da to objavi, dapače, neki to i čine, Akademija će svako delo štampati i razaslati ga na sve strane, ali ako i ništa ne stvori, zna se šta je akademik. (…) Čemu bi učeni ljudi stremili kad ne bi postojala SANU posle koje ima još samo Aleja velikana?! Akademici, barem oni promućurniji i iskreniji, shvataju da je njihova privilegija izrasla iz predrasude o postupnom i merljivom razvoju koji mora imati zvanični vrhunac, terasu blaženih gde povetarac kao na Tibetu miluje sede brade. Akademija je taština i muka duhu, ali njeni članovi nemaju srca da se samoukinu, dapače, iznutra pomno motre ko sve obigrava i ko se sve oblizuje oko njihove tvrđave, razmatraju molbe, preporuke, biografije, primaju izvestan broj dopisnih članova, nekolicinu prime za stalno, tim sitnim rešetom apdejtuju svoj olimpijski status, podižu rang ustanovi i sebi samima, produžavaju vek jednoj navici. (19. februar 2009)

&

Članovi SANU o vlastitom trošku štampali su letak „Ko smo mi i kakova je narodu polza od nas?!!“

Kako smo samo bili zaslepljeni počastima i novcem kojim nas je obasipao naš sve u svemu neprosvetljeni i siromašni narod, a zauzvrat mu nismo dali ništa! Napuštamo, saborno i zanavek, ovo zdanje koje neka bude sklonište za decu bez roditelja i od danas ne primamo više nijedan dinar za naše naučne i umetničke doprinose! Ako smo i učinili nešto vredno u ovim takođe precenjenim oblastima, to postignuće nam je plata, dosta nam je privilegija, nećemo da umiremo u specijalnoj bolnici za akademike dok naši sugrađani umiru gde ko stigne. (28. maj 2009)

 


ЧЕКАМО…

новембар 4, 2009

На одлуку Уставног суда поводом Закона о информисању.

 

Да сазнамо ко су највећи наркодилери у Србији.

 

Где су нестале паре са Кипра и како је вођена приватизација.

 

Шта ће бити са некретнинама које поседује Војска Србије.

 

Коме ће и под којим условима бити продат Телеком Србија.

 

Када ће бити ухапшен врх грађевинске мафије и када ће бити сузбијена корупција.

 

Да се пронађе гроб Драже Михајловића.

 

Да се ухапси Ратко Младић.

 

Да се осуде злочини комуниста.

 

Да се осуди злочин у Сребреници.

 

Да се реши статус Срба и поврати њихова имовина у Хрватској.

 

Када ће почети примена Закона о лустрацији.

 

Како ће се спроводити Закон о дијаспори.

 

Како ће радити Комисија за заштиту конкуренције и Агенција за борбу против корупције.

 

Коме ће све бити одузета имовина због организованог криминала и колико ће ту бити случајева привредног организованог криминала.

 

Да сазнамо ко и са колико новца финансира политичке странке.

 

Да сазнамо ко и са колико новца финансира највеће НВО.

 

Ко су власници српских медија и да ли има монопола на тржишту медија и маркетинга.

 

Да ли ће дозволити употребу ГМ хране и градити нуклеарне централе.

 

Да ли ће без референдума поднети захтев за чланство у НАТО пакту.

 

Како ће бити коришћени кредити, ко ће изводити радове на највећим инфраструктурним пројектима, колико ће се Србија задужити.

 

Извештај Државне ревизорске институције.

 

Стратегију за развој пољопривреде и села, реформе пензионог и здравственог система, спровођење “гиљотине прописа“.

 

План за очување породице, развој деце, бригу о студентима, повећање наталитета, подршку младим брачним паровима, подршку најбољим научницима, чување ћирилице и развој српског језика.

 

САМО ВАС ГЛЕДАМО…

 

 

 

 

 

 

 


Vekovi ne-građanskog društva

новембар 3, 2009
Zoran Stokić
U političkoj istoriji, kojoj je naša elita jedino naklonjena, slike prošlosti odvijaju se na sledeći način: u tom i tom vremenu vladao je taj i taj kralj i vodio je te i te bitke – i to je sve. Za svakodnevne delatnosti običnog čoveka u tom kraljevstvu oni se nikada nisu interesovali.

O različitim oblicima društvenih i privrednih prilika, o različitim običajima i pravima – oni ne žele da znaju ništa. A bez te zapostavljene – dakle nenaučene – društvene istorije, ekonomska istorija ostaje jalova, a politička nerazumljiva. Pa i to što se Srbija danas toliko razlikuje od drugih država u Evropi dolazi otud što je imala toliko različitu društvenu istoriju od tih zemalja.

U vreme kada su naši despoti vladali u maniru vizantijskih careva, kada je neslobodno stanovništvo padalo ničice pred carem–kosmokratorom i hronokratorom, u, na primer, Londonu nije postojalo kraljevsko uporište nalik onom u pariskom Luvru. Kada bi engleski kralj dolazio u grad, on bi boravio na njegovom obodu, u Vestminsteru ili u Taueru: čak ni Ričard II i Čarls I nisu mogli naređivati gradskoj policiji i gradskim odbornicima, grad je bio autonomna jedinica. To je jedan od brojnih primera srednjovekovnog usklađivanja snaga, a iz tako nastale ravnoteže, vekovima kasnije iznikla je engleska demokratija.

Nažalost, istorija srednjovekovnih gradova danas se istopila u političkoj istoriji država, a i samim njihovim razvojem tokom vremena polako se gubila njihova duhovna suština. Na tim razlozima mogla bi da se temelji iluzija naše elite da ćemo, okrečimo li sve fasade u Beogradu u belo, učiniti naš grad ekvivalentnim onima u Evropi. Ta mentalna konfuzija nas sprečava da i u 21. veku shvatimo da su građani ono što je primarno u gradu, a da je sve ostalo sekundarno. Građani brinu o javnom dobru grada, učestvuju u javnim poslovima, ukratko, grad zavisi od njihove aktivnosti, od njihovog znanja i od njihovog morala.

Grad je pravna tvorevina koja građanima obezbeđuje pravni status i čini ih članovima političkog korpusa i nema ničeg zajedničkog sa „narodnom“ tradicijom. U svakom srednjovekovnom gradu u Evropi vođena je žestoka politička borba – ali ne između nacionalnih partija (nacije još nisu ni postojale), nego između zanatskih cehova, gildi i gradske uprave – borba za povećanje kvaliteta života građana. Građani jednog grada učili su se čak i diplomatskim veštinama, jer su se konstantno nadmetali sa drugim gradovima u želji da sačuvaju i prošire svoja samoupravna prava u trgovini i zanatstvu nad teritorijama koje su kupili od kralja, crkve ili feudalnih gospodara.

Procvat gradova u 11. veku bio je uslovljen i činjenicom da su gradovi pridošlim stanovnicima (uglavnom seljacima i trgovcima) bili u stanju da pruže istu vrstu zaštite koju su im pružali feudalni gospodari. U ta vremena, da bi opstao, čovek je morao pripadati nekom udruženju – kasti, manastiru, gildu, vlastelinskom posedu itd. Kičmu grada činili su gildovi zanatlija i trgovaca, pa su čak i plemići ili intelektualci koji su želeli da budu članovi gradske uprave prvo morali da se učlane u neki od postojećih gildova. Zanatski ili trgovački gildovi bili su korporacije organizovane u formi religioznog bratstva pod zaštitom određenog sveca.

Kod Anglosaksonaca ti su gildovi već u 9. veku bili u stanju da pomažu i podržavaju svoje članove, osnivajući zanatske laičke škole (prve takvog tipa posle antike) i pružajući im nešto nalik na današnju socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Bitan momenat tog udruživanja bila je gradnja crkvi: gradovi su se utrkivali čija će crkva biti veća i lepša. Jedna od korporacija – gradski univerzitet – dobila je ime ne po „sveukupnosti nauka“ (znanja) nego po „universitates magistrorum et scholarium“. Korporacije univerziteta i građevinara preporodile su gradove, a prvi rezultati bili su vidljivi u potpuno novom stilu gradnje – gotskoj crkvi, kao i gotskoj umetnosti.
Oblici ponašanja ljudi nisu organski, nasledno predodređeni, oni se uče kroz proces socijalizacije.

Dok se od Srednjeg veka u Evropi odvijao proces samostrukturiranja građanskog društva, mi smo za to vreme pokušavali da preživimo u okovima despotskih sistema. A socijalizacija u despotijama odigravala se onako kako je to zapisao Monteskije: „prvo detetu i učeniku oduzmu sve da bi mu kasnije dali nešto, sve sa ciljem da se najpre stvori loš čovek, da bi se naposletku stvorio dobar rob“.

Živeći vekovima atomizovano, u stalnom strahu za svoj život u državama gde je i razgovor dva čoveka smatran kovanjem zavere protiv despota, mi smo danas puni snažnih osećanja srdžbe i prezira: ne umemo čak ni da razgovaramo, već se stalno svađamo i saplićemo jedni druge. Svaki razgovor je megdan, ne samo na ulici, nego i u skupšini, medijima, pa čak i u nauci.

Za saradnju, zajedničke projekte i izgradnju nedostaje nam građanska mirnoća i strpljenje. Elementi građanskog duštva neće nam pasti s neba kao božiji dar, moramo ih sami učiti i naučiti – ili nestati sa istorijske pozornice.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta

Peščanik.net, 03.11. 2009.


Бити или не бити

новембар 1, 2009

Гост овогодишњег Сајма књига Антонио Сесар Молина (1952) дефинише себе као „писца из потаје”, будући да „одузимајући сате сну” спаја стваралаштво са управљањем културним институцијама од изузетног националног значаја. Овај познати шпански интелектуалац објавио је педесетак књига прозе, поезије, есеја, био је новинар, генерални директор Института Сервантес и донедавно министар за културу у Шпанији.

Шта је Европска унија у културном погледу? Каква је културна политика Европске уније, нарочито према такозваним малим народима?

Још треба пуно да се ради на стварању културног јединства, јер оно што је до сада учињено углавном је било политичког и економског карактера. Али Европа неће бити Европа док се не проучи из угла културе. Европа је место са пуно језика и пуно култура које мора и даље да остане такво, и после нашег бољег упознавања и бољег повезивања. Она је место где би наши студенти требало да проводе део времена током студија, на различитим европским универзитетима, уз знање европских језика, што је неизмерно важно. То је дуг и сложен пут који је лагано започет, али који ће пре или касније уродити плодом. Све земље које су ушле у Европску заједницу на добитку су у погледу побољшања демократског система, добросуседских односа, економског положаја… Оне су на добитку и треба све учинити да Европа схвати да је Србија многовековна држава са богатом културом и на изузетно добром географском положају, али, наравно, да би Европа постала свесна значаја Србије, и Србија мора да покаже своју раскош и објасни ко је, као што је то учинила Шпанија у одређеном тренутку објаснивши колико смо допринели стварању европске свести. Радити на томе веома је важно, Србија треба да створи нову слику о себи, помоћу своје уметности, филма, музике, архитектуре… показујући њихов суштински значај за уобличавање Европе.

Шта би Србија добила, у погледу културе, уласком у Европску унију? Да ли ће, говорећи Унамуновим језиком, Србија бити европеизирана или Европа србизована?

Ја мислим да је важно да се истовремено остварују обе идеје: да се Србија европеизира и да се Европа србизује.

Политика, Културни додатак, 01.11.2009.

-

У ситуацији када је на тржишту све већа и јача конкуренција неопходно је да предузећа имају стратегију која не подразумева само дугорочне планове већ која је спремна да да одговоре у кратком року, рекао је јуче представљајући своју нову пословну филозофију „Мислити краткорочно“, директор светске асоцијације консултаната Тинк шорт Ден Херман. Он је говорећи о филозофији пословања коју је измислио средином деведесетих рекао да је циљ таквог пословања да се за кратко време подигне ниво ентузијазма, да се створе нове могућности и пруже шансе свима који ће бити на тржишту када свет изађе из кризе.
Треба да учинимо све да променимо ствари. Ова криза сада је као шпил карата јер се дешава да јаке фирме слабе, а да слабе постају јаке и то исто се догађа и са државама. Ово је ретка прилика да можемо да обликујемо будућност онако како хоћемо и сада је прави тренутак да употребимо знање које имамо и помогнемо фирмама у Србији да се представе на тржишту најбоље што могу – рекао је Херман на конференцији у Привредној комори Србије.

Данас, 31.10.2009.

 

 


Срамота

новембар 1, 2009

Још један доказ колико је очајна српска елита. Знамо да су и поједини тајкуни који су опљачкали српски народ добили највиша признања СПЦ (зато што су један промил од онога што су украли поклонили за изградњу Храма на Врачару). Сада председник СПСа добија награду, и то од владике који окупља људе из дијаспоре. Зашто је владика СПЦ наградио човека који спороводи негативну политику према дијаспори, православљу, равногорском покрету, човека због чијег политичког деловања је много Срба отишло у дијаспору и због чије политике велики број младих  данас планира да напусти Србију? Србија је пред тоталним економским и моралним сломом, и човек који је међу најодговорнијим политичарима у Србији који су криви за стање у коме се Србија налази – добија награду.  Да ли ово има везе са националним поверењем? Тешко. Ради се, вероватно, о обичној трговини. Дачић је, вероватно, проследио неки новац Епархији који је он стекао кроз корупцију, и добио признање. Једноставно, купио је “искупљење“. Што показује да је владика Лаврентије далеко, далеко од Христа. Много је ближи средњевековним бискупима Католичке цркве.

ДАЧИЋУ УРУЧЕН ОРДЕН СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

ЉУБОВИЈА – Владика шабачки Лаврентије уручио је Орден светог владике Николаја заменику премијера и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу.

По завршетку литургије организоване поводом славе манастира Светог Николаја крај Љубовије, владика Лаврентије је рекао да је орден уручен Дачићу у знак захвалности за „пожртвовану љубав према својој цркви и делу светог владике Николаја”.

Владика Лаврентије је подсетио да је тај манастир једна од најмлађих светиња Српске православне цркве, у којој се већ девет година окупљају деца из дијаспоре како би се упознала са историјом, традицијом и културом свог народа.

Танјуг

Kако Млада Србија да врати дугове?

октобар 29, 2009

Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити.

Како?

Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због “ћутања“ – отпишу све дугове.

Војска Србије треба да заузме енклаву око Северне косовске Митровице, Република Српска треба да закаже референдум за независност, треба национализовати Нафтну индустрију Србије и све банке, затворити кинески тржни центар на Новом Београду а царине за увоз из Кине подићи, и ето “велике коалиције“ савеза праведних и напредних, уједињени, бомбардују Србију. Пошто су се “опекли“ током бомбардовања 1999. треба очекивати да овог пута неће гађати болнице, школе и возове, нити користити осиромашени уранијум. Као мете треба “истурири“ све касарне у градовима које иначе треба рушити да би се нешто друго градило, и све пропале фабрике. Ако Руси гађају постројења НИС-а, то искористити у периоду обнове “пре рока“ да Србија пређе на “зелене“ технологије, а на месту Заставе подићи фабрику за аутомобиле на еко погон… Уколико Кинези изграде Кинески мост, претпоставимо да ће гађати Панчевачи мост, што би било пожељно имајући у виду стање овог моста, и, уколико не буде реконструисан до тада, мост Газелу, на који треба ставити макете МИГ-ова, да помисле да је писта…

После 10 дана треба потписати “примирје“, Војска Србије треба да се повуче са Космета, референдум у Републици Српској одложити, НИС вратити, отворити тржни центар на Новом Београду и Кинеску четврт у Трећем Београду. Одмах после тога започети преговоре о отпису свих дугова које Србија има према иностраним повериоцима. Домаћим правним и физичким лицима рећи да због обнове земље неће бити исплаћени дугови државе према њима. Пензионерима уместо пензија делити бонове да сваки дан могу да добију хлеб, млеко, два јаја и Курир у СОС маркету.


СЛОГА И ПОМИРЕЊЕ

октобар 25, 2009

Да ли су партизани и комунисти ослободиоци? Јесу.

Да ли су монархисти и четници издајници? Нису.

Да ли су партизани чинили злочине и издали своју нацију? Јесу.

Да ли су четници сарађивали са нацистима? Јесу.

-

Да ли је хомосексуализам болест? Није.

Да ли је хомосексуализам нормалност? Није.

Да ли хомосексуалци треба да имају своја права? Треба.

Да ли хомосексуалци треба да усвајају децу? Не.

-

Да ли је Слободан Милошевић био аутократа који је радио на штету свог народа? Да.

Да ли су непријатељи Србије само у СМ видели свог непријатеља или у целом српском народу? У целом српском народу.

Да ли је режим Милошевића желео рат(ове)? Јесте.

Да ли би до ратова дошло да режим Милошевића није хтео да ратује? Да, јер су Хрвати, Бошњаци, Албанци и НАТО свакако планирали и ратом да остваре своје циљеве.

-

Да ли је 5. октобар велики дан на путу демократизације Србије и региона? Јесте.

Да ли се 5. октобра догодила револуција? Није.

Да ли је после 5. октобра мало боље живи у Србији? Да.

Да ли су лидери ДОС-а издали грађане Србије који су их довели на власт? Да.

-

Да ли је Зоран Ђинђић био визионар? Јесте.

Да ли је око себе међу сарадницима окупио људе сумњивог морала и доста криминалац? Јесте.

Да ли је ЗЂ заслужио такав политички крај и такав однос од стране опозиције у Србији? Није.

Да ли је преценио или потценио оне којима је препустио или допустио да воде безбедност и економију Србије? Јесте.

-

Да ли су српски тајкуни опљачкали Србију? Јесу.

Да ли су српски радници вредни и организовани? Нису.

Да ли су српски тајкуни једини кривци за лошу економску ситуацију у Србији? Нису.

Да ли су радници у Србији схватили шта је капитализам? Нису.

-

Да ли је потребно сарађивати са НАТО? Јесте.

Да ли треба тражити чланство у НАТО? Не.

Да ли НАТО доприноси миру у региону? Да.

Да ли је НАТО пријатељска организација? Није.

-

Да ли Србија треба да постане део ЕУ? Да.

Да ли Србија треба по сваку цену да постане део ЕУ? Не.

Да ли је ЕУ највећи мировни пројекат на свету? Јесте.

Да ли су све државе ЕУ пријатељске и да ли све вредности које усвоје институције ЕУ треба применити у Србији? Не.

-

Да ли је Русија историјски савезник Србије? Јесте.

Да ли су Срби “мали Руси“? Нису.

Да ли је Русија на путу демократизације и христијанизације? Јесте.

Да ли је Русија још увек превише комунистичка држава? Јесте.

-

Да ли је Ратко Младић српски херој? Јесте.

Да ли је Ратко Младић ратни злочинац? Јесте.

Да ли је РТ најодговорнији за злочин у Сребреници? Није.

Да је РТ одговоран за злочине почињене од стране војске РС? Јесте.

-

Да ли је Србија учинила довољно за дијаспору? Није.

Да ли је дијаспора добро организована? Није.

Да ли су у дијаспори сви четници и/или турбо-фолкери? Нису.

Да ли дијаспора може значајно допринети обнови Србије? Може.


Navikavanje na ponižavanje

октобар 22, 2009

LIČNI STAV

Autor: Nadežda Radović

Preko sedamdeset ženskih organizacija pokrenulo je 2004. godine kampanju protiv govora mržnje u medijima. Povod je bila emisija TV Pink „Ne može da škodi“ u kojoj je izrečen niz uvreda na račun žena samo zato što su žene. Žene su bile svedene na seksualne objekte, vrednovane prema kriterijima porno magazina, omalovažavane, ponižavane. Emisije su emitovane više puta dnevno. Veliki broj žena osećao je nelagodu gledajući ‘preporuke’ TV Pink u emisiji „Ne može da škodi“.

Sve se događalo uz ručak, večeru, neposredno pred početak informativnih emisija, dakle u vreme kad je porodica na okupu i ponavljalo više puta u toku dana. Kada žena oseća ovu vrstu nelagode, evropsko zakonodavstvo to naziva ‘harcelement’ ili seksualno uznemiravanje. Pored toga, ideje, razmišljanja i poruke koje je TV Pink upućivala svim gledateljkama bili su podsticaj za dalju diskriminaciju žena, za uspostavljanje kontinuiteta u diskriminaciji.

Pošto je Zakon o informisanju inkriminisao delikt diskriminacije, podneta je tužba sudu protiv Željka Mitrovića i TV Pink. Do danas ovaj spor ženskih nevladinih organizacija i TV Pink nije doživeo epilog. Presuda nije izrečena. Doduše, emisija „Ne može da škodi“ je u tišini skinuta sa TV programa Pinka.

Ispostavilo se da su novinarska i ina pera koja su ustala u odbranu te i takve „slobode“ medija, poput Aleksandra Tijanića, samo potvrdila svoje mizogine pozicije i ostala u manjini.

Prvo reagovanje TV Pink tada je bilo ‘govor mržnje na govor mržnje’ – činjenica da je među potpisnicama tužbe bila i lezbejska organizacija Labris bila je povod Pinku da diskvalifikuje lezbejke kao ‘nemoralne’ i bez prava da govore o javnom interesu. Mizoginiji je pridodata i homofobija. Tadašnja portparolka Pinka gospođa Tanja Vojtehovski je pokušala da uvrede na račun žena prevede u domen humora i zabave pitajući „šta ćemo sa vicevima na račun ‘pandura’? Treba li i oni da reaguju?“

Podsećanje na mizogino delovanje TV Pink i njenih poslenica/poslenika samo je upozorenje da kad sud ne uradi svoj deo posla optuženi ponavlja delikt. Emisija „Trenutak istine“ pruža obilje dokaza. U vremenu ekonomske krize, bede u kojoj živi veliki broj ljudi ova TV kuća pokušava da nas ubedi da je sve na prodaju. Voditeljka te emisije Tanja Vojtehovska posle pitanja ženi koja je od svoje jedanaeste godine bila žrtva incesta „Da li ste u tome uživali? u novinama „24 časa“ postavlja pitanje: „Šta je tu nemoralno?“ To njeno pitanje zahteva odgovor.

Nemoralno je kad novinar/novinarka nestručno, bez elementarnih znanja ulazi u život osobe koja je patila. O incestu postoji vrlo obimna literatura, i na našem jeziku. Feministkinje su prevele i napisale brojne studije i knjige. Deca žrtve incesta ulaze u život sa nejasnim ulogama ko im je ko (otac ili ljubavnik; majka ili suparnica;), sa mučninom, nesigurnošću, nepoverenjem u ljude jer ih je izdao/izdali oni koji su trebali da im pruže sigurno detinjstvo. Ako je pitanje o uživanju trebalo da implicira odgovor o orgazmičkoj reakciji tela, takva reakcija je moguća, ali to kod žrtve samo produbljuje traumu i proizvodi dodatno osećanje krivice. Da li je gospođa Vojtehovska htela da postidi ženu, da je izloži ruglu pred TV auditorijem. Da li to jedanaestogodišnje nezaštićeno dete treba čerečiti na ovaj način? Da li je novac ekvivalent za to što je gospođa voditeljka tražila da joj žena odgovori?

Čemu uopšte ova i druge slične emisije (48 sati svadba, Veliki brat, Farma…), odnosno emisije u kojima ljudi u trci za novac pristaju na sve? Ove emisije treba da ubede narod da je novac najviša vrednost, zamena za sve drugo. Reč je o „inženjeringu pristanka“, jednoj od dobro poznatih tehnika manipulacije masama. Dakle, ove emisije treba da nas naviknu da je ponižavanje čoveka normalno, da ne postoje granice pristojnosti. A da smo ‘pristojno društvo’ institucije bi već odavno reagovale. Ima tu dovoljno materijala za strukovna udruženja psihologa, sociologa, pedagoga, za policiju, istražne organe, nevladine organizacije, medije, verske zajednice…

DANAS, 23.10.2009.


The Economic Recovery is an Illusion

октобар 20, 2009

by Andrew Gavin Marshall
Global Research, October 3, 2009

War is Peace, Freedom is Slavery, Ignorance is Strength, and Debt is Recovery

In light of the ever-present and unyieldingly persistent exclamations of ‘an end’ to the recession, a ‘solution’ to the crisis, and a ‘recovery’ of the economy; we must remember that we are being told this by the very same people and institutions which told us, in years past, that there was ‘nothing to worry about,’ that ‘the fundamentals are fine,’ and that there was ‘no danger’ of an economic crisis.

Why do we continue to believe the same people that have, in both statements and choices, been nothing but wrong? Who should we believe and turn to for more accurate information and analysis? Perhaps a useful source would be those at the epicenter of the crisis, in the heart of the shadowy world of central banking, at the global banking regulator, and the “most prestigious financial institution in the world,” which accurately predicted the crisis thus far: The Bank for International Settlements (BIS). This would be a good place to start.

The economic crisis is anything but over, the “solutions” have been akin to putting a band-aid on an amputated arm. The Bank for International Settlements (BIS), the central bank to the world’s central banks, has warned and continues to warn against such misplaced hopes.

What is the Bank for International Settlements (BIS)?

The BIS emerged from the Young Committee set up in 1929, which was created to handle the settlements of German reparations payments outlined in the Versailles Treaty of 1919. The Committee was headed by Owen D. Young, President and CEO of General Electric, co-author of the 1924 Dawes Plan, member of the Board of Trustees of the Rockefeller Foundation and was Deputy Chairman of the Federal Reserve Bank of New York. As the main American delegate to the conference on German reparations, he was also accompanied by J.P. Morgan, Jr.[1] What emerged was the Young Plan for German reparations payments.

The Plan went into effect in 1930, following the stock market crash. Part of the Plan entailed the creation of an international settlement organization, which was formed in 1930, and known as the Bank for International Settlements (BIS). It was purportedly designed to facilitate and coordinate the reparations payments of Weimar Germany to the Allied powers. However, its secondary function, which is much more secretive, and much more important, was to act as “a coordinator of the operations of central banks around the world.” Described as “a bank for central banks,” the BIS “is a private institution with shareholders but it does operations for public agencies. Such operations are kept strictly confidential so that the public is usually unaware of most of the BIS operations.”[2]

The BIS was founded by “the central banks of Belgium, France, Germany, Italy, the Netherlands, Japan, and the United Kingdom along with three leading commercial banks from the United States, including J.P. Morgan & Company, First National Bank of New York, and First National Bank of Chicago. Each central bank subscribed to 16,000 shares and the three U.S. banks also subscribed to this same number of shares.” However, “Only central banks have voting power.”[3]

Central bank members have bi-monthly meetings at the BIS where they discuss a variety of issues. It should be noted that most “of the transactions carried out by the BIS on behalf of central banks require the utmost secrecy,”[4] which is likely why most people have not even heard of it. The BIS can offer central banks “confidentiality and secrecy which is higher than a triple-A rated bank.”[5]

The BIS was established “to remedy the decline of London as the world’s financial center by providing a mechanism by which a world with three chief financial centers in London, New York, and Paris could still operate as one.”[6] As Carroll Quigley explained:

[T]he powers of financial capitalism had another far-reaching aim, nothing less than to create a world system of financial control in private hands able  to dominate the political system of each country and the economy of the world as a whole. This system was to be controlled in a feudalist fashion by the central banks of the world acting in concert, by secret agreements arrived at in frequent private meetings and conferences. The apex of the system was to be the Bank for International Settlements in Basle, Switzerland, a private bank owned and controlled by the world’s central banks which were themselves private corporations.[7]

The BIS, is, without a doubt, the most important, powerful, and secretive financial institution in the world. It’s warnings should not be taken lightly, as it would be the one institution in the world that would be privy to such information more than any other.

Derivatives Crisis Ahead

In September of 2009, the BIS reported that, “The global market for derivatives rebounded to $426 trillion in the second quarter as risk appetite returned, but the system remains unstable and prone to crises.” The BIS quarterly report said that derivatives rose 16% “mostly due to a surge in futures and options contracts on three-month interest rates.” The Chief Economist of the BIS warned that the derivatives market poses “major systemic risks” in the international financial sector, and that, “The danger is that regulators will again fail to see that big institutions have taken far more exposure than they can handle in shock conditions.” The economist added that, “The use of derivatives by hedge funds and the like can create large, hidden exposures.”[8]

The day after the report by the BIS was published, the former Chief Economist of the BIS, William White, warned that, “The world has not tackled the problems at the heart of the economic downturn and is likely to slip back into recession,” and he further “warned that government actions to help the economy in the short run may be sowing the seeds for future crises.” He was quoted as warning of entering a double-dip recession, “Are we going into a W[-shaped recession]? Almost certainly. Are we going into an L? I would not be in the slightest bit surprised.” He added, “The only thing that would really surprise me is a rapid and sustainable recovery from the position we’re in.”

An article in the Financial Times explained that White’s comments are not to be taken lightly, as apart from heading the economic department at the BIS from 1995 to 2008, he had, “repeatedly warned of dangerous imbalances in the global financial system as far back as 2003 and – breaking a great taboo in central banking circles at the time – he dared to challenge Alan Greenspan, then chairman of the Federal Reserve, over his policy of persistent cheap money.”

The Financial Times continued:

Worldwide, central banks have pumped thousands of billions of dollars of new money into the financial system over the past two years in an effort to prevent a depression. Meanwhile, governments have gone to similar extremes, taking on vast sums of debt to prop up industries from banking to car making.

White warned that, “These measures may already be inflating a bubble in asset prices, from equities to commodities,” and that, “there was a small risk that inflation would get out of control over the medium term.” In a speech given in Hong Kong, White explained that, “the underlying problems in the global economy, such as unsustainable trade imbalances between the US, Europe and Asia, had not been resolved.”[9]

On September 20, 2009, the Financial Times reported that the BIS, “the head of the body that oversees global banking regulation,” while at the G20 meeting, “issued a stern warning that the world cannot afford to slip into a ‘complacent’ assumption that the financial sector has rebounded for good,” and that, “Jaime Caruana, general manager of the Bank for International Settlements and a former governor of Spain’s central bank, said the market rebound should not be misinterpreted.”[10]

This follows warnings from the BIS over the summer of 2009, regarding misplaced hope over the stimulus packages organized by various governments around the world. In late June, the BIS warned that, “fiscal stimulus packages may provide no more than a temporary boost to growth, and be followed by an extended period of economic stagnation.”

An article in the Australian reported that, “The only international body to correctly predict the financial crisis … has warned the biggest risk is that governments might be forced by world bond investors to abandon their stimulus packages, and instead slash spending while lifting taxes and interest rates,” as the annual report of the BIS “has for the past three years been warning of the dangers of a repeat of the depression.” Further, “Its latest annual report warned that countries such as Australia faced the possibility of a run on the currency, which would force interest rates to rise.” The BIS warned that, “a temporary respite may make it more difficult for authorities to take the actions that are necessary, if unpopular, to restore the health of the financial system, and may thus ultimately prolong the period of slow growth.”

Further, “At the same time, government guarantees and asset insurance have exposed taxpayers to potentially large losses,” and explaining how fiscal packages posed significant risks, it said that, “There is a danger that fiscal policy-makers will exhaust their debt capacity before finishing the costly job of repairing the financial system,” and that, “There is the definite possibility that stimulus programs will drive up real interest rates and inflation expectations.” Inflation “would intensify as the downturn abated,” and the BIS “expressed doubt about the bank rescue package adopted in the US.”[11]

The BIS further warned of inflation, saying that, “The big and justifiable worry is that, before it can be reversed, the dramatic easing in monetary policy will translate into growth in the broader monetary and credit aggregates.” That will “lead to inflation that feeds inflation expectations or it may fuel yet another asset-price bubble, sowing the seeds of the next financial boom-bust cycle.”[12] With the latest report on the derivatives bubble being created, it has become painfully clear that this is exactly what has happened: the creation of another asset-price bubble. The problem with bubbles is that they burst.

The Financial Times reported that William White, former Chief Economist at the BIS, also “argued that after two years of government support for the financial system, we now have a set of banks that are even bigger – and more dangerous – than ever before,” which also, “has been argued by Simon Johnson, former chief economist at the International Monetary Fund,” who “says that the finance industry has in effect captured the US government,” and pointedly stated: “recovery will fail unless we break the financial oligarchy that is blocking essential reform.”[13] [Emphasis added].

At the beginning of September 2009, central bankers met at the BIS, and it was reported that, “they had agreed on a package of measures to strengthen the regulation and supervision of the banking industry in the wake of the financial crisis,” and the chief of the European Central Bank was quoted as saying, “The agreements reached today among 27 major countries of the world are essential as they set the new standards for banking regulation and supervision at the global level.”[14]

Among the agreed measures, “lenders should raise the quality of their capital by including more stock,” and “Banks will also have to raise the amount and quality of the assets they keep in reserve and curb leverage.” One of the key decisions made at the Basel conference, which is named after the Basel Committee on Banking Supervision, set up under the BIS, was that, “banks will need to raise the quality of their so-called Tier 1 capital base, which measures a bank’s ability to absorb sudden losses,” meaning that, “The majority of such reserves should be common shares and retained earnings and the holdings will be fully disclosed.”[15]

In mid-September, the BIS said that, “Central banks must coordinate global supervision of derivatives clearinghouses and consider offering them access to emergency funds to limit systemic risk.” In other words, “Regulators are pushing for much of the $592 trillion market in over-the-counter derivatives trades to be moved to clearinghouses which act as the buyer to every seller and seller to every buyer, reducing the risk to the financial system from defaults.” The report released by the BIS asked if clearing houses “should have access to central bank credit facilities and, if so, when?”[16]

A Coming Crisis

The derivatives market represents a massive threat to the stability of the global economy. However, it is one among many threats, all of which are related and intertwined; one will set off another. The big elephant in the room is the major financial bubble created from the bailouts and “stimulus” packages worldwide. This money has been used by major banks to consolidate the economy; buying up smaller banks and absorbing the real economy; productive industry. The money has also gone into speculation, feeding the derivatives bubble and leading to a rise in stock markets, a completely illusory and manufactured occurrence. The bailouts have, in effect, fed the derivatives bubble to dangerous new levels as well as inflating the stock market to an unsustainable position.

However, a massive threat looms in the cost of the bailouts and so-called “stimulus” packages. The economic crisis was created as a result of low interest rates and easy money: high-risk loans were being made, money was invested in anything and everything, the housing market inflated, the commercial real estate market inflated, derivatives trade soared to the hundreds of trillions per year, speculation ran rampant and dominated the global financial system. Hedge funds were the willing facilitators of the derivatives trade, and the large banks were the major participants and holders.

