ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

NikolaV

Никола Варагић

 

 

НАПОКОН ДЕМОКРАТСКА И ЦИВИЛИЗОВАНА ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

 

 

Коментар поводом полемике између Жељка Цвијановића и Небојше Малића, поводом текстова Ане Радмиловић, Момчила Селића и Драгослава Павкова и писма Остоје Симетића

 

Сви поменути, укључујући и мене, сматрају да је тачно ово што је Жељко Цвијановић написао: “ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Пре пар месеци када је покренута велика офанзива против рехабилитације генерала Михаиловића све време сам на блогу писао у корист рехабилитације, као и током ранијих година.

Садашњег председника НД Хрватске зовем “националсоцијалиста“ а претходног председника “усташа“. Током претходних година реаговао сам на скоро све њихове изјаве.

Објављивао сам текстове који доводе у питање званичну верзију онога што се догодило у Сребреници, како је дошло до убијања, ко је то радио, са којим намерама.

О томе сам писао и пре него што је председник СНСа постао председник Србије, пре него што су кренули напади на њега као председника Србије.

Међу ретким сам у Србији који се баве повезивањем људи из расејања, који се бори за њихова права, ко им даје подршку и за процес рехабилитације и за процес реституције, ко је критиковао доношење новог закона о реституцији, ко је критиковао и СПЦ због тога што је СПЦ заштитила своје интересе а остале грађане који траже назад своју имовину препустила “црвеној скупштини“.

Ко је седео у “црвеној скупштини“ када је донет Закон о реституцији? Да ли је постојао сазив скупштине током претходних 22 година у којој су патриотске или националистичке странке имале већину? Да ли неко данас зна став тих странака о рехабилитацији и реституцији? Да ли је у време прошлогодишњег доношења закона о реституцији на сајту Двери било текстова на ту тему? Да ли је било текстова о генералу Михаиловићу пре пар месеци када је покренута офанзива против рехабилитације? Колико су се радикали који прате суђење у Хагу потрудили да у Србији дође до рехабилитације и реституције? Да ли на “патриотским“ сајтовима има више текстова сорошеваца (чувени нобеловци) од текстова оних који се боре за реституцију или развој капитализма у Србији? Да ли су људи који воде организације које се баве реституцијом издајници зато што се обраћају ЕУ да их заштити и помогне да врате имовину пошто српска владајућа елита то не жели?

Зашто су сви они тада ћутали? Због чега нико није помињао реституцију током предизборне кампање? Да ли због тога што зависе од национал-комуниста, што су под утицајем “већа стараца“? Како бити за рехабилитацију и реституцију а очекивати подршку за објављивање текстова и ставова у Печату, потписе за петиције (петиција председника ДССа, Двери…) од бивших чланова Комунистичке партије, подршку за други круг председничких избора од противника монархије и цркве? Колико је међу коментаторима, на сајтовима “патриотских медија“, оних који су против рехабилитације и реституције? И колико истих брани “очеве нације“? Или Пинк када га нападају панкери? Или председнике СПСа, ЈСа и градоначелника Београда када полемишу са другосрбијанцима око параде поноса? Да ли се ти коментатори са “патриотских сајтова“ када је у питању реституција слажу са ауторима који пишу за Пешчаник? Колико се заиста разликују када је у питању рехабилитација? Колико је “десничара“ у Србији који желе да Србија буде уређена капиталистичка држава?

Ко, дакле, влада Србијом? Они који су против рехабилитације и реституције. Они који су спровели приватизацију. Они који су против параде поноса. Да ли су противници рехабилитације и реституције само у Другој Србији, унутар круга двојке, међу либералима, комунистима, “секташима и издајницима“? Нису. Да ли и међу “издајницима“ има оних који су против параде поноса? Очигледно има. Да ли постоји одговорност и “патриота“ за криминално спроведену приватизацију? Несумњиво.

Ко се побунио против скидања слике генерала Недића са зида у згради владе Србије? Да ли је било озбиљних напада на председнике СПСа и ЈСа у току претходне четири године од стране “патриотског блока“ и “опозиције“? Да ли су лидери СПСа и ЈСа награђени и од патријарха СПЦ и од “очева нације“? Да ли се сви они добро разумеју уочи параде поноса?

Ако постоји “патриотски блок“ странака (плус Двери српске), да ли је онај други блок “издајнички“? Ако су лидери тог другог блока издајници, да ли су издајници сви гласачи тог блока? Да ли сви гласачи ДСа желе “НД Косово“? Ја верујем да постоје гласачи ЛДПа који би се пријавили у војску и ишли на Космет да ратују ако би до тога дошло и ако Србију воде прави људи. Верујем да постоје гласачи из “патриотског блока“ који би избегли мобилизацију и напустили Србију, или би склонили своју децу из Србије у случају рата. Лидери тих странака би то сигурно учинили. Због чега се дели народ, због чега се деле грађани на патриоте ако гласају за “патриотски блок“, и оне који то нису ако не гласају за “патриотске странке“? Шта је са онима који су намерно учинили листић неважећим? Да ли су апстиненти, који су већина у Србији, издајници? Шта су апстиненти, да ли и они треба да пруже подршку председнику пред пут у Брисел?

Да ли би председник СНСа постао председник Србије да није добио и подршку дела Друге Србије, кроз инцијативу “бели листићи“?

Да ли је председник Србије поменуо изборну крађу после инаугурације? Да ли би истрага помогла да “патриотски блок“ формира владу? Да ли је у овом случају део “патриотског блока“ и коалиција СПС-ЈС-ПУПС? Да ли би тај “патриотски блок“ овог пута спровео рехабилитацију, донео нов закон о реституцији и вратио слику генерала Недића на зид у згради владе? Да ли би и влада “патриотског блока“ која не би спровела рехабилитацију и реституцију имала подршку Русије? Имала би.

Или се ради о “страху од слободе“? Да ли они заиста знају шта радити ако освоје власт? Да ли су за 22 године смислили како реформисати економију и државну управу? Да ли решења (конкретне програме) нуде они “који нису исти“? Да ли су спремили пројекте за руске кредите?

Реално, председник Србије ништа није припремио. Ово је био његов трећу пут да се кандидовао за председника. Дакле, 12 година је радио на томе да постане председник. И сада, када је постао, он још увек не зна да ли му треба шеф кабинета и ко то да буде. Како да говоримо о некој озбиљној дугорочној стратегији када је он у питању?

Зар је чудно што Загреб, Сарајево, Брисел и Берлин реагују тако како реагују? Шта је одговор “патриотског блока“? Немају, нису уједињени? Зашто? Добро, сада су уједињени, да ли имају одговор? Осим што једни друге храбре да издрже? Добро, они ће издржати, имају ресурсе, сви су на неком државном буџету, али шта ће народ да ради, да ли он може да издржи те притиске? Какав план има тај “патриотски блок“? После 4 године нису смислили шта радити ако се каже “не“ за улазак у ЕУ, ако се каже да РС није геноцидна творевина.

Постојећој владајућој елити је требало 22 године да достигне неке норме. Но, проблем је што су те норме испод оних норми које су потребне за опстанак народа и државе. Спортским речником речено, тркачи владајуће елите могу да истрче 200 метара за 35 секунди. Да би се атлетичар пласирао за Олимпијаду потребно је да се 200 метара истрчи за 22 секунде. Рекорд је 19.

Подршка коју многи дају овој владајућој елити, укључујући подршку председнику Србије, добрим односима председника и бившег председника, подсећа на подршку репрезентацији у фудбалу. Све је то лепо, нов селектор, неки нови играчи, али реално то није репрезентација која може да постане првак света. Успех је да оде на првенство света.

Да би Србија опстала, потребни су политичари који играју у најбољим светским клубовима, који играјући у репрезентацији заједно могу постати прваци света. Морају да оду они који су српске фудбалске клубове и нашу репрезентацију довели међу другоразредне фудбалске нације.

 

Да поновим оно што сам већ писао на блогу:

- Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

- Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац. Србија може опстати само ако постане грађанска држава (небитно је формално уређење, Србија, дакле, може бити и монархија). У грађанској држави има простора и за левицу и за десницу. Увек се поштује оно што је постигнуто консензусом између верника и атеиста, између капиталиста и социјалиста, без обзира ко је од њих на власти. Или на демократским изборима, на референдумима. Увек је на првом месту владавина права. Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми. Могу норме бити најбоље написане, ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовању тих норми у свакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате. Овде на првом месту имам у виду друштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутар својих група може захтевати поштовање тих норми од стране свих чланова. Србији је потребно сазивање Уставотворне Скупштине.

- У садашњем систему, у садашњој елити, у садашњој владајућој структури има појединаца који заиста вреде. Немогуће је заменити све људе који раде у државној управи, све политичаре, судије и генерале. Није нам потребан реваншизам, још мање месијанизам. Треба наћи начин супротан јакобинском, бољшевичком и фундаменталистичком решавању “проблема“ (Стаљин: “убијеш човека и немаш проблем). То је, наравно, хришћански и европски начин стварања договора – демократским (саборним) путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутар владајућих структура, они који су добро и поштено радили свој посао, сами издвојити од своји колега који су лоше радили посао. Управо о томе говори и један од лидера опозиције из дведесетих некадашња посланица ЛДП-а (која се као представник грађанске Србије залаже за отворену и чврсту сарадњу са Западом)потребна је радикалнапромена система, сазивање Уставотворне Скупштине и постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари, и обрнуто, као што сам већ напоменуо, ако би десничари  до новог народног договора ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (нису само критички опредељени према ЕУ и Нато).

