Изнад две ватре

(…) Zaista, rasprava dva Srbina se često pretvori u razmjenu promašenih poenti, jednostranih izjava teških za usklađivanje i shvatanje u okvirima vođene rasprave, nepotrebno traženje dlake u jajetu, nebulozne i bespredmetne tvrdnje, lutanje u mistifikacije, pogrešna istorijska tumačenja, brkanje baba i žaba, etiketiranje, žigosanje i diskvalifikaciju sagovornika ili predmeta u raspravi, neutemeljenih optužbi i, na kraju, direktnog blaćenja i izrugivanja. 

(…) Moramo početi prosijavati, provjeravati i kanalisati to šarenilo ideja i uticaja bačenih put nas da nas zbune, podijele i natjeraju da izgubimo sebe.
Samo razboriti i donoseći razumne odluke, zasnovane na zajedničkom osjećaju sopstva i vođene zajedničkom sebičnošću, instinktivnom i logičnom, Srbi mogu da se reorijentišu ka svojoj organskoj osobenosti i unutrašnjem svjetioniku. Moramo sebe provesti kroz terapiju, rehabilitaciju, jednu katarzu bez koje, bojim se, oživljavanje srpskog narodnog duha neophodnog za sam opstanak graniči sa nemogućom misijom.

ЦЕО ТЕКСТ:

Sivi Soko

—————————————————————————————————————-

(…) Sukobi između Srpske pravoslavne crkve i civilne vlasti u Novom Sadu, otvoreni prošle godine a potom sporadično podgrejavani i zaoštravani, 23. januara su prerasli u diplomatski skandal.

Besmisleno je sada tražiti ko je prvi počeo i čiji se začini jače osete u toj paprenoj čorbi, jer je sigurno da su sve strane koristile (nedozvoljenu) tucanu papriku. Besmisleno je ocenjivati i ko je pobednik. U kuvanju ove smutljavine gubitnici smo svi. Ostali smo zarobljeni u društvu koje ne zna da komunicira, nego samo da ujeda. Dogovor oko načina i vremena pomena trebalo je da bude tehničko pitanje da smo se složili oko osnovnih civilizacijskih vrednosti – da je zločin zločin, a da žrtve zaslužuju dostojanstvo.

Ovako, tek sad tražimo da se utvrdi tačan broj žrtava, svako krijući od drugog prebrojava svoje spiskove. I stojimo gde smo bili, tupo zureći u maglovitu prošlost i neveselu budućnost. Ama, baš ništa nismo naučili.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ujedi_i_zalost.46.html?news_id=232640

—————————————————————————————————————

НАТАША Б. ОДАЛОВИЋ

(…)  Nikolaidis možda jeste pisac. Možda je, Nikolaidis kao i Ćosić „dobio“ i Nobelovu, osim Evropske i ne znam koliko nagrada za književnost. Nije sporno. I kao pisac, Nikolaidis i Ćosić imaju prava na svoje političke stavove, čak i kada bi oni završavali u verbalnom ekstremizmu, terorizmu i fašizmu u svom delu. Pa još kad bi ta dela imala umetničku vrednost, milina! Nikolaidis, da se razumemo, i kao političar može da priča šta hoće, ali u tom drugom slučaju, ako tom pričom ohrabruje upotrebu eksploziva i snajpera na ma kog predsednika zvao se on Boris Tadić ili Milo Đukanović – Nikolaidis je izrekao međunarodni politički stav.

Ako ga je izrekao, ponavljam rečima koje su mediji preneli, taj stav je izliv najprimitivnijeg i najopskurnijeg petparačkog dnevnopolitičkog fašistoidnog divljanja čoveka očito nedoraslog za funkciju koju obavlja.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/mocni_seoski_siledzija.891.html?news_id=232292

—————————————————————————————————————-

ЖАРКО ОГЊАНОВИЋ

(…)  И, наравно, изјавио је оно јесте понос Друге Србије: „Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића и убио Ђинђића. Није лако ТО волети, није лако ТОМЕ припадати и са тим се поистовећивати, није лако бити српски патриота.“

„ПРЕЗРЕЊЕ НАРОДА ЈЕ НАЈВИША ФОРМА РОДОЉУБЉА“ (све је ово Uгричић изјавио у „Пешчанику“, као директор Народне библиотеке Србије).

(…) И не радујте се, ипаК, ни смени Сретена: Тадић и његови довешће неког новог, још горег, Сретена.

Сретени су то, и сретенизују Србију, желећи да од свих нас начине сретене! Морамо сменити тадићевце ако хоћемо да не будемо ни идиоти (у старој Грчкој, идиот је био човек који се не занима за послове заједнице), ни сретени. Ако будете одлучивали својом главом, и ако будете гласали својим, а не туђим, мишљењем, Тадић и жутокраки ће отићи у мрак, одакле су и дошли.

Нека се не боје: ни длака им с главе фалити неће, а у слободној Србији, и у њеним слободним медијима (не медијима какви су ови које данас држе шапери&ђиласи) ће моћи да кажу шта мисле, под једним условом: да имају саговорника, спремног да одговори на њихове, што би бивша браћа Хрвати рекли, „бедастоће“.

У слободној Србији, Србији разговора и договора, Србији која брине о свима који у њој живе, Србији самопоштовања и достојанства, они ће бити само успомена на ружне снове с почетка 21. века.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/zarko-ognjanovic/zasto-ste-smenili-ugricica.php

————————————————————————————————————

САФЕТА БИШЕВАЦ

(…) Zato sam pročitala Nikolaidisov tekst. Po cenu da me lično ministar Dačić optuži za podršku terorizmu, osumnjiči za članstvo u „beloj“ Al Kaidi (ne može da tvrdi da sam vehabija jer član tog pokreta ne mogu da postanem, čak i kada bih želela, a ne želim) i slično, zaista nisam u tom delu videla one „strahote“ koje se pominju. Nikolaidisov stil se mnogima ne dopada, drugima se ne dopadaju njegovi politički stavovi, trećim, malobrojnim, sviđa se i jedno i drugo, ali zar histeričnom reakcijom javnosti Srbija nije njemu učinila odličnu uslugu? Samim tim, sebi štetu? Dakle, Nikolaidis je u svom tekstu kritikovao i licemerni zapad, koji je nastao na genocidima i zločinima, ali i hegemonističku politiku Beograda prema BiH i Crnoj Gori. Onih nekoliko rečenica o „Boletu“, potpuno su zasenile te delove, a meni se čini da je u njima problem. Nikolaidis misli da Beograd ima osmišljen projekat kojim podriva BiH i Crnu Goru u želji da ih podjarmi, to jest stavi pod svoju kontrolu. Sa tim se možemo slagati ili ne, ali Nikolaidis ima pravo da napiše šta misli. I nije on jedini koji ima zamerke na politiku Beograda prema susedima. Ja takođe imam brojne zamerke na politiku Beograda, pre svega prema Srbiji. A i o spoljnoj bih imala šta da kažem.

Žučna rasprava o „slučaju Nikolaidis“ preti da zaseni priču o pronađenom oružju u Boriku, ali valjda ćemo u dogledno vreme saznati o čemu se tu radi. Svaku pretnju naravno treba ispitati, bezbednost državnih funkcionera mora da bude na visokom nivou jer ipak živimo u zemlji u kojoj je, ne tako davno, ubijen premijer. Ne treba, međutim, zaboraviti da Đinđića nije ubio usamljeni terorista, nisu ga ubili „Šiptari“, vehabije, Al Kaida (svi oni su pominjani kao potencijalni atentatori ovih dana) već pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Ubili su ga faktički nameštenici države Srbije i to visoki jer su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović imali visoke policijske činove.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srecna_nova_1992.888.html?news_id=232652

——————————————————————————————————————

Veljko Lalić

Slučaj državnog službenika

Vlada Srbije smenila je upravnika Narodne biblioteke Sretena Ugričića zbog javne podrške savetniku crnogorske skupštine Andreju Nikolaidisu, koji je napisao da bi „aktiviranje eksploziva u ‘Boriku’ bio civilizacijski iskorak“. Crna Gora nikog nije smenila… I zato je ovo civilizacijski iskorak Srbije postignut eksplozivom crnogorskog pisca.

Srbija nije dozvolila da se neko šegači s potencijalnim ubistvom kompletnog državnog vrha, ali nije dozvolila ni da njen državni službenik vređa druge države, poput Ugričića koji se u pismu podrške Nikolaidisu ostrvio na Mila Đukanovića, Milorada Dodika i mađarskog premijera Viktora Orbana.

To nije posao upravnika Narodne biblioteke. I zato je on smenjen. E sad, da li se crnogorska vlast slaže sa stavom svog savetnika da bi RS trebalo ukinuti, da je SrbijaIran, zbog čega nas sve ritualno i treba dići u vazduh, nek ostane njima da odgovore…

List koji uređujem, uostalom, time se uopšte nije bavio, kao ni piscima iz Srbije koji su podržali Nikolaidisa. Nas nije zanimao naš bivši kolumnista Vladimir Arsenijević, već državni službenik S. U. Zato su vrlo interesantni napadi na Press s Canetovih portala zabrinutih za srpsku kulturu, kao i nekih novinara kojima nije jasan naslov – „Upravnik narodne biblioteke podržao atentat na Tadića“.

Ne znam koji deo im nije jasan. Jer ako je naslov „Nikolaidis podržava atentat na Tadića“ ispravan, u čemu je problem s Ugričićem u naslovu koji javno podržava Nikolaidisa. Ali, na svetu najviše mrzim da dokazujem profesionalnim patriotama iz džipova da sam patriota ili profesionalnim liberalima da sam „open majnded“. Jer da je eksploziv podmetnuo Đorđe Vukadinović, onda se ne bi javili Ugričić & Co, nego bi ga upravo oni najstrašnije ispljuvali…

Ali, ne zanima mene ni novine koje uređujem to puškaranje dve Srbije. Mene u ovom slučaju brine što je nacionalnu biblioteku Srbije deset godina vodio čovek koji veruje opskurnim sajtovima s erotskim sadržajem, dok „Politiku“ i Press naziva tabloidima. To je ozbiljan problem za čoveka koji je morao da vodi računa o katalogizaciji kompletne srpske umetnosti.

I zato i mislim da je Ivica Dačić pogrešio u samo jednoj stvari, rekavši kako bi u Americi Ugričić bio u zatvoru zbog svoje izjave. U Americi Ugričić ne bi bio moguć! I to je danas, posle svega, najveće pitanje za državu – kako se čovek koji podržava Nikolaidisa uopšte našao na mestu da čuva nacionalno blago Srbije? Kako čovek koji tako razmišlja uopšte može da čuva srpski jezik, srpske pisce…

U Americi je Kongresnu biblioteku vodio Danijel Borstin, pisac koji je napisao najameričkije knjige o Amerikancima. Šta bi o nama napisao Ugričić? Šta bi o nama napisao čovek koji nam je Njegoša u nacionalnoj biblioteci zaveo pod „crnogorska književnost“?

Pa, napisao bi verovatno isto što i Andrej Nikolaidis. I zato ostrašćenim levima i ostrašćenim desnima više nikad ne treba dati da vode neku nacionalnu instituciju. Kako ne bi eksplodirala, kao Srbija u „Boriku“.

Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Press-a

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/199751/Slu%C4%8Daj+dr%C5%BEavnog+slu%C5%BEbenika.html

—————————————————————————————————————–

Govoriću vam o čitanju

Sreten Ugričić

Obraćanje na debati u Kulturnom centru Beograda: Šta je ostalo od slobode?

Optužen sam da podržavam terorizam i smenjen sam sa mesta upravnika Narodne bibioteke Srbije, jer sam podržao pravo da čitamo slobodno od svakog unapred nametnutog tumačenja, od svake pretnje, od svake unapred nametnute istine. Podržao sam pravo svakog od vas da mislite svojom glavom.

U tome se sastoji moj terorizam. Jer to je zaista smrtna opasnost po poredak koji je za ovih desetak godina promenio dlaku, ali karakter ne. Obavljena je konverzija iz antifašizma u antikomunizam. Ali sa antikomunizmom nestalo je antifašizma. Iz samoupravnog socijalizma stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rijaliti-šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature stigli smo u višepartijsku diktaturu. Iz ateizma stigli smo u pobožnost, tačnije iz prividnog ateizma stigli smo u prividnu pobožnost.

Poredak je bio pred jednostavnom alternativom. Alternativa je u ovom slučaju bila: đak generacije u klasi profesora Slobodana Miloševića, ili urednik sabranih dela Zorana Đinđića. Alternativa je bila: član idejne komisije Saveza komunista i nacionalista, ili član Upravnog odbora Evropske biblioteke. Alternativa je bila „Odjeci i reagovanja“ ili Valter Benjamin. Alternativa je bila pendrek ili Biblioteka.

Poredak je bez imalo dvoumljenja, u ekspresnom roku od 24 sata izabrao. A šta birate vi?

Upozorenje policiji od teroriste iz biblioteke: u Sali KCB podmetnuta je borba (ne bomba, nego borba). Ta bomba – pardon, borba – smo svi mi ovde prisutni. U toj borbi mi ćemo pobediti. Jer, znate: onaj ko nasrće pendrekom na pisce, unapred je poražen i biće omrznut, a onaj ko čita – pobeđuje!

http://pescanik.net/2012/01/govoricu-vam-o-citanju/

——————————————————————————————–

ВЕСНА ПЕШИЋ

(…) Sav taj pozadinski mulj mora da plati Sreten Ugričić. Mora da plati ceh izmišljenog atentata na srpsko rukovodstvo i pokrije infantilne fantazije službe bezbednosti, na čije se budalaštine oslanja Tadić u izbornoj kampanji. Apsurd je nad apsurdima da se nepostojeći, izmišljeni atentat brani teroristima kojih u onoj sportskoj sali u Banja Luci nije bilo, nego su identifikovani kao potpisnici jedne peticije za slobodu mišljenja. Pošto peticije po pravilu potpisuju nekakvi slobodni umetnici, onda su se iskalili na Sretenu Ugričiću, da on plati za njihove zloupotrebe državne službe u najniže politikantske svrhe. Pri tom se koristi vlada, takođe nepostojeća i zloupotrebljena institucija, koja se “sastaje” na fantomskim telefonskim sednicama, a da ni narod ni političari ne pitaju kako je to moguće i ko vodi takvu vladu, bez živih ljudi, nego rade samo žice. Ova afera prikriva glavnog okupatora. Jer se ni ovog puta nije postavilo pitanje ko u stvari odlučuje i kako se u Srbiji donose odluke, da li su one legalne, ako ih ne vrši vlada, nego predsednik republike. U onoj sinoćnoj emisiji rekoše da se ne pravimo ludi da je Dačić doneo odluku o Ugričiću, jer svi znamo da je odluku o izbacivanju iz službe doneo Tadić. To kažu, ali se ne pitaju u čemu je onda krivica Ugričića, ako u Srbiji postoji jedna sve okrutnija lična vlast, koja gazi ustav i progoni ljude krijući se iza vlade i iza svih institucija – predsednik republike, imenom i prezimenom. I kako to da se u takvim poslovima kao što je uzurpacija vlasti, on s Miloševićevim kadrovima najbolje razume.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/slucaj-sretena-ugricica/

————————————————————————————————-

ЧЕДОМИР АНТИЋ

Nema mnogo smisla pisati o aferi osobe A. N. (odskora poznatije kao Ruždi). Mediji naše Otadžbine već su stvorili otužni utisak.

Neukusna podrška navodnom atentatoru na državni vrh Srbije ispade prvorazredni međunarodni problem. Daleko veći nego kolektivno ushićenje osuđenim ratnim zločincima, do koga redovno dolazi podno Kninske tvrđave; nego relativizacija masakra u Dobrovoljačkoj ulici; progoni na Kosovu; rasistički članak na sajtu moćne slovenačke partije; oslobađenje Kepira u Budimpešti; obespravljivanje Srba i Crnoj Gori…

Od svega toga politički je vrednija – ne jedna pretnja srpskim državnicima, već samo vrlo uslovljeno i prilično relativizovano, recimo, solidarisanje sa osobom koja je navodno nameravala da pokuša atentat u banjalučkoj hali Borik.

Zašto?

Mislim da je odgovor na to složen. Pojednostavljeno rečeno – građane Srbije i Srbe građane drugih država moguće je bez bilo kakvog rizika vređati i ugrožavati. Međutim, na bilo koji način zapretiti bezbednosti beogradske oligarhije znači otvoreni rat. Zvanična Srbija reagovala je refleksno na način na koji moderna, demokratska i pravna država reaguje kada ugroze njenog građanina ili sunarodnika. Do ubistva Zorana Đinđića naši političari bili su samo građani koji su se domogli velike vlasti, neki su pokušavali da ostvare nekakav politički program, a skoro bez izuzetka su učestvovali u opštem grabežu.

Za vreme Miloševića režim je branio sebe (mada ne baš uspešno, pa su uglavnom bili zaštićeni Miloševići). Posle je svako gledao sebe. Nakon 2003. godine, međutim, napad ili pretnja upućeni jednom našem vlastodršcu, povlače jedinstvenu reakciju svih političara, a sa njima i čitave države.

I onda nastupa zlosrećni S.U. –  ličnosti koja ni kriva ni dužna već čitavu deceniju stoji na čelu (glavi) Narodne biblioteke Srbije. Potpisao je nekakvu peticiju podrške apologeti atentata, a iz vlade su mu poslali prekor, potom smenu, a bilo je reči i o zatvoru. E, ono što je mene razgalilo bila je reakcija građanina S.U. koji tada više nije bio „novi Danilo Kiš – progonjeni genije“.

„I ja sam Srbin!“, zavapio je uzalud upravnik davljenik (koji je Njegoša i Malovića prognao u crnogorsku književnost a uklonio predstave kapa šajkača i mozaik sa likom Svetog Save iz hola biblioteke), dok su ga mediji rastrzali i razvlačili. „Podmetnuto mi je! Slobodu govora podržavam (samo) u načelu!“ Ali uzalud. Izostala je podrška drugara iz tzv. nevladinog sektora. Nema prezrivih i zlih komenatara tipa: „A što da vam ne prete (ubijaju vas, obespravljuju, progone i vređaju)? Pa vi ste narod ubica iz Srebrenice, koga ništa nisu naučili u Jasenovcu. Vi ste silovtelji 50.000 bošnjačih žena. Ubice 300.000 nevinih civila. Bedni rušioci Jugoslavije (a ujedno i njeni hegemoni i protivpravni branioci), komunisti (ali ne kao drugarica mama i drug tata – nego zli, nemoderni i nižerasni) a ujedno i fašisti…“

Ne, nije bilo toga. Izuzetak predstavlja Čedomir Jovanović, koji valjda misli da se oprašta od „političke slobode“, pre ulaska u svenarodnu vladu sa DS, Arkanovim drugarima, Miloševićevim omladincima, a uz manjinsku pomoć stranke haškog pritvorenika, ražalovanog vojvode i oteranog profesora doktora Vojislava Šešelja. Jovanović govori nešto o perverznom mišljenju srpske javnosti. Srbija nikako da se suoči sa genocidom. I to ne kao Turska sa 1915. godinom, Austrija sa Šapcem 1914, Hrvatska sa Jasenovcem, Nemačka sa Sajmištem – već uspešnije. Toliko da od Srbije ostane dronjak dovoljno veliki da pokrije sramotu neminovnu za svaku vlast koju bi Jovanović oličavao.

Umesto da se suoče i crknu, Srbi gone jednog slobodoumnika (osobu A. N.). Istina, kada je pre četiri godine ruski novinar Konstantin Semin slično govorio o znatno ranije ubijenom Zoranu Đinđiću, Čedomir Jovanović je sa vernim pristalicama demonstrirao ispred ruske ambasade. Pošto je Semin reakcionar, Jovanovića nisu zanimale medijske i književne slobode i srpska krivica – koja je kolektivna, pa valjda vredi isto za onog koji je za vreme rata išao na Pale da sprečava američko bombardovanje kao i za ovog koji je nedavno slavio u Banjaluci.

Slučaj osobe A. N. ukazuje na paradoks: naši ekstremisti ne bi trebalo da prete stranim državnicima. Naprotiv, prikladna reakcija zvanične Srbije pokazuje da samo ugroženost beogradskih političara, potekla iz država regiona, može da zainteresuje našu vladu za legitimna prava srpskog naroda. Šta da radimo, takav nam je horoskop, dvadeset godina smo zviždali himni soptvene zemlje, pa možemo i sada složno da uzviknemo: „Ruždi, čoče Božji, samo piši!“

Napredni klub

————————————————————————————————————-

БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ

(…) Forum je nastao kao neformalna organizacija pisaca okupljenih oko nekoliko zajedničkih ideja, čija suština nije bila samo protivljenje Miloševićevom režimu, već i neprihvatanje koncepta i načina organizovanja svih do tada postojećih udruženja književnika. Kada smo se okupljali, postavili smo sebi nekoliko uslova – da naša organizacija nema predsednika i predsedništvo, da naši članovi ne mogu biti članovi Udruženja književnika Srbije i da sve odluke donosimo konsenzusom. Sa takvim statutom, i članstvom proširenim na dvadesetak ljudi, pokušali smo da se registrujemo 1999. godine, i bili odbijeni iz više formalno-pravnih razloga, od kojih je jedan od važnijih bio taj da smo organizacija bez predsednika, sedišta, pečata i faksa.

A smisao našeg organizovanja je bio upravo taj – da ne postoji hijerarhija, da smo okupljeni oko ideje, a ne oko kancelarijskog materijala, da finansijsku pomoć koju smo skupljali kod nevladinih organizacija ne trošimo na samoorganizovanje, već na konkretne akcije, da posedovanje kancelarije koja smrdi na fritezu ne daje legitimitet udruženju.

Zato smo odlučili da više ni ne pokušavamo da se registrujemo i da aktivnost usmerimo na izdavačku delatnost (urednik edicije Forum pisaca Milan Đorđević uspeo je da izda desetak knjiga i da ih lično, u cegerima, distribuira po knjižarama), pokretanje peticija za zaštitu ugroženih pisaca (od uhapšenog aforističara Bapsija, do osuđene pesnikinje Flore Brovine), skretanje pažnje javnosti na progon pisaca u Miloševićevoj Srbiji, i to pisaca svih nacionalnosti (akcija bilborda po Beogradu u leto 2000. godine: Da li znate ko su ovi ljudi?).

Bili smo jedina esnafska organizacija koja je pritiskala tada novu, demokratski izabranu vlast i predsednika Vojislava Koštunicu da abolira političke zatvorenike albanske nacionalnosti, među njima pre svega pesnikinju Brovinu, koja je u vreme prelazne vlade i Koštuničine tesne saradnje sa Radetom Markovićem, dakle i nakon petooktobarskih promena, i dalje bila u zatvoru. Takođe smo baš mi, Forum pisaca, sponzorisali prvi singl “Divljina” Beogradskog sindikata, tada alternativnog mladog benda, što danas zvuči kao bizarna anegdota.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/01/fantomi-bez-pecata/

————————————————————————————————————-

НАТАША МАРКОВИЋ

(…) Prijatelji i politički istomišljenici Sretena Ugričića su potom preplavili televizijske emisije, novine, tribine, poznate beogradske kafee i kuloare. Čak je i dodela Ninove nagrade bila u senci kuloarskih razgovora na ovu temu. Sve je ličilo na predizbornu kampanju, na novo razmeštanje karata, po budućim sinekurama u Beogradu. Tako je Sreten Ugričić, gotovo nepoznat lik široj javnosti i trećerazredni pisac, postao preko noći medijska zvezda u Srbiji. Vlada Srbije mu je, ma kako to cinično zvučalo, učinila veliku uslugu. Konačno je postao slobodan čovek i slobodan umetnik i može da se posveti borbi za slobodu govora i mišljenja u Srbiji i regionu. To mu bolje stoji od mesta direktora Nacionalne biblioteke.

Ne brinem ja za Ugričića, sigurno će dobiti neku dobru sinekuru, kao kadar DS i štićenik Sonje Liht, koja ga je i predložila na to mesto. Inače, treba reći da je on godinama bio njen službenik, devedesetih, dok je bila direktorka Soros fondacije u Beogradu. On je jedan od onih sa čuvenog spiska „političke izuzetnosti“. Ugričić je kod Olje Bećković u „Utisku nedelje“ govorio, umišljen kao uvek, da je nepravedno smenjen, da ne zna zašto je smenjen, da se on bori za slobodu govora.

Pitala sam se kako je moguće da taj čovek, toliko politički nepismen, može da bude jedanaest godina direktor najznačajnije nacionalne institucije, u kojoj je pohranjeno sve blago ovog naroda i države Srbije. On kao da ne zna, ili ne želi da zna, šta su to dužnosti državnog funkcionera, gde su granice slobode govora i slobode pisanja? Uvek je to zid, zid koji se zove – Drugi. A ovde se radi o govoru mržnje i pozivu na terorizam.

Iskreno se nadam da će Vlada Srbije nastaviti akciju disciplinovanja javnih funkcionera i državnih činovnika. Građani traže da oni polože račun što su lagali narod, krali, iznosili novac iz zemlje. Sve one, kojima je, svih ovih godina, lični interes bio iznad interesa države i građana Srbije. Uostalom, Vlada nam je dužna i jednu informaciju. Nikada građanima nije objašnjeno zašto je prošle godine, takođe po hitnom postupku, Vlada razrešila dužnosti Nebojšu Bradića, tadašnjeg ministra kulture, čoveka sa malo više ljudskog i umetničkog integriteta od Ugričića. I niko nije pustio ni suzu ni glas, u odbranu njegove slobode mišljenja, govora, ljudskih prava, prava građana na informaciju.

Svih ovih godina bilo je više upozorenja u javnosti i u medijima da Ugričić ne radi dobro svoj posao. Da kao funkcioner Srbije, dozvoljava sebi previše slobode, koristi svaku priliku u inostranstvu, gde neprestano putuje, da promoviše svoje političke stavove i govori o Srbiji kao „poslednjem civilizacijskom brlogu“. Zato mene nije iznenadio njegov poslednji čin, odbrana govora mržnje, Nikolaidisa, koji bljuje po svemu što je srpsko.

Svih ovih godina, Ugričić je bio nedodirljiv. Niko ga nikada nije pitao, kao ni njegove prijatelje i političke istomišljenike, da li se osećaju suodgovornim za stanje ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Zato je ova halabuka u javnosti za mene više od ekcesa – ona je legitiman sukob kulturnih i političkih elita na političkoj sceni, o kome treba javno da se razgovara. I neće me iznenaditi ako Ugričić i njegovi prijatelji i politički istomišljenici internacionalizuju slučaj i nametnu Ugričića svetskoj PEN javnosti, kao „žrtvu, progonjenog pisca i intelektualca u Srbiji“, kako je inače sam sebe oslovio u emisiji kod Olje Bećković.

Čuveni Strinberg kaže: „Ja ne mrzim ljude, ali ih se bojim!“ Radoznala kao uvek, zavirila sam u integralni tekst Nikolaidisa. Pitam se što je bilo potrebno jednom darovitom piscu da za neku malu državnu sinekuru proda dušu đavolu i bude glasnogovornik najekstremnijih mrziteljskih politika u Crnoj Gori. Čitajući, prvo što sam osetila bio je strah i stid! Strah, jer je nacionalizam rana nad ranama, koja je zatrovala naš život i uništila cvet balkanske kulture. I stid, jer sam verovala da je književnost i umetnost uvek kosmopolitska, i da je u njenoj prirodi da pravi mostove među ljudima, narodima i kulturama. Da briše razdaljine među nama, a najveća je – razdaljina među zavađenom braćom.

Autorka je direktorka i urednica izdavačke kuće „Plavi jahač“

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/strah_i_stid.46.html?news_id=232686

——————————————————————————————————–

СВЕТИСЛАВ БАСАРА

(…) Meni su, moram priznati, oduvek bile sumnjive svenarodne i međunarodne ljubavi i mržnje. Ljubav, kao i mržnja, mogu postojati isključivo u odnosu dvaju (ili više) konkretnih ličnosti. Sve drugo spada u oblast mračnih i neosvešćenih strasti. Koje su idealno pokriće za krajnje džibersku sebičnost.

Evo, recimo, napiše neko nešto kritično protiv Ćosića, rečeni će to u svojim „sećanjima“ u nastavcima odmah definisati kao „napad“ i to ne toliko na njega lično, koliko na srpsku kulturu. Sa druge strane, vožd političkog krila seljačkog narcizma – dr Sahibija – hapšenje nekih eminentnih lopuža iz njegove sekte kvalifikuje kao politički progon. I, znate šta, odlično im ide. Ogrnuli se, bato, Srbijom, srpskom mišlju, srpskom salatom, pa ti čik reci nešto protiv njih. Odmah te proglase za autošovinistu. Ništa ne pomaže to što ceniš Svetog Savu, ali ne i Miru Marković, to što visoko uvažavaš Crnjanskog, Andrića, Selimovića, Pekića, Kiša, ali ne i polupismenog gedžovana.

Idemo dalje. Srbija je, cenjeni publikume, ovako jadna zato što su jadnici i bednici uspeli da je svedu i suze na svoju ništavnu meru i da tu meru – pendrekom i perom – nametnu svima ostalima. Neki se pitaju zbog čega su ti svati naročito pohasili tek nakon zavođenja kakvog-takvog demokratskog poretka. Zato što ima taj poredak ni malo ne odgovara. U tavom poretku i drugi mogu da kažu i napišu ono što misle. E sad, vlast se tu našla u neprijatnom položaju. Serpstvujušči su joj nasušno potrebni kao saradnici na poslu kretenizacije, a sa druge strane – nezgodno je (iz mnogih razloga) hapsiti i osuđivati drugomisleće. Eto, to je taj raskol, to je ta čuvena srpska nesloga, pa vi gledajte šta ćete i kako ćete.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/raskoli.881.html?news_id=232688

>

>>

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ: 

Глупаци и преваранти

Глупаци и преваранти

 

Никола Тесла је стварао у времену између Берлинског конгреса и Другог светског рата. Стално слушамо да тадашња Србија, касније Југославија, није могла да задржи Николу Теслу, да он у Србији не би могао да ствара. Да ли је то баш тако? И ако је тако, зашто је тако? Један од најрационалнијих разлога зашто је живео и стварао у САД јесте што је на тај начин избегао Први светски рат. Дакле, он је крајем 19. века напустио и Европу, а не само Србију. У САД је имао више могућности него у Европи. Али, ако ово и није најважнији разлог, постојали су још неки, због којих Тесла није живео и стварао у Београду. Да је тако било, да се после школовања у Европи преселио у Београд, могао је да успостави научне и економске везе са САД пре Првог светског рата, па да се, на пример, склони у САД у току рата, и после тога врати у Србију. Да је он живео у Србији – то значи да су у Србији живели људи који су били у стању да му то омогуће, а такви би знали како да Теслино знање искористе да се учврсте везе са САД, са државом која је била савезник Србије у оба светска рата. Да су постојали такви људи, да је Тесла живео у Београду, сигурно је да би српски инетереси били остварени у далеко већој мери, да би од сарадње са САД и Русијом/СССР-ом Србија имала више користи. Тесла би у (идеализованој у овом тексту) Србији постао најбогатији Србин, и један од богатијих људи на свету. Живео је у САД, где су се сви обогатили, али не и он, највећи проналазач. То је иронија, да се (само) Никола Тесла није обогатио у САД. Што показује да у САД није боље прошао него да је остао у Европи, без обзира на рат. Убрзо после рата САД је погодила велика економска криза. Тачно је да је у САД имао боље услове за живот и рад него у Србији, али се на крају показало да је и тамо био преварен, често без разумевања, само што је тога било мање у САД него да је живео и радио у (стварној) Србији тог доба.

Српска православна црква

Начин живота и начин размишљања Николе Тесле, као и посао којим се бавио – научни рад који је збуњивао и научнике, у времену у којем је живео, није био у потпуном складу са животним схватањима православног свештенства. Међу православним свештенством постојао је отпор према (западној, модерној) науци. И међу свештенством и међу народом и његовим политичким представницима постојао је отпор према модернизацији, која је заснована на науци и вредностима европске цивилизације.

Српска држава

У добу стваралаштва Николе Тесле убијена су два краља: Александар Обреновић и Александар Карађорђевић. Први краљ Александар убијен је од стране Срба, у Београду. Други краљ Александар убијен је од стране странаца, у Француској. Први је убијен због више разлога, а један од њих је његова супруга, краљица Драга Машин. Постоји више разлога због којих је убијен други краљ Александар, а један од њих је пројекат стварања Југославије са превеликом отвореношћу према непријатељима из светског рата којима је мало и ако добију све, и недовољном бригом за српске интересе (и самим тим – своју безбедност). У оба случаја убиства и догађаја који су претходили и уследили након њих, међу Србима – на власти, у народу – налазимо елементе наивности, незрелости, аматеризма, ирационалности, егоизма, сујете, невере и некултуре, служења страним интересима, шовинизма…

Измишљена биографија Николе Тесле (и историје Србије)

После завршетка студија у Прагу Никола Тесла долази у Београд и запошљава се као инжењер у српској енергетској компанији. Убрзо постаје и саветник за науку у министарству за образовање, и сарадник војске. Гради хидроцентрале, развија индукциони мотор, истражује Икс-зраке. Отвара своју компанију Тесла електрично осветљење и производња. Добија катедру на Београдском универзитету 1905. године. Постаје редовни члан Српске краљевске академије. Са патентима које има, компанијом коју је отворио, са подршком државе, повезује се са највећим научницима и капиталистима из САД. Многи од њих почињу да долазе у Београд (а по завршетку Првог светског рата долазили су веома често).

После Мајског преврата 1903. године, код Тесле у кућу долазили су и свргнути краљ Александар Обреновић и краљ Петар Карађорђевић. Радикали једино Теслу не нападају и вређају у јавним наступима. Тесла постаје близак пријатељ са руским царем. Никола Тесла и бивши краљ Александар Обреновић заједно су путовали у Софију, у делегацији са краљем Петром Карађорђевићем, после Првог балканског рата, где су постигли договор којим је избегнут нови балкански рат. Бугарска је умањила територијалне претензије због понуде са којом је Србија дошла, а која је била таква да је знатно доприносила јачању Бугарске унутар тадашњих граница. Између Бугарске, Грчке и Србије склопљено је више послова, од којих је међу највећим био посао у области енергетике и телекомуникација. У периоду од 1884. до 1914. године Никола Тесла је сваке друге године у просеку по пар месеци проводио у САД. Ишао је због пословних уговора, заштите патената, предавања, учествовања на изложбама… У почетку, велику помоћ и он, и остали гости уз Србије, имали су од стране Михајла Пупина, који је постао специјални конзул Краљевине Србије 1903. године, председник организације српских исељеника у САД, ванредни професор на Београдском универзитету 1905. године, а 1906. постаје редовни члан Српске краљевске академије и мањински сувласник у државној компанији за телефон и телеграф, у коју је уложио део својих патената и новца који је стекао у САД и Немачкој.

Тесла је са својом компанијом, крајем 19. века, ушао у приватно-јавно партнерство са српском државом. Имао је среће, јер је дошао у Београд после кризе, која је могла да се заврши ратом, али је краљ Милан Обреновић мудром политиком, у сарадњи са Русијом, кроз преговоре са Аустријом и Великом Британијом, дошао до договора са Бугарском, којим су заштићени српски интереси постигнути на Берлинском конгресу. Да је дошло до рата са Бугарском, краљ Милан Обреновић не би имао новца за улагање у науку и модернизацију државе, коју су припремили радикали, и то у тренутку, када је у Београду, Тесла почео да ради. Тесла је српски буџет коштао као и било који министар: имао је кућу, послугу, возача и ауто, држава је улагала у његове лабораторије, али се све то вишеструко враћало држави – много више од улагања у министра (или “госпођу министарку“). Тесла је зарађивао од својих патената и компанија је добро пословала, новац је улагао у градње лабораторија и торња, као суинвеститор са државом. Учествовао је у градњи хидроцентрала, предавао на универзитету, био члан академије… имао је леп и скроман живот у Београду, који је постајао права метропола. Нобелову награду добија 1909. године.