At the same time, governments spent money loosely, specifically the United States, paying for multi-trillion dollar wars and defense budgets, printing money out of thin air, courtesy of the global central banking system. All the money that was produced, in turn, produced debt. By 2007, the total debt – domestic, commercial and consumer debt – of the United States stood at a shocking $51 trillion.[17]

As if this debt burden was not enough, considering it would be impossible to ever pay back, the past two years has seen the most expansive and rapid debt expansion ever seen in world history – in the form of stimulus and bailout packages around the world. In July of 2009, it was reported that, “U.S. taxpayers may be on the hook for as much as $23.7 trillion to bolster the economy and bail out financial companies, said Neil Barofsky, special inspector general for the Treasury’s Troubled Asset Relief Program.”[18]

Bilderberg Plan in Action?

In May of 2009, I wrote an article covering the Bilderberg meeting of 2009, a highly secretive meeting of major elites from Europe and North America, who meet once a year behind closed doors. Bilderberg acts as an informal international think tank, and they do not release any information, so reports from the meetings are leaked and the sources cannot be verified. However, the information provided by Bilderberg trackers and journalists Daniel Estulin and Jim Tucker have proven surprisingly accurate in the past.

In May, the information that leaked from the meetings regarded the main topic of conversation being, unsurprisingly, the economic crisis. The big question was to undertake “Either a prolonged, agonizing depression that dooms the world to decades of stagnation, decline and poverty … or an intense-but-shorter depression that paves the way for a new sustainable economic world order, with less sovereignty but more efficiency.”

Important to note, was that one major point on the agenda was to “continue to deceive millions of savers and investors who believe the hype about the supposed up-turn in the economy. They are about to be set up for massive losses and searing financial pain in the months ahead.”

Estulin reported on a leaked report he claimed to have received following the meeting, which reported that there were large disagreements among the participants, as “The hardliners are for dramatic decline and a severe, short-term depression, but there are those who think that things have gone too far and that the fallout from the global economic cataclysm cannot be accurately calculated.” However, the consensus view was that the recession would get worse, and that recovery would be “relatively slow and protracted,” and to look for these terms in the press over the next weeks and months. Sure enough, these terms have appeared ad infinitum in the global media.

Estulin further reported, “that some leading European bankers faced with the specter of their own financial mortality are extremely concerned, calling this high wire act ‘unsustainable,’ and saying that US budget and trade deficits could result in the demise of the dollar.” One Bilderberger said that, “the banks themselves don’t know the answer to when (the bottom will be hit).” Everyone appeared to agree, “that the level of capital needed for the American banks may be considerably higher than the US government suggested through their recent stress tests.” Further, “someone from the IMF pointed out that its own study on historical recessions suggests that the US is only a third of the way through this current one; therefore economies expecting to recover with resurgence in demand from the US will have a long wait.” One attendee stated that, “Equity losses in 2008 were worse than those of 1929,” and that, “The next phase of the economic decline will also be worse than the ’30s, mostly because the US economy carries about $20 trillion of excess debt. Until that debt is eliminated, the idea of a healthy boom is a mirage.”[19]

Could the general perception of an economy in recovery be the manifestation of the Bilderberg plan in action? Well, to provide insight into attempting to answer that question, we must review who some of the key participants at the conference were.

Central Bankers

Many central bankers were present, as per usual. Among them, were the Governor of the National Bank of Greece, Governor of the Bank of Italy, President of the European Investment Bank; James Wolfensohn, former President of the World Bank; Nout Wellink, President of the Central Bank of the Netherlands and is on the board of the Bank for International Settlements (BIS); Jean-Claude Trichet, the President of the European Central Bank was also present; the Vice Governor of the National Bank of Belgium; and a member of the Board of the Executive Directors of the Central Bank of Austria.

Finance Ministers and Media

Finance Ministers and officials also attended from many different countries. Among the countries with representatives present from the financial department were Finland, France, Great Britain, Italy, Greece, Portugal, and Spain. There were also many representatives present from major media enterprises around the world. These include the publisher and editor of Der Standard in Austria; the Chairman and CEO of the Washington Post Company; the Editor-in-Chief of the Economist; the Deputy Editor of Die Zeit in Germany; the CEO and Editor-in-Chief of Le Nouvel Observateur in France; the Associate Editor and Chief Economics Commentator of the Financial Times; as well as the Business Correspondent and the Business Editor of the Economist. So, these are some of the major financial publications in the world present at this meeting. Naturally, they have a large influence on public perceptions of the economy.

Bankers

Also of importance to note is the attendance of private bankers at the meeting, for it is the major international banks that own the shares of the world’s central banks, which in turn, control the shares of the Bank for International Settlements (BIS). Among the banks and financial companies represented at the meeting were Deutsche Bank AG, ING, Lazard Freres & Co., Morgan Stanley International, Goldman Sachs, Royal Bank of Scotland, and of importance to note is David Rockefeller,[20] former Chairman and CEO of Chase Manhattan (now J.P. Morgan Chase), who can arguably be referred to as the current reigning ‘King of Capitalism.’

The Obama Administration

Heavy representation at the Bilderberg meeting also came from members of the Obama administration who are tasked with resolving the economic crisis. Among them were Timothy Geithner, the US Treasury Secretary and former President of the Federal Reserve Bank of New York; Lawrence Summers, Director of the White House’s National Economic Council, former Treasury Secretary in the Clinton administration, former President of Harvard University, and former Chief Economist of the World Bank; Paul Volcker, former Governor of the Federal Reserve System and Chair of Obama’s Economic Recovery Advisory Board; Robert Zoellick, former Chairman of Goldman Sachs and current President of the World Bank.[21]

Unconfirmed were reports of the Fed Chairman, Ben Bernanke being present. However, if the history and precedent of Bilderberg meetings is anything to go by, both the Chairman of the Federal Reserve and the President of the Federal Reserve Bank of New York are always present, so it would indeed be surprising if they were not present at the 2009 meeting. I contacted the New York Fed to ask if the President attended any organization or group meetings in Greece over the scheduled dates that Bilderberg met, and the response told me to ask the particular organization for a list of attendees. While not confirming his presence, they also did not deny it. However, it is still unverified.

Naturally, all of these key players to wield enough influence to alter public opinion and perception of the economic crisis. They also have the most to gain from it. However, whatever image they construct, it remains just that; an image. The illusion will tear apart soon enough, and the world will come to realize that the crisis we have gone through thus far is merely the introductory chapter to the economic crisis as it will be written in history books.

Conclusion

The warnings from the Bank for International Settlements (BIS) and its former Chief Economist, William White, must not be taken lightly. Both the warnings of the BIS and William White in the past have gone unheralded and have been proven accurate with time. Do not allow the media-driven hope of ‘economic recovery’ sideline the ‘economic reality.’ Though it can be depressing to acknowledge; it is a far greater thing to be aware of the ground on which you tread, even if it is strewn with dangers; than to be ignorant and run recklessly through a minefield. Ignorance is not bliss; ignorance is delayed catastrophe.

A doctor must first properly identify and diagnose the problem before he can offer any sort of prescription as a solution. If the diagnosis is inaccurate, the prescription won’t work, and could in fact, make things worse. The global economy has a large cancer in it: it has been properly diagnosed by some, yet the prescription it was given was to cure a cough. The economic tumor has been identified; the question is: do we accept this and try to address it, or do we pretend that the cough prescription will cure it? What do you think gives a stronger chance of survival? Now try accepting the idea that ‘ignorance is bliss.’

As Gandhi said, “There is no god higher than truth.”

For an overview of the coming financial crises, see: „Entering the Greatest Depression in History: More Bubbles Waiting to Burst,“ Global Research, August 7, 2009.

Endnotes

[1]        Time, HEROES: Man-of-the-Year. Time Magazine: Jan 6, 1930: http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,738364-1,00.html

[2]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 2

[3]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 6

[4]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 148

[5]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 149

[6]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324-325

[7]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324

[8]        Ambrose Evans-Pritchard, Derivatives still pose huge risk, says BIS. The Telegraph: September 13, 2009: http://www.telegraph.co.uk/finance/newsbysector/banksandfinance/6184496/Derivatives-still-pose-huge-risk-says-BIS.html

[9]        Robert Cookson and Sundeep Tucker, Economist warns of double-dip recession. The Financial Times: September 14, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/e6dd31f0-a133-11de-a88d-00144feabdc0.html

[10]      Patrick Jenkins, BIS head worried by complacency. The Financial Times: September 20, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/a7a04972-a60c-11de-8c92-00144feabdc0.html

[11]      David Uren. Bank for International Settlements warning over stimulus benefits. The Australian: June 30, 2009:

http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,,25710566-601,00.html

[12]      Simone Meier, BIS Sees Risk Central Banks Will Raise Interest Rates Too Late. Bloomberg: June 29, 2009:

http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601068&sid=aOnSy9jXFKaY

[13]      Robert Cookson and Victor Mallet, Societal soul-searching casts shadow over big banks. The Financial Times: September 18, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/7721033c-a3ea-11de-9fed-00144feabdc0.html

[14]      AFP, Top central banks agree to tougher bank regulation: BIS. AFP: September 6, 2009: http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5h8G0ShkY-AdH3TNzKJEetGuScPiQ

[15]      Simon Kennedy, Basel Group Agrees on Bank Standards to Avoid Repeat of Crisis. Bloomberg: September 7, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aETt8NZiLP38

[16]      Abigail Moses, Central Banks Must Agree Global Clearing Supervision, BIS Says. Bloomberg: September 14, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=a5C6ARW_tSW0

[17]      FIABIC, US home prices the most vital indicator for turnaround. FIABIC Asia Pacific: January 19, 2009: http://www.fiabci-asiapacific.com/index.php?option=com_content&task=view&id=133&Itemid=41

Alexander Green, The National Debt: The Biggest Threat to Your Financial Future. Investment U: August 25, 2008: http://www.investmentu.com/IUEL/2008/August/the-national-debt.html

John Bellamy Foster and Fred Magdoff, Financial Implosion and Stagnation. Global Research: May 20, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13692

[18]      Dawn Kopecki and Catherine Dodge, U.S. Rescue May Reach $23.7 Trillion, Barofsky Says (Update3). Bloomberg: July 20, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aY0tX8UysIaM

[19]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

[20]      Maja Banck-Polderman, Official List of Participants for the 2009 Bilderberg Meeting. Public Intelligence: July 26, 2009: http://www.publicintelligence.net/official-list-of-participants-for-the-2009-bilderberg-meeting/

[21]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

Andrew Gavin Marshall is a Research Associate with the Centre for Research on Globalization (CRG). He is currently studying Political Economy and History at Simon Fraser University


Продана земља

октобар 13, 2009

ОВО САМ НАПИСАО 8. СЕПТЕМБРА 2008. ГОДИНЕ у посту “САВЕСТ“:

У истом броју Политике објављен је интервју са министром трговине у српској влади. Ту министар каже: „Заиста бих био срећан када би Мишковићева ’Делта‘, могла да купи ’Вол-Март‘ или ’Карфур‘. То би била гаранција производног бума и бољег живота у Србији. Српски произвођачи би добили хиљаде хипермаркета у стотине земаља света у којима би се продавала наша роба, узимали би кредите, повећавали производњу, правили милионе производа јер би имали где да их пласирају.”
Овај наш песник за децу која не воле поезију зна, или је много плаћен па не зна да Вол-Март има екипу од педесет одличних и врло скупих адвоката којима је посао да иду по САД и гуше сваки покушај синдикалног организовања или подизањања тужбе против компаније. Они оду у неки градић, у коме су се појавили “проблематични радници“, и буквално као тајни агенти сазнају све о приватном животу тих радника и све учине да их дискредитују, понизе и осиромаше, па ови на крају одустају. Наш песник зна или је толико плаћен да не зна да су радници Вол-Марта најслабије плаћени радници у САД, нешто типа радника у Мекдоналдсима. Па би наш министар да таква компанија дође у Србију, или да Делта преузме такву компанију, када заради довољно новца на рачун својих бедно плаћених радника. Марже Делтa система су екстрапрофитерске а тржишни положај њиховог трговинског ланца је монополски. Дакле – бедне плате, утаје пореза, монопол, екстарпрофитерске марже, рекетирање предузећа која би да продају своје производе у Делтиним продавницама, приватизација и препродаја домаћих компанија страним компанијама, највећи увозник, предводник увозничког лобија… – то је Делта.

А ко су ти српски произвођачи који ће кроз ове компаније које дођу на наше тржиште извозити српске производе? Ти произвођачи су мистериозни фондови који спремају приватизоване компаније за продају познатим страним компанијама, домаћи тајкуни који граде империје па препродају странцима, хрватске и словеначке компаније. На крају, ко гарантује да власник Делте неће компанију продати некој компанији са листе десет највећих на свету? Да ли ће то бити врхунац његовог национализма? Делта, Агрокор и Меркатор заједно вреде као десети део десете компаније по величини са листе највећих светских компанија у том сектору привреде. Значи, неко може врло лако да купи цело балканско тржиште када балкански тајкуни и политичари одраде шта треба. Да ли треба трошити време и простор на коментар шта министар мисли о комисијама за борбу против монопола, корупције итд.? Не.

БЛИЦ, 14.10.2009. ГОДИНЕ:
Један од највећих светских фондова, амерички “Блекстон” спреман је да у Србији потроши део од сто милијарди долара. Амерички инвеститори бацили су око на “Макси” и друге делове “Делта холдинга”, а од државних предузећа на “Петрохемију”, “Јат технику” и Рударско-топионичарски басен “Бор”, сазнаје “Блиц”. Представници овог фонда протеклих дана боравили су у Загребу где су о улагањима разговарали са власником “Агрокора” Ивицом Тодорићем. Одмах потом су контактирали и са представницима “Делта холдинга” јер су заинтересовани за куповину трговинског ланца “Макси”.

Директорка Београдске берзе Гордана Достанић изјавила је данас да Бечка берза већ дуже време не крије своју заинтересованост за куповину балканских берзи, па и куповину Београдске берзе, као и да се може очекивати да у наредном периоду на ту тему дође до разговора менаџмента две финансијске институције. „Директних и конкретних разговора менаџмента још увек није било, али је за очекивати да до таквих разговора дође“, рекла је Достанић на конференцији за новинаре. Она је подсетила да је Бечка берза већ купила Љубљанску берзу и берзу у Прагу, као и да су њени представници још пре две године водили разговоре о могућој продаји акција са акционарима Београдске берзе.

Душан Микља

Све је то већ постојало
Нема ничег апсурднијег од тврдње, коју тако често славодобитно изричу представници међународне заједнице, да су државе које су настале на крхотинама раније Југославије „на добром путу да успоставе модел мултиетничке и мултикултурне друштвене заједнице“. Ако је то заиста превасходни циљ не само нових државица, већ и међународне заједнице, морамо се питати због чега је, тада, заједничким напорима и једних и других уништена Југославија. Не треба имати никаквих илузија. Била је то аутократска држава. Али је тешко порећи да је такође била мултиетничка и мултикултурна. Зар је био потребан сурови рат, са свим страдањима и жртвама, да би се, као главни циљ, означило нешто што је већ постојало?
БЛИЦ, 09.08.2009


(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

октобар 11, 2009

Када у речи слагање имамо лагање, а у речи стварање имамо варање, није чудно што нам је власт таква каква је. И ко је власт у Србији?

Наташа Б. Одаловић

ДАНАС, 09.10.2009. године

“Него, Јелена Милић је објавила, овде у Данасу, текст насловљен „Контроверзе 5. октобра“. Нисам га сасвим разумела, јер, кажем то без ироније, много тога што Јелена зна, ја као и већина грађана не можемо знати. Цитирам: „Констатације да је држава изгубила власт а да су је преузели хулигани, нетачне су и опасне. Време је да се ствари назову правим именом. Србијом владају неконтролисане службе и њихови бизниси, а не Тадић, Црква, десничарске организације или хулигани са улице. Да су службе неконтролисане признао је и министар одбране Шутановац. Министар полиције Дачић јавно је завапио да нема утицај на целу полицију. О стању ствари још јасније говори потпуно маргинална улога скупштинског одбора за безбедност“. Не могу, јер важне одреднице у тексту нису прецизиране и именоване (службе и њихови бизниси, рецимо?!), да проценим, да ли је све или колико је од изнетог у тексту тачно или не. Ипак, текст је веома важан, бар и стога јер је један од ретких који ових дана није написан у облику памфлета, безобразне и безобзирне и неаргументоване пљувачине власти, пре свега ДС и Тадића плус жртвено крило ЛДП, од стране неког света – за који не знам откуда, осим из накнадног споменичарства и других бенефиција и позиција постпетооктобарских које уживају и данас, дају себи за право да језиком непатворене мржње критикују све постојеће, синтетишући у тој критици олимпске висине свог погледа одозго, плус властиту „безгрешност“ плус аријевску скоро па религиозно-секташко-мистичарску чистоту те тек неколицине изабраних носилаца демократије, без којих би Србија, авај, била апсолутна руина дивљаштва са све легитимно изабраним („криминалним“) представницима власти и демократске опозиције на челу – који при том, не нуди апсолутно, не алтернативу, него нити једну једину идеју, како би требало, ко, када.

Неразумљива ми је такође жестина обрушавања на грађанску шетњу поводом смрти Бриса Татона. Вичу: „То је такав кич, то је тако бљутаво, патетично, лицемерно, фуј“. Грађани су изашли, била сам тамо. Тамо је била Србија која је моја. Исти људи, само са неком новом децом, са којима смо шетали и деведесетих.

У чему је фора то с „продемократских снага“ пљувањем по шетњи за Бриса Татона? Обашка, веома опасно у могућим последицама чини ми се то пљување по свему што јесте, а тако га је мало, добро и позитивно, а све успут, вичући „држ’те лопова“.

Јасно је да је власт одговорна за свако убиство које се деси у њеном мандату. Свака смрт је једнако тешка. Као држава, највећу срамоту имали смо 2003. убиством премијера Владе!!! Ако упоредимо 2003. и 2009. и додамо томе цитат из текста „Контроверзе 5. октобра“, који се закључак намеће? Тешко га је извести мени и обичном читаоцу до крајњих консеквенци, али, изгледа да није власт увек одговорна за учињено. Одговорна је, међутим, увек за неучињено. Свака власт која не чини ништа против „мафије која хоће да има државу“ – одговорна је. Дајте, да се усагласимо око тих основних постулата.

-

Мијат Лакићевић

НИН, Недељник, 08.10.2009. године

“Србија траћи време. Не ради се, међутим, о томе да су те теме безначајне, напротив, реч је о томе да су оне морале бити давно апсолвиране. У питању су елементарне ствари. Али Србија, примера ради, још није успела да раскрсти са својим фашистима, бившим и садашњим, него је паланачким судијама препуштено, као да су римске папе, да деле опросте и ‘беатификације’, прекрајају и префарбају историју…“

О економском моделу који су спопроводили тајкуни, стране државе и њихови политичари из Г17+, ДС, ЛДП, ДСС и НС Мијат Лакићевић пише: “Суштина тог модела је: живот на кредит. Много се више трошило него што се производило. Форсирана је потрошња, занемаривана производња, нарочито инвестиције. Мањак је покриван продајом имовине, с једне, и задуживањем, са друге стране… Корупција, мада ситна, са крупним последицама. За узврат, држава је на себе преузела све више послова.“

Мијат Лакићевић са још десетак колега крајем 1998. године добија отказ у Економској политици, а после неколико месеци, почетком 1999. године, оснива ново предузеће (Е Пресс) и покреће Економист магазин. Од почетка обавља функцију директора и заменика главног и одговорног уредника, а од 2001. постаје главни и одговорни уредник. У марту 2005. године, када ЕМ прелази у руке Медија интернешенел групе, престаје му функција директора, али задржава место главног и одговорног уредника на ком је месту био до априла 2008. године. Данас је у издавачкој кући Рингиер Србија, на месту уредника недељног економског додатка Блиц Новац.

-

ДАНАС, ДНЕВНИК,  Викенд, 10. октобар 2009

Александар Влаховић, један од 10 људи који су водили приватизацију у Србији и смислили овако глупав економски модел који се примењује после 2000. године, један од најутицајнијих политичара Демокрастке странке и међу 50 најбогатијих грађана Србије:

Понедељак, 5. октобар

Однедавно сам, на предлог мојих колега, прихватио позицију директора Економског института. За Институт ме вежу лепе успомене. Давне 1988. године ту сам започео своју професионалну каријеру. Као једини истински „тхинк танк“ Институт је годинама био инкубатор сјајних стручњака, који су данас окосница научно-истраживачког, консултантског, финансијског и реалног сектора Србије. Најпосле, велики број бивших радника Економског института данас се налази на високим позицијама у државној управи. Институт је и мени у стручном и образованом смислу јако пуно дао – сада је дошло време да му то, макар делимично, вратим.

Ах да! Данас је 5. октобар! Са помешаном носталгијом за оном енергијом, које више нема, и тугом за човеком кога више нема, закључујем да то данас постаје један сасвим обичан дан. Можда тако треба.

Уторак, 6. октобар

Данас почиње редовно, јесење заседање Скупштине.

-

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:

Дневни лист Данас се финансира новцем Сороша. НИН се финансира новцем Рингиера. Обојица су угледни чланови Билдерберг групе. И наравно, имају свог Мики Мауса у Србији.

Лидер Г 17 плус проглашен је у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006, а признање је доделио часопис „Јуромани“. Динкић је за допринос економским реформама у Србији добио награду „Економист медија груп“. У име „Економист медија груп“ награде “Виртус“ додељивали су Млађан Динкић, Божидар Ђелић…

Наградом „Најевропљанин“, коју додељује Европски покрет у Србији, могу да се подиче Борис Тадић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић, Божидар Ђелић, Ненад Поповић, Мирољуб Лабус, Предраг Бубало…

Иза листа Печат стоји Милорад Вучелић, бивши ратни хушкач са РТС-а, један од креатора Пинкидиотизације, сумња се да је украо неки огроман новац из ДБ-а, да је био сарадник ЦИА, увек у добрим односима са ДС, сарадник шефа ДБ током 90-тих и пријатељ шефа државе Црне Горе. Иза листа Правда стоје скоро исти људи као и иза странке СНС, а уредник правде је некада био уредник Национала. На челу РТС-а је “стари сарадник“. Власник Пинк-а је стари ЈУЛовац и нови демократа. Из тв Авала стоје Влаховић, Ђунић… Иза Вечерњих новости стоје Мишковић, Беко… Иза Борбе неки Минић који је био у Политици када је настала афера Гојко и Савле… Иза Преса стоји БИА… Курир држи Родић уз помоћ својих “десничара“… Пецони је власник Кошаве… Б92 финансирају исти који финансирају ЛДП…

-

Деца Пиреја

04.04.2008.

Пешчаник

Светлана Лукић: ДСС тврди да четворка у саставу Шапер, Ђелић, Влаховић и Ђилас има више од сто милиона евра. Како су се сви у влади показали као лажови, а немамо независних институција, све ће остати у домену олајавања.

Динкић је решио да све то прекине и позвао новинаре у свој стан, да им покаже да ништа није украо. Показао им је својих скромних 68 метара квадратних, пуштао мало музике, госпођа Динкић је, како и доликује, госте послужила кафом и он је са себе спрао сваку сумњу. Невероватно је како смо ми у стању да све демократске институције и процедуре претворимо у спрдњу. У спрдњу смо претворили устав, референдум, бројање гласова, парламент, закон о сукобу интереса, па зашто не бисмо и такозване имовинске карте политичара? Динкић се наругао свима нама када је новинаре позвао у стан. Као да не постоји нешто што се зове рачун у иностранству, сеф и сламарица. Шта је требало да се деси у том стану од 68 метара квадратних?

-

Двострука шпијунажа

Марко Костић

Шта нам је битније док посматрамо другог: његове карактеристике или његова друштвена функција? Добићемо различите одговоре од различитих испитаника, али онда следи друго питање: ко су људи којима је битно ово прво, а ко су они којима је битно оно друго?

Када добијемо одговоре на ово друго питање схватићемо да је начин на који људи посматрају људе близак начину на који би људи волели да буду посматрани.

Дакле, неки људи би волели да буду посматрани као део групе, неки као индивидуални карактери. Разлика између ова два става није карактерно разлучива. Социолошки гледано, функција људи у друштву одређује њихов карактер, а опет, неки карактери не желе или не смеју да признају да су део групе. Насупрот томе, људи који уживају заштиту групе највише истичу своју индивидуалност. Даље, људи који не осећају припадност групи истичу групу као свој друштвени циљ и желе да уђу у њу, а они који неоспорно јесу део групе, тврде, пак, да су групе неважне или да не постоје. Ипак, одговори и једних и других одређени су односима са групом, а не појединачним карактеристикама јунака.

Да ли је у питању логичка инверзија с обзиром на чињеницу да индивидуаулци у оваквом дијалогу испадају колективци и обратно? Или је реч о друштвеној неправди? Јер, ако се друштво дели на оне који групу желе и оне који је не желе, први не могу да остваре своју жељу, а другима се жеља испуњава и без присуства првих.

Следеће питање је зашто први не уђу у неке друге групе, групе истомишљеника? Е, то је немогуће, јер врата свих група штите они који у групе не верују! Управо они имају куће, станове, викендице, везе, послове, и најбитније, радиодифузну фреквенцију! Али, пошто се таквима може да у групу не верују, они се друже и са онима који у групу верују, тј. Поседници, да их тако назовемо, партиципирају и у поседовању територије пролетерски неимућних Припадника, а самим тим деле и њихов карактер! У питању је, дакле, асиметрична, неравноправна територија.

Припадници имају и једно и друго: и карактер и друштвену свест, али немају јавну реч. Поседници немају ни једно ни друго, ни индивидуалност ни жељу за поређењем са другима, али обележавају јавни говор и дело. У Србији, само ови други, Поседници, постоје као јавни примери карактера. Први, Припадници,  који су заправо карактернији, невидљиви су. И како у таквој ситуацији појединац може да открије постојање другог тела, ако је оно преобучено у његово сопствено тело, а припада групи којој појединац не припада? Ево тог СФ-детаља преведеног на свакодневни језик и стање: у Србији, људи који су заштићени новцем и положајем (везама, некретнинама, фамилијама, странкама), маскирани су у оне који све то немају. То значи да и поред поделе на оне са друштвеном свешћу и оне без ње, у друштвеним сликама ипак побеђују лажни карактери оних који имају везе.

Све док се не појави поглед са стране.

Шта је поглед са стране? Може бити нека шаманска магија или психијатрисјка дијагноза. Могла би да буде и духовна утеха. Могло би, теоријски гледано, да буде и правно лице. Може лако да се схвати и као шпијунажа. Али, а за нас најзанимљивије – може бити камера!

Сви набројани појмови припадају већ поменутим конотацијама. И свака од њих функционише унутар сопственог система. Осим камере. Она се не тиче оног што је унутрашњост система. Тиче се свих система заједно – она компаративно обелодањује магијске, духовне и обавештајне информације и то свима подједнако. То је њена ексклузивна могућност, а такође и њен задатак.

Шта се деси када камеру држе лажни љубитељи индивидуалне реторике?

Ништа! Јер они који имају жељу да буду упоређени са другима неће се наћи ни са једне, ни са друге стране камере. Иза камере се неће наћи зато што ће Поседници (са везама) стићи до камере пре њих. Неће бити ни испред камере, зато што не истичу свој индивидуални карактер, а поседници, који га истичу, га немају.

Управо стога наше камере нису поглед са стране. Оне су поглед за себе оних који имају своју камеру (цаммера – соба, лат., сиц!) и могућност да ту привилегију прикажу као карактерну црту.

Јер шта је мана српске групе, у односу на било коју бољу културу? Па то што припадници српских група не воле место на којем се налазе! Њихова група је скривена мана њиховог постојања, баш зато што је истовремено и извор њихових привилегија.

Решење је, дакле, у својеврсној двострукој шпијунажи. Требало би пружити легитимет групама свих врста да би се открило – да је то у ствари једна група!

Када би се изменио индивидуални речник чланова група, групе би се узајамно признале. Без позива на индивидуалност, а који је покраден од оних који размишљају о колективном моралу, српске групе постале би видљиве. Не знамо да ли би се тиме и уништиле, али би се виделе неке друге фреквенције, тј. постали би видљиви сви они који не припадају групама. Они би у том случају постали територијално одвојени од лажних индивидуалаца и тиме би коначно постали група. Али постали би другачија група: била би то група оних који желе да буду група и не либе се да то и покажу, под пуном одговорношћу.

Дакле, да би се призвао поглед са стране треба учинити легитимним српске језичке институције. Што значи да не треба прихватати општи бес и агресивност, нити реторику бунта. Напротив, треба хвалити функције људи и институција. Понајвише никако не признавати самокритику успешних „индивидуалаца“. Треба одбацивати и саму могућност да су привилеговани у проблему.

Двострука шпијунажа јесте метафора највише социјалне свести. Наравно, обрнуто је пропоционална личном моралу. Али то не значи да у њој нема морала, као вишег, колективног циља.

Теорија микрозавере

Спознајом да је неправедно угрожен, човек улази у први степен зрелости. Сазнањем да људи око мене нису моји пријатељи улази се у први степен који раздаваја наивно детињство од свести у развоју. Речником адолесценције, то је сазнање да родитељи нису у праву. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на такву чињеницу или у борби против оних који су се на њу навикли? О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што су вредности света у којем смо васпитани.

Али кад већ говоримо о теоријама завере, прво морамо да поставимо филозофско питање; да ли је завера њихова или наша? Или обострана. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да сведемо ову тему на психоаналитичку раван – на однос Нас и Њих. Ко смо Ми, а ко су Они основна је параноидна дилема, а кроз историју је имала различит значај. Ући ћемо у културолошку анализу овог појма да бисмо доказали да параноици у земљама као што је Србија нису исмејани због своје неурозе, већ због тога што су сувише близу уметности.

Параноик се у уметности увек налази на правом месту што неумесној култури никако не одговара. Таква култура рефлексно се брани глобалним теоријима завере, јер та тема управо неумеснима иде у прилог, штитећи фиктивним причама о масонима, Јеврејима, Ватикану или Пентагону њихову сопствену локалну тиранију, узроковану недостатком талента. У угроженој земљи каква је Србија, параноично осећање је непријатељ опште прихваћеној глобалној – завереничкој теорији. Јер параноја, за разлику од теорије завере, не зна за границе. Она, дакле, не реагује на државу, већ на друштво.

Пратећи цикличне теорије Шпенглера и Фраја, видећемо да је природа историје таласаста. Прво иде мали талас, па све већи, да би на крају до обале дошао у пуној величини, а онда поново долази до опадања и тако све у круг. Ако кроз овај процес посматрамо развој параноје (људске сумње у своју околину), можемо је степеновати кроз историју појединца и његовог живота, али и читавог човечанства. Узмимо на пример да постоје четири циклусне фазе, као што су годишња доба. Намера нам је да покажемо како је сумња у наметнуту стварност основни чинилац људске уметности, културе, историје и духовности, а да је популарна теорија завере само једна од њених фаза.

а) Почетак сумње је слутња да нешто није у реду. То је гранична фаза која спаја претходни са новим светом. Без обзира да ли је у питању Хамлетов отац, ванземаљци, Велики прасак, Адамово ребро, скептицизам или првобитни комплекс, ову фазу обележава мистична мирноћа жељна спознаје. То је гранични тренутак између ничега и нечега, биљног и животињског, тренутак када се талас буди и из стања мировања улази у стање осцилаторне напетости.

б) Следећи корак је осећање сигурности у вези са тим да нешто није у реду. Да ли то називамо робовласништвом, прогонством из раја, ерама класицизма, песимизмом, еволуцијом или аналном фазом, свеједно је – све су то само реакције различитих историјских вокабулара на исту ствар. Теорија завере такође припада овој фази. Та фаза је стање свести, чињенично стање, врхунац знања, али и морала. Наивне слике више нема, али има прецизне границе између добра и зла.

ц) Трећа фаза је ступање у акцију. Називају је и ерама романтизма, милитаризмом, фалусном фазом, надахнућем, револуцијом, светим ратом. Овде је морал изједначен са идеалом, идеја победе замењује страх, а циљ иако још увек недостижан, осећа се у ваздуху и оправдава средства.

д) Четврта фаза је шпијунажа. Овде спадају приватни детективи, Галилеј, „Дама која нестаје“, Савле. Реч је о последњој фази сваке сумње, а она означава и крај циклуса. Ту нема много добра, али ова фаза има једну предност: само она пролази кроз циљ – дато јој је да уништи противника.

У којем се добу од ова четири данас налази српско друштво?

Овде се нећемо бавити именовањем свих српских таласа кроз историју, већ ћемо, пратећи савремени талас српске медијске прошлости, у њега учитати поменути таласасти образац.

- Крај осамдесетих и почетак деведесетих почетак је боје мрака. Иако је држава растурена, људи верују да је све у реду, гласају за Милошевића. Средња класа још увек не размишља пуно. Појављује се национализам, који већини делује као природни ток уласка у већу слободу. Мења се свест, али сласт промене и даље засењује свест о могућој опасности.

- Средина девеседесетих: море ратова и пораза, опште незадовољство. Много трибина, много демонстрација. Констатује се песимизам и проблем. Ову фазу одликују дебате, оклугли столови, ерудиција, реторика и телевизија. Никад није било горе, али грађанска класа дигнутог носа и са дистанце посматра преовладавајуће зло.

- Крај XX века и почетак новог. Руши се Милошевић, рађа се оптимизам, креће се у акцију, па потом у лустрацију. Грађани су покренути, немају више осећање дистанце, ту је и осећање полета и етике по себи. Осећа се боља будућност, мада на дугом штапу.

- Друга половина прве деценије XXИ века; убијен је премијер, спласнула је будност. Морала више нема, а правдени бунт сведен је на инертни говор ниског интезитета. Све је прожето снажним осећањем краја. Крај, ка којем хрле и добри и лоши и горњи и доњи, јер се граница између њих више не примећује. Али као и свака од претходних фаза и ова носи своје јунаке, као и своју унутрашњу драму.