- Уколико је немогуће променити систем и власт демократским путем, уколико је потребан тихи пуч, тиха револуција, најважније је да буде спроведена мирним путем. Лустрација је неминовност у Србији, мора се спровести. Без тога нема промене система. У том процесу нису толико важни они који ће бити лустрирани, већ они који ће спровести лустрацију. Од оних који буду спроводили лустрацију зависи будућност српског народа и државе Србије – какав ће систем створити. Они ће стварати и правосудни и економски систем, и полицију и НБС.

- Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна “жива расправа“ између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара.


То је мишљење једног човека.

Београд, 7. јун 2012. године.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

>> О председницима НД Хрватске и Сребреници:

Ustaša

јануар 7, 2010

Националсоцијалиста (нациста)

јул 12, 2010

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

март 16, 2012

Romantizam (naivnost) i realizam (stvarnost)

јул 20, 2010

Истина о Сребреници тек треба да изађе на видело

јул 2, 2010

Модерни нацисти

мај 26, 2012 – Никола Варагић

>> О рехабилитацији:

Vesna Rakić-Vodinelić: Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

април 1, 2012 – Никола Варагић

Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

март 30, 2012 – Зоран Пановић

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

март 20, 2012 – Никола Варагић

А Преокрет? А Истина?

март 23, 2012 – Никола Варагић

Преокрет: Недић није издајник

новембар 26, 2011

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

мај 20, 2009 – Никола Варагић

Nije falsifikat, istina je!

јул 20, 2010

Нитков!

децембар 22, 2009

>> О реституцији:

Закон о реституцији и Трећа Србија

септембар 7, 2011 – Никола Варагић

Barać: To je prava korupcija

септембар 8, 2011

Пацифизам и владавина права

септембар 18, 2011 – Никола Варагић

Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини

септембар 21, 2011

Један на један 

септембар 24, 2011

Nemanja Ristić: Restitucija i ideologija

септембар 27, 2011

РЕСТИТУТКА

restitucija  20.09.2011.

Јелисавета Карађорђевић тражи Брдо код Крања

децембар 18, 2011

Ситни преваранти – крупне преваре и озбиљне последице

април 30, 2012

>> О критиковању патриотских странака, политичара, сопственог народа:

Небојша Малић: Брисани простор (одговор Жељку Цвијановићу)

јун 6, 2012

MOMČILO SELIĆ: SUPERSTRUKTURA

мај 29, 2012

Народни адвокат (одговор на писмо Остоје Симетића)

август 8, 2011

Sramota… kukavice… (критика СПЦ)

август 5, 2011

Činjenice – Šta se to nas tiče? i Pismo srpskom narodu. (писмо Остоје Симетића)

август 5, 2011

Болесно друштво, болестан народ

март 29, 2012

Сами одлучите да ли треба изаћи на намештене изборе од стране доказаних лопова и антихришћана – Никола Варагић

мај 19, 2012

>> Критичко мишљење и добронамерни савети:

Драгослав Павков: БРМ-ов ЗАКОН У ПРАКСИ (поводом текста Ане Р.)

јун 6, 2012

ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

август 30, 2011

ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!

јун 23, 2011

ANA RADMILOVIĆ: OKUPATORI I OSLOBODIOCI

(извор: Balkanmagazin, Нови стандард: ANA RADMILOVIĆ: ZIDNO NOVINARSTVO NA SEVERU ), јун 5, 2012

Одговор Ани Радмиловић (12. август 2011.):

http://www.standard.rs/nikola-varagic-odgovor-ani-radmilovic-ili-vojislav-kostunica-je-kriv.html

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

>> О стварању новог државног уређења:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ ”УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ”

новембар 7, 2011 – Никола Варагић

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

мај 24, 2012 – Никола Варагић

Владимир Умељић: Српско питање на почетку 21. века

мај 28, 2012

>> Како до новог државног уређења:

Nezaposlenost u Srbiji

август 10, 2011 – Никола Варагић

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

новембар 18, 2011 – Никола Варагић

Како да се освоји златна медаља на светском првенству у политици?

септембар 30, 2011

Новак није Србин???

септембар 11, 2011 – Никола Варагић

О правди, у Србији

фебруар 21, 2012

Glumci Ateljea 212 traže smenu Dačekovog reditelja

јун 5, 2012

>> Економски конзервативизам:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

март 12, 2012 – Никола Варагић

MILJAN PREMOVIĆ: DA LI JE LIBERALNI KAPITALIZAM DEO SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA?

јануар 7, 2012

Dušan Miklja: Ko nadzire vlast?

јануар 6, 2012

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

март 8, 2012 – Никола Варагић

Milutin Mitrović: Nevidljiva ruka ubija!

мај 12, 2012

„Prva srpska čajanka“ ispred Ministarstva finansija

јун 6, 2012

Budzet Srbije pred bankrotom

јун 10, 2008

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

јул 16, 2011

Следећи корак

август 31, 2011

Конзервативци

новембар 4, 2011

>> О Другима:

Konferencija Pokreta za slobodu: ”Ka radničko-seljačkom pokretu

јун 3, 2012

Nadežda Milenković: Izvršena vlast ili vreme je za pobunu

јун 4, 2012

Nataša B. Odalović: Treći će biti sve brojniji

мај 31, 2012

Petar Kojdić: Woody Allen u Delfima

мај 28, 2012

Efekat leptira

мај 8, 2012

Polemika unutar levice (ateista) oko islamofobije

август 27, 2011

Tribina: Nova srpska levica

новембар 24, 2011

Србија данас, Последње искушење

новембар 11, 2011

>> О консензусу:

Саша Јанковић: Људска права на Косову и Метохији

мај 18, 2012

Еп. Иринеј (Добријевић): Ићи у сусрет свету

мај 14, 2012

Pokret za slobodu: Zahtev za pristup informaciji od javnog značaja u vezi sa 24 sporne privatizacije

мај 14, 2012

Изнад две ватре

јануар 25, 2012

Директор Пореске управе Србије

јануар 9, 2012

Vesna Rakić-Vodinelić: Šta je ACTA?

фебруар 24, 2012

Боже спаси, Боже брани

мај 30, 2012 – Никола Варагић

>> Полемика (веза за текстове Ж.Ц. и Н.М.):

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POVODOM MALIĆEVOG REAGOVANJA ILI JEZIK NAŠIH NEPRIJATELJA

sreda, 06 jun 2012

Ima tome da se uzdržavam od polemika o političkim stvarima, sve uvereniji da smo o tome odavno prestali da razmišljamo prema dobrim starim kriterijumima veće koristi i manje štete za građane i državu, čak i za sopstvenu kuću. Tako je stvar političkog opredeljivanja u prvom redu postala socio-psihološke prirode, neka vrsta sirotinjske zabave sa naglaskom na drugi deo ove polusloženice. A to znači da svako ko javno nastupa o političkim stvarima mora da raščisti s tim da funkcionalna vrednost toga odavno nije u argumentima, nego u proizvodnji utisaka. Otuda su među svetom koji od politike ne živi lični ukusi i politički razlozi postali jedno isto, dajući pun smisao parfrazi stare latinske izreke (de gustibus non est disputandum).

Dakle, o politici se ne raspravlja. Baš kako je milo onima koji veruju da Srbe treba držati što dalje od razmatranja politike, posebno ozbiljnog razmatranja, jer su taman za toliko dalje i od slobode.

Utoliko sam zahvalniji uvaženom Nebojši Maliću što se u svojoj reakciji na moj tekst nije vodio ukusima, već načelom koristi za građane i državu, čime mi je, umesto da polemišem s njim, dao retku priliku da neke od svojih stavova dodatno objasnim.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-povodom-malicevog-reagovanja-ili-jezik-nasih-neprijatelja.html

-

НЕБОЈША МАЛИЋ: Слобода самоспознаје

Жељко Цвијановић не само да је објавио „Брисани простор“, него је написао и реплику – на чему му се најсрдачније захваљујем. Примером је показао како је могуће бити на истој страни а да се не мисли идентично, како култура дијалога постоји, и како је Стандард итекако достојан свог имена.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://sivisoko.blogspot.com/

>> ДОДАТАК:

Desno, desnije

07/06/2012

Autor: Mihal Ramač (бивши гл. уредник Данас-а)

U većini rasprava o rezultatima predsedničkih izbora previđa se činjenica da je biračima u drugom krugu nuđeno gotovo isto. Tadić je nastojao da se što manje razlikuje od Nikolića.

Pored Jeremića, Dulića i Petrovića, s kojima nema neizvesnosti, nudio je Dačića, Palmu i Čanka, s kojima takođe nema neizvesnosti. Pošto mu se činilo da je to malo, dodao im je Dodika i Kusturicu. Ko ima njih, glasila je poruka, ima blagoslov Dobrice Ćosića. Sasvim dovoljno da se ne ide na biralište, ili da se prvi put, iz inata i besa, glasa za Nikolića.

Jer, s Nikolićem i njegovom ekipom nije ni bilo neizvesnosti. On ne krije da je desničar, nacionalista (ne šovinista), rusofil i da mu ništa od toga ne smeta da se zalaže za nastavak – i dosad izuzetno sporog – približavanja Evropi.