Београд и Србија су од Берлинског конгреса до Првог светског рата убрзано грађени и модернизовани, покренута је демократизација у политичком животу, покренуто је убрзано описмењивање народа и развој образовног система, развијана је привреда уз помоћ науке и обрнуто, жене добијају право гласа, граде се позоришта и музеји… Да је тада постојала Гугл-мапа, Београд би, ноћу, био међу најсветлијим тачкама у Европи, у свету – светлео би, ноћу, попут Париза. У сарадњи са војском Тесла је развијао радио и радио системе.

Србија је, 1913. године, од САД добила повољан кредит за куповину војне опреме из САД. Исте године је то наоружање стигло до Србије. Са чврстим савезом који је имала са Бугарском, Грчком и Русијом, Србија се спремала за оно што је Европу чекало 1914. године. Успешно је спречена завера убиства аустроугарског надвојводе у Сарајеву. Из Аустроугарске у Србију прелази велики број Срба. Убрзо је избио рат, када су Централне силе отвориле Западни и Источни фронт. Убрзо је отворен и Балкански фронт. Србија успешно одбија нападе Централних сила. Долази до дуготрајне рововске борбе. На границама Србије и војници из Бугарске и Грчке, као помоћ српској војсци. Било је ту и рускох војника. Са друге стране, Србија је послала неколико одреда у рат против Турака. Унутар Аустроугарске долази до диверзија од стране Срба који су ту живели и побуна словенских народа који су тражили своје државе. Срби подстичу Хрвате и Словенце на побуну, али и нуде Аустроугарској поделу Балкана и трговинске понуде које су натерале Беч на размишљање. Истовремено Срби нуде муслиманима у Албанији и Босни и Херцеговини могућност да ако се укључе у борбу против Централних сила после победе над њима оснују своје независне државе, без утицаја Београда, Беча или Рима. Средином 1916. године долази до примирја између Аустроугарске и Србије. Србија то користи да пошаље специјалну јединицу, којој су се придружили и официри и војници из осталих православних народа, у Русију, и помогне руском цару да угуши побуну – неуспео покушај комунистичке револуције 1917. године. Пошто се одбранио од комуниста и коминтерноваца, руски цар нуди Германима нову поделу Европе, која је одговарала интересима Германа и Словена. Долази до примирја између Русије и Централних сила. Централне силе после тога врше потпуну окупацију Француске и покрећу масововну копнену инвазију на Велику Британију. У том тренутку САД улазе у рат на страни Француске и Велике Британије. Ту су и Аутралијско-канадске снаге. Напад САД, побуне народа унутар средње Европе који су тражили право на самоопредељење, на националне државе, војна пат позиција на Источном и Балканском фронту, принудило је Немачку и Аустрију на повлачење са свих фронтова. До 1920. завршени су преговори између Немачке и Аустрије са државама са којима су били у сукобу на сва три фронта у Европи. Потписана је капитулација, окончан рат. Немачка и Аустрија плаћају ратну одштету. Русија је проширила свој утицај у Азији, око Црног мора, на Кавказу. Русија и Немачка потписују енергетски споразум. Долази до деколонијализације, што отвара путеве Немачкој да лакше и јефтиније долази до сировина. Настају Пољска, Чехословачка и Мађарска. Србија је увећала своју територију – део Србије постале су територије Војне крајине у Аустроугарској (данашњој Хрватској, где су у већини живели Срби), (данашња) Војводина, део Босне и Херцеговине, Македоније (до Скопља), док се Црна Гора ујединила са Краљевином Србијом. Србија се брзо опоравља од рата, доживљава економски бум, пробој у технолошком и индустријском сектору, долази до значајног увећања економске трговине са Русијом, Аустријом, Немачком, Турском, САД, Француском, Италијом и Великом Британијом. Краљевина Србија (као и руска царевина) постаје модерна парламентарна демократија. Српски социјалисти и комунисти стварају демократску странку левице (и у другој половини 20. века више пута долазе на власт после избора, на којима су и губили власт).

Никола Тесла је 1914. отишао у САД и тамо боравио до краја 1917. када се вратио у Београд. Од потписивања примирја 1916. до окончања рата 1920. године на Балканском фронту није било ратних сукоба. Тесла по окончању рата завршава пројекат изградње торња на Авали. Поред средњовековне тврђаве на Авали изграђени су торањ и лабораторија. Никола Пашић и његов син, као и Милан Стојадиновић, међу највећим донаторима. Они се налазе и међу највећим донаторима за градњу Храма Светог Саве, чија је градња започета 1928. а завршена 1941. године. У Београду су 1936. одржане Летње олимпијске игре. Игре је отворио краљ Александар Карађорђевић, а Никола Тесла је на отварању извео уметничку представу са светлима и електрицитетом на небу изнад стадиона. Последњих десет година живота живео је у луксузном апартману хотела Москва, на десетом спрату нове зграде изграђене 1930. уз стару зграду хотела из 1908. године.

Колико је све ово било могуће? И зашто је било немогуће?

Никола Тесле је могао је да живи само у друштву у коме је било предузетничког духа, у држави која се економски развија и модернизује, у демократској и космополитској средини. Све остало је било мање важно и лако да се испуни – Србија је имала новац за вилу у којој би живео, за његове лабораторије, за торањ, за све трошкове. Тај новац би се пронашао. Србија би пронашла новац, да је само новац био потребан, за градњу лабораторије какву је Тесла изградио у Тексасу, за торањ какав је изградио на Лонг Ајленду; у таквој Србији градиле би се и хидроцентрале попут оне на Нијагариним водопадима. То је било могуће, јер су за то постојали потенцијали, у Србији у добу између 1884. и 1943. године. Дакле, материјална страна није била пресудна, да је само то у питању, Тесла би живео и стварао у Београду. И самом Тесли материјална страна није била најважнија. Иако је живео у САД, имао је проблема са новцем, иако је патентирао велики број проналазака, радио са најбогатијим људима Њујорка, живео у Њујорку, умро је сиромашан. Њему новац није био важан, осим за експерименте, за стицање услова за рад. Могао је у Београду да има удобан живот, што се смештаја тиче, да има исте лабораторије и да направи исти торањ као у Њујорку, али то су били најмање важни разлози, када се гледа из његовог угла. Када се гледа из угла (само)свести тадашње српске владајуће елите и народног менталитета, то су били пресудни разлози. Створити тај новац било је немогуће. Српска елита и српски народ нису могли да имају у својој држави Теслу – нису могли да изгради такав торањ, да створе катедру на универзитету и лабораторије у којима би Тесла радио. Ништа се није променило ни сто година касније. Не само да је на почетку 21. века градња Теслиног торња мисаона именица, на почетку 21. века, у Србији, је мисаона именица (још увек) изградња железничке пруге и аутопута. Тесла није живео у Београду, у Србији, али јесте Рајс. Све што је тада написао о Србима важи и данас. Ако погледамо потенцијале које је Србија имала између 1884. и 1943. године – могућности за раст буџета, развој привреде и пољопривреде, степен корупције (да је био мањи за две трећине), погрешне политичке одлуке – видимо да је било новца за градњу куће, плаћање послуге и возача, градњу зграде универзитета где би се налазила катедра и лабораторија у којој би Тесла радио, било би сасвим довољно новца и за градњу торња, Србија би изградила и више хидроцентрала… Ако упоредимо колико су коштале лабораторије и торањ у САД са потенцијалима Србије тог доба видимо да је било могуће обезбедити ту количину новца и омогућити Николи Тесли да живи и ради у Србији. Тог новца, наравно, није било, и Тесла није живео и радио у Србији. Да је којим случајем живео, вероватно би са Арчибалдом Рајсом писао књигу “Чујте Срби“. И да је живео, и имао новац, велики број неписмених људи би се бунио због тога што држава улаже у тог генија, оговарали би га у црквама, у факултетима и академији, новинари би се бавили његовим животним навикама а не његовим експериментима, па би онда кроз његове животне навике сагледавали и његов рад…

Дакле, потенцијали су постојали, али се нису реализовали. Тако је прошао цео 20. век, тако је почео 21. век. Зашто Срби не умеју да боље и више искористе потенцијале које имају? Уместо да се користе потенцијали, наставља се са пропадањем. Што, можда, значи, да су потенцијали прецењени. Посебно они људски. И сада би међународни положај Србије могао бити бољи, и сада би извоз пољопривредног сектора могао бити десет пута већи, и сада је српско расејање велики потенцијал, али ниједан потенцијал нико системски не развија, зато што у Србији живи превише глупака и превараната и зато што многи од тих глупака и превараната владају Србијом. Када се погледа колико је новца изашло из Србије у последњих 20 година, колико је велика сива економија, колики је степен корупције, колико се мало ради да се искористе сви потенцијали, јасно је зашто Србија, када се на Гугл-мапи ноћу гледа из свемира, представља најтамније место у Европи. Тако изгледа место где на једном месту има превише глупака и превараната. Такви седе у Академији, Сабору, Скупштини, Влади, Председништву, Универзитету, Суду, Генералштабу и (наравно) у полицији. Такви су већина у народу. Разлика је само у томе што глупаци из народа живе у сиромаштву, а глупаци на власти живе лепо и удобно.

Срби су имали и имају великане и геније, међу Србима има паметних и поштених људи, али су такви мањина, на маргини, неорганизовани. Све док има таквих, има наде. Било је резултата и у ери у којој су глупаци и преваранти били апсолутисти, у којој суверено владају: хидроцентрала Ђердап, подземна станица Вуков споменик, мост на Ади… У Београд се вратио Милутин Миланковић, Новак Ђоковић је добио турнир, Емир Кустурица гради Каменград… Но, и поред тога, 20. век је био трагичан и поражавајући, у 21. веку демографска слика је све гора, све је веће сиромаштво, паметни и образовани и даље одлазе ван државе… Рачуница је проста: када моћ у друштву и држави припадне паметним и поштеним, када “народни гениј“ подари довољно генијалаца, када Традиција створи довољно часних људи, када се један број таквих врати из расејања, када буде више искрених верника, када разумни преовладају, демографска слика биће боља, сиромаштво ће нестајати, паметни и образовани остајаће у држави. И да нацртам, многи ово неће схватити. Неће, јер многи себе виде међу паметним и поштеним. Дотле се иде са глупостима и преварама у Србији. Зато се тако води и спољна политика. Постоји могућност (потенцијал) да паметни и поштени (лукави као змије, безазлени као голубови) преузму власт. Ако се то догоди, можда ће неки нови Тесла једног дана живети и радити у Србији. Уколико се то не догоди, остаје вера у Христа и Други Долазак. Само, ако је Долазак предвиђен 2212. године, како, као изабрани народ, преживети наредних 200 година, наредни светски рат, ако глупаци и преваранти буду владали још пет година? Ако не дође до промене менталитета? Баналан пример: Србија је једна од најпрљавијих држава у Европи. Смеће је на улицама, поред путева, поред река, у рекама и потоцима. Ко је бацио толико смеће, ко баца смеће сваки дан већ деценијама? Толико смећа може да се накупи само ако већина, и то апсолутна већина, баца смеће (папириће, паклице, пикавце, флашице, кутијице, кесице, кесе) – то значи да смеће бацају сви: од професора и уметника до физичких радника и сељака, мушкарци и жене, одрасли и деца, политичари и грађани, еврофили и русофили, радикали и либерали…

“Чујте Срби“.

Ко чује?

“Куцајте и отвориће вам се“.

Ко куца?

Нити ко чује, нити ко куца. Отуда толики песимизам, депресија. Нихилизам. Отуда толиког непоштења. Глупаци и преваранти не могу од ништа да створе нешто, они могу само да нешто претворе у ништа.

Београд, 7. јануар 2012. године – дан рођења Исуса Христа (православни Божић), дан смрти Николе Тесле

Директор Пореске управе Србије

 

Komentar Danas

Spiskarenje

Autor: Redakcijski komentar

Al Kapone je „pao“ na porezu, posle dugog odolevanja pravnoj državi i Nesalomivima, a njegova nepočinstva su bila mnogo krvavija i gora od onog zbog čega je bio u apsu. Neko od ovdašnjih Kaponovića, međutim može da bude miran, barem sudeći po spisku najvećih dužnika, koje je umesto čestitki građanima obnarodovala Poreska uprava Srbije. Jesu tu neka zanimljiva imena i firme, ali već posle par dana PUS je morao da demantuje sebe.

Oni koji su bolje pratili Vladine budžetske i skupštinske aktivnosti, mogli su još početkom decembra da predvide da će takvo „spiskarenje“ biti stavljeno u službu stvaranja utiska nadležnih organa – „mi se ubismo od važnog posla“ - ali niko nije mogao da pretpostavi da će ovo biti tako traljavo i bog te pita kako selekcionirano sprovedeno.

Neko je u tom poslu, ne samo što se tiče njegove suštine, debelo zastranio. Ima se utisak čak i da su PR mejkeri bili van ove priče, jer da nije tako, neko bi se debelo, makar makijavelistički zapitao – čemu sve to? Pa onomad uzaptili više stanova i lokala od nekih nesrećnika za mnogo manje sume, a šta je sad ovo!

Sudeći po izjavama onih koji su brže-bolje sproveli novu zakonsku mogućnost, osnovni cilj jeste da se pod pritiskom imidža crne ovce, utera što više para u budžet, ali je to još brže palo u vodu, jer je od oko 223 milijardi dinara izgleda naplativo tek nekih 10 – 20 odsto.

Gledano obrnuto, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da neko sa spiska presavije tabak i zatraži odgovornost za stavljanje na poternicu. Neki od „Wanted“ likova, koji se sticajem okolnosti zovu identično i žive u istom gradu kao prozvani, već prete da će to učiniti. Da ne govorimo o mogućem političkom obračunčiću „ko je kome smestio“, u mnogo oštrijem stilu nego u prijateljskom demantiju koji je morao da „iznudi“ Grad Beograd.

Neki stručnjaci tvrde da ovde ipak, nema nikakve zle namere. Reč je navodno, o srpskom šlamperaju iliti o objektivnim nemogućnostima Uprave. Kažu, poreska reforma gotovo da nije odmakla od prvog pasusa, a korupcija, niske plate i nedovoljna obučenost službenika su nesporne činjenice.

Tome u prilog pak nikako ne ide najava štrajka u Poreskoj upravi, koja je, gle čuda, juče puštena u javnost. Očigledno je da teza o šlamperaju pada u vodu – isuviše je tu „slučajnosti“. Samo su, ovog puta, loše organizovane i zbrzane. Kaponovići i dalje mogu mirno da spavaju.

10.01.2012.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/spiskarenje.46.html?news_id=231574

>>>>>

Нови народни договор и грађанска држава

28. август 2011.
(…) Пример: управо је директор Пореске управе Србије изнео неколико добрих решења и изразио очекивања да се нов закон, нови прописи и решења донесу и почну примењивати до краја ове године. Уколико се то не догоди, очекујемо да човек поднесе оставку. Ако то уради, он је најозбиљнији кандидат за директора Пореске управе када дође до смене власти. Дакле, овде су у питању његова стручност и етичност, није важно да ли је био члан неке странке, да ли је верник, атеиста или агностик. У надлежности директора Пореске управе није да организује или неорганизује геј параду. Верска или сексуална уверења треба да буду приватна ствар сваког грађанина. Уколико се заиста добри предлози не усвоје и не примене до краја године, а он остане на истој функцији очекујем да нека наредна власт то уради а овог човека, ако се покаже да је на било који начин учеcтвовао у корупцији, треба санкционисати, по предлозима за које се сам залаже – брисање радног стажа и друго.

>>>>>

Direktor Poreske uprave protiv popuštanja bankama

22. 12. 2011.

Banke su dobile šest meseci da se pripreme za kontrolu naplate poreza i doprinosa, pa će ovaj posao raditi tek od 1. jula sledeće godine, naravno, ako to budu želele. Možda su, posle juče usvojenih amandmana na Vladi Srbije, dobile prvu rundu, ali Poreska uprava, koja je inicijator ovog predloga, ne odustaje. Dragutin Radosavljević, njen direktor, izjavio je juče za „Blic” da je država proteklih godina intenzivno pomagala bankama, zbog čega su imale veliki profit i sada nemaju nikakvog moralnog prava da se bune protiv budućih obaveza.

>>>>>

Спартак

април 10, 2011

From: nikola varagic
To: direktor@bia.gov.rs

Поштовани г. Вукадиновићу,

Да ли сте гледали фудбалску утакмицу у Суботици између Спартака и Партизана?

Да ли је могуће да се утакмице тако очигледно намештају, док државна телевизија преноси?

Да ли ће неко сада одговарати, да ли ће се истражити да ли је намештена утакмица?

Ако не можете ово да решите, како ћете да се изборите са озбиљнијим лоповлуцима у држави?

Како је бити директор БИА у једној од најкорумпиранијих држава у Европи?

Да ли је и вас мало срамота када цео стадион виче “лопови, лопови“, када цела Србија види очигледну крађу, и то тако пролази, годинама, на стадионима, у предузећима, у државним и образовним институцијама? Сада већ потпуно јавно, без срамоте, без икаквих санкција и осуда…

Шта деца да науче када виде овако нешто, како да се развијају спортски дух и владавина права, какав се пример оставља, какво то друштво ви градите?

Све најбоље,

Никола Варагић

грађанин Србије

 Објављено од стране Varagić Nikola

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: U ZEMLJI IZVRNUTOJ NAGLAVCE JEDINA ELITA JE PODZEMLJE

Nestala je i poslednja senka sa biografije Radeta Terzića (48) – u postrevolucionarnom sleganju Petog oktobra glavnog tužioca beogradskog, kasnije advokata. Istina, uvek je bilo sasvim dovoljno onih koji su znali da na ovom stubu petooktobarskog društva nema ni najmanje pukotine: u Srbiji, gde se kvalitet advokata obračunava prema tome koga zna, a ne šta zna, advokatu Terziću nije falilo klijenata. Čak i u vreme dok mu je visila senka teške krivice nad glavom, bivalo ga je i u politički veoma osetljivim procesima (Afera kofer), tamo gde kredibilitet branioca ne bi trebalo da je bez značaja. Za to vreme bio je i društveno aktivan čovek koji je – prema priznanju samog Jove Kapičića – ovog najstarijeg živog srpskog jakobinca doveo na noge najmlađem – Čedomiru Jovanoviću. Ne zna se da li je Terzića i Kapičića zbližila situacija dvojice najnevinije optuženih beogradskih Crnogoraca ili zajedničko uverenje da „neke tajne treba treba poneti i u grob“ – što obojica pominju u svojim izjavama – tek Terzićevo dovođenje Kapičića na Glavni odbor LDP događaj je uspostavljanja transistorijskog kontinuiteta, ravan odlasku Vladimira Nazora u partizane.

Optužen da je krajem 2001. iz pritvora nezakonito pustio ubice Zorana Đinđića, Terzić je, dva dana uoči Nove godine, pred sudom u Smederevu oslobođen krivice. Reformisanom pravosuđu pošlo je za rukom ono za šta staro, nereformisano, nije imalo snage: sudsku potvrdu nevinosti dobio je čovek optužen da je iza rešetaka izvukao članove zemunskog klana i time na posredan način 16 meseci kasnije omogućio atentat na Đinđića.

Kako je sud utvrdio da je Terzić  u toj stvari posve nevin, a nije utvrdio ko je kriv, taj odgovorni posao ostavljen je, po svoj prilici, medijima, četvrtoj grani vlasti u Srbiji. Ima li jačeg razloga da hronično moralno osetljivi zaštitnici Đinđićevog lika i dela sada ustanu i pokrenu javnost? Hoće li notorni „Insajder“ na B92 objaviti do sada nepoznate podatke koji Terzića dovode u vezu sa zemunskim klanom? Šta će Biljana Srbljanović, Majka Hrabrost petooktobarske Srbije sa međunarodnom reputacijom, ostaviti na Tviteru o srpskom pravosuđu? Kako će advokat Srđa Popović, zastupnik prava na istinu Đinđićeve majke i sestre, zaurlati da ga nebo čuje? Probudiće se lakosana savest srpskih novina i nevladinih organizacija, koje godinama ne daju da iver padne na Đinđićev život, zasipajući ga u toj odbrani sopstvenim balvanima dok mašu njime kao batinom, neprestano šireći spisak učesnika političke zavere koja ga je ubila?

(…)

Priroda suda, međutim, nije u tome da Terzića osudi ili oslobodi, već da utvrdi istinu. Da li je sud u Smederevu utvrdio istinu? Znamo li posle presude nešto više o tome ko je sve upirao da Spasojević i drugovi budu oslobođeni? Ne znamo! Znamo li nešto o tome zašto je Jovanović posećivao Spasojevića u zatvoru? Ne znamo? Da li su njih dvojica zaista u oktobru 2001. razgovarali telefonom? Ne znamo! Koga je slušao Terzić? Nemamo pojma! Da li je oslobađanje Lukovića zaista bio jedan od uslova za prekid protesta Crvenih beretki? Ne znamo! Zašto su svedoci na suđenju menjali iskaze? Zbog šećera u krvi!? Zašto je sud vukao proces u zastarevanje? Ne znamo! Da li je nevino optuženi Terzić skinuo senku sa sebe i (p)ostao ugledan član društva, čovek kome ni izbirljivi Jovo Kapičić ne bi odbio vožnju na slobodnu teritoriju – Glavni odbor LDP? Naravno!

(…)

Kao tačku na „i“, stvar je, desetak dana posle pravedne presude Terziću, betonirao državni sekretar Slobodan Homen obaveštavajući javnost o jednom velikom uspehu njegove vlade. Naime, kaže Homen, za njegovog vakta postignuti su najveći rezultati u borbi protiv organizovanog kriminala i, prvi put posle 20 godina, Srbija nema „šefa podzemlja”. Da li je moguće da je podzemlje razbila vlast koja je zajedno sa podzemljem izvela svoju revoluciju? Da li to znači kako je revolucija pojela svoju decu iz podzemlja?  

Naravno da ne. Tačno je da su neki krupniji mafijaški bosovi uhapšeni, da su neki naterani na beg. Ali je tačno i da su cene heroina na ulici niže nego ikad, što znači da je svaka akcija protiv nekoga iz podzemlja vođena ili za račun nekog drugog iz podzemlja ili pod pritiskom stranaca, tako da su na mesto razbijenih grupa dolazile nove i da se kriminalno tržište nije smanjivalo, nego se za ovih 11 godina samo širilo. Umesto toga, tačno je da bi prava akcija protiv bosova podzemlja desetkovala vladu u čije ime Homen govori, kao što bi desetkovala i dobar deo medijske elite. I kao što je, konačno, tačno da bi prava akcija pokazala akvizicije podzemlja u vlasti – ko je kome davao keš, ko je koga slao na more, ko je kome finansirao banku, ko je kome omogućavao pranje novca kroz privatizacije i ko se kome zakleo na omertu. Ništa nam o tome nije rekao Homen, osim da je razbio mafiju, kao što nam ništa nije rekao sud u Smederevu, osim da je Terzić nevin.

Ali u jednom je Homen u pravu. Nema više  ni bosova ni podzemlja u trenirkama, sa zlatnim krstovima na grudima i belim patikama koje svetle na petama. Takvih je danas pun Centralni zatvor i svi su uglavnom krivi zato što su uhvaćeni na ulici sa 15 grama heroina u džepu. Pravo podzemlje je evoluiralo, njegovi šefovi izgledaju kao iz modnih magazina, redovno daju intervjue u kojima se diče svojim uspesima, zalažu za pravnu državu i upućuju svoje simpatije koalicionim partnerima. Podzemlje danas vode bele kragne, tako da bi Homenova izjava delovala mnogo istinitije da je objavljena na modnoj rubrici novina nego u hronici.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-prica-o-radetu-t.-ili-u-zemlji-izvrnutoj-naglavce-jedina-elita-je-podzemlje.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Dušan Miklja: Ko nadzire vlast?

Najveći u Evropi… 

НАРУКВИЦА?

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

Одлука Уставног суда Србије

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

А имовина?

Специјални суд 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

MILJAN PREMOVIĆ: DA LI JE LIBERALNI KAPITALIZAM DEO SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA?

Liberalni kapitalizam je koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta

Liberalni kapitalizam je tržišni, ekonomski i privredni sistem gde svi učesnici imaju iste uslove za rad i poslovanje bez intervencije države koja bi trebalo da obezbedi jeftinu i efikasnu logistiku. Logična posledica tog sistema je da samo najbolji privrednici, ideje i koncepti opstaju. Zato što najbolji opstaju, ceo sistem postaje zdraviji.

DOBRO I LOŠE Liberalni kapitalizam nije osmišljen da postoji zbog sebe, već zbog ljudi, a za ljude obezbeđuje:

– Najbolji kvalitet robe/usluga za najbolju cenu (jer opstaju tržišno sposobni);

– Najbolje uslove života i rada (najvredniji radnici i privrednici imaju najviše novca);

– Najniže poreze, takse i ostala davanja prema državi;

– Ljudske slobode, koje su tekovine hrišćanstva, tj. pravoslavlja;

– Najhumaniji socijalni pristup (solidarnost je tekovina razvoja civilizacije, a ne monopol državnih činovnika koji dele podobnima ono što privreda zaradi); i

– Mogućnost neutralisanja mana.

Mane su:

– Mogućnost zloupotreba špekulanata (pronalazači rupa u zakonu i rupa u sistemu);

– Čak i delimično narušavanje sistema može da uruši ceo sistem (na pr., intervencija SAD početkom 21. veka, intervencije EU nekim svojim članicama);

– Ne može da funkcioniše izolovano od ostatka sveta; i

– Čist/izvorni liberalni kapitalizam danas ne postoji nigde zbog zloupotreba lobija (na Zapadu) ili tajkuna (na Istoku) u odnosu na državu.

IDEAL HRIŠĆANSTVA Negativan element koji se vezuje za koncept liberalnog kapitalizma je globalizacija. Međutim, globalizacija nije tekovina liberalnog kapitalizma, već ljudske civilizacije, odnosno opšteg napretka. Globalizacija, tj. univerzalne vrednosti za čovečanstvo, su tekovina čak i hrišćanstva, ali i ostalih religija, što je normalno i očekivano. Lično bih, kao pravoslavni hrišćanin i pripadnik Srpske pravoslavne crkve, želeo da ceo svet veruje u jednog Tvorca našeg i vaskrsenje Sina Njegovog Isusa Hrista, tj. Pravoslavnu crkvu. To bih želeo jer verujem da će tako spasiti sebe i pobediti zlo koje je na zemlji. Naravno, nikoga neću prisiljavati da veruje jer se to kosi i sa mojom religijom, tj. mojim pojimanjem morala.

Dakle, liberalni kapitalizam se temelji na onom principu koji je i jedan od ideala hrišćanstva, a to je sloboda. Hrišćanstvo i sloboda su u osnovi nacionalnog identiteta srpskog naroda. Upravo je zbog slobode i hrišćanstva knez Lazar otišao u boj sa Osmanlijama, odnosno Karađorđe podigao bunu, odnosno zbog toga je probijen Solunski front itd.

Zašto je intervencionizam na tržištu loš? Intervencija države na tržištu ima za posledicu veštački opstanak onih organizacija, ideja i koncepata koji nisu zdravi. Takav opstanak plaćaju oni koji rade „zdravo“ i iz tog razloga su (uslovno rečeno) njihovi fiskni troškovi viši od njihovih konkurenata koji posluju u sistemima koji ne tolerišu bolesne. Ukoliko taj višak troškova ne plati privreda neposredno (i odmah), taj trošak će platiti kasnije jer država mora da se zadužuje da bi taj trošak podmirila (na pr., Srbija se zadužuje kod fondova zemlja koji su nas bombarodovali pre 13 godina da bi podmirila zahteve stanovništva koje privreda ne može da plati). Na taj način svaka država može da izgubi (fiskalnu) nezavisnost. Milton Fridman je sjajno primetio da je pravi porez zapravo nivo potrošnje, tj. sredstva uzeta iz privatnog sektora i potrošena u javnom.

Zašto država onda interveniše na taj način? Zato što čuva „socijalni mir“, odnosno ne želi glasačima da prizna da nije sposobna da napravi uslove za funkcionisanje države. Drugi razlog je što država na taj način kupuje glasače. Spasavanjem onih koji bi trebalo da propadnu je usluga za koju političari očekuju glas. Takođe, otvaranje radnih mesta u državnoj upravi i samoupravi koja nisu potrebna služi za zapošljavanje „sigurnih birača“. Dakle, to je kao kada doktor pacijentu daje morfijum za izlečivu bolest jer ne ume da ga izleči, a pacijent je zahvalan doktoru što ne oseća bol i još mu plaća pregled i terapije.

Liberalni kapitalizam nije isto što i liberalizam u širem smislu. Liberalni kapitalizam se odnosi na tržište, odnosno ekonomiju i privredu, i nije nužno vezan za liberalizam (kome lično nisam naklonjen).

ZAŠTITA IDENTITETA Liberalizam je filozofija koja zanemaruje osnovne elemente društvenog ponašanja. Nacionalna država može da ograniči neke slobode ljudi da bi sačuvala identitet (na pr., Francuska zabranjuje nošenje feredža, većina SAD država nije gej-prijateljska, Rusija zabranjuje zvanične natpise na stranom jeziku itd.) Sve moderne države su nastale da bi zaštitile nacionalni identitet određene etničke grupe (naroda) jer je taj identitet deo ličnog identiteta pojedinca. Takođe, država u retkim situacijama može da interveniše na tržištu kada je to krajnje nužno (na pr., Srbija mora da subvencioniše svoju poljoprivredu jer to radi EU, koja joj je najveći spoljnotrgovniski partner).

Iz ovih razloga je liberalni kapitalizam koncept konzervativaca i libertarijanaca, a ne (samo) liberala i kao koncept slobode predstavlja i podsistem srpskog nacionalnog identiteta.

 

Napredni klub

http://www.standard.rs/miljan-premovic-da-li-je-liberalni-kapitalizam-deo-srpskog-nacionalnog-identiteta.html

Рођење и Долазак

(…) Ova bogootkrivena istina o drugom dolasku Gospoda Hrista sačinjava jedan od glavnih dogmata bogočovečanske vere Hristove, koji je Crkva oduvek unosila u svoje Simbole, i njegovu neophodnost za naše spasenje odogmatila na sva vremena unevši ga u vaseljenski Nikeo-carigradski Simvol vere, blagovesteći o vaskrslom i vaznesenom Gospodu Isusu: da će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom carstvu neće biti kraja.

Objašnjavajući ovu večnu istinu vere pravoslavne, sveti Oci su govorili:

„Mi propovedamo ne samo jedan dolazak Hristov nego i drugi, koji će biti daleko slavniji od prvog. Jer pri prvom On je pokazao Svoje trpljenje, a pri drugom – nosiće krunu Božanskog Carstva. Pri prvom dolasku On je ležao u jaslima, povijen pelenama; pri drugom – On će se odenuti svetlošću kao odećom (Ps 103:2). Pri prvom dolasku pretrpeo je krst ne mareći za sramotu; pri drugom – doći će u slavi, praćen anđelskom vojskom. Mi se stoga ne zadržavamo na prvom dolasku samo, nego i drugi očekujemo… Doći će Spasitelj ne da mu ponovo sude nego da sudi onima koji su Ga osudili. On, koji je nekada ćutao kada su Mu sudili, potsetiće zakonoprestupnike koji su pri krstu pokazali drskost svoju, i reći: Vi ste to činili, ja ćutah. Onda je Spas došao radi domostroja spasenja – δι οίκονομιαν -, poukama učeći ljude, a tada će se oni po neophodnosti, makar i ne hteli, pokoriti Njegovom carstvu.“

DRUGI DOLAZAK GOSPODA ISUSA HRISTA – Sv. Justin Ćelijski

(DOGMATIKA PRAVOSLAVNE CRKVE III. Str 778-782.)

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/Ava%20Justin/Drugi_Dolazak_Gospoda-Ava%20Justin%20Popovic.pdf

Dušan Miklja: Ko nadzire vlast?

Ko nadzire vlast? Evo, najzad, teme kojom bi morale da se bave nevladine organizacije, a ne bave se. Teško je razumeti kako im, uz toliko visokoumnih projekata, promiče upravo ključno pitanje za svaku demokratsku državu: koje su to institucije i društveni mehanizmi koji nadziru vlast i, što je takođe od ključne važnosti, koliko su u tome uspešne?

Pa, da pogledamo. Nezavisno sudstvo je, po definiciji, jedan od tri najvažnija stuba na kojima (osim parlamentarne i izvršne vlasti) počiva država. Bilo bi, prema tome, korisno da se istraži koliko je sudstvo kod nas nezavisno i, ne sasvim bez veze sa tim svojstvom, koliko je delotvorno? Kako je, najzad, moguće, da smo stanjem u toj oblasti više mi zadovoljni nego Evropa? Među mehanizmima koji imaju značajnu ulogu u nadzoru vlasti, takođe su, po definiciji, i mediji. I tu se suočavamo sa istim pitanjem: koliko su nezavisni? Mogu li to uopšte biti ako ih vlast, udelom u vlasništvu i gotovo monopolskim položajem u poslovima oglašavanja, čini zavisnim od njene milosti. Da li je taj odnos bio ikada tema ozbiljnog istraživanja? Ili se, možda, misli da međusobna povezanost, takoreći nerazmrsiva isprepletenost politike, kapitala i medija nije vredna pažnje?

Ostaje, reći ćete, društvo u celini. Nije li ono to koje nadzire vlast? Samo u načelu, pod pretpostavkom da se zaboravi da je društvo amorfni pojam, što će reći nešto nedovoljno uobličeno, ili sasvim neuobličeno. Ono je, drugim rečima, delotvorno u nadzoru vlasti samo u onoj meri u kojoj su to institucije i mehanizmi koji ga predstavljaju. Da su, najzad, demokratski sazrele ne bi bilo potrebe da se pitamo čije su „nevladine“ organizacije?

http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/300017/Ko-nadzire-vlast

>>>

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Не-биће је огледало, свет је слика а човек

око слике, у којој се лик скрива.

Ти си око слике, а Он је светлост ока.

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Свет је постао човек, а човек свет.

 

Махмуд Шабистари

Врт чудеса

 

Komentar Danas: Bratstvo i jedinstvo

 

Autor: Redakcijski komentar

Tako je od same velike promocije zajedničke evropske valute mislio dr Jože Mencinger: evro je za EU isto što je bilo bratstvo i jedinstvo za bivšu Jugoslaviju. Sveto pismo o kome nije bilo dozvoljeno ni raspravljati, a kamoli ga dovoditi u pitanje. 

Ali sila, ili kriza, ako tako više volite, zakon menja, pa i religijske kanone. Bratstvo i jedinstvo je palo na pitanju ekonomskih i političkih odnosa među republikama u zajedničkoj jugoslovenskoj državi, a pred sam svoj deseti rođendan evro se ozbiljno sapleo i još nije našao ravnotežu pred pitanjem ekonomskih i političkih odnosa među državama Unije.

I u samom srcu Evrope priznaju da su bili svesni da EU od potpisivanja Mastrihtskog ugovora nije bila optimalan monetarni prostor kakav je neophodan za uspešno funkcionisanje zajedničke monete. Pre svega zato što su razlike među članicama evrozone bile tako velike da su za zajedničku valutu bile nepremostive. Ali u dobra vremena se uvek nađe ono što veže i najrazličitije, a najčešće su to pare. Za evropski monetarni prostor to vezivno tkivo tokom protekle decenije bili su jeftini krediti. Kad je njih nestalo, nestalo je i bratstva i jedinstva u Jugoslaviji a i monetarne harmonije u EU.