Јунаци четврте фазе постају они који су „само мало бољи“! Можемо их ближе описати ако кажемо „неморални, али са вишим циљем“. То су они који немају проблем да шурују са ђаволом, јер знају да ће га само тако уништити. У овој фази доброта је та која је у мимикрији, а не зло. То је фаза коју можемо назвати и борбом између два зла. Они који говоре да борба између два зла нема смисла, или живе у духу претходног доба или је реч управо о онима које треба шпијунирати.

Вратимо се сада на класне односе српског друштва и могуће решење друштвене кризе. Решење је у прихватању игре, али не и свести. Решење је у прљавој игри популарно дефинисаној као „једно мисли, друго говори, треће ради“. Поступајући на тај начин, нећемо бити чисти, али ћемо онима после потопа омогућити да то постану. Живећи у четвртој фази ми можемо да победимо зло, управо тако што ћемо се у зло прерушити. Попут Хемета, Спигела, Агате Кристи, Бернарда Шоа, Флобера, али и Макијавелија, Хичкока и Шаброла.

Наши непријатељи беже од своје коже. Прави је тренутак да ми уђемо у њу и тако је обелоданимо. Тада ће схватити да је њихова жеља за слободом игнорисање жеља других. Биће јасно да је њихов Кафка штит од нашег Шекпира. Да је њихов Орвел препрека за нашег Јасперса. Да је њихов Копола избегавање нашег Хичкока. Да је њихов Достојевски гумица која брише нашег Флобера. Да тоталитаризам не значи бити посматран, већ игнорисан.

Аутор је редитељ и филмски критичар

Пешчаник, 10.10.2009.


Узнемирујуће

октобар 10, 2009

Све смо ближи чланству у Европској унији. Са једне стране то је добро, са друге стране то је лоше. Јер, у какво то друштво ми улазимо. У овакво, између осталог:

- Нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге

Француски министар културе Фредерик Митеран изложен је притисцима да поднесе оставку пошто је у жижу јавности доспело његово признање да је приликом путовања у иностранство плаћао дечацима за секс.

Митеран (62), нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге, наводи агенција Тањуг.

“Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.

Митеран, који је отворено стао на страну славног режисера, није бирао речи у критикама упућеним САД, чије је поступке назвао “бруталним” и “апсолутно застрашујућим”.

Из једног мог текста:

То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично.

А тек проблем клонирања, шта ће бити када се дође до поштовања права оних који желе да клонирају или буду клонирани:

Данас, 16-17. фебруар 2008. на последњој страни: ”…Компанија РНЛ Рио је Американки доставила рачуна од 150 000 долара за клонирање њеног кућног љубимца, пса расе питбул по имену Буџер. Клонирање ће спровести стручњаци Универзитета у Сеулу… ‘Многи људи са запада желе да им се клонирају љубимци, чак и за тако високу цену’ – рекао је представник компаније…”

Шта ће бити за десет година – клонирај ми оца и мајку, љубавника/цу…

Видимо да се и употреба генетски мофификована храна намеће као ”услов” за чланство у ЕУ и НАТО.

Какву Србију ми заиста желимо? Може ли Србија ући у ЕУ а да не постане тако неморална као данас Француска? Да ли смо довољно јаки и да ли знамо шта желимо а шта не желимо?

Наравно, не превиђам свирепо убиство навијача из Француске, нити случај владике Пахомија. Свакако да је и српско друштво дубоко у неморалу, то је свима јасно. Разлика је у томе што верујем да у српском друштву има више здравих снага, које могу вратити морал у јавни живот, док нисам сигуран да то може да се догоди у Француско, самим тим и унутар Западне Европе. Србија има тајкуне, а у Француској у овом тренутку председник Републике поставља за председника општине у Паризу, унутар које се одвијају сви највећи послови у Француској, свог сина старог 23 године. Сви знамо каква морална наказа је на месту министра иностраних послова Француске и шта је тај радио на Космету и Африци.

Случаја владике Пахомија је другачији од случаја француског МИНИСТРА КУЛТУРЕ. Прво, суд није осудио владику. Лично мислим да је владика радио нешто сумњиво и да та деца не лажу. Али, можда ја грешим. О свему томе знам само из новина. Ужасна ми је мисао да остале владике СПЦ знају да је један међу њима педофил и да он и даље седи заједно са њима. То је јако погрешно, грешно, и надам се да ће са избором новог патријарха случај владике Пахомија бити решен. Заправо, не сумњам. Овде не треба кривити само СПЦ. Криви су суд и полиција. Криви су ако је владика Пахомије заиста педофил, а и даље је на слободи. Криви су и ако није предофил, а ништа не предузимају против оних који тако безобзирно блате владику Српске православне цркве.

Још нешто, владика нигде није изјавио оно што је изјавио француски МИНИСТАР КУЛТУРЕ и што је цела Француска знала, па је ипак тај човек постао МИНИСТАР КУЛТУРЕ – “Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.


Владари Србије

октобар 8, 2009

Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?

У  НИН-у број 3014 из 2008. године, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном списку непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“

Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“  Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.

Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ догодио би се и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спремали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ. Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле  да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? За какву су се то демократију залагали противници Милошевића из ‘80-тих када двадесет година касније њихови ”синови и кћери” воде Србију до потпуног краха демократских и европских вредности… Какву су то генерацију Србији припремили ветерани Друге Србије попут Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Војина Димитријевића, Љубе Тадића…?

Та млађа генерација Друге Србије која данас влада Србијом, и која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, најбоље је описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“  Ти легализатори неистине су ове 2009. године изгласали антиевропски Закон о информисању.

Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се 2008. године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма Бетовен. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. Са Великим братом је изгубила статус урбане телевизије. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?

Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Функционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?

Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали? Шта су радиле опозиционе странке десет година под Милошевићем и какав им је учинак у ових девет година после одласка Милошевића са власти? Да ли Жене у црном плачу и за својом децом, или су им туђа деца увек милија, лепша и паметнија?


Otvoreno pismo sovjetskim veteranima

октобар 8, 2009

Vama se samo čini da ste privatizovali patriotizam, ljubav prema Rusiji i brigu o njenoj budućnosti. Vama se samo čini da je vaš odmor zaslužen i poštovan. Vama se samo čini da uživate sveopšte poštovanje. U to su vas davno ubedili, ali vaše vreme je prošlo. Vaša otadžbina nije Rusija. Vaša otdžbina je Sovjetski Savez. Vi ste sovjetski veterani i vaše zemlje, hvala Bogu, već 18 godina nema.

Sovjetski Savez nije ona zemlja koju ste prikazivali u školskim udžbenicima i vašoj lažljivoj štampi. Sovjetski Savez nisu samo politički komesari, stahanovci, udarnici komunističkog rada i kosmonauti. Sovjetski Savez su i seljački ustanci, žrtve kolektivizacije i Gladomora, stotine hiljada nevino streljanih u čekističkom podzemlju, milioni mučenih do smrti u Gulagu uz zvuke pogane himne. Sovjetski Savez je doživotni boravak u psihijatriskim ustanovama za disidente, to su ubistva na svakom ćošku, bezbrojna logorska groblja, bezimeni grobovi mojih drugova – političkih zatvorenika, koji nisu sa mnom dočekali slobodu. Vi ste se uznemirili zbog naziva “antisovjetsko“, jer ste možda bili nadzornici u tim logorima i zatvorima, jer ste bili krvnici na poligonima za streljanje. Tako ste vi sovjetski veterani štitili sovjetsku vlast, a sada se plašite istine i drhite zbog sovjetske prošlosti.

Vladimir Dolgih, predsednik moskovskog Saveta veterana, koji je i lično predao zahtev za promenu naziva restorana, u ratu je bio politički komesar, zatim je napravio političku karijeru i na kraju postao sekretar CK KPSS. Ljudi iz starijih generacija se sećaju tog prezimena. On je veteran totalitarizma. Za vreme njegove vlasti robijalo se za antisovjetsku delantost. Zato i ne čudi njegova oštra reakcija na naziv kafea. Vi ste, Vladimire Ivanoviču, iz te bande komunističkih prestupnika, koji su se trudili da unište našu zemlju, a onda ste smislili kako da izbegnete i sud i kaznu. Sada ste opet isplivali na površinu da bi opravdali svoju prošlost. Sovjetsku prošlost, krvavu, lažljivu i sramotnu.

A ja, koji pripadam antisovjetskoj prošlosti naše zemlje, mogu da vam kažem ovo. U Sovjetskom Savezu je osim vas bilo i drugih veterana, o kojima vi niste hteli ništa da znate i čujete – to su veterani borbe sa sovjetskom vlašću. Sa vašom vlašću. I oni su se, kao i neki od vas, borili sa nacizmom, a onda su poraženi od komunista u šumama Litve i zapadne Ukrajine, u brdima Čečenije i pesku srednje Azije. Oni su skoro svi izginuli, i sećanje na njih niko ne čuva, ulice i trgovi ne dobijaju imena u njihovu čast. Malobrojni koji su preživeli ne dobijaju od države nikakvu penziju, žive u bedi i neizvesnosti. Oni su istinski heroji naše zemlje, a ne vi koji ste štitili sovjetsku vlast.

Naše uspavano društvo još nije svesno toga. Ono još nije u stanju da oceni značaj antisovjetskog protivljenja vlasti, niti da poštuje sećanje na poginule u borbi sa sovjetskom vlašću. Naše je društvo još uvek pod hipnozom sovjetske propagande ili, u najboljem slučaju, ravnodušno u odnosu na svoju prošlost i ne razume njen značaj za budućnost.

Da, one koji su se borili sa nacizmom treba uvažavati. Ali zaštitnike sovjetske vlasti ne. Treba poštovati one koji su bili opozicija komunizmu u SSSR. One koji su štitili slobodu u neslobodnoj zemlji. Da li išta vredi sećanje na njih u Rusiji, koja sebe naziva demokratskom?

Vreme je da se prekine sa licemernim jadikovkama o osećanjima veterana, koje pogađaju napadi na sovjetsku vlast. Zlo mora biti kažnjeno. Njegove sluge takođe. Prezir potomaka je najmanje što su zaslužili graditelji i zaštitnici sovjetskog režima.

Aleksandar Podrabinek

O Aleksandru Podrabineku: 1977. napisao je knjigu Kaznena medicina o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe, 1979. knjiga je objavljena u Americi, 1978. je uhapšen i osuđen na pet godina progona u severoistočni Sibir, tokom izdržavanja kazne dodata mu je nova kazna od tri i po godine zbog širenja samizdata te knjige na engleskom jeziku. Po povratku iz Sibira radio je u hitnoj pomoći (završio je medicinsku školu), a od 1987. uključuje se u rad Ekspres-hronike, koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Piše u levičarskoj Novoj gazeti koju napušta 2007. i osniva svoju elektronsku novinu, liberalni Ežednevnij žurnal.

Peščanik.net, 07.10.2009.


Ako je Dačić za ministra, ja sam za nerede…

октобар 8, 2009

Beogradski Sindikat – Istina Srbije

http://www.youtube.com/watch?v=Mt7RtgeD_Iw

SRBIJA JE DANAS BEZBEDNA DRŽAVA. NEMA NIKAKVIH SLIČNOSTI SA SRBIJOM IZ 1991.

SVUDA SAMO SVADBE I VESELJA. I NARAVNO, RED NA ULICAMA, JER SVE POSMATRA VELIKI BRAT. EVO, U POSLEDNJIH 48 SATI SVADBE U SRBIJI KAKO TO IZGLEDA:

Beograd, Srbija, 07-o8.10.2009.

POGINUO POLICAJAC UPUCAN U ČELAREVU

Autor: Beta | 08.10.2009. – 08:28

Policajac S.M (31) preminuo je u Novom Sadu od rana zadobijenih u pucnjavi koja se desila u Čelarevu, rečeno je agenciji Beta u Kliničkom centru Vojvodine.

Policajac je dovezen u Urgentni centar sa prostrelnim ranama i, uprkos reanimaciji, preminuo je u sinoć pre 23 sata, kazali su Kliničkom centru.
U novosadskoj policiji agenciji Beta je rečeno da je na policajca pucao Milan K. (31) u jednom kafiću u Čelarevu. Policija nije saopštila druge podatke.

UBIJEN VLASNIK KAZINA PARTIZAN

Autor: Beta | 08.10.2009. – 08:05

Dvojica maskiranih napadača naoružani automatima „hekler“ ubili su u Beogradu vlasnika kazina Partizan Batu Šaranovića, prenela je jutros Radio televizija Srbije.

RTS se poziva na nezvanične informacije i navodi da se ubistvo dogodilo sinoć u ulici Neznanog junaka, na Dedinju.
Policija je tokom uviđaja pronašla 22 čaure. Napadači su pobegli skuterom i za njima se traga.

MLADIĆ IZBODEN NOŽEM U NASELJU UMKA

Autor: Beta | 07.10.2009. – 20:39 22:07

Mladić koji je danas u beogradskom naselju Umka izboden nožem, prebačen je u Urgentni centar gde je podvrgnut operaciji, izjavio je portparol Kliničkog centra Srbije Drago Jovanović.

On je rekao da je mladić zadobio povrede unutrašnjih organa, ali nije precizirao detalje njegovog zdravstvenog stanja. Mladić je u Urgentni centar dovezen u popodnevnim satima, a operacija je u toku.
Kako javlja B92, policija je uhapsila D.Š. (28), osumnjičenog za napad na devetnaestogodišnjeg S.V.

MLADIĆ RANJEN U CENTRU NOVOG PAZARA

Autor: RTS | 07.10.2009. – 19:16

Osmnaestogodišnji H.M. pogođen je iz vatrenog oružja u predelu desne potkolenice u centru Novog Pazara nešto posle 15 sati, prenosi RTS.

Policija je uhapsila M.E. (27) osumnjičenog da je pucao na H.M, a nakon toga pobegao, i određeno mu je policijsko zadržavanje od 48 sati, rečeno je Tanjugu u Policijskoj upravi Novi Pazar.
H.M. je zbrinut u Zdravstvenom centru i život mu nije u opasnosti, a M. E, će u tom roku biti izveden pred istražnog sudiju pod sumnjom da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju i krivično delo nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih naprava.

Veruje se da je M.E. u H. M. pucao zbog ranijih neraščišćenih računa.

U Šapcu ubijen građevinski preduzimač Dušan Rosić

UBIJEN BOMBOM ISPOD DŽIPA

Autor: Tatjana Cvejić | Foto: t. cvejić | 07.10.2009. – 05:00

Dušan Rosić (37), poginuo je preksinoć u 20.15 časova u eksploziji bombe koja je podmetnuta pod njegov džip „opel antara“, dok je njegova saputnica zadobila ogrebotine. U eksploziji je povređen stomatolog Radivoj Jovičić koji se u tom trenutku nalazio ispred svoje kapije u centru Šapca.


Stanovnici Novog Beograda još žive u strahu od manijaka koji je mesecima silovao i premlaćivao devojke u blokovima pored Save! Vest da manijak, koji je u junu uhapšen u Beogradu zbog silovanja više od 10 devojaka, verovatno ima sidu dodatno je uznemirila žitelje novobeogradskih blokova.  U Srbiji su u prvih šest meseci ove godine silovane 54 žene, među kojima je osam devojčica i 13 adolescentkinja. Smatra se da je stvarni broj žrtava bar tri puta veći jer najveći broj žena nikada ne prijavi silovanje. Iz Republičkog tužilaštva nedavno je stiglo upozorenje da je u slučajevima silovanja 30 odsto izrečenih kazni ispod zakonskog minimuma, a 40 odsto je na samoj granici najnižih osuda. Potpredsednik Društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović kaže za Press da se iz ovih podataka može zaključiti da su kazne koje naše sudije izriču za krivično delo silovanja minimalne!


Тајна веза

октобар 6, 2009

Која је тајна веза између оних који су писали Закон о информисању и послали пореске инспекторе у Курир и власника Курира и оних који њега штите? Која је тајна веза између Прве и Друге Србије?

Велики брат, наравно. И Пинк. Али, то је исто.

Погледајте како упорно Курир извештава шта се дешава у кући Великог брата и све ће вам бити јасно… И сви су они “чувари“ Пинка…

Као и увек, такви људи се свађају само због новца.

У Србији је све глума. Политичари, судије, генерали, новинари, колумнисти, сви глуме… Зато је пропао српски филм, зато нестаје позоришна уметност…

Душан Ковачевић, писац, за Вечерње новости:

“Ono što je bitno jeste činjenica da teatar danas nema taj značaj i težinu u političkom smislu, kao pre 30 ili 20 godina. Sada je sve otvoreno, dostupno, obezvređeno, i političko pozorište u onom starom smislu više ne postoji. Politika se preselila u skupštinu, više ne možete da napravite predstavu u kojoj će se izreći takve stvari kao što se tamo kažu. Ako neko hoće da gleda političku predstavu, onda na televiziji prati prenos iz skupštine.“


Komedija sa tužnim krajem

октобар 5, 2009

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas večeras je osudio napad na Televiziju „Pink“ koji se desio sinoć nešto posle ponoći i čija posledica je materijalna šteta.

Prema njegovim rečima, ne možemo dozvoliti da nekažnjeno prođu oni koji se ponašaju kao da im niko ništa ne može.

-

Na konferenciji za novinare u Beogradu, predsednik Nove Srbije Velimir Ilić rekao je da su firme „Multikom Group“, „Mccann Erickson“, „Universal Mccann“ i „Nova Communication“ od 2005. do kraja 2008. zajedno sa sestrinskim firmama imale ukupan prihod od oko 45 milijardi dinara.

„Svi podaci su preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre“, rekao je Ilić i zatražio od istražnih organa da ispitaju „koliko se državnog novca odlije na račune čelnih ljudi Demokratske stranke“ preko te četiri firme (vlasnici Đilas, Šaper, Krstić).

Potpredsednica NS Dubravka Filipovski, pozivajući se na podatke Agencije za privredne registre, u periodu od 2005. do 2008, detaljno je govorila o poslovanju njihovih firmi Universal Mccann, Mccann Erickson, Nova communications i Multikom group, tvrdeći da one imaju monopolski položaj. Nova Srbija pozvala je na reagovanje poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, tražeći da se javosti učine dostupnim ugovori državnih i gradskih intitucija i preduzeća sa ovim marketinškim agencijama. Nova Srbija traži reagovanje i drugih državnih institucija, kao što su Republički odbor za rešavanje sukoba interesa, Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije.


Strašno…

октобар 4, 2009

Dve nepoznate osobe sa motora u pokretu noćas su bacile ručnu bombu kašikaru na zgradu televizije Pink u Ulici neznanog junaka.

Kako se navodi u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova povređenih nije bilo, ali je pričinjena materijalna šteta.

Demokratska stranka (DS) osudila je danas napad na zgradu televizije Pink u Beogradu i zatražila od policije da pronađe i uhapsi počinioce i rasvetli motive napada.

Lider Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović izjavio je danas da će odbornička grupa te partije u Skupštini grada inicirati hitno održavanje vanredne sednice o bezbednosnoj situaciji u Beogradu. Odbornici LDP-a će na sednici tražiti ne samo donošenje strategije nego i akcionog plana za suočavanje i uklanjanje talasa nasilja koje je noćas, kao i u prethodnih desetak dana, eskaliralo u Beogradu, rekao je Jovanović tokom obilaska zgrade TV Pink na koju je tokom noći bačena eksplozivna naprava.

-

Nasilju mora da se stane na put. Umesto da se bacaju bombe, bolje rešenje je da se ne gleda televizija i da se ne glasa za ovako urbane stranke i ovako punk europejske političare koji vole narod koji piše ćirilicom i veruje da veruje u Boga…

Mislim, ne treba glasati ni za jednu stranku u Srbiji. Sada vidimo da su sve iste.  Sve stranke su učestvovale u stvaranju ovako nakazne medijske slike u Srbiji. Ako neko napadne B92 ubeđen sam da će SNS organizovati šetnju protiv nasilja. Što bi bilo dobro da nije tragično…


Демократија од песка

октобар 3, 2009

03.10.2009.

Izmišljanje „levih ekstremista“

Danas: Da li jeodbranaKosova zaista povezana s podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

- Biljana Srbljanović: Mislim i da ta opsesija Kosovom takođe postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg „unutrašnjeg neprijatelja“, protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao što sam rekla, Tadić je povodom ubistva Francuza najpre spomenuo obračun s „levim i desnim ekstremistima“ i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da još jednom pljune u lice građanskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje „svih ekstremista“ a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeđenja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome šta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji „levi ekstremisti“? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l’ tako? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika išutira čoveka na smrt, a u danima koji slede jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbijkama i nekrstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne građane svoje zemlje koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, sa tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapušiti usta. Srpska policija i pravosuđe mene procesuira pred sudom, sa nalogom za privođenje, jer sam uvredila pripadnike baš ovih organizacija koji razaraju zemlju. Predsednik je postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na Pravnom fakultetu, na primer – odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To što neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu Vojske, to sto štampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to što su redovni u listovima Pravoslavlje, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se prihvataju Gadafi i Ahmadinedžad kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam koji ovde neće biti tolerisan.

Peščanik, 02.10.2009.

Svetlana Lukić:

Ajmo još jednom, za predsednika…

Hitno hapšenje Ratka Mladića, hitno donošenje rezolucije o Srebrenici, hitno pokretanje postupka za utvrđivanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, privođenje na saslušanje Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića, Ace Tomića, Dragana Jočića i ostalih članova družine, smenjivanje direktora državne TV, izbacivanje iz medija koje kontroliše država svih kolumnista koji huškaju na nasilje, informativno-hrišćanski razgovor sa nekim od članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda i njihovom dečicom iz Sabora dveri, Naših, Nomokanona, kažnjavanje raznih varvarogenija koji su pozivali na nasilje i paljenje ambasada i tako dalje, i tako dalje.

Очигледно је екстремиста само онај који себе назива православцем и спреман је да користи насиље у борби за “православље“. Екстремисти нису они који не дозвољавају другоме да пише ћирилицом, да се крсти и слави славу, да разговара са анђелима, да о томе пише и јавно говори… Без насиља, оштро се противећи насиљу, као и медијском и сваком другом прогону… Као да је физичко насиље једини облик насиља… За оне кратког сећања – последњих 60 година левичари прогоне и убијају десничаре у Србији много, много више него што Црква прогони атеисте…


Светост у политици

октобар 2, 2009
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ

Знајући какав су живот водили, за многе мислиоце с правом можемо рећи да их сопствени наук није призвао памети. Русо је тако добро писао о васпитању, а тако се лоше понашао према својој многобројној деци, потпуно равнодушан за њихову судбину. Хајдегер, чија је мисао о забораву бивствовања узроковала читаве библиотеке књига потоњих филозофа, све до пропасти Трећег рајха уредно је плаћао чланарину за партиципацију у Хитлеровој партији. Поштоваоци не само дела него и лика овог мислиоца тврде да је чланарину, по навици, уплаћивала Хајдегерова жена, јер је плаћање свих кућних рачуна, у брачној расподели задужења, био њен задатак. Они који ово наводе као солидно оправдање, истичу, у ствари, несолидност сопствене логике и сопственог схватања морала. Опседнут питањем егзистенције као слободе, Сартр, иначе логореик и скрибоман, није ништа ни рекао ни написао о стаљинистичким чисткама за које је у то време добро знао. Сматрао је да би на тај начин критичарима комунизма дао добар материјал у руке. Добро је сматрао, рђаво је поступио.

Овај несклад између речи и дела, између мишљења и бивања, нико није боље објаснио од Сенеке који је и сам оличење тог несклада. Грамзив плутофил чија је филозофија беспрекорно стоичка, Сенека је у расправи под, за ову тему, симптоматичним насловом, „О блаженом животу“, тврдећи да у врлини лежи права срећа, упутио себи и овакву тобожњу замерку: „Тако говориш, рећи ћеш ми, али сасвим друкчије живиш!“

Сенека ову примедбу разоружава једном изјавом која заслужује да буде запамћена. „О врлини говорим, а не о себи.“ Важно је, каже римски филозоф, да се поставља етички идеал.

С друге стране, постоје и мислиоци попут Сократа, Спинозе, Кјеркегора или Емануела Левинаса који су у доброј мери живели у складу са оним што су мислили и говорили.

Бог није на небу, него у жртвовању и у одговорности људи једних за друге“, изговара Левинас у синагоги – како о томе читамо у књизи Михаела де Сен-Шерона „Разговори с Левинасом“ (Албатрос плус, 2009).

Највиши етички идеал, према овом филозофу, јесте светост која се постиже жртвовањем. Светост је потпуна спремност једног човека да уместо другог пође у смрт, без икакве надокнаде, како каже филозоф, без икаквог очекивања добити. То је хероизам које се не чини ради херојства, него искључиво ради другога.

Овакав приоритет другог, нешто је што су критиковали многи, а најпозванији за ту критику свакако је Пол Рикер, писац дела „Сопство као други“. Човек и према себи треба да се понаша као што се понаша према другоме; неморално је запоставити себе у односу на другог. Тако то види Рикер. Читава ова расправа, међутим, настаје из принципијелних разлога, јер се у њој не разматрају две особности, него два, у бити увек празна, појма.

Левинасова етичка филозофија је данас од изузетног политичког значаја јер објашњава кључне ствари о трауматичним друштвима. Брига, жртвовање, покајање, тражење опроштаја, опроштај – то у филозофији овог мислиоца нису празни појмови, него позив на ново, одговорно учешће у политичкој заједници.

Левинасова филозофија настаје над понором нацистичких и стаљинистичких логора, у који су уграђена и одобравања и ћутања тако значајних филозофа као што су Хајдегер и Сартр. Шта после овог пакла који су проживели милиони на Земљи?

Црпећи из талмудског учења, Левинас јасно говори да опроштај може добити само онај ко га затражи, а да опростити може само жртва. Свака жртва опроштај може дати само у своје име. Нико није овлашћен да опрашта у име других жртава.

Уколико се на државном или националном нивоу тражи опроштај од друге државе или нације, онда се тај опроштај и тражи и даје искључиво због будућих генерација, јер се само на њих односи. Из њега су искључени они који су нанели зло. Они морају опроштај да траже индивидуално од жртава. Шта уколико злочинац који се покајао нема више од кога да тражи опроштај јер су његове жртве мртве? У том случају, он остаје сам са собом у покајању. То је праведно. Све друго је неправда.

Можда у појму светости има места за појам политике“, каже Левинас.

Ову мисао, која није изречена беспоговорно, схватамо тако као да нам говори да за правду у једном друштву нису довољни само добри закони и њихово поштовање, иако је то основни услов за сваку врсту праведности. У праведном друштву, наиме, треба да се истичу идеје бриге, одговорности, пожртвовања, покајања и њима сродне – али, како их истицати уколико се на известан начин не стимулишу они који су њихово оличење (односно, они чије деловање ове идеје апстрахују)?

Да подсетимо, Левинас сматра да се добро дело чини искључиво зарад другог, без икаквог интереса. То је тачно са становишта одговорне индивидуе какву Левинас назива светом. Али друштво које бисмо назвали праведним никако не би смело бити незаинтересовано за промовисање таквих својих чланова. Праведност тог друштва огледа се управо у његовом интересу да баштини поступке и радње оних који, без икаквог интереса, чине праведна дела. То бисмо, евентуално, могли назвати светошћу у политици.

Златко Паковић
Политика, 03.10.2009.

Зашто су генерали највећа срамота Србије?

октобар 1, 2009
Да ли је насиље на улицама Београда дириговано и одакле?

Некако се последњих дана, како то обично бива услед диригованих медијских кампања, наизглед цела Србија подигла на ноге у борби против огромног насиља које се накотило широм Србије и посебно у престоници. Сви безбедносни стручњаци слажу се у једном: нису битни хулигани-извршиоци кривичних дела, нађимо налогодавце из сенке. Сјајно, и ми се за то залажемо: потражимо сви заједно диригента ове медијске представе.

Рестрикције слободе медија, ограничавања синдикалних права, хапшења неистомишљеника, забране јавног окупљања и организација, као и бројне најаве даљег укидања демократије, људских права и слобода у Србији некако су превише лако постали наша стварност. Када се сетимо свих декларативних залагања за демократске вредности наших неодемократа у последњих 20 година, поставља се питање шта се сад дешава и откуда ово урушавање светлих традиција?

hapsenje

Све ово добија посебну димензију када се у обзир узме да проНАТО медији и НВО, а и неке парламентарне странке, већ годинама грубо крше Устав Србије и својим радом наносе штету стотинама хиљада грађана Србије на Косову и Метохији, док у исто време расистичким изјавама дају школске примере говора мржње и нетолеранције према православним Србима који су значајна већина грађана Србије.

Оно што је очигледно и јасно сваком боље обавештеном грађанину Србије, без обзира на његову политичку опредељеност, јесте чињеница да је ова суспензија демократије „жртвени јарац“ којим режим у Србији покушава да одглуми како суверено контролише стање безбедности у нашој отаџбини, а згодно дође и као превентива потенцијалним социјално-политичким немирима у будућности.

Предисторија или пролог за овај сценарио

Сетимо се управо овим поводом три најважнија новија историјска догађаја која су имала капацитет да промене Србију, али су на сличан начин перфектно онемогућена да остваре ове своје потенцијале. Мислимо на датум тзв. независности Косова и огроман свенародни бунт против тог чина, на обележавање 10-годишњице НАТО-бомбардовања Србије и на хапшење првог председника Републике Српске др Радована Караџића. У сва три случаја веома успешно је примењена иста улично-медијска матрица: непознати хулигани демолирају град, потом се доведу у везу са организаторима митинга и у потпуности се медијском обрадом њиховог понашања у други план стављају итекако важне и болне теме противправног одузимања дела наше територије, НАТО геноцида и уништавања наше земље, привреде, екосистема и здравља, као и срамног хапшења и испоручивања оснивача једне српске државе. Нико до дана данашњег није саопштио ко су били ти хулигани и од кога су инструирани да започну кавгу са полицијом, сва три пута на идентичан начин, и у тренутку када су велики свенародни митинзи били веома успешни?!?! Јасно је да циљ није био да се хулиганима уђе у траг већ да се обесмисли народни бунт и повишено национално расположење, и тако заустави потенцијално родољубиво самоосвешћивање и самоорганизовање. Могу ли се најновији догађаји у вези са последицама неодржане Поворке промоције идеологије хомосексуализма уопште разумети без ове предисторије?

Ко смо ми или дубља предисторија?

Смемо ли себи да дозволимо заборав ко смо и каквом народу припадамо? Да ли је овај народ, за разлику од свих других на Балкану, у оба светска рата био на страни историјске истине и правде и због тога много претрпео? Да ли је овај народ изнедрио први озбиљан покрет отпора против нацистичке Немачке у тадашњој Европској Унији Трећег Рајха? Да ли је овај народ уз јеврејски, руски и пољски процентуално највише страдао у 20. веку? Да ли је овај народ кроз историју био симбол војничке части и морала, ретко водећи освајачке већ готово увек искључиво одбрамбене ратове? Да ли је овај народ био узор гостољубља и домаћинског односа према странцима? Да ли постоје сведоци да су само Срби седели и ручали са савезничким војницима црне боје коже на Солунском фронту, за разлику од западних Европљана који су и измислили и увек практиковали расизам? Да ли све ово треба заборавити и прећутати, јер је некоме у интересу да се у Хашком трибуналу и домаћим медијима исписује нова и потпуно супротна историјска биографија српскога народа?

Зашто већ једном гласно и јасно не изађемо са ставом да нам је доста двоструких аршина и да не дозвољавамо да нам прекрајају историју и пишу нову биографију која ће бити у њиховом интересу и онемогућити нашу националну будућност?

У потрази за диригентом

Чињеница коју су многи аналитичари у јавност изнели последњих дана јесте да државни апарат нема снаге ни да лоцира ни да процесуира налогодавце насиља које је ескалирало на београдским улицама. Ако је тачно да се на продаји наркотика дневно зарађују милионске суме у еврима, ако је тачно да су неке земље у окружењу добро инфилтриране у ту нарко-мрежу, да је цена наркотика на нашим улицама најјефтинија у региону, ако добро знамо да се стране обавештајне службе безбедно шетају нашом престоницом и северним градовима посебно, ако знамо да тајна полиција увек на вези има одређени број хулиганских група и њихових лидера, онда је лако закључити ко има интерес да покаже како је Србија земља неспособне и слабе власти, како су Срби још увек врло слични медијском архетипу који је антисрпска пропаганда на Западу створила и како их изнова треба изоловати и дисциплиновати. Овај сценарио одговара и страним и домаћим центрима моћи како би се над Србијом опет надвила репресија и заблокирала слобода.

Приметимо зато да се све ово дешава док Србија ипак успева, често и против жеља делова актуелног режима, да направи озбиљне искораке у подизању свог престижа у региону (дипломатска подршка незападних велесила Русије и Кине, значајни спортски резултати, релативно повољнија економска ситуација у односу на друге земље у региону, пролаз стратешки важних гасовода…). Размислимо онда сви заједно коме је у интересу да управо изводи акцију урушавања угледа Србије која сада има шансу да постане регионални фактор? Чак и да не постоје позитивни процеси у Србији, сам стратешки положај Србије на Балкану и геополитичка шанса коју промењени однос снага у свету пружа, даје нам велику прилику да постанемо држава и народ на који ће озбиљни народи у будућности рачунати као на природног савезника. Зато је што пре Србију потребно дестабилизовати и вратити јој имиџ земље која ствара проблеме и себи и другима. Сада је изнова хитно потребна ружна слика о Србији, компромитовање њених државних органа и урушавање њеног моралног кредибилитета, како би нови политички и економски притисци лакше уродили плодом.

Ако су многи протеклих дана устврдили да је хулиганска улица постала јача од државе, замислите само онда колико је та држава слаба и шта могу да јој ураде озбиљне стране обавештајне агентуре или неконтролисани унутрашњи криминални кругови и системи безбедности који су већ деценијама под страним патронатом? Не сећамо се да их је ико поменуо у својим анализама? Ах, да, па њих овде уствари и нема нити делују против нашег народа и државе. Ово је 21. век и сви живимо у идиличним временима евроунијатског братства и јединства.

Истина мора избити на видело

Изгледа да наш режим у овом часу нема храбрости да ова питања постави, али ће зато тренирати строгоћу над навијачима и националним организацијама и то приказивати као велики успех, све време намерно прећуткујући да направи разлику између насилника и ненасилника, диригованих и слободних људи и група.