Tadić je sve vreme nastojao da se prikaže kao veći i dokazaniji Evropejac od Nikolića, a nije prestajao da se ulaguje protivnicima građanske, liberalne i proevropske Srbije.

Nikolić je pridobio one na koje je računao. Nije pokušavao da se dopadne onima kojima se dosad nije dopadao. Tadić je odbio nekoliko stotina hiljada onih koji su u prošlosti glasali za njega, jer oni, ipak, znaju da razlikuju (truli) paradajz od jabuke. Znaju šta znači svrstavanje za Dodika i Kusturicu i ne osećaju potrebu da budu na toj strani.

P.S. Dačićev skorašnji odlazak u Banjaluku po Dodikov blagoslov samo potvrđuje prethodne redove

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/desno_desnije.46.html?news_id=241767

-

07/06/2012

Komentar Danas

Mehur od sapunice

Autor: Redakcijski komentar

Vest da su italijanske kompanije Danijeli i Baldijeri odlučile da umesto u Srbiji investiraju u Hrvatskoj, važna je za političare koji nikako da izađu iz predizborne inercije.

Oni su odmah razmenili optužbe, pa su demokrate tvrdile da je ta odluka potencijalnih partnera doneta zbog izbornih rezultata, a naprednjaci spremno uzvratili da je to dokaz kako prethodna vlada nije ni imala jasan plan za privlačenje novih investitora.

Javnost je na obe i prateće izjave ostala prilično ravnodušna, jer za razliku od političara koji žive u virtuelnom svetu, građani znaju dobro kakva je stvarnost. I površnom posmatraču tokom predizborne groznice bilo jasno da je silno potpisivanje raznih memoranduma i pisama o namerama, defile, ko zna kako pred kamere dovedenih, predstavnika raznih firmi, samo deo stranačkog marketinga. Gotovo da nije bilo partije iz prethodne vlade koja nije obećavala nova radna mesta, neke od kompanija čak su i „povratnici“ , jer su se i tokom kampanje iz 2008. javljale kao mogući ulagači.

Malo je ko zaista poverovao da investitori stoje u redu pred granicom. Većini građana Srbije preko glave je raznih obećanja, olako izrečenih pred svake izbore, pa nisu ni obraćali pažnju na silne biznismene iz belog sveta. Ni ekonomisti se nisu „primili“ na najave, jer nijedan od njih, u makar i parcijalnoj analizi, nije rekao kako očekuje strateške partnere, braunfild ili još neverovatnije, grinfild investitore.

Njima je, naravno, sasvim jasno da kapital u zemlju dolazi ukoliko mu je isplativo i da onda sa svakom vlašću lako nalazi zajednički jezik. Ali, vrlo će se teško odlučiti da započne biznis u državi koja je po konkurentnosti na 95. mestu od ukupno 142 rangirane zemlje, a da je najslabije ocene dobila baš iz predmeta u kojima odlučuje izvršna vlast. Po zaštiti vlasničkih prava Srbija je na 126. mestu, po nezavisnosti sudstva (posle reforme) na 128, po preobimnoj regulativi na 134, a po zaštiti interesa manjinskih akcionara pri samom dnu, na 140. poziciji. O železničkoj i putnoj infrastrukturi, koja je osnov za pokretanje posla, pogotovu u industriji, ne treba ni govoriti. Posle tih podataka, priče o najezdi stranih investitora liče na mehur od sapunice – kad se slika rasprsla, ostali smo samo mokri.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mehur_od_sapunice.46.html?news_id=241815

63 реаговања на ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

  1. Varagić Nikola каже:

    Ovo je Turska? Ovo je Srbija!

    Dušan Miklja

    | 07. 06. 2012. – 02:00h

    Možete li da zamislite demonstracije u Vašingtonu u kojima učesnici uzvikuju „ovo je Pakistan“, „ovo je Jemen“, ili iste takve proteste u Londonu s povicima „ovo je Irska“, ili parisku povorku iz koje se ori „ovo je Alžir“.

    Naravno da ne možete. Ne zbog toga što nisu dozvoljeni protesti zbog povrede ljudskih prava, socijalnih nepravdi, bilo čega drugog, već zbog toga što postoje granice – ne samo zakonske – koje čine neprirodnim da se tvrdi kako je jedna država neka druga država.

    E pa vidite, na Balkanu je i to moguće. Kako smo se više puta uverili u Srbiji, a nedavno i u Makedoniji, ono što je u svetu nezamislivo ovde se ne samo događa već i – na zloslutan način – učestalo ponavlja. Možete, dakle, do mile volje vikati „ovo je Turska“, „ovo je Albanija“, a da se manje-više pred tim zatvaraju oči kao pred nečim prirodnim i uobičajenim.

    Da to nije ni prirodno ni uobičajeno lako je dokazivo običnom analogijom sa svetom. Ali ko to treba da kaže? Država, naravno. Ako se pitate zbog čega, odgovor je jednostavan. Zbog toga što pitanje da li je Srbija Turska ili, recimo, Albanija ne može da bude stvar načelne debate. Zbog toga što je aksiomatično pravno pravilo da se jedna država – barem dok postoji – ne može teritorijalno osporavati.

    To se ne može dozvoliti ni drugim državama, ma kako velikodušnim razlozima tumačili svoje uplitanje u ovdašnje prilike. Teško je verovati u iskrenost njihovih namera ako za posledicu imaju podsticanje centrifugalnih kretanja ili, još određenije, podrivanje države kojoj se tobože pomaže. Kada se, prema tome, veliča regionalna saradnja, mora se i to imati u vidu. Služi li ona jačanju ili slabljenju države.

    http://www.blic.rs/Komentar/Politika/327117/Ovo-je-Turska-Ovo-je-Srbija

  2. Varagić Nikola каже:

    08. 06. 2012

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    BORKO KAŠANSKI

    Kuče u tramvaju

    Pre dva-tri dana pročitah da se na beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra napravio silan zastoj zbog gospođe sa kučetom koja nikako nije htela da napusti tramvaj, a vozač (ispravno) nije pristajao da vozi jer životinje, osim u specijalnim kavezima, po propisima ne mogu u javni gradski prevoz
    Smešno? Jeste. Ali je takođe i slika i prilika Srbije. Ja jednostavno ne mogu da shvatim otkud nam tolika potreba da se opiremo svim pravilima i inatimo se svemu što makar i malo vuče na kategorije poput poštovanja autoriteta, hijerarhije ili društvenih i kulturnih normi, koje bi trebalo da budu opšteprihvaćene. I ni po jada da je tako samo u tramvaju, međutim, ovo su situacije sa kojima se suočavamo u svojim zgradama, na ulici, poslu, u javnim ustanovama… Ma svuda.

    Možemo mi da se zavaravamo da to nema nikakve uzročno-posledične veze sa stanjem u kojem smo se našli kao država i društvo, sa dubokom krizom, a tu ne mislim na finansijsku, u kojoj niko nikoga ne poštuje i gde se zarad interesa, makar to bili i oni mali, lični, ruše svi kodeksi i sva pravila. Ponavljam, svuda, od kulture do politike, od male mature do velikih prevara o kojima svako malo čitamo.

    I zato me nije mnogo iznenadilo (mada me jeste ispunilo gađenjem) saznanje da se većina roditelja u banatskom mestašcu Idvor složila da im deca slave završetak osnovnog školovanja u noćnom klubu, uz striptizete i hektolitre alkohola. Nije me iznenadilo ni što su im predvodnici, kažu, i organizatori odlaska bili nastavnici. A propis postoji, propis koji kaže da je zabranjeno organizovati proslavu male mature van škole, pa je sledstveno tome, za onog ko ume da čita i razmišlja, valjda zabranjeno i posle formalne školske proslave pokupiti decu i džumle ih povesti da gledaju gole sise i gase usijane glave pivom i rakijom. Iznenadilo me je, na kraju, jedino to što broj žrtava, hvala bogu, nije bio veći od trojice nesrećnih momaka koje je raznela bomba.

    Tako se opet vraćamo na priču o propisima i pravilima. Poput gospođe u tramvaju, neko onda počne da se poigrava sa maturom, pa protivpožarnim, saobraćajnim i svim drugim propisima, inati se, dokazuje da je jači (ne znam od koga – države, zakona, ostalih ljudi?) i onda brojimo mrtve, povređene, ojađene, prevarene… I onda ubeđujemo druge da je Srbija sjajno mesto za život. I onda se, na kraju krajeva, čudimo kad nam iz nekog „Danijelija“ poruče da im ovde nije mesto. Razmislite da li su možda ipak u pravu…

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/225214/Ku%C4%8De+u+tramvaju.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Одговор Бошка Јакшића Небојши Крстићу
    мај 29, 2012

    Доказ је медијски Србистан

    Поводом текста „Нека Јакшић докаже тврдњу“, „Политика”, 29. маја

    (…) Прва двојица, као што Вам је познато, нису мој политички избор. Са Смајловићком сам, после година оштрих расправа, на тему слободе медија сада сасвим сагласан. Зато пет пара не дајем на то Ваше уопштавање и сврставање што је уџбенички пример недостатка ваљаних аргумената.

    http://nikola5.wordpress.com/2012/05/29/%d0%be%d0%b4%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%be%d1%80-%d0%b1%d0%be%d1%88%d0%ba%d0%b0-%d1%98%d0%b0%d0%ba%d1%88%d0%b8%d1%9b%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%b1%d0%be%d1%98%d1%88%d0%b8-%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%9b/

  4. Varagić Nikola каже:

    Kriv je Fiskalni savet

    Saša Radulović

    04.06.2012.