Rešenje se još traži. Bogata Nemačka smatra da su pravila na kojima je bazirana evropska monetarna unija odlična, samo su evročlanice iz južne Evrope nedisciplinovane. Grčka, pa i Italija, nadaju se, međutim, da će se Nemci urazumiti i saglasiti sa više ekonomske solidarnosti kao jedinom rešenju za opstanak evra. Ono što Nemačka sada reklamira kao fiskalnu uniju, nema sa time nikakve veze. Prava fiskalna unija podrazumeva zajedničku poresku politiku koja omogućava da se velike ekonomske neravnoteže reše većom preraspodelom ukupnog evropskog BDP iz briselske centrale. Jer, evro te neravnoteže nije uspeo da eliminiše, nego ih je još produbio.

Britanski premijer Dejvid Kamerun, ma koliko kritičan prema EU bio, priznaje da Velika Britanija u svetu nešto znači samo preko EU. Većina stručnjaka, međutim, smatra da nije Unija, nego baš zajednička evropska valuta vratila Evropu na svetsku političku scenu. Za deset godina postojanja, evro nije uspeo da potisne dolar kao svetsku rezervnu valutu, ali je ipak postao alternativna svetska rezervna valuta – 26,3 odsto svetskih deviznih rezervi držano je 2010. godine u evrima. Dakle, evro nije uspeo da potisne dolar, a već mu za vratom duva kineski juan sa velikim dugoročnim izgledima da marginalizuje evro i potisne i dolar.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/bratstvo_i_jedinstvo.46.html?news_id=231341

Захвалнице

 

FEĐA DIMOVIĆ: ZAHVALNICA REDAKCIJI „E-NOVINA“ ILI KAO U PORNIĆU NAŠEG DRUGA PERE

I baš kada sam planirao da dignem ruke od sebe i od svega, da prestanem da pišem i da napustim jalovi Sindikat, stiglo je priznanje koje sam oduvek priželjkivao. Kultni Internet sajt „E-novine“ me je uvrstio na top listu „20 najgorih u Srbiji u 2011. godini“ i time odao počast mojem minulom radu. Pogotovo mi je milo što je pun naziv takmičenja: „Ima se, može se: Još 20 najgorih u Srbiji!“, budući da su autori za naziv iskoristili reči pesme BS „Divljina“ i time nam dodatno dali na značaju. Na toj listi sam zauzeo solidno 12. mesto uz sjajan komentar da sam, između ostalog, „nacionalni radnik u muzičkoj industriji, Srbin 200 odsto… pesmom podržava Jarinje & Brnjak…“ i sve tako u tom stilu.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/fedja-dimovic-zahvalnica-redakciji-e-novina-ili-kao-u-pornicu-naseg-druga-pere.html

>>>

SVETISLAV BASARA: IZ UGLA ILI CRVEN BAN ZA ĐOKICU

Znate li, mladi pisci i pjesnici, kako se postaje „književni klasik“? Ako ne znate, svratite na sajt grandiozne proseravaonice, takozvane NSPM, tamo ćete – u obilju pretencioznih budalaština – naići na recept iz pera Đokice Vukadinovića.

Dakle ovako: sve što vam je potrebno da se nađete u Šekspirovom društvu jeste da dovršite „marš kroz državne i kulturne institucije“, da otvorite „najznačajniju nacionalnu književnu manifestaciju“ – tako Đokica definiše Sajam knjiga – i onda ste „simbolički inaugurisani u status klasika“. Meni se, eto, posrećilo. Jeste da sam klasik pod znacima navoda. Ali klasicizmu se u zube ne gleda.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/iz_ugla.881.html?news_id=231338

Пиштаљкa: Љубиша Милановић напустио министарство здравља

04.01.2012

Пише Маријана Милосављевић

Бивши полицијски инспектор Љубиша Милановић, који је у јуну прошле године постављен за специјалног саветника министра здравља за борбу против корупције, напустио је то радно место. Милановић, који је пре месец дана оптужио кабинет председника Бориса Тадића да спречава борбу против корупције, изјавио је за Пиштаљку да је данас имао састанак са министром Зораном Станковићем током којег му је речено да се на његов иступ на РТС-у „на највишем месту не гледа благонаклоно“.
„Министар ми је рекао да му је сугерисано да ме склони. Сигуран сам у поштење господина Станковића и верујем да све ово није његова идеја. Схватио сам да и он после свега размишља о оставци и молио га да то не чини, јер није мали успех имати макар једног некорумпираног човека у Влади. Ипак, рекао сам му да из принципијелних разлога не желим да дам оставку и тако изађем у сусрет онима који се не слажу са истином. Нека ме смене. Такође, више нема смисла ни да се задржавам на радном месту када су ми руке везане и када после дугог ишчекивања нису процесуирани људи за које постоји довољно доказа да им је место у затвору. Зато сам испразнио свој сто, раздужио своје ствари и отишао из министарства”, рекао је Милановић за Пиштаљку.
Министар Станковић није негирао састанак са Милановићем, али тврди да је „Милановић још запослен“, те да ништа не зна о његовом одласку и раздуживању.
Јавност је бројала дане очекујући расплет од када је као гост Јутарњег програма РТС-а 13. децембра Милановић изјавио да је борба против корупције узалудна јер нема подршку тужилаштва и полиције. Уз конкретизацију – да су у борби против корупције највећи проблем стални притисци из кабинета председника Србије и тврдњу да су министру полиције Ивици Дачићу „везане руке“. Оптужио је и специјалног тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића за скидање са списка осумњичених оних који су после спроведених истрага могли бити оптужени. У афери са вакцином за „свињски грип“ наводно је избрисао звучна имена – од бившег министра здравља Томице Милосављевића до Смиљке Милеуснић-Аџић, директорке Југохемије.
Иако је читав случај пажљиво заташкан у јавности (погледати пример листа Политика), снимак Милановићевог гостовања на РТС-у постао је прави хит захваљујући интернету. И поред тога што су неки од прозваних (Радисављевић и Дачић) одмах демантовали Милановићеве тврдње, више нема сумње о постојању „службене белешке“ МУП-а у којој је апострофирано четрнаесторо људи које је требало у даљи поступак узети тужилаштво. А само неколико дана после Милановићевог наступа који се препричавао у јавности одређен је притвор Смиљки Милеуснић-Аџић.
Вероватно би и сам Милановић био задовољан да је то први од плодова његовог иступа, али како Пиштаљка сазнаје из поузданих извора, последњег дана прошле године још једанпут се покренуо механизам са Андрићевог венца. Наводно је председник Тадић позвао Млађана Динкића и од њега затражио да пита Зорана Станковића колико по његовој процени Милановић још зна и колико је намеран да још евентуално каже јавно, те да ли је његов наступ дириговала нека странка и да ли је та странка ЛДП. Станковић је одговорио колико је могао – да иза његовог саветника не стоји странка, да зна много, и много више од онога што је рекао а да је он као министар имао поверење у њега и да га никада није контролисао. После поновне интервенције из кабинета, како тврди извор, стигла је и наредба – склоните га.
На све то Љубиша Милановић за Пиштаљку каже: „Да су ствари ишле својим током, да су случајеви корупције процесуирани, ја никада не бих изашао у јавност. Склањају ме јер се боје будућих информација које бих могао да изнесем“.
Најзанимљивије су реакције Зорана Станковића, министра здравља које су ономе ко их је пажљиво слушао наговештавале овакав расплет. Он није крио изненађење а ни увређеност што га његов саветник није унапред обавестио о својим намерама. То може бити разумљиво. Али не и онима који су јесенас пажљиво пратили његову јавну расправу са министарком правде Снежаном Маловић. Он ју је јавно критиковао (21. септембар 2011) што је изашла у јавност са детаљима истраге о злоупотребама у куповини вакцина за свињски грип. Маловићева је тада истакла да је једна од осумњичених Светлана Вукајловић (бивша директорка РЗЗО), према резултатима полицијске истраге, погрешно информисала тадашњег министра здравља Томицу Милосављевића о детаљима набавке. Многи су њен иступ прокоментарисали као амнестирање Милосављевића.
Министарка правде је на Станковићеву критику оштро одговорила да „јавност има право да зна шта раде представници државних органа и институција и да ту не сме да буде тајни“, најављујући наставак одлучне борбе против корупције.
Јавном понижавању Зорана Станковића који се усудио да изговори оно што су сви видели ту није био крај. Наредног дана (22. септембар) Маловићевој у помоћ прискаче државни секретар министарства правде Слободан Хомен: „Апелујем на све министре, као и на министра Станковића да јавно не даје квалификације, јер као што се министарка правде не меша у рад његовог ресора, ни он не треба да се меша у рад координатора Владе за борбу против корупције“. Станковић је послушао.
Последњи интервју прошле године дао је недељнику „Сведок“ (27.12.2011), чији је повод јавни наступ Милановића. „Злоупотребио је моје поверење, јер сам и сад да будем искрен неке информације сазнао из медија, о томе шта је рекао мој саветник! Признаћете, нелогично је… Милановић, као и свако од нас, мора да сноси одговорност за јавно изнету реч. То што је он рекао на РТС-у и у другим медијима надлежни државни органи морају да провере! Ако се испостави да је у праву, онда се зна шта даље следи, као и шта следи ако се испостави да није у праву“.
Одмах после наступа на РТС-у Милановић је једини интервју дао Франкфуртским вестима: „Повући ћу се само у случају да сви са листе буду похапшени и процесуирани. Борићу се све док ме не најуре… Најзад, рекао сам себи да уколико дођем у ситуацију да ми руке буду везане – обратићу се медијима. То време је дошло и ево, проговорио сам“. На питање ко му је везао руке, Милановић је одговорио: „Пре свега власт, која избегава да се супротстваи помахниталој корупцији. Власт која примењује селективну правду, чиме вређа достојанство и част својих грађана. Такође, и полиција која је имала све податке о свим случајевима, али су њени појединци у врху вршили отворене опструкције, чиме су каљали образ оним часним полицајцима са којима сам искрено сарађивао“.

http://www.pistaljka.rs/home/read/178

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Љубиша Милановић

Najveći u Evropi… 

НАРУКВИЦА?

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција

Одлука Уставног суда Србије

»Da sam krala, krala sam«

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

Двор и идоли

А имовина?

Специјални суд 

И Милошевић је изградио подземну станицу Вуков споменик

Њега међу првима…

И Милошевић је изградио подземну станицу Вуков споменик

 

Ministar za infrastrukturu i eneregetiku u Vladi Srbije Milutin Mrkonjić uputio je juče, povodom izgradnje mosta preko Ade Ciganlije, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu i predsedniku Skupštine grada, čestitku na „još jednoj velikoj radnoj pobedi na radost građana Beograda“.

Данас

Њега међу првима…

NOVOGODIŠNJI INTERVJU – Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a:

Da ustane Karađorđe, mnogi se glave ne bi nanosili

Ljudi veruju našem Dnevniku.

Uočljiv je paradoks da u godini najveće gledanosti zapadnemo u najdublju finansijsku krizu.

Pretplata je sa skoro 70 procenata naplate u Beogradu i Novom Sadu sišla na oko 55 procenata.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/195618/Da+ustane+Kara%C4%91or%C4%91e%2C+mnogi+se+glave+ne+bi+nanosili.html

Miodrag Linta: Izgubili smo poverenje u Pupovca

Autor je predsednik Koalicije udruženja izbjeglica

Dana 23. decembra 2011. godine izabrana je nova hrvatska Vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem. Koalicija udruženja izbjeglica predala je istog dana u hrvatskoj ambasadi Otvoreno pismo, u kome apelujemo na gospodina Milanovića da podrži našu inicijativu da se između Srbije i Hrvatske otvori dijalog o povratku imovine i stečenih prava izbjeglim i prognanim Srbima i građanima Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj. Takođe, apelujemo na gospodina Milanovića da se založi za što hitniji napredak u dijalogu u vezi uspostave istih standarda za ratne zločine i konačnog rešenja pitanja nestalih lica.

Što se tiče vodeće srpske stranke u Hrvatskoj, Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca, velika većina izbeglih i prognanih je izgubila poverenje u navedenu stranku jer u proteklih osam godina učešća u Vladi Hrvatske nije ispunila njihova očekivanja. Postavlja se pitanje da u Hrvatskoj postoji srpska politička opcija koja istinski zastupa vitalne interese većine svojih sunarodnika? Moje je mišljenje da takve opcije nema, barem dosad, što pokazuju i sledeće činjenice.

Na nedavno završenim izborima za Hrvatski sabor ponovo su izabrana sva tri kandidata Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u XII izbornoj jedinici namenjenoj za manjine. U pitanju su Milorad Pupovac, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković. U skladu s rezultatima izbora SDSS ima legalno pravo da predstavlja Srbe ali, s druge strane, postavlja se pitanje njegovog legitimiteta. Naime, u biračkom spisku upisano je 183.992 građana srpske nacionalnosti. U XII izbornoj jedinici, u kojoj se biraju tri zagarantovana srpska poslanika u Hrvatski sabor, glasalo je svega 23.267 ili 12,65 odsto Srba.

Čelni čovek SDSS-a i Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac je dobio 14.541 ili 8,44 odsto glasova Srba upisanih u birački spisak. Druga dva kandidata, Vojislav Stanimirović i Jovan Vuković su dobili 14.188, odnosno, 12.249 srpskih glasova. Kandidati opozicione Koalicije srpskih stranaka ( Jovan Ajduković, Veljko Džakula i Milan Rodić) dobili su manje glasova od kandidata SDSS-a. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da je SDSS, u svakom pogledu, imao punu podršku ne samo hrvatske Vlade na čijem je čelu bila Jadranka Kosor (Slobodan Uzelac je bio jedan od potpredsednika) nego i Vlade i predsednika Srbije.

Na izborima za Hrvatski sabor 2003. godine Milorad Pupovac je dobio 25.773 srpskih glasova. Nakon pomenutih izbora SDSS je donio odluku da potpiše koalicioni sporazum sa HDZ-om i uđe u Vladu Hrvatske s obrazloženjem da se problemi Srba mogu rešavati samo s pozicije vlasti. Koliko je problema Srba SDSS rešio najbolje govori činjenica da je Milorad Pupovac na izborima za Hrvatski sabor 2007. godine dobio 15.466 glasova ili 10. 307 glasova manje nego na izborima 2003. godine.

I pored nezadovoljstva većine Srba rezultatima Vlade Hrvatske u periodu 2003-2007 godine SDSS je nakon održanih izbora 2007. godine odlučio da ostane u koaliciji sa HDZ-om bez stvarnih garancija da će nova vlada rešavati imovinske i druge probleme Srba. U prethodne četiri godine SDSS je u hrvatskoj vladi imao jednog potpredsednika, pet direktora uprava, dva državna sekretara, četiri načelnika sektora, tri savetnika i dr. Premda je u značajnoj meri učestvovao u vlasti, rezultat poslednjih izbora pokazuje da SDSS opet nije ispunio očekivanja većine Srba.

U prethodnih osam godina SDSS, kao dio hrvatske vlasti, nije rešio glavni problem Srba, a to je diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju hrvatskih državnih organa. Prošlo je 16 godina od završetka rata a Srbi u Hrvatskoj su i dalje građani drugog reda. Obe hrvatske Vlade u kojima je SDSS bio koalicioni partner nisu imale stvarne političke volje da se pronađe sveobuhvatno, pravično i trajno rešenje brojnih problema prognanih Srba i Srba koji žive u Hrvatskoj. Određeni pozitivni pomaci učinjeni su pod pritiskom međunarodne zajednice a ne kao izraz stvarne unutrašnje političke volje zvaničnog Zagreba.

SDSS je u prethodnom periodu podržavala politiku lažnog pomirenja između Srbije i Hrvatske što je u praksi značilo da se imovinski i drugi problemi prognanih Srba i drugih oštećenih građana drže pod tepihom. U prilog tome ističemo činjenicu da je SDSS krajem prošle godine odbio da podrži Peticiju izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske koju je dosad potpisalo 70.000 oštećenih građana kojom se samo traži povratak naših oduzetih imovinskih i stečenih prava, uspostava istih standarda u suđenjima za ratne zločine i rešavanje pitanja nestalih lica.

Štaviše, Milorad Pupovac je lobirao u pojedinim evropskim prestonicama da Evropska unija zatvori pregovore sa Hrvatskom o Poglavlju 23 „Pravosuđe i ljudska prava“ do kraja juna 2011. godine, iako je svestan da imovinski i brojni drugi problemi Srba nisu rešeni.

Da ne govorimo o procesu asimilacije Srba u Hrvatskoj, nepostojanju ekonomske perspektive na područjima koje su bile pod zaštitom UN, o stotinama srpskih sela u kojima nije obnovljena osnovna infrastruktura neophodna za normalan život, nepoštovanju principa proporcionalne zastupljenosti Srba u organima državne uprave, pravosuđu, policiji, zdravstvu, što je garantovano Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine i dr.

Izbeglim i prognanim Srbima, verujem i većini Srba koji žive u Hrvatskoj, treba nova politička opcija koja će se u okviru hrvatske države snažno zalagati, pre svega, za ispunjenje naših zahteva sadržanih u Peticiji kao i za sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji u kojem se, između ostalog, veoma jasno navodi da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama biće ništavni.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/izgubili_smo_poverenje_u_pupovca.46.html?news_id=231076 

> 

>> 

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

јул 20, 2010

Božidar Mandić: Zlobalizacija

 

Dosetka više ne služi da se razveselimo, nego da bi primetili iščezavanje budućnosti. Kritička misao nestaje (ili je uništena), a neprestano niču novi totalitarizmi. Zbog toga volim kovanice jer mislim da će promeniti svet na bolje.

Naravno da sam i sam pobornik mondijalizma, kao mlad čovek izjašnjavao sam se kao kosmopolita, sada kao planetarista, ali nikako ne mogu da svarim reč – globalizacija. Ona dobro zvuči, ali je njena suština drugačija. Mondijalizam sam uvek osećao kao montenjovski predlog zajedničke kulture, kosmopolitizam kao ukidanje granica, a planetarizam borbu za Opstanak. Problem globalizacije (ja je nazivam GLOBALITARIZAM) je što je sva usmerena na jednolični merkantilizam. Imperijalni potencijali stvorile su dve vrste ljudi: Oni koji imaju i oni koji nemaju!

Dok sam živeo u Novom Sadu, sedamdesetih, veliki deo naše komune radio je na Tribini mladih. Bilo je to avangardno mesto na kojem se razvijao angažovani intelektualizam protiv socijalnih nepravdi i ugušivanju umetničkih sloboda. Postojale su dve redakcije (mađarska i srpska), dva časopisa – Polja i Uj simpozion. Uglavnom smo svi bili prijatelji i zajedno se borili protiv državnih dogmi. Sada su jedni protiv drugih, a država uzima porez. Globalizacija nosi odgovornost zašto su se ljudi toliko razdvojili i postali antagoni. Globalizam je, što je paradoks, razvio nacionalizam. Plašim se, pošto živim individualnu kulturu, da jednog dana i ja ne postanem „srpski pojedinac“.

Oblici iskorištavanja čoveka su toliko narasli da je prosto zavladalo umilno ropstvo. Dobrovoljno. Rodio se rob bez protesta i bunta. A zlo slobodno šeta bulevarima. Agresija je na tone, a nigde agresora. Globalizacija jede i individualno i kolektivno.

Bio bih zadovoljan kad bi nam globalizacija već sad donela da lepo i dobro živimo, a ne u dvadeset drugom veku. Doduše, život se produžuje, ali i obećanja da ćemo jednog dana živeti normalno. Pro…longo…za Nigde…

Nije strašno što su političari i ekonomisti stvorili amalgam globalitarističke koalicije, nego što su se njoj i umetnici pridružili. Neodgovornost i imitacija postaju komercijalizacjia dela. Umetnost je postala akademski zatvorenik novca. Umetničko delo je počelo da se meri serijskom pojavnošću, a ne dušom i beskrajem.

Slobodan čovek ne može da zamisli kolika je zavisnost čoveka o ropstvu. Zbog toga sanjam da će Imperija preuzeti odgovornost i povratiti značenje sentence: Bratstvo – Sloboda – Jednakost! Da će izbledeti korporativna eksploatacija Planete i čoveka: UTILITARITE – PROFITABILITE – GLOBALITARITE. I da će globalizacija raditi za sveopšte dobro.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/zlobalizacija.26.html?news_id=230757

> 

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

Giorgio Agamben: Što je savremenik?

Giorgio Agamben: Što je savremenik?

4.

Na nebeskom svodu što ga promatramo noću, zvijezde svijetle okružene gustom tminom. Budući da u univerzumu ima beskonačan broj galaksija i svjetlećih tijela, mrak što ga vidimo ne nebu ono je što, prema naučnicima, traži objašnjenje. Želio bih vam sada govoriti upravo o objašnjenju što ga savremena astrofizika daje o tom mraku. U širenju univerzuma najudaljenije se galaksije udaljavaju od nas brzinom tako velikom da njihova svjetlost ne uspijeva doprijeti do nas. Ono što opažamo kao mrak neba jeste ta svjetlost koja strelovito putuje prema nama, a ipak ne uspijeva doprijeti do nas, budući da se galaksije s kojih dolazi udaljavaju brzinom većom od brzine svjetlosti.

Opažati u mraku sadašnjosti tu svjetlost koja nas nastoji dosegnuti, ali ne uspijeva, to znači biti savremen. Zato su savremenici rijetki. I zato biti savremen jeste, ponajprije, pitanje hrabrosti: to znači biti kadar ne samo uprijeti pogled u mrak epohe, nego također, opažati u tom mraku svjetlost koja se, usmjerena prema nama, beskonačno od nas udaljava. I još: biti tačan na zakazanom sastanku koji je moguće jedino promašiti.

Zato sadašnjost koju savremenost opaža ima slomljenu kičmu. Naše vrijeme, sadašnjost, nije naime samo ono najudaljenije: nipošto nas ne može dosegnuti. Njezina su leđa slomljena i mi se zadržavamo tačno na mjestu frakture. Zato smo mu, usprkos svemu, savremeni. Vi dobro razumijete da se susret koji je kod savremenosti posrijedi ne događa jednostavno u kronološkom vremenu: ima u kronološkom vremenu nešto urgentno i to ga transformira. A ta je urgentnost neprimjerenost vremenu, anakronizam koji nam dopušta da dokučimo naše vrijeme u obliku nekog ”prerano” koje je isto tako i neko ”prekasno”, u obliku nekog ”već” koje je isto tako i neko ”ne još”. Ona istodobno ne dopušta da u tami sadašnjosti prepoznamo svjetlo koje je, bez mogućnosti da nas ikad dosegne, neprestance na putu prema nama.

7.

Oni koji su nastojali misliti savremenost, to su mogli učiniti jedino pod uvjetom da su je rascijepili u više vremena, da su u vrijeme unijeli neku bitnu nehomogenost. Ko može reći: ”moje vrijeme” dijeli vrijeme, upisuje u njega cezuru i diskontinuitet; pa ipak, upravo tom cezurom, tom interpolacijom sadašnjosti u inertnu homogenost linearnog vremena, savremenik ostvaruje specijalan odnos među vremenima. Ako je, kao što smo vidjeli, savremenik onaj koji je slomio pršljene svojega vremena (ili, u svakom slučaju, opažao rasjelinu ili tačku prekida), on od te frakture čini mjesto sastanka i susreta vremena i generacija. Nema ničeg uzornijeg, u tom smislu, od Pavlove geste kojom iskušava i nagovještava svojoj braći onu savremenost par excellence koja je mesijansko vrijeme, biti savremenikom mesije, koje on naziva upravo ”sadašnje vrijeme” (ho nyn kairos). Ne samo da je to vrijeme kronološki neodređeno (parusia, povratak Krista koji označava kraj siguran je i blizak, ali nije izračunljiv) nego ono ima jedinstvenu sposobnost da uspostavi odnos sa svakim trenutkom prošlosti, da od svakog momenta ili svake epizode biblijske priče napravi proročanstvo ili prefiguraciju (typos, figura, omiljeni je Pavlov termin) sadašnjosti (tako je Adam, preko kojeg je čovječanstvo primilo smrt i grijeh, ”tip” ili figura mesije, onoga koji ljudima donosi iskupljenje i život).

To znači da savremen nije samo onaj koji, opažajući mrak sadašnjosti, dokučuje odlučno svjetlo; savremen je također onaj koji je, razdjeljujući i interpolirajući vrijeme, kadar transformirati ga i postaviti u odnos s drugim vremenima, čitati povijest na način koji prethodno nije bio poznat, ”citirati” prema nužnosti koja nipošto ne proishodi iz njegove samovolje, nego iz neophodnosti na koju on ne može ne odgovoriti. Kao da ona nevidljiva svjetlost, koja je mrak sadašnjosti, projicira svoju sjenku na prošlost, a ona, dotaknuta tim snopom sjenke, stječe sposobnost odgovaranja na tminu onoga sada. Nešto od toga morao je imati na umu Michel Foucault kad je pisao da su njegova historijska istraživanja prošlosti samo sjenka dovedena do teorijskog ispitivanja sadašnjosti. Također i Walter Benjamin kad je pisao da historijski indeks sadržan u slikama prošlosti pokazuje da će one dospjeti do čitljivosti samo u određenom momentu svoje historije.

CEO TEKST:

Giorgio Agamben, Che cos‘è il contemporaneo? Nottetempo. 2008.

Preveo s italijanskog Mario Kopić

http://pescanik.net/2011/12/sto-je-savremenik/

> 

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Mario Kopić: Nemoj da žuriš!

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић 

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Mnemosina, Leta i Lucifer

Средиште света

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА

Svetislav Basara: Silikonski usud

 

Taman ja, cenjeni publikume, počeh da se nosim mišlju da uradim silikonske sise – omatorilo se, valja se dotegnuti – kad pročitah crnu vest da su silikoni, je li, kancerogeni i da to nipošto ne treba činiti. Pa odustadoh.

Evo, francuska vlada apeluje na ambiciozne a sisate opajdare da takozvane implante povade o državnom trošku, a mene nešto obuze mala snaga kad se prisetih koliko su silikonskih sisa sponzorisali naši postpetooktobarski guvermani.

Ne trčite pred rudu, ne penite, nisu estetske operacije bile deo vladinog akcionog plana, nego su se domišljate dame našle, ako razumete šta hoću da kažem, na pravom mestu, u pravo vreme, u krevetu pravog čoveka. Da je nešto malo više iskrenosti, naše vlade i naši vladari bi se pohvalili – sasvim u duhu našeg identiteta – podatkom da bi silikonske sise, postavljene jedna do druge, premostile rastojanje između Srbije i Meseca.

Nisam siguran, ali mislim da sam vam na ovom mestu već opisao kako smo pokojni Batić i moja malenkost svojevremeno vodili jednog bivšeg visokopozicioniranog, da kažemo funkcionera (a da prećutim iz koje stranke) kod eminentne užičke vračare da mu saljeva stravu sporadi polne nemoći prouzrokovane opakim činima. To su, dame i gospodo, bila opoziciona vremena, pa je saljevanje plaćeno iz džepa začaranog funkcionera, ali ko zna ko bi platio da smo počem bili na vlasti.

Jeste ovo naknadna mudrost, ali druge mudrosti nema, takav je ljudski usud i u tom smislu smatram da je od samog početka bilo nečega trulog u famoznoj srpskoj opoziciji. Da je Milošević bio samo malo mudriji, garant bi i dan danas žario i palio. Kockice se prekasno slože – i to je takođe usud – i tek na osnovu debelo odocnele slike sagledamo da je u čitavoj opozicionoj bulumenti bilo veoma malo individua koje su se politike latile radi promene jednog nakaznog političkog sistema i da se ogromna većina tobožnjih opozicionara uključila u napredni pokret ne bi li se dokopala svakovrsnih besplatnosti, skupih automobila i silikonskih plavuša.

Da se ne zajebavamo, gorenavedeno je – a ne Merkelova, Kurtina ili Murtina – glavni krivac naše beskonačne stagnacije i beskrajnih tumaranja. Neke naivčine i dobričine se uzdaju u dolazak novih, neiskvarenih generacija, koje će jednoga dana uzeti stvar u svoje ruke, a ja vam tvrd stojim – nema ništa od toga. Mislim: nema vajde od promene društvenih uređenja, stranaka i politika. Trebalo bi menjati mentalitet. Ali za tako nešto ne postoji „politička volja“ i tu se krug zatvara. A kad bolje razmislim – i treba da se zatvori.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/silikonski_usud.881.html?news_id=230600

> 

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije

Ко је српска десница? РТС 1 – емисија ОКО – 16. 12. 2011.

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Tribina: Nova srpska levica

Mario Kopić: Nemoj da žuriš!

Славољуб Лекић: ЈЕСЕН МАГНАТА

Nikola Tomić: Ko nam je kriv?

Ко је српска десница? РТС 1 – емисија ОКО – 16. 12. 2011.

Док су пре десетак година популистичке партије изопштаване из јавне расправе и политичког живота, данас се у већини европских земаља са њима води отворен дијалог.

преузми: 57.03MB

 

Да ли су десничарске организације у Србији постале релевантан политички  фактор који више неће моћи да се игнорише и шта би значила евентуална забрана „Образа“? У вечерешњем издању Ока бавимо се и питањем колико су десничарске организације привлaчне младим људима и расте ли њихов утицај. Да ли држава узмиче пред екстремном десницом и зашто нема адекватне реакције друштва?

У Оку о томе говоре Владимир Вулетић, социолог, Невен Цветићанин, сарадник Института друштвених наука и Бошко Обрадовић, секретар Управног одбора покрета Двери.

Емисију води Зоран Станојевић.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Tribina: Nova srpska levica

Хришћанска страна комунизма

The left’s ‘Tea Party’?

Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije

Autor: Beta

Koalicija novinarskih i medijskih udruženja danas je oštro protestovala zbog načina na koji vlada namerava da primeni odluku o izdvajanju 368 miliona dinara za medije, koliko je predviđeno predlogom budžeta za 2012. godinu.

- Ova sredstva se neće raspoređivati putem projektnog finansiranja, u skladu sa javnim interesom, nego će biti dodeljivana direktno medijima – budžetskim korisnicima, pre svega javnom preduzeću agenciji Tanjug – navodi se u zajedničkom saopštenju NUNS-a, UNS-a, NDNV-a, ANEM-a i Lokal presa.

Kako se navodi, Vlada Srbije pogazila je osnovne principe nedavno usvojene Medijske strategije, ali i akta koja regulišu državnu pomoć i njenu kontrolu, narušavajući princip ravnopravnosti na medijskom tržištu.

- Ova odluka je u suprotnosti sa ključnim stavom Evropske komisije da u svakoj dodeli državne pomoći mora biti jasno definisan javni interes – navala je koalicija novinarskih i medijskih udrženja.
Koalicija ističe da država, umesto da radi na stvaranju ravnopravnih uslova na tržištu, nastavlja praksu finansiranja medija koji se nalaze u njenom vlasništvu, potpuno zanemarujući javni interes i kršeći pravila slobodnog tržišta i principe za koje se zalaže EU.
- S obzirom na činjenicu da se agencija Tanjug izdržava od novca poreskih obveznika, a posluje i na tržištu, ovom odlukom Vlada Srbije nastavlja da podstiče princip nelojalne konkurencije, dodatno ugrožavajući poslovanje preostale dve novinske agencije – smatra koalicija.
Medijska koalicija navela je da je konačni cilj odluke gašenje Tanjugove konkurencije i uspostavljanje državnog monopola u sferi novinskih agencija i zatražila da Vlada javno saopšti da li je odustala od Medijske strategije pre nego što je i počela da je primenjuje.

Danas, 20. decembar 2011

>>>>>

Beograd spreman da predloži nova rešenja za Kosovo. Dupli suverenitet bi omogućio da se nijedna strana ne oseća gubitnički, pišu Novosti.

Dvojni suverenitet, kao jedno od mogućih rešenja za raspetljavanje srpsko-albanskog čvora, nova je ideja koju je izneo predsednik Boris Tadić.

Njegova poruka je da naša država ne odustaje od pregovora i da su u igri i modeli koji se baziraju na međunarodnim rešenjima – sporazum dve Irske, Južni Tirol ili dogovor dve Nemačke.

Predrag Simić, stručnjak za međunarodnu politiku, objašnjava za Novosti da je dvojni suverenitet kreativan predlog i da tako nešto postoji samo u Andori, koja je pod duplom vlašću španskih biskupa i francuskog predsednika.

“Sada na severu Kosova već postoji dvojni suverenitet. Ipak, ne očekujem da kratkoročno može da dođe do formalnog potvrđivanja te realnosti. Jer, albanska strana bi se osećala poraženom. Teško je primeniti model Južnog Tirola, jer Srbija nema novca da ekonomski ”čuva” sever KiM,” kaže Simić.

Večernje novosti, B92,

20. decembar 2011

>>>>>>

Blog Kosmet via Kosmos, 12. септембар 2011.

 

Српски план за Космет

 

Српски план за Космет може бити усавршена верзија Ахтисаријевог плана – и допуњена тако да све оно што по Ахтисаријевом плану важи са Србе са Севера Космета, као и за Србе који живе у енклавама, што договоре сами Срби и Албанци, важи и за остатак Космета у односу на Србију и Београд.

Дакле, аутономија косметских Срба у односу на Албанце – унутар Космета, и аутономија Албанаца са Космета и југа Србије у односу на Србе – унутар Србије.

Потребна је вешта синхронизација тих процеса.

Потребна је и спремност за бројне компромисе који се морају учинити.

Јасно је да Албанци могу имати само већу аутономију у односу на прериод пре 1999. године, и јасно је да Срби морају бити безбедни на Космету, где никада током историје није било периода када Албанци нису чинили насиље према Србима.

Јасно је и да војна база САД мора остати на Космету (све док САД имају у интересу) и може се та чињеница искористити (што наравно не зависи само до развоја догађаја у Србији или циљева и жеља Срба) да заиста дође до тога да Албанци прекину са насиљем и нападима на Србе.

На северу Космета Срби би имали аутономију, а у остатку Космета ред и борбу против криминала спроводила би полиција (унутар које би било и Срба, у енклавама) и војници САД (и савезника, у зависности како се заврше преговори око статуса).

Мислим да би и Русија то подржала, пошто се Русија залаже за мирно решење (рат би пореметио градњу гасовода Јужни ток, између осталог).

А шта је са ЕУ? Део политичко-војно-економске елите САД не жели јаку ЕУ и ради против ЕУ. Исто важи за део владајуће елите у Русији. Али, и без тога, ЕУ је слаба творевина која је сада животно угрожена и мале су шансе да још дуго постоји (у овом облику).  Србија унутар ЕУ има савезнике, има и противнике. Треба одржавати везу са савезницима, и то је све, док унутар ЕУ не дође до расплета кризе у којој се налази добар део држава чланица, валута евро али и институције у Бриселу (са све кризом у Белгији, која је пред поделом). Савезници Србије унутар ЕУ и Европе подржаће свако решење којим Космет остаје део Србије и којим се долази до мира и владавине права у региону.

Турска је, такође, међународни политички и војни фактор на који се мора водити рачуна. Уколико Турска не спороводи империјални неоосманизам – уколико промени одлуку о признавању “независног Косова“, уколико прихвати Републику Српску као посебан ентитет унутар Босне и Херцеговине, уколико не помаже милитаризацију муслимана у Србији – Турској треба омогућити да слободно учествује у економском и културном животу Балкана, да се слободно повезује са муслиманима широм Балкана. Ако Турска омогући и хришћанским народима са Балкана исте услове пословања и слободно кретање унутар Турске, исто треба омогућити Турцима. Турска у овом тренутку иде ка изазивању рата са Израелом и Грчком. Израел и Грчка подржавају опстанак Космета унутар ЕУ, подржавају опстанак Републике Српске, а Турска је признала “независно Косово“ и подржава муслимане у БиХ који раде на разбијању Републике Српске. То је још једна ствар о којој треба водити рачуна када се креира политике Србије према Турској. На све ово треба додати и расплет око гласања у УН за признавање Палестине. Глупо је да у овом тренутку нешто више напишем на ову тему јер ће врло брзо доћи до гласања у УН; да сам на власти до сада би већ завршио преговоре за Израелом и објавио грађанима свој став. Са ове позиције и у овом тренутку могу да кажем само да треба остати у више него добрим односима и са Израелом и са Палестином. 