Може ли ико ко себе сматра човеком бити против овог обрачуна са насиљем у нашем друштву? Треба ли било ко и из било ког разлога да постане жртва такве бруталности и да изгуби живот, као у случају несрећног француског држављанина, а нашег госта у Србији? То није наша Србија, то није наш морал, то није наша духовност, то није наше гостопримство. Па, чије је то онда вековно понашање и деловање?
porodicna setnja

Да ли су Срби игде и икада отишли у туђу земљу, извели туђу децу из школе и стрељали? Да ли су конструисали ломачу, гиљотину, гасну комору или су то цивилизацијска достигнућа западне Европе? Да ли су Срби своју историју обележили Аушвицом и Јасеновцем? Са којим правом француске дипломате држе лекције српској држави о насиљу на улицама, а не могу да уведу ред у сопствена предграђа? Да ли је подједнако недопустимо заборавити било коју жртву НАТО-бомбардовања и не тражити да се сви одговорни извршиоци и налогодавци изведу пред лице правде, најбрже могуће процесуирају и најстрожије казне?

Ко је тај на целом свету ко ће да се потегне каменом на српски народ, а да је без греха, и посебно откуда то право онима који су толико пута завили у црно овај народ? Да ли у њиховим државама нема хулигана, обрачуна навијача, смртних случајева у уличним изгредима, примера масовног насиља, убистава по школама, патологије сваке врсте? Докле ће да влада ово невиђено међународно лицемерје? Остаје нам само да констатујемо оно библијско да прво погледају брвно у оку своме па тек онда трун у оку брата својега.

Да ли нас наше историјско страдање и све неправде које су нам учињене у последњих 20 година од стране тзв. међународне заједнице оправдавају у чињењу било каквих дела недостојних нашег националног духа? Нипошто. Да ли нас сви ови притисци и нове медијске манипулације смеју заварати да је престао медијско-политички линч српскога народа од стране западних савезника и бивших југословенских братственика? Исто тако нипошто. Наћи равнотежу између одупирања насиљу сваке врсте на нашим улицама и исто тако одлучног противљења насиљу према нашем националном памћењу и интересу, јесте права мера модерне српске националне политике.

Сви се слажемо: нема оправдања за мржњу, насилништво, злочине, крађе учињене под било којим па и патриотским изговором, али додајемо: то није пуна истина о овој теми, а посебно не сме овај тренутак бити злоупотребљен у нечасне идеолошке и политичке сврхе. Замислите сада донедавне идеологе и промотере идеологије хомосексулизма као лидере коалиција против насиља и борце за безбеднији живот и добићете врхунску политичку и медијску манипулацију. Замислите српски народ и државу који су били и остали симбол антифашизма, колективне безбедности и гостопримства, како постају симбол насилничког и злочиначког народа и државе, и добићете нешто много више од политичке и медијске манипулације, добићете директан рад на рушењу овога народа и државе изнутра. Правници нека се изјасне како се овај рад кривично-правно третира у нашем и сваком другом законодавству на свету.

Закључак може бити само један: и директне учеснике и још више њихове налогодавце који су заиграли ову опасну игру против српског народа и државе што пре треба открити и процесуирати, како би се спрала љага са српскога имена и отвориле суштинске теме које су дубоко у сенци овог политичко-медијског спектакла.

Владан Глишић, Бошко Обрадовић


Аутори су чланови редакције часописа „Двери српске


Одбрана и напад

септембар 30, 2009

Ванредно заседање Скупштине РС

БАЊАЛУКА – У Бањалуци ће бити одржана ванредна седница Скупштине Републике Српске, на којој ће се посланици изјаснити о најновијим одлукама високог представника у БиХ у вези функционисања „Електропреноса БиХ” и доношења сета закона за окончање супервизије у дистрикту Брчко. Ванредно скупштинско заседање одржава се на инцијативу владе РС, која је одбацила одлуке високог представника Валентина Инцка и дала налог „Службеном гласнику РС” да их не објави. Влада је утврдила више скупштинским закључака, чије потврђивање тражи у парламенту, у вези функционисања заједничке комапније „Електропренос БиХ”. Очекује се да ће се на овом скупштинском заседању посланицима обратити премијер РС Милорад Додик, а седници ће присуствовати и председник РС Рајко Кузмановић. Амбасадори земаља Савета за имплементацију мира у БиХ подржали су одлуке високог представника и затражили од парламента РС да не прихвати владине закључке у вези тога. У владиним закључцима се не прихватају Инцкове одлуке и најављује тужба против високих међународних представника у БиХ, који су, према мишљењу владе, доносили антидејтонске одлуке.

Танјуг

Политика


Трећа Србија

септембар 20, 2009

Атомизам и Холизам

Живот ће постојати на Земљи увек (док Бог не учини “да не буде“) и без обзира како на живот гледају појединци или колективи. Човек ће ходати Земљом без обзира на разлике између појединаца и колектива. Живот је Целина, Човек је Целина, појединци, народи, религије, идеологије, сексуалне оријентације – само су делови Целине. И Земља и Млечни пут делови су Целине.

У том смислу, и српски народ је Целина без обзира на своје делове. Али је део у односу на Целину – света, Људи, Човека, Живота, Бога. Један човек не зна Истину, сви људи удружени са својим знањима знају Истину. Зато појединац не сме да суди, зато Бог суди. Јер је Бог у сваком човеку, и сваки човек је у Богу. Неко је мање у Богу, неко више. Неко познаје Истину више, неко мање. Само Бог зна целу Истину. И открива је кроз Све Људе, Сву Природу и Цео Свемир. И кроз Смрт.

Сведок Истине је војник у служби Бога. Бог је Љубав. Служити Богу значи имати у себи искључиво Љубав. Љубав према свим људима и створењима, Природи и Свемиру. Љубав да се воли непријатељ, да се “окрене и други образ“. Љубав је Пети елемент – спаја различито и отвара путеве немогућем. Љубав је снага Вере и моћ Молитве.

У том смислу, досадашње поделе на левицу и десницу губе сваки значај. Какве везе имају планска и тржишна привреда са атеизмом и теизмом? Какав је значај односа према Богу или атеизму у случају одлучивања да ли је за државу и њене грађане боље да неко предузеће буде у приватном или друштвеном власништву? За неко предузеће и неке раднике боље је да власник буде приватник, за неко друго предузеће и неке друге раднике боље је да власник буде држава. И у планској и у тржишној привреди може да дође до злоупотреба које ће штетити држави, радницима и грађанима. Колико је атеиста међу капиталистима и заступницима тржишне економије а колико је верника међу радницима и заговорницима планске економије? И међу десничарима и међу левичарима било је аутократа.

Видимо да традиционални поглед на левицу и десницу нестаје. Да ли онда остају поделе на вернике и невернике? Не. Јер само Бог суди, јер су чудни путеви Господњи. Да ли треба да се делимо на оне који мисле да су сви хомосексуалци становници Содоме и Гоморе, и оне који немају ништа против да хомосексуалци усвајају децу, да транвестити усвајају децу? Не. Јер су оба става екстремни ставови, који воде у искључивост и партикуларност, далеко од Целине, далеко од Истине, далеко од демократске већине, далеко од “златног пресека“, далеко од Средишта, далеко од Христа.

Претпоставимо да у Србији живи 8 милиона православаца који сваке недеље иду на Литургију, који сваке среде и сваког петка посте, да у Србији има десет пута више православних храмова и свештеника, да је искорењене све што није дошло са Свете горе или из Москве, или што није створено из своје традиције и унутар својих етничких и верских граница – да ли би у Србији било мање хомосексуалаца, да ли би било мање сексуалних девијаната унутар Цркве? Наравно да не.

Да ли хомосексуална култура и хомосексуални лоби свесно разара природну породицу? Да. Да ли то ради сваки хомосексуалац? Не. Да ли је природна породица угрожена? Да. Али не само због деловања хомосексуалног лобија, најмање је угрожена због деловања тог лобија. Зато је смешно да се хомосексуални лобисти позивају на своја права истичући декадентност и девијанстност природних породица. То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично. Ако су Муслимани, Хрвати и Албанци клали и силовали – могу и Срби. То је тај став. Ако политичари и тајкуни краду – што да то не раде и обични грађани. И докле тако?

Свако истицање себе доводи у питање Другог. Свако истицање своје националности и идентитета доводи у питање Другог. Свако се бори за себе и своје. То је природно. Православно хришћанство и српско родољубље увек су бранили своје. Комунисти и српски родољуби увек су бранили своје. Православци не могу да прихвате комунисте као Другог, комунисти не могу да прихвате православце као Другог. Однос Ја – Они, Исто – Друго, Једно – Мноштво, старији је и од православља и од комунизма, и Човек се тим онтолошким, метафизичким и практичним односом бави миленијумима на Земљи и Небу, и тај однос је много комплекснији него однос између православаца и комуниста. Зато је немогуће направити “изоловано острво“, не може Србија да буде ван светских, историјских, еволуционих и есхатолошких процеса који се дешавају на Земљи.

Хришћанство је антинационални производ – “У Христу нема ни Јеврејина ни Грка“. “Не живим ја већ живи Христ у мени“ може рећи припадник било које нације у свету.  Христ разуме све језике света. И свако ко дође до Христа, без обзира којем народу припадао и који језик да говори – разуме Христа.

Нација је средство да би се универзалне људске и духовне вредности чувале и развијале кроз сопствену културу, језик и идентитет. Нација треба да буде заједница слободних људи који су својом вољом део те заједнице. Национализам није политичко питање (дискурс), већ философско и теолошко питање пре свега. Анационалисти су анационалисти свуда у свету. Прави верник, било које религије, истински је изнад сваке нације и сваког национализма. Нема искрене и истините духовности ако она није универзална. И идеологије, попут социјализма, имају племените идеале, залажу се за униварзалне људске вредности. Дакле, ако се залажемо за духовност и једнакост међу људима немогуће је тако нешто свести само на национално, национално не постоји као “ствар по себи“. Али, и постоји. И зато не може све да буде интернационално. Зато су национализам и интернационализам философска и теолошка питања (дискурси). Еволуционистичка. Есхатолошка. Увек ће постојати нације и различити језици и писма. Све до Судњег дана. Чак и за оног који не верује да ће доћи Судњи дан. Само једна Империја може да помири све народе и учини да сви људи (поново) причају истим језиком. Само је Божји народ – један и једини народ који ће опстати и победити.

Која је разлика између човека који је одрастао без родитеља, без родбине, без брата и сестре, у туђини, међу људима који нису истог порекла као његови биолошки родитељи, који су га напустили (трагично) само што је проговорио и проходао, а већ сада је међу странцима који причају други језик и међу којима не осећа топлину у емоцијама, и, између човека који је растао у топлом породичном дому, са родитељима и браћом и сестрама, окружен бројном родбином, упознајући се са животима старијих и причама које су утицале на породичне и друштвене околности које прате и његов живот? Како први може гледати на процес глобализације, а како други? Унутар друштва, нације, цивилизације, која се распада, унутар које је разбијена породица, где је велики број напуштене деце, развода, разврата, више умрлих него рођених, унутар које доминира хомосексуални лоби, не можемо очекивати исти морални и сваки други поредак као у друштвима, нацијама, цивилизацијама, где је породица здрави нуклеус из кога се и кроз који се развија читава заједница. Која нација и цивилизација може пре да преживи 21. век – она која има најмодернију технологију или она која је сачувала породичне вредности? Или она која има и једно и друго?

Србија је, дакле, део света, Срби су грађани света. “Све тече“ и све се стално мења. Тако се и Србија стално мења. Нема повратка у титоизам, нема повратка у немањићку традицију. Све вредности светосавља и социјализма дубоко су усађене у национално биће и колективно несвесно. И оне лоше навике и идеје. Њих се треба ослободити. Чега се још треба ослободити? Страха од непознатог, на пример.

“Корачајмо весело кроз простор у простор/ не прионимо ниједном као завичају/ дух света неће да нас окује и стесни/ ступањ по ступањ хоће да нас дигне, прошири…“ – записао је Херман Хесе у песми Ступњеви.

Већина грађана Србије који су православне вероисповести не може да прихвати православну идеологију “старовераца“. Истински религиозан човек који је победио животињско у себи не осећа потребу да испољава своју религиозност кроз ритуале и норме (Драгош Калајић). А још мање да улази у то која је Литургија “исправна“. Искрени левичар који се залаже за социјалну правду и демократију мора бити антититоиста и алтерглобалиста, иначе није искрени левичар. И може да буде религиозан.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог. И пошто је Србија део света, немогуће је да то ново никне само унутар граница Србије, нити да само ту остане ако је то прво тло на коме се то ново примило и проклијало. Стари систем треба заменити новим системом, превазиђене вредности треба заменити новим вредностима, смисао стваралаштва треба поставити против сила нихилизма. На изворном грчком реч Апокалипса значи “крај старог и почетак новог“.

Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености. У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.“ – из књиге “Европска идеологија“ Драгоша Калајића.

Шта ово значи за нас Србе? То значи да Србин никада не може да буде неко други до Србин. То значи да Срби не одбацују свој хришћански идентитет, своју социјалистичку и антифашистичку традицију. То не значи да ће православни Срби да буду преведени у неку другу хришћанску религију. То ново мора да буде старо и за друге нације и религије.  Ново мора да настане из универзалних вредности. То је једини здрав и природан (психолошки) пут развоја Човека. Србији и српском народу је потребан покрет, дуго стоји у месту, чак и назадује. Нестаје.

“Бити покрет значи отелотворити једну општу визију људског живота, људских потреба, људских вредности, и људског смисла, и истовремено се борити за њихово пуно друштвено признање и остварење. То неопходно подразумева и једну општу визију људске заједнице. Бити покрет значи дефинисати себе у основи позитивно, према сопственим квалитетима, сопственим схватањима, сопственим животним стремљењима, а тек онда негативно, према „ономе што ми нисмо”. Покрет не тражи пуки животни простор у оквиру постојећег, већ га превазилази стварањем реалности у којој је то постојеће неадекватно, оголело, несавремено, једном речју — бесмислено.

Имајући ово у виду, није ни чудно да су најистакнутији покрети у историји – од рано хришћанског до пролетерског и антиглобалистичког – били управо највећи покрети за ослобођење. То је и показатељ да извор покрета није нешто „мистериозно”, већ објективан доживљај појединаца да је њихов живот суштински у раскораку са животом какав би реално могао и требало да буде. Потлачен човек је потлачен у готово свим сферама свог живота; његов живот је неслободан. Он је неслободан и као грађанин, и као радник, и као родитељ. Ропство га мори и у сновима. Зато и његов одговор мора бити његов животни одговор, одговор који израста из његовог самог друштвеног бића. Као директно отелотворење таквог одговора, покрет је најмање идеолошка друштвена творевина, тј. у највећој могућој мери заступа универзалне вредности.“ – Милош Петровић, докторант са Берклија (Политика, 17.05.2008.)

Да ли је Србија зрела да добије један овакав покрет?

Ускоро цео текст на сајту: www.trecasrbija.rs


Žedni preko neplaćene vode

септембар 20, 2009
Boško Ćirković Škabo

Beogradski sindikat

DA li se sećate kada su počele priče o reformi državne administracije? Da li ste učestvovali u prepisci sa zakonodavcima slanjem konstruktivnih predloga? Da li se sećate da je jedina konstantna komponenta postpetooktobarskih vlasti mahala spiskovima nepotrebnih formalnosti, obećavala centralizaciju državnih registara, ubrzavanje i pojeftinjenje procedura otvaranja firmi i još trista čuda. Mora da su bili u planu neki izbori tada. Svakako nije postojala SEK-a, perfektno univerzalno opravdanje.
Neutoljivu glad za novcem degenerično gojaznog i neaktivnog birokratskog aparata je pogoršala svest da je ostalo slabo šta vredno za proćerdati. Idealno rešenje za svakoga ko ne razmišlja o sutra je zaduživanje za tekuću neproduktivnu potrošnju. Problem je što niko neće da da bez garancije da će mu biti vraćeno. Pošto su uvideli da se srpski narod deli na: do koske oglodane siromahe na lekovima za smirenje, one koje rmbače 50 časovnu radnu nedelju da ušparaju za letovanje u Grčkoj i dva para najki godišnje i stranačke finansijere, rukovodioci su shvatili da jednima nema šta, a drugima ne sme više da se otme. Setili su se troškovne strane budžeta i probali da očaraju inoeksperte racionalizacijom administracije. Očigledno im deca nisu javila da predmet „sisanje vesala“ nije u programu prestižnih koledža. Naši su se vlastodršci suočili sa prekratkim rokom za izradu dugoročnog plana optimizacije. Zar nisu imali spreman onaj odranije? Iskusni demagozi, sada i suvereni medijski kontrolori, odlučili su da iskoriste i ovu situaciju za svoju promociju. Ponovo se energično priča stara priča. Maše se kaznama za inertne ministre, ocenjivanjem službenika, licitira se desetinama hiljada prekobrojnih i sl.
Da zanemarimo kompleksnost procedura, dok još imamo vremena a nemamo novca.

Da zanemarimo da administrativci često kao opravdanje za probijanje zakonskih rokova rešavanja papirnih problema navode nedovoljnu brojnost i prezauzetost. Da zanemarimo da se u eri interneta dokumenti o redovnim poslovnim aktivnostima nose na noge u fabrike papirologije. Pozabavimo se ekonomskom klimom koju nakaradna postavka proizvodi. Jako je dobro ilustruje informacija koja je nedavno procurila (nenamerna igra rečima) u javnost: država sama sebi duguje milion i kusur evra za vodu. Kako dođe do toga da se mesecima toleriše nepodmirivanje dugovanja dobavljačima i nesmanjena potrošnja njihove robe? Primaju li odgovorna lica neumanjene plate iz budžeta?
Od lošeg projektovanja potrošnje i neadekvatnog tretmana odgovornih za propuste je gore davanje primera ponašanja privatnim privrednim subjektima. Što veća i uticajnija firma, to plodnije tle za bezobrazluk!? U apsurdnom sistemu se fakture i njihovi osnovni elementi (iznos za uplatu, datum prometa, valuta plaćanja…) štampaju i overavaju bez razloga. Država svakako ne štiti njihovu primenu demonstriranim nepoštovanjem, još manje činjenicom da privredi duguje oko milijardu evra. Tradicionalnim neplatišama je na raspolaganju seljenje isplativih aktivnosti u novootvorenu firmu, bez preteranih posledica. Nagrađuje se neodgovornost, bahatost i nedisciplina, osim kada se za obračun sa jednim prestupnikom koristi atomska bomba (videti primer promena i dopuna ZOI).
Proizvod koji država prodaje za porez je upravo ambijent u kome živimo i radimo. Tek kada isporuči iole prihvatljiv kvalitet, može da revidira visinu cene, broj i plate zaposlenih. Dosta je bilo korumpiranog neefikasnog tranziciono-socijalističkog modela.

Dokle da plaćamo mnogo za bofl, dok hitamo žedni preko neplaćene vode za slatkorečivim evrovizionarima u „armanijima“?

Večernje novosti, 20.09.2009.


Ćutanje

септембар 20, 2009

Iako se u domaćoj javnosti povodom novog Zakona o informisanju diglo dosta prašine, simptomatično je to da su i njegovi branioci, isto kao i oni koji ga osporavaju, prećutno prihvatili tezu prema kojoj je najozbiljniji vid pritisaka na medije, označen terminom cenzura, shvaćen kao model zabrane ili gašenja nekog glasila.

Ali zabrana ili (velika?) novčana kazna predstavljaju tek naknadnu intervenciju nadležnih organa. Zabrani, međutim, prethodi kontrola društvene komunikacije, koja se obavlja suptilno, katkada i nevidljivo, porađajući poznate kulturne i društvene fenomene kao što su konformizam u mišljenju ili javnom istupanju, politika nezameranja, strategije ketmana, pojava vidljive spirale tišine ili pak indukovanje takozvanih udvoričkih kodova.

Za sve ove pojave karakteristično je odsustvo kritičkog rezonovanja u javnosti, što se vezuje za prokažene totalitarne režime u kojima se sofisticirano zastrašivanje operacionalizuje kao model društvene komunikacije. Poseban vid cenzure, osim preventivne kontrole i naknadne zabrane, predstavlja autocenzura, mehanizam u kojem autor sam sebe cenzuriše kako bi u datim okolnostima opstao kao (kakav-takav) autor.
I mada su ove kategorije već obrađene u teoriji, čini se da savremeni mediji porađaju još jednu mnogo suptilniju formu cenzure koja se može nazvati medijska tišina ili medijsko ćutanje. U istoj ravni sa fenomenima medijskog mraka (u kojem se favorizuje samo jedna kulturna ili politička opcija) ili medijske buke (u kojoj se permanentnom transformacijom informacija u događaje, skandale ili katastrofe, zapravo, onemogućava sagledavanje realnosti), medijsko ćutanje se pojavljuje kao sofisticirana strategija cenzure.

U strategiji ćutanja, koju je najteže detektovati, niko ne spori da se nešto dogodilo ili da je neko imao šta da kaže, već se izborom ignorisanja inkriminisani događaji ili ljudi simbolički lišavaju postojanja.
U epohi obeleženoj vladavinom medija ova tišina nimalo nije naivna.

Zorica Tomić

Blic, 19.09.2009


Мењати политичку елиту

септембар 16, 2009

Бошко Ковачевић

Партије су само алати који се користе док су употребљиви и проходни. Ако то више нису, мењају се страначке боје или фарбају нове

Свих ових година, деценија вишестраначја, партијска сцена је остала архаична, прегломазна, дифузна и клијентелистичка, са надасве скромним потенцијалима политичке имагинације, учинка и одговорности. У реторици првака и вођстава политичких странака не мањка демократије, људских слобода и права, егзистенцијалне сигурности и залагања за индивидуално и социјално достојанство грађана. Не мањкају обећања, али учинци деловања власти су веома скромни.

Политичка елита се код нас већином регрутовала из ешелона пристиглих са маргина друштва, са скромним капацитетима интелектуалне и делатне потке, са проблематичним ресурсима (не само) политичке културе и одговорности, са… Она је углавном излазила из шињела антикомунизма и национализма, те након свих пресвлачења остала у њима.

Политичка арена је за њих полигон у којем се може релативно лако, уз мале напоре и прилагођавања, послушност вођству, остварити афирмација и материјална корист. За њих је доминантно гесло да се они окористе и намире, јер ће тиме ваљда и осталим припадницима друштва бити добро. И док смо у првој деценији транзиције имали „искусне“ кадрове, који су преко ноћи, под плаштом национализма и „одбране Србије“, грабили за себе, у другој деценији им се придружују „јапијевски ешелони“ са скромном идејним и етичким утемељењем, али с развијеним осећајем за разна стицања и окориштавања. Партије су само алати који се користе док су употребљиви и проходни. Ако то више нису, мењају се страначке боје или фарбају нове. Тако се политички карусел врти до данас.

Још је давно М. Вебер писао да се политичка делатност базира на довођењу у исти ниво „етике убеђења“ и „етике одговорности“ и да је то неизоставан услов за бављење политиком. Нису дакле у питању лукавство и политикантство, фразеологија, политичке лажи и преваре, већ имагинација и мудрост, критички, одговорно понашање према сопственом политичком учинку…

Излазак из ових мрежа корупције, мита, намиривања и синекура, представља прворазредни задатак за исцељење друштва. Нема друштва данас у свету без ових социо и политичких патолошких одлика. Али се оне могу и морају свести на што нижи ниво, а не да господаре и да постану начин живота – као што је то данас на овим просторима. Очито је како ствари сада стоје, да нас чека спора и мукотрпна санација која би морала бити изведена на ниво артикулисаног пројекта, а не повременог обраћања политичара разним поводима и пригодама.

Није тачно да се не зна шта треба чинити да Србија буде, постане озбиљно, одговорно, уређено и просперитено друштво, у којој ће доминирати владавина права, децентрализована власт, компетентна, одговорна и сменљива државна апаратура, процедуре и стандарди, легализовани извори финансирања странака, увођење нестраначких личности у јавни и политички живот, скидање хипотека за придруживање ЕУ итд. Проблем је у извођачима и алатима, проблем је у њиховој имагинацији и одговорности, ефикасности и компетентности. Све друго што се нуди су маглине и димне завесе. Коме одговара да Србија остане „задимљена крчма“? Па етаблираној политичкој елити и њиховој интелектуалној сабраћи, лумпенбуржујима и разним мешетарима који су на осиромашењу грађана и ратовима стекли капитал и наводно углед. Сувише много је времена улудо потрошено да бисмо га и даље бацали под ноге и остали прокужени и понижени.

Политиколог, професор универзитета

Politika, 17.09.2009.


PREVARANT!

септембар 16, 2009

Beograd – Potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Djelić ocenio je u sredu da je reizbor Žoze Manuela Baroza za predsednika Evropske komisije pozitivan po Srbiju zato što se tako stabilizuju evropske institucije.

DANAS, 17.09.2009.

Europe Says No: No to Lisbon, Yes to Democracy:

http://www.europesaysno.org/

We are against the Lisbon Treaty because:

  1. It is virtually identical to the EU Constitution which was rejected by French and Dutch voters in 2005
  2. Voters in most EU countries have not been given a say – instead, the Treaty has been pushed through parliaments with almost no debate
  3. It significantly reduces the control of national parliaments over EU legislation, as confirmed by the German Constitutional Court
  4. It abolishes the national veto in more than 60 areas of policy
  5. It reduces Ireland’s ability to block laws it disagrees with by more than 40%
  6. It does nothing to address the EU’s serious problems with fraud, waste and lack of accountability

Respect the Irish Vote: Aftershock in European ParliamenT

http://www.youtube.com/watch?v=M6QmH-7fu68&feature=player_embedded

Nigel Farage exposes Sarkozy

http://www.youtube.com/watch?v=uXmidPjQaE8&feature=related

Nigel Farage on who’s who in the EU commission

http://www.youtube.com/watch?v=YWSYMpuCFaQ&NR=1

The clip the EU doesn’t want you to see

http://www.youtube.com/watch?v=qOcG2G_6uC0&feature=related

Nigel tells Merkel some home truths

http://www.youtube.com/watch?v=yq_6e1A7gzA&feature=related

An Interview with Nigel Farage

http://www.youtube.com/watch?v=MTPjK0fewuE&feature=related

Free Europe

http://www.youtube.com/watch?v=I8CoyLANcts&feature=related

Let the People Decide their own Future – Nigel Farage MEP

http://www.youtube.com/watch?v=cOlpUgKfe54&feature=related

Chicken Run in the EU Parliament (20.02.2008)

http://www.youtube.com/watch?v=pw7XwexR2ec&feature=player_embedded#t=18


Počelo je…

септембар 16, 2009

Barać – Vlast povlači pitanje poreza samo kada im se zamerite.

Rodić – Ovo je progon, hoće da nas spreče da izlazimo.
Dnevni list „Kurir“ u čiju je redakciju juče upala poreska policija i zapečatila prostorije u kojima se nalazi server, ipak, će se sutra naći na kioscima rekao je za „Borbu“ glavni i odgovorni urednik tog lista Rade Jerinić.

„Uprkos svim naporima poreske policije koja odbija da nam pokaže original naloga za pretres prostorija sutra ćemo biti na kioscima. Policija je upala u prostorije i sve vreme odbijala da pred okupljenim urednicima, novinarima i predstavnicima nekih političkih partija, koji su došli u redakciju, pokaže original naloga za pretres“, rekao je Jerinić, napominjući da će redakcija istrajati u nameri da proveri na osnovu čega tačno je policija došla.

Kako je saopšteno iz redakcije „Kurira“, posle više od 110 dana kontrole u prostorijama u Vlajkovićevoj ulici, deset poreskih policajaca je došlo u firmu Radisava Rodića i odgovornim licima dostavilo sudsku naredbu dežurnog istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu sa nalogom za pretres prostorija „Pravno ekonomskog instituta“, koji je u istoj zgradi. Redakcije su od nadležnih tražile da se serveri hitno otpečate jer nisu vlasništvo „Pravno ekonomskog instituta“ d.o.o. Beograd, niti pravnih lica pobrojanih u sudskoj naredbi kojom je naložena i odobrena zaplena imovine isključivo tih nabrojanih pravnih lica.

„Server baze podataka kao i glavni internet link koristi više od 20 preduzeća u objektu u Ulici Vlajkovićeva broj 8, a ona nisu predmet kontrole i zaplene imovine na osnovu naredbe Četvrtog opštinskog suda“, saopštila je redakcija.

Prema tvrdnjama rukovodećih ljudi u tom listu, ulaskom poreznika je „učinjen prvi korak da se zaustavi izlaženje ‘Kurira’ i pokazana je prava namera koja se prikriva fingiranim ‘utajama’ poreza“.

U saopštenju koje je dostavljeno medijima, list optužuje vlast i „ministra“ za koga tvrdi da je direktni „nalogodavac“, kako kažu, progona Radisava Rodića i njegovih preduzeća.

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać kaže za „Borbu“ da još nije potpuno jasno da li je ulazak poreznika i policije u „Kurir“ isključivo u vezi s eventualnim finansijskim proneverama osnivača lista ili je, pak, prvo postupanje u skladu sa novim Zakonom o informisanju.

„Šta se dešava sa ‘Kurirom’ još ne znamo. Ali, ono što znamo i što je svima jasno je da državni organi ne rade dobro svoj posao. Ne poštuju se zakoni, niti se redovno sprovode. Postupa se po partijskim nalozima“, rekla je Baraćeva za „Borbu“.

Ona je podsetila na neblagovremene reakcije poreskih organa u prošlosti i zapitala se kako je moguće da je država dopustila tolika poreska dugovanja. Ona je zaključila da vlast prelazi preko dugovanja sve dok ima interes.

„Postavlja se pitanje zašto država tako dugo dopušta da neko posluje uz finansijske malverzacije, kako to da država dopušta da neka velika preduzeća ne plaćaju porez. Takođe, kako to da vlasti svaki put kad im se neko ko ima novac i bilo kakav uticaj zameri povlače pitanje utaje poreza. Pa što redovno ne vode računa o tome ko plaća porez, pa to im je zakonska obaveza“, objašnjava Baraćeva.

Ona podseća na slučaj Karića.

„Niko uopšte nije kontrolisao poslovanje Karića sve dok se nisu zamerili nekima u vlasti“, navela je ona i dodala da je jasno vidljivo koliko „institucije u Srbiji nisu nezavisne“.v „Dovoljno je reći da budžetska inspekcija pravi svoj plan rada konsultujući se sa ministarstvom finansija i tako redom. O nezavisnosti rada kontrolnih organa u Srbiji nema ni govora. Sve kontrolne institucije se formiraju koalicionim dogovorima“, tvrdi Baraćeva.

——————-

Socijaldemokratska unija smatra da odluka Vrhovnog suda Srbije da se zabrani distribucija knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića – izvod“ i kazni izdavača JUKOM predstavlja opasan pravni presedan i grubo kršenje normi demokratskog društva.

„Odlučujući se da sudskom odlukom zabrani citiranje javnih izjava i tekstova, Vrhovni sud je u osnovi uveo cenzuru koja traži da sam autor odlučuje kako da bude navođen. Ovaj presedan u potpunosti će sprečiti javnu kritiku jer više niko neće biti u mogućnosti da navodi šta zamera nečijim javnim izjavama“, stoji u saopštenju unije.

U saopštenju se, takođe, kaže da je Tijanić dobio pravnu zaštitu koju ni najveći diktatori u dvadesetom veku nisu imali.

„Time je Aleksandar Tijanić dobio pravnu zaštitu koju ni najveći diktatori u dvadesetom veku nisu imali. Drugim rečima, od danas u Srbiji možete citirati dalaj lamu ili Severinu, ali ne i izjave direktora Radio-televizije Srbije“, navodi se u saopštenju.

Miljenko Dereta, predsednik Građanske inicijative, smatra da presuda Vrhovnog suda Srbije, osim što ugrožava slobodu mišljenja i govora, ugrožava i naučni rad.

„Da li to znači da ćemo sada za svaki citat da tražimo dozvolu autora“, pita se Dereta.

————————–

BORBA, 17.09.2009.


Demagogija

септембар 14, 2009

Vest iz BLIC-a, 14.09.2009. – 17:34 bliconline:

Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković izjavio je danas da su trenutno u Srbiji u toku investicije u železnicu čija vrednost je veća od 500 miliona evra.

Generalni direktor Železnice Srbije Milovan Marković najavio je da će 15. novembra biti završena modernizacija pruge Batajnica-Golubinci na železničkom koridoru 10 u koju će biti uloženo 30 miliona evra.

Projekat modernizacije pruge finansira se iz kredita Evropske investicione banke, u ukupnom iznosu od 80 miliona evra. Iz tog kredita se, kako navode u Železnici Srbije, finansira i izgadnja 10 kilometara dvokolosečne pruge od Gilja do Paraćina i remont 58 kilometara na pruzi Niš-Dimitrovgrad.
Obilasku radova prisustvovali su i ministar za infrustrukturu Milutin Mrkonjić, potpredsednik Vlade Srbije Jovan Krkobabić, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić.

17.Jan.2008, Izvor: BLIC

Generalni direktor preduzeća „Železnice Srbije“ Milanko Šarančić izjavio je Tanjugu da će u srpsku železnicu ove godine biti investirano oko 180 miliona evra.

Sve afere Železnica Srbije

Nedelja, 13. septembar 2009.

U saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije,od petka je navedeno da su uhapšeni bivši direktor preduzeća FŽV „Želvoz“ iz Smedereva Dragomir Čohadžić (58), predsednici reprezentativnog sindikata Fabrike železničkih vozova „Želvoz“ Slavoljub Trifunović (46) i Milan Đurić (40) i generalni i izvršni direktori preduzeća „Želturist“ iz Beograda Olgica Rudaković (50) i Marina Kuzmić-Kozić Marina (39).

Takođe su uhapšeni vlasnik i direktor preduzeća „Anisa“ i SUR KZ „Horizont“ iz Vrnjačke Banje Obrad Šarančić, (56), brat prethodnog direktora „Zeleznica Srbije“ Milanka Šarančića, zatim vlasnik i direktor preduzeća „Beli Bor“ iz Vrnjačke Banje Dragoje Radovanović (66), te vlasnik i direktor preduzeća „MG Marketing“ iz Beograda Ilić Zoran (57).