    Preporuke: 24
    /

    Preti nam bankrot. Stojimo ispred finansijskog ambisa. Za taj ambis je pre svega kriv MMF, zatim guverner NBS, a, sada je jasno, i Fiskalni savet. Sreća naša tu je pobednik nedavnih izbora u Srbiji da nas spase od ovih propagatora propalog modela liberalnog kapitalizma, novog kolonijalizma, i uništavanja našeg nejakog naroda, njegove dece, omladine, radnih ljudi i građana, poštene inteligencije, a bogami i penzionera.

    Fiskalni savet se konačno oglasio i kao prva institucija sistema rekao ono što je svima vidljivo. CAR JE GO.

    Do sada se nije oglašavao jer verovatno nije hteo da bude optužen za mešanje u izbornu kampanju, koja je morala osatati slobodna i nesputana gravitacijom i ostalim prirodnim zakonima održanja.

    Fiskalni savet nam je rekao da će, ukoliko ništa ne uradimo, deficit budžeta ove godine preći 2 milijarde evra, odnosno 6% GDP.a. Da će javni dug dostići 55% GDP-a. Da će privredni rast verovatno biti 0%, ako ne i negativan. U prvom kvartalu ove godine beležimo pad GDP-a. Ja bih rekao koliki, ali ne želim da širim potencijalno pogrešne informacije. Upravo 30.04.2012.godine naš Republički zavod za statistiku je objavio da smo omašili vrednost GDP-a za 2010.godinu za oko 1 milijardu evra. Na niže. Tako da je sasvim moguće da je preliminarna vrednost GDP-a za prvi kvartal takođe omašila, tako da ispravka može biti na više, pa može ispasti na kraju da smo ipak imali rast u prvom kvartalu ove godine.

    Istim rezonom ne mešanja u izbornu kampanju se verovatno vodilo ministarstvo finansija, tako da je prestalo da objavljuje biltene javnih finansija od januara meseca. Evo pred ovaj vikend smo konačno dobili februarski bilten javnih finansija i on izlgeda dramatično.

    Broj zaposlenih je oko 1.730.000. U poslednjih godinu dana smo izgubili 45.000 zaposlenih. Jedini rast je zabeležen u javnom sektoru. U februaru 2011. godine bilo je oko 468.000,a na kraju februara 2012. god. 470.000 zaposlenih u javnom sektoru. Rast od 2.000 zaposlenih. Broj nezaposlenih je oko 870.000. Ovaj broj je porastao za 35.000 u poslednjih godinu dana.

    Iz ovog biltena se jasno vide i efekti „fiskalne decentralizacije“. Ako se sećate, umesto 40%, 80% poreza na zarade je prebačeno lokalu. Porez na zarade iznosi oko 3.75% GDP-a, odnosno u 2011. godini oko 1.2 milijarde evra. Mi smo 2/5 ovog iznosa, odnosno oko 480 miliona evra ili 1,5% GDP-a prebacili sa republičkog nivoa na lokalni nivo. Trebali su da se smanje transferi lokalu za oko 0,4% GDP-a, ali to se nije desilo. I oni su porasli. I Fiskalni savet je između ostalih ukazivao na pogubnost ove odredbe po budžet. Stranački izborni interesu su očigledno bili jači.

    I št se desilo sa tim novcem? Pogađate, otišao je na tekuće rashode: plate, robu i usluge, subvencije. Ko je ovo mogao pretpostaviti?

    I šta predlaže Fiskalni savet?
    – Povlačenje zakona o „fiskalnoj decenralizaciji“
    – Smanjenje subvencija, oslobađanje od društvenih preduzeća u večitom restrukturiranju
    – Zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija – izuzetak su socijalno ugroženi
    – Povećanje PDV-a sa 18% na 22% i sa 8% na 10%
    – Smanjenje doprinosa na teret poslodavca sa 17.9% na 10%, počev od 2013.godine

    Da li je ovo dobro? Nije. Ovo je održavanje bolesnika u komi. Bolesnik je privreda. Međutim, posao Fiskalnog saveta nije da radi reforme koje su nam potrebne. Njihov posao je da vodi računa o fiskalnoj odgovornosti i da se deficit vrati u predviđene okvire. Ništa više od toga. I upravo taj posao su i uradili: rekli koliko je potrebno uraditi, uz minimalne promene, da se vratimo u zakonske okvire.

    Nama je potrebno mnogo više od ovoga. I mnogo dublje od ovoga. Potrebna je potpuna poreska reforma. Ali to nije posao Fiskalnog saveta. Njihov posao je da ocenjuju predložene reforme i analiziraju njihov uticaj na budžet i održivost fiskalnog sistema. Međutim, u potpunom nedostatku bilo koje druge institucije sistema koja govori o monumentalnosti problema, treba biti zahvalan što su izneli prljav veš da ga svi vide.

    Da li mora da se poveća PDV? Ne mora. Ali je dobro. O tome u narednom blogu. Do tada, konsolidovani bilans sektora države:

    I onda me zaista interesuje kako je uopšte moguće sa strankom sa početka teksta uopšte razgovarati o vladi. Ovo važi za obe najveće stranke u Srbiji. Jer ta stranka kaže da u rukama drži dvogled ne digitron. Ovo posebno važi za LDP. To što će neka stranka sa njima ući u koaliciju i izvršiti političko samoubistvo, to i nije neka šteta. Ali to što će za sobom u ambis da povuče i celo društvo, to ne mogu da oprostim. A neće ni građani.

    U situaciji velike opasnosti po društvo, u predbankrotnoj situaciji, i u situaciji ograničenog legitimiteta obe najveće stranke, jedina odgovorna stvar je koncentraciona vlada sastavljena od stručnjaka čiji zadatak će biti da konsoliduje državu, ispravi krive zakone, postavi temelje institucija sistema i raspiše izbore. Političari stručnjaci to dokazano ne umeju. Glupost se definiše očekivanjem da isti potezi daju drugačiji rezultat. Kako je bivši predsednik lepo rekao da neće biti takve vlade dok je on na čelu DS-a, to je odličan uvod za njegov odlazak. Doduše, ostaje otvoreno njegovo stambeno pitanje. U paketu bi bilo odlično da ode i lider LDP-a i time bi beli listići završili posao. I sa novim liderima, na narednim izborima, da vidite izlaznost. Ali nismo mi te sreće.

    https://www.facebook.com/SasaRadulovich

    https://twitter.com/#!/SasaRadulovich

    http://blog.b92.net/text/20447/Kriv-je-Fiskalni-savet/

  5. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ:

    „NEZAMIJEĆENA OBLJETNICA“ ILI 400 GODINA OD UNIJAĆENJA ŽUMBERAČKIH SRBA

    četvrtak, 07 jun 2012

    Vrh SPC nije ništa preduzeo povodom godišnjice papskog nasilja nad Srbima iz Žumberka

    „Pitate me o pravoslavlju? Svakako
    me ne pitate o vladikama, zar ne?
    (…) Bojim se samo jalovosti jevrejske
    koja se uvukla u hrišćanstvo, i uloge
    koju bi pravoslavlje moglo preuzeti u
    mutnom, našem vremenu: političke“.

    Miloš Crnjanski, 1926.

    ŠTA SLAVI „SESTRINSKA CRKVA“?

    Ovih dana „sestrinska“ nam „Crkva u Hrvata“ slavi 400-godišnjicu takozvane „Križevačke unije“, to jest početak prevođenja na uniju s papom rimskim srpskih uskoka sa Žumberka i okoline. Kardinal Josip Bozanić, duhovni čelnik „Crkve u Hrvata“, učestvovao je u ponedeljak 28. maja u služenju „arhijerejske liturgije Svetog Ivana Zlatoustog prema bizantsko-hrvatskom obredu“, koju je u Križevcima predvodio križevački unijatski biskup Nikola Kekić.

    Tom prilikom Bozanić je održao i jednu, kako bi Hrvati rekli, „homeliju“, u kojoj je istakao:

    „Milošću Duha Svetoga sabrani smo na ovom domovinskom slavlju 400-te obljetnice sklapanja unije u Hrvatskoj ili uspostave crkvene hijerarhije za sjedinjene vjernika grčkoga obreda sa sjedištem u samostanu svetoga Mikaila arkanđela u Marči na posjedu zagrebačkoga biskupa. Danas zahvaljujemo Bogu za 400 godina grkokatoličke prisutnosti u Hrvatskoj. Naime, u 16. stoljeću doselilo se mnoštvo pravoslavnoga puka, prebjega ili uskoka, iz tadašnje Turske Hrvatske, u okolicu Ivanića i Čazme, na imanja zagrebačkoga biskupa“.