Србија, као што сам већ написао, треба и званично да одустане од чланства у ЕУ, да настави: унутрашњу европеизацију, успостављање владавине права и развој економије, уз јачање војске, и да све време тражи мирно решење за статус Космета и права Срба у региону, при том да увек буде спремна да и силом ако је потребно штити права Срба на Космету и у региону. Више о унутрашњој и спољњој политици има на линковима испод.

Објављено од стране Varagić Nikola

>>>>>

Илирија

26. септембар 2011.

(…)

КОНФЕДЕРАЦИЈА

Србија, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора, Албанија, Босна и Херцеговина, Република Српска – треба да буду једна лабава конфедерација. Нека се изабере неутрално име. Ја сам одабрао Илирија, као предлог. 

Срби са Космета треба да буду у конфедералној заједници са Албанцима, дакле Космет треба да буде конфедерација. Али конфедерација унутар федералне и унитарне Србије.  Босна и Херцеговина треба да опстане као федерација три ентитета, или евентуално два, српског и бошњачког. И да као федерација буде део конфедерације. 

Кроз ту конфедерацију Србија би имала најближе односе са Србима који живе у Црној Гори и Македонији, опстале би специјалне везе са Републиком Српском и сачуван Космет унутар граница Србије. Србија би била федерална држава са специјалним статусом за Космет, децентрализована и регионализована на територији која не обухвата Космет. То нeће бити могуће, јер би дошло до дезинтеграције Србије, ако такав план не буду спроводили они који имају ауторитет у српском народу, ако се не појаве ауторитети, који су у стању да спроводе српске интеграције демократским средствима, у складу са околностима, уважавајући потребе других народа, а паралено са децентрализацијом, прављењем федерације и конфедерације. 

Србија и са статусом Космета као “републике“ унутар “федерације“ (дакле, Србије) може водити сопствену спољашњу и унутрашњу политику, без условљавања из Приштине. Али неће моћи у неким случајевима потпуно самостално да одлучује, у одређеним случајевима биће неопходно сарађивати са Албанцима. Због тога помињемконфедерацију (дакле, конфедерацију унутар које би била федерација Србија са конфедералним Косметом у свом саставу; Албанија, Црна Гора…) као пут ка успостављању мира између Албанаца и Срба.

Када се постигне договор о миру, морају се пронаћи путеви сарадње, заједнички економски интереси који ће свима донети корист, и због тога се морају изградити механизми договарања и одлучивања, на релацији:

Београд-Приштина, Београд-Приштина-Тирана,

Београд-Приштина-Тирана-Скопље,

Београд-Подгорица, Београд-Приштина-Подгорица, Београд-Приштина-Тирана-Скопље-Подгорица,

као и на релацији:

Београд-Бања Лука-Сарајево, Београд-Бања Лука-Сарајево-Приштина-Подгорица-Тирана-Скопље.

Што се тиче статуса Срба који живе у Хрватској, или су пореклом из Хрватске, пошто се очекује пријем Хрватске у ЕУ, тражити иста права за Србе у Хрватској (Крајини) попут оних које Србија даје Албанцима са Космета; дакле, тежити формирању Српске Крајине, која би као посебна територијална јединица била део федералне Хрватске.

Та балканска конфедерација, Илирија како је тренутно зовем, треба да служи интересима обичних грађана, стварању бољих економских услова и владавине права у целом региону, слободном протоку људи, робе, идеја и капитала, али тако да свако чува свој идентитет, да чува своју културу, да штити своје национално и духовно наслеђе. 

Србија би штитила Србе на Космету и српско наслеђе на Космету. Српски народ у Црној Гори не би остао без подршке Србије. Исто важи за Србе у БиХ и Македонији, као и за Србе у Албанији. Србија има своје интересе, своје захтеве, исти случај је са другим народима, зато треба преговарати.

У тој конфедерацији не би само Србија била велика, унутар ње би и Албанија била велика, Црна Гора би била и независна и у заједници са Србијом, у тој конфедерацији сви Бошњаци живели би заједно, Македонија би опстала као држава (федерација или конфедерација). 

У овом тренутку, наравно, оваква идеја изгледа нереално. Чак и ако се потпуно занемаре ванбалкански политичко-војно-економски фактори који утичу на живот људи у нашем региону. Срби и Бошњаци су далеко од добросуседских односа, Срби и Албанци су у непријатељским односима, у Македонији и Црној Гори бујају македонски и црногорски национализми.

Но, ако ипак, некако, дође до разговора између неких нових представника ових народа, у будућности, а пре него што ове државе уђу у ЕУ (значи никада), можда  конфедерација  постане разумно и прихватљиво решење.

Да би се цела прича заокружила, потребан је и дијалог и договор на релацији Београд-Скопље-Атина, као и Београд-Скопље-Атина-Софија-Тирана.

Пошто је настанак  конфедерације реалнији од опстанка Европске уније, конфедерација треба да остане отворена за пријем Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чешке и Словачке, и можда Хрватске и Словеније, по распаду ЕУ. Уколико дође до распада ЕУ, а народи у овом региону не пронађу решења за проблеме, чека нас још један крвави балкански рат. Или окупација од стране неке ванбалканске државе (или алијансе). Или подела Балкана између више ванбалканских вандалских држава. То је сасвим реалан сценарио – треба покушати успостављање разумног дијалога са суседним нацијама, уколико не иде – треба се спремати за рат (видети ко су могући савезници, ко су непријатељи, унутар Балкана, ван Балкана…).

Објављено од стране Varagić Nikola

Mario Kopić: Nemoj da žuriš!

 

Opreka između toga da se ništa ne može i da se može sve, da se ništa ne može napraviti i da se može napraviti sve što se treba napraviti, opreka što se danas stječe u opreku da nema više vremena i da još ima vremena, jeste opreka koja svu zapadnjačku civilizaciju već dva milenijuma potiskuje u procjep između ultrapasivizma i ultraaktivizma. Na jednoj strani: ništa ne treba činiti, jer će sutra ionako sve biti drukčije. Na drugoj strani: valja nam učiniti sve, jer sutra ništa više neće biti drukčije. Možemo samo čekati da dođe Drugi – a Drugi će doći ako pripremimo, takoreći iznudimo njegov dolazak. Ako pripremimo novi dolazak Godota kao Spasitelja čovječanstva.

U Beckettovoj drami U očekivanju Godota, drami čekanja na izbavljenje, taj je paradoks zaoštren do krajnosti i izoštren položajem, odnosno stanjem samoga Godota. Na Vladimirovo pitanje što radi gospodin Godot, dječak, njegov poslanik, odgovara: ”Ne čini ništa, gospodine” (Il ne fait rien, monsieur). Riječ je o istim riječima što ih na početku drame izriče Estragon, pasivna opreka aktivističkog Vladimira: ”Ništa za činiti” (Rien à faire). Polazi li dakle i gospodin Godot od toga da se ništa ne da učiniti? Što čini Godot kad ništa ne čini? Sprema se za dolazak, za dolazak na obećani susret. Sutra. A jer postoji samo ono danas, tog sutra vjerojatno nikada biti neće. Zato Godot nije obećanje: njegovo navodno obećanje nije obećanje Drugoga, nego naše samoobećanje. Obećanje koje nije obećanje Godotu, nego vlastitom čekanju, čekanju kao čekanju na Godota. Zatvoreni krug, ali krug koji se, barem naizgled, otvara prema spolja: otvara očekivanjem. Bez njega bi Vladimir i Estragon bili sasvim sami posred same samoće, bili bi u potpunoj praznini. Naime, praznini smisla, praznini u kojoj vlada smrtna dosada, a na njenom obzorju – samoubistvo.

Tako ostaje nada. ”Sutra ćemo se”, najavljuje Vladimir na kraju drame, ”objesiti”. I odmah dodaje: ”Osim ako Godot dođe”. I tako u beskonačnost.

Konačna je odluka: hajdemo. A didaskalija dodaje: ne miču se s mjesta. Vladimir i Estragon, razbojnici bez onoga usred njih, čekaju i dalje. Opsjednuti Godotom, ne mogu se pomaknuti s mjesta (čekanja), ne mogu postati slobodni, otvoreni za slobodu-prostor svijeta. Dočekali smo kraj igre, ne dočekavši ništa.

Na kraju drugog milenijuma sve je ukazivalo da je dvomilenijsko konfliktno doba, doba suprotstavljenih silnica, simboliziranih ribama okrenutim u suprotnim smjerovima, isteklo. Da je protivrječnom čekanju kraj. Da smo se načekali. Da smo se zasitili čekanja. Premda je natrpano djelatnostima, djelatnostima od sekundarna značenja, čekanje znači obamrlost. Posljedica je prepuštenost događanju. No obamrla prepuštenost, bez opuštenosti. Nesretna prepuštenost.

U drami U očekivanju Godota najsretniji je pasivni lik iz drugog para. Premda ga Pozzo muči, Lucky, odnosno Srećko, ne pati. Sretan je, objašnjava Beckett u razgovoru s Colinom Duckworthom, jer ništa više ne očekuje. Ništa ne čeka. Dakle, ne čeka ni Godota. Kad mu Pozzo naloži misliti, započne doduše deklamirati o Bogu, ali o Bogu s apatijom, atambijom i afazijom, dakle o prilično čudnom Bogu. Osim toga, njegovo deklamiranje završava u praznom hodu. Neki tumači su u Godotu, u njegovoj bijeloj bradi, htjeli vidjeti Boga. No tu pretpostavku dovodi u pitanje već to da Estragon, čekajući Godota, posred drugog čina s uzdignutom šakom na sav glas zavapi:  ”Bože, smiluj se!” Božjeg odaziva dakako nema. Igra ide dalje, kako je započela i kako će se završiti. Do Događaja, do drugog dolaska Drugog, neće doći. Time postaje upitan i njegov prvi dolazak.

Nahodimo se pred prezencijom bez parusije. Za one koji čekaju to je stanje prisutnosti Odsutnog, stanje prisutnosti bez nazočnosti. Od dolaska Odsutnog očekuju više nego sreću, očekuju blaženost. A budući da nam blaženost nudi već sve, i u tom je slučaju riječ o stanju u kojem ne očekujemo više ništa. Samo što to stanje nije moguće dosegnuti, barem ne na ovom svijetu. Na ovom svijetu, dok smo živi, susreta s Drugim oči u oči nema. Zato je sreća u čekanju na blaženu sreću isto tako izopačena kao i Srećkova sreća. Obje su sreće, dok smo tu, tu na svijetu, nesretne sreće. No usprkos tome, s njima još nismo na dnu.

Najnižu tačku dosežemo, čekajući na Godota, u Vladimirovoj metafori o rađanju u smrt: ”Raskrečene nad grobom i težak porođaj. Na dnu jame, sanjalački (rêveusement), grobar zavlači svoja porođajna kliješta. Imamo vremena da ostarimo. Zrak je pun naših krikova”. To nije slika o rađanju mrtvorođenih, nego o porodu živih, ali porodu u grob. Između rođenja i smrti možemo čekati što bilo i koga bilo, no pouzdano ćemo dočekati samo – smrt. Čemu onda uopće čekanje?

Čemu onda uopće čekanje? To je prijelomno pitanje našega vremena. Pitanje koje nas baca u drugu krajnost, u žurbu, u pretjecanje. A pretjecanje ima dva oblika. Prvi oblik, stalno prisutan i u samoj Beckettovoj drami, izražava se u nastojanjima da smrt preteknemo samoubistvom. Drugi oblik, upravljen protiv čekanja kao takvog, izražava se u pretjecanju samoga sebe. Vrijeme juri, ma kolikogod sporo išlo. Zato ubrzajmo! Povucimo ružu za nos da bi brže rasla!

No ružu nije moguće vući. Možemo je samo zalijevati. Strpljivo, svaki dan. S razumijevanjem. I ljubavlju. Vrijeme ne možemo preteći. Možemo mu se samo približiti. Kao što se možemo samo približiti samome sebi i svom životu. No ne pretjecanjem, nego usporavanjem. Jedno nas usporavanje može opustiti, opustiti u opuštenosti koja nije podređena niti čekanju odnosno obamrlosti, niti ubrzavanju odnosno pretjecanju. Kako nas je Wittgenstein podučio: ”Filozofi bi trebalo da se međusobno pozdravljaju s: polako, nemoj žuriti!”

Otvorena igra na sreću započinje onda kad smo na svršetku igre na sve ili ništa. Otvara se, s onu stranu razapetosti između spašenosti i pogubljenosti, prostor života. Otvara se prostor žive slobode, prostor veselja prema životu.

http://pescanik.net/2011/12/nemoj-da-zuris/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?

Tihomir Trišić: Nikolićev plan i Tadićeva rešenja

Химна ЗА Живот Србије

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

Tihomir Trišić: Nikolićev plan i Tadićeva rešenja

Danas je svima jasno da smo u bunaru, individualno kao građani i nacionalno kao država. Većina misli da Nikolić nema plan za KiM i EU integracije, i da Tadić nema rešenja za izlazak iz krize u kojoj je vlast. Greši većina, obojica imaju džokera.

Ovih dana svi naši politički faktori u zemlji su manje-više sluđeni, dezorijentisani, uplašeni, dok niži nivoi struktura u državnom poretku počinju da se komešaju, okreću u skladu sa predstojećim političkim izborima u Srbiji, i poput životinja koje imaju savršen instikt za prepoznavanje opasnosti nastoje da pravovremeno reaguju, a to znači da se pravovremeno opredele za ličnost, partiju, politiku, ekipu, iliti čopor koji će da im lično donese sigurnost, uspeh, pobedu, ispunjenje želja.

To ovog časa znači slabljenje lojalnosti u odnosu na postojeću institucionalnu, personalnu garnituru, i strukturu vlasti i moći, koja je iznutra, unutar Srbije, pritisnuta opozicionim strukturama koje bi da zamene postojeće strukture vlasti, moći, kapitala. Danas smo spolja, van Srbije, svedoci ogromnog pritiska na vlast, a pre svega na Borisa Tadića.

Da ne prekidamo tradiciju, evo ekskluzivno šta sledi, ovog puta u operativnom smislu:

1. SPC će uskoro ispaliti jednu, a potom od kraja januara ceo plotun neugodnih “raketa” na Borisa Tadića i vladu Mirka Cvetkovića, što neće uspeti da amortizuju ni vladike na liniji, ni Mlađa Đorđević&Co sa svojim “političkim” operacijama po patrijaršiji. Pri tom očajno stanje u SPC na KiM sa sve ostarelim ženskim monaštvom, nezaštićene i nemoćne stradalnice koje nam čuvaju manastire, sa sve prisutnom “žuticom” u Pećkoj patrijaršiji, koja nije mimoišla ni monahinju Irinu, ekssuprugu našeg predsednika, ni dugove koje te stradalnice još nisu otplatile, a koji su nastali da bi obavile inauguraciju patrijarha Irineja u Pećkoj patrijaršiji i ugostile brojne zvanice iz Beograda, predstavljaju pored brojnih drugih, razume se važnih uzroka, eksplozivno punjenje rakete koja će poleteti uskoro iz Patrijaršije SPC ka Andrićevom vencu i Nemanjinoj. Svečano će da je lansira novopostavljeni šef kabineta patrijarha, inače nemački državljanin, kome je nemački i maternji jezik, tako da eventualno objašnjenje Mirko Cvetković ili Boris Tadić mogu dobiti i na jeziku Getea u vezi sa ovom o čemu pišem.

2. “Insajder” je zahuktao pripreme novog serijala koji će u januaru početi da se emituje na B92, a koji sa oduševljenjem iščekuju u Prištini. Taj serijal će takođe predstavljati pritisak na vladu i predsednika i njihovu sadašnju politiku prema KiM, jer će do te mere kriminalizovati Srbe na severu KiM, institucije, politiku prema KiM, da će biti jako teško posle toga braniti sadašnju politiku vlade o KiM, što pritiska, na javni preokret, a to je pritisak posebno na rejting državnog vrha uoči izbora.

3. Greška se zove Bogoljub Karić. Demokratska stranka i Boris Tadić donedavno su, do pre dve godine, praktično bili na lokalnim izborima koalicioni partner sa PSS-om Bogoljuba Karića od Odžaka do Aranđelovca itd. Iako je i tada Bogoljub Karić bio pod poternicom. Umesto da upravo Bogoljubu daju “amnestiju” i mandat da predvodi razrešenje kosovskog čvora i problema Srba i Albanaca, jer ne postoji niko među Srbima, posebno ne među onima sa Kosova, ko može bolje i uspešnije to da uradi, a posebno ne Borko Stefanović, preovladala je “reket” logika moćnih dvorjana, a ne državnička logika onih koji su smatrali da nečije “reketaške” ambicije nad Karićem ne mogu biti preovladavajući državni interes Srbije, koji se ogleda u istorijskom razrešenju kosovskog problema s jedne strane, i samim time ubrzanim evrointegracijama s druge strane. Ta greška aktuelne vlasti postala je “tajno oružje” Tomislava Nikolića za njegovu aktivnu ulogu u razrešenju kosovskog čvora, i zbog te činjenice danas je Bogoljub Karić rado viđen i diskretan gost i kod moćnog međunarodnog faktora, i kod Albanaca i kod lokalnih Srba, a Tomislav Nikolić, opozicioni lider kome se otvaraju međunarodna vrata, opozicionar koji ima ozbiljan potencijal (Bogoljuba Karića) i bolji plan i rešenje i resurse za KiM nego aktuelna vlada i predsednik, što je paradoks. Samo naivni su mogli poverovati da koaliciono udruživanje SNS-a sa “kompromitovanim” Karićem ima veze isključivo sa finansiranjem SNS-a. Tu vrstu kombinacije Tomislav Nikolić mogao je da obezbedi od 50 drugih tajkuna, počev od Miroslava Miškovića i drugih zainteresovanih, koji ga ne bi izlagali javnom i političkom riziku sklapanja koalicije sa licem sa poternice, ali nijedan od tih tajkuna nije rešenje za KiM, a Bogoljub to može da bude.

4. Ima i Boris Tadić neka rešenja na raspolaganju da se izvuče iz negativne tendencije koja preti da sruši njegovu političku dominaciju, a sa njim i znatan deo trenutnih nacionalnih i državnih intersa Srbije, a koja skoro niko danas ne očekuje više od njega, ni u zemlji ni u svetu.

Pitanje je da li sme i zna kako:

a) Da umoli odmah Francusku da postanu naši zaštitnici unutar EU i, razume se, za to im ponudi opciju koju Francuzi neće moći da odbiju, da u odnose sa Rusijom unese momentalno bratsku iskrenost, a u odnose sa SAD-om poslovnu pragmatičnost;
b) najhitnije konsoliduje sistem nacionalne bezbednosti koji je na putu da mu kaže do viđenja
c) blokira i neutrališe “štetni” strani uticaj koji je ušao u bubrege Srbije i onemogućuje da se uspostavi odgovarajuća srpska politika i državna strategija;
d) izvrši desant na “organizacije” i uhapsi pet glavnokomandujućih “bosova” koji su kao metastaze raširili svoj kriminalni “uticaj” na celi politički i ekonomski sistem u zemlji, čime onemogućuju isto što i strani “štetni” uticaj;
e) otpočne pripreme za novi Ustav Srbije i pretvori izbore u praktično referendumsko izjašnjavanje.

Ukoliko od svega navedenog Boris Tadić ništa ne preduzme, računajte da mu sve drugo što preduzme neće biti dovoljno da zaustavi negativnu rezultatsku i političku tendenciju.

http://akter.co.rs/politikaprint/4262-nikolicev-plan-i-tadiceva-resenja.html

Химна ЗА Живот Србије

 

Pavle Ž. Obradović: Kosmet, ljudsko pitanje?

Autor je profesor istorije

Zbog male brojnosti i materijalne snage, balkanski narodi i države su kroz istoriju u značajno većoj meri od svoje snage doprineli razvitku svetske nauke i civilizacije, ali nikada nisu mogli bitno uticati na politiku velikih sila u kreiranje političkih, vojnih i ekonomskih odnosa u svetu. Prošlost nas uči, kada su god mali otišli kod velikih po vunu, vratili su se ošišani.

Tako je i sa pravdom, ne traži se pravda od velikih, već se stvara u međusobnom dogovoru i saradnji malih naroda. Kada god su mali narodi u rešavanju međusobnih problema tražili posredovanje velikih sila, rešenja su bila na njihovu štetu. Istina, dešavalo se u istoriji, da su neki mali narodi u pojedinim periodima istorijskog razvitka, pravilno procenili odnos snaga u svetu i ušli u sferu interesa i zaštite moćnih naroda i država, pa su po tom osnovu trenutno ostvarili neke privilegije za sebe, na štetu susednih naroda i država, ali to nije bilo dugoga veka. Kako je relativnost osnovna zakonitost razvitka ljudske civilizacije, to je odnos snaga i moći u svetu neminovno promenljiv. Prelazak sa pozicije moćnika pobedničke strane u gubitničku poziciju na prostoru Balkana često je bio suviše bolan i krvav, za narode koji su gubili moćnog zaštitnika, jer ničija moć nije trajala večno, ili, kako to narod kaže „ničija nije, gorela do zore“.

Odnosi Srba i Albanaca, njihova istorijska sudbina u 19. veku, a i pre toga od Kosovske bitke nadalje, u najtešnjoj vezi su sa istočnim pitanjem. To je naziv koji se pojavio u diplomatiji 19. veka, za pitanje opstanka Osmanskog carstva, u celini ili u pojedinim zemljama u oblasti Levanta i Balkanskog poluostrva. Nakon balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, po istorijskom pravu, pitanje Kosmeta, tj. Stare Srbije, kako se tada zvanično nazivao je rešeno u korist Srbije, a odnosi Srba i Albanaca se postavljaju kao nacionalno i versko pitanje na toj teritoriji i u Kraljevini SHS, a kasnije Jugoslaviji. Nakon Drugog svetskog rata, komunisti su smatrali da su rešili nacionalno i versko pitanje u celoj FNRJ, odnosno SFRJ, pa tako i na Kosovu i Metohiji. Tek od masovnih demonstracija Albanaca 1968. i 1981. godine aktuelizuje se i intenzivira pitanje međunacionalnih odnosa na Kosmetu, koji sve više postaje gorući problem u zemlji. Negde, osamdesetih godina 20. veka jedan broj „umnih“ srpskih akademika i intelektualaca postavlja pitanje odnosa Srba i Albanaca na Kosmetu kao demokratsko pitanje. Interesantno je da nikoga nije interesovala sudbina malog čoveka na Kosmetu, bilo Srbina ili Albanca.

Nemoguće je na Kosmetu istovremeno rešavati stare, istorijski nasleđene i trenutne probleme u odnosima Srba i Albanaca. U središte interesovanja treba staviti čoveka i njegove trenutne, svakodnevne probleme, ne zanoseći se pri tome istorijskim pravom, pobedničkom euforijom, niti gubitničkom letargijom. Evropska unija i NATO, Brisel i Vašington, Beograd i Priština nametanjem rešenja neće rešiti probleme i patnje ljudi na Kosmetu. Istorijski odnosi Srba i Albanaca nisu kroz istoriju bili sjajni i primerni, ali nisu bili ni tako loši kako se sada predstavljaju i izgledaju. Bilo je tu i poštovanja, druženja, emocija, kumstava, dobrih kolegijalnih i komšijskih odnosa. Nesreća je Srba i Albanaca, što pre dve decenije nisu imali kvalitetne ljude na čelu, sposobne da razmišljaju u strateškim kategorijama, koji bi seli i dogovorili se o zajedničkoj budućnosti. Time bi bile izbegnute mnoge nesreće, koje su se desile i koje će se, plašim se, desiti na Kosmetu.

Samo onaj, ma iz kog naroda bio, ko je izgubio elementarni osećaj ljudskoga stida može da živi u tuđoj kući ili stanu, koje je silom uzurpirao, da spava u tuđem krevetu kao da je njegov, da jede i hrani decu iz tuđih kašika i tanjira, greje ih na tuđem ognjištu i očekuje sreću. Može li čovek da ore i seje tuđu njivu, kao da je njegova, da radi u tuđem lokalu, koji je neko mukom kupio, a da mu ne plaća zakupninu, to ljudi ne rade, to rade neljudi. To nije pitanje za Brisel, to se ne može rešiti u Briselu. Kao što je ljudska dužnost svih Srba, da obezbede tamo gde su većina da se neko ko je druge nacije, vere, opredeljenja ili mišljenja oseća sigurnim sa svojim porodicama i imovinom, tako je dužnost ljudi, Albanaca, komšija na Kosmetu da obezbede da komšije Srbi, njihova čeljad i imovina budu sigurni. Ma koliko bili jaki država, vojska i policija ne mogu obezbediti mir srpskoj porodici u Žitinju kod Gnjilana, to mogu samo komšije Albanci. Najbolja ograda, zaštita i obezbeđenje je dobar komšija. Znaju dobro komšije Albanci ko je uzurpirao tuđu imovinu i ko trpi nepravdu. Svesni su Albanci takođe, da sudstvo i policija na Kosmetu ne rade valjano svoj posao, bez obzira čiji su: Kosmeta, Evrope, ili Srbije, jer se zločinci ne kažnjavaju.

Dok je god takva situacija na Kosmetu, treba odložiti velike teme, pogotovu o granicama, koje na Balkanu više liče na torove. Evropa koja je na ovom stupnju civilizacijskog razvitka ukinula granice, smatrajući ih suvišnim, jer ometaju slobodan protok ljudi, roba i kapitala, svesrdno nam pomaže da ih uspostavljamo i tamo gde ih nikada nije bilo, odlažući rešavanje običnih ljudskih problema na neodređeno vreme.

Svaki misleći čovek, oseća da u savremenom svetu narasta neko zlo, kao prenapumpani balon koji samo što nije pukao, niko ne zna šta to narasta, ali se svako plaši šta će biti kada pukne. Zato, probleme na Kosmetu treba rešavati dok je i prividno mirno, odmah, ljudski, komšijski, bratski i pošteno, da ne bi poslužili kao novo seme zla u neizvesnoj budućnosti.

> 

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 

Илирија

Српски план за Космет

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Occupy Kosovo

Koliko mogu da izdrže?

Милом или силом?

Повратак у будућност

Изгубљени у историји

Nataša B. Odalović: Jevrosimin imperativ i overdozirani realizam

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

T: Albanci

 

Јелисавета Карађорђевић тражи Брдо код Крања

 

После рехабилитације мог оца у Београду биће занимљиво видети реакцију суда у Словенији, каже ћерка кнеза Павла Карађорђевића

То­ком три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка кнез Па­вле је ку­пио пр­во дво­рац из 12. ве­ка, а он­да је део по део ку­по­вао и пар­це­ле око ње­га

Рехабилитацијом кнеза Павла Карађорђевића све правне последице одлуке Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проглашене су ништавим, па међу њима и она о одузимању целокупне имовине, покретне и непокретне. Одговор на питање да ли ће та одлука на било који начин утицати да наследницима кнеза Павла буде враћен и вероватно највреднији део имовине, дворац Брдо код Крања у Словенији, Јелисавета Карађорђевић нема, али додаје да ће бити занимљиво видети реакцију словеначког суда. Деца кнеза Павла, Александар и Јелисавета Карађорђевић пре око годину дана покренули су судски спор пред словеначким судом за повраћај дворца који је припадао њиховом оцу, а који је данас један од репрезентативних објеката словеначке владе.

– Њихово је оправдање да смо ми били издајници, а пошто нисмо Словенци не можемо да добијемо назад дворац који је био приватно власништво мог оца и који нам је украден. Ни Европљани нису реаговали на ту неправду када је Словенија ушла у Европску унију – каже Јелисавета Карађорђевић.

Током тридесетих година прошлог века кнез Павле је купио прво дворац из 12. века, а онда је део по део куповао и парцеле око њега. Јелисавета Карађорђевић прича да је последњи пут на Брду код Крања била пре двадесет година и да је у самом дворцу затекла врло мало уметнина.

– Претпостављам да су све изнели и продали. Приликом те посете видела сам да су на сваком ћошку коже од медведа које су ме плашиле, а за које су ми објаснили да су Титови ловачки трофеји јер је волео да лови медведе. Доста тога је промењено на самом дворцу. Измењена је спољна фасада, прозори, кров, а у централном дворишту извађен је виноград – објашњава Јелисавета Карађорђевић.

Повраћај одузете имовине Словенија је спроводила почетком деведесетих година, али, како истиче Драгомир Ацовић из Крунског савета, имовина која је припадала Карађорђевићима, по словеначким законима, не припада обавези враћања.

– У закону је написано да сва имовина треба да се врати осим имовине Карађорђевића која је „праведно конфискована”. То је једна расистичка одредба која је ушла и у њихов Устав и у њихове законе и за коју са жаљењем морам да кажем да нико из ЕУ не показује неку претерану забринутост да је дотера у оно што би се звало европски стандард. Дворац Брдо код Крања, кнез Павле је потпуно опремио – наводи Ацовић.

——————————————————

Благо Музеја кнеза Павла

Једини део заоставштине кнеза Павла који је јасно изузет из конфискације је богата уметничка колекција која се налазила у Музеју кнеза Павла у Старом двору, данашњој згради Председништва Србије и која је и била завештана народу. Пре рата, тај музеј чију је богату и вредну збирку оформио кнез Павле Карађорђевић купујући и прибављајући уметничка дела, био је један од најбољих у југоисточној Европи. Дела савремене европске уметности била су смештена на првом и другом спрату зграде у четрдесет просторија, а у сталној поставци биле су слике Огиста Реноара, Пола Гогена, Анрија Тулуз-Лотрека, Анрија Матиса, Мориса Утрила… Ту је била и најкомплетнија колекција југословенске уметности: слике Катарине Ивановић, Ђуре Јакшића, Петра Лубарде, Саве Шумановића, скулптуре Симеона Роксандића, Ивана Мештровића, Ристе Стијовића. Целокупна колекција музеја после Другог светског рата припала је Народном музеју где се и данас чува.

Јелена Чалија

објављено: 17.12.2011

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jelisaveta-Karadjordjevic-trazi-Brdo-kod-Kranja.sr.html

Славољуб Лекић: ЈЕСЕН МАГНАТА

 

Излазак из лавиринта у који је запала Србија није само политичко већ и економско питање. Оно је важно будући да се Револуција није старала само о идеологији већ и о привредном животу. Но, економија је после 1990. постала још важнија због преноса власништва из руку неколико милиона људи у својину неколико хиљада. Овај хаотичан и болан процес чешће је побуђивао интересовање такозване жуте штампе него истраживача друштва. И док се у јавности расправе воде о томе колико је богатства припало појединим магнатима, интелигенција – кад смишљено кад нехотично – подгрева атмосферу нагађања и осуде нових поседника. Није ни чудо што у Српском цитатном индексу не постоје српски магнати нити предузећа којим они управљају. (У Српском цитатном индексу (http://scindeks.nb.rs) Милан Стојадиновић, на пример, има 16 а Милан Беко 0 цитата. Но, у бази података Кобис (http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=SFRM&id=1737392070109945) Милан Стојадиновић има 199, а Милан Беко већ три цитата /15.3.2011/).

Овим је друштвена матица изгубила увид у криптоекономске споразуме које је давно успоставио дволик Револуција-Геополитика. Док деконтаминирани интелектуални мејнстрим – подстакнут на лењост и испразност – показује огорчење и нетрпељивост према богаташима, они и даље обликују друштвену стварност према својим мерилима. Само овлашни осврт на биографије домаћих богаташа, и предратних и транзиционих, указује на изненађујући несклад између мнења о њиховој улози у економској и политичкој историји земље, и стварности која стоји пред нама непрозирна.

Упркос свему, међутим, данас се јасно разазнају три групе магната. Прву чине „демократски“ магнати поникли у окриљу опозиционих политичких странака, након преврата 2000. усидрени у сектор финансија и услуга. (Успон тих магната описан је у чланку: Антонић, С. 2010. Мрежа школских другара у политичкој елити Србије, „Национални интерес“, 3/2010, стр. 329-350)

Друга група комунистичких магната, хетерогена по старости и пореклу, састављена је од привредника из доба комунизма или епохе ЈУЛ-а који потичу из партијског и обавештајног апарата.

У трећу групу спадају магнати посредници чији се капитал увећавао поверљивим саветовањем и повезивањем различитих партијских и идеолошких група, тајних служби, домаћих и страних политичара, привредника и банкара.

Двојно књиговодство – Стојадиновић и Беко

Откада је Модернизација под своје окриље ставила простор бивше Краљевине Југославије српске финансије пале су у сенку страначких надгорњавања и корупционашких афера. О томе сведоче биографије двојице магната – Милана Стојадиновића из Краљевине Југославије и Милана Бека из транзиционе Србије. Један је историја, други ‘‘пројекат у изградњи’‘, а обојица важне историјске личности замагљене прошлости.

Милан Стојадиновић (Чачак, 4.8.1888), школовао се у Чачку, Крушевцу и Ужицу. Студије права завршио је у Београду, докторску дисертацију одбранио 1.12.1911. (Стојадиновић, М. 1912. Немачки буџет. Београд, 1912.) Докторат је одбрањен пред комисијом у саставу Слободан Јовановић, Милић Радовановић и Момчило Нинчић. За време Првог светског рата (1916) написао је брошуру Наша будућност. (Штампана у Женеви, без издавача, ова брошура од 56 страница нестала је из фонда Народне библиотеке Србије). Између два рата кратко је сарађивао са познатим економистом Кејнзом, преговарао са Черчилом (док су обојица били министри финансија), уз подршку Ротари клуба бавио се бизнисом, снажио лист Време, са намером да уђе у високу политику и, коначно, пред распад Краљевине, постао председник владе. (Боаров, Д. 1997. Апостоли српских финансија. Стубови културе, Београд, стр. 231–254)

Стојадиновићева влада потписала је конкордат са Ватиканом а он је у Бељу склопио тајни споразум са италијанским министром иностраних послова, грофом Ћаном. Споразум Цветковић – Мачек, Стојадиновић је оквалификовао као државни удар. Његов политички рад завршава изгоном у Грчку где је марта 1941. предат „на чување“ Енглезима, мада је то било у супротности са Уставом. После рата, 1948. доспео је у Аргентину. Као председник владе својевремено беше тражио од Иве Андрића меморандум о Албанији и студију о односима Србије и Аустроугарске од Владимира Ћоровића, а у Аргентини се 1954. договарао са Поглавником да заједно руше па преуреде Брозову Југославију. (За меморандум о Албанији видети Андрић, И, Дипломатски списи,Просвета, Београд 1992, стр. 216–226. Односе између Србије и Аустро-Угарске у XX веку Владимира Ћоровића објавила је Државна штампарија Краљевине Југославије у Београду, 1936.)

Милан Стојадиновић умро је 24.10.1961. у Буенос Ајресу.

Но, исте године када се у Аргентини угасио његов живот у Боки Которској родио се Милан Беко. Завршио је Саобраћајни факултет у Београду 1997. До данас, његова национална и верска припадност нису познати јавности. (http://www.glas-јavnosti.rs/clanak/glas-javnosti-14-09-2007/milan-beko-plivac-iz-senke). Био је министар за приватизацију у влади Мирка Марјановића, учествовао у продаји дела Телекома грчким и италијанским компанијама а после 2000, како сведочи штампа, незаобилазан је чинилац приватизације предузећа у Србији. У интервјуу из 1997, који је дао као министар РС за приватизацију, Милан Беко – тада сувласник offshore предузећа на Бахамима, Medtrade – хвали владу у којој седи уверен да ће се њени резултати изучавати на многим катедрама за економију и истиче значај експертске групе Г17, показујући симпатије за неке елементе њеног програма. (Беко, М. 1997, Србија у рукама приватника. Интервју, недељник Време, 8. новембар, бр. 368, стр. 12–15)

Будући да је биографија Милана Бека „у развоју“ није могуће упоредити га са Миланом Стојадиновићем. Ипак, ваља запазити да су се обојица бавили финансијама уз велико негодовање јавности, и да се о њиховој делатности углавном мало зна. Није познато који фондови су били на располагању за страначку и политичку делатност Стојадиновићу као ни Беку. Ни данас се не зна у којој је мери Стојадиновић био ангажован од иностраних банака које је заступао, а још је мање транспарентно његово пословање после Другог светског рата. (О корупционашким аферама у којима се помињe писали су његови савременици.)