Još 2004. je generalnog direktora Fabrike železničkih vozila „Želvoz“ iz Smedereva Duška Tešanovića, Upravni odbor na zahtev sindikalno-radničkog pokreta, smenio zbog zloupotrebe položaja i protiv njega je već podneto šest krivičnih i jedna prekršajna prijava.

Mediji su 2005. pokrenuli aferu oko nabavke deset motornih vozova iz Švedske, tvrdeći da je posao sumnjiv, jer nije bilo odobrenja Ministarstva za kapitalne investicije i „nije išao“ preko javnih nabavki, a u kupovinu je bilo uključeno privatno preduzeće „Šinvoz“ iz Zrenjanina.

Ministarstvo za kapitalne investicije je tada saopštilo da „Železnice Srbije“ nisu imale obavezu da traže saglasnost i mišljenje Ministarstva za tu nabavku, vrednu 2,85 miliona evra.

Tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić rekao je tim povodom da je od policijskih organa dobio potvrdu da u „Železnici Srbije“ nije bilo kršenja Zakona u javnim nabavkama i ukazao da su sporne lokomotive nabavljene na lizing, koji „ne potpada pod taj propis“.

Finansijska policija je 2006, po drugi put, ušla u Sindikat železničara, gde je proveravala materijalno-finansijsko poslovanje tamošnjeg rukovodstva.

Utvrđeno je da je u štrajkačkom fondu bilo oko 100 miliona dinara, od kojih se 22 miliona nalazilo u Kreditno eksportnoj banci, koja je tada bila u stečaju.

Mediji su tada spekulisali da je novac štrajkačkog fonda dat „nekim sumnjivim firmama i zloupotrebljavan za nabavku kompjutera“ i da je predsednik sindikata železničara Vukašin Cvetković dobio stan na korišćenje u Beogradu, istovremeno trošeći velike sume novca na boravak u hotelu „Beograd“, što je on kasnije demantovao.

Tokom 2007. „Železnice Srbije“ ponovo su privukle pažnju javnosti zbog afere oko ugovora sa preduzećem „Končar Električne lokomotive“ iz Hrvatske, sklopljenim u septembru 2003, a koji se odnosio na popravku, modernizaciju i modifikaciju lokomotiva.

Policijski službenici UBPOK, Uprave kriminalističke policije i MUP proveravali su taj ugovor po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu i utvrdili da ne postoje elementi krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.

Naredne, 2008, bilo je aktuelno pitanje povoljnog otkupa stana od 108 kvadrata bivšeg direktora „Železnica Srbije“ Milanka Šarančića, koji su za njega, prema pisanju štampe, Železnice kupile tri godine ranije za 380.000 evra, a koji je on otplaćivao sa kamatom od jedan odsto godišnje.

Sa dolaskom novog direktora „Železnica Srbije“, zaustavljena je i nabavka 70 vozila ukupne vrednosti od dva milina evra, među kojima i dva luksuzna automobila, koju je Šarančić pokrenuo.

Mediji su naveli i da je za poslednji mesec rada u Železnicama, Šarančić sebi isplatio platu od 640.000 dinara.

Inače su Železnice u 2008. preko „Želtursa“ isplatile više od 70 miliona dinara za odmor radnika u hotelu na Goču, čiji je vlasnik Šarančićev sada uhapšeni brat Obrad.

U februaru ove godine iznenada je smenjen predsednik Uprave Hrvatskih železnica (HŽ) Davorin Kobak, što je štampa u susednoj državi povezala sa njegovim navodnim planom da sa, Milankom Šarančićem, proneveri oko tri miliona evra, u okviru vraćanja duga srpskih železnica HŽ-u.

Operacija je trebalo da bude izvršena tako što bi HŽ-u bio vraćen samo deo duga, dok je ostatak novca trebalo da završi na računu ofšor kompanije „Financial Angels LLC“ u američkoj saveznoj državi Delaver, pisala je hrvatska štampa.

Plan je propao, jer se hrvatska vlada, kao vlasnik HŽ-a, nije složila s načinom na koji je uprava hrvatskih železnica planirala da reši pitanje duga Železnica Srbije.

U tekstu „Jutarnjeg lista“ navedeno je da je srpski UBPOK utvrdio da je nesavesnim poslovanjem JP „Železnice Srbije“ oštećeno za oko 3,5 miliona evra.

Šarančić je navode negirao, tvrdeći da je sa međunarodnim udruženjem UIT u Francuskoj napravljen plan vracahanja duga, koji je podrazumevao otpis kamate i dug prema Hrvatskoj od 20 miliona evra bio bi prepolovljen.

Radnici „Želvoza“ su u julu ove godine optužili rukovodstvo, među kojima i uhapšenu predsednicu Upravnog odbora Olgu Rudaković, da su kreditnim karticama, koje su glasile na preduzeće, kupovali sebi garderobu i putovali po inostranstvu, dok plate radnicima kasne mesecima.

Radnici su optužili rukovodstvo i da je platilo koncert Željka Joksimovića na Mokroj Gori sa 30.000 evra, što je ovo dematovalo.

Za potkradanje imovine u Železnici optuženi su, osim rukovodećih kadrova, i radnici, koji su uhapšeni 9. jula ove godine zbog krađe bakarnih namotaja iz transfromatora na depou u Zemunu, čime su oštetili preduzeće za 57,6 miliona dinara.

(Tanjug)

www.mtsmondo.com


СУОЧАВАЊЕ

август 18, 2009

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

Ситуација је следећа: за политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије ЗНА да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква због јако великог броја атеиста и левичара али и оних који се само на попису изјашњавају као православни, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Мислим да ће врло брзо да дође до потребе да се каналише велико народно незадовољство које ће бити праћено бројним грађанским и радничким протестима. До овога ће доћи јер економија Србије убрзаном пропада и не види се никакав излаз. Политичка и привредна елита очигледно нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, да све већи број младих жели да напусти Србију, да је све већи број младића и девојака који су усамљени јер се осећају као губитници и не сналазе се у култури Великог брата, док је у другој групи, међу члановима “потрошачког друштва“ све више разврата… Нигде се не види крај овом распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су (неки) српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне слекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао?


LJUBAV KAO „TEORIJA SVEGA“

август 16, 2009

Koja je veza savremene fizike i hrišćanstva?

Sa one strane prirode i nazad Ako se može izvući zajednička crta koja karakteriše nauku 21. veka, onda je to interdisciplinarnost. Različite nauke, poput biologije, medicine, elektrotehnike, mašinstva i druge međusobno sarađuju kako bi rešavale brojne problem čovečanstva. Sićušni aparati u očima i ušima omogućavaju slepima da vide, a gluvima da čuju, kompjuteri nam pomažu da digitalizujemo i baštinimo kulturno nasleđe za večnost, savremeni uređaji da gledamo u daleku prošlost kako čovečanstva, tako i svemira, a matematika da rešavamo ekonomske krize… Naravno – rekao bi svako ko poznaje istoriju nauke, jer, ovo i nije tako čudno, imajući u vidu da su sve nauke i nastale od jedne jedine discipline – filozofije, ili bolje rečeno – metafizike. Upravo ovaj izraz nas uvodi u temu ovog članka.

Reč je grčkog porijekla (meta-iza i fizis-priroda). Metafizika je filozofska disciplina koja raspravlja o onome što je iza i iznad svake realnosti i iskustva. To je učenje o bitku. Analizirajući dalje, ne može se a ne uočiti da je lingvistički pandan metafizici upravo fizika, jedna od najuzbudljivijih naučnih disciplina današnjice. Fizika, kao što sama reč potvrđuje, se od početka svog nastajanja bavila prirodom i odnosima u njoj. Od Arhimeda, Galileja i Njutna, preko Anštajna, Bora i Hajzenberga, pa sve do Stivena Hokinga, čovek pokušava da odgonetne mistične zakone prirode. Otkrivajući pojedinačne zakonitosti, on uvek na kraju puta pokušava da dopre do konačnog cilja, svetog grala ne samo fizike, nego i čitave nauke, pokušavajući da dopre do osnovnog zakona prirode koja bi objasnila sve pojave na zemlji, onog zakona koji stoji u samoj osnovi svega, od samog početka Postanja, Velikog praska ili Božije kreacije…

Uhvatiti „Boga na delu“ Ova intencija je nazivana raznim imenima kroz istoriju, ali je upravo najčuveniji fizičar i naučnik svih vremena Albert Anštajn, dao naziv ovom poduhvatu. Obznanio je da, u stvari, tragamo za Teorijom svega. Poslednjih godina svog života opsesivno je tragao za ovom teorijom, pokušavajući da, kako je to nazivao, uđe u Božiji um. Zbog ove namere ušao je u sukob sa skoro svim fizičarima tadašnjeg doba, pomalo diskreditovan i ismejan, umro je, a da nije uhvatio Boga na delu. Ipak, godinama kasnije, savremeni fizičari, vratili su se na put pokušavajući da Boga stave pod mikroskop. Kvantna fizika donela je rezultate o kojima se pre 100 godina nije moglo ni maštati. Ideja da u svakom trenutku možete nestati i pojaviti se u drugoj galaksiji, iako malo verovatna, postala je moguća. Otkrivajući sve više i više zakona prirode, ulazeći u samu strukturu atoma, za koji se ranije verovalo da je osnovni nedeljivi gradivni element materijalnog sveta, fizičari su sa pravom počeli da se pitaju da li su se oni našli sa „one strane fizike“. Na tom putu saznavanja postali su kreativniji, te su fizičke elemente prestali da nazivaju dosanim imenima i tako na primer počeli su da kvarkovima, elementima koji čine atom daju nazive crveni, plavi, i slično…  Začuđujuće nove naučne činjenice su ih naterale i da razmisle o smislu života, tako da su se pojavile knjige poput „Tao fizike“, knjiga koja govori o sličnosti istočnjačkih religija i savremene fizike i mnogih drugih sa sličnim idejama. Sredinom osamdesetih godna TOE (”Theory of Everything”) je bila fantastično privlačna za mlade fizičare naklonjene teoriji. Rizik je bio velik. Naime, trebalo je uložiti duge godine rada uz mogućnost da na kraju rezultat bude minoran. Ovo ih ipak nije obeshrabrilo te su radoznalo krenuli za svojim vođama. Sa tog puta, vratili su se sa nekoliko teorija i još više razočarenja… Najbliže teoriji svega su došli oni koji su izučavali tzv. Teoriju struna, zatim osnovne sile prirode pri tome pokušavajući da spoje naizgled nespojive dve najznačajnije teorije današnjice – Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti i kvantnu mehaniku. Teorija struna se bavi samom osnovnom materijalnog sveta. Naime, ona govori da nakon što mikroskop podesimo na najveće uvećanje, i kada nam atom, i njegovi elementi, elektron i proton ostanu daleko iza nas, videćemo čudesne vibrirajuće strukture koje smo nazvali strune. Najlakše ih je zamisliti kao gomilu špageta, koje vibriraju, i u zavisnosti od te vibracije daju novine koje upravo čitate ili pak odelo koje ste obukli. Da li su strune naš trenutni najbolji pokušaj da uhvatimo Boga na delu? Odgovor na sva pitanja Dolazimo do naslova članka i odgovora na pitanje – šta je to Teorija svega? Da bi ovo objasnili, moramo predstaviti osnovne sile prirode koje su fizičari uočili – Elektromagnetnu, jaku i slabu nuklearnu i gravitacionu silu. Elektromagnetna sila se, kao što joj to i ime kaže, objedinjuje elektro i magnetnu silu. Ove dve sile se na određenom energetskom nivou (pojednostavljeno rečeno, temperaturi ) ponašaju kao jedinstvena sila, tj. imaju iste osobine i karakteristike. Dalje, veliko otkriće je bilo da na višim energetskim nivoma (temperaturama) slaba i jaka nuklearna sila, kao i elektromagnetna ponašaju se kao jedna sila. Ipak, čovek još nije uspeo da založi dovoljno veliku peć, koja bi se prostirala kroz ceo Sunčev sistem, i postigne „odgovarajuću temperaturu“ kako bi ispitao da li bi se i gravitaciona sila „stopila“ sa prethodne tri. Fizičari pretpostavljaju da bi i da bi onda ta Jedinstvena sila predstavljala „Teoriju svega“, odnosno Boga lično. Šematski prikaz je dat na donjoj slici (energetski nivo, odnosno temperature su najniži na donjem, a najviši na gornjem nivou).

I upravo smo stigli do tačke gde je savremena fizika stala. Fizičari nisu u stanju da na savremenom nivou znanja dođu do odgovora na pitanje – koja je to sila koja će objediniti sve ove sile. To nije čudno, jer je ovo granica na kojoj oni treba da odu korak dalje i pređu sa „one strane fizike“ i potraže odgovor koji je preko 2000 godina pred nama – da je najveća sila koja objedinjuje sve što čovek može da pomisli i zamisli – ljubav. Ljubav je sila koja nas privlači kao što to radi gravitaciona ili elektromagnetna sila. Ljubav je ono što se nalazi u Božijem umu. Ljubav je ono što se nalazi u nama samima i svuda oko nas. Ljubav povezuje naučne discipline, naučnike, religiju, život! Ljubav je ono odakle sve počinje i čemu se sve vraća. Ljubav je osnov i najača sila prirode. Ljubav je most između fizike i metafizike… Ljubav je most do večnosti. Ljubav rađa ljubav I na kraju, da bih naizgled ostao veran nauci, usudiću se da dam i jednačinu ljubavi. Jednačinu, za koju je Anštajn verovao da mora biti jednostavna, jer su najlepše stvari jednostavne. Ona strogo naučnički najverovatnije nije precizna do kraja, ali slikovito prikazuje šta je „pisac hteo da kaže“…

L * X = L Ili

u prevodu, ljubav u dodiru sa bilo kojom nepoznatom, rađa ljubav. Zamislimo određenu spravu koja emituje ljubav (nazvaćemo je emitter). Zamislimo da ona emituje ljubavnu česticu (kao što je to slučaj sa drugim silama). Jednačina ljubavi govori da ta čestica, u dodiru sa bilo kojim objektom stvara novu ljubavnu česticu koja se vraća ka nama. Ta ljubavna čestica koja se vraća ka nama nije naša ljubavna čestica, nego element od tog nepoznatog obejktasa sa svim najboljim osobinama tog objekta, najverovatnije baš one koje su potrebne emiteru u tom trenutku u daljem evolutivnom razvoju. A nepoznati objekat nastavlja sa česticom emitera i najboljim onim što mu je emiter mogao da da.

Ili, da ne gnjavimo previše sa fizikom, Χαρισ χαριν τικτει (ljubav rađa ljubav) rekli bi stari Grci…  I zato, vreme je da se nauka pokloni najačoj sili prirode – Ljubavi…

Dušan Kovačević

Osnivač Exit festivala

Predsednik Exit fondacije


Besmisao rušenja Jugoslavije

август 9, 2009

Dušan Miklja

Sve je to već postojalo

Nema ničeg apsurdnijeg od tvrdnje, koju tako često slavodobitno izriču predstavnici međunarodne zajednice, da su države koje su nastale na krhotinama ranije Jugoslavije „na dobrom putu da uspostave model multietničke i multikulturne društvene zajednice“. Ako je to zaista prevashodni cilj ne samo novih državica, već i međunarodne zajednice, moramo se pitati zbog čega je, tada, zajedničkim naporima i jednih i drugih uništena Jugoslavija. Ne treba imati nikakvih iluzija. Bila je to autokratska država. Ali je teško poreći da je takođe bila multietnička i multikulturna. Zar je bio potreban surovi rat, sa svim stradanjima i žrtvama, da bi se, kao glavni cilj, označilo nešto što je već postojalo?

BLIC, 09.08.2009

Hrvatska je, u očajničkoj potrazi za kešom, ponudila na prodaju arhipelag Brioni, po ceni od 2,5 milijardi evra, piše londonski „Indipendent“.

U Hrvatskoj su strane investicije pale za više od 40 odsto, a Brioni su ponuđeni na prodaju istovremeno sa državnom osiguravajućom kompanijom, železnicom i delovima energetskog sektora, prenosi Radio BBC.

BLIC, 09.08.2009

„Zaboravni“ političari

Kako bi ulepšali sliku o nivou zaduženosti, predstavnici vlasti skloni su da uporede dugove Srbije i Hrvatske. Međutim, u okviru duga Hrvatske, za koji kažu da iznosi 95 odsto BDP, u obzir uzimaju i javni i privatni dug, dok u slučaju Srbije „zaboravljaju“ da dodaju privatni. Prema podacima Narodne banke Srbije, taj dug u delu koji se odnosi samo na kredite bankama iznosi 985 milijardi dinara, od čega građani duguju 398, a privreda 587 milijardi dinara. Ako se ta brojka doda javnom dugu, dobija se zbir od čak 64 procenta BDP-a, što znači da je Srbija već sada visoko zadužena zemlja. Ako bi se tome dodali i planirani krediti, udeo javnog i privatnog duga bi porastao na barem 84 odsto BDP-a, čime bismo se ozbiljno približili stanju u Hrvatskoj. Međutim, prema procenama ekonomista, ukupan privatni dug dostiže 15 milijardi evra što bi značilo da bi zbir javnog i privatnog, sa najavljenim kreditima dostigao 100 odsto BDP-a.

DANAS, 09.08.2009


David and Goliath: Bosnian Serbs Against the West

август 4, 2009
by Wanda Schindley
Global Research, July 31, 2009

On June 20th the High Representative for Bosnia, Austrian Valentin Inzko, annulled legislation passed by the Bosnian Serb, Republika Srpska (RS), parliament that would reclaim some of the powers of “semi-autonomy” that were promised to it in the constitution but that have been stripped away incrementally by International Community (IC) High Representatives under the so-called Bonn powers. Inzko, the latest of seven High Representatives under the direction of Javier Solana, was offended that the Bosnian Serbs did not capitulate under the threat of “consequences” and withdraw the legislation on their own. Offering to negotiate and amend some things in the legislation was not satisfactory to High Representative Inzko, who has dictatorial powers over occupied Bosnia.

Inzko saw the RS legislation to reclaim some of the constitutional powers stripped away by openly pro-Muslim High Representative Paddy Ashdown ten years after Dayton as “regressive.” Until less than four years ago, the Bosnian Serbs had their own police force, army (even though they were pretty much stripped of armaments), courts, and so forth. But each new edict of the High Representative raised the bar and further stripped Bosnian Serbs of their institutions and constitutional “rights.” Each mandate to expand the role of the central government in Sarajevo was movement toward the ultimate goal of a united One Bosnia—abolishment of the Serb entity set up at Dayton and the Dayton agreement signed (under threat of further bombardment) by Serbs and, apparently, with disappearing ink by the IC.

While the UN occupation was biased toward Muslims and against Serbs as demonstrated, for instance, in the rules for and rate of reclaiming property by the two groups, the EU occupation appears even more intent on strangling the RS out of existence and humiliating Serbs into capitulating to a centralized government in Sarajevo, which for Serbs is really “regressive” to the some 400 years of Serb suffering under the occupation of the “Turks” of the Ottoman Empire. But Turkey is not the only country now meddling in the affairs of Bosnia and supporting the Islamic take-over of the entire country: Saudi Arabia is still a primary funder of Bosnian Muslims and the mosque-building (in some areas, one every few kilometers) that makes the country appear to be a real Muslim country (even though it is majority Christian); Iran supplied weapons to Bosnian Muslims during the war; and mujahideen fighters came from the Muslim world to fight Christians in their own back yards.

Not only are Serbs in the RS expected to submit to the Islamists in Sarajevo (see the Bosnian Grand Mufti’s defense of, for instance, Islamic education in public schools1), they also are being asked, in fact, demanded, to give up any thread of independence and, eventually, their Orthodox Christian religion, along with their democratic institutions. (Those who do not understand that “Islamic democracy” is an oxymoron should read Alija Izetbegovic’s 1970 Islamic Declaration and study Sarajevo Chief Imam Nezim Halilovic Muderris’ radical intolerance and calls for institutionalization of Sharia law in Bosnia.2)

The Bosnian Court, for instance, of the “centralized” government has demonstrated its bias and inability to deal with the crimes committed against Serbs. The focus has been on convicting Serbs who, in spite of being dubbed by international media as “aggressors,” were often fighting against foreign Islamic fighters from their own back yards to protect their families and property. Yet, the courts of Bosnia’s central government have sentenced Serbs to 1,118 total years in jail, Croats to 140 years, and Bosnian Muslims to only 42 years in jail in spite of the realities of the civil war and atrocities committed by the foreign mujahidin and Bosnian Muslims.3 On 23 June, the Bosnian “central” government refused to extradite Croat war criminal Branimir Glavas, who was convicted and sentenced last month to 10 years in prison for torturing and killing Serbian civilians during the war. Yet, Serbs are held responsible for finding and depositing at The Hague even the un-convicted as the West repeats ad nauseam the unsubstantiated 40,000-rape hoax. (Even if it were true, the West has a higher per capita incident of rape under peaceful circumstances.)

It is not as though Serbs, who produced Nikola Tesla, Mileva Maric (physicist wife of Albert Einstein who contributed to his famous theories), Mihajlo Pupin (Columbia’s Pupin Hall named after him for his work on x-rays, long-distance telephone service), etc. are too stupid to take lessons from not only the historical but also the recent past. For instance, Serbs know that the IC’s demands for “privatization” mean “rape” of their resources by the IC:

(1.) Examples are replete in Serbia. For instance, in Pancevo, the successful glass factory, electric bulb factory, chemical factory, and beer factory (since 1722) are now closed after being “privatized” and bought.

(2.) Croatia, after seceding with the bank in which all Yugoslavs had deposited, sold cheaply the Adriatic hotels (to which Croatia, historically a small province around Zagreb, did not have claim until all that was changed, first by Hitler when Italy capitulated in 1943 and then by the Croat Tito), mostly to Germans.

(3.) In the RS, many factory workers went to work for years without pay as crooked “directors,” supported by the IC, drove BMWs and as ancient forests were stripped, a la Brazil and then Haiti, and irreplaceable resources transported to Western Europe.

The “Bonn powers,” which allow High Representatives (called “viceroys” in another time) to fire elected officials and make or nullify laws, have been used mostly against Serbs. In spite of its efforts to comply with the Dayton Accords, the 49% of Bosnia included in the Republika Srpska remains the “bastard child” of Dayton, notwithstanding that the only major ethnic violence since the war has been between Bosnian Muslims and Croats who were unhappy in their “shotgun” marriage and that the Bosnian Muslims have been in violation of Dayton since January 1, 1996 when they were supposed to have sent home the foreign Islamic fighters who were imported to fight the Christian Serbs and, sometimes, Croats.4

Serbs stand alone against an IC which (along with the Vatican), during the 1990’s wars, supported Croats, knowing that Croat leader Franjo Tudjman’s goal was to have an “ethnically pure” Catholic Croatia, and Bosnian Muslims, knowing that Alija Izetbegovic had made clear in his 1970 Islamic Declaration that his idea of “democracy” was an “Islamic democracy.” And now, almost 14 years after the end of the war, Serbs are blamed for the lack of progress toward a “modern multi-ethnic” state. Leaving aside the fact that before the orchestrated break-up of Yugoslavia Bosnia was a modern multi-ethnic republic, Bosnia has still not regained the economy, employment, technology, industry, and infrastructure it enjoyed before the war.

The blame can easily be placed on Bosnian Serbs because they have not sufficiently cooperated in their own annihilation to make way for a One Bosnia, a Muslim-controlled Bosnia, in order to move toward “Euro-Atlantic integration,” now framed as (eventual) membership in the EU. Bosnian Serbs are accused of being distrustful of and of misjudging the IC. Yet, any Serb distrust of the IC is rational considering the IC’s involvement in the bombing of Serbs in Bosnia, Croatia (Slavonia and Krajina), Kosovo, and Serbia proper and the IC cheerleaders’ continuing anti-Serb bias. Even those Serbs who sell out to the West are subject to being thrown overboard if they step out of line. But saying that trouble in Bosnia results from “misjudgment of the international community,” as former High Representative Paddy Ashdown claimed last year in his editorial from Sarajevo after the arrest of Radovan Karadzic, is more than simplistic.5 It is wrong.

Bosnian Serbs know very well that the intention of the IC is to “reform” the constitution and discard Dayton to make One Bosnia, and they have witnessed first-hand the unequal treatment under the UN and the EU. To many Serbs, submission to Sarajevo for the dangling carrot of EU membership is not attractive. It is a future without the small protections of “semi-autonomy” in the RS and being once again under the yoke of Muslims and being once again under Germany, which has shown little sympathy for non-Catholic Slavs through the German-dominated EU.6 Already there is concern that the Dayton agreement was simply a way to buy time for Saudi-backed Muslims to continue building mosques and buying property from desperate Serbs to gain control through stealth as the IC slurps up Bosnia’s resources. IC lies might fool the uninformed Western public but not the Bosnian Serbs who have lived through the intervention and years of IC dictatorship. Mr. Inzko should reconsider his approach.

Notes

1 Interview: Bosnia’s Grand Mufti Defends Religious Freedom

2 See, for instance, http://de-construct.net/e-zine/?p=6690

3 The Hague court has been similarly biased against Serbs, meting out 904 years of sentences to Serbs, 171 years to Croats, 39 to Bosnian Muslims, and 19 to Kosovo Albanians. Figures from an interview with Dr. Elena Guskova on RTRS TV in Banja Luka, Republika Srpska.

4 Instead, the “moderate” Bosnian Muslim government gave the foreign mujahidin citizenship and failed to notice connections between those same fighters and major international terror attacks and has since banned Santa Claus. Also see the June 24th New York Times article “Documents Back Saudi Link to Extremists” (and Bosnia)

5 See Paddy Ashdown’s “Europe needs a wake-up call. Bosnia is on the edge again.” The Observer. UK, 27 July 2008.

6 Of the seven High Representatives to date, two were Austrian (Petritsch and Inzko), one German (Schwarz-Schilling), one Spanish (Westendorf), one English (Ashdown), one Swede (Carl Bildt) and one Slovak (Lajcak). Those who are from Catholic-dominated countries are joined by Ashdown, the Catholic Englishman.

Global Research Articles by Wanda Schindley

Emanuel Svedenborg

август 2, 2009

Horhe Luis Borhes

Emanuel Svedenborg: Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima…

Volter je rekao da je najneobičnija ličnost koju beleži istorija Karlo XII. Ja bih rekao: možda je najneobičnija ličnost – ako dopuštamo takve superlative – bio podanik Karla XII, Emanuel Svedenborg.

Želeo bih da kažem nekoliko reči o njemu, a zatim bih govorio o njegovom učenju, koje je za nas i najvažnije.

Emanuel Svedenborg je rođen 1688. godine u Stokholmu, a umro u Londonu 1772. godine. Jedan dug život, duži od naše predstave o kratkim životima tog doba. Skoro da je mogao napuniti sto godina. Njegov život se deli u tri perioda. To su periodi intenzivne aktivnosti. Svaki od tih perioda traje – izračunato je – dvadeset osam godina. U početku imamo čoveka posvećenog studiranju. Svedenborgov otac je bio luteranski biskup i S. je vaspitan u luteranizmu koji se zasniva, kao što se zna, na spasenju pomoću milosrđa, u koje S. ne veruje. U njegovom sistemu, u novoj religiji koju je on propovedao, govori o spasenju pomoću dela, mada ta dela sigurno nisu ni mise ni obredi: to su istinska dela, dela u koja ulazi ceo čovek, to jest njegov duh, i takođe, što je još zanimljivije, njegova inteligencija.

Pa dobro, Svedenborg počinje kao sveštenik, ali odmah ispoljava interesovanje za nauke. One ga interesuju, pre svega, na jedan praktičan način. Otkriveno je da je prethodio mnogim kasnijim izumima. Na primer, nebularnoj hipotezi Kant-Laplasa. Zatim, kao Leonardo da Vinči, S. je skicirao vozilo za hod po vazduhu. Znao je da je beskorisno, ali on je video trenutak mogućeg polaska onog što danas zovemo avion. Takođe je skicirao vozilo za hod pod vodom, onako kako ga je predvideo Frensis Bekon. Zatim ga je zainteresovala još jedna neobična oblast – mineralogija. Bio je savetnik za rudarske poslove u Stokholmu; interesovala ga je takođe i anatomija. I, kao i Dekarta, interesovalo ga je mesto gde duša komunicira sa telom.

Emerson veli: Žao mi je kad kažem da nam je ostavio pedeset svezaka.

Pedeset naslova, od kojih su barem dvadeset i pet posvećeni nauci, matematici, astronomiji. Odbo je da zauzme katedru za astronomiju na Univerzitetu u Upsali jer se klonio svega što je bilo teorijsko. Bio je praktičan čovek. Kod Karla XII koji ga je odlikovao, bio je vojni inženjer. Njih dvojica su se umnogome dopunjavali: heroj i budući vizionar. Svedenborg je izmislio mašinu za prevođenje brodova kopnom u jednom od onih gotovo mističnih ratova Karla XII o kojima je tako briljantno pisao Volter. Transportovali su ratne brodove dužinom od dvadeset milja.

Kasnije se preselio u London, gde se učio tesarskoj, stolarskoj i tipografskoj veštini i veštini graditelja instrumenata. Osim toga, crtao je mape zemaljske kuge. To jest, bio je nadasve praktičan čovek. Pamtim još jednu Emersonovu rečenicu, kada kaže da nijedan čovek nije vodio realniji život od Svedenborga. Potrebno je to da znamo, da bismo ujedinili sve to njegovo naučno i praktično delo. Pored svega, bio je i političar, bio je senator kraljevstva. U pedeset petoj godini već je objavio oko 25 svezaka o mineralogiji, anatomiji i geometriji.

Tada se zbio najvažniji događaj u njegovom životu. Najvažniji događaj u njegovom životu bilo je jedno otkrovenje. Doživeo je to otkrovenje u Londonu, kako mu je i bilo predskazano u snovima koji su zabeleženi u njegovom dnevniku.

Nisu publikovani, ali znamo da su to bili erotski snovi.

Zatim je došlo do posete koju neki smatraju napadom ludila. Ali, to negira bistrina njegovog dela, činjenica da nijednog trenutka ne osećamo da smo pred ludakom.

Uvek je pisao veoma jasno kada je izlagao svoje učenje. U Londonu, jedan neznanac koji ga je sledio na ulici, ušao je u njegovu kuću i predstavio se kao Isus, rekavši mu da Crkva propada – kao jevrejska crkva kada se pojavio Isus – I da je njegova dužnost da je obnovi, stvarajući treću crkvu, jerusalimsku.

Sve ovo izgleda apsurdno, neverovatno, ali imamo S-ovo delo. A to veoma opsežno delo pisano je jednim vrlo spokojnim stilom. On se ni u jednom momentu ne poziva na činjenice. Možemo se setiti one Emersonove rečenice u kojoj kaže: Argumenti nikoga ne ubeđuju. Svedenborg sve izlaže sa autoritetom, sa smirenim autoritetom.

Pa dobro, Isus je rekao da mu poverava misiju obnavljanja crkve i da će mu biti dozvoljeno da poseti drugi svet, svet duša, sa svojim bezbrojnim rajevima i paklovima. Dao mu je u dužnost da izučava svete spise. Pre nego što je išta napisao, S. je posvetio dve godine učenju hebrejskog jezika, jer je želeo da čita originalne tekstove. Započeo je sa izučavanjem tekstova i poverovao da je u njima našao osnovu svog učenja, pomalo slično kabalistima koji dokaze nalaze u svetom tekstu.

Imamo, pre svega, njegovu viziju drugog sveta, njegovu viziju lične besmrtnosti u koju je verovao, i videćemo da je sve to bazirano na slobodi mišljenja. U Danteovoj Božanstvenoj komediji – tom literarno tako dobrom delu – sloboda mišljenja prestaje u momentu smrti. Mrtvima sudi sud, i oni zaslužuju raj ili pakao. U S-ovom delu, naprotiv, ne događa se ništa od toga. On nam kaže da kad neki čovek umre, ne primećuje da je mrtav, budući da sve što ga okružuje ostaje isto. Nalazi se u svojoj kući, posećuju ga prijatelji, prolazi ulicama svoga grada, ne pomišlja da je umro; ali ubrzo primećuje nešto što ga u početku raduje, i što ga kasnije uznemirava: sve je, na drugom svetu, življe nego na ovom.

Mi o drugom svetu uvek mislimo na jedan nebulozan način, Ali S. nam kaže da se dešava sasvim suprotno, da su osećaji življi na drugom svetu. Na primer, ima više boja. A ako se setimo da su u S. – ovom raju anđeli, ma gde bili, uvek licem okrenuti Gospodu, možemo misliti i na neku vrstu četvrte dimenzije. U svakom slučaju, Svedenborg nam ponavlja da je drugi svet mnogo življi nego ovaj. Ima više boja, više oblika. Sve je konkretnije, čak opipljivije nego na ovom svetu. Čak toliko – kaže on – da je ovaj svet u poređenju sa svetom koji sam ja video na svojim brojnim putovanjima po rajevima i paklovima, kao neka senka. Kao kad bismo mi živeli u senci.

Odmah bih se prisetio jedne sentence Sv. Augustina. U delu O božjoj državi, sveti Augustin kaže da je bez sumnje čulno uživanje bilo snažnije u Raju nego ovde, jer se ne može pretpostaviti da je pad išta popravio. I S. kaže isto. Kada govori o telesnim uživanjima u rajevima i paklovima drugog sveta, on kaže da su mnogo intenzivnija nego ovde.

Šta se dešava kad čovek umre ? U početku čovek pomisli: sve vreme sam živeo u senci, a sada živim na svetlu. I to ga razveseli na trenutak.

Zatim dolaze neznanci i pričaju sa njim. A ti neznanci su anđeli i demoni. S. tvrdi da anđele nije stvorio Bog, da demone nije stvorio Bog. Anđeli su ljudi koji su nastojali da budu anđeoski; demoni su ljudi koji su nastojali da budu demonski. U svakom slučaju, sve stanovništvo neba i pakla sastavljeno je od ljudi, i ti ljudi su sada anđeli ili su sada demoni.

Pa dobro, mrtvom se približavaju anđeli,. Bog nikoga ne osuđuje na pakao. Bog želi da se svi ljudi spasu.