    Bozanić je istakao i da su zagrebački biskupi pomagali onim nekad pravoslavnim episkopima koji su primili uniju s Rimom:

    „Da nije bilo inicijative, a prije svega duhovne i materijalne podrške zagrebačkog biskupa Petra Domitrovića s prvim sjedinjenim biskupom Simeonom, mogli bismo gotovo sa sigurnošću reći da ne bi došlo do sklapanja unije niti bi se ona održala. Budući da su se Simeonovi neposredni nasljednici priklanjali čas Pećkoj patrijaršiji, čas Rimskoj Apostolskoj Stolici, zagrebački su biskupi svojim brižljivim djelovanjem nastojali spasiti uspostavljeno crkveno zajedništvo“.

    Zatim je Bozanić dodao:

    „Prisutnošću grkokatoličke Križevačke eparhije (…) Katolička crkva u Hrvatskoj bogatija je u svojem katolištvu jer, prema riječima blaženoga Ivana Pavla Drugog, diše na oba plućna krila. Vjernici katolici istočnoga bizantsko-slavenskog obreda živo su i stvarno svjedočanstvo da je jedinstvo i crkveno zajedništvo s obrednim posebnostima u Katoličkoj Crkvi moguće i potrebno…“

    O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

    Između 1530. i 1540. godine iz Srbije i Bosne više od 3.000 Srba, bežeći ispred Turaka, stiže u Gorski Kotar i Belu Krajinu, na prostor između srpskih manastira Gomirja, Marče i Lepavine. (Marču je 1578. osnovao srpski mitropolit dabrobosanski Gavrilo Avramović, kod Ivangrada blizu Zagreba.) Ove Srbe Beč je, kao dobre borce, primio u vojnu službu da Habzburšku monarhiju brane od Turaka. Godine 1611. Srbima u Vojnoj Krajini (Vretaniji) patrijarh Jovan Kantul – sveštenomučenik, koga su tri godine kasnije ubili Turci – postavlja episkopa Simeona, koga zagrebački biskup i habzburška državna vlast primoravaju da ode u Rim i pred papom izjavi da prihvata uniju (unija podrazumeva očuvanje spoljašnjeg obreda Pravoslavne crkve uz prihvatanje papske vrhovne vlasti). Štetne posledice Simeonove delatnosti uklanja episkop Maksim Predojević, koji odbija naređenje cara Ferdinanda da ide u Rim po hirotoniju i prima je od patrijarha pećkog Pajsija. Povela se velika borba srpskog naroda za očuvanje svog identiteta: godine 1626. zagrebački biskup izveštava o tome da su žumberački Srbi pounijaćeni, ali da ih ima još koji se bune, zato što ih na to podstiču kaluđeri, koji su zbog toga pretučeni i proterani.

    Beč na to odgovara da su i oni za uniju, ali da je opasno primenjivati silu jer su Srbi graničari prema Turskoj i mogli bi se opet odmetnuti Turcima. (Srbi su, u ovim dokumentima, nazivani Rašani ili Raci, a drugačije i Vlasi.) Godine 1642, posle smrti vladike Maksima, papski nuncije u Beču pokušava da Srbima na Žumberku i u okolini nametne za episkopa latinskog fratra i srbomrsca Rafaela Levakovića, ali dvor, plašeći se pobuna Krajišnika, ipak prihvata srpskog kandidata, za koga papisti vele da je „najveći antikatolik od svih tamošnjih šizmatika“. Godine 1668. pod pritiskom zagrebačkog biskupa Petra Petretića, austrijski car Leopold oduzima srpskom episkopu marčanskom Gavrilu Mijakiću vladičanstvo i na presto dve godine kasnije dovodi unijatu Pavla Zorčića. Svi pravoslavni kaluđeri marčanski su pohvatani i odvedeni u ropstvo na Maltu da budu veslači na galijama, da bi tako, posle dugih muka i robovanja, bili umoreni. Zbog navodnog učešća u zaveri Zrinskog i Frankopana, episkop Gavrilo biva bačen u tamnicu da bi 1686. godine bio umučen od papističke vlasti Habzburga.

    Srbi su se opirali koliko i kako su mogli. U martu 1742. pisali su patrijarhu svome Arseniju Četvrtom Šakabenti sledeće pismo:

    „Otkad je prvi unijatski episkop Pavle Zorčić primio uniju, svagda i svi posle njega do sadašnjeg unijatskog episkopa Teofila Pašića činili su nasilje i mučiteljski, a ne učiteljski, primoravali nas na uniju, a najviše naše kaluđere Gomirce, tako da ih dosta ima po galijama i po tamnicama i po moru, a vezanje, odvođenje, robljenje i zatvaranje (kaluđera) našeg manastira Gomirja niko ne može izraziti“.

    Pritom, unijatski vladika Pašić ustoličen je uz pomoć vojske i uz pretnje da će svako ko mu se protivi biti kažnjen smrću, uz konfiskaciju imovine. Srbi u pismu dodaju:

    „Mnogi naši ljudi su radi unijata Pašića bili celu godinu u Karlovcu okovani i ljutim robovanjem i zatvorom mučeni, a neki su u tamnici i pomrli. I doista, da nije naš manastir Gomirje ustao protiv Pašića i dao trošak za proces, kao što je uvek davao trošak i trud, učeći nas veri hrišćanskoj i braneći nas od unijata, zaista bi zauvek svi ostali unijati“.

    I godine 1758. Srbi sa Žumberka se žale karlovačkom vladici da pounijaćeni sveštenici vrše nasilje nad njima, dok oni imaju u vidu svoje pretke i spremni su da za svoju veru i umru. Unija je Srbima sa Žumberka vojnom silom nametnuta tek 1769.

    Toliko, znači, o istinitosti reči kardinala Bozanića, koji je za pravoslavne Srbe iz Bosne i Srbije tvrdio da su stigli iz nekakve „Turske Hrvatske“ i da su zagrebački biskupi pomagali uvođenje unije. Oni su, u stvari, bili glavni podstrekači nasilja protiv pravoslavnih Srba, njihovog sveštenstva i monaštva i, kao svi papisti kroz vekove, nemilosrdni uništitelji svih onih koji su odbijali da se potčine Rimu. I, da ne zaboravimo: u hrvatskim istorijama unijaćenja piše da su na Žumberku živeli nekakvi „Vlasi“, nigde se ne pominje da je nasilje provođeno nad Srbima, koji su pounijaćeni pa pohrvaćeni – da i ne govorimo o tome što se danas pričaju priče o „hrvatsko-bizantskom obredu“, koji nikad nije postojao.

    NAŠE VLADIKE (ČAST IZUZECIMA!)

    Vrh Srpske pravoslavne crkve nije ništa preduzeo povodom 400-godišnjice papskog nasilja nad Srbima iz Žumberka – makar, recimo, da organizuje naučni skup o posledicama unije na srpskom etničkom prostoru – kao što već deceniju i po ništa ozbiljno ne preduzima protiv pokatoličavanja preostalih Srba u Hrvatskoj iako mitropolit zagrebačko-ljubljanski odlično zna šta se dešava u od Boga mu poverenoj eparhiji, budući da je svojevremeno Sinodu o tome slao izveštaje.

    Vrh Srpske crkve, naime, odlazi, onako sinodski kompletno, na noge hrvatskom državnom vrhu i vrhu rimokatoličke verske zajednice u Zagrebu, sa nejasno je kakvim ciljem, osim nekih osveštanja u pravoslavnoj gimnaziji, u EU prestonici „lijepe njihove“.

    Da li će tamo, recimo, biti govora o pravoslavnim srpskim ikonama koje je nenarodna vlast u Beogradu, samo zato što su „teritorijalno“ iz Hrvatske (a bile sklonjene u ratu 1991–1995. da ih novoustaški režim ne uništi), predala u ruke Zagrebu, mada one sve pripadaju srpskim manastirima i crkvama?

    Hoće li, recimo, biti reči i o katoličenju srpske dece u Hrvatskoj?

    Hoće li iko pomenuti srpske izbeglice, kojima Hrvatska i do danas poriče pravo na povratak, prethodno im otevši imovinu i stanove?

    Da li će se govoriti o minimizovanju broja žrtava u Jasenovcu ili o stavovima kardinala Bozanića koji to minimizovanje podržava?

    Odgovor je, naravno: ne i ne. Ekumenska braća će se ljubiti i grliti kao u stara dobra Titova vremena, kad su svako malo organizovali međufakultetske bogoslovske simpozijume na liniji Ljubljana-Zagreb-Beograd i pričali o „euharistiji“ i „ekleziologiji“. Biće, izgleda, opet kao u vicu o crnogorskoj glisti i crnogorskom vrapcu (ona će njemu: “đe si, sokole?“, a on njoj:“đe si, gujo ljuta?“).

    Jer neki naši sinodalci, što bivši što sadašnji, su već provereni borci za ekumensku ljubav i suradnju: s nestrpljenjem očekuju papu, nose odličja „blaženog“ Ivana Pavla Drugog, imaju „Večernjakove“ nagrade za toleranciju, doveli su papskog ekumenistu Jureta Zečevića na Bogoslovni fakultet u Beogradu… Razgovor će biti vođen sa kardinalom Bozanićem, koji je još 2000. dolazio u Srbiju da podrži „antimiloševićevsku“ struju u SPC i pomogne njen uspon na vlast. A sve radi EU, tog mračnog predmeta želja celokupne srpske ohlokratije, maskirane u elitu…

    Ali, pošto su nedavno papski predstavnici u Beogradu izjavljivali da bi se, ako papa dođe da „navijesti“ SPC, od njega mogla čuti i nekakva nova reč o Jasenovcu, možda će razgovori sa braćom biskupima i Bozanićem – odanim slugama Velikog Brata u Rimu – teći na sledeći način: „Da se, recimo, nagodimo oko broja žrtava (neka ih bude 120 tisuća, kaj ne?)“; pa da se promumla nešto tipa: „Izvini, bilo je u brzini“. Ili: „Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin“. Jer, papa je uvek bio spreman na sentimentalne laži i zašećerene obmane, samo da postigne cilj.