О Бековом ангажману у корист различитих инвестиционих фондова и предузећа нагађају, међутим, једино самозванци. То и не чуди будући да је поникао у крилу дволика Револуција-Геополитика и њеног партијско-безбедносног апарата који је осмислио и руководио настанком транзиционог привредног миљеа.

О Стојадиновићу још увек није написана исцрпна монографија. Посебно нису обрађене корупционашке афере између два светска рата у којима је евентуално учествовао. (На његове пословне махинације указује и Арчибалд Рајс, критикујући његове одлуке о „облигацијама ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.” Видети: Рајс, Р.А. Чујте Срби! Чувајте се себе. Фондација „Др Арчибалд Рајс“, Епархија шабачко-ваљевска, Цирих-Београд 2004, стр. 39) Података о тим махинацијама има само у сећањима, такозваној жутој штампи и парламентарним стенографским белешкама, за које се наши историчари мало занимају заузети описом балова и модерне одеће између наших ратова и сеоба.

Данас се, стога, слободно можемо запитати зашто би исцрпну и студиозну биографију добио Милан Беко чак и за неких 10 или 50 година? Зашто би дволик Револуција-Геополитика откривао своје тајне финансијске канале који су пратили замагљене политичке договоре пре 75 или пре 15 година?

Није ли ово једна од уштеда Револуције неопходна да се уз помоћ старих, непрекинутих веза испреда нова historija?

Милан Стојадиновић и Милан Беко два су развојна стадијума Револуције. Стојадиновић дела у југословенској фази и савршено се уклапа у тај амбијент. Милан Беко се рађа у време комунизма, али најбоље пословне године живи у доба демократизације, доказујући то и тврдњом да је више Тадићев него Милошевићев тајкун. (Милан Беко на питање новинара: „Хоћете да кажете да су тајкуни највећи део богатства стекли после 5. октобра 2000?“ одговара: „Управо тако. Ако смо уопште нечији ‘тајкуни’, пре смо Ђинђићеви, Коштуничини и Тадићеви него Милошевићеви.“ Интервју, недељник Економист, бр. 526, 17.6.2010. стр. 14–19)

Лице Империје и наличје Геополитике

Империја пажљиво мотри на српске магнате и њихове активе у балканској забити. Србију, као и остала тржишта у развоју (emerging markets), финансијски представници Империје, сходно неоколонијалној идеологији, описују као живописна, егзотична места, непредвидива, богата сексом и насиљем. ( Sidaway, J.D., Pryke, M. 2000. The strange geographies of ‘emerging markets’. “Transactions of the Institute of British Geographers”NS 25, 187–201) Отуда су и магнати, пореклом са таквих простора, једино занимљиви као власници предузећа, те Империја дугорочно рачуна на њихове активе. Пошто је Империја била више посвећена политичким питањима („демократији“, Косову, „корупцији“, „изградњи европских стандарда“, „људским правима“ и сличном) него економији, изгледало је да се већ на почетку „игре“ искључила из привредног живота и послова магната.

Али, по среди је привид, будући да Империја своје геополитичке циљеве пројектује кроз политички систем Револуције обновљене 2000. То најбоље показује пример приватизације железаре Сартид.(Видети анализу Слободана Антонића: Операција Сартид на: http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid11.htm  и http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid22.htm).

Наиме, приватизација Сартида и још тридесетак компанија најзначајнијих за Србију до данас није подробно проучена. Поступак продаје обављен је преко политичких корупционашких канала тако да је лице Геополитике скривено квазиекономском реториком. Приватизована железара исплатила се америчком купцу вишеструко: профитирао је на конјуктурном тржишту челика, помогао Империји да дугове железаре превали на плећа непоузданог (непријатељског) становништва, и дао допринос разоружању српске војске претапањем оружја и демонтираних гиганата машинске индустрије у нови челик.

Како ће се убудуће према српској привредној елити опходити Империја? Ово питање је важно јер се већ искристалисало језгро поседника који су љутом борбом добили Србију на старање. Нема сумње да је Империји било лакше док се српска економска врхушка још формирала, пошто ће убудуће пред собом имати једну релативно консолидовану групу. Ипак Империја њу, засад, толерише, јер је лојална из жеље да осигура свој морални капитал у иностранству и очува своја економска постигнућа.

Али, којим се средствима Империја штити од нелојалности српских магната? Осим уобичајених метода економске, политичке, дипломатске и војне претње – довољне да смрви моћ свих магната – на располагању су јој и два важна инструмента којим делује дубоко у противничкој позадини.

Први је мрежа невладиног сектора и издвојених агенција, моћнија од државног апарата Србије.

Други су јавна гласила увек спремна да „открију“ незадовољне масе, и према потреби покрену немире па чак и неку нову социјалну револуцију. О томе најбоље сведочи кампања у домаћим гласилима против Мирослава Мишковића и компаније Делта, срачуната да умањи незадовољство становништва државном управом али и да подстакне продају фирми чији су формални власници магнати. По среди је наиме багателна распродаја државних монопола странцима, зајамчена да богаташима сачува имовину и физичку слободу, макар привремено.

Будућност српских магната

У завршници преуређења балканског простора Империја ће од магната тражити помоћ за разбијање Србије на елементарне честице. Ако би ову помоћ одбили они би били збрисани као и „великосрпска буржоазија“ 1941– 45. Између рата против Империје и сарадње одлучиће се они за друго, уверени да сaмо тако могу избећи пропаст. Али, дробљење државе истовремено ће им отежати рад на исцепканом простору и запретити стеченом богатству. Поучно је искуство руских тајкуна и њихов неуспех, услед презадужености, с доласком финансијске кризе.

Након 2008, и магнати у Србији нашли су се између Револуције и незадовољних маса, осуђени да бране свој простор, па била то само њихова пословна зграда. Зато су се упустили у политику не би ли разрешили на ком подручју неконсолидовани српски капитализам може да опстане, и евентуално јача. Постоји ли доња граница величине државе потребне српском капиталу? Је ли то простор површине Монака (око 2 km2) или пак Београда (3.227 km2), умањен за колубарске копове угља?

Ако би се међутим неки од магната осмелили и организовали зарад останка у „игри“ – у којој би играли а не, као до сада, глумили важне играче – не би ли својим потомцима оставили капитал, мораће да обнове и родољубље и државни апарат. Јер, економска моћ без политичке, законодавне, судске и извршне власти празна је форма. Родољубље је једини сигуран темељ државе а држава пак средство заштите родољуба и имовине.

Родољубље без државе је етика без људи, а држава без родољуба механизам без покретача. Ако би се стога одлучили да опстану као капиталисти а не као пензионисани рентијери некретнина, пре или касније сукобиће се са дволиком Револуција-Геополитика који је прогутао Милана Стојадиновића, Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и друге важне личности којих се – после драматичног столећа – више нико и не сећа.

Ако мисле о унуцима, амбициозни магнати „отпадници“ покушаће макар да изграде државу. А да би у томе успели мораће да упокоје Револуцију. Тиме би довршили оно што је започео Слободан Милошевић укидањем друштвене својине и оснивањем трговинског монопола Делта. Но, за разлику од њега они би морали бити далеко опрезнији према дволику Револуција-Геополитика.

Без озбиљних оружаних снага, међутим, магнати се не могу одбранити од организоване побуне у којој ће њихово богатство напасти масе под управом Револуције („Акције се купују док крв тече у потоцима“ – Ротшилд). Не треба заборавити да капиталисти из доба Стојадиновића нису ни слутили да ће десетак година касније бити сиротиња и народни непријатељи. Како некад тако и сад, само мали број овдашњих богаташа моћи ће да уновчи своју имовину и склони је на сигурно. Суочени са гвозденом одлучношћу Револуције скоро сви магнати напустили су идеју државотворства и спремили штедне књижице потомцима. Овима пак не остаје ништа друго осим покушаја да се приближе старим европским породицама и купе улазницу за свој круг „игре“. Да ли ће ико од њих у томе успети тешко је рећи.

Јер, продаја државног трговинског монопола Делта, изграђеног на раду и задуживању становништва, наговештава крај транзиције и нестанак магнатске елите какву смо до сада познавали, али и Србије коју су створили људи попут Карађорђа, 1.300 каплара и Живојина Мишића. Ова трансакција тријумф је Револуције обновљене 2000. године и законит наставак уступања политичког и моралног суверенитета над Косовом и Метохијом.

Револуција је, наиме, у часу тријумфа морала битку за државу и територијални интегритет пренети у област економије и приказати као пут у тржишну привреду. Одустанак од политичког и културног суверенитета над Косовом и Метохијом завршава се продајом државних монопола (Делте, Телекома, НИС-а, Аеродрома и других), српски суверенитет будући поткопан покретљивим новцем за кога границе нису никаква препрека. (Hudson, A. 2000. Offshoreness, globalization and sovereignty: a postmodern geo-political economy?“Transactions of the Institute of British Geographers”, NS 25, 269–283.)

Уступање територија и продаја државних монопола последњи је стадијум раздвајања правног и фискалног суверенитета и детериторијализације имовине и регулаторне власти уз помоћ оф шор компанија. Наиме, Делта је настала на домаћим изворима али није корпоративизована, те је део њених акција, попут Телекома и других већ приватизованих предузећа, подељен грађанима или пренет државном пензионом фонду. Против овога ниједна странка, удружење потрошача, група грађана, удружење добронамерних људи, антисрпска или родољубива невладина организација није подигла глас, чиме је дата прећутна сагласност Револуцији да целокупну имовину која припада овој и наредним генерацијама крчми по сопственом нахођењу.

Продајом Делте Револуција је извојевала још једну победу над покореним народом а тајна успона и пада српских магната остала је далеко од очију наше јавности а – на велику жалост – и ван видокруга злураде и паразитске интелигенције неспособне да се суочи са животом.

Приповест о српским магнатима, некадашњим и садашњим, изнова обнавља недоумицу: није ли прескуп пир у коме су потрошени читав један народ и његова вишестолетна државност зарад провода неколико хиљада људи?

Коначно, ту је и одсудно питање: да ли је постојећа српска привреда кадра да, у евентуалним, повољнијим условима, подстакне и издржи обнову изгубљене државности?

Напомена: Објављено у Књижевном листу број 101 септембар/октобар 2011. Текст приредило Уредништво Српског листа.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/jesen-magnata

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Najveći u Evropi… 

Милан Стојадиновић

НАРУКВИЦА?

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција

Одлука Уставног суда Србије

»Da sam krala, krala sam«

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

Двор и идоли

А имовина?

Специјални суд 

Љубиша Милановић

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Poslanik češkog parlamenta: Za mene nikakva kvazi država Kosovo ne postoji

 

Govor Jaroslava Foldine

U češkom parlamentu juče je vođena rasprava o sporazumu o readmisiji između te zemlje i Kosova, a u raspravu se u jednom trenutku ubedljivim govorom uključio i poslanik Češke socijaldemokratske partije i član odbora za inostrane poslove Donjeg doma parlamenta Jaroslav Foldina.

Jaroslav Foldina

Govor prenosimo u celosti:

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, moje koleginice, moje kolege,

Dozvoljavam sebi da govorim u vezi sa materijom o kojoj se diskutuje. Češka Republika treba da diskutuje o sporazumu sa nekakvom državom, koja se zove Kosovo. To je takozvana država, gospođo poslanice, možda će mi poći za rukom da Vam neke stvari objasnim.

U januaru 2008. godine. češki parlament je izglasao rezoluciju, kojom obavezuje češku vladu da ne priznaje, niti da čini nikakve korake kojima bi se priznala nekakva država Kosovo, već umesto toga da nastavi u traženju statusa u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. U toj rezoluciji se kaže da su granice Kosova integralni deo Srbije, države naslednnice Jugoslavije. To su suve informacije koje su prošle češkim parlamentom i poslanici češkog parlamenta su to predstavili češkoj vladi, koja nije poštovala rezoluciju češkog parlamenta i svojom voljom je priznala nekakvu državu Kosovo, na čijem čelu si ljudi, koji su opravdano osumljičeni da su učinili najteže zločine. Savet Evrope diskutuje o izveštaju Dika Martija u kom se govori o oduzimanju ljudskih organa od zatvorenika. Značajni poslanci kosovskog parlamenta su optuženi za krivična dela ratnih zločina, skriveni svedoci su ubijeni, Haški tribunal je se grči zbog nedostatka dokaza iako svi znaju kakva je istina. I mi trebamo da glasamo o sporazumu, ili da glasamo o sporazumu i činimo korake koji de fakto priznaju nekakvu državu Kosovo?

Znate, ja ne bih imao nikakve primedbe sa bilateralnim sporazumom, o kojem je gospodin ministar unutrašnjih poslova govorio, međutim principijelno za češki parlament koji je naslednik čehoslovačkog parlamenta, tog parlamenta koji je bio 1938. godine postavljen pred činjenicu, da mu je na osnovu međunarodnih sporazuma Nemačke, Italije, Francuske i Engleske oduzeto 15% njegove sopstvene teritorije i da nije bilo Drugog svetskog rata , verovatno bismo i danas putovali u Rajhenberg (nemački naziv za češki grad Liberec), umesto u Liberec. Ja samo teško nalazim reči kojima bih ovo nazvao. Ne želim ovde da pravim ekskurzije u istoriju i da se vraćam na to o čemu sam već govorio, o idejama Masarika, ali sasvim jednostavno, za mene kao poslanika češkog parlamenta nikakva kvazi država Kosovo ne postoji i ne mogu za nju da glasam.

Dakle, predlažem da ovu tačku skinete sa dnevnog reda i da ne glasamo o njoj. Ili, u slučaju da se o njoj bude glasalo, da glasamo protiv, ili da izvadimo (iz poslaničkih automata) svoje poslaničke legitimacije. To je stavr onih, koji su Kosovo priznali i oni neka preispitaju svoju savest. Na Kosovu, gde ljudi umiru i gde nisu istražene dovoljno činjenice – oko hiljadu Srba je ubijeno od 1999. godine, a za to vreme je upravu nad Kosovom preuzela međunarodna zajednica. Gde su rezultati? Nema ih. Hašim Tači je zvanični predstavnik Kosova, gospodin Haradinaj sedi u parlamentu, drugi takođe. Predstavnici OVK, koji su u drugoj polovini devedesetih godina bili na spisku terorističkih organizacija, sada su partneri onih koji su priznali Kosovo.

Prijatelji, ja svoje ruke neću da prljam i zahtevam od vas i molim vas da ih ne prljate ni vi. Hvala vam.

Prevod: Zoran Lešević

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/296311/Poslanik-ceskog-parlamenta-Za-mene-nikakva-kvazi-drzava-Kosovo-ne-postoji

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Илирија

Српски план за Космет

НЕУТРАЛНОСТ

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Oficir NATO-a Kristijan Kaš pokajao se 12 godina posle bombardovanja Srbije

Occupy Kosovo

Koliko mogu da izdrže?

Милом или силом?

Сарадња

Србија као кључни партнер САД

Сукоб са Западом

Повратак у будућност

КОСМЕТ или ЕУ

Изгубљени у историји

Љубиша Милановић

Љубиша Милановић, специјални саветник министра здравља, Зорана Станковића, у интервјуу за јутарњи програм РТС-а 13. 12. 2011. године изнео је неочекиване информације, које бацају ново светло на проблем системске корупције у Србији. Говорећи о афери о увози небезбедних вакцина 2009. године Милановић је истакао: „Јавна је тајна да је државни тужилац Радосављевић вратио кривичну пријаву да се доради, да се избаци осам имена, тако да сада имате само троје у затвору“.

Упитан о томе који је основни проблем у борби са корупцијом, Милановић је одговорио: „Проблем је политичка структура… Утицај има кабинет председника Тадића и то је основни проблем и то нико јавно не сме да каже. Системску корупцију може да реши само систем, али не систем који је постављен да ту корупцију штити… Нажалост, све знам, али ништа не могу да урадим. Питање је где ћу сад после овога, могу да одем само да радим као конобар, у кафићу…“

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Najveći u Evropi…  

НАРУКВИЦА?

 

Ко је “српски Санадер“?

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон

JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција

Одлука Уставног суда Србије

»Da sam krala, krala sam«

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

Двор и идоли

А имовина?

Специјални суд 

Nikola Tomić: Ko nam je kriv?

Da odmah odgovorimo na osnovna pitanja – zašto Srbija, ni dve godine nakon podnošenja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji, nije uznapredovala taj jedan korak u procesu svoje evropske integracije i ko (nam) je za to odgovoran?

Krivi smo mi, sebi sami, zato jer ne znamo šta hoćemo, jer nemamo ni plana, ni ideje, jer ne vidimo dalje od nosa, ne umemo da komuniciramo s najmoćnijima, a hoćemo da ih lažemo i varamo, jer tražimo saveznike na pogrešnim mestima, neiskreni i prema sebi i prema drugima, sa velikom šansom da budemo još jedna srpska generacija koja je uludo proćerdala svoje istorijsko vreme, i sopstvene živote.

TADIĆU I OSTALI, OPREDELITE SE

Politika iza koje stoji preovlađujući deo političke elite u Srbiji, definisana kroz parolu „i Kosovo i EU“ (ili je obrnuto?) potrošena je. Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić imaju obavezu da izađu pred građane sa jasnim političkim planom kojim će ili obnoviti suverenitet Srbije nad severom Kosova ili nas snažno usmeriti ka članstvu u EU, sa ciljem da sustignemo Crnogorce, koji su u ovom trenutku 12 meseci ispred nas. Ovako više ne ide. Dok se, s jedne strane, vodi proces puzećeg priznanja, i učvršćivanja, kosovske nezavisnosti kroz briselski dijalog s Prištinom, s druge strane bivamo zaglavljeni u blatu nevoljnog taljiganja ka Evropi. Korist imaju samo korumpirani politikanti, i horizontalno i vertikalno umreženi interesima izraženim u stranoj valuti, od opštinskih pilićara do vođa organizovanog kriminala u državnim kabinetima. Kupuju se radna mesta, od portira do premijera. Reformska ideja se svela na „žuti“ marketing i papirološku hiperprodukciju, a kosovska na gubitničku balvanizaciju. Povezuju ih šuplje parole, guslanje, dok iza scene traje besomučni lopovluk.

VLADA JE LAGALA I GRAĐANE I SVET

Budimo još konkretniji. Jesu li nam Nemci krivi zbog toga što 9. decembra nismo dobili status kandidata? Nisu. Prihvatali smo uslove, davali obećanja, a onda kršili pravila, gazili datu reč. Sve smo znali, i pravili se ludi. Tragikomedija, farsa, tu pripada gro srpskih političara. Postizanje dogovora s Vladom Kosova u precizno navedenim oblastima i njihova konkretna primena bio je jasan uslov iz mišljenja EK. Dakle, kada pojedinci u Beogradu, poput Božidara Đelića, kažu da nismo dobili status zbog nekih novih, naknadno isporučenih uslova, ne govore istinu. Da li smo, na primer, krenuli u primenu sporazuma o integrisanom upravljanju granicom (da, tako se to zove, i kolege iz NIN-a su potpuno u pravu kada govore o autocenzuri beogradskih medija)? Nismo, mrdnuli nismo. Naprotiv, kočili smo ga. Vlada je bukvalno do 8. decembra tolerisala barikade iz pravca Srbije. Barikade koje je, a Nemci to ne zaboravljaju, prvo sama i postavila. Kada smo se, kao država, ogradili od nasilja na severu Kosova? Opet, kad je bilo prekasno, nakon ranjavanja nemačkih i austrijskih vojnika. Mesecima pre toga, Beograd je lagao i svoje građane i svet. Ozbiljne države to ne opraštaju. Mnogo ugleda smo potrošili, zbog vlasti zaslepljene farovima istraživanja javnog mnjenja, hipnotisane sve bližim izborima.

LIDERI LDP I DSS IMAJU ŠANSU

Jedina dva politička lidera u Srbiji koji su sve vreme, tačnije – godinama, govorili ono što zaista misle su Čedomir Jovanović i Vojislav Koštunica. Krajnje oprečnih ideologija, sukobljenih prošlosti, toliko da se možda i mrze, obojica puni mana (mada su Koštuničine nemerljivo skuplje koštale Srbiju), povezuje ih istinska principijelnost kada se radi o državnoj politici i nacionalnim interesima. Možda da im se ovakva poređenja ne dopadaju, ali Jovanović i Koštunica su jedinstvene ličnosti u srpskoj politici po tome što su im mišljenje i delovanje u najtešnjoj mogućoj vezi, te da su njihove dijagnoze ponašanja ove države u vezi s Evropom i Kosovom, kao i stanja u kojem društvo obitava, svaka na svoj način nemilosrdno precizne. Terapije koje nude su, svakako, ekstremno suprotne. Uz nešto pojednostavljivanja, recimo da bi nas Jovanović simbiotski vezao za Zapad, a Koštunica za Rusiju. I kucnuo je čas da se ta srpska istorijska enigma napokon završi. Vreme koje trošimo je skupo, preskupo.

Budimo do kraja realni. Posle sledećih izbora, novu vlast će sačinjavati stari likovi. Lider će se tražiti u trouglu Tadić – Nikolić – Dačić, što će biti poražavajuće, ukoliko ostanu pri trenutnoj politici. Ishod ovog 9. decembra daje krupnu priliku Jovanoviću i Koštunici da dodatno ojačaju, da za važne procente omasove svoje biračko telo i da jedan od njih dvojice bude čovek koji će, sa formalno druge ili treće pozicije u vladi, Srbiju bespovratno povesti u jasnom smeru. Nadamo se Zapadu. Ali, čak i ledena Moskva deluje privlačnije od blata u kojem se sada batrgamo.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/ko_nam_je_kriv_.56.html?news_id=229960

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

Барикаде за слободу Србије

Преокрет: Недић није издајник

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

>

>>

Најважнији делови ауторског текста В. В. Путина, објављеног у водећем руском дневном листу „Известија“ под насловом „Нови интеграциони пројект за Евроазију – будућност која се рађа данас„. На српском језику текст је објављен на сајту www.факти.орг 

Владимир Путин: Мој предлог евроазијске уније

Ми се не спремамо да се од било кога ограђујемо нити да се било коме супротстављамо. Евроазијска Унија ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неотуђиви део Велике Европе, коју обједињују јединствене вредности слободе, демократије и тржишних закона.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2011/oktobar/Vladimir-putin-moj-predlog-evroazijske-unije.php

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

 

U Moskvi na konferenciji «Nauka i hrišćanstvo» jeromonah Vladimir Maslov je napravio interesantan izveštaj «Pokušaj tumačenja Jevandjelja očima jednog naučnika». U prošlosti fizičar, a danas stanovnik Sveto-Ekaterinskog manastira (u gradu Vidnoe u Podmoskovlju) predložio je potpuno novo objašnjenje tekstualnih razlika izmedju četiri Jevandjelja.

(…)

- Oče Vladimire, rekli ste da će treći period «pevanje petlova» preći u jutro Dolaska tako da mi to nećemo ni primetiti. A da li ćemo primetiti da je nastupio treći period?

- U Jevandjelju se kaže da «o danu tom, ili času niko ne zna». Primetite o danu i času. Ali postoji još istorijska retrospektiva i o njoj nešto i znamo. U svakom slučaju tri perioda «veče, ponoć i pevanje petlova» se uklapaju u nju.

Ta retrospektiva je bila data u samom početku hrišćanstva. Na Krstu Raspeća je bila tablica sa tri natpisa «car» – na judejskom, grčkom i rimskom. Tako se istorijski i desilo: u početku su obećanom zemljom zavladali Judeji, potom su ih porobili Grci, a zatim Rimljani. U vreme Rimljana je bio Prvi Hristov Dolazak. Danas celom zemljom faktički vladaju «novi Rimljani» – zapadna civilizacija. I nije teško pretpostaviti da će u vreme sadašnjih Rimljana biti Drugi Hristov Dolazak.

I mi sada treba da se opredelimo šta da čekamo – nastupajuće jutro ili nastupajuće nevolje? U Jevandjelju od Luke – u Jevandjelju «pevanja petlova» – odzvanja upozorenje: «rod je ovaj lukav, traži znake» (Lk.11, 29). Ne treba tražiti spoljašnje znake, već se treba udubiti u sebe. Najava dolaska je «petlov krik» – koji nije spolja, već unutar čoveka. I tada će biti spreman na iskušenja.

Ja lično smatram da je period «pevanja petlova» već nastupio. A potom će doći jutro ali ne sa prvi zracima. Već su i petlovi propevali i Sunce svetli na nebu, ali za nas još nema jutra. Tako se dešava i u životu: dogadjaji se odvijaju, ali tek u nekom trenutku shvatimo da se DEŠAVAJU. Tačno tako će biti i sa Drugim Hristovim Dolaskom koji će nastupiti tog trenutka kada shvatimo da je već nastupio.

preuzeto sa http://rusvera.mrezha.ru/435/5.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

CEO INTERVJU:

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=566 

Српска герила по немачким документима!

Владимир Димитријевић

Непознати документи који бацају потпуно друго светло на Други светски рат на простору Југославије.

Београд, 09.12.2011

Мали квиз за читаоце:

1. Која је диверзантска група у Другом светском рату међу герилским покретима у окупираној Европи извршила највише диверзија?

2. Која је офанзива антинемачких снага на просторима окупиране Југославије године 1943. била највећа?

3. Ко је, пре доласка совјетских трупа, убио више војника Вермахта: четници или партизани?

4. Где се сви ови подаци могу наћи?

Тачни одговори:

1. Реч је о диверзантској групи „Гордон“, која је припадала Југословенској војсци у Отаџбини.

Немачка обавештајна група „Винеке“, која је радила на заустављању саботажа српске гериле, покренуте 1943. да би се помогло Савезницима у бици за снабдевање (реч је о борби против Ромелових трупа у северној Африци), открила је 1499 саботажа и диверзија, од тога:

1.    прекида телеграфских и телефонских веза: 320;

2.    саботажа у халама фабрика и намерних кварова: 524;

3.    исклизнућа возова због оштећења пруга: 156;

4.    минирања водостаница: 2;

5.    прекида саобраћаја због диверзија маневарског и возног особља: 350;

6.    намерних судара возова: 78;

7.    напада на железничке станице: 56;

8.    демолирања железничких станица: 13.

Овде нису урачуната дизања мостова у ваздух, што је био задатак других диверзантских четничких група. Нацистички обавештајци су разбили групу „Гордон“, ухапсивши 773 лица, од чега је стрељано њих 396, док су остали послати у затворе и логоре.

2. Највећа антинемачка офанзива на простору Југославије у току 1943. године био је покушај Југословенске војске у отаџбини да ослободи Сарајево.

Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа. У Вишеграду су, поред немачких трупа, биле и снажне јединице муслиманских и хрватских усташа. Вишеград је ослобођен 5. октобра 1943. године. Непријатељ је имао 350 мртвих, много рањених и 22 заробљеника, а заплењена су два топа, три баца бацача, 11 пушкомитраљеза, око 200 пушака, коњи и аутомобили. Одмах после заузимања Вишеграда, кренуло се у рушења моста на Лиму, који су Немци свим силама бранили. Ипак, четници су га освојили и дигли у ваздух 8. октобра 1943.

Трупе ђенерала Михаиловића наставиле су га гоне нацисте и усташе, а онда је 15. октобра заузета Рогатица, после битке на фронту Јабука – Месићи – Рогатица, која се одвијала два дана пре тога. Немци осећају да се спрема напад на Сарајево, и у једном њиховом извештају стоји: „Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“.

Извршени су напади на Рељево и железничку станицу Семизовац. 19. октобра 1943. четници су артиљеријом напали усташку касарну „Подроманија“ два километра југозападно од Соколца. Главни циљ четника био је разбијање усташког гнезда у Соколцу… Али…

Али, тада је у помоћ Немцима и усташама прискочио Јосип Броз, који депешом од 21. октобра обавештава Други ударни корпус: „Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења“. Други ударни корпус, коме је Тито наредио да заузме Прибој и Рудо, случајно се сукобио с Албанцима у служби Вермахта. Тито их оштро опомиње: „Нисте требали да се закачите с Албанцима, већ сте ваше операције морали усмерити према Србији.

То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога“. Пеко Дапчевић, командант корпуса, извињава се због борби са Албанцима: „Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима из правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“.

И, наравно, офанзива према Сарајеву је пропала.

Ђенерал Михаиловић извештава:„Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а усто време усташе и Немци извршили су удар с фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе“. Четници су успели да се пробију из обруча, али њихова офанзива је пропала.

3. Пре доласка совјетских трупа у Србију, више Немаца су убили четници – 3910, а партизани 2536. Четници су, до тада, заробили 2600 Немаца, док је број Немаца које су заробили партизани био занемарљив.

То је последица чињенице да су четници стално нападали Немце, док су се партизани углавном бранили од Немаца, који су им наносили велике губитке (операција „Шварц“, „битка на Сутјесци“,однела је 12 000 живота партизанских бораца). То је и разлог због кога су четници у непосредној борби заробљавали немачке заставе (једна од фотографија таквог заробљавања дата је и на насловној страни књиге коју приказујемо).

 

 

 

 

 

 

 

 

.

4. Сви ови, и многобројни други подаци, могу су наћи у изврсној књизи Милослава Самарџића, „Срби против Вермахта/ Непозната немачка документа“, која се у издању крагујевачких „Погледа” појавила недавно, у 2011. години српског страдања за Крст Часни и Слободу Златну. Она се, сасвим природно, наставља на Самарџићеве претходне књиге, које смо такође приказали на сајту „Двери“ – књигу о комунистичком кривотворењу историје Другог светског рата на нашим просторима и књигу о савезничким бомбардовањима српских градова у овом периоду. Самарџић се, по ко зна који пут, показује као првопроходник многих путева у потрази за историјском истином, уместо које смо, под комунистима, имали Булајићеве филмове, „Валтер брани Сарајево“ и „Отписане“.

Пошто у нашим архивама Самарџић није имао довољно немачких докумената о борбама Вермахта против четника, он се, о свом руху и круху, плаћајући из сопственог џепа, окренуо немачком Бундес архиву и добио преко 600 страна нових, непознатих докумената о борби ђенерала Михаиловића против окупатора, од којих су најважнији они о четничкој офанзиви на Сарајево 1943. године, када је преко 18000 бораца ЈВуО нападало ово немачко-усташко упориште, због чега су Немци морали да довуку један моторизовани пук из Албаније, један ловачки пук из околине града и један СС батаљон са приморја.

Немци су, у одговор на офанзиву, по Сарајеву хапсили таоце, именујући их „српским таоцима“. „Тек кад се ово има у виду, постаје јасно колико су комунисти фалсификовали историју. Примера ради, у филму „Валтер брани Сарајево“, приказано је како комунистички илегалци са хрватским и муслиманским именима масовно нападају Немце чак и у граду – а они у ствари нису ни постојали. Хрвате и муслимане у Сарајеву Немци су посматрали као фактор подршке Силама осовине, док су непријатеље видели само у Србима, а они су подржавали генерала Михаиловића. Немачки официри из дана у дан су извештавали о могућности избијања „четничког устанка“, ни не помињући комунисте“.

Самарџић је, пишући ову књигу, имао следеће циљеве: укратко навести све борбе између четника и Немаца у Другом светском рату;  подробно описати све борбе према новооткривеним документима.

Књига је, захваљујући Самарџићевој скрупулозности, лишена патетике и гусларских претеривања, што доказују и његова основна теза о доприносу Срба победи савезничких трупа у Другом светском рату: пуч од 27. марта 1941. одложио је напад немачких трупа на Совјетски Савез за пет недеља;  четничке диверзије и саботаже 1943. дале су знатан допринос савезничкој борби против Ромелових снага у Африци, отежавајући њихово снабдевање; нацисти и њихови савезници морали су да на територији Југославије држе несразмерно велики број трупа, очекујући савезничко искрцавање на Јадрану и придруживање четника савезничким трупама.

Ипак, ако се узме у обзир да су и четници и партизани до доласка Совјета убили негде око 7000 Немаца, а да је губитак Срба само у чачанско-рудничком крају у Другом светском рату био такође скоро 7000 људи, остаје нам да чекамо одговор на питање које Самарџић поставља на крају своје нове књиге. Питање гласи: „Зашто су се Срби излагали више од осталих европских народа“…

Одговор, макар таутолошки звучао, можда може да се наслути из тврдње – ваљда зато што су Срби, то јест, како је Хитлер рекао 1944, „једини државотворни елеменат на простору Југоистока Европе“.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/srpska-gerila-po-nemackim-dokumentima.ph

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Draža Mihailović je patriota

Милан Стојадиновић

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

Барикаде за слободу Србије

Преокрет: Недић није издајник

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Барикаде за слободу Србије

 

Slovenački parlament je 25. juna 1991. usvojio akt „Temeljna povelja o samostalnosti i nezavisnosti Slovenije“, pozivajući se na rezultate plebiscita. U noći posle usvajanja odluke o državnoj samostalnosti i suverenosti Slovenije, jedinice JNA krenule su ka graničnim prelazima SFRJ u Sloveniji, a Slovenci su ih dočekali barikadama.

Borbe su trajale deset dana, a završene su uz asistenciju Evropske zajednice (EZ), na Brionima, gde je doneta Zajednička deklaracija o mirnom rešavanju jugoslovenske krize, poznatije kao Brionska deklaracija. Njome su dogovoreni prekid vatre u Sloveniji, povlačenje JNA iz te republike i nastavak pregovora o budućnosti SFRJ. Predsedništvo SFRJ glasovima predstavnika Beograda i Ljubljane odlučilo je da se JNA povuče iz Slovenije, što je i učinjeno početkom jula. Prva zemlja koja je priznala Sloveniju bila je Nemačka, 23. decembra 1991. a uskoro su to učinile i ostale članice tadašnje EZ (današnja EU).

>>

Бошко Обрадовић

Зашто Двери подржавају барикаде?

(…) Ова слика, наравно, никако није идилична. Крајње је неизвесно да ли ће Срби издржати на барикадама, да ли ће њихови лидери успети да остану неподељени, и колико ће београдски режим и страни фактор успети да изврше притисак и поделе локалне Србе, како би шиптарске институције дефинитивно биле наметнуте, или ће чак бити прибегнуто крајњем насиљу и протеривању Срба са КиМ. Међутим, упркос крајњем исходу, а посебно у случају даљег успеха овог народног самоорганизовања – то ће бити изузетан пример и пелцер који се може развити широм Србије.

Не би било случајно већ архетипски сасвим утемељено да Косово изнова проговори у српском народу и понуди модел националног отпора и друштвеног самоорганизовања, који би свој крајњи израз имао у политичком животу Србије и у Београду, где се коначно мора подићи јасна барикада према Уједињеним монополима Србије, колонијалној управи и страначко-паразитском систему који су нас све и национално, и привредно, и социјално, и морално упропастили и понизили.

Крајње је лицемерно тражити повлачење барикада када нисте издејствовали повлачење шиптарских цариника са тзв. административних прелаза, јер су барикаде зато и постављене.

Изволите господо која позивате на преокрет и повлачење барикада – обезбедите да на Јарињу и Брњаку нема шиптарских цариника као пре 25. јула и барикаде ће бити повучене. Или се склоните у мишју рупу страних амбасада из којих сте изашли и ћутите, јер ми нисмо спремни да преговарамо о Косову и Метохији и не дозвољавамо прекрет смисла читаве српске историје.

Парадокс је у томе да барикаде на северу Косова и Метохије бране на првом месту државу Србију и њене институције на Косову и Метохији, па тек онда саме Србе на Косову и Метохији, а да се притом држава Србија одриче ове самоодбране. И то због чега – због пропале ЕУ? Прва барикада коју је заправо требало да поставимо, зашта се Двери залажу годинама, јесте управо барикада уласку Србије у ЕУ по сваку националну цену.