Ali, istovremeno, Bog je čoveku dopustio slobodu mišljenja, strašnu privilegiju da se osudi na pakao ili da zasluži raj. To jest, doktrinu o slobodi mišljenja – koju ortodoksna doktrina suspenduje posle smrti – Svedenborg zadržava i posle smrti. Tako postoji jedan prelazni period koji je period duša. U ovom periodu ljudi su duše onih koji su umrli, i razgovaraju sa anđelima i demonima.

Tada nastupa onaj trenutak, koji može trajati nedelju dana, može trajati mesec dana, može trajati mnogo godina; ne znamo koliko dugo može trajati; u njemu čovek reši da bude demon ili da postane anđeo, U jednom od tih slučajeva zaslužuje pakao. To su oblasti dolina i pukotina. Te pukotine mogu biti inferiorne, one koje komuniciraju sa nebesima. A čovek traži, razgovara i ostaje u društvu onih koji mu se dopadaju. Ako ima demonski temperament, više mu se dopada društvo demona. Ako ima anđeoski temperament, više mu se dopada društvo anđela. Ako vi o svemu tome želite tumačenje, mnogo rečitije od mog, naći ćete ga u trećem činu Man & Superman Bernarda Šoa.

Interesantno je da Šo nikada ne spominje S-a. Verujem da je on to učinio jer sledi sopstveu doktrinu. U sistemu Džona Tarnera spomenuto je S-ovo učenje, ali se on ne spominje. Pretpostavljam da to nije bio Šoov nepošten gest, već je u to iskreno verovao. Pretpostavljam da je Šo došao do istih zaključaka preko Vilijema Blejka, koji izlaže doktrinu spasenja kakvu propoveda Svedenborg.

Dobro. Čovek razgovara sa anđelima, čovek razgovara sa demonima, i više ga privlače jedni ili drugi; u zavisnosti od njegovog temperamenta. Oni koji sebe osude na pakao – budući da Bog nikoga ne osuđuje – osećaju se privučeni demonima. Sada, šta su to paklovi? Paklovi, po S-u imaju različIte vidove. Vid koji imaju za nas ili za anđele. To su močvarne zone, zone u kojima postoje gradovi koji izgledaju uništeni požarima; ali tamo se prokleti osećaju srećnima. Srećni su na svoj način, to jest, puni su mržnje i to kraljevstvo nema monarha; neprekidno su u zaveri jedni protiv drugih. To je svet niske politike, konspiracije. To je pakao.

Zatim imamo raj, suprotnost, koji simetrično odgovara paklu. Po Svedenborgu – a ovo je najteži deo njegovog učenja – trebalo bi da postoji ravnoteža između paklenih i anđeoskih sila, neophodna da bi svet opstao. U toj ravnoteži uvek je Bog taj koji zapoveda. Bog dopušta da paklene duše budu u paklu jer su samo u paklu srećne.

Svedenborg nam priča o slučaju jedne demonske duše koja se uspinje na nebo, udiše miomiris neba, sluša nebeske razgovore, i sve joj se čini užasno. Miomiris joj izgleda smrdljiv, svetlost joj izgleda crna. Zato se vraća u pakao jer je jedino u paklu srećna. Raj je svet anđela. Svedenborg dodaje da čitav pakao ima formu demona, a raj opštu formulu anđela. Nebo je sačinjeno od zajednica anđela i tamo je Bog. Bog je predstavljen suncem.

Budući da sunce odgovara Bogu, najgori paklovi su zapadni i severni. I suprotno, na istoku i jugu su pitomiji paklovi. Niko nije osuđen na njih. Svako traži zajednicu koju želi, traži prijatelje koje želi, traži ih zavisno od žudnje koja je dominirala u njegovom životu.

Oni koji dolaze na nebo imaju pogrešnu predstavu. Misle da će se na nebu neprestano moliti; i dozvoljavaju im da se mole, ali se posle nekoliko dana umore: primećuju da to nije raj. Zatim se ulaguju; slave ga. Bogu se ne sviđa da mu se ulaguju. Takođe, i ti ljudi se umore od laskanja Bogu. Potom pomisle da mogu biti srećni razgovarajući sa voljenim bićima, no posle izvesnog vremena shvataju da voljena bića i plemeniti heroji mogu biti dosadni u drugom životu kao i u ovom. Umore se i od toga, a zatim ulaze u istinsko delo raja. Ovde bih se prisetio jednog Tenisonovog stiha koji kaže da duša ne želi zlatno prestolje, jednostavno, želi da joj daju dar da traga i da ne prestane.

To jest, Svedenborgov raj je raj ljubavi i, pre svega, raj rada, raj altruiste. Svaki od anđela radi za druge, svi rade za sve. To nije pasivan raj. Takođe ni nagrada. Ako neko ima anđeoski temperament ima taj raj i lepo mu je u njemu. Ali postoji druga razlika koja je vrlo važna za Svedenborgov raj: njegov raj je eminentno intelektualan.

S. priča patetičnu istoriju čoveka koji je rokom svog života naumio da zasluži raj i stoga se odrekao svih čulnih uživanja. Povlači se u tebaide. Tamo se izoluje od svega. Moli se, traži raj. To jest, polako propada. I kada umre, šta se događa ? Kada umre dolazi u raj, a u raju ne znaju šta da rade sa njim. Pokušava da prati razgovore anđela, ali ih ne razume. Pokušava da se nauči umetnosti. Pokušava da sluša sve. Pokušava da nauči sve, a ne može jer se upropastio. On je jednostavno pravedan, ali mentalno siromašan čovek. Zatim mu dodeljuju, kao dar, sposobnost da projektuje sliku: pustinju. U pustinji se moli kao što se molio na zemlji, ne izuzimajući nebo, jer zna da je postao nedostojan neba, zbog kajanja što je upropastio svoj život, jer se odrekao uživanja i zadovoljstava sveta, što je takođe loše.

To je jedna Svedenborgova inovacija. Jer, do tada se mislilo da je spasenje etičkog karaktera. Podrazumevalo se da je čovek spasen ako je pravedan. Blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko, i tako dalje. Tako govori Isus. Ali S. ide dalje. On kaže da to nije dovoljno, da čovek, takođe, treba da se spase intelektualno. On zamišlja nebo, pre svega, kao niz teoloških rasprava među anđelima. I ako neki čovek ne može da prati te razgovore, on je nedostojan neba. Tako, mora živeti sam. A zatim dolazi Vilijem Blejk, koji dodaje treću mogućnost spasenja. On kaže da se možemo – da se moramo – spasiti pomoću umetnosti. Blejk objašnjava da je i Hrist, takođe, bio umetnik, budući da nije propovedao pomoću reči već pomoću parabola. A parabole su, naravno, estetski izrazi. To jest, spasenje bi se trebalo zaslužiti inteligencijom, etikom i upražnjavanjem umetnosti.

I ovde se sećamo nekoliko rečenica u kojima je Blejk, na neki načIn, ublažio duge Svedenborgove sentencije; kada, na primer, kaže: Glupak neće ući u raj, pa makar da je i svetac. Ili:Treba odbaciti svetost; treba poveriti dužnost inteligenciji.

Imamo, dakle, ta tri sveta, Imamo svet duša, a zatim, posle izvesnog vremena, čovek zasluži raj ili pakao. Paklom upravlja Bog, kome je potrebna ta ravnoteža. Satana je, jednostavno, ime jedne oblasti. Demon je, naprosto, promenljiva osoba, buduši da je ceo svet pakla svet konspiracije, osobe koje se mrze, koje se okupljaju da bi napale drugog.

Svedenborg zatim razgovara sa različitim ljudima u raju. Njemu je sve to dopušteno da bi osnovao novu crkvu. A šta radi Svedenborg ? Ne propoveda; izdaje knjige, anonimno, spise na trezvenom i suvoparnom latinskom. I širi te knjige. Tako prolazi poslednjih trideset godina S.-ovog života. Živi u Londonu. Vodi vrlo jednostavan život. Hrani se mlekom, hlebom, povrćem. Ponekad mu dolazi jedan prijatelj iz Švedske i tada dozvoljava sebi nekoliko dana odmora.

Kada je boravio u Engleskoj, želeo je da upozna Njutna, jer ga je veoma interesovala astronomija, zakon gravitacije. Ali ga nikada nije upoznao. Mnogo se interesovao za englesku poeziju. U svojim spisima pominje Šekspira, Miltona i druge. Kuje u zvezde njihovu maštu; drugim rečima, ovaj čovek je imao osećaj za estetiku. Znamo da je, prilikom svojih putovanja po Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Italiji posećivao fabrike, siromašne četvrti. Veoma je voleo muziku. Bio je vitez one epohe. Postao je bogat čovek. Njegove sluge živele su u prizemlju njegove kuće, u Londonu (kuća je nedavno porušena), i videli su ga kako razgovara sa anđelima ili diskutuje sa demonima. U razgovoru nikada nije želeo da nameće svoje ideje. Naravno, nije dozvoljavao da se šegače sa njegovim vizijama; ali ih takođe nije nametao: radije je skretao razgovor sa tih tema.

Postoji suštinska razlika između Svedenborga i drugih mističara. U opisima svetog Huana de la Kruza (1542-1591, španski pesnik i mističar – prim.prev) imamo vrlo živopisne opise ekstaze. Imamo ekstazu opisanu terminima erotskog iskustva ili vinskim metaforama. Na primer, jedan čovek se susreće sa Bogom, a Bog je isti samom sebi. Postoji sistem metafora. U S-ovom delu, napravotiv, ne postoji ništa od toga. To je delo putnika koji je prošao nepoznate zemlje i koji ih opisuje mirno i minuciozno.

Zato njegovo delo nije sasvim zabavno. Zapanjujuće je i postepeno zabavno. Ja sam pročitao četiri Svedenborgove sveske koje su prevedene na engleski, izdala ih je Everyman’s Library. Rečeno mi je da postoji jedan španski prevod, jedan izbor, koji je izdala Editora National. Video sam nekoliko tekstova o njemu, pre svih ono sjajno predavanje koje je održao Emerson. Emerson je održao niz predavanja o reprezentativnim ljudima. Naslovio ih je : Napoleon ili čovek sveta; Montenj ili skeptičar; Šekspir ili pesnik: Gete ili čovek slova: Svedenborg ili mističar. To je bio prvi tekst koji sam čitao o Svedenborgovom delu. To Emersonovo predavanje, koje je nezaboravno, konačno i nije u skladu sa Svedenborgom. Bilo je nečeg što mu je protivrečilo: možda je Svedenborg bio tako minuciozan, tako dogmatičan. Jer Svedenborg često insistira na činjenicama. Ponavlja istu ideju. Ne traži analogije. On je putnik koji je prošao jednu vrlo čudnu zemlju. Koji je prošao nebrojene paklove i rajeve i koji priča o njima. Sada pogledajmo drugu Svedenborgovu temu: doktrinu korespodencije. Smatram da je on zasnovao te korespodencije da bi svojoj doktrini našao uporište u Bibliji. On kaže da svaka reč u Bibliji ima bar dva značenja. Dante je verovao da postoje četiri značenja za svaki pasus.

Sve mora biti pročitano i interpretirano. Na primer, ako se govori o svetlosti, svetlost je za njega metafora, očigledan simbol istine. Konj označava inteligenciju, zahvaljujući činjenici da nas konj prenosi sa jednog mesta na drugo. On ima ceo sistem korespodencija, i u tome je veoma sličan kabalistima.

Posle toga, dolazi do ideje da je ceo svet zasnovan na korespodencijama. Stvaranje je tajno pismo, kriptografija koju treba da interpretiramo. Jer, sve su stvari zapravo reči, osim stvari koje ne možemo razumeti i koje uzimamo doslovno.

Sećam se strahovite Karlajlove rečenice, koji nije uzalud čitao Svedenborga, i koji kaže: Univerzalna istorija je štivo koje treba neprekidno da čitamo i pišemo. A to je istina: mi neprestano prisusutvujemo univerzalnoj istoriji i njeni smo akteri. I mi smo takođe slova, takođe samo simboli: Jedan božanski tekst u kome nas pišu. Kod kuće imam rečnik podudarnosti. Možete potražiti bilo koju reč iz Biblije i videti koje joj je duhovno značenje dao Svedenborg.

On je, pre svega, verovao u spasenje delima. U spasenje ne samo delima duha već i delima uma. U spasenje inteligencijom. Raj je za njega, pre svega, raj dugih teoloških razmatranja. Anđeli, pre svega, razgovaraju. Ali, takođe, raj je pun ljubavi. U njemu se dozvoljava venčanje. Dozvoljava se sve što je senzualno na ovom svetu. On ne želi ničeg da se odrekne niti da išta propusti.

Stvarno, danas postoji svedenborgistička crkva. Mislim da u nekom mestu u Sjedinjenim državama postoji katedrala od stakla. Ima nekoliko hiljada sledbenika u SAD,  u Engleskoj (pre svega u Mančesteru), u Švedskoj i u Nemačkoj. Znam da je otac Vilijema i Henrija Džejmsa bio svederborgijanac. U SAD sam naišao na svedengroijance, tamo postoji društvo koje nastavlja da izdaje njegove knjige prevodeći ih na engleski.

Interesantno je da Svedenborgovo delo, mada je prevedeno na mnoge jezike – uključujući hinduski i japanski – nije izvršilo veći uticaj. Nije dovelo do one obnove koju je on želeo. Mislio je da osnuje novu crkvu, koja bi za hrišćanstvo bila ono što je protestantska crkva bila za rimsku crkvu.

Davala je za pravo delimično obema. Međutim, nije imala onaj široki uticaj koji je trebalo da ima. Verujem da je sve to deo skandinavske sudbine, u kojoj se čini da su se stvari dešavale kao u snu, u nekoj staklenoj kugli. Na primer, Vikinzi su otkrili Ameriku nekoliko vekova pre Kolumba i ništa se ne događa. Umetnost romana je pronađena na Islandu, sa sagom, a ovaj izum se ne širi. Imamo figure koje bi trebalo da budu svetske – Karlo XII na primer – ali pre pomislimo na druge osvajače koji su ostvarili manje vredne ratne pohode od Karla XII. Svedenborgova misao je trebalo da obnovi crkvu u svim delovima sveta, ali ona pripada toj skandinavskoj sudbini koja je poput sna.

Znam da u nacionalnoj biblioteci postoji jedan primerak  O nebesima, paklovima i njihovim čudima . Ali u nekim teozofskim knjižarama ne nalaze se Svedenborgova dela. Međutim, on je mnogo kompletniji mističar nego mnogi drugi; oni su samo rekli da su eksperimentisali sa zanosom, i pokušavali da taj zanos na neki način prenesu do literarnog. Svedenborg je prvi istraživač kog treba shvatiti ozbiljno.

U Danteovom slučaju, koji nam takođe nudi opis Pakla, Čistilišta i Raja, svesni smo da je reč o literarnoj fikciji. Ne možemo stvarno verovati da se sve što pesnik iznosi odnosi na lično bitisanje. Osim toga, tamo postoji stih koji ga sputava: on nije mogao da eksperimentiše sa stihom.

U Svedenborgovom slučaju imamo jedno obimno delo. Imamo knjige kao što je Hrišćanska religija u Božjem Proviđenju, a pre svega onu knjigu o nebu i paklu koju ja preporučujem svima vama. Ta knjiga je prevedena na latinski, engleski, nemački, francuski, i takođe, verujem, na španski. Tu se učenje propoveda sa velikom lucidnošću. Apsurdno je i pomisliti da ju je napisao ludak. Ludak ne bi mogao da piše sa takvom jasnoćom. Osim toga, Svedenborgov život je toliko promenio smisao da je ostavio sve svoje naučne knjige. On je mislio da su naučne studije božanska priprema za suočenje sa drugim delima.

Posvetio se posećivanju neba i paklova, razgovorima sa anđelima i Isusom, a zatim nam to referisao u jednoj jasnoj prozi, u jednoj iznad svega lucidnoj prozi, bez metafora i preterivanja. Postoje mnoge nezaboravne anegdote, kao ona što vam priča o čoveku koji želi da zasluži nebo, ali može zaslužiti samo pustinju jer je upropastio svoj život. Svedenborg nas sve poziva da se spasemo pomoću jednog bogatijeg života. Da se spasemo pomoću pravednosti, pomoću vrline i takođe pomoću inteligencije.

A zatim će doći Blejk, koji dodaje da čovek takođe mora biti i umetnik da bi se spasao. To jest, spasenje je trostruko: treba da se spasemo dobrotom, pravednošću, apstraktnom inteligencijom; a zatim, upražnjavanjem umetnosti.

9. juna 1978. godine.

Iz knjige Usmeni Borhes (Borhesova ova predavanja na Univerzitetu Belgrano), Rad, Reč i misao, Beograd, 1990.)

Peščanik.net, 31.07.2009.


Peti oktobar 2009. godine

август 1, 2009

Ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić izjavio je danas da je činjenica da u Srbiji u ovom trenutku ima oko 30 štrajkova, aktuelnih ili onih koji se najavljuju i istakao da Vlada Srbije mora da ima proaktivnu politiku u pogledu sprečavanja štrajkova i radikalizacije protesta.
„Mi treba da zaštitimo prava radnika, ali i da pomognemo preduzećima koja imaju realne potencijale za nastavak poslovanja nakon krize“, rekao je Ljajić, koji je na čelu vladine radne grupe koja u narednih mesec dana treba da pripremi mere za zaštitu zaposlenih i ublažavanje posledica ekonomske krize.
Ministar je za B92 rekao da će se vlada konsultovati sa sindikatima i udruženjima poslodavaca, a namera je da se sredstva za te mere dobiju od novca ušteđenog smanjenjem ili zamrzavanjem plata u državnoj administraciji. Jedna od vladinih mera trebalo bi da bude i usvajanje zakona koji će omogućiti povezivanja staža radnicima kojima nisu uplaćivani doprinosi.

BLIC, 28.07.2008.

Ministri, poslanici, direktori javnih preduzeća i razni državni službenici jedini u Srbiji imaju privilegiju da pod veoma povoljnim uslovima, sa rokom otplate na 20 godina, otkupe državne stanove. Samo u poslednje dve godine čak 288 državnih stanova, koji su kupljeni novcem građana Srbije, prešlo je u privatne ruke a da javnost o tome nije obaveštena, osim u sporadičnim aferama poput one sa bivšim direktorom „Železnica Srbije“ kome je državno preduzeće u gubicima kupilo luksuzni stan u Beogradu.


Na osnovu uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica, od avgusta 2007. godine Republička direkcija za imovinu zaključila je 288 ugovora o kupoprodaji državnih stanova čija se površina kreće od 24 do 107 kvadrata, stoji u odgovoru direktora ove direkcije Bratislava Pejkovića „Blicu“. Cena po kojoj su prodavani ovi stanovi kretala se od 12.000 do 69.000 dinara po kvadratu. Stanovi su prodavani diljem Srbije, a kupovani su na osnovu pomenute uredbe i ugovora o zakupu stanova koje su povlašćeni kupci prethodno sklopili sa nekim od ministarstava ili državnih organa.

BLIC,13.07.2009.

Srpska radikalna stranka saopštila je danas da vlada i skupštinska većina, zbog problema oko obezbeđivanja dovoljnog broja glasova za predlog zakona o javnom informisanju, bacaju senku na činjenicu da će u danu za glasanje usvojiti i predlog zakona o planiranju i izgradnji

SRS je navela da taj zakon u svakoj ozbiljnoj državi predstavlja temelje njenog održivog i sveobuhvatnog razvoja, a da će u Srbiji „zbog svoje suštine, zakon predstavljati sredstvo za ostvarivanje pojedinačnih i grupnih interesa onih koji danas predstavljaju državu u državi tajkuna“.
Radikali su ocenili da podatak da je indistrijska proizvodnja u julu, u poređenju sa istim periodom prošle godine, manja 17,4 odsto, dok je rast cena robe i usliga veći 9,5 odsto, pokazatelj neprihvatanja realnosti vlade.
U saopštenju je navedeno da vlada nastavlja da kreira „virtuelne ekonomske projekcije“, ne obazirući se na svakodnevna otpuštanja radnika i činjenicu da prosečna zarada u Srbiji više nije dovoljna ni za potrošačku korpu.

TANJUG, 01.08.2009.

Jedan poznati političar na „Kolubari“ zarađuje više od milion evra godišnje!

Prilikom pročešljavanja spornih ugovora „Kolubare“, nadležni su došli do vrlo zanimljivih podataka o tome ko sve i šta radi u ovom javnom preduzeću. Tako jedan istaknuti političar iz vladajuće koalicije ima pet mašina koje rentira „Kolubari“, a koje se vode na njegovog sina. Te mašine se iznajmljuju po ceni od 25 evra na sat, a svakoga dana se evidentiraju po 22 radna sata, iako mašine ponekad uopšte ne rade!!! Na taj način poznati političar mesečno zarađuje od „Kolubare“ oko 80.000 evra, odnosno oko milion evra na godišnjem nivou!!!
Međutim, sva isplata ide u uglju, koji ovaj političar potom preprodaje po većoj ceni i na taj način ostvaruje i dodatnu zaradu. Kao saznajemo, on pored rentiranja mašina zarađuje od „Kolubare“ i na druge načine. Sumnja se, takođe, i da mašine nekih anonimnih privatnika, ali i nekih moćnih biznismena, zapravo kompletno ili delimično pripadaju ovom političaru.

PRESS, 01.08.2009.

Inače, kukavice iz lista PRESS nisu smele da napišu da je u pitanju Dragan Marković Palma. I da zarađuje mnogo više od pomenute cifre. Zato su čitaoci na sajtu to napisali.

Advokatska kancelarija „Konvington i Berling“ zaključila da amandmani na Zakon o informisanju nepropisno i bez ikakve potrebe ometaju pravo medija na slobodu izražavanja.
Ukoliko se usvoji Predlog zakona o informisanju i počne da se sprovodi, sloboda medija u Srbiji biće u istom rangu sa Uzbekistanom, Tadžikistanom Belorusijom, Kazahtanom i Ruskom federacijom, zaključila je advokatska agencija „Kovington i Berling“ iz Vašingtona koja je analizirala Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju. Ova kancelarija koja je u svetu jedna od najpriznatijih u oblasti medijskih prava, uradila je i pre 11 godina analizu tadašnjeg Zakona o informisanju koji je nazvala „neustavno vežbanje cenzure“.

Na okruglom stolu o Predlogu zakona o informisanju koji je juče organizovalo Udruženje novinara Srbije, profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski rekao je da će usvajanje Predloga zakona o informisanju vratiti novinare i zemlju korak u nazad.
„Više nije tajna da Vlast želi javnu scenu na kojoj će biti smanjeni kritički potencijali onih koji mogu da kritikuju vlast. Kako će urednik da radi svoj posao ako mu iznad glave stoje kazne. Niko od nas nije rekao da u medijima u Srbiji nema lošeg rada, kršenja zakona i etičkih normi. Treba se boriti protiv toga, ali ovo nije način da se problemi istisnu iz medijske sfere“, kategoričan je Veljanovski.
On je dodao da odredba o upisu medija u registar krši član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Prema rečima direktora Pravnog foruma Vladimira Todorića, priča o Zakonu o informisanju neće se zaustaviti glasanjem u Skupštini.

„Verovatno će se pred Ustavnim sudom pokrenuti pitanje njegove ustanovnosti, a zatim će uslediti i žalbe Evropskom sudu pravde u Strazburu. Odluke tog suda će nekim medijima doneti korist jer će odšteta biti veća nego kazna koju im je država naplatila“, rekao je Todorić.

On je dodao da je neverovatno koliko je zakon ostavio diskreciono pravo sudijama da sami određuju visinu kazne.

„U zakonu ne postoje nikakve odredbe i smernice koje bi sudijama pomogle da odrede visinu kazne. Ove izmene zakona će uticati negativno na funkcije koje mediji treba da obavljaju u društvu, a ovaj zakon samo pokazuje kakvi ljudi se bave slobodom izražavanja“, smatra Todorić.
Direktor Pravnog foruma je rekao da rešenja za efikasnu naplatu kazni za prekršaje u medijima, ne treba tražiti u Zakonu o informisanju, već u izmenama sistema registracije privrednih subjekata koji je, kako je rekao, previše liberalan.
„Takav zakon otvara polje za zloupotrebe. Prebacivanje prava s jedne firme na drugu, gde se prva gasi, nije samo karakteristično za medije već za celu našu privredu. Kazne ne mogu da se naplate, a firme na taj način izbegavaju da plate poreze i tako sve u krug“, rekao je Todorić.

BORBA,30.07.2009.

U svakom sistemu vlasti uvek postoje neformalni centri moći, ali zabrinjavajuće je što samo u Srbiji ti centri kontrolišu koja vest sme da izađe, a koja ne.

Nakon serije „Borbinih“ tekstova o zaključivanju tajnog ugovora između Vlade Srbije i kompromitovane lobističke firme iz Čikaga, naš list nastavlja da istražuje koliko na medijsku tišinu u vezi s aferom „lobista“ utiču ljudi iz okruženja predsednika države Borisa Tadića i njihovo eventualno posredovanje u potpisivanju spornog ugovora.
Predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać kaže za „Borbu“ da odnos Srđana Šapera i Borisa Tadića predstavlja očigledni konflikt interesa.

Niko ko je blizak kabinetu predsednika države ne sme da kontroliše medijski prostor, jer to predstavlja klasičan sukob interesa. Gospodin Šaper, kao nezvanični savetnik predsednika, čak učestvuje očigledno i u pregovorima o sastavljanju lokalne vlasti u Beogradu i drugim mestima“, rekao je Korać.

BORBA,29.07.2009.

Političke posledice

„Naš koncept društva trenutno je mešavina neoliberalne priče i tajkunizacije koja je produžetak Miloševićeve ere. To što neke vladajuće partije, poput Demokratske stranke, tvrde da su socijaldemokratski orijentisane, ne potvrđuje se ovakvim zakonom o zemljištu i pravu sticanja svojine nad njim. Ja brinem zbog političke reakcije koja će uslediti. Trenutno, ona je disperzivna, jer postoji niz protesta u kojima nezadovoljni radnici leže na pruzi, zaustavljaju saobraćaj u Nišu ili Beogradu. Ali, setimo se kako su spontano krenuli protesti protiv Miloševića, a ubrzo zatim pojavila se struktura, ne u opozicionim partijama, nego u civilnom društvu, koja je taj bunt artikulisala. Sada bi artikulacija mogla da ide u drugom smeru, jer će vrh kontroverznog poslovnog sveta regulisati ovim zakonom pitanje svojine nad ogromnim kompleksima zemljišta, zbog čega im Demokratska stranka više neće biti potrebna, jer je „skupa za održavanje“. Oni će podržati jeftiniju varijantu radikalizma, a potencijalni sledbenici te opcije su ljudi koje sistematski izbacuju iz vojske i policije, kojih sad više ima u privatnim osiguravajućim kompanijama (gde opet štite tajkunsko vlasništvo), ali i osiromašeni srednji sloj. Put spasavanja Srbije sve je komplikovaniji, jer znači da jedan broj tajkuna mora da bude procesuiran, a njihova imovina nacionalizovana, ali je pitanje koliko Srbija ima snage za tu opciju“, kaže za Danas Dušan Janjić.

DANAS, Vikend, 01-02. 08.2009.


Нови казино глобалних банкара

јул 30, 2009

Најлукавије западне банке веома су се обогатиле у текућој глобалној финансијској кризи, упозорава немачки магазин „Шпигл”.

Заштићене државним гаранцијама и засуте јевтиним новцем пореских обвезника – „сувише значајне да би пропале” – водеће банке англосаксонског света: Голдман Сакс, Џеј Пи Морган, Дојчебанк… згрнуле су пролетос баснослован профит и већ најавиле издашне божићне бонусе запосленима.

Америчка инвестициона банка „Голдман Сакс” имала је највећу корист од садашње кризе, тврди „Шпигл”.

Тргујући (поново, као и пре кризе) високоризичним финансијским папирима, њујоршки финансијски холдинг, основан 1869. године, остварио је само овог пролећа профит од 13,8 милијарди долара! Задовољно пословањем своје инвестиционе секције, руководство „Голдман Сакса” ових дана је одвојило на страну 11,4 милијарде долара за исплату божићних бонуса запосленима – сваком отприлике по 400.000 америчких долара, израчунао је магазин „Форбс”.

Истовремено, као да све задуженији и све сиромашнији свет око њих не постоји, део банкарске елите са обе стране Атлантика: Џеј Пи Морган, Дојчебанк, УБС… најавио је ново повећање плата запосленима између 20 и 60 одсто!

Облапорно банкарско засипање премијама је „апсолутно срамотно”, критиковала је ове седмице француска министарка финансија Кристин Лагард и тим поводом најавила оштру дебату на предстојећем самиту Г-20 у септембру у Питсбургу (САД).

Моћни глобални банкари диљем света стали су јесенас у ред пред вратима домаћих влада захтевајући појас за спасавање. Најсналажљивије међу тим банкама истовремено су лаковерним берзанским играчима будзашто препродавале, оно што се данас зову „токсични финансијски производи”.

Застрашене Великом депресијом из тридесетих година 20. века, државне управе завукле су руку у џепове пореских обвезника и кренуле у засипање пробраних банака јевтиним новцем грађана. Навикнути на игру великих финансијских ризика – коју су сами измислили крајем 20. века – највештији банкари отворили су нову сезону „међународног инвестиционог коцкања”.

Банке нико не може да натера да позајмљују новац: у том домену ризици су све већи, а профит неизвестан. Препакивање финансијских производа високог ризика, старих дугова, диловање новонараслим тржиштем обвезница… опет су без икакве нарочите контроле процветали почетком 2009: банке су почеле да се понашају као џиновски хеџ-фондови.

Бомбардовани злогласним проценама о паду индустријске производње, могућим социјалним немирима несагледивих последица, посртању разних валута, неизвесном тренду цена сировина и хране… застрашени инвеститори поново су посегнули ка тржишту ризичних финансијских папира. Овог пута у великој игри ризичним финансијским папирима, остао је много мањи број међународних банака: „криза је међу великим финансијерима растребила жито од кукоља. Најмоћнији амерички банкари данас се још оштрије него раније опиру покушају Вашингтона да уведе дисциплину и смањи ризик пословања сектора”, открива агенција Блумберг.

„Званични Вашингтон је кренуо у спасавање банкарског система, а да га није реформисао. Баш зато ће врло вероватно доћи до нове кризе. Током ранијих криза, инвестициони банкари коцкали су се новцем својих клијената. Овог пута домогли су се највећег пула новца који свет може да понуди: пара пореских обвезника. Ако грамзиве банкаре нико не обузда, следећа криза захватиће целокупан постојећи финансијски систем” прогнозира нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу”.

Т. Вујић

ПОЛИТИКА

[објављено: 30/07/2009]


Време илузија и ослобођења

јул 28, 2009

 

Аутор: Бошко Обрадовић 

 

Предуслов и почетак новог националног програма био би истовремени прекид са свим великим илузијама које су нас у овом тренутку заробиле као народ. Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа.

Духовно, национално и државно стање српског народа данас могло би се окарактерисати као историјски пад, посртање и малаксалост, као и необично одсуство психолошке везе са реалношћу света и времена у коме живимо. Ово прво, историјски умор и занемоћалост читавог једног народа који је чинио велика дела у прошлости, делује застрашујуће и више него забрињавајуће, иако није прво такво искушење у нашој историји, док ово друго, психолошко „време илузија” у којима живимо чини се много опаснијим и трагичнијим по својим последицама, можда управо зато што га заправо нисмо ни свесни.

Друштвени идеали нашег времена више нису вредности попут породичног живота, скромности, радиности, владавине закона, задужбинарства и националног сна, већ умишљена земља Дембелија (или Дебилији) за којом се чезне, као за простором и временом бесконачног нерада и олаке среће. Народ који живи у таквој етнопсихолошкој виртуелној реалности, далеко од окренутости себи и сопственим капацитетима и могућностима, заробљен у илузијама и лажним очекивањима, нема право на наду да ће му се десити било шта друго изузев потпуног историјског краха још једне велике свенародне утопије.

 

Неотитоизам

 

Прва илузија заснива се на југоносталгичарском маштању о повратку у изгубљени титоистички рај, легендарно време нерада и доброг живота, оличено у братству и јединству, црвеном пасошу и фармеркама из Трста. Када се мало боље загледамо у ову митску представу видећемо одсуство било каквих социјалних или социјалистичких вредности и интересовања, већ искључиво површни материјализам и конформизам западног типа.

Носиоци титоистичке споменице не желе да у своју бајковиту представу некадашњег раја који би требало обновити унесу било шта од аутентичних вредности доба великог полета после Другог светског рата: ударничке обнове земље, радних акција и јавних радова, друштвене солидарности, инсистирања на општем образовању, медицинској и социјалној заштити, па и некој врсти социјалистичког морала. (Да успут приметимо: У комунизму се на један трагичан начин толико често граниче идеолошке небулозе, велики злочини и гушење слободе са огромним оптимизмом, идеализмом и хуманизмом.) Време у коме су наши дедови радили два посла, као пионири каснијег релативног берићета, пре подне од ранога јутра у фабрикама а поподне до у ноћ на својим пољопривредним имањима, није предмет југоносталгичарског евоцирања успомена. У њиховим причама налазимо само неку балканску рају која по цео дан ништа не ради, а максимално се проводи и ужива, имајући без већег пожртвовања све што јој је потребно.

Огромна национална енергија која стоји неискоришћена троши се на овакву југоносталгију, једну шизофрену и патолошку националну самообману која ће, ако се настави и развије, бити погубна по оне још преостале и запретене потенцијале српског народа.

Евроунијатство

 

Друга илузија новијег је датума и представља пројекцију обећане земље Европске Уније и рајског живота који ће уследити у будућности након нашег учлањења у ово „изабрано друштво”. Само наизглед реч је о нечему новом и до сада невиђеном, док се заправо ради о транспоновању југоносталгичарског мита на бриселску политичку перспективу у оквиру које ће сви наши проблеми бити решени, а да ми изузев пристајања на ово привилеговано чланство нећемо морати ништа друго да урадимо. Евроунијатски сан није ништа друго него неотитоизам, опасна навика да ће неко други о нама да мисли и омогући нам лагодан и угодан живот, без нашег великог труда и напора. Размере ове идеолошке опијености, некритичности и колективне наивности која верује у бесплатни ручак са Запада постају трагикомичне.