    A cilj mu je da uđe u Patrijaršiju u Beogradu i eventualno u Žiču (zna on ko je Sveti Sava, i to bolje od većine naših ekumenaca).

    A – opet totalno hipotetički – za to vreme „na terenu“, u „klasičnoj“ Srbiji, recimo onoj oko Čačka, policajci i sveštenici u jednoj manastirskoj noći zamenjuju uloge, pa se prvi ponašaju sveštenički smerno i sažaljivo (osim izuzetaka), a drugi policijski grubo i nasilno (osim izuzetaka).

    Zato je Crnjanski u razgovoru s Branimirom Ćosićem, piscem „Pokošenog polja“, odbijao da meša pravoslavlje s vladikama (čast izuzecima), plašeći se judeizacije Crkve, to jest duhovne jalovosti, mrtvila, farisejskog popstva pretvorenog u grubijansko policajstvo, i vere preinačene u jeftino, banalno, šarlatansko politikanstvo – danas i ovde maskirano u ekumensku tankoćutnost i ćudoređe tolerancije, za koju su neki bivši sinodalci i „Večernjakovu“ nagradicu dobili, ne?

    No, kako reče jedan, pre nego što je postao drugi: “Živ je Bog i živa će biti duša naša“. Živom Bogu živom dušom pritecimo na molitvu, u živu dušu pravoverje živoga Boga uselimo, i, kako kaže narodna pesma, ne bojmo se – dobro biti neće.

    Jer takva je sudbina nas Srba, bar onih koji bi to i da ostanu. A ostali neka rade svoj posao! Pa ko šta ponese.

    Izvor:

    Srpski list

    http://www.srpskilist.net/gledista/jedna-nezamijecena-obljetnica

    http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-nezamijecena-obljetnica-ili-400-godina-od-unijacenja-zumberackih-srba.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Иван Иљин

    O ПРАВОСЛАВЉУ И КАТОЛИЧАНСТВУ

    И данас, када видимо како Ватикан годинама спрема поход на Русију, како масовно сакупља руску религијску литературу, православне иконе и целе иконостасе, како масовно припрема католичко свештенство за симулацију православног богослужења на руском језику („католичанство источног обреда“), и озбиљно проучава православну мисао и душу у циљу доказивања њихове историјске неоснованости – ми, Руси, морамо себи поставити питање: у чему се састоји разлика између православља и католицизма, и на њега одговорити с крајњом објективношћу и историјском документованошћу.

    Та разлика се тиче догматске, црквено-организационе, обредне, мисионарске, политичке и моралне природе, као и природе самог религијског чина. Ова последња разлика је животно примарна: она даје кључ за разумевање свих осталих.

    За разлике догматске природе зна сваки православни: прво, упркос одлукама Другог васељенског сабора (Константинопољ, 381. године) и Трећег васељенског сабора (Ефeског, 431, Правило 7), католици су увели у 8. члан Симбола вере допуну о исхођењу Духа светога не само од Оца већ и од Сина Божјег („Filioque“); друго, у 19. веку овоме је придодата нова католичка догма о „безгрешном зачећу“ Исуса Христа од Деве Марије („de immaculata concepcione“); треће, године 1870. установљена је нова догма о непогрешивости римског папе у стварима цркве и вероучења („ex kathedra“); четврто, 1950. још једна догма о посмртном телесном узнесењу Деве Марије. Ово би биле најважније разлике догматске природе које није признала православна црква.

    Разлике црквено-организационе природе састоје се у томе што католици признају римског првосвештеника за главу цркве и јединог правог намесника Христовог на земљи, док православље признаје само Исуса Христа за главу цркве и сматра једино правилним да се црква гради на васељенским и помесним саборима. Православље такође не признаје светску власт епископа-бискупа, као ни католичке организације типа редова (пре свега језуита).

    Обредне разлике су следеће: православље не признаје богослужења на латинском језику: оно се држи литургија чији су аутори Василије Велики и Јован Златоуст, и не признаје западне обрасце; оно поштује, завештано од стране Спаситеља, причешће у виду хлеба и вина и одбацује причешћивање освећеним колачићима, које су за мирјане увели католици; православље признаје иконе, али не допушта скулптуре у храмовима; оно уздиже исповест на ниво невидљивог присуства Христа и одбацује исповедаоницу као орган земаљске власти у рукама свештеника. Православље је развило сасвим другачију културу црквеног појања, читања молитве и звоњења звона; оно има другачије одежде, другачији крст, другачије опремљен олтар; оно зна за клечање и не прихвата католички наклон уз савијање ноге у колену, оно не зна за звонце у време трајања молитве итд.

    Мисионарске разлике. Православље признаје слободу вере и у потпуности одбацује дух инквизиције – прогањање јеретика, мучења, ломаче и принудно крштавање (Карло Велики). Оно брани при обраћању чистоту религиозног сазрцања и његову ослобођеност од свакојаких мотива са стране, нарочито од застрашивања, политичких спекулација и материјалне помоћи („доброчинство“); оно не верује да земаљска помоћ брату у Христу доказује „правоверност“ доброчинитеља. Православље настоји, по речима Григорија Богослова, „не да победи, већ да стекне браћу“ по вери. Оно не тежи власти на земљи по сваку цену.

    Политичке разлике. Православна црква никада није претендовала ни на световно господство, ни на борбу за државну власт у виду политичке партије. Исконско руско-православно решење овог питања своди се на следеће: црква и држава имају посебне и различите задатке, али помажу једна другој у борби за благостање; држава управља, али не наређује цркви и не бави се принудним мисионарством; црква организује своју активност слободно и самостално, чува световну лојалност, али о свему суди својим хришћанским мерилом и даје потребне савете, а каткад и прекоре властодршцима, а мирјанима поуке (сетимо се Филипа Митрополита и патријарха Тихона). Њено оружје није мач, није партијска политика и није интрига неког монашког реда, већ савет, поука, критика и изопштавање. Византијска и после-петровска скретања ове врсте не могу се окарактерисати као здрава појава.

    Католицизам, напротив, увек, у свему и на све начине тражи власт (световну, клерикалну, имовинску и лично сугестивну).

    Моралне разлике. Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари (види Н.З. № 119).

    И све то је најтешње повезано с првобитном и врло великом разликом у самом акту.

    Вероисповест се разликује од друге вероисповести по свом основном религиозном акту и оном што њега чини. Важно је не само то у шта верујеш, већ и то чиме, то јест каквим силама душе се остварује твоја вера. Од времена када је Христос Спаситељ утврдио веру на живој љубави (Мт 23, 37; Мк 12, 30-33; Лк 10, 27; упореди 1 Јована 4, 7-8, 16), ми знамо где да тражимо веру и како да је нађемо. То је од највеће важности за разумевање не само своје већ и туђе вере, као и читаве историје религија. Управо на овој основи ми треба да разумемо православље и католичанство.

    http://www.srpskilist.net/gledista/o-pravoslavlju-i-katolicanstvu

  7. Varagić Nikola каже:

    Повереништво Двери Нови Сад окупља стручне, вредне и одговорне људи који су спремни ОДМАХ да крену у решавање проблема Новосађана.

    Нови Сад, 08.06.2012

    Захваљујући злоупотреби положаја, куповини гласова, уценама и манипулацијом, локалну власт у Новом Саду чиниће исти људи као у протеклих 20 година.

    У томе ће добити подршку свих оних политичких странака којима је учешће у подели „постизборног плена“ важније од добробити заједнице и задатка који су им бирачи поверили.

    Локална самоуправа има ограничене ингеренције, што значи да не може да реши проблеме сарадње са ММФ-ом, непромишљено задуживање државе или недостатак правде као последицу лоших закона и још горег правосуђа, али зато може од Новог Сада да направи боље место за живот у ком ће градске службе радити у интересу грађана, а неће, као до сада, расипати буџетска средства на сумњиве послове иза којих стоје рођаци и кумови локалних политичких моћника.

    Двери су у новом сазиву Скупштине града Новог Сада остале у опозицији и немамо могућност да покренемо све механизме локалне смоуправе, али ћемо се ипак ЗА ЖИВОТ Новог Сада борити ОДМАХ свим средствима која су нам на располагању.

    Повереништво Двери Нови Сад окупља стручне, вредне и одговорне људи који су спремни ОДМАХ да крену у решавање проблема Новосађана. Зато вас позивамо да нам скренете пажњу на све проблеме из вашег окружења, а наш стручни тим ће учинити све како би тај проблем био решен ОДМАХ!

    Kампања И НОВИ И САД И ОДМАХ је замишљена као свенародни подухват и једино је могућа уколико сви будемо преузели одговорност у своје руке. У то име направили смо интернет портал http://www.dverinovisad.rs на који можете да пошаљете предлоге, идеје, сигестије и проблеме а ми ћемо реаговати у најбржем могућем року.