Зато Двери подржавају барикаде. Јер су барикаде доказ да се као народ можемо организовати и зауставити намере непријатеља да нам разбију државу. Притом, барикаде су универзално средство и следеће место на коме их треба поставити је – Београд и режим Бориса Тадића, који мора да оде што пре, да би Србија и Срби преживели, а Косово и Метохија остали у саставу Србије.

Зато су Двери на барикадама и подржавају их.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/obradovic-bosko/tekstovi/zasto-dveri-podrzavaju-barikade.php

Милан Стојадиновић

 

Piše: dr Goran Nikolić  

Najmarkantnija ličnost 20. veka u Srba – Milan Stojadinović, finansijski buldožer

Među Srbima je verovatno najmarkantnija ličnost prethodnog stoleća Milan Stojadinović. Da li bi naša zemlja Drugi svetski rat provela u neutralnosti, kako je tvrdio u svojim čuvenim memoarima, na čijem je pisanju, po svemu sudeći, pomagao Crnjanski, nije lako znati. Ono što je skoro izvesno jeste da bi sa njim polumilionske žrtve srpskog naroda u okrutnom ratu bile znatno manje.

Rođen je 1888. u Čačku. Karijeru je počeo kao visoki činovnik u Ministarstvu finansija, a nastavio je kao profesor ekonomije na Beogradskom univerzitetu. Potom postaje vicedirektor jedne engleske banke u Beogradu, da bi krajem 1922, kao već uvažavan finansijski stručnjak i jedan od najboljih ekonomista u zemlji, postao ministar finansija. Da je bio cenjen i u inostranstvu svedoči i molba Kejnza da napiše članak o budžetu za specijalni broj tada uglednog „Mančester Gardijana“ posvećenog Kraljevini SHS. Za vreme njegovog ministrovanja dinar je skoro udvostručio vrednost (od februara 1923. do avgusta 1925), cene i budžetski saldo su faktički stabilizovani, dok je trgovinski bilans beležio suficit. Sve ovo doprinelo je da dobije nadimak “finansijski buldožer”. U svakom slučaju, kada je otišao 1926. finansije SHS bile su u daleko boljem stanju nego 1922.

Nakon ubistva kralja Aleksandra 1934. opet je bio ministar finansija, kao i predsednik Beogradske berze. Ubrzo potom, juna sledeće godine, postaje premijer Jugoslavije. Dolazak njegove vlade u junu 1935, koja je obećala dalju demokratizaciju zemlje, budio je optimizam privrednika, koji su očekivali da kabinet ovog liberala neće biti sklon prevelikom administriranju.

Stojadinović brzo rešava problem seljačkih dugova. Prvi počinje sa javnim radovima (pruge, luke, kanali), razvija metalurgiju i vojnu industriju. Otvorena je rafinerija bakra u Boru, ocenjena kao poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi. Izgrađene su i brojne nove električne centrale i novi dalekovodi. Radio je na razvoju avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je i fabrika sumporne kiseline “Zorka” u Šapcu.

Nijedna budžetska godina za vreme njegove vlade nije završavana sa deficitom. Značajni budžetski suficiti bili su faktor poverenja u politiku Stojadinovićeve vlade, i pozitivno su uticali na ekonomsku stabilnost. Došlo je i do znatnog porasta udela javne potrošnje u BDP-u, što svedoči o socijalizaciji ekonomije.

Nešto ekspanzivnija fiskalna i monetarna politika u drugoj polovini 30-ih nije uzdrmala nacionalnu valutu zbog sve snažnije devizne i spoljnotrgovinske kontrole. Klirinški način trgovanja, preko koga je išlo i do tri četvrtine razmene, ublažavao je pritisak na dinar. U jesen 1938, usled Sudetske krize i snažnog poniranja svetskih berzi zbog straha od rata sa Nemačkom, došlo je do znatne depresijacije dinara. Ipak, dinar se održao na blago sniženom nivou prema glavnoj slobodnoj valuti dolaru, dok je prema mnogim valutama ojačao. Situacija se stabilizovala početkom 1939.

Okretanje Nemačkoj i Italiji, koje počinje još u poslednjim mesecima vladavine kralja Aleksandra, samo se ubrzava sa Stojadinovićem i knezom Pavlom. Izvoz u Nemačku raste sa 8 odsto 1920. na 32 odsto 1939, a uvoz dostiže skoro polovinu. Međutim, naivno je verovati da politika saradnje sa silama osovine bila iskrena. Indikativno je da jugoslovenske zlatne poluge ipak “plove” ka Britaniji, što Nemcima nije prošlo neopaženo. Nema sumnje da je Stojadinović bio liberal i anglofil, koji kao premijer sprovodi intervencionističku i proosovinsku politiku, naravno iz pragmatičnih razloga.

Bio je političar za koga se može reći da je imao modernu ekonomsku viziju i bio je jasno proindustrijski raspoložen. Stojadinović je želeo da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Ekonomski momenti stalno su dominirali nad političkim, dok obrnutih situacija popravljanja ekonomskih radi održavanja dobrih političkih odnosa nije bilo.

Politički život završio je tako što je spletkom smenjen februara 1939. Potom osniva Srpsku radikalnu stranku, ali pred rat biva interniran od strane kneza Pavla. Posle rata obreo se u Argentini, gde je kao vrsan ekonomista igrao važne društvene uloge. Sastajao se i sa hrvatskom emigracijom, s kojom je razgovarao o potrebi reforme uređenja Jugoslavije. Povodom pola veka od njegove smrti ovoj veoma važnoj ličnosti srpske istorije Institut za evropske studije posvetiće konferenciju u sledeći ponedeljak.

Akter, 05.12.2011.

>>>

Tito stopirao ubojstvo Ante Pavelića

Autor: Pero Zlatar

(…) Patrijarh srpske policije Krcun Penezić na sjednicama je izbjegavao sjesti na izdvojeno, počasno mjesto, na čelu. I danas je, po običaju koji je nametnuo, izabrao stolac s krajnje lijeve strane duguljasta masivnoga stola. Do sebe je posjeo svoje vladike: Slobodana Krstića Uču, Boška Vidakovića i Stanimira Dinčića, a sučelice: Jovu Kapičića, Antona Kolendića, Voju Biljanovića i Slavoljuba Petrovića Đeru.

Svi znaju, zašto ih je Krcun okupio u svome uredu, iz kojeg se proslavio kad je Leki Rankoviću javio da je Draža Mihailović “u našim rukama” i da ga diverzanti, koje predvodi major Uča Krstić, upravo prevoze u Beograd.

Danas će razgovarati o atentatu na ustaškoga poglavnika Ante Pavelića.

(…) Od šestorice okupljenih u Krcunovu kabinetu, jedino Uča Krstić nije bio za prijedlog ambasadora Đere Petrovića kako je najidealnije rješenje da Hrvat otme ili ubije Pavelića. Ipak, sačuvao se od glasnoga očitovanja da je protivan.

Nikada dosad Uča nije zažalio zato što se nije rodio kao Hrvat. Večeras jest. Opsjedala ga je i izjedala luda i slatka požuda da poslije generala Draže Mihailović on bude taj koji će uloviti i poglavnika Antu Pavelića.

I proslaviti se kao najlegendarniji srpski i jugoslavenski policajac.

Ali od danas će sanjani drugi pobjednički lovorov vijenac biti samo nedosanjana želja pusta.

Izvor: http://www.jutarnji.hr/tito-stopirao-ubojstvo-ante-pavelica–/522592/

>>>

Истина о атентату на ратног злочинца Анту Павелића

Пише: Владимир Иванишевић

(…) Праву истину о атентату писац ових редова сазнао је тек крајем априла 1999. године, и то баш од самог атентатора, а то је био истакнути равногорски борац из српске Црне Горе, сада покојни Благоје Јововић, који се од првог дана борио у одредима команданта Бјелопавлићког одреда, поморског официра Јакова Јововића.

(…) У исто вријеме, када су у Аргентину емигрирали десетине хиљада наци-усташа, емигрирао је и велики број емеиграната из разних других земаља, међу којима је било и неколико стотина родољубивих Срба антикомуниста, који су побегли од комунистичког режима а који су фигурирали као Југословени. Иначе и прије и за вријеме Другог свјетског рата, у Аргентини је живео већи број српских емиграната, који су били организовани у разним удружењима, међу којима су били Југословенски дом, Југословенски клуб, Југословенско Соколско друштво, и Југословенска Народна одбрана.

Одмах послије доласка у Аргентину, ову нашу другу отаџбину, новодошли Срби и Српкиње пришли су већ постојећим друштвима, али су одмах почели да оснивају и своја, чисто српска удружења. Као прво, основали су прву српску православну општину Свети Сава, за Републику Аргентину, на чијем челу се налазио протопрезвитер Радојица Поповић, којега је лично његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић именовао за архијерејског намјесника за Републику Аргентину. С њим су у Аргентину дошли и прота Филип Рајковић и прота Стојадин Павловић.

(…) Од самог доласка у ову нашу другу отаџбину, припадници народног Равногорског покрета, углавном Срби из Црне Горе, Боке и Санџака, настојали су да пронађу и открију србождера Анту Павелића и друге усташе, што је било скоро немогуће из више разлога, у првом реду зато што Срби из Црне Горе нису познавали Павелића и остале усташке ратне злочинце, и друго, што су ови зликовци фигурирали под лажним именима, и треће, што је најважније, што су Павелић и усташе били штићени од ондашње владе. И када је југословенска комунистичка влада из Београда тражила од аргентинске владе да јој предају Павелића и друге ратне злочинце, аргентинска влада је једноставно одговорила да су та лица властима непозната.

Али и поред свега тога, припадници Народног Равногорског покрета нијесу престајали са тражењем Павелића.

Тек почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је још од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Наиме, овај генерал, који је у Аргентини био пријатељ предратног српског емигранта, истакнутог српског родољуба Јова Џањевића, а који је за вријеме Другог свјетског рата из Аргентине отишао као добровољац у југословенску војску на Средњем Истоку, једног дана рекао је Џањевићу: Ја знам да ви Срби тражите Павелића, па му је рекао гдје се Павелић налази сваког дана, у којем ресторану ручава и гдје се обично креће.

Од тог момента, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког одреда отпочео је припрему атентата на Павелића. И када је све било припремљено, за извршење тог задатка добровољно су се јавили Јововићев рођак Благоје Јововић и Мило Кривокапић. Наравно, припреме су вршене у највећој тајности, тако да је за исте знао најужи круг Јововићевих сарадника.

(…) Идућег дана, тј. 10 априла 1957. године, баш на дан прославе Независне Државе Хрватске, увече, Павелић се враћао кући истим путем, узео аутобус и кренуо својој кући, не примећујући да га Јововић и Кривокапић прате. У Паломару, баш у близини Павелићеве куће, налази се један трг. И да Павелић не би приметио да га ова двојица прате договорили су се да Кривокапић иде са лијеве стране трга а Јововић са десне, управо за Павелићем и када се сретну пред Павелићевом кућом да пуцају у њега. Међутим, изненада Павелић се окренуо и испалио неколико метака на Јововића који му је сигурно био сумњив.

Збуњен овим изненадним Павелићевим нападом, Јововић је на брзину извадио револвер и на Павелића испалио пет метака од којих га је један погодио у раме а други у плећку.

(…) Видећи Павелића рањеног, његови телохранитељи одмах су га пренијели у болницу, настојећи да га сакрију. Међутим, за атентат се одмах сазнало, тако да су цјелокупна аргентинска штампа, радио и телевизија јавили о атентату и на основу података које су имали, објавили су страховите злочине и недјела која је Павелић направио за цијело време свога живота, а специјално за вријеме постојања фашистичке усташке Независне Државе Хрватске, истичући и атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсељу 9. октобра 1934. године од стране усташа и прападника терористичке организације ВМРО.

Наравно, власти које су одмах сазнале за атентат предузеле су мјере предострожности и чували су га, док су Павелићеви људи спремали да га пребаце у Шпанију, гдје су се налазили злогласни зликовац Макс Лубурић и десетине хиљада усташа и ратних злочинаца.

Часопис Српске Народне Одбране – „Слобода“

http://www.snd-us.com/archive/1760/vi_pavel_at.html

http://www.vidovdan.org/arhiva/print440.html

>>>

Sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954.

Prvi put u javnosti… Šokantna fotografija „Večernjeg lista“ s potpisivanja sporazuma Stojadinović – Pavelić o razgraničenju Srbije i Hrvatske

Izveštaji američkih specijalnih agenata, pronađeni u Nacionalnom arhivu u SAD, koje hrvatski „Večernji list“ već nekoliko dana ekskluzivno objavljuje na naslovnim stranama svog lista, potvrđuje da su vođu ustaša Antu Pavelića u Argentinu sklonili i tamo čuvali agenti američke obaveštajne službe.

„Večernji list“ objavljuje i seriju ekskluzivnih fotografija do sada nepoznatog „starog Pavelića“ koje, kako nam je rečeno u uredništvu lista, izazivaju nezapamćeno interesovanje u Hrvatskoj. Ono što bi našu javnost danas moglo da zanima više od izveštaja američkih agenata Vilijama Govena i Luisa Kaniglija sa sve „preporukom da se Pavelić nikako ne isporučuje Titovoj Jugoslaviji“, jeste šokantan dokument da je „Pavelić s Amerikancima pregovarao o preuređenju Jugoslavije posle Tita„.

(…) Da li su Stojadinović i Pavelić bili toliko dalekovidi ili iza političkog dogovora dvojice najvažnijih ljudi hrvatske i srpske emigracije stoji CIA? To i danas verovatno zna samo CIA, tek, Pressmagazin posle toliko godina u dosijeu Milana Stojadinovića pronalazi njegovu pretnju jugoslovenskom konzulu koji se predstavlja kao Karlos, nakon što mu posle dve godine „saradnje“ još nije pušten brat Dragomir iz zatvora u Beogradu.

- Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi – zapretio je Stojadinović. I već nedelju dana kasnije napustio dogovor s komunističkim vlastima, osvanuvši sa sve slikom na naslovnoj strani u novoosnovanom hrvatskom emigranstkom listu „Izbor“. Novinar ga predstavlja kao „velikog i simpatičnog Srbina“, pri čemu se u Stojadinovićevoj kući „ispijaju naša hrvatska i srpska šljivovica“.

- Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske.

(…) Krajem 1954. i Pavelić daje intervju „Izboru“. Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića“ i najavljuje potpisivanje „povijesnog sporazuma“ uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji, te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda“.

I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komplimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu“, porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom“ hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti“ među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Danas shvatamo da je to u stvari bila američka obaveštajna služba, koja je Milanu Stojadinoviću i ekspresno rešila oslobađanje brata (Dragomir stiže u Argentinu već 1955. iako mu je Karlos tvrdio da to neće biti moguće dok im ne da neki trag do Pavelića).

Stojadinović ne samo da nije dao trag, već se sada očigledno rugao Udbi pozivajući Pavelića u njegovu kuću u Buenos Ajresu da potpišu „smrt Titove Jugoslavije“. Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa, tek delovi sporazuma objavljeni su u emigranstkim novinama.

„Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu“. Kada se povela reč o najvažnijem pitanju – budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor“.

- Gospodine predsedniče – primetio je Baloković – kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine!

Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ‘pokrivala’ s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo, a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu – da nam vrate Dubrovnik!“

Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski.“

- Naši kažu da je srpski – nastavio je mirno Stojadinović.

(…) Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan „sporazum Pavelić – Stojadinović“ o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.

- Istina je – odgovorio je Stojadinović. – Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.

- Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum – interesovalo je Pešelja.

- Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije – rekao je dr Milan Stojadinović.

- Znači – bio je uporan Pešelj – vi BiH smatrate srpskom zemljom?

- Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva… Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.

Veliki (ne)prijatelji… Milan Stojadinović (levo) u ustaški zločinac Ante Pavelić (u sredini)

Izvor:http://www.pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/60682/Ekskluzivno%3A+Podela+Jugoslavije+po%C4%8Dela+u+Argentini!.html 

.

>>>

.

DRAGOSLAV BOKAN: DOKTOR RAJS

(…) Zato se te slavljeničke 1928. godine nije desilo ništa veliko, a mlaka energija ovog neuspelog jubileja vremenom će se još više pojačavati – sve do totalne državne, društvene i vojne paralize uoči i za vreme sramnog „aprilskog rata“, te konačnog raspada i sloma takve države i njenog daljnjeg preoblikovanja i doslednog uništavanja svega srpskog pod Titovom diktaturom.

I tada je doktor Rajs, jedini Evropljanin koji nas je zaista i do smrti poštovao i voleo, čovek čije je srce sahranjeno na slavnom Kajmakčalanu – rešio da obelodani tragediju u kojoj smo se našli. Iste te 1928 godine, pod njegovim perom je ispisana najteža i najtačnija optužba srpsko-jugoslovenskih političara i Rajsu odvratne ovdašnje inteligencije (koju je, uz političare, on najviše krivio za sve što nam se dogodilo i što će nam se se tek događati). U proglasu „Čujte, Srbi!“, ovaj apologeta srpske stvari i naš verni saborac i prijatelj potpisao je užasavajuće reči istine o prebogatom i lukavom Nikoli Pašiću i svim njegovim ministrima, tajkunima i ratnim profiterima, o neljudskosti nove vlasti i njenoj bezdušnoj nebrizi za sudbinu našeg naroda, za sve srpsko, pravoslavno i junačko u našem biću. On tu neumoljivo secira ponašanje i osobine srpskih ratnih pobednika, te male grupe profitera i šićardžija kojima kao da ništa nije bilo sveto, koji su prokockali onaj ogromni moralni kapital svojih nekadašnjih ratnih drugova. Nabraja i analizira sve najgore osobine srpskog naroda, sve ono što ga je tako razočaralo tokom prvih poratnih godina i oteralo ga u dobrovoljnu izolaciju i usamljenost.

Izvor Press, 04. 12. 2011.

>>>

Тајне службе оснивачи НПД

Безбедносне службе Немачке и обавештајне службе страних сила помињу се као иницијатори и помагачи екстремне деснице - од првих суочавања послератне Немачке са феноменом неонацизма, до данас.

Давне 1953. године изишло је на видело да је тадашња спрега Организације немачке омладине и њене Техничке службе, обе регистроване као удружења грађана, у суштини била паравојна организација наследника национал социјалистичких идеја. Основао их је осуђивани нациста, лекар и публициста Паул Лит. С обзиром да је као циљ организације зацртано стварање герилских одреда који би се супротставили Совјетима у случају окупације Немачке, Лит је добио подршку тадашње владе у Бону, наводно на препоруку Пентагона. Занимљиво је да ни Пентагону ни Бону није сметало што су као омладински инструктори били ангажовани бивши официри – есесовци.

Дневник „Франкфуртер алгемајне” забележио је поводом судског поступка забране нацистичког удружења грађана Европски ослободилачки покрет, вођеног у јулу 1972. године, да је та организација, тада централна платформа радикалних неонацистичких суборганизација, годинама била под надзором и заштитом немачких Уставобранитеља.

Документација (до које је обавештајна служба БНД стицајем околности дошла у иностранству, а ових дана ставила на располагање јавном тужилаштву) показује да су озлоглашене „борбене ћелије” сличне одбрамбеним одредима некадашњег НСДАП-а, за редом основане у седамдесетим и осамдесетим годинама – уз подршку Уставобранитаља. То се пре свега односи на Емденску борбену дружину националних социјалиста, на Националистички фронт и на групу Отови наследници.

Најзад, и парламентарна странка НПД, око чије забране се ових дана ломе копља, основана је уз подршку безбедносних органа и британске обавештајне службе МИ6. На изричит захтев тадашње британске владе, Немци су омогућили оснивање НПД: Вајтхол је, наводно по савету обавештајне службе МИ6, тражио од Бона да подстакне оснивање неонацистичке странке, не би ли се скривени нацисти држали под контролом.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Tajne-sluzbe-osnivaci-NPD.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Draža Mihailović je patriota

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

4С: СВЕ СТРАНЕ СРПСКЕ СТРАНКЕ

>

>>>

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА

Београд, децембар 2011

Ми, српски напредњаци, окупљени овде у цркви, дајемо следећа обећања, која ћемо испунити када дођемо на власт, када Нато разбије барикаде на северу Космета:

• Карић, Мишковић, Беко и Ницовић плаћаће порез у Србији, вратиће новац који су изнели.
• Јоца Амастердам ће изградити мост преко Саве, а Шарић преко Дунава.
• Уместо Дачека министар полиције биће Вучко.
• Мило Ђ. ће послати Србима са Космета помоћ вредну 200 милиона евра.
• Наши тајкуни ће изградити аутопут и железницу на коридору 11, кроз приватно-јавно партнерство.
• Уместо Тијанића поставићемо Вучелића за директора РТСа.
• У наредних 12 година, колико будемо владали у три мандата, Кина ће уложити 100 милијарди јуана, а Јапан 100 милијарди јена.
• Статус Космета решаваћемо када СНС дође на власт, очекујемо помоћ Мила у разговорима са Тачијем.
• Добићемо ракете од Русије, преко луке Бар, а авионе од САД-Нато, преко ЕУ. Обавезно служење војске и попуњавање пешадијског састава је неопходно због јачања мира у свету – никада се не зна када ће нас Русија позвати у Словенски батаљон да успостављамо мир на Кавказу или САД у Нато трупе да успостављамо мир у Авганистану или Француска да помогнемо успостаљање мира у Либији. Шта ако нас истовремено позову сви наши савезници?
• Слободарска партија Аустрије послаће стручњаке за формирање Националног генетичког центра.
• Наставићемо сарадњу са судом у Хагу, посебно у случају Ш.
• Министар правде биће инспектор Божовић, а трговине астролог Димитријевић.
• Нећемо ухапсити Јелашића или ММ и ММ ако дођу у Србију, нема лустрације, нема реваншизма, чак ни према Ђиласу, Тијанићу и Дачеку.
• Пожељни партнери у постизборној владајућој коалицији су: ДСС, УРС, ЈС и ПУПС; а нису пожељне следеће странке: ДС, ЛДП, СРС и Двери српске.
• Националне мањине ће добити и више него што траже. Не питајте шта траже и шта ће добити. Сачекајте изборе.
• Уместо сигурних кућа градићемо народне кухиње.
• Бранкица Станковић неће добити отказ на Б92, наставиће да истражује корупцију, у Нигерији и Чаду.
• Да се не каже да све мењамо и да претходна власт ништа добро није урадила, обећавамо да ће остати важећи закони о медијима, реституцији, приватизацији и јавним набавкама.

Са вером у Бога, смрт фашизму – слобода народу!

4С

МИ6

>

>>> >>

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА

Београд, децембар 2011

Срби,

повуците се са барикада.

Објављујемо да прекидамо преговоре са ЕУ везано за интеграцију Србије у ЕУ. Чим сиђемо са власти.

Али, повуците се са барикада сада.

Јесте, погрешили смо када смо мислили да ЕУ нема алтернативу. Али нисмо једини кривци. Зар је само једна странка могла да уништи војску, економију и правосуђе у Србији? Да ли смо ми једини лопови у држави? Да ли су представници наше странке, и странака у коалицији, изабрани од стране народа на демократским изборима? Ви, који сте пре избора гласали за СПС, шта сте очекивали, да ће СПС остати ван власти, да ће ратовати за Космет?

Јесте, било је противника и тада. Они су тада рекли шта неће, неће ЕУ, али ево, прошао је цео мандат ове владе, још увек нису рекли шта хоће, нису понудили алтернативу, нема програма, пројеката, уговора и реализованих договора. Зар вас наша вера у ЕУ не подсећа на њихову веру у Русију или Кину? Зар нам то свима, заједно са вама, грађанима, Србима, није заједничко, зар не сањамо сви да се утопимо у неку већу заједницу, па да други организује државу, само да ми мање радимо и идемо на летовање као некада? Европска унија или ЕвроАзија, свеједно, само да је СФРЈ. Тада нико није тражио да враћамо дугове за узете кредите. Покушали смо на све начине да повратимо тај рај. Зато смо толико били за улазак у ЕУ. Али ето, тамо сада траже да се враћају дугови. Ништа без наше Југе. 

Срби, и да постоји чудо, и да људи могу васкрснути, да се пред вас сада појаве војводе Мишић, Путник и Степановић, са све Милошем Обилићем и Стеваном Синђелићем, и да вас позову у Бој на Косово, признајте, нико од вас не би дошао? Признајте да сте кукавице попут нас жутих, како нас зовете. Нико не би дошао, осим оних које зовемо хулигани? Па и да смо сви јунаци, попут хулигана, побили би нас к’о зечеве ови из Нато алијансе. Срби, ми немамо војску. Срби, ви нећете у војнике.

Зато, Срби са Космета, повуците се са барикада. Ми одлазимо у опозицију, али ви остајете на Космету. Сами.

И немојте да се делимо на Србе јужно и северно од Ибра, на Србе са Космета и Србе из Шумадије, Војводине, Херцеговине… Схватите, све српске земље су под окупацијом. Ово сада можемо да вам кажемо, пошто смо изгубили све шансе да добијемо наредне изборе. Схватите да је и Београд енклава. Истина је да неко као председник државе, или највеће опозиционе странке, лакше подноси окупацију и светску економску кризу од вас који живите у енклавама на Космету, али то ништа не мења. Нико од нас којима је лакше не може да вам помогне нити имамо било какве идеје како да се ослободимо окупатора. Пошто су окупирали цео свет, нама дозвољавају да напустимо београдску енклаву и путујемо по свету. Добијамо од њих мали џепарац и путне трошкове. Борићемо се да и ви добијете то право. Мислимо на право путовања, за новац се сами снађите, поред окупације ми смо и у економској кризи а џепарац дају само за београдски пашалук. Видите да су и официри отишли у пензију због 100 евра веће месечне пензије. Будите сналажљиви попут њих. 

Зато, повуците се са барикада.

Са вером у Бога, смрт фашизму – слобода народу!

4С

МИ6

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

WikiЊуз

Преокрет: Недић није издајник

Činjenice – Šta se to nas tiče? i Pismo srpskom narodu.

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Ко је “српски Санадер“?

Српска демократија и Империја(лизам)

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија и четири стране света

Draža Mihailović je patriota

 

Komandant Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović je patriota, vodio je razumnu politiku i nije sarađivao sa okupatorima u Drugom svetskom ratu, piše u tajnom izveštaju britanske obaveštajne službe SOE iz 1947. godine.

Tajni dokument, do sada nepoznat našoj javnosti, predstavio je juče na ročištu u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića predsednik Državne komisije za istinu o ubistvu Mihailovića, istoričar Slobodan Marković.

CEO TEKST:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/190017/Dra%C5%BEa+Mihailovi%C4%87+je+patriota.html 

>>

Tek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba Živojinovića „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front” ozbiljno je uzdrmala čitavu i ne samo našu savremenu istoriografiju. Dokumentacijom šokantne sadržine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparčad raznela je dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države. 

Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine, i to sasvim slučajno, baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi je saopštio svetu.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/otkrice-akademika-dragoljuba-zivojinovica-duga-istorija-anglo-saksonskog-razbijanja-srbije-i-rusije.html

Poklonio 50.000 evra Srpskom narodnom pozorištu

 

Autor: A. I.

Srpsko narodno pozorište dobilo je donaciju od 50.000 evra koju im je poklonio doktor medicine u penziji Momčilo Drobnjak.

Ček je stigao na adresu najstarijeg teatra pre nekoliko dana, a novac bi na računu trebalo da bude ove nedelje. U kratkoj propratnoj poruci Drobnjak navodi da je reč o „skromnoj donaciji“ povodom 150 godina pozorišta, „pre svega iz neizmerne zahvalnosti prema velikoj kulturnoj kući čiji je štićenik bio šezdesetih godina“.

Upravnik SNP-a Aleksandar Milosavljević kaže za Radio 021 da su u tom teatru prijatno iznenađeni poklonom, koji dolazi u vreme kada se malo ko odlučuje da podrži kulturu.

- Mi smo ovde potpuno izgubili naviku da dobijamo od privatnih sponzora i donatora sredstva. A treba znati da je upravo na takvim donacijama nastalo SNP i decenijama je opstajalo upravo zahvaljujući darodavcima, koji su pokatkad i kompletna svoja imanja darivali pozorištu – rekao je Milosavljević.

On dodaje da je Momčilo Drobnjak šezdesetih godina bio štićenik SNP-a, odnosno da je dobijao neku vrstu stipendije nacionalnog teatra.

- On je završio Medicinski fakultet i pošto nije mogao da nađe posao u Novom Sadu, otišao je u inostranstvo gde je izgradio karijeru lekara. I pošto je otišao u penziju, odlučio je da ovom donacijom uzvrati neki dug koji oseća prema SNP-u, na čemu smo mu mi naravno neizmerno zahvalni – kaže Milosavljević.

http://www.danas.rs/danasrs/srbija/novi_sad/poklonio_50000_evra_srpskom_narodnom_pozoristu.40.html?news_id=229104

Преокрет: Недић није издајник

У  посту од 20. маја 2009. године поставио сам питање: 

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

У том посту пренео сам вест о хапшењу једног анархисте, који је на дан доласка страног државника, запалио заставу те државе. Државе која је окупирала један део територије Републике Србије. Тај дан је ухапшен и православни верник који је на тргу стајао сам и читао МОЛИТВУ на глас. Њих двојица су ухапшени по наређењу министра полиције, који је приликом доласка на место потпредседника владе, са зида у ходнику зграде владе скинуо слику генерела Недића, са места где су стајале слике свих председника владе у историји Србије. 

Дакле, министар полиције и потпредседник владе, сарадник окупатора, члан владе која сарађује са окупаторима, скинуо је слику генерала Недића зато што је генерал био – сарадник окупатора. 

Тада су то поздравили они који га данас нападају због отказивања Параде поноса. Подржали су га они који се залажу за прихватање “реалности“ на Космету!!!

Шта је хтео да поручи министар полиције и потпредседник владе?

Да ли ће ускоро скинути и слику Николе Пашића, да би показао да није лопов, да ова влада није корумпирана?

Одакле смелости једном таквом медиокритету да скида слику генерала какав је био Милан Недић? Ко ће по добром памтити Дачека за 50 година? Ко ће га уопште памтити?

Но, овде није само он у питању. Као што сам написао, тада су га подржали сви они који се залажу за сарадњу са окупаторима. Зато сам недавно поводом прогласа и настанка коалиције Преокрет, састављен од стране оних који су се наметнули као наследници равногорске традиције и либералкомуниста, написао следеће:

Као што сам више пута указивао, “национално помирење“ између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношење Закона о реституцији, недавно, показало је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини исрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Замислите да је СПО са ЛДП-ом форимирао “Преокрет“ и да је део тог прогласа обећање да ће бити донет нов закон о реституцији, који би између осталог подразумевао и супституцију, посебно за земљу, као и осуда злочина комунизма. Какво би то национално помирење било, какав би то преокрет био… Искрени православци и прави конзервативци су ван система, у већини, а економска левица је практично нестала, или је на маргини… Да ли ће тако бити и после 2012. године?

Да ли је дошло до преокрета? Да ли ће тај унутрашњи преокрет довести до спољашњег преокрета? Да ли разумете ово унутрашњи и спољашњи преокрет?

Ако се питају Латинка Перовић и либералкомунисти, тешко. Они опраштају усташама, али четницима никад.

Ево шта данашња Политика пише:

„ПОЛИТИКА” ОТКРИВА

После седам деценија скривања у породичним архивама „Политика” открива тестамент генерала Милана Недића

„Ја полазим у рат сутра 3. априла 1941. године. Господ Бог нека благослови нашу војску, наш народ и мајку Србију. Не знам какве ћу јуначке среће бити и да ли ћу се из рата жив вратити, зато са својом имовином чиним овакву расподелу…”, записао је генерал Милан Недић, председник владе у окупираној и раскомаданој Србији, у уводном делу свог тестамента, сачињеном 2. априла 1941, само четири дана пре почетка инвазије Хитлерове Немачке на Југославију.

Овај тестамент седам деценија био је, као највећа тајна, скриван у породичним архивама фамилије Недић, и „Политика” га ексклузивно објављује уз њихову сагласност. Александар Недић је праунук Милана Недића, односно генерал је његов прадеда-стриц, рођени брат његовог прадеде Бошка Недића. Александар каже да су у фамилији знали да се тестамент налази код његове тетке Раде Недић, унуке Милана Недића:

– До сада документ није био јаван, јер није било законског основа за покретање било каквог поступка за повраћај имовине. Документ је састављен 2. априла 1941, и оверен је у тадашњој Управи града Београда, а Недић је био у том тренутку активни генерал Војске Краљевине Југославије, командант Вардарске дивизије, са седиштем у Скопљу. Пошто је следећег дана, 3. априла, требало да крене за Скопље, а знало се да ће Југославија бити нападнута, одлучио je да састави тестамент, слутећи, како је и сам рекао, да се можда неће вратити кући.

Александар подсећа да је његов прадеда био богат човек, између осталог, и министар војни пре Другог светског рата. Недић је био носилац бројних највиших домаћих и страних војних одликовања, укључујући и Карађорђеву звезду.

– Био је млади пуковник када је 1918. са својом јединицом међу првима умарширао и ослободио Загреб. Иначе, цела фамилија Недић била је веома имућна, мој чукундеда био је срески начелник од Аранђеловца до Београда. А мој рођени прадеда Бошко, тешко рањен у албанској голготи, био је председник Удружења европских ратних војних инвалида и човек који је после рата први упалио вечну ватру на гробу француског Незнаног јунака испод Тријумфалне капије у Паризу – каже Недић.

У јавности се често поставља питање Недићеве рехабилитације и његове улоге у тешким историјским догађајима тог времена. Он је за једне квислинг и сарадник окупатора, за друге човек који је спасао десетине хиљада живота. Међутим, како рехабилитовати некога ко нити је осуђен, нити је против њега и подигнута оптужница – пита Александар Недић.

– Подсећам да је он био притворен после рата, након што су га Британци изручили партизанима у Грацу, где је био смештен после октобра 1944. године. Пребачен је у затвор у садашњој Змај Јовиној улици број 2, где је после мање од месец дана наводно извршио самоубиство, скочивши кроз прозор. Цео случај обавијен је бројним нелогичностима и тајнама. Од тога како је болесни 70-годишњак у кломпама могао да се отме младом чувару, специјалцу, па до тога како је успео да се у таквом стању узвере на прозор који је био преко метар и по од земље…. – каже Недић.

Потомци генерала су пре више од четири године тражили да добију његове посмртне остатке како би био званично сахрањен у породичној гробници.

———————————————————————-

Димитријевић: Остао неосуђен

Историчар др Бојан Димитријевић, који је ове године објавио књигу „Војска Недићеве Србије” објашњава за наш лист да је генераловом смрћу процес против Недића прекинут. „Он је остао неосуђен и нисам сигуран да ли се стигло даље од истраге, да ли је била припремљена некаква оптужница или судски процес, као на пример у случају генерала Михаиловића. Постоји та званична верзија његовог самоубиства, али и данас је под знаком питања. Претпостављам да, пошто не постоји никаква пресуда и оптужнице, рођаци могу да остваре своје право. Генерал Недић је, према свим мојим архивским истраживањима, позитивна личност у историји Србије у Другом светском рату. Њему се приписује колаборација, односно чињеница да је био председник српске владе под окупацијом. Међутим, оно што се и до дан-данас не разуме јесте његова жртва, да се прихвати тог положаја да би се спречиле немачке репресалије, које су спровођене као одмазда за устанак у Србији”, каже Димитријевић.