Верници ове идеологије, попут својих близанаца југоносталгичара, нису спремни да из ове слике света узму оно што заиста вреди већ само оно што њиховим навикама одговара. Идолопоклонички евроунијатски дискурс у Србији данас неће нас обавестити о правим разлозима животног успеха на Западу и подстицати на целодневни вредан рад, поштовање бројних друштвених процедура и правила, строго следовање закону, сурову борбу против корупције, беспрекорну заштиту животне средине, бригу о здрављу, кондицији, угроженим социјалним категоријама, задужбинарству… Обожаваоци евроунијатског идеолошког плана и програма све време врше аутоцензуру и доносе нам у Србију титоистичко-бриселску пројекцију Европске Уније као Централног комитета и Великог Брата који ће да брине о нама, а ми треба само да му се препустимо ако желимо да остваримо све своје снове.

И тако нам са Запада, као толико пута у нашој историји, стиже само оно најгоре, духовни и социјални експерименти, поткултуре, осиромашење смисла постојања и тоталитаризам.

 

Руска магла

 

Трећа илузија емотивно је јака и утемељена и истовремено штетна ништа мање него прве две. Овај стари српски национални сан о „мајци Русији”, „бескрајном плавом кругу и у њему звезди”, старијем брату, заштитници и спасењу које ће нас извући из свих наших страдања и животних проблема, само је једно велико бекство од преузимања личне и националне одговорности. Језичко, духовно и културолошко јединство српског и руског народа, па умногочему слична и испреплетена заједничка историја и судбина, као и бескрајна међусобна љубав и поштовање, не смеју водити одсуству схватања разлика између једне мале, српске државе и једне велике, руске империје. Наше позитивне међусобне народне емоције понекад се не поклапају са нашим државним интересима.

Озбиљан народ и држава не смеју се сигурно ослонити на било шта ван себе и својих могућности. Посебно не смеју дозволити да стоје у месту са оним што је сопственим снагама могуће поправити код своје куће док чекају велику помоћ споља.

Уместо бројних конкретних практичних тема и облика сарадње између наше две државе, ми ћемо силно време потрошити на велике идеје и празне приче. Уместо нашег јасног опредељења за геополитичко преоријентисање на нове силе са Истока и крајње отвореног, искреног и директног захтева за одговором шта од Русије заиста можемо очекивати, ми се дипломатски пренемажемо, улазимо у пакт са историјским душманима и грабимо се за новим интеграционим илузијама.

Залуталост у руским маглама одузима нам много времена и наде. Опстанак нашег народа и државе доведен је у питање и ми себи више не смемо допустити било коју историјску илузију. Руски одговор нам је потребан што пре, као и свеукупно преиспитивање наших спољнополитичких опредељења и алтернатива у светлу великих геополитичких промена у свету. Све карте ставити на сто и видети који потез гарантује остварење највећег процента националних интереса. И тај потез одлучно повући без икакве емотивне и идеолошке задршке према било којој страни света.

 

Корени великих илузија

 

Све три горепоменуте илузије су истог, источњачког порекла. У нама се наталожило то огромно наслеђе медитације, нирване, лењости, инерције, „на душеку све дуван пушећи” философије живота. У том смислу, ми нисмо и не смемо бити Исток, него ми јесмо и треба да будемо Запад, представљен у његовим најбољим темељима: радни елан, самоиницијатива, животна борба, социјална брига, лична и друштвена одговорност, освајање властитог животног успеха, законоправило. Али нисмо и никако не смемо бити Запад у смислу извитоперења аутентичног, пионирског Запада у данашњем правцу: индивидуалистичка ускогрудост, хуманистичка себичност, морално лицемерје, социјална суровост, стицалачки бес, потрошачка грозница, глобални империјализам. У овом, вредносном погледу, ми смо дефинитивно православни Исток: вера, духовност, етика, праведност, социјална одговорност још увек чине смисао нашег постојања.

Како су Срби од дубоко промућурног, сналажљивог, радног и животног постали полтронски, нераднички и лаковеран народ склон великим илузијама, питање је за озбиљна социјално-психолошка истраживања. Колико то има везе са напуштањем села и тамошњег независног положаја, и освајањем градова, захтева удобности и спутаности разних врста које се потом лече бајковитим очекивањима, можемо дискутовати. Чињеница је да би данас многи који су бежали из сеоске беде и једноставности у богати градски живот у сваком смислу желели да се врате првобитној слободи и складу. Да ли је у граду могућа слобода и да ли је могуће обновити сеоски живот, нису само философска и привредна, већ и дубоко животна и стратешка питања за будућност српског народа. Повратни процес из града у село био би такође крај једне велике социјалне илузије.

 

Нови српски национални програм

 

Предуслов и почетак новог националног програма био би истовремени прекид са свим великим илузијама које су нас у овом тренутку заробиле као народ. Већ 20 година нема никаквог успешног друштвеног помака и реформе из простог разлога што све време остаје исти психолошки профил просечног Србина који више није лични и друштвени борац, породични и национални трудбеник, социјални и државни градитељ. Испијен од илузионистичких снова и очекивања, духовно и морално уморан, биолошки истањен, културолошки поражен и колонизован, државотворно разбијен, савремени Србин као да нема снаге да се супротстави, да се прене и крене из почетка, да поверује у сопствени смисао живота, поврати веру у себе, историјску мисију и будућност народа коме припада. Модерни Србин одабрао је кукавичку линију мањег отпора и њиме је завладао дух предаје маскиран у разне илузије које га варају да је скок из свакодневице у обећану земљу близу. А наша једина реална Обећана земља је Србија и за њен опстанак и напредак ваља се много помучити, нарадити и жртвовати.

Одговор на ово психолошко стање које је овладало нама не може бити само политичке природе, већ нам је потребна промена целовитог система вредности, свих наших веровања, снова, мана, погрешних учења и васпитања. Ми нисмо припремили нову генерацију са новим/старим погледом на свет и новим/старим моралним навикама, и самим тим не располажемо потребним новим националним менаџментом за 21. век. Сваки будући национални програм који не буде водио рачуна о овој сфери дубинског националног преумљења и препорода унапред је осуђен на неуспех. Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа. Потом би морали да уследе потпуно други погледи на свет и живот, потпуно нове радне навике и социјални идеали, сасвим другачија организација личног, породичног, друштвеног и државног живота.

Некадашњи ПИОНИР и на Западу и на Истоку био је Поштен, Искрен, Одан, Напредан, Истрајан и Радан, а такав би морао бити и пионир српске будућности. Његова упоришта смисла живота и социјалне остварености, поред ових вредносних идеала, требало би да буду и:

1) оргинална личност која мисли својом главом и негује сопствене ставове (а не клонирани потрошач и глобални сељак),

2) брак и породица (а не индивидуална самоћа и противприродност),

3) Црква (религиозна заједница, парохија као једна од највећих непримећених друштвених снага српског народа),

4) национална држава која форсира приватно предузетништво, владавину закона и социјалну солидарност.

За ову нову националну визију потребни су нам дубока вера, ново одушевљење, самоиницијатива, самоорганизованост и самодисциплина, истрајност и континуитет у националном раду, нова организациона култура, и Млада Србија, лишена свих илузија, која би била спремна да поднесе генерацијску жртву да би се овај историјски прелаз направио. Само тако „Време великих илузија” може постати време самоослобођења и новог подвига.

Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.


Федерална агенција за управљање кризама

јул 27, 2009

 

Glenn Beck Mentions FEMA Camps on Fox & Friends (part1)

 

http://www.youtube.com/watch?v=xuPttI8uRyM

 

Glenn Beck Backs Off On FEMA Camp Report

 

http://www.youtube.com/watch?v=N2TLsGCDWvk&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 1/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=OgEe9-XAGAE&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 2/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=9d_PwUK1X5k&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 3/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=kKlZJuOlEMc&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 4/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=zMtTL-jyW24&feature=related

 

ACTION ALERT – STOP FEMA CAMP

 

http://www.youtube.com/watch?v=OVA1bKPA500

 

fema camps

 

http://www.youtube.com/watch?v=mr4h5NpU3rQ&feature=related

 

Confession of a CIA Agent about FEMA

 

http://www.youtube.com/watch?v=8K9dgqKmJ50&feature=related

 

Trailer Workers Speak Out

 

http://www.youtube.com/watch?v=UQQcT0Tgpp4&feature=fvw

 

Muslim Camps Being Covered Up By Fox NEWS!!!

 

http://www.youtube.com/watch?v=cjm4VoL-3XM&feature=related

 

Основана је председничком наредбом од 1. априла 1979. године, са циљем да координира одговор на несреће које превазилазе ресурсе локалних и државних власти. Бројним законским изменама дата су јој велика овлашћења, тако да би у случају кризне ствације (што је за ФЕМА-у веома широк појам, од земљотреса, поплава, урагана, до терористичких напада, вирусних пандемија, рата и цивилних немира) било могуће суспендовати уставни поредак САД, и пренети огромна овлашћења на ову агенцију. Поменимо само неке од председничких наредби, која јој дају велика и чине ову агенцију најмоћнијом агенцијом у САД:

Извршна наредба 10990 – дозвољава влади да прузме све врсте транспорта, и контролу над аутопутевима и лукама;

Извршна наредба 10995, која дозвољава влади да преузме контролу над комуникацијама и медијима;
Извршна наредба 10998, која јој омогућава да преузме контролу над свим ресурсима хране и фармама;

Извршна наредба 11000, дозвољава влади да мобилише цивиле у радне бригаде под управом владе;

Извршна наредба 11004, која омогућава влади да премести насеља, гради нове куће јавним средствима, да се напусте означене области, и установе нове локације за популацију,…

Данас, ФЕМА је најважнија агенција Одељења за Националну безбедност, и доста је критикована, како због поменутих овлашћења, тако и због недовољне јавности у раду, и неуспеха управо у случајевима због којих је основана (на пример лоша реакција приликом урагана Катарина). Неки аутори је називају „владом у сенци“ Сједињених Америчких Држава.

ФЕМА је у последњих десетак година била врло „вредна“ обнављајући старе концентрационе кампове (логоре) изграђене у САД за потребе 2. светског рата, као и градећи потпуно нове кампове, те пренамењујући старе ваздухопловне базе америчке војске у највеће кампове какве данас поседује, са комплетном ваздушном, путном и железничком инфраструктуром. Тако је данас више од 200 оваквих кампова под управом ФЕМЕ у које се може сместити 5-10 милиона људи, а неки извори тврде чак и 50 милиона. У задњих неколико месеци ова прича доспела је и под око шире јавности.

House Probes FEMA Cover-up (CBS News)

http://www.youtube.com/watch?v=TnA_NvDul6M&feature=channel


Homo homini Homen

јул 23, 2009

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Tu, nedavno, kad je Đilas rekao omladincima DS ono što im se moralo reći ranije, dok su bili mali (već je dockan) pomislih na J. B. Tita. Drug Tito je, svojevremeno izrekao onu rečenicu koja je odmah postala historijska: „Narod koji ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju budućnost.“

I, mada je „retro“ u trendu, a svaki ambiciozni političar trudi se, po cenu da ispadne smešan, da nečim podseti na Broza, makar iz vremena nesvrstanih, drug Đilas se nije povinovao ovom pomodarstvu. Skresao je, „podmlatku“ u lice, ono što po prirodi stvari podmladak treba da skreše „rukovodstvu“. S obzirom na to da Đilas vodi računa šta priča, ovo ima da znači da je bio baš iznerviran. Ili zabrinut, s razlogom. Iz toga se dalje da naslutiti da stvar s omladinom DS stoji gore od onoga što je gradonačelnik biranim rečima iskazao. „Nemojte da sa svojih 20 budete kao mi sa svojih 40. Jer, ako budete takvi, onda nema nikakve potrebe da postoji omladina“, rekao je Dragan Đilas na izbornoj skupštini omladine DS. Naravno da je bilo bolje da im je ovo rekao pre pet-šest godina, ovako, sad se bavimo već posledicama i zatečenim stanjem stvari. Takođe, naravno, nije baš ni Đilas pre šest godina bio dužan i najpozvaniji da „vaspitava“ mladi kadar i uči ih tome da jeste lepo biti mlad i bogat političar turpijajući nokte, ali da ako hoćeš da budeš političar budućnosti, i da budeš na čelu DS, moraš, bratac, da imaš ponešto, s intelektualno-mentalnog aspekta i u glavi i u srcu, a s anatomskog stanovišta i ponešto u ispodpojasnom predelu, za šta se, kada izbegavamo prostačenje, obično kaže „imati petlju“. Zaista bi bilo zanimljivo pratiti kakav efekat su izazvale Đilasove reči i koliko su se teško odrazile po savest mladih deesovaca, kojima su instant polit. kursevi već uništili značajan deo kreativnoti. Naravno, pun efekat bismo videli, kada bi za pola godine Đilas rekao: „Nemojte da sa svojih 20 budete kao da vam je 60. Stvarno, više nema potreba de se zovete podmladak. Srediću vam preko Krkobabića da se učlanite u PUPS, pa tamo još neko vreme možete da glumite razuzdanu mladost, u DS nema više mesta za mlade, podgojene karijeriste koji misle da se do visokih pozicija u stranci dolazi poslušništvom i aminovanjem rukovodstvu. Menjajte nešto, radite nešto ili vozdra.“ Znajući stanje u društvu, takvu besedu politički pre ne bi preživeo Đilas nego mlade snage kojima se obraća. Međutim, da ne budemo nepravedni, nisu ni omladinci sasvim krivi što su takvi kakvi su.

Recept za političko napredovanje u Srbiji jeste da talasaš što manje, da fraziraš što više i ponavljaš oveštale parole stranačkih idola s vrha, siguran da tako nećeš pogrešiti. Ako ukazuješ na greške, optužuju te za defetizam, ili za jeres pesimizma i neverovanja u to da je Nik Sloter bezgrešno začet i poslat u Srbiju da spase narod od apatije i podari vlastima život večni. Pa, ajd sad ti zucni i rizikuj da ni do penzije ne dobiješ čak ni najmanje poslaničko uhlebljenje a kamoli veću funkciju. Prošla su vremena kada se išlo glavom kroz zid. Nekad je bilo najprirodnije da mlad čovek čita Branka Miljkovića, danas, skripta sa instant kurseva kako postati uspešan iz fotelje. Ovo danas, što je ostalo od političke omladine, ne samo DS, ali ovde je o njima reč, jer se tu očekivao rasadnik najboljih budućih političara, prati sve stranačke tračeve, međusobice odraslih, agituje po internet forumima na najprizemniji način, šlihtajući se kome stigne i sanjajući o tome kako da postane Homen umesto Homena. Posmatrano sa stanovišta dizajna, to bi se reklo ovako. Ako matori rukovodeći kadar na svojim GO odborima, ili izbornim konvencijama, najviđenije kadrove najavljuje spektakularno dramatičnim muzičkim insertima iz filma „Gospodar prstenova“ kombinovano sa „giv mi fajv“ i ostalim koskama moderne politike gde je ambalaža sve a sadržaj ništa, šta očekivati od omladine? Dobro su i takvi. Mogao im je muzički motiv na izbornoj skupštini biti:

 „Da mi je biti morski pas, za-a-a-jedan dan, jedan sat, biti morski pas.“ Mada nije isključeno da su mnogi baš to pevušili dok je Đilas, zaludu, držao čas.

Možda zvuči šaljivo. A nije uopšte. Narod koji ima ovakvu omladinu po vodećim strankama ima razloga da misli o svom opstanku. Utoliko pre jer, omladinu iz matematičke gimnazije, i sličnih rasadnika mladih genijalaca u Srbiji, koji svako malo sami svojim sivim ćelijama po svetskim takmičenjima poraze na tren sivilo prosečnosti ili estradni šareniš, uprkos problemima u školstvu i prosveti, niko ne uzima za ozbiljno. Ali ih, još dok stasavaju, ošacuju ljudi kojima je posao da na globalnom planu prave selekciju najumnijih i odvode ih širom planete. Samo Srbiji trebaju mladi aparatčici, klonovi svojih šefova, zadivljeni domaćim političkim džet setom iz skupštinskih restorana. To su oni koji misle da ništa ne duguju državi, ali žive na njen račun čim dobiju partijsku knjižicu.

Šta reći Đilasu ako je stvarno mislio ozbiljno? Tja. Ne daj se, Ines.

DANAS, 24.07.2009.


Koliko je zdravo ono što jedemo

јул 20, 2009

Autor: FoNet

Novi dokumentarac Roberta Kenera pod nazivom Food Inc. optužuje američku industriju hrane da je privredni monopolista koji, kako kaže, „tretira stoku nehumano i proizvodi genetički modifikovane useve sa đubrivom i otrovima za štetočine koje ugrožavaju ljudsko zdravlje i okolinu.

Film je obnovio ali i zaoštrio staru debatu između predstavnika prehrambene industrije za ishranu i branilaca potrošača o tome šta je sigurno za jelo a šta nije. U novom dokumentarcu Roberta Kenera ’’Food Inc.’’, autor i novinar Erik Šloser opisuje američku industriju hrane kao „previše industrijalizovan monopol u kojem mali broj korporacija proizvodi 80 odsto onoga što jedemo. Šloser takođe tvrdi da je hrana u ovim korporacijama podrgnuta intenzivnom procesu zbog čega je puna hemijskih aditiva i nije zdrava u odnosu na prirodnu hranu. Mnogi drugi autori koji se bave istom temom iznose slične argumente.

Film pokazuje kako se stoka veštački goji uz pomoć visoko koncentrisanog prerađenog kukuruza i podseća nas da krave nisu evoluirale hraneći se kukuruzom. Prema Kenerovom dokumentarcu, živina takođe jede hranu koja je puna hemikalija da bi bila ugojena i što pre spremna za prodaju, film nam pokazuje i prenatrpane i prljave živinarnike i mesta za ishranu stoke koja su pogodna za pojavu smrtonosne koli bakterije. „Dakle, ako jedna krava dobije bakteriju, i druge će da je dobiju“ – upozorava Šloser. Dženet Rajli, predstavnica za javnost američkog Institututa za meso u Vašingtonu, izjavila je Glasu Amerike da industrija radi po sigurnosnim normama i da koristi čiste objekte, sterilisanu opremu i odobrene antibiotike. „Mislim da je film karikatura industrije koju poznajem jer nije pravilno predstavljena javnosti. Pokušali su da okrive prehrambenu industriju kroz neke usputne priče i neuobičajene postupke“, tvrdi Rajlijeva i dodaje da industrija mesa danas proizvodi sigurnu hranu sa pristupačnim cenama za populaciju koja raste. Film upozorava da se stoka na industrijskim farmama uzgaja u nehumanim uslovima i na veoma malom prostoru Karolajn Smit DiVal, direktorka za bezbednost hrane u Centru za društveni interes, slaže se sa ovom izjavom. „Većina hrane koju konzumiramo u SAD je potpuno bezbedna“, tvrdi ona. Ali i skreće pažnju da je hrana koja se lokalno uzgaja svežija, da brže dolazi na naše trpeze, da je boljeg ukusa i da iz prve ruke možemo da saznamo kako se proizvodi.

Poljoprivrednik Džejms Born iz okruga Kalvert u Merilendu, prodaje svoje proizvode na pijaci u Aleksandriji, u Virdžiniji. „Imam prisan odnos sa svojim mušterijama. Uvek su dobrodošli da vide šta radim. Takođe imam i stažistu a sve ostalo je porodični posao. Moja porodica poseduje farmu od 1690. godine. Posao je težak ali ga volim“, objašnjava Born. Potrošači ga takođe vole. Mlada žena koja se zatekla na pijaci kaže, „kupujem zbog ukusa, atmosfere, i zato što znam od koga kupujem hranu i kako oni uzgajaju piliće i hranu. Divno je“… Ali sveža hrana koja se lokalno uzgaja na malim imanjima zahteva više rada i više novca da bi se iznela na tržište u odnosu na hranu koja se standardno proizvodi na udaljenim ogromnim posedima. Da li je onda potrošač u boljem položaju? „Ova vrsta poljoprivrede je sve popularnija. Ali ljudi koji traže pristupačne cene i koji se bore da sastave kraj sa krajem takođe treba da imaju izbor“, smatra Dženet Rajli. Međutim, Kerolajn DiVal kaže da potrošači imaju pravo da znaju odakle im hrana dolazi. „Ne možete da iznesete na tržište hranu koja se uzgaja na farmi a proizvodi u fabrici. Morate da budete pošteni u pogledu onoga što prodajete“, upozorava DiVal. I to je glavna tema novog dokumentarca Roberta Kennera ’’Food Inc.’’, koji kritikuje američku industriju hrane i nastavlja debatu o njenom kvalitetu i sigurnosti.

’’Food Inc.’’

http://www.youtube.com/watch?v=QqQVll-MP3I&eurl=http%3A%2F%2Fwww%2Edanas%2Ers%2Fvesti%2Fiz%5Fsata%5Fu%5Fsat%2Fkoliko%5Fje%5Fzdravo%5Fono%5Fsto%5Fjedemo%2E83%2Ehtml%3Fnews%5Fid%3D8150&feature=player_embedded

DANAS, 20.07.2009.


DRUŠTVOSLOVLJE

јул 15, 2009

Noć lova na veštica

Autor: Aleksej Kišjuhas

Povodom Noći veštica, tridesetog oktobra 1938. godine, sa dvadesetog sprata Medison avenije broj 485 u Njujorku, emitovana je adaptacija romana Herberta Džordža Velsa „Rat svetova“ (1898) putem radio mreže Kolumbija. Režiser i spiker ove radio drame bio je njegov prezimenjak, izvesni Orson Vels. Ovaj rani naučno-fantastični roman govori o invaziji vanzemaljaca na mesto Voking u Engleskoj.

Uzgred, u istom tom Vokingu danas je sedište Meklarena, jednog od najvećih i najuspešnijih timova u Formuli 1, odnosno generalštab vozačkih „vanzemaljaca“ kao što su (bili) Alan Prost, Ajrton Sena, Mika Hakinen ili Luis Hamilton. Velsova adaptacija Velsovog romana za američku radijsku publiku značila je osavremenjivanje priče i radikalizaciju formata ili forme. Cilj jeste bio uplašiti američku javnost, u tradiciji praznika kao što je Noć veštica. Iz tih razloga, ceo slučaj smešten je u mestašce pored Nju Džersija (gde je 1998. godine podignut spomenik „invaziji“), a forma beše novinarska: „udarno“ izveštavanje sa „živim“ uključenjima. Povremeno prekidanim vremenskom prognozom. Kao što je mnogima poznato, usledila je istinska drama i sociologija kulture „uživo“. U kontekstu već nadraženih nervnih završetaka javnosti zbog Drugog svetskog rata koji beše iza ugla, mnogi slušaoci su se dali u paniku. Kasnije studije pokazale su da je oko milion slušalaca bilo „istinski uplašeno“, a mnogi su posvedočili da su zaista „osetili“ otrovne gasove i „videli“ leteće tanjire pred kućnim pragom.

Javnost Srbije danas raspravlja o novom Zakonu o informisanju. Rasprava je sa razlogom prenapučena i otežana ne tako davnim lošim iskustvima sa istim. Pitanje koje bi jedni drugima svi trebalo da postave glasi: da li bi Orson Vels i njegov „Rat svetova“ bili predmet kazne po predloženom zakonu? I, još važnije, da li bi trebalo biti? Jer, bez obzira što su pažljiviji slušaoci lako ukapirali da je reč o fikciji, Vels je svesno želeo da uplaši i obmane javnost, i to mu je pošlo za veštom rukom i dubokim glasom kod nebeznačajnog broja ljudi. Drugim rečima, naredna invazija bila bi od strane države na Velsov novčanik.

Omiljeni izgovor domaćih političara za pojedine zakonodavne prakse u Srbiji glasi „tako je u Evropi“. Ponekad, međutim, valja pogledati i kako je u Americi. Pogotovo kada je u pitanju sloboda štampe: teoretisana u „Starom“, ali praktično izmišljena u „Novom svetu“. Jer, Vels nije bio kažnjen, niti naročito opomenut, uprkos zahtevima prevarene i postiđene javnosti željne osvete zbog sopstvene naivnosti. Međutim, sloboda javnog izražavanja, pa i radio-difuzovanja, Amerikancima je bila važnija. Sve ovo u skladu je sa opštijom i izuzetno vrednom tradicijom američkog shvatanja politike prema kojem treba triput razmisliti pre nego što se dopusti uplitanje države i njenih činovnika u postojeće društveno tkanje, pošto je to uvek jedna invazivna praksa – baš poput Velsove invazije iz svemira.

Određena propisanost, regulacija i invazivnost svakako je neophodna: ponajpre ona koja preisputuje vlasničku strukturu medija. Drakonizacija kazni koja može odvesti u njihovo gašenje nešto je sasvim drugo. Potpuno je jasno da se ovaj zakon ima suprotstaviti pojedinim medijskim kreaturama i nemanima koje nažalost postoje u Srbiji. Međutim, jednako nažalost, u tome je i problem. Jer, na isti način, neko drugi može biti politički interpretiran i sudski kažnjen kao politički zlikovac koji javnost svesno, a nesavesno obmanjuje. Naime, odsustvo dugoročnosti je osnovni problem politike u Srbiji, pa i ovog zakona. Ne uviđa se da neka naredna vlast može upotrebiti taj zakon za obračun sa onim medijima koji smetaju njima i njihovim vizijama. Svaka vlast ima svoju vešticu, bez obzira da li sa dobrim ili lošim razlogom. Dopustiti državi lov na njih jednom, znači dopustiti ga stalno. Zato je ponekad korisnije upotrebiti američke, a ne evropske recepte, te neke stvari jednostavno ostaviti – neuređenim. Dobar i dobro upotrebljen krivični zakon ponekad je sasvim dovoljan. Odabir neuređenosti može se braniti upravo na temelju nedavne i ružne istorije državine brige za čitalačko zdravlje putem gašenja onih medija koji nisu bili na tragu zvaničnog državnog kanona. Umesto toga, valja stvarati društveni kontekst u kojem će loše i opasno novinarstvo biti tamo gde mu je i mesto: na margini. Taj put je dugačak, ali vredan puta. A rizici su samo kratkoročno veći.

Na kraju, mnogi će kritikovati stanje medijske kakofonije: činjenicu da je lakše nego ikad imati svoj medij i na dotičnom govoriti ili škrabati u stanju radikalne raspuštenosti uma i tastature. Ali i tada se valja vratiti na Orsona Velsa i njegove medijske nepodopštine. Naime, ceo slučaj je u svom govoru spomenuo i Adolf Hitler, kao „dokaz dekadencije i pokvarenog stanja demokratije“. Drugim rečima, za Hitlera je ovo bio argument u promociji stava da je demokratija zla, a sloboda štampe naopaka. Nemojmo se implicitno slagati sa njim. Jer onda Vels ne bi imao novca za jednog „Građanina Kejna“.

DANAS, 16.07.2009.


KO JE OVDE NORMALAN

јун 27, 2009

NEMA HITA BEZ 120 BITA

Autor: Vudu Popaj

O, da li je to san ili ružna java, rock n roll u Srbiji i dalje spava?! Daleko je Indija, Kina i Havaji. Ma digni ruku, digni obadve, digni ruke od roka, nemaš kartu ni do Prištine. Ej da mi je biti morski pas, da od ovog mraka negde nađem spas, jer sve dok žive i imaju glas oni trovače nas.

A zašto oni mogu a ja ne?! Klinički mrtvo danas je sve, parada šunda, granda i kiča, u toku je naše discipline kičma. To izgleda tako bezočno, primitivno, licemerno, po umetnost porazno… i boli bre brate! Kič pevači na silu ploče prodaju, hteli bi sa čička smokvu da uberu.

Nema hita bez 120 bita! Televizija smara, repriza hara, glupost se multiplicira, inficira pesmama koje jako zrače, teraju te da se smeješ i da plačeš. Narod napada lakrdija, kvazi pevači se kao konji takmiče za najbolje grlo, jedni ujedaju druge, kao psi, na televiziji su čak i u anketama na pijaci gde se prodaje sir. Kakav neviđeni hir! Turbofolkeri su na vrhuncu svoje moći. Gutaju spid na splavu svake noći, šmrču koku. Juče u prevozu snimio sam jednog nagutanog adolescenta. I već po melodiji s mobilnog vidim da je turbo sajko

„Šote mori Šote, Tita za maršalaaa…“

- Svira tranzistor pored vozača.

A zašto malo nekad ne zasvira rok iz kafića i klubova, pekara i butika?! Samo trešte te nakazne, jednobrazno bezobrazne note u turbo dens ritmu. Lude reči iz ludih usta lude uši čuju, k’o sluša takvu pesmu slušaće oluju. Da li to grmi il’ se zemlja trese il’ su uvek iste na ekranu blese?! O kakva kazna za uši je to?! Treba nam živaca da istrpimo to zlo, sve neka loša deca dobrih muzičara, slažu se i vole sve, priča im je „što da ne“ njihov album ne ispriča ni pola moje pesme. Za titulama neki jure ko budale, pa se ističu i hvale kroz jeftine skandale. Na promocije nepozvani dolaze bez blama, za parama gladni ko mečka u jagodama. Nepismeni pozeri i estradni klan čije su pesme glupe i zbog toga skupe narodu na silu uvaljuju stihove. Obećavaju najbolje albume, spremni su da sve odglume zarad uspeha i slave. A ustvari blamovi su to za sitne pare, koje može da trpi samo onaj ko voli to da radi. Neka hvala, biću mali Buda a ne velika budala.

DANAS, Vikend, 27-28. jun 2009.


Ново значење речи частити

јун 27, 2009

Како против партијске корупције 

 

 Драгомир Антонић

 

 

Највећа опасност код страначке корупције јесте у томе што политичке странке нереалним или лажним обећањима подмићују бирачко тело – а оно према званичним подацима износи преко шест милиона пунолетних грађана – додворавајући му се и говорећи оно што бирачи желе да чују, а све да би они свој глас дали једној, а не другој политичкој странци.

Странке знају да обећања не могу испунити (шведски стандард, брзе пруге, „бели” шенген, европске перспективе, територијална целовитост, живот достојан човека, зелене салате, џаба хлеб, велике пензије, пола милиона радних места, бесплатне акције од хиљаду евра….), али свесно лажу.

Важно је прећи цензус или победити. После ћемо лако.

Ова превара је најопаснија, јер обухвата велики број особа које схвативши да су преварене почињу и саме да се понашају према јавно прокламованом обрасцу.

Одбацују традиционалне норме као застареле, а прихватају хохштаплерске као „савремене”.

„Кад могу политичари и политичке странке зашто не бих могао и ја”, чује се у свакодневном говору. Ту је почетак краја. Кад велика већина буде корумпирана или склона корупцији нестаће нас, државе Србије, а тиме и политичких странака.

Ово је, по мом мишљењу, много већи проблем него што су поједини чланови странака корумпирани или што чланови очекују од странке да им узврати договореним привилегијама кад буде у могућности или дође на власт. Уосталом и они су нешто учинили за странку. Лепили су плакате, агитовали, давали финансијске донације…

Да би се одбранили од корупције морамо знати њене узроке. Последице су нам свима знане.

Узрок корупције, томе нас учи традиција, увек је похлепа. Похлепа је индивидуална карактерна особина позната у свим људским заједницама, без обзира на њихову расну, верску и политичку припадност. Мито и подмићивање увек егзистирају, али постоје услови који погодују развијању мита и подмићивања.

На општем плану основни предуслов за развијање мита и подмићивања садржан је у једној речи: безакоње.

Кад држава и њене институције почну да слабе, а власт појединаца да се уздиже изнад ње, на сцену брзином светлости, ступа корупција. Највиши државни службеници су у прилици да први сагледају слабости државних институција, као и да процене да ли постоји жеља и могућност да се откривене слабости отклоне. Ако је њихова процена да се то не може или не жели урадити, дисциплина им попушта, страх од последица се смањује или у потпуности нестаје, што условљава и промену карактера самог појединца.

Изрека ,,не доводи ме у искушење” сликовито описује стање појединца пред могућношћу да убере нешто од забрањеног воћа. У таквом стању се помно гледа на понашање претпостављених и колега са циљем да се открију њихове реакције и поступци. Односи у систему почињу да функционишу по принципу спојених судова и то у негативном смислу. Слабости управе се откривају и почињу се злоупотребљавати. Остало је ствар технике, или српски речено – почиње отимачина.

То је у народној традицији јасно дефинисано, а изречено је једноставним речима „док једном не смркне, другом не сване” или „неком рат, неком брат”.

Корупција мења све. Од људске психе до моралних и обичајних норми. Мења чак и смисао речи, односно сам језик. Свакодневно се може чути „среди ми ово или оно па ћу те частити”. Реч частити, употребљена у оваквом контексту, представља еуфемизам за мито и има потпуно друго значење него што је имала у изворном облику. Реч част је увек означавала врлину.

Била синоним поштења.

Употребљена на овај начин постаје ознака за криминалну радњу. Временом, уколико се настави њена злоупотреба, створиће се ситуација у којој ће потомци говорити језиком предака, али ће смисао њихових речи бити у супротности са правим значењем.

Часне речи описиваће нечасне радње. Нечасне појаве биће описане часним појмовима. Нестаће часних речи, али остаће прљаве појаве. Изгубиће се реч. Остаће неподопштина. Реч част ће заменити реч мито. Корупција ће се сматрати чашћу, а частити биће синоним за подмићивање.

Лоповлук ће остати.

Етнолог

ПОЛИТИКА, 27.06.2009.


VOSTANI SERBIE

јун 4, 2009

Jato Do-Do ptica

Autor: Nataša B. Odalović

Demokrate tek za prsa vode ispred naprednjaka, a daleko iza sebe ostavili su sve ostale stranke, dočim Jovanović (LDP) na samom začelju ovog maratona upadljivo zaostaje za vlastitom strankom, koju na njenom devetom postotku popularnosti, jedva održavajući se u trci pokušava da dostigne ovaj rejtinški dvoprocentaš.

Tako bi CeSID-ova analiza stanja stranaka glasila u sportskom komentaru ove političke trke, kojoj fali samo ptica Do-Do, pa da bude „pljunuta“ luda trka iz luiskerolovskog sveta s onu stranu razuma.