    Двери ће у Новом Саду показати да и као опозиција могу радити на решевању проблема обичних људи који одавно никоме нису битни.

    Проблеме ћемо решавати заједно са свим грађанима Новог Сада, јер све нас се тиче како ће наш град и наше друштво функционисати. Зато нас обавестите о проблемима које имате, а ми ћемо изнаћи начина да их решимо. Потребни смо једни другима САД И ОДМАХ!

    Информативна служба Двери, повереништво Нови Сад

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2012/jun/i-novi-i-sad-i-odmah.php

  8. Varagić Nikola каже:

    ALEKSANDAR NIKITOVIĆ: GENERAL MIHAILOVIĆ I SRPSKO PITANJE

    subota, 09 jun 2012 12:46

    Zašto je slučaj generala Dragoljuba Mihailovića i danas aktuelan, i na koji način on zadire u sadašnje političke prilike u Srbiji, kao i u srpsko pitanje uopšte?

    Izvor:

    Pečat/Fond Slobodan Jovanović, 08. 06. 2012.

    http://www.standard.rs/aleksandar-nikitovic-general-mihailovic-i-srpsko-pitanje.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Ogledalce

    Hleba i igara

    Dušan Miklja

    | 10. 06. 2012.

    Imperatorima staroga Rima se pripisuje izum „hleba i igara“. Neka mešavina hrane i sporta koja se i danas revnosno upražnjava. Hleb je, naravno, imao za svrhu da nahrani gladne, a igre da ih zabave i odvrate od pobunjeničkih misli. Pa u čemu je razlika sa onim što se danas čini? Ako je uopšte ima, jedino u tome što je danas više igara nego hleba. Legalno i legitimno.

    Budući istoričari društvenih pojava imaće velike muke da objasne kako je u zemlji gde su mnogi poslovi pod sumnjom, jedino fudbalska mafija poslovala „legalno i legitimno“.

    Sve je kod nje – i u klubovima i u nacionalnom savezu – po zakonu i propisu. Sazivaju se skupštine, biraju se rukovodstva, ućutkuju nepodobni i isključuju nepoželjni. Po zakonu i propisu, naravno.

    To što svi znaju s kim imaju posla, ništa ne pomaže jer – kako je već rečeno – sve je legalno i legitimno. Toliko legalno i legitimno da će sebe – većinom glasova, naravno – ustoličiti večno na fudbalskom tronu. Ali, što bi to činili kada su i bez toga jedini koji su ostvarili san svih doživotnih vladalaca: „i posle Tita Tito“.

    http://www.blic.rs/Komentar/Ogledalce/327576/Hleba-i-igara

  10. Varagić Nikola каже:

    Александар Дикић: ЈОШ КРАЋЕ – ОСТОЈИ СИМЕТИЋУ

    10.06. 2012

    Српски културни клуб

    У српском друштву постоји један део који, чини се, никада неће имати адекватну перцепцију реалности и која ужива у својој маргиналности третирајући то као своју посебност или квалитет.

    Г.Симетићу, Вама нико не спори да мислите о припадницима било које партије шта год хоћете.

    Тиме што у свом обраћању јавности олако користите термине попут „издајник“ , “мрзи Србију“, “глупак“….дисквалификујете самог себе из озбиљне политичке расправе.

    То више нема везе са уметничком слободом већ је проблем много дубљи.

    А проблем није само Ваш, већ целог једног блока чији сте припадник.

    Познато је да је звер најопаснија када је рањена.

    Такође, када је неко суочен са нестајањем он све мање користи рацио и све више се ослања на рефлексе и инстикте, а они по неурофизиологији заобилазе најразвијеније мождане структуре и представљају најкраћи пут од дражи до одговора надраженог тела.

    Тако изгледају и све чешће изјаве „патриотског“ блока-од „покрадених „ Двери, преко одуваног Различка, све до нокаутираних радикала.

    Потребно је обавестити бившег савезног председника да су му странку окупирали „модерни десничари“ који га удаљавају од некада салонских родољуба и дисидената који су давали интелектуалну и моралну вертикалу овој организацији.

    Ови млади лавови представљају шкарт неуспеле српске Културне револуције, део је представник антисистемских, параполитичких организација који својим екстремизмом покушавају да надоместе сопспствено незнање, а други део је тај екстремизам гротексно прекрио фраком и инкорпорирао се у регуларне партије где је тренутно на делу својеврсна симбиоза старих превазиђених, неуспешних кадрова и нових чија небрушеност и неприлагођеност климатским условима које владају у друштву за неке представљају довољно привлачни егзотизам који им може обезбедити опстанак макар он био и у сенци тих „православних бољшевика“.

    Обавестите једног од четири човека који је три пута добијао милионску подршку бирача, а сада се грчевито бори за цензус и не може убедити ни триста хиљада Срба да му дају поверење, да ће га ксенофобија која се као заразна болест проширила његовим чланством отерати у превремену пензију коју макар због старих заслуга не заслужује.

    Његова анти-анти политика, или политика негације засигурно нема будућност јер представља само забијање главе у песак, кукавичлук и бег од реалних проблема који траже промптна решења.

    Можда неко од новоиспливалих „ортодоксних талибана“ има идеју да Србију стави у временски фрижидер како би тиме замрзнуо постојеће конфликте и спречио евентуалне поразе, али то више личи на напуптање терена од стране екипе која је у расулу и губи са неколико голова разлике.У тој ситуацији утакмица се нити поништава, нити се понавља већ се таква екипа дисквалификује, додатно кажњава, а проглашава се службени резултат.

    Косовизација Србије није успела ни на претходним на на овогодишњим изборима.

    Борис Тадић је претходне и председничке и парламентарне изборе добио у време једностраног поглашења косовске независности, на супротној страни је имао скоро незадрживе радикале који су у претходна два циклуса односили Пирове победе и чинило се да су дочекали тренутак да новом „националном“ буђењу најзад дођу на власт.

    Ипак то се није десило.

    Политика наставка евро-интеграција и дипломатске борбе за решавање косовског питања је победила.

    Ове изборе, такође, добио је човек кога Бела књига као и предизборна обећања обавезују на наставак политике „и Европа и Косово“.

    Латентно шизофрено понашање новоизабраног председника где упорно тражи разлоге да оправда евентуално чедоморство (подсећам на поређење ЕУ са једним од два детета) је само последица недостатка капацитета за обављање ове одговорне функције.

    На другој страни, Ваша опција која би се за пар година за последицу имала стање „ни Косово ни Еу“ је планско свођење Србија на Каљинградску област на Балкану.Сетите се тога када следећи пут имате намеру употребити ту страну и тешку реч „издајник“.

    Ја немам намеру да оне који то подржавају назовем нити издајницима, нити страним плаћеницима, нити будалама, нити глупацима…

    Моје је да покушам да бацим макар мало светла на ту појаву, да на тренутак прекинем тај мрак у коме се развијају примитивни, заразни и потенцијално опасно облици живота, да их ставим под микроскоп јавности и превенирам могуће последице како би друштво за носиоце инфекције и на следећим изборима обезбедило одговарајући карантин.

    П.С.

    Овим чланком никако не желим да се расправљам са г.Симетићем нити се укључујем у свађу између неких „патриотских“ сајтова и интелектуалаца, већ само да још изричитије кажем шта имам о политици заснованој на новој Маовој црвеној књижици (Зашто Србија, а не ЕУ) и о онима који је следе.

    http://www.srpskikulturniklub.com/dikic-odgovara-simeticu

  11. Varagić Nikola каже:

    Турајлић: Српски патриоти на странпутици

    11 јун 2012 Никола Турајлић

    Колумна „Случај Јеремић“ и странпутице патриотизма, као и изјава Ђорђа Вукадиновића (у даљем тексту: аутор) по избору Јеремића, све објављено на сајту НСПМ 8.6.2012. г., нису ме тангирали да се осврнем на још један светски успех Србије (у интерпретацији аутора), већ његова категоризација (класификација) Јеремићевих критичара из редова патриота.

    Пре свега треба истаћи да је објашњење избора Јеремића за председавајућег ГС његовим и заслугама југославенске дипломатије, те лобингом БРИКС држава, покушај спиновања патриотске јавности и доказивања како НСПМ двојац без компаса био у праву са својом обраном млађаног министра, поводом промене предлога резолуције пред ГС УН, а и у другим ситуацијама.

    Стотињак гласова које је Јеремић добио је потврда чињенице да постоји чврсто језгро држава које одбијају, успркос империјалном „завртању руку“, признати независност Косова или другим речима ради се искључиво о опструкцији империјалне геополитике и ништа мање или више. Да је кандидат Србије био „коњ Зеленко“, исти би прошао једнако при гласању, а све заслуге и лобинзи су потпуно ирелевантни.

    Иначе придавање некаквог значаја функцији председавајућег ГС је у најмању руку смешно, јер овај само годину дана председава ГС УН, органом који нема било какве правомоћи. Вукадиновић у колумни готово апологира Јеремића, а ово пре указује његовом критиком са многих страна, што је и неспорно али и подршком Русије и Кине из света и саморазумљивом подршком (једином) НСПМ двојца код „куће“
    Извесно је да Империја није била задовољна пропатриотским Јеремићевим иступањем на српској и међународној сцени, јер ова очекује увек апсолутну сервилност без икаквих вербалних ескапада (које су у конкретном случају биле намењене српским Власима). Међутим неспорна је и чињеница да је овај увек извршавао (уз кобајаги нећкање) све оно што се од њега и Тадића тражило. Сама резолуција пред ГС (над којим аутор ламентира) је била багатела у односу на инсталацију ЕУЛЕX-а или сугласност са Борковим договорима из техничких преговора.