Бојан Билбија

објављено: 26.11.2011

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nedicevi-naslednici-traze-Zemunski-park.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Tribina: Nova srpska levica

Хоће да поквари добро дете…

Tribina: Nova srpska levica

Tribina: Nova srpska levica

Na globalnom i na lokalnom planu, u poslednje vreme, ponovo su vidljivi pokreti za koje se činilo da su nestali sa političke scene ili, bar, da njihova politička opcija nije u stanju da pruži adekvatan odgovor na sadašnji istorijski i politički trenutak. A onda se dogodila svetska ekonomska kriza koja je, u očima mnogih, označila kraj kapitalizma.

Za temu o novoj levici važne su dve stvari: jedna se događa na globalnom planu, kroz pokret „Occupy“, a druga, za Srbiju značajnija, jeste nedavna blokada fakulteta, koja je učinila da u žižu interesovanja dospeju organizacije koje su do sad bile na političkoj margini. Reč je o organizacijama i pokretima koje čine uglavnom studenti i mladi ljudi, a orijentisani su levo, u najširem smislu te reči.

Pojava je za Srbiju naročito značajna budući da poslednje dve decenije među mladima uspevaju samo desničarski, često ekstremni pokreti.

„Vreme“ i Fondacija „Friedrich Ebert“ organizuju tribinu o ovoj temi pod nazivom „Nova srpska levica“ koja će biti održana u četvrtak 24. novembra u 15 časova u Press centru Udruženja novinara Srbije (Knez Mihailova 6, treći sprat).

Neka od pitanja o kojima će se govoriti su:

Ko su i šta su levičarske organizacije među mladima u Srbiji?

Kakve su sličnosti među njima i u čemu se razlikuju?

Ima li savremena levica adekvatan odgovor na krizu kapitalizma?

Kolika je realna snaga Occupy pokreta i može li mu se pripisati levičarski, socijalistički ili socijaldemokratski karakter?

Zašto su se studenti koji učestvuju u blokadi fakulteta našli na meti neonacista?

Da li je nasilje levičarskih organizacija adekvatan odgovor na nasilje ultradesničara?

Gosti:

Dr Vladimir Ilić, sociolog, Filozofski fakultet

Ratibor Trivunac, Anarhosindikalistička inicijativa

Matija Medenica, Marks 21

Moderatorka:

Jovana Gligorijević , novinarka nedeljnika „Vreme“ 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1020855

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Хришћанска страна комунизма

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Конзервативци

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Нови народни договор и грађанска држава

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

>>

Додатак – вест о дешавањима на трибини:

Умало туча, студенти прекинули трибину „Нова српска левица“

БЕОГРАД – Учесници трибине „Нова српска левица” данас су се замало потукли због личних несугласица, а панел је прекинут упадом студената који су претходна два месеца протестовали на Филозофском и Филолошком факултету у Београду.

Још на самом почетку трибине, коју су организовали Фондација Фридрих Ебарт и недељник Време, избио је сукоб између професора Филозофског факултета Владимира Илића и члана Анархо-синдикалистичке иницијативе Ратибора Тривунца.

Тривунац је професора Илића оптуживао да је ЦИА агент, док је Илић Тривунца да је пропали студент, који је „студирао шест година, а није дао ниједан испит”.

Од самог почетка трибине њих двојица нису успели да се држе задате теме и модераторка Јована Глигоријевић је безуспешно покушавала да их врати на тему о левици у Србјии.

У једном тренутку, Тривунац је запретио да ће Илића полити водом уколико не престане да се бави његовом личношћу. Након сат времена препирке, Тривунац је Илића полио водом прво из чаше, а затим и из флашице с водом.

Неколико минута пре него што је Тривунац полио водом Илића, на трибину су „упали” студенти који су протестовали готово три недеље на Филозофском факултету и прочитали свој проглас. Они су учесницима трибине поручили да „студенски покрет није платформа за популистичке политиканте”.

Танјуг

Срби и Бошњаци, као један народ

Ostoja Simetić: Kompleks kulturne inferiornosti kod Srba

(…)

Takvom politikom, ne samo što ne možemo zainteresovati druge za prihvatanje srpstva kao nacionalnosti, nego ne možemo ni Srbe sačuvati. Neaktivnošću i nezainteresovanošću dopuštamo da promenom vere, Srbi menjaju i naciju. Formiranja Muslimana kao naroda pod komunistima, a ranije njihovo odnarođivanje od sopstvenog srpskog porekla, posledica je te srpske neaktivnosti i nezainteresovanosti ili bar nedovoljne vatrenosti u borbi za očuvanje svoje nacije. Mi smo dopustili da poturčeni Srbi i njihovi potomci, iako duboko svesni svog srpskog korena, postanu naši najljući dušmani. U vreme vladavine Miloša Obrenovića, glavna politička ličnost u Bosni je Husein kapetan Gradaščević, poznat kao Zmaj od Bosne. On je žestoki mrzitelj Srba i Srbije, kao i njegov narod (bosanski muslimani slovenskog porekla). Kad ovaj vlastelin u želji da očuva privilegije bosanskog begovata i odupre se reformama sultana kod smatra izdajnikom vere, krene vojsku iz Bosne da primi odsudnu bitku na Kosovu protiv velikog vezira, taj isti muslimanski živalj ga ispraća pesmom:

„Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno.”

Jasno je da oni znaju ko su bili njihovi stari i koje je carstvo na Kosovu izgubilo slavu 1389. Ipak, i pored toga, mi dopuštamo da se ovi ljudi potpuno odrode od srpstva i postanu mu krvnici.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/ostoja-simetic-kompleks-kulturne-inferiornosti-kod-srba.html

>

>>

STEFАN KАRGАNOVIĆ: 2 + 2 = 5 ILI O JEDNOM GLUPOM CRTANOM FILMU IZ SARAJEVA

(…)

PREDLOG ZA TRI KORAKA Evo predlogа, i nekа poslušаju bаrem Kаntа аko im ne odgovаrа dа im „Istorijski projekаt Srebrenicа“ soli pаmet. Prvi korаk: nekа pokušаju dа porаzgovаrаju sа svojim susedimа. Drugi korаk: nekа pokušаju dа sаznаju štа je to što njihove susede tišti. Treći korаk: nekа depolitizuju jedno suštinski morаlno i ljudsko pitаnje i nekа dozvole dа bol i pаtnjа svih žrtаvа dođe do izrаžаjа. Nekа se obrаzuje zаjedničkа komisijа sаstаvljenа iz ljudi besprekornog kаrаkterа i kredibilitetа, kojoj bi se dаlo dovoljno vremenа i sredstаvа, i nekа oni u miru i bez pritisаkа sа strаne istrаže štа se dogodilo u i oko Srebrenice tokom rаtnog sukobа u celini, od 1992. do 1995. godine.

Rаtnа propаgаndа, kojа, nаžаlost, često izvrće istinu, prirodni je produžetаk rаtnih dejstаvа i onа zаto tаkođe predstаvljа neprijаteljski čin nа koji se odnosi Kаntovo upozorenje. Ukoliko vodeći ljudi obdаreni mudrošću tаkvu propаgаndu ne bi opozvаli i objektivno preispitаli odmаh po prestаnku vojne neophodnosti, njen dugoročni efekаt nа ponovno uspostаvljаnje mirа može biti sаmo krаjnje štetаn.

Beskrаjno аmаterski i glup video crtаć u produkciji fаntomske muslimаnske fondаcije „Zlаtni ljiljаn“, [2] koji preplаvljuje internet, аnonimnim аutorimа neće doneti Oskаr zа crtаne filmove. Ali, ukoliko bude došlo do novog mаsovnog krvoprolićа u Bosni i Hercegovini, oni će svаkаko imаti svoj grešni udeo u tome. Ohrаbrujemo čitаoce dа to ostvаrenje pogledаju nа linku i dа o tome donesu sopstveni sud. 

Strаni sponzori i okupаtori dolаze i odlаze. Ali, kаo što nаrod Bosne vrlo dobro iz istorijskog iskustvа znа, susedi ostаju zаuvek dа žive jedni pored drugih. Premа tome, zа oblikovаnje svogа komšilukа i zа izgrаdnju bezbedne i mirne budućnosti zа svoju decu konаčnu odgovornost snose sаmo susedi i niko drugi osim njih.

_________

Napomene:

[1] http://tv.globalresearch.ca/2011/07/srebrenica-town-betrayed

[2] http://www.youtube.com/watch?v=IxerMLtQNAw&feature=player_embedded&noredirect=1

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/stef%D0%B0n-k%D0%B0rg%D0%B0novic-2-2-=-5-ili-o-jednom-glupom-crtanom-filmu-iz-sarajeva.html 

>

>>

Arijana i Igor

RESETOVANJE

Autor: Safeta Biševac

Svadbe decenije u susednoj BiH, za sada, ipak neće biti, bar u formi u kojoj su najavili pojedini mediji s one i preneli drugi s ove strane Drine. Ako su neki propustili politički trač meseca, koristim priliku da ih obavestim da je jedan B-H nedeljnik pre nekoliko dana objavio „bombu“- Igor Dodik, jedini sin predsednika RS Milorada Dodika ženi se „lepom Bišćankom“ (devojkom iz Bihaća) Arijanom Demirović.

 Opa, kakav šok, međunacionalni brak u osvit godišnjice Dejtona? Ima li neke simbolike u tome? Srpsko-bošnjačko pomirenje? Mada to retko činim, ovog puta sam pročitala brojne komentare. Reakcije – očekivane. Neki „Srbovi“ se čude što Dodikov sin ženi „bulu“, pitaju se šta će mu „Turkinja“ pored lepih Srpkinja, drugi kažu „neka, rodiće srpčad…“ Moja, bošnjačka „momčad“, kuka: Alah, Alah, kakva je to Bošnjakinja koja se, posle svih zločina, udaje za „četnika“ i to ne „običnog“ već Dodikovog sina?! Bilo i tu „odskakanja“, pa i predviđanja: gotovo je sa RS, Arijana će da ih sredi.

Iz novina se moglo saznati da su se mladi, Arijana i Igor, sreli i zaljubili na studijama u Milanu. Zabavljaju se, navodno, godinama. Dodik sa suprugom, tvrde, posetio buduće prijatelje, porodicu Demirović u Bihaću i ugovorili sve za svadbu. Nije rečeno da li će venčanje biti kod hodže ili popa? Tekst filovan i fotografijama, doduše odvojenim. Igor s ocem mu Miloradom. Arijana bez oca ali sa navijačkim šalom reprezentacije BiH. Mogli smo saznati i da je Arijanin otac bivši fudbaler „Jedinstva“ iz Bihaća Irfan Demirović, ćerki preneo ljubav prema sportu. Zajedno gledaju utakmice BiH, a fudbalere „zmajeva“ pratili su na brojnim gostovanjima. Odmah sam se zabrinula da li će zbog toga nastati prvi problem u Dodik-Demirović braku? Zamislite kad snaha Arijana krene:“Ajmo Bosna, ajmo Hercegovina…“, a svekar, koji po sopstvenom priznanju za reprezentaciju svoje zemlje navija samo kada igra protiv Turske, mrko je pogleda i drekne: „Kakva Bosna i Hercegovina?! Samo Srpska i Srbija!“ Onda se jadan Igor nađe u teškom problem. Je l’ da stane na ženinu ili očevu stranu?

No, Igor neće izgleda biti u takvoj dilemi pošto svadbe neće biti. Demanti je brzo stigao. Najpre je neimenovani rođak Dodik rekao da je Igor mlad i ne razmišlja o ženidbi. „On i Arijana studiraju zajedno i to je sve“, rekao je svojta Dodik. Objavljeno je i da ima devojku, Srpkinju, naravno. Priložili i fotku. Vidi se neka kvarcovana i blajhana plavuša, ali da li je Srpkinja, ne vidi se. Kako bi se i videlo? Irfan Demirović bio izričit. Njegova Arijana se ne udaje. Te čaršijske priče ga mnogo nerviraju. Vrlo je ponosan na svoju ćerku, koja je završila fakultet u Milanu, nastavila postdiplomske studije, zaposlila se… i ona baba sigurno ne bi neprijatno iznenadila…

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/arijana_i_igor.888.html?news_id=228645

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Дахије (ни)су Срби

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Србија и четири стране света

Илирија

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

“Хришћански фундаменталиста“ или Прогресивац?

Mnemosina, Leta i Lucifer

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: MOJ ODGOVOR

Imao sam nameru da se uključim u raspravu povedenu ispod mog poslednjeg teksta, ali sam, kako je polemika odmicala, odustao, prilično obeshrabren… Radi se o tome da su ton onom žešćem delu polemike, pored ostalih, davali i politički aktivisti (hajde da ne kažem funkcioneri) dve opozicione stranke – DSS i Dveri, dok je u drugom planu učestvovalo i nešto žutih, SNS a možda i nekih drugih. (Ne pitajte kako znam – znam!)

(…)

Drugi razlog zašto je važan Koštuničin poziv je u tome što problem ovaj put ne otvara neko ko ne razume razliku između EU i Evrope jer takvima je lako – oni to neće zato što neće, i gotovo. Radi se o tome da priču otvara neko ko duboko baštini političku ideju zapadne demokratije (ne mešajmo to sa njenom današnjom karikaturom). Dakle ovde je reč o Koštunici kao delu jednog evropskog političkog korpusa, superiornom po svojoj ukorenjenosti u tradiciji evropske politike i kulture, taman onoliko koliko je danas na javnoj sceni, ne samo kod nas, malobrojan i jedva primetan.

(…)

Kada vidim, na primer, kako se nekim mojim prijateljima iz DSS ne dopada što se pojavljujem na naprednjačkoj televiziji, da nekim mojim prijateljima iz SNS nešto smrdi u tome što podržavam Dveri; da moji dverjanski prijatelji drže da za njihov ukus previše podržavam Koštunicu, tada vredi postaviti pitanje – šta je problem naše opozicije?

Naravno, lako ćemo se složiti da je to međusobno nepoverenje, nešto što još uvek nadjačava svest o tome koliko je važno da se sarađuje. Računam da je neophodno da naprednjaci shvate koliko je krhka stvar višak podrške dobijen uz manjak politike (koliko god to meni bilo razumljivo za rad velike stranke u srpskim uslovima); da Koštunica, izjašnjavajući se o Petom oktobru, prihvati da mu ga nisu oteli Tadić, Dinkić i Čanak, nego da su oni, ovakvi kakve ih danas gledamo, bili princip Petog oktobra, a da je on bio incident; da Dveri shvate da se politika ne artikuliše tako će imati jače stomačne nadražaje na Koštunicu nego na tadićevce; da radikali, na kraju, odluče da li Srbija ima većih problema od njihove borbe sa naprednjacima za nekada zajedničku partijsku zaostavštinu.

Ovi momenti autorefleksije opozicionih aktera, koliko god bili neophodni za saradnju, nisu dovoljni za uspostavljanje poverenja. Poverenje se gradi samo zajedničkom akcijom. A to znači da opozicija takođe mora da 9. decembar doživi kao Dan D. Za njih tog dana neće biti najvažnije da li je Srbija dobila kandidaturu ili ne, već da je vlada završila tu svoju simulaciju ozbiljne državne misije, i da posle toga može samo da raspiše izbore ili da se kruni pod opozicionim pritiskom. Zbog toga bi – pre svih Nikolić kao čovek sa najvećom podrškom i Koštunica kao neko sa najvećim političkim kapacitetom i snagom među uticajnim svetom – morali da pozovu na okupljanje sve koji razumeju katastrofalan učinak Tadićeve vladavine i sve koji shvataju da vreme Srbiji curi. Ako taj poziv bude artikulisan dovoljno jasno i snažno, oni koji ostanu izvan tog poziva najpre će na sebe preuzeti odgovornost koju ne mogu da iznesu, zatim će ostati izvan uticaja, izvan smisla političkog delovanja i, na kraju, izvan podrške birača.

Priča ko kome tu veruje, ko radi za strance, ko je radio sa Dinkićem, ko je za Đilasa a kome su žuti draži od Tome, ako je nekada i imala, tada neće imati nikakvog smisla jer niko ne može više da radi za strance od ove vlasti, niko neće vratiti Dinkića i ustoličiti Đilasa bolje od njih, kao što niko neće voleti žute bolje od samih žutih. Čvrsta saradnja će opoziciju – i to sve skupa – u svakom slučaju više približiti vlasti nego međusobne optužbe, dok, sa druge strane, iako još uvek imamo razloga da se plašimo kako ćemo opet biti razočarani, ne verujem u razloge za sumnju kako će se žuti pokazati kao bolji od toga u bilo čemu.

Da bi se to postiglo, za početak je potrebno mnogo više od ovog jalovog sitničarenja i zlurađenja, koji preovladavaju među svetom koji želi promene. Da bi se nešto uradilo, potrebno je mnogo više od jednodimenzionalnog razumevanja politike, i mnogo više od ideje da svako od aktera u potaji misli kako bi on lakše Srbiju promenio sam nego sa ostalima. Sve izvan toga, sve izvan artikulacije sledećih izbora kao referenduma – za ili protiv Srbije – samo je detinjasto stavljanje ogromne, čak istorijske odgovornosti, na nejaka pleća, čega smo se u Srbiji baš nagledali svih ovih godina.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-moj-odgovor-ili-sta-je-potrebno-da-izbori-budu-referendum-%E2%80%93-za-ili-protiv-srbije.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Конзервативци

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

Србија и четири стране света

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

Хришћанска страна комунизма

Četiri teze o socijalnom dijalogu

Neophodna korenita promena koncepta tranzicije, u kojoj moraju učestvovati svi zainteresovani delovi društva

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

Нови народни договор и грађанска држава

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

(…)

Dugove koje je država stvorila tako što je trošila više no što je zaradila vraćaju treća lica koja nisu ni učestvovala u sklapanju posla niti su o njemu imala ikakva pravovremena saznanja. Sa stanovišta klasičnog građanskog prava takav posao je ništav i ne bi smio proizvoditi bilo kakve stvarne i pravne učinke. Nažalost, ustavno i fiskalno pravo građanima, odnosno poreznim obveznicima, ne pruža zaštitu kakvu uživaju stranke oštećene ništavim pravnim poslovima. U toj nezaštićenosti ogleda se tragična insuficijentnost moderne demokracije. Ona je još uvijek toliko nerazvijena da građanima uskraćuje priliku da efektivno utječu na državno trošenje i zaduživanje i primorava ih da plaćaju dugove koje je bez njihovog znanja i volje i bez ikakve razumne ekonomske računice stvorio izvjesni siledžija kojeg od milja zovu Domovina.

(…)

Historija demokracije – a ona traje tek dvjestotinjak godina – je historija ograničavanja vlasti i suverenosti, historija obuzdavanja vladarske samovolje i državne moći. Ta je historija započela sa zahtjevom da se državi zabrani zadiranje u život i tjelesni integritet. Nastavila se tako što je državi nametnuta dužnost da štiti pravo na život i tjelesnu nepovredivost. Nastupio je trenutak da se državi zabrani i upuštanje u financijske rizike i spekulacije, drugim riječima da joj se zabrani potkradanje građana u ime onih istih vrijednosti koje su dovele do ukidanja smrtne kazne, zabrane torture, prava glasa i slobode savjesti.

Nastupio je čas da demokracija, njene ustanove, javnost i politička kultura stave i financijske ovlasti države pod najstrožu moguću kontrolu i prisile državu na samozatajni financijski realizam i racionalizam, na zdravo i na prostoj matematici utemeljeno poslovanje – onako kao što su svojevremeno vojsku prisilile na poslušnost, a policiju na pristojnost.

Kao što pomanjkanje kontrole nad vojskom i policijom vodi u nasilje, patnju i rat, tako pomanjkanje kontrole nad državnim financijama vodi u siromaštvo. Ubojstvo je nesumnjivo manje zlo od krađe, ali je krađa još uvijek krađa.

Nekada je prigovor savjesti smatran veleizdajom i zbog odbijanja učešća u ratu, tom paroksizmu državnog nasilja, završavalo se na vješalima. Možda je došao trenutak da počnemo razmišljati o fiskalnom dezerterstvu, o prigovoru savjesti na plaćanje poreza u ime moralnog imperativa koji odbija saučesništvo u pljački, masovnom osiromašenju i kršenju temeljnih načela prava, poslovnog morala i zdravog razuma. Sve dok se državna rastrošnost bude mogla oslanjati na poslušnost svojih platiša ponašat će se kao general koji zapovijeda krotkim topovskim mesom.

Nalazimo se na historijskoj prekretnici. Pred civilizacijom stoji hitan zadatak da ograniči financijsku suverenost države kao što je u osamnaestom stoljeću krenula putem ograničavanja političke suverenosti i represije. Politička odgovornost države prema građanima i njena dužnost da demokratskoj javnosti polaže račune bez toga će ostati nepotpuna. Bez strogog nadzora državnih financijskih ovlasti i njihovog svođenja na racionalno podmirivanje nužnih javnih troškova, proces koji je započeo u osamnaestom stoljeću ostat će nedovršen, a država će – umjesto da se preobrazi u poniznu sluškinju slobode – sačuvati sposobnost da proizvodi nesreću, s jedinom razlikom što to više neće činiti diktaturom i ratovima nego izdavanjem obveznica.

(…)

U tu prepreku spadaju i marksistička fobija od kapitala, tržišta i privatnog vlasništva, nacističke mantre o židovsko-masonskoj plutokraciji te moralističke propovjedi o profitu kao grijehu. Zbunjenost pokreta Occupy Wall Street da i ne spominjemo. To su ideologije koje zazivaju državu kao spasitelja, a ne vide i ne žele vidjeti da je država, taj pijani milijunaš svjetskog tržišta, glavni krivac svih svjetskih ekonomskih (i ne samo ekonomskih) nevolja. Banke su krive samo utoliko što su muvale s državnim obveznicama na svjetskom financijskom tržištu koga su države, koristeći suverenitet kao modus operandi, pretvorile u crnu burzu bezvrijednih papira. Lako je prezirati crnoburzijance koji prodaju slaninu za suho zlato, ali ta vrst kriminala samo je posljedica kriminalnog djelovanja države, točnije: to je pokušaj racionalnog ponašanja u iracionalnim uvjetima.

(…)

Svaka težnja prema zaštićenosti od tržišnih zakona, ili kako bi rekli etatisti i neoludisti prema “pravednoj redistribuciji bogatstva” u svojoj krajnjoj konsekvenci nije ništa drugo nego poziv da netko snosi nečije tuđe troškove. Pritom ne dovodim u pitanje civilizacijski imperativ da od tržišta trebaju biti zaštićeni zdravstvo, školstvo, kultura, stari, nemoćni i nesposobni za rad, ali vrlo je dvojbeno da li ta zaštita – i klasična zadaća države da čuva red, mir, sigurnost i građanske slobode – doista košta onoliko koliko nam se prikazuje, onoliko koliko nam se otima.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2011/11/nocobdija-ili-raspikuca/ 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 

Предлог за нов закон

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

IGOR IVANOVIĆ: LEVIČARSKI OPTIMIZAM 

MILJAN PREMOVIĆ: ZAŠTO NEĆU IZAĆI NA IZBORE

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Двор и идоли

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Ко је “српски Санадер“?

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

А имовина?

Предраг Марковић: Мала историја корупције

Конзервативци

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

…becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis…

 

…becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis…

 

The Jon Corzine-led MF Global has filed for bankruptcy after reportedly making bets on European debt for some of the most troubled countries, becoming the first U.S. financial company to be casualty of the European debt crisis. Corzine was formerly the Goldman Sachs chairman and Governor of New Jersey. 

Corzine and his firm wagered $6.3 billion on sovereign European debt in a high-stakes bid to increase profits — an effort apparently approved by the company’s board of directors.

Investigators are now looking at whether the firm diverted money from clients’ accounts to help cover that wager.

The former governor has never been reluctant to put his money on the line. After he was forced out of Goldman Sachs, he spent $62 million of his own cash on his successful senate race in 2000, and another $69 million out of pocket on his two campaigns for governor, in 2005 and in 2009. He buttressed his political support by donated roughly $7 million to Democratic organizations from 1999 to 2009.

And according to fundraising reports released by the Obama campaign, Corzine continues to bring in money for the Democrats, helping raise more than $500,000 for the President’s re-election bid.

Jon Corzine, former Democratic U.S. Senator from New Jersey and former Governor of the state, had been the CEO of the Wall Street firm until Friday. 2 days before, on Wednesday, it was reported that Corzine had lost over 600 million dollars in investors’ money betting on European debt. By Thursday that figure was correctly set at 1.5 billion.

On Friday Corzine resigned.

In the aftermath of the fiasco, MF Global is now the subject of an investigation. Regulators suspect there was ‘insider trading.’

http://www.nj.com/news/index.ssf/2011/11/corzines_high-stakes_gamble_at.html

http://www.examiner.com/conservative-in-national/obama-s-democrat-cronies-steal-1-5-billion-on-wall-st#ixzz1eOKHfj2A

Србија и четири стране света

NAJDŽEL FERIDŽ U EVROPSKOM PARLAMENTU: ŠTA VAM DAJE ZA PRAVO DA DIKTIRATE ITALIJANSKOM NARODU?

.

Predsedavajući: Kopredsedniče poslaničke grupe „Evropa – sloboda i demokratija“ Najdžele Feridž, podijum je vaš.

Najdžel Feridž: Pa, evo nas na ivici finansijske i društvene katastrofe, i u ovoj prostoriji mi danas imamo četiri čoveka koji je navodno trebalo da budu odgovorni, a zauzvrat smo slušali najdosadnije i najtehnokratskije govore koje sam ikada čuo – svi zajedno sve negirate.

Prema svim objektivnim merilima, evro je poraz. Ko je zapravo odgovoran za ovo od svih vas, ko rukovodi? A odgovor je – niko, jer niko od vas nije izabran i niko od vas nema demokratskog legimiteta za uloge koje trenutno vršite u ovoj krizi. I u ovom vakumu, iako nerado, uskočila je Angela Merkel, i mi sada živimo u Evropi pod nemačkom dominacijom. Evropski projekat je trebalo da zaustavi tu dominaciju, za to su oni koji su hodali pre nas zapravo platili veliku cenu u krvi kako bi to sprečili. Ja ne želim da živim u Evropi pod nemačkom dominacijom niti to žele gradjani Evrope. Ali, vi momci, ste odigrali ulogu, jer kada je gospodin Papandreou ustao i upotrebio reč “referendum”, gospodine Ren, vi ste to opisali kao “kršenje poverenja” i vaši prijatelji ovde su se udružili kao čopor hijena, nabasali ste se na Papandreoua, i marionetska vlada ga je uklonila i zamenila. Kakav je to potpuno odvratan spektakal bio. I ne samo da time niste bili zadovoljni, vi ste odlučili da i Berluskoni takođe treba da ode. On je uklonjen i zamenjen gospodinom Montijem, bivšim evropskim komesarom i bratom-arhitektom ove evrokatastrofe. Taj čovek nije bio čak ni član Parlamenta.

Ovo postaje poput jednog romana Agate Kristi, gde pokušavamo da shjvatimo koja će sledeća osoba biti „ukokana“. Razlika je u tome što mi znamo ko su počinioci. Svi vi bi trebalo da budete stavljeni na odgovornost za ono što ste uradili; vi svi treba da budete otpušteni, i vama, gospodine Van Rompuj, moram reći: kada smo se pre 18 meseci prvi put sreli, ja sam tada pogrešio govoreći o vama. Tada sam rekao da ćete vi biti tihi likvidator demokratije u nacionalnim državama. Ali vi to više niste, vi sada time pravite mnogo buke, zar ne ? Vi, jedan neizabran čovek, otišli ste u Italiju i izjavili da „ovo nije vreme za izbore, već vreme za akciju“. Šta vam, za ime Boga, daje za pravo da to kažete italijanskom narodu?

Nastup Najdžela Feridža možete videti OVDE.

____________

Napomena prevodioca:

Ovaj govor Najdžela Feridža, britanskog poslanika u Parlamentu EU u Strazburu, mora se vrlo ozbiljno shvatiti, jer u pitanju nije samo psihološka priprema naroda za nastupajuću propast evra već i psihološka priprema za nastupajuću političku i ekonomsku ofanzivu Britanije protiv Nemačke, i to po treći put za manje od sto godina. Naime, sam govor je primer engleske političke perfidnosti, i to iz sledećih razloga:

- Feridž vrlo ubedljivo svu krivicu za propast evra svaljuje na vrh Evropske unije, “zaboravljajući“ da napomene da, kada se Nemačka 1989. godine ujedinjavala, da je Britanija iz geostrateških razloga to pokušala da spreči. Nije uspela, ali je zato ujedinjenje Nemačke uslovila nemačkim prihvatanjem evra, za šta je imala podršku SAD. Ova činjenica se stalno zaboravlja, a ona je trebalo tada, kao i sada, da otvori oči, tim više što ova engleska političko-ekonomska taktika nije nova.

- Zajedničko evropsko tržište, za koje su se 50-tih i 60-tih godina prošlog veka zalagali Šarl de Gol i Konrad Adenauer, je za cilj imalo održavanje nezavisnih evropskih država, čije bi ekonomije bile delimično povezane, kako bi se s jedne strane u Evropi izbegao novi rat, i kako bi se, s druge strane, izbegla anglo-saksonska dominacija u Evropi, odnosno kako Evropa ne bi postala marioneta SAD. Posle smrti De Gola i Adenauera, dolazi do preokreta i zajedničko ekonomsko tržište se polako preobražava u Evropsku uniju, sa svojom zastavom i svim isntitucijama jedne „države“. Osnova EU je privatno bankarstvo, koje kontroliše Evropsku centralnu banku u Frankfurtu. Drugim rečima, svetski bankari ne samo što imaju svoju privatnu koloniju u vidu SAD (koje su kontrolisane preko Centralne banke SAD, koja je privatna banka), oni takođe imaju i svoju privatnu evropsku imperiju u vidu Evropske unije, gde je glavni cilj ne samo kontrola i crpljenje evropskih finansija već i kontrola i finansijsko uništenje – po potrebi – Francuske i Nemačke, glavnih britanskih političkih, vojnih, ekonomskih i finansijskih suparnika u Evropi.

- Nemačka je 1989. godine popustila pred diktatom Anglo-Saksonaca jer nije imala izbora. Infrastruktura bivše Istočne Nemačke se zbog zaostalosti nije mogla uklopiti u novu ujedinjenu državu, za šta je trebalo i vremena i ogromnih finansijskih sredstava. Međutim, Nemačka je 1991. godine dala rok od deset godina za zamenu nemačke marka u evro, što je takođe trebalo da otvori oči. Naime, taj desetogodišnji rok zamene valuta je zapravo indirektno bila nemačka analiza koliko dugo evro, kao zajednička evropska valuta, može uopšte da izdrži. Sadašnja situacija to i potvrđuje.

- Šta su Anglo-Saksonci dobili time što su uveli evro, odnosno što će videti njegovu propast ? Stvaranjem EU stvorena je jedna nakaradna „institucija“ gde su svi članovi, na papiru, imali jednaka prava. Jednakost u pravima je sa psihološke strane zamaglilo i činjenicu da su svi članovi takođe imali i jednaka prava u obavezama, na šta se zaboravilo, i što je sa ekonomske i finansijske strane bilo nemoguće provesti. Naime, ekonomski razvijen zapad Evrope – prvenstveno Francuska i Nemačka –svedeni su na kreditore manje razvijenog istoka i juga Evrope, odnosno stvorena je permanentna situacija finansijskog iscrpljivanja i Francuske i Nemačke. Prema poslednjim analizama, sve glavne banke u Francuskoj i Nemačkoj su u dugovima. Ukoliko evro propadne, odnosno ukoliko zemlje Juga i Istoka napuste EU, Francuska i Nemačka automatski gube svoja potraživanja, jer su ona u evrima. Ukoliko Francuska i Nemačka samostalno napuste evro, opet automatski gube potraživanja. Ukoliko pak ponovo uvedu svoje nacionalne valute – franak i marku – u tom slučaju američke procene za Nemačku iz oktobra meseca su da bi uvođenjem marke to svaku nemačku porodicu koštalo skoro 37.000 maraka. Momentalno je stvorena pat pozicija, sa dosta špekulacija šta će u Evropi biti po propasti evra.

S tim u vezi, ukoliko Nemačka zaista bude ponovo uvela svoju marku, naši građani bi možda trebalo malo da pričekaju pre nego što istu i počnu da kupuju, tim više što se skoro dve trećine nemačkog zlata nalazi u SAD, pod direktnom kontrolom Amerikanaca.

Za Vidovdan preveo Branko Filipović
Izvor Vidovdan, 19. novembar 2011.

Novi Standard

>

>>

Nemačka nema nameru da popusti Srbiji

Autor: Nikola Tomić

Berlin, Minhen – Nemačka insistira na tome da Srbija u potpunosti ispuni kriterijume za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji i nema nameru da popusti, iako velika većina zemalja članica EU smatra da su vlasti u Beogradu zaslužile da, dve godine nakon podnošenja, kandidatura dobije zeleno svetlo na zasedanju Evropskog saveta 9. decembra.

Kako Danas ekskluzivno saznaje iz izvora u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu, za konačno definisanje nemačke odluke o srpskoj kandidaturi ostalo je najviše desetak dana. Beograd mora da do 1. decembra napravi suštinski pomak u dijalogu s Prištinom, koji bi danas trebalo da posle dvomesečne blokade bude obnovljen u Briselu, ali i da pristupi konkretnoj primeni do sada postignutih dogovora.

Naime, državni parlament Bundestag će 1-2. decembra imati na dnevnom redu temu proširenja EU, a u prvoj sedmici decembra održava se i zasedanja Saveta ministara spoljnih poslova evropske dvadesetsedmorke.

„Nemačka nije jedina članica EU sa stavom da Srbija mora da ispuni sve neophodne kriterijume za status kandidata. U tome nas sledi Velika Britanija i dobrim delom Holandija“, rekao je juče našem listu jedan viši zvaničnik MIP u Berlinu, koji je tražio da ostane anoniman.

Odgovarajuće na pitanje Danasa zašto Nemačka „igra tvrdo“ u vezi sa srpskom kandidaturom, naš sagovornik objašnjava da Berlin „ne posmatra Srbiju kao spoljnopolitičko, već kao evropsko pitanje, zbog čega tu važe jasni kriterijumi i standardi“. Srbija ima evropsku aspiraciju i kao takva, ona mora da zadovoljni visoke standarde. „Naša javnost je sve osetljivija prema pitanjima u vezi sa EU. Vrlo se ozbiljno razmatra proces proširenja, jer nije svejedno ko će sutra potpuno ravnopravno sedeti s nama za istim stolom, imati pravo veta, biti uključen u sve odluke, ko će biti deo monetarne unije“, ističe naš sagovornik.

Srbija, dakle, u procesu integracije mora da se ispostavi kao kredibilan, pouzdan, predvidljiv partner. To važi i za Kosovo, pitanje koje u ovom momentu najviše opterećuje napredovanje ka EU. Danasov sagovornik tu postavlja pitanje: „Kako tretirati zemlju koja želi da postane članica EU, a neke svoje nacionalne prioritete stavlja iznad evropskih prioriteta?“.

Kada je reč o mišljenju Evropske komisije o kandidaturi Srbije, Danasov izvor iz MIP-a u Berlinu potvrđuje nedavnu izjavu nemačkog ambasadora u Beogradu Volframa Masa da je ta zemlja imala drugačije mišljenje od EK. Ali, kako naglašava, to i nije toliko važno. „Kancelarka Merkel je u Beogradu uputila veoma jasne poruke. Naš stav do danas nimalo nije promenjen. Mišljenje EK je upravo to – samo mišljenje, a odluku donosi Evropski savet, konsenzusom svih 27 članica“.

Začuđeni pričama iz Beograda

Više Danasovih sagovornika u Berlinu i Minhenu, iz vladinih i ekspertskih krugova, potvrdilo je da je beogradski sastanak Angele Merkel i Borisa Tadića bio potpuno neuspešan i da se nemačka pozicija od tada nije pomerila ni za pedalj. Naši sagovornici sa čuđenjem slušaju priče iz Beograda o tome kako će neke zemlje da lobiraju kod Nemačke za Srbiju i iznova ističu da je pozicija Berlina u ovom slučaju potpuno jasna i da sve zavisi samo od Beograda.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/nemacka_nema_nameru_da_popusti_srbiji.56.html?news_id=228478

>

>>

Бразил 

3. новембар 2010.