Mada, ne može se isključiti da i sam CeSID u ovoj utakmici može predstavljati Do-Do, koja je, podsetimo, neka vrsta davno izumrle fantazmagorične ptice (L.Kerol: Alisa…). Godinama već, kada pročitam neka, obično predizborna predviđanja CeSIDA, a posebno obrazloženja koja ih prate, a koja su sve manje egzaktna a sve više deskriptivna i „pesnička“, ne mogu da s nostalgijom ne pomislim na autoritet, zdravu egzaktnost i logički entuzijazam koji je CeSID imao od 2000. do negde 2003. Tih nekoliko godina u kojima Srbija nije ličila na sebe, CeSID je bio institucija razložnosti, gotovo prvi vesnik i simbol drugačijeg lica Srbije. Ali nije ovde namera da se kritikuje CESID više nego bilo koja Do-Do ptica našeg društvenog predistorijskog jata, ili bilo ko od nas kakvi smo postali vraćajući se sa puta „demokratije u dolasku“ u pretpolitičko društvo u kome na javnoj sceni mi imamo deficit ličnosti i institucija koji mogu demokratski govoriti o demokratiji. Ili liberalno govoriti o liberalizmu. Ili, socijaldemokratski govoriti o socijaldemokratiji. A retki autentično kritički glasovi „vapijućih u pustinji“ na najperfidnije načine se guše, onako kako nije bilo ni pre 5. oktobra. Derida je pisao, dakako, pomirljivije i ne u „našem“ kontekstu, u „Odmetničkim državama“, o demokratiji u dolasku kao „nasleđu jednog obećanja“. Njen put po svetu danas, prolazi kroz aporije negativne teologije, ali kroz kakve pretpolitičke aporije prolazi u Srbiji? Nije ostalo ni tragova od obećanja demokratije kojima smo se hranili devedesetih, nije ostalo ničeg od ekonomskih resursa države kojom bi se građani pokorni bukvalno prehranili u cilju opstanka i produženja vrste. Pa šta je ostalo od demokratije koju jesmo za trenutak osvojili 2000? Eventualni prolaz kroz tu aporiju, tek krugu odabranih, koji onda komuniciraju sa svetom u naše ime, putuju umesto nas, dok nam obećavaju beli šengen, vodaju sebe po rolangarosovima, po kanskim festivalima, po kulturnim i nekulturnim dešavanjima u svetu, a nama ih prepričavaju post festum. Znači, od osvojene demokratije, vratili smo do „obećavajuće“ sasvim izvan političke simulacije. Srpsko društvo je antitoponim demokratskog mesta, poništavanje poznatih i izmišljanje novih atipičnih odrednica građanskog društva po meri predgrađanskih očeva nacije. Ništa nas više ne može uzrujati, samo nasmejati. Kao slika našeg predsednika koji uz sveće negde u toploj miločerskoj noći na obali mora večera (dakako, u interesu Srbije) sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem, onim istim Đukanovićem, od kojeg, zaboga, nismo mi, nego klika predsednikovih ljudi u Srbiji, napravili simulirani prototip kako izgleda sam đavo uživo. Stoga je bilo normalno oduševljenje izazvano proterivanjem Anke Vojvodić, pre samo nekoliko meseci, zato jer, ej brate, Crna Gora je priznala Kosovo, a mi nikad nećemo, po cenu da samo Jeremić i Tadić na kraju imaju pravo ne na šengen, nego na pasoš, bre!

Sarkozi, Bajden, Hilari Klinton, predstavljaju niz pozitivnih brojanja za Srbiju, kaže srpska vlast tumačeći poslednje izjave svetskih zvaničnika. U petak se možda, čak, i Bramercov izveštaj uklopi u ovaj trend nekih pozitivnijih strujanja iz „sveta“ . Naravno, možda s Bramercom i ne bude tako, ako je hapšenje Mladića i dalje uslov bez kojeg se ne može na haški „beli šengen“. Ali, nije to tema. Uklopio se Bramerc u pozitivniji trend ili ne; izborio se Jeremić ili ne za nešto u Hondurasu i kojekude, to će predstavljati tek novi alibi za SPS da potvrdi svoje „zadovoljstvo“ vladinom politikom prema Kosovu, i još više učvrstiti koaliciono jedinstvo sa DS i ostalima iz ZES, a u bitnome, ništa se neće promeniti u samoj Srbiji. Jer promene u Srbiji niti su ikada mogle, niti će ikada moći da se odigraju van Srbije. Da li se Srbija šminka u zemlji ili inostranstvu, nešto profesionalnijim mejkapom, to neće mnogo promeniti njenu fizionomiju. I leš se može šminkanjem ulepšati, ali ne i oživeti. A tu opažamo suštinsku razliku, zar ne?

Da li je LDP na 9 posto, a predsednik joj Čeda na 2, manje je važno od fakta da politiku LDP koja je i participirajuća i neparticipirajuća u vlasti više ne prepoznajemo kao drugačiju ponudu. Ako je to zbog Jovanovića, što ga ne smeni, navodno postojeća frakcija ove, kažu, transparentne i otvorene stranke? Ako nije zbog Jovanovića, o čemu se, konačno, tamo radi?

Emisija „Insajder“ izveštava CeSID, umanjila rejting DS, zbog afera, koje nam inače ranije behu nepoznate. Izvinite, ali moram da se smejem. Stvarno, tako nešto može „egzaktno“ da tvrdi samo ptica Do-Do.

DANAS, 05.06.2009.


Zapaljiva retorika nedopustiva u 21. veku

јун 2, 2009

Češka zabrinuta zbog izjava bivšeg mađarskog premijera

Autor: Beta

Prag – Šef diplomatije Češke Jan Kohout izrazio je juče zabrinutost zbog nacionalističkih tonova u kampanji mađarske opozicije pred izbore za Evropski parlament i oživljavanja ideje o mađarskoj Karpatskoj kotlini, odnosno Velikoj Mađarskoj, koja uključuje i oblasti u susednim zemljama. Kohout, čija zemlja do kraja juna predsedava Evropskoj uniji, juče se u Pragu sastao s ministrima inostranih poslova Slovačke Miroslavom Lajčakom i Nemačke Frankom Valterom Štajnmajerom.

Tom prilikom je Lajčak svoje kolege obavestio da Slovačka na izjave lidera Fidesa, bivšeg mađarskog premijera Viktora Orbana, da pripadnici mađarskih manjina u susednim zemljama koji budu izabrani u Evropski parlament treba da brane interese Karpatske kotline, gleda kao na praksu nedopustivu u 21. veku. „I mi smo uznemireni tim parolama koje se čuju i predlozima za rešenje raznih pitanja u tzv. Karpatskoj kotlini. Moraćemo time da se ozbiljno pozabavimo“, kazao je Kohout. „Smatramo da je to potencijalno opasno i da nepotrebno povećava tenzije, iako smo se nadali da će, upravo suprotno, takvi problemi biti potisnuti na margine zahvaljujući tome što smo svi u EU“, kazao je Kohout. „Obavestio sam partnere da se od lidera Fidesa u predizbornoj kampanji čuju izjave koje nemaju mesta u Evropi 21. veka i upozorio sam ih na opasnosti koje proizlaze iz takve politike“, kazao je Lajčak. Slovački parlament na inicijativu vladajuće koalicije sazvao je vanrednu sednicu na kojoj će se, najverovatnije sutra, pozabaviti isključivo Orbanovim izjavama. Slovački poslanici planiraju da usvoje rezoluciju koja će osuditi to, kako tvrdi vladajuća slovačka koalicija, vraćanje ideje Velike Mađarske na mala vrata.

Danas, 03.06.2009.


Предлог – радна верзија

мај 30, 2009

 

ШТА МОРА ХИТНО ДА СЕ УРАДИ У СРБИЈИ 

ЈАВНИ РАДОВИ ЗА ОПШТЕ ДОБРО

РОК ЗА ЗАВРШЕТАК: ДО КРАЈА 2011. ГОДИНЕ

 

-         Реконструисати Народни музеј у Београду (потребно најмање 20 милиона евра, један део обезбедити кроз донације)

-         Завршити Храм Светог Саве (потребно најмање 10 милиона евра, већину новца обезбедити кроз донације најбогатијих људи и највећих компанија)

-         Уложити најмање 20 милиона евра у научне институте који имају потенцијал у овом тренутку да најбрже помогну развој српске привреде (сектор пољопривреде, енергетике…)

-         Развоти економију међу Србима на Космету тако да они могу да живе од те економије (створити неколико приватних конзорцијума и једну приватну локалну банку које би чиниле домаће компаније, које би на Космету имале своју делатност и на тај начин на здравим економским основама обезбедити послове за Србе; потребно је 20 милиона евра које могу да издвоје 100 најуспешнијих српских предузећа и неколико десетина успешних бизнисмена из дијаспоре и на тај начин се може запослити неколико хиљада људи који живе у енклавама, а централе фирми и банку сместити у Северној Митровици и запослити младе са факултета у Митровици)

-         Изградити (или да буду при крају радови за) два моста преко Саве и два моста преко Дунава у Београду (потребно најмање 150 милиона евра, преговара се са Кином за кредит за мост између Земуна и Борче, за мост код Аде су почели радови и узет је кредит од ЕБРД)

-         Завршети коридор 10 за друмска возила (чека се кредит Светске банке, финансијских институција ЕУ и донација Грчке, убрзати посао, обезбедити најмање 100 милиона евра, рачунајући и за обилазницу око Београда)

-         Изградити део трасе метроа у Београду (преговара се са Москвом и Пекингом око кредита, убрзати преговоре, обезбедити 100 милиона евра сопствених средстава за почетак градње у 2010. години)

-         Донети план за Железнице Србије до краја 2009. године, купити неколико модерних локомотива и композиција вагона (могу се произвести у Србији) за међународни путнички и робни транспорт, модернизовати пругу на коридору 10 (потребно најмање милијарду евра за ову фазу развоја железничког саобраћаја, један део мора ићи преко кредита, убрзати преговоре са међународним банкама, а један део кроз докапитализацију, постоји заинтересованост Железнице Немачке, контактирати Италију и Јапан, који има најбољу железницу на свету)

-         Изградити нову железничку станицу у Београду (ако се од Прокопа одустаје, хитно покренути изградњу код бувљака на Новом Београду, потребно најмање 100 милиона евра, може се реализовати и кроз партнерство са приватним инвеститором)

-         Проширити са новим тракама, где год је то могуће, Ибарску магистралу, изградити осветљење дуж целог пута и најмање пет нових петљи на Ибарској магистрали од Лазаревца до Ужица (потребно најмање 300 милиона евра, не сме бити наплате путарине, радове да изводе искључиво домаћа предузећа)

-         Убрзати реконструкцију клиничких центара у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу (обезбеђен кредит Европске инвестиционе банке од 200 милиона евра) и модернизовати сва породилишта и све дечје болнице у Србији (потребно најмање 20 милиона евра, већину новца обезбедити кроз донације најбогатијих људи и највећих компанија)

-         Купити 20 000 компјутера домаће производње за основне и средње школе и 10 000 за полицију, војску, социјалне и здравствене службе (потребно најмање 15 милиона евра)

-         Изградити фискултурне сале и мокре чворове у основним и средњим школама које то немају, рационализовати број школа у руралним пределима увођењем аутобуса за ђаке, изградити десет нових основних школа у неразвијеним општинама где је то најхитније (потребно најмање 20 милиона евра, учешће треба да узму и локалне управе)

-         Донети Закон о спорту и приватизовати спортске клубове (фудбалске клубове Црвену Звезду и Партизан, али и већину осталих, приватизовати тако да нови већински власник мора у року од две године да прошири број  седишта за гледаоце на стадиону, да модернизује стадион према стандардима УЕФА и да у првом тиму увек мора да има најмање 3 играча из свог омладинског погона, и најмање 5 из Србије) 

-         Направити Универзитетски Град у Београду (на ненасељеном земљишту, можда на војвођанској страни, Трећем Београду) тако што ће се изместити сви факултети Универзитета у Београду, студентски град и сви студентски домови на територији Београда у новосаграђен Град, а већину зграда које се сада користити продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке претворити у музеје; тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа. Ако је могуће, слично урадити и са државним универзитетима у Крагујевцу, Новом Саду и Нишу

-         Оставити само Клинички центар и ВМА у Београду на постојећем месту, све остале болнице и здравствене институте у Београду, од Звездаре преко Карађорђевог парка до Дедиња изместити на ненасељено земљиште на коме би се изградиле савремене болнице (тржишна вредност постојећих зграда сигурно надилази трошкове градње нових зграда па остаје новац и за модерно опремање – грађевинске радове да изводе само домаћа предузећа)

-         Завршавати Јужни ток и складиште гаса (инвестиција из Русије), нове блокове постојећих термоелектрана на Сави (расписан тендер) и ревитализацију хидроцентрале на Ђердапу (уговор са Русијом), започети градњу хидроцентрала на Дрини (уговор са Италијом), термоелектрана на гас у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и Београду, донети стратегију развоја енергетике из обновљивих горива и дуплирати постојећу производњу такве енергије за домаће потребе у наредне две године (укључити приватне компаније и бизнисмене из дијаспоре)

-         За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра за start up кредите, које даје Фонд за развој, за покретање бизниса младим предузетницима, при том не умањити постојећи капитал Фонда у наредне две године (потребно је укупно 100 милиона евра за ове намене у наредне две године)

-         За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра Фонду за развој за више линија кредита у висини до 50% укупне вредности пројекта са грејс периодом од годину дана, уз годишњу камату од 3% и роком до десет година отплате. Те линије су: 1. ликвидност малих и средњих предузећа 2. инвестиције малих и средњих предузећа 3. за изградњу стакленика и производњу здраве хране 4. развој патената који су могу да нађу места на тржишту (посебно оних који смањују увоз) и производњу енергије из обновљивих извора (потребно је укупно 400 милиона евра доделити Фонду за ове намене у наредне две године; преговара се са Јапаном да Јапан да кредит до 200 милиона евра са вишегодишњим грејс периодом, каматом до 3% и роком отплате до 30 година; овакви кредити могу се добити и од неких других држава)

-         Основати Фонд за промоцију страних улагања, унутар кога би се развијала стратешка привредна сарадња са дијаспором. Закон о дијаспори донети до краја 2009. године. За 2010. и 2011. годину обезбедити по 50 милиона евра Фонду за три линије кредита за финансирање у висини до 50% укупне вредности пројекта са грејс периодом од годину дана и уз годишњу камату од 3% и роком до пет година отплате. Те линије су: 1. гринфилд улагања у туризам, посебно у нове бање и нове хотеле у постојећим центрима 2. гринфилд инвестиције које чине производњу здраве хране за извоз 3. гринфилд инвестиције у индустрији одеће и обуће и производњу здраве хране за децу (потребно је укупно 300 милиона евра доделити Фонду за ове намене у наредне две године)

-         Технолошки и финансијски ојачати ЕПС, Електромреже Србије, ЈАТ, Београдски аеродром, РТБ Бор, ПТТ и Телеком Србија и до краја 2011. године извршити докапитализацију тако да држава остане већински власник и управљач, спремити се за већа инвестирања и проширивање пословања у региону и свету (поставити успешне менаџере и стручњаке на директорска места)

-         Створити стабилну монетарну политику, очувати динар и ставити га у функцију развоја привреде и раста извоза, реформисати банкарски сектор и снизити камате које плаћају грађани и привреда, формирати Српску банку за обнову и развој (извући највише што се може из највећих српских банака које су у стечају, почетни капитал банке не би смео да буде мањи од милијарду евра спремних да се уложе у развојне и профитабилне послове у Србији – нпр. обнова производње у рудницима и фабрикама које могу да пласирају робу на тржишту, најуспешније извознике, изградња система за рециклажу који доноси профит…). Српска банка за обнову и развој уз Фонд за развој, Фонд за промоцију страних улагања и Агенцију за промоцију извоза (ова агенција додељује 5 000 евра за сваког радника упосеног од стране инвеститора чија је производња намењена за извоз, задржати ову понуду још две године) – треба да чини мотор развоја српске економије, уз убрзање радова на најважнијим инфраструктурним и грађевинским пројектима

-         Изградити 2 000 станова за припаднике војске и полиције, највише 5% станова да иде највишем официрском кадру, предност да имају млади официри, подофицири и професионалци који заснивају породице, ниједан стан да не буде мањи од 75 м2 (за ово је потребно најмање 50 милиона евра, станове продавати на кредит са каматом од 3% на годишњем нивоу и роком отплате до 30 година)

-         Изградити 500 станова за младе научнике и 2 000 станова за младе брачне парове, социјално угрожене и избеглице, ниједан стан за научнике и младе брачне парове да не буде мањи од 75 м2 а за социјано угрожене и избеглице које живе као подстанари и плаћају кирије, да не буду мањи од 50 м2 (за ово је потребно најмање 50 милиона евра, станове продавати на кредит са грејс периодом од годину дана, каматом од 3% на годишњем нивоу и роком отплате до 30 година)

-         До краја 2009. године припремити план продаје непотребне непокретне војне имовине и план улагања, после продаје коју треба извршити до краја 2010. године, у куповину модерног наоуружавања и система телекомуникација, тако да се максимално искористе капацитети домаће наменске индустрије. Војне касарне и војне објекте изместити из центра градова и насељених места, завршити војну базу на југу Србије, изградити нову зграду Генералштаба продајом постојећих зграда; ако преостане вишак новца од продаје војних зграда у центру Београда, уложити га у јачање Војне академије, ВБА и ВОА

-         До краја 2011. донети нов Устав, донети велики број нових закона, прописа и уредби, усавршити постојеће законе

-         До краја 2011. реформисати пореску управу и донети нову пореску политику, која би довела у ред рад на црно и умањена плаћања доприноса на плате радника (пре свега) у приватном сектору и значајно смањила број незапослених (смањити за најмање 10% све доприносе и порезе на плате радника; дуг Фонду ПИО је преко 150 милијарди динара, сваки трећи радник уплаћује до 50% доприноса, српски буџет због лоше вођене економске политике, корумпиране бирократије и партократије губ најмање 2 милијарде евра сваке године, из истог разлога велики новац губе и буџети општина и градова)

-         Спречити прање новца, велика изношења новца из Србије, укинути оф шор пословање и забранити учешће оф шор компанијама у приватизацији, додатно подржати рад и ојачати кадрове Државне ревизорске институције, Комисије за заштиту конкуренције и Агенције за борбу против корупције

-         Извршити “гиљотину прописа“ реформом бирократије на државном и локалном нивоу; средити проблеме са легализацијом објеката и реституцијом; омогућити брже добијање грађевинских дозвола за градњу и учинити транспарентним рад локалних органа управе; реформисати трговинске судове и полицијску управу и сервис према грађанима

-         Увести дигиталну телевизију, додатно развити домаће и међународне инетернет везе, увести електронску управу

-         Ако пропадне посао са Фиат-ом, од Заставе направити фабрику која производи аутомобиле са моторима који не загађују животну околину (у случају да се не појави нека нова компанија спремна за инвестицију у Заставу а са “старим“ технологијама). Створити услове за привлачење инвеститора који имају довољно новца и потребну технологију (у овај посао укључити и привреду БиХ). То урадити на другом месту ако Фиат (или неко други са “старим“ технологијама) реализује своју инвестицију и испуни своје обавезе. У Србији постоји велики број напуштених фабрика које се могу реконструисати, радници се могу прекфалификовати и могу се запослити млади, (за припрему инфраструктуре и радника потребно је између 50 и 100 милиона евра, држава и локална самоуправа треба да понуде и додатне олакшице инвеститору у првим годинама рада овакве фабрике аутомобила). Са две фабрике аутомобила значајно се смањује трговински дефицит, у случају фабрике еколошких аутомобила, ако буде веће продаје, дефицит се смањује и због мањег увоза нафте, али се смањују и приходи државе од акциза на гориво (то је реално да се осети тек за десетак година)

-         Наставити са подршком куповине домаћих трактора регистрованих пољопривредних произвођача и у 2010. години – под условом да се фабрике трактора и мотора прилагоде тржишним условима и произведу квалитетнији трактор и бољи мотор и продају по мало већој цени – то се може постићи кроз стратешко партнерство са неком фабриком из иностранства (потребно најмање 5 милиона евра за субвенције и пар милиона за реорганизацију, реконструкцију и социјални програм за вишак радника, остало ставити на терет инвеститора, који може да руши постојеће фабрике ако жели да ту гради пословно-стамбене објекте, али то све мора да буде вођено од стране београдских и републичких институција које треба да остану партнери у овом послу тако да Београд и Србија могу да добију нову фабрику квалитетнијих трактора и да добро зараде ако се на постојећим локацијама фабрика буду градили пословно-стамбени објекти – измећи случај “Лука“, “Ушће“ и слично)

-         Реализовати и у наредној години програм запошљавања 10 000 радника/приправника старости до 30 година у приватним фирмама на терет државе, али ограничити пријем радника у један пословни систем (једну компанију коју чини више предузећа) на 100 (потребно најмање 5 милиона евра)

-         До средине 2010. године донети дугорочне стратегије за развој: туризма, пољопривреде, информатике, енергетике, културе, просвете и науке и моментално започети са реализацијом

-         Расписати конкурс за најбољу инвестицију 21. века, конкурс да буде расписан до краја 2009. и да траје до краја 2010. године, циљ је да Србија створи компанију попут Финске која је стварањем Нокије направила велики економски напредак (мој предлог је да конкурс буде усмерен на секторе енергетике и пољопривреде). Обезбедити милион евра за промоцију и 20 милиона евра за наградни фонд (победник ће, наравно, имати и друге могућности за зараду)

-         Увести систем рециклаже одпада и изгардити погоне за рециклирање, очистити Србију од смећа, подићи свест грађана о значају екологије, изградити културно друштво

-         Ако буде морала да се плати одштета за уговор о закупу сателита од стране компаније из Израела, нагодити се са компанијом и закупити сателит ако је то још увек могуће (и под условом да сателит покрива територију Србије и региона)

-         Укинути ПДВ за књиге, за дечју храну, одећу и обућу и увести строги мониторинг на марже које наплаћују трговци и произвођачи дечје хране, одеће и обуће

-         Спровести реформу цивилне одбране, организација и институција које се баве здравственом заштитом становништва и животиња у случају епидемија и катастрофа, максимално ојачати (кадровски и технолошки) институције које контролишу квалитет хране и воде (за ове намене је до краја 2011. потребно издвојити најмање 50 милиона евра ван постојећих издвајања)

-         Организовати јубиларну Конференцију несврстаних 2011. у Београду

 

Како доћи до новца, потребног да се реализује овај краткорочни план за излазак из кризе, која води у колапс привреду Србије и која може довести до тоталног слома државе и распада њене територије до краја 2011. године?

 

Неки од начина су следећи:

 

  1. Рационализацијом државне потрошње – може се обезбедити најмање 500 милиона евра у наредне две године
  2. Смањивањем корупције у државним органима и јавним предузећима, добро вођеном приватизацијом и јавним набавкама – може се обезбедити милијарду евра у наредне две године
  3. Наплатом имовине одузете кроз борбу против (класичног и привредног) организованог криминала, одређеном национализацијом лоше приватизованих предузећа и приватних компанија које су користиле политичку моћ, корупцију у правосуђу и финансијске махинације да би заузеле доминантну позицију на тржишту – може се обезбедити више од две милијарде евра у наредне две године
  4. Бољом монетарном политиком, формирањем курса који највише погодује развоју привреде, реформом пореске политике и банкарског сектора и формирањем Банке за обнову и развој (која би пословала само са привредом) – може се обезбедити више од милијарду евра у наредне две године
  5. Од пријатељских држава узети мање кредите попут кредита који даје Јапан са великим грејс периодом, дугим роком отплате и каматом до 3%; на тај начин се од (још) најмање 5 држава могу обезбедити кредити у вредности око милијарду евра
  6. Ако се одмах озбиљно крене у реализацију једног оваквог плана какав овде предлажем, доћиће до осетног раста привредне активности и стандарда грађана у 2010. години, што ће довести до веће јавне потрошње, развоја грађевинских компанија и свих пратећих делатности, веће запослености и нових отворених предузећа, више инвестиција из дијапосре и света, мањег дефицита у спољнотрговинској размени, више прихода у буџету државе и локалних самоуправа – већ у 2011. години могуће је очекивати да ће бити довољно новца за реализацију стратешких инфраструктурних инвестиција, социјалну бригу о угроженима, развој науке и образовања и отплату кредита
  7. Од ММФ-а је затражено 3 милијарде долара за макроекономску стабилност, од Светске банке и банака ЕУ очекују се кредити за реализацију важних пројеката (коридор 10, мост преко Саве, обилазница око Београда, реконструкцију клиничких центара… нешто преко 2 милијарде евра). Србија има и доспеле обавезе за раније узете кредите, али је већи проблем задуженост привреде и грађана код страних банака него државни дуг. Учините све што је могуће да држава у будућности не узима више кредите од ових институција и заштити привреду и грађане од зеленаша.
  8. Од Русије и Кине затражени су повољни комерцијални кредити (за реализацију послова попут изградње метроа у Београду), могуће је узети од још неких држава и банака повољне комерцијалне кредите које не прате политичка, економска и културна условљавања каква долазе са Запада
  9. Спровести реституцију и денационализацију, решити све проблеме које имају људи у дијаспори и расејању са државним институцијама, и, ако се спроведу реформе које су већ помињане, попут искорењивања корупције, “гиљотине прописа“ и томе слично, уз бољу организацију дијаспоре, и ново надахнуће за чување српског језика, писма и традиције, у наредне две године у партнерства са државом (попут Српске банке за обнову и развој), кроз донације (нпр. за Народни музеј), кроз улагања (нпр. куповином зграда БУ и болница у Београду) и већим улагањима у туризам (нпр. у етно села и бање) и мала и средња предузећа (нпр. преко фондова који доносе капитал, технологије, стручно знање и врхунски менаџмент, а преузимају део власништва над предузећем) може у буџет државе, локалних самоуправа и у привреду Србије  да уђе више милијарди евра (без обзира на светску економску кризу)

 

ПЛАН: ШТА РАДИТИ ОД 2012. ГОДИНЕ

  

  1. Бесплатно основно и средње образовање (укинути приватне школе за основно образовање) и студирање на државним универзитетима
  2. Ослободити динар зависности од долара и евра, створити од динара регионалну и конвертибилну валуту, ако не буде могуће чувати девизне резерве у злату, смислити како да девизне резерве не буду у већини у евру или долару, са што више држава у трговини користити валуте тих држава и динар (нпр. плаћања према Русији, Кини, ако настану нове – регионалне и континенталне – валуте у свету)
  3. Модернизовати пруге (прво, пругу за Бар) и Железнице Србије
  4. Изградити системе за наводњавање и очистити канал Дунав-Тиса-Дунав
  5. Изградити пловни пут: Дунав-Велика Морава-Јужна Морава-Вардар да би се стигло до Солуна и Егејског мора
  6. Доградити Аеродром Никола Тесла за интерконтиненталне летове и кроз партнерство са приватним компанијама купити за ЈАТ авионе за интерконтиненталне летове, учинити Београд авио базом за овај регион за све оне који путују у (из) Јапан, Кину, Аустралију, Јужну и Средњу Америку, Северну Америку, Африку, Индију…
  7. Изградити Еурополис у Савском амфитеатру и Трећи Београд, завршити унутрашњи прстен, метро и градњу (најмање) 4 моста у Београду
  8. Увести нове технологије у производњи и транспорту енергије, завршити гасовод, подземно складиште, градње нових електрана
  9. Изградити аутопутеве: према Румунији и од Републике Српске (од Сарајева?) преко Чачка до Крагујевца и Баточине (деоница од Баточине до Крагујевца се гради и биће завршена до 2011.); обновити магистралне путеве на Пештеру, у источној и јужној Србији, проширити са новим тракама пут од Краљева до Северне Митровице, обновити све локалне путеве и градити нове
  10.  Повећати број професионалних (обичних) војника на преко 50% од укупног броја војника (укупан број припадника војске не сме да буде мањи од броја који чини војску 2009. године)

Džinovska torta

мај 30, 2009

SVETLOSTI POZORNICE

jedan dan u životu Nedeljka Jovanovića

Autor: Vladimir Jokić

JUTRO

Tata poranio i otišao da štrajkuje, a mi posedali u kujni da čekamo beli šengen.

Moja porodica ima babu i dedu, mamu i tatu, ujka Božu, mene i moja dva brata. Deda Gruja je penzioner, mama kaže da tih devet hiljada može da okači mačku o rep, a baba kaže da su to jedine pare u kući. Moj ujak ne ide da štrajkuje, on ide u kladionicu. Jednom je doneo pune dve kese šunkarice i čipsa i napolitanki i koka-kole i svega. Mama se naljutila na njega i počela da viče kako smo mogli da rastegnemo to na ceo mesec, a ujka Boža je optužiuo sestru da mu ugrožava prava manjina. Zato što je on neoženjen.

Ni ja neću da se ženim kad porastem. Zašto da štrajkujem kad mogu lepo da se igram. Ženidba je za mene neprihvatljivo rešenje!

Moj brat Deki traži doručak, mama kaže: biće kad se steknu uslovi. To jest, kad se baba vrati s pijace i donese hleb i jogurt. Prišparala od drugog dela aprila… Moj drugi brat, Joca, plače i kroz suze priča da je noćas sanjao veeeliku tortu. Pita kad ćemo mi da imamo jednu džinovsku tortu, a mama mu kaže da će to uskoro zato što nam se širom otvaraju evropske perspektive. Joca prestaje da plače.

Deda pustio televiziju. Sedimo tako, gledamo televiziju, čekamo babu s pijace i beli šengen…

PODNE

Deda čekao, čekao pa mu dosadilo i otišao da igra domine. Ujka pre njega otišao u kladionicu. Baba nam donela hleba ali nije imala i za jogurt, pili smo čaj od lipe. Posle su Deki i Joca izašli da se igraju, a ja sam uradio domaći iz matematike. Onda je došla tetka Bosa, mamina koleginica dok ih nisu otpustili, pa su njih dve skuvale kafu i dogovarale strategiju šta će i kako će.

Tata je došao ljut kao ris. Na kuma Koleta. Zato što kum Kole nije želeo da preuzme odgovornost za levu motku transparenta „Ua globalizacija-cija-cija-cija“ pa će transparent na televiziji da ispadne naheren.

Posle je stigao i deda. I on ljut, kaže da s onim izmatufelim Radojem nikad više neće da sedne za isti sto, od danas je Radoje za njega duplo golo. I povukao se u suštinsku autonomiju, u klozet.

Onda je dotrčao i kum Kole, kaže tati da je došlo do nesporazuma oko transparenta i pita ga hoće li sutra opet da skupljaju kutije i karton ili da traži novog strateškog partnera. Tata ljut, samo ćuti…

Ujka je poslednji stigao, on nije bio ljut. Samo je rekao da jedva čeka vanredne parlamentarne izbore pa da pokaže onom hohštapleru Đuri Lopini šta je volja birača.

Kad smo se, tako, svi okupili, mama je rekla da za ručak imamo – ništa. Jebiga, kaže tata, hajde da sednemo i čekamo beli šengen.

VEČE

Uveče bilo lepo vreme pa smo gledali televiziju. Baba je otišla da nabere zelja za čorbu, a ujka je duboko i glasno razmišljao o evroatlanskim integracijama i crtao mapu puta. Tata se s njim nikad ne slaže, tata stoji na grudobranu nacionalnog dostojanstva još od Gazimestana. On jeste za integracije ali isključivo evro – ne i atlanske. Tu se njih dvojica sporečkaše oko prioriteta, a moj brat Joca zadremao i sanja belu šengensku tortu. Oh, kakva torta, lepšu nikad nisam video, ni ja ni drugi moj brat Deki.

Onda, polako, Deki i ja spustimo glave na sto i pridružimo se slasnoj gozbi… Da ste nas samo videli kako smo se umazali!

DANAS, VIKEND, 30-31. maj 2009.


“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

мај 24, 2009

 

Биљана Србљановић је издајник. Бога ми.

Двери српске = фашистичка организација. Ко друкчије каже клевеће и лаже.

 

Оно што је најтужније у овој причи са суђењем Биљани Србљановић јесте то што је она, док је трајала препирка са члановима Двери прошле године на трибини Пешчаника у Панчеву, изговорила: “Да ли треба да ратујемо једни са другима?“ “Доста мржње!“

 

Занимљиво, нико се за ових годину дана није сетио ове реченице. Ни људи из/око Пешчаника ни људи из/око Двери српске.

 

Све је остало на “клипане, барабо“ и “издајници“. Најављују се нове тужбе и нова суђења. Биљана Србљановић (је) вероватно мисли(ла) да мржња долази само од стране “националиста“, да мрже међу “грађанистима“ нема.

 

На сајту Пешчаника пише да је публика избацила из сале чланове Двери. На снимку, који је стављен на сајт Пешчаника, можемо видети да су чланови Двери удаљени из сале (и) у пратњи полиције.

На сајту Двери нема снимка из Панчева. Дверјани тврде да је адвокат  Поповић рекао да је српски народ кроз читав 20. век спроводио расистичку политику према Албанцима и да је српска демократска опозиција после 5. октобра наставила исту политику према Албанцима какву је водио Милошевић. Цитирам са сајта Двери српске: “Треба ли уопште да подсећамо на то ко је био жртва прогона, етничког чишћења и вишеетапног геноцида у 20. веку од стране истих тих шиптарских праведника, и како то да су они увек били на страни европских освајача и за то награђивани, за разлику од Срба који су, иако готово једини западни савезници на Балкану у Првом и Другом светском рату, кажњавани од стране тих истих својих савезника до дана данашњег.“

На видео клипу који стоји на сајту Пешчаника види се адвокат Поповић када говори да је “албанско становништво водило ослободилачки рат, да је изашло из колонијалног положаја, да се бранило од расистичке политике, да је доживело ужасне жртве.“

Истина је истина само када је цела.

У НИН-у број 3047 Миливоје Глишић пише: “Маркс и Енгелс су још пре 150 година са уверењем клицали у ‘Ноје Рајнише цајтунгу’ да ће Срби, срећом (наглашавајући ‘срећом’), добити батине, чиме су већ тада показали да су визионари планетарног типа. Њихови аргументи бејаху жестоки: Срби су ‘отпадак народа’, ‘нужно закржљали народ’ и ‘багра коју је точак историје згазио’… Нису класици научног социјализма на ђубриште повести бацили само Србе, него и све остале словенске народе, изузимајући Пољаке, а из неког разлога тој ‘багри’ (њихов израз) прикључили су Румуне и Грке (несрећници, припадају православном духовном кругу)… Како, дакле, и