(…)

Бразил је постао велики играч у светској економији и политици. Учествује у свим важним разговорима и процесима међу најмоћнијим државама света и међународним економским организацијама, унутар Уједињених нација. Има снажну економију која се развија, преко 100 милиона становника, велику површину територије богату енергентима и рудама. Изградио је одличне односе са новим светским силама – Кином, Ираном и Турском. Заједно са Аргентином и осталим државама Латинске Америке учествује у стварању континенталног економског, политичког и војног савеза. Бразил сада сарађује са свима, и сви имају утицај унутар Бразила и Јужне Америке – и Запад (САД, Шпанија, Велика Британија, Француска и Немачка), и Русија, и последњих деценија и година Кина, Јапан, Турска и Иран. Постоје и проблеми са којима се носи Бразил и они су слични у већини држава Латинске Америке, на првом месту то су велике расне и социјалне разлике међу грађанима. Услед велике кризе у Европи, што ће се пренети на Северну Америку и Русију, доћи ће до велике миграције становника ка Бразилу и Јужној Америци (Аргентини највише), што може додатно да отежа унутрашње околности. Што се тиче односа према остатку света, Бразил и Јужна Америка полако се утврђују као независан политички и економски фактор у међународним односима. Уколико се на унутрашњем плану Јужна Америка буде развијала у позитивном смеру, овај део света ће постати најбоље место за живот за 20 до 30 година. Можда и једино могуће.

Рат ће погодити северну хемисферу Земље – ЕвроАзију, Арабију, север Африке и Северну Америку.  Кина не може да избегне оно што се спрема у свету. У једном тренутку ће се и Кина умешати у рат против Ирана и пратећа дешавања. На почетку, рат и последице по снабдевањем нафтом и енергентима Кина ће решити трговином са Африком, Јужном Америком и једним делом са Аустралијом. Та трговина, између Азије, Афике и Јужне Америке омогућиће овим континентима да се развијају без туторства са Запада. Пошто је најкопликованија ситуација међу државама Азије и Африке, због великих етничких и религиозних разлика, Јужна Америка може постати најстабилнији део света. Такође, као последица светског рата, сасвим је реално да ће и САД да се распадну и да ће на простору Северне Америке настати најмање једна држава која ће бити под контролом грађана пореклом из Јужне Америке.

Сигурно је да САД и Нато улазе у рат са вером у победу. Тако исто и Иран улази у рат. Русија, Европска унија и Арапи праве своје рачунице. Истински победник ће бити Бразил у савезу са државама Латинске Америке.

http://en.wikipedia.org/wiki/Brazil_(film) Бразил, филм, по узору на Орвелову “1984“

http://www.youtube.com/watch?v=ZEUjQ1VTXwY&feature=related Бразил, Беби Дол, 1991. година, Евровизија

-

Повезани постови:

“Борба је цар свему“*

01.02.2010.

Светски рат

29.06.2010.

Кад је почео?

Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.

>

>>

О Русима и Русији, из мало другачијег угла:

Бошко Ћирковић Шкабо: “Има ли Руса у овој просторији“
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:354154-KONTRA-Ima-li-Rusa-u-ovoj-prostoriji

Мирјана Бобић-Мојсиловић: “Косовски бој“
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:345579-SRCE-POD-PRITISKOM-Kosovski-boj

Наташа Б. Одаловић: “Кључ земље“
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kljuc_zemlje.891.html?news_id=228313

Редакција Данас: “Волимо ми Русе“
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/volimo_mi_ruse.46.html?news_id=225621

Традиционалан поглед на Русе и Русију:

Владан Вукосављевић: “Руси у Скадарлији“

http://www.glavaizid.rs/?p=4722

>

>>

Србија и САД

Није и да немамо пријатеље у САД, међу конзервативцима, хришћанима, републиканцима, попут овог човека, Michael Savage, најпопуларнијег радио-водитеља конзервативног дела САД (а који нису чврсто језгро Републиканске странке), писца неколико бестселера, који има и јеврејско порекло, чији су претци због комунизма избегли из Русије… Његову емисију слуша 10 милиона људи недељно преко радија, преко интернета је на 2. месту по слушаности, књиге се одлично продају… У Великој Британији је забрањен.

Alex Jones има поштовања према МS, али су различити по многим стварима, на пример: АЈ је потпуно либералан када је у питању дување траве, а МS је ту изразито против.
Њих двојица често подсећају јавност у САД на истину о догађајима на Балкану, и позитивно представљају Србе. МS је о томе говорио пре неко вече (на јутјуб линку доле испод имате подсећање на то колико је Космет богат рудама, он о томе говори 2008. а тек је недавно Политика писала о томе како Сорош планира да заради на рудном богатству Космета).

То није мала популација коју њих двојица покривају, јер је слушаност и посета на сајтове АЈ скоро као популарност МS, са тим што не покривају исту публику. АЈ више покрива либертаријанце (где је кандидат за председника Рон Пол који је био против бомбардовања Србије) а МS покрива праве конзервативце.

Дакле, ми имамо значајну подршку унутар САД а да тога нисмо ни свесни. Имамо и на левици, сајт/покрет против рата из Калифорније, где Небојша Малић има неке текстове, а који подржавају Рон Пола, у Хафингтон посту, чија је власница пореклом Гркиња, недавно је био текст Џорџа Богданића, итд.

А колико то нисмо знали да користимо за своје интересе у последњих 30 година види се по томе што је на овом јутјуб линку из 2011. МS погрешио па рекао да су “партизани“ спасили америчке пилоте, то значи да ниједан “четник“, или антикомуниста, није успео, чак ни међу овако ватрене пријатеље Срба и антикомунисте какав је МS, да објасни, рашири, истину о Србима, о четницима, тако да свако од њих у сваком тренутку зна да су четници спасили америчке пилоте.

>

Michael Savage proves KOSOVO is SERBIA!
http://www.youtube.com/watch?v=vT_WwgaOfbg
http://www.youtube.com/watch?v=UmcPnab3q5w&feature=related

Savage and the fall of the U.K.

http://www.wnd.com/index.php?fa=PAGE.view&pageId=333649#ixzz1V7pAmVbM

>

Kaligula

јун 10, 2011

Michael Savage, juče, u svojoj radio-emisiji Savage nation:

.

“Mislim da je Bil Klinton Kaligula našeg vremena, razorio je moral na Zapadu…
Povodom vesti da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke… zamislite…
Vidim da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke a da će Bil Klinton postati generalni sekretar Ujedinjenih nacija i to će biti kraj sveta…“

.

http://www.michaelsavage.wnd.com/

>

http://original.antiwar.com/malic/2011/07/29/law-and-disorder-2/ 

http://www.huffingtonpost.com/george-bogdanich/bin-ladins-balkan-hosts-a_b_863813.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Повратак у будућност

…силна ће борба да буде…

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат

Occupy Kosovo

Јован Цвијић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање [1908]

Ovdašnji narodi su stvarali svoju istoriju

Ako požuri, Srbija se može učlaniti u EU pre raspada EU

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Турска се спрема за рат против Израела и Грчке

Француско-британски војни савез

Економски рат Немачке и САД – ко ће победити?

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

Bilo jednom u Francuskoj

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

MARIN LE PEN: NOVA KOSOVA RASTU I U FRANCUSKOJ

Rat šiita i sunita

Средиште света

Илирија

Српски план за Космет 

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

УМНИ РАТ

SAD i Rusija

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Pouke skandiranja u Hrvatskoj

Makedonska vlada donela Predlog zakona o prestanku popisa

ORHAN PAMUK: RUŠENJE TURSKOG SNA O EVROPI

НЕУТРАЛНОСТ

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК  

Дијалектика и теодицеја

Синиша Љепојевић: Права криза тек долази!

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar

Митрополит Месогеас Николај: Порука Грчком народу!

Хришћанска страна комунизма

The Third Industrial Revolution 

Triple-A Idiots – Bankers Launch Next Leg Of Planned Economic Collapse

The Muslim „Overtaking“ of France

Хоће да поквари добро дете…

 

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић покренуо иницијативу за пријем у полицијске редове Марине Морачанин, која је пронашла и вратила торбицу са 200.000 евра и 500.000 динара.

 

>

 

>>

 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Предраг Марковић: Мала историја корупције

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

Одлазе у хајдуке???

Дачек: Влада је стабилна 

Зашто је Недић издајник а Дачић није? 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Србија данас, Последње искушење

Najveći u Evropi…  

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон 

Ко је “српски Санадер“?

А имовина?

WikiЊуз 

Предраг Марковић: Мала историја корупције

 

Веза између корупције и развоја, односно пропасти неке земље, није једноставна. Негде корупција затре друштво и привреду, као у Африци. Другде не смета много развоју, као у источној Азији. Зналац културе супсахарске Африке, Зоран Ћирјаковић, препричавао ми је како теоретичари пореде афричку корупцију са баобабом, испод кога ништа не расте, док је огромна корупција у источној Азији као манго, који ипак даје неки плод.

Корупција прати модерну српску државу од њеног настанка. Кнез Милош, по Слободану Јовановићу највећи српски политички ум деветнаестог века, „главом најсјајнија слика васкрса српске државе“, како каже Милан Ђ. Милићевић, био је, мерено данашњим мерилима, веома корумпиран државник. Милош је, савременим језиком речено, приватизовао државне приходе, рецимо скоро сав извоз, и умножио својих 200 дуката које је имао када је дошао на власт, на преко пола милиона, поставши један од најбогатијих Европљана.

Ако бисмо сада стали са причом, Милош би личио на традиционалне деспоте и модерне диктаторе трећег света. Међутим, каже Слободан Јовановић, Милош је  стекао државу као што сељак стиче посед. Милош није правио разлику између свог и државног. Зато је део новца који је присвојио користио за државне сврхе, као што су откуп хришћанског робља од Турака, помагање Вука Караџића, а поврх свега, на поткупљивање турских великодостојника. Успевао је чак да поткупи и албанске главаре и окрене их против турског везира. „Понеси дукате и удри сваког кесом по глави“, поручивао је тим поводом свом сараднику Авраму Петронијевићу. Његово лукавство са умањеним приказивањем статистичких података о пореским обвезницима пред Турцима уштедело је огроман новац Србији.

У нашој историји је било и врло модерних начина злоупотребе политичког положаја. Није случајно да је Милан Стојадиновић, први политичар који је користио модерне медије, био и врхунски берзански шпекулант. Његова највећа махинација била је откуп обвезница ратне штете. Ове обвезнице пале су на мање од десетине номиналне вредности. Агенти су их по селима откупљивали од баба за огледалца и чешљиће. Онда је Стојадиновић, тада министар финансија, најавио откуп тих обвезница. Разуме се, ту  најаву је прво прошапутао својим партијским друговима и члановима владе, који су се разлетели да покупују обвезнице. За неколико месеци њихова вредност је порасла два до пет пута. Данас би се рекло, право инсајдерско трговање информацијама, за које се на Волстриту робија. И поред тога, Стојадиновић је био један од наших најбољих министара финансија, а као премијер је направио највеће привредне успехе, када се има у виду кратко време.

Носталгичари за комунизмом и Титом тврде како у то „златно доба“ није било корупције. Заправо то је било и „златно време“ корупције. После пуританске строгости револуције и првих послератних година, када се за ситну крађу губила и глава, наступила је, како је још седамдесетих година писао Добрица Ћосић, Титова „пријатна тиранија“ и „весела деспотија“, која је корумпирала скоро цео народ, давши му могућност да крадуцка, да не ради много, да троши незарађено и простире се преко губера. То је био систем колективне, општенародне корупције, у коме су највиши руководиоци били сразмерно скромни, мерено стандардима данашњих богаташа. Али су зато читави сектори друштва удобно живели на рачун других. Најскромнији чиновник у каквој привилегованој фирми или државној установи живео је далеко боље од врхунског стручњака у „обичном“ предузећу.

Један од највећих извора неправедне расподеле, па и корупције, били су друштвени станови. Дељени су пре свега привилегованим колективима (извоз, банке, војска, полиција). А и унутар предузећа се стално муљало са њиховом расподелом, што је доводило до сталних свађа и омраза међу запосленима. На крају социјализма, Милошевићев режим је корумпирао милионе, омогућивши им да за неколико марака откупе станове, чиме је држава оштећена за милијарде евра. Рећи ћете, издвајали смо из зарада. То је само делимично тачно. Статистички је много мање оних запослених који су добили друштвени стан, од оних чије је издвајање пропало. Када би се на то додала штета од незарађених плата на непотребним радним местима, дошло би се до суме од више стотина милијарди евра.

Крупне отимаче државне имовине пореде са крокодилима, који телесинама својих на брзину стечених компанија таласају малу српску бару. Многима се чини да су ови големи грабљивци растргли и прождрали народно богатство. Делимично јесу. Али, склони смо да превидимо милионе Титових самоуправљача који су „изгрицкали“ народну имовину, попут пирана. Пиране прождиру свој плен у великим јатима док га скроз не оглођу. На лични стандард и потрошњу су спискана средства за саобраћајну инфраструктуру, болнице и школе. Нешто слично су урадили и данашњи Грци.

Вратимо се на почетно питање: да ли друштва пропадају због корупције? Зависи од начина убирања плодова корупције. Наши су људи, који данас отимају народно, као и афричке клептократе, као бахати уљези у туђем воћњаку, више изломе грања него што поједу воћа. Насупрот њима, Милош је узимао, али је оставио засад, што раде и политичари у конфучијанским земљама.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Mala-istorija-korupcije.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Шта би учинио кнез Милош?

Одлазе у хајдуке???

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Србија данас, Последње искушење

Najveći u Evropi…  

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон 

Ко је “српски Санадер“?

А имовина? 

 

Одлазе у хајдуке???

 

NAČELNIK Generalštaba Vojske Srbije general Miloje Miletić, koji od prvog januara postaje penzioner, na čelu je stroja od više stotina pripadnika Vojske Srbije koji će od Nove godine skinuti vojničku uniformu.

Razlog za njihovo povlačenje je promenjen način obračunavanja penzija, koji će stupiti na snagu prvog dana 2012.

Oficiri koji se penzionišu nakon toga, zavisno od čina, imaće mesečnu penziju manju i za desetak hiljada dinara.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:354066-Oficiri-VS-odlaze-u-penziju-Juris-na-deblji-cek

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Okupacija Kosmeta: Ubijen jedan Srbin, dvojica teže ranjena

Srbi sa Kosmeta ostali sami

Војска и полиција на делу – “испит генерације“

Albanci sa Kosmeta izazivaju rat

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Србија данас, Последње искушење

Najveći u Evropi… 

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

Ко је “српски Санадер“? 

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

КАКВИ ОФИЦИРИ, ТАКАВ И МИНИСТАР (И ВРХОВНИ ИМ КОМАНДАНТ)

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон 

Заборављени браниоци српског неба 

Бирај, лидеру! 

Двери уз браћу на Косову и Метохији

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

 

Шта се догодило у Србији у последњих пар дана?

1. Укинута Управа за јавне набавке.

2. Марко Милошевић ослобођен оптужби због, погађате, апсолутне застарелости кривичног дела. 

3. Најављена градња “трамвајског“ “метроа“ који ће да се гради у сарадњи са Француском, и погађате, посао-уговор ће бити “транспарентан“ попут градње моста на Ади или настанка компаније Застава-Фијат.

4. Влада и председник државе потписују некакве уговоре/договоре са Бриселом и Приштином без сагласности Срба са Космета и врше велеиздају (данас су план неког шефа неког координационог тима владе Србије одбили председници четири општине са севера Космета, али је власт одлучна да настави са издајом националних интереса). Дошло до “преокрета“ у власти…

5. Срби са Космета тражили држављанство Русије а Русија им нуди насељавање Сибира. Што је, ваљда, боље него да иду на Голи оток, или остану на Космету. 

6. Српска напредна странка и Уједињени региони Србије у тајним преговорима. Ту је негде и Демократска странка Србије. За председника ДСС изабран Калимеро. 

Зашто да финансирамо постојање полиције и војске, судија и тужиоца? 

Да ли полиција, војска и правосуђе могу да обезбеде владавину права, поштене изборе, шансу за све грађане да користе сва права која су им Уставом и законима гарантована?

Шта ће се догодити са тужбом Срба са Космета против “шефа“ преговарачког тима “владе Србије“? Исто што и са тужбом против ММ или Палме…

Него, да ми полако одлазимо у хајдуке… 

После избора, наравно…

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Србија данас, Последње искушење

Najveći u Evropi… 

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

Ко је “српски Санадер“? 

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

Branislav Jovin: Tramvajizacija Beograda

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

Кијук: Двери неће ићи у Брисел по мишљење

Saša Radulović: It’s the economy, stupid

Специјални суд 

Čekaju se krivične prijave

Предлог за нов закон 

WikiЊуз 

 

Branislav Jovin: Tramvajizacija Beograda

 

Autor je rukovodilac Projekta „Metro Beograd“, 1973-1982. i 1986-2002.

U tekstu „Beograd ima više projekata nego metara Metro-linija“ (Danas, 8.11. 2011) pominje se moje ime, ali i nekoliko „netačnosti“, zbog kojih se smatram obaveznim da reagujem: Postoji SAMO JEDAN projekat Metroa – to je Projekat „Metro Beograd“ urađen u Sektoru za Metro (1973-1982).

Projekat čine: Inženjersko-arhitektonski i elektro-mašinski projekti Prve etape Metro-sistema: linija Gardoš – Vukov spomenik i Kalemegdan – Autokomanda; projekti 18 Metro stanica; projekat drumskog Metro-mosta; Investicija: 980 miliona dolara, tokom osam godina izgradnje.

„Prva etapa“ je deo Generalnog projekta Metro-sistema koji bi sa pet linija, sa 86 stanica, obezbedio „srednje vreme putovanja“ do 30 minuta za 80 odsto stanovnika dvomilionskog Beograda!

Nije tačno da su „prevelike ambicije uslovile finansijske probleme, pa se 1982. godine definitivno odustalo od izgradnje podzemnog prevoza“. Evo šta se dogodilo 4.11.1982. Kao rukovodilac Projekta „Metro Beograd“, podneo sam, novoizabranom Predsedništvu grada (Bogdan Bogdanović, Radoje Stefanović, Ratko Butulija) Izveštaj o radu Sektora za Metro, od 1973. kada je, po nalogu Branka Pešića, formiran Sektor, i tokom mandata Živorada Kovačevića 1974 – 1982.

Posle mog izlaganja, Radoje Stefanović doslovno je rekao: „Bogdane, sve što je urađeno u Sektoru za Metro bilo je pogrešno, treba iskopati jednu veliku jamu i zakopati tu sramotu Beograda“, a Butulija je dodao: „Druže Jovin, za ovaj vaš metro, od nas trojice, ni dinara nećete dobiti!“. Nekoliko dana posle, zabranjen je rad Sektora; a drug Radoje lično, koracima je trasirao tramvaj u Ulici generala Ždanova; drug Jovin je proglašen za „klasnog neprijatelja“ jer je protiv toga da radnička Rakovica tramvajem dođe u centar Beograda; tokom 1982 -1985. „Samodoprinos 1982“ (200 miliona dolara) raspisan za izgradnju Prve etape Metro-sistema (Beč je 1967. počeo Prvu etapu sa 100 miliona dolara u Fondu za Metro), spiskan je u širenje mreže postojećeg uskokolosečnog tramvaja iz 19. veka, nazvanog „Tramvaj za 21. vek“!

Ovo su neposredne posledice sastanka 4.11.1982. Ali, opstrukcija Metro-sistema i fatalna tramvajizacija Beograda se nastavlja i posle 1985. Iako je 1.3.1997. gradonačelnik Zoran Đinđić reafirmisao Projekat „Metro Beograd“, a Sektor za Metro, 1997-2000. ažurirao projekte Prve etape, gradonačelnik Nenad Bogdanović se odlučio za nastavak tramvajizacije Beograda iz 1985. (!?). Do 2008. „španskim prijateljima“ (firma INECO) plaćeno je 4,6 miliona evra za idejno rešenje uličnog tramvaja normalnog koloseka – linija Ustanička-Tvornička.

Iako je Nacionalni Savet za infrastrukturu 19.11.2008. proglasio Projekat „Metro Beograd“ za razvojni projekat Srbije, gradonačelnik Dragan Đilas se odlučio za realizaciju projekata koje je započeo njegov prethodnik (!?). Povodom svečanosti „100 dana gradonačelnika“ počeo je izgradnju drumsko-tramvajskog mosta na Adi Ciganliji; aprila 2010.

Rešenjem gradonačelnika broj 02-1375/10-G „stručnjaci za saobraćaj“ Direkcije za građevinsko zemljište napisali su „dokument“ u kome su ulični tramvaj „španskih prijatelja“ nazvali „Beogradski metro – osnova za izbor rešenja“. Dokument je bio osnova francuskoj firmi ALSTOM da predloži Beogradu „Memorandum o razumevanju“ na projektovanju, finansiranju i izgradnji linije Ustanička – Tvornička, odnosno – tramvajsku liniju „Cvetkova mehana-Ikarus“, koju je Beograd već imao 1937. godine kada je imao 232.000 stanovnika!

„Memorandum“ je 6.10. 2011. usvojen većinom glasova, u Skupštini grada. Ako izgradnja linije Ustanička – Tvornička počne 2013. kako obećava gradonačelnik Đilas, biće to i početak gradnje Beograda kao najveće automobilsko-tramvajske palanke Evrope u 21. veku!

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/tramvajizacija_beograda.46.html?news_id=228311

Кијук: Двери неће ићи у Брисел по мишљење

Предраг Р. Драгић Кијук, писац књиге Catena Mundi, у свом обраћању на конференцији за медије одржаној 16. 11. 2011. године истакао је да Двери, за разлику од свих партија, неће заборавити једну важну „чињеницу“ а то је – народ! Двери неће трошити време доказујући да је Србија држава владавине права оним „демократијама“ које су је бомбардовале, нити ће ићи у Брисел и Вашингтон по мишљење.

>

>>

>>> ПОВЕЗАН ТЕКСТ:

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

 

Nune: Ostali smo robovi diletanata na vlasti

U Novom Sadu se otvara retrospektivna izložba legendarne grupe „Magnet“

 

„88 jaja za novu opozicionu vlast”

Ostali smo robovi diletanata na vlasti

Autor: Dragoljub Petrović

 

Retrospektivnom izložbom i monografijom „Živela sloboda!“ zatvaram jedno poglavlje svog rada o kome će šira i stručna javnost, posle decenije prećutkivanja i sakrivanja te priče i tih podataka, moći da dobije širu sliku i da donese svoj sud.

Cilj mog angažmana je bio dvostruk. Opšti: pronaći način i pokazati kako savladati strah i nenasilno izaći tiraninu na crtu da bi moglo da se stvara novo društvo na novim vrednostima. Lični: ostati živ i izbeći odlazak u zatvor. Nenasilni način otpora je pronađen, predstavljen i primenjen, tiranina više nema, ali je ostao njegov mutirani sistem negativnih vrednosti, koji je reciklirao stare i koji reprodukuje nove „uništavače“ života i budućnosti. Po drugoj strani, živ sam i nisam otišao u zatvor, premda već 12 godina živim izvan svoje kuće zato što sam se za nju borio. U tom smislu ni ovaj projekat nije nikakav kraj nego nastavak započetog.

Ovo za Danas kaže Miroslav Nune Popović, multimedijalni umetnik koji u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu u petak otvara retrospektivnu izložbu o grupi „Magnet“ koja je delovala od 1996. do 1998. godine, i svojim akcijama započela ono što je kasnije Otpor nastavio – rušenje Miloševićevog režima nenasilnim metodama. Iako je Otpor danas svetski brend, „Magnet“ je ostao u nekom zapećku skoro deceniju posle.

- Život u Srbiji nas je naučio mnogo toga. Puno je stereotipa koji su poražavajuće tačni i, nažalost, na snazi, iako je, kažu, i mentalitet kategorija podložna menjanju. Jedan od takvih klišea koji zna da zaboli je: „uspeh se ovde ne oprašta“. Bez obzira šta taj uspeh podrazumeva, pa čak i ako je od opšte koristi. Drugi je: „ako vrediš onda smetaš„. Šta bi značilo da je neko, ko je trebalo i kad je trebalo to da uradi, rekao: „čekaj, pa ovaj otpor koji je doakao Miloševiću su, praktično, izmislili Nune i Magnet! Zar nisu onog februara 1999. pred Nunetovo suđenje došli neki omladinci iz tada tek nedavno formirane studentske organizacije i tada mu dali duks sa odštampanom pesnicom, uz poruku da će oni nastaviti ono što je on započeo!? Zar nije taj Nune još aprila 1996., kada je krenuo karnevalskom povorkom sa crvenim falusom na kome je bila Slobina slika, rekao da je to model za masovnu, kreativnu i nenasilnu borbu protiv totalitarnog režima, a za stvaranje novog društva!? Zar mu se zbog takvih izjava u štampi tada nisu svi smejali!? Zar nije protest iz 1996/97. kojim je izvojevana prva borba protiv Miloševićevog režima zapravo bio masovni rimejk Magnetovih akcija!? Zar nismo kasnije u delovanju Otpora! prepoznavali Nunetov rukopis i Magnetovu metodologiju rada!?“ O tome piše Jovan Despotović, istoričar umetnosti, u predgovoru monografije o Magnetu, koja je na objavljivanje čekala 12 godina – kaže Nune.

Kaže da bi bilo „opasno po naciju“ da je neko, ko je trebalo i čiji je to posao, zapitao: „čekaj, pa zar nisam/mo ja/mi bio/bili taj Nune!?“

- Glavna istina u ovom našem svetu je, nažalost, ona iza koje stoji Moć Laži i Prevare tj. vladajuća politička grupacija i, uvek, dupeuvlakačka intelektualna elita, sa sve medijima pride. Uvek čast izuzecima, ali ONI (pravilo, a ne izuzetak), sve i da nemaju „ništa lično protiv tog Nuneta“ uvek imaju preča posla. Znaš već koliko se „Kradilo“ i kakva nam je infrastruktura društva. Da li bi išta od toga svega bilo da je neko imao vremena da se pozabavi nekim tamo Nunetom i da malo bolje prouči šta je on to govorio i radio, i zašto!? Zamisli koliko bi tek onda kasnili radovi na „izKradnji“ auto-puteva, mostova i, uopšte, Novog društva na propalim temeljima. Zbog tih „poznatih i objektivnih“ razloga suđenje protiv mene trajalo od 1997. do kraja 2003. sve dok lažna i montirana optužnica nije zastarela, iako je ekipa „prvoboraca“ i „izumitelja“ Otpora! uveliko postala vlast i počela da vraća priču unazad, na devedesete, ka kojima sve brže idemo pa sad ne znaju šta i kako da rade, jer su sve iskompromitovali, a usput i „oprali“ naše krvnike – priča Nune.

Podseća ga sve, kako kaže, na stihove Džonija Štulića „kopija nije original, niti sredstvo najbolje“.

- E, to je problem. Zato se originalne ideje pretvaraju u poraze, zato nismo uspeli, zato je ovo farsa od slobode. Nismo uspeli da sazrimo kao društvo, da stojimo delima iza svojih reči, da reči i ljudi imaju stvarnu vrednost pa da kažemo: Maki je zaslužni borac, Nikola je izvrstan advokat, Tamara je genijalni dizajner, Mikica je vrhunski fotograf – i da to znači ono što mora da znači… Ne, mi smo ostali robovi diletanata na vlasti, a oni su u naše ime i za naš račun i Peru i Žiku proglasili „alfom i omegom“ samo zato što su članovi neke stranke, poverili su najodgovornije poslove poslušnicima, a za heroje i bogove su proglasili sebe same. Oni su i zakonopisci i graditelji mostova i dizajneri i revolucionari i, iznad svega, stručnjaci. Izmislili su i toplu vodu i sve najbolje znaju. A povrh svega su čestiti i pošteni – ironičan je Nune.

O protekloj deceniji kaže da je tu priču teškom mukom i plaćenim školovanjem apsolvirao odavno i prevazišao je snagom razumevanja tragične stvarnosti i upoznavanjem mehanizama njenog funkcionisanja.

- Naučio sam da pričam sa onima koji nisu naučili da pričaju sa mnom i ljudima kao što sam ja. I nisam prethodnih J-E-D-A-N-A-E-S-T godina živeo u žuči i jedu što me se niko nije setio. Živim svoj život, imam svoj svet u koji teško puštam nepozvane, izdržavam se od poslova za koje se izborim. Imam svoj kreativni studio i klijente u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a neki su bili i međunarodni. I ne pada mi na pamet da crknem od gladi, principijelan u gluposti, da bi mi na grobu rekli „bio je veliki čovek“, a da zapravo misle „kakva budala“. Zato, ko voli Nunetovu kreativu, nek izvoli. Pomažem samo onima kojima je pomoć potrebna i ukoliko mogu da je pružim, a da ne ugrozim sebe. Znaš, jedva sam izvukao svoju glavu, a neke meni mnogo važne osobe su patile i nastradale zbog onog što sam radio. Upadala mi je noću u stan policija u maskirnim uniformama, sa mitraljezima, udarali su, pretili, proganjali, sudili… Nisam nikada o tome želeo detaljno da pričam, jer sam smatrao da su isti ti zlikovci veće zlo napravili drugima – kaže Nune Popović.

Monografija i veb-sajt

Izložba će trajati od 18. novembra do 15. decembra. Kroz printove velikog formata, fotografije, video-zapise, faksimile medijskih izveštaja, artefakte i brojna dokumenta, prvi put će javnosti biti predstavljena ukupna slika o radu Nuneta Popovića i grupe „Magnet“. Izložbu prati i obimna monografija sa mnoštvom fotografija o street-art projektima grupe „Magnet“ i drugim svedočanstvima o reakcijama javnosti i analizama njihovog delovanja. Napravljen je i veb-sajt, urađen po najnovijim produkcijskim standardima i na njemu se nalaze velike fotografije „Magnetovih“ akcija, video- zapisi, kao i delovi sadržaja iz monografije.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/ostali_smo_robovi_diletanata_na_vlasti.14.html?news_id=228187

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

 Србија данас, Последње искушење

Otpor nije gotov?

Дачек: Влада је стабилна

Džedaj u Galaktičkoj Republici

Двор и идоли

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Конзервативци

Najveći u Evropi… 

Komentar Danas: Jedan je bio Branko

 

Autor: Redakcijski komentar

Počela je bitka za prvu prestoničku fotelju. Prve salve ispalio je Aleksandar Vučić, kandidat SNS za gradonačelnika, poručujući tako aktuelnom gradonačelniku Đilasu da će izborna kampanja biti duga i bespoštedna.

Predstavljajući svoj „program za Beograd“ Vučić je u subotu pripucao standardnom verbalnom i izraubovanom artiljerijom. Dakle,“čim mi dođemo na vlast“ – stiže metro, sledi povezivanje Kalemegdana sa Novim Beogradom, novih radnih mesta biće na biranje, a strani investitori nestrpljivo će skakutati pred gradskim kapijama.

Bolji poznavaoci gradskih prilika tvrde da planovi naprednjaka za glavni grad nisu ništa novo. Metro, mostovi, nova radna mesta, avioni, kamioni… sve su to teme koje se redovno potežu. Ankete pokazuju da su građani otupeli na ovakve predizborne tlapnje, pa će kod birača simpatije pobrati kandidat koji bude imao bujniju maštu, „bolji rad jezika“ i veću kontrolu medija. U onome što nude Vučić i Đilas, mnogi kažu, lako je prepoznati planove razvoja, koje je još 1976. ponudio najuspešniji gradonačelnik u istoriji Beograda Branko Pešić.

Kamo puste sreće da je tako, jer je on to sve i ostvario, a ovde se – nevezano za one koje su na vlasti – kao uspeh predstavlja to što je rekonstruisana Gazela u roku za koji je sagrađena za njegovog vakta. Pešić je bio vizionar, nadasve moralan, vredan i sposoban čovek, koji je važnim infrastrukturnim projektima promenio lice grada. Voleo je kafane, iako je pio samo kiselu vodu, i nije ih zatvarao kao većina gradonačelnika posle njega.

Nije koristio privilegije: nikada nije uzeo stan od države, iako je na to imao pravo, već je ostao da živi u kući koju je još njegov deda napravio u Zemunu, sam je vozio svoja kola, vraćao je dnevnice koje je dobijao za putovanja i naknade za članstvo u raznim komisijama, a nije čak otišao ni na lečenje u inostranstvo kada se teško razboleo, iako su mu to nudili.

Za vreme dok je bio prvi čovek Beograda napravljeni su: most „Gazela“, Mostarska petlja i petlja kod Autokomande, deo auto-puta kroz grad, hale Pinki i Pionir, Hala sportova na Novom Beogradu, sportski centri Šumice, Olimp, Banjica, „25. maj“, Vračar. Sagrađeni su i Terazijski tunel, Beograđanka, blokovi 45 i 70, Institut „Dedinje“, veštačko jezero na Adi Ciganliji, započeta je rekonstrukcija beogradskog železničkog čvora (izgradnja novog železničkog mosta preko Save i nove stanice „Prokop“), započet je projekat gradnje metroa…

Jedan je bio Branko, a i u ono vreme, kada je kvalitetnih kadrova bilo za izvoz, govorilo se da mu je nemoguće naći pandan. Sada bi se prevrnuo u svom počivalištu kada bi mogao da vidi kakva mu se „istorijska“ konkurencija sprema.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/jedan_je_bio_branko.46.html?news_id=228039  

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Конзервативци

Двор и идоли

Србија данас, Последње искушење

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

Najveći u Evropi… 

 

Vladika Teodosije: Podela Kosova loše rešenje

. 

Podela Kosova bila bi loše rešenje jer većina srpskog naroda i verskih objekata nije na severu pokrajine, izjavio je Vladika Raško-prizrenski Teodosije ali je dodao i da se ne može ignorisati realnost: da ljudi severno od Ibra žive drugačijim životom nego u drugim delovima Kosova.

„Nije dobra podela, ako bi značila granicu na Ibru, jer šta bi onda bilo ono drugo što ostaje? A tu imamo najveće svetinje. Sve ono što je istorijski najvrednije nalazi se južno od Ibra, a tu je i veći deo stanovništva. Gde bismo mi onda bili? Ako nismo u Srbiji, onda bismo bili na Kosovu ili u Albaniji?„, rekao je Teodosije u intervjuu za Radio Beograd.

Teodosije je rekao da je pogrešan utisak da je podela najviše što Srbija može da dobije od Kosova, jer smatra da je to „najmanje“, kao i da bi takvo rešenje bilo velika šteta za državu, crkvu i narod, odnosno „istorijska greška koju ne bismo nikada mogli da ispravimo“.

Vladika je dodao da razume zbog čega bi Srbima na severu Kosova odgovaralo takvo rešenje, ali je apelovao na njihovo saosećanje sa ostalim sunarodnicima u pokrajini i dodao da je veoma važno da se očuva jedinstvo.

On je ocenio da su Srbi koji drže barikade na severu Kosova, do sada pametno postupali i uspeli da pokažu da se ne slažu sa politikom i idejom međunarodne zajednice i Prištine da se sever Kosova tretira kao i opštine južno od Kosovske Mitrovice.

„Dobro je da su istrajali i da se nije dogodio nijedan incident, odnosno da nismo primenjivali nasije jer bi to bio podsticaj onima koji žele da reše pitanje severa na štetu Srba“, rekao je on.

Govoreći o nastojanjima da se srpski istorijski spomenici na Kosovu prikažu kao kosovska kulturna baština, Teodosije je ocenio da će to biti osuđeno na neuspeh dok god Srpska pravoslavna crkva bude u tim crkvama i manastirima.

BLIC

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:  

Илирија 

Хришћанска страна комунизма 

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Двор и идоли

Србија данас, Последње искушење

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