    Империјални резон је најбоље објаснио Бутрос Гали којему није продужен мандат Генералног секретара УН, јер је рекао Олбрајтовој да ипак треба понекада кобајаги критиковати и Империју. Критике у властитој странци су последица доказивања страначких колега правоверности Империји. Саморазумљиво да су другосрбијанци били већи „католици и од самог папе“ и жестоко критиковали Јеремића и Тадића, српског врховног „комаданта“ на дипломатском бојишту.

    Српски патриоти (изузев НСПМ двојца без компаса) су основано исказивали неповерење Јеремићу, успркос његовом ударању у патриотске груди и пролевању суза, јер његова дела су била у потпуној колизији са речима. Када би Јеремић био човек од дигнитета и интегритета не би си дозволио плажење пред Империјом, по цену властите оставке. Фигуративно речено Јеремић је био Тадићев верни пас, који је на његову команду залајао, седао или залегао (потрбушке), а све разумљиво и без саме примисли да би угризао њихове империјалне господаре.

    Јеремићево извршавање Тадићевих спољнополитичких одлука представља чин класичног кривичног дела велеиздаје (истина укинутог за премијеровања суперпатриоте Коштунице). Њихово оправдавање пред „собом и народом“ овог непочина, поступањем у крајњој нужди, не мења ништа на ствари. Наиме крајња нужда постоји када се угрози добро мањег значаја ради отклањања погибије од добра већег значаја, што у њиховим радњама није случај, поготово што исти само одгађају економски крах Србије, која је у катастрофалну економску ситуацију доведена заслугом постпетооктобарских власти (укључујући ову двојицу). Да ли они притом лију патриотске или крокодилске сузе је небитно, обзиром на све учињено и последице које ће уследити.

    Обрана лика и дела Јеремића Вука од стране НСПМ двојца без компаса нема стога било каквог реалног упоришта у чињеницама и логичном закључивању, већ је чисто спиновање (швиндлање) из њима знаних разлога.

    У прошлости сам са задовољством читао њихове аналитичке текстове, који су сада углавном постали неаргументована обрана необрањивих чинова и уз увредљиви вокабулар којим настоје дисквалификовати своје опоненте. Посебну пажњу заслужује ауторова категоризација (класификација) Јеремићевих критичара из патриотског спектра на глупаке, навијаче и трговце, која истина није без упоришта у иступању ових на медијалној сцени, што представља еволуцију у односу на његову ранију „дијагнозу“ ових као психијатријских случајева.

    Чињеница је да се групација патриота изван НСПМ круга не одликује превеликом способношћу логичког проосуђивања стварности. Нихово оплакивање и сахрањивање живог Путина и клетве Медведева, зорна је укажка њихових интелектуалних капацитета. Медутим у Јеремићевом случају су погодили у „сриду“, изузетно показујући луцидност.

    Мора се признати да су патриоти навукли страначке дресове, поготово пред последњим изборима и да су громогласно бодрили опозицију, а све у нади да ће видети досманлијама леђа и промену њихове политике. Прво се деломично и остварило, а друго тешко, јер европски Иво опет игра своју игру (да се Власи не досете), а неверни Томо таласа (страшећи српске еуроатланске пријатеље). Верујем да ће се коначно остварити вековна тежња Србаља за слогом у складу (дословно) са изреком „не дај Боже д се Срби сложе“, а у виду проевропске велике коалиције (СНС, ДС и СПС).

    Не може се оспорити ни постојање категорије тржишно оријентисаних патриота, који се држе песме да за идеале гину будале, а о којима се предизборном тргу певала ругалица „Ко се боји патриота још, три за грош, три за грош“.

    Морам признати да нисам имао никакве проблеме са својим сврставањем у ауторову категоризацију. Сви читаоци ће се вероватно сложити да сам се толико шегачио се са свим што постоји на српској политичкој сцени, да ме се не може по било којој теорији завере сврстати у навијача неке странке. Обзиром на горе наведено тешко је да би ме промотери слободе и демократије ангажовали као плаћену кртицу у патриотским редовима, поготово што исти чак и своје најверније сураднике остављају на цедилу. Несретни Чедо, поред своје неимаштине, мора изигравати мајку самарићанку (Дерета и сл.).

    Дакле преостало ми је место само у категорији глупака, а што сам и раније антиципирао у мојем тексту „Има ли разлике између корисних, некорисних и осталих „идиота“ (објављеном на сајту Видовдан), истина у општем контексту и према комунистичкој класификацији (самоиницијативни глупак), дакле не из ауторових разлога, који су увреда здравог разума (логике).

    Морам признати да сам коначно (дуго ми је то потрајало) схватио да је моје иступање на српској интернет сцени највећа могућа глупост (чисти идиотлук) из разлога што својим писанијама продубљујем безнађе истомишљеника, на једној страни и непотребно провоцирам опоненте (углавном фрустриране поштене особе), на другој страни.

    Поставља се питање моје моралне одговорности за активност из које је настала само штета, јер је очито да моја провокативна писанија са мотивацијом провокације патриота да се тргну из летаргије није получила било какве позитивне ефекте.

    Текст закључујем констатацијом да је ауторова катагоризација плитка, али да је нажалост тврдња из наслова о странпутици патриота тачна, истина из сасвим других разлога од његових. Сви се српски патриоти могу, због њихове неактивности и свађа, сврстати под Лењинов појам корисних идиота, гледано из аспекта остварења циљева српских непријатеља, а некорисним идиотима у односу на заштиту српских интереса, који су, по природи саме ствари, у опису њиховог посла.

    http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=30516:srpski-patrioti-na-stranputici&catid=37:politika&Itemid=40

  12. Varagić Nikola каже:

    Стварно – ко нам је крив?

    И поред диверзије са „неприхватљивим садржајем“ ово место дневно посећује неколико стотина људи… Можемо ли макар ми овдашњи, да се организујемо и смислимо неки програм једне организације типа синдиката која би се бавила правима незапослених и која би се (зашто не) сутра појавила на изборима са рецимо подршком милион људи?

    Пише: Драгослав Павков
    Незапослени су овде последња рупа на свирали и монета за поткусуривање муфљуза који су се „мудро“ досетили да се од најстаријег заната на свету – политике, у Србији веома лепо може живети. Новосадски Дневник је (верујем) ненамерно поставио право питање:http://www.dnevnik.rs/ekonomija/ko-je-kriv-nezaposlenima-sto-nemaju-partiju….

    Ево, и ја се питам: Због чега то побогу незапослени немају своју организацију која би на државне органе могла да врши одговарајући притисак како би им се поправио материјални, социјални и сваки други положај?
    На овом месту нас има свакаквих, интелектуалаца, приватника, незапослених, пензионера, сељак(а)… И поред диверзије са „неприхватљивим садржајем“ ово место дневно посећује неколико стотина људи… Можемо ли макар ми овдашњи, да се организујемо и смислимо неки програм једне организације типа синдиката која би се бавила правима незапослених и која би се (зашто не) сутра појавила на изборима са рецимо подршком милион људи?

    Као што углавном сви знате, у глави су ми смућкане Двери, Анонимуси, НОПО и слични; свима њима заједничко је што се свако на свој начин боре против лошег система, али изгледа да нико од њих није способан да проблем посматра шире у општем интересу… За Аноне Двери су фашисти, док и једни и други замерају НОПО-у што је помоћу преваре ушао у Скупштину… Навео сам само три политичке организације које се декларишу да им је непријатељ исти, али никоме од њих не пада да прави заједнички фронт против њега.
    Организација незапослених о којој ја говорим окупљала би велик број људи, у њој не би било важно је ли неко хакер из хобија или због лове, ко је на колико „поклоничких“ путовања био а ко није ни на једном, зна ли неко влашки језик или не…
    Заједнички интерес те организације би био првенствено да се избори за ЈЕДНАКЕ ШАНСЕ СВИХ ГРАЂАНА, а борба за једнаке шансе директно би нас сукобила са онима који могу да функционишу ЈЕДИНО У ОКРУЖЕЊУ ГДЕ ВЛАДА КОРУПЦИЈА, НЕПОТИЗАМ, ПОЛТРОНСТВО, па је веома реално очекивати да би јачање покрета незапослених директно угрозило а у коначности и уништило паразите на државној кобили (буџету).
    Дакле, шта мислите о идеји, има ли неко неки предлог, критику, етикету (кад смо код етикетирања, упозоравам присутне да нисам комуниста, нисам био члан СКЈ а мог’о сам:)?

    ПС. Пошто ми се много људи жалило да због разних разлога не могу да коментаришу на блогу, овим путем их обавештавам да је много лакше коментарисање текстова на Фејсбук-групи (Р)еволуција. Довољан је налог на Фејсбуку и клик на дугме „лајк“ на насловној страни. Од данас, сви текстови који се постују овде биће пренети и на Фејсбук страници и Твитеру па – извол’те, бујрум, какогод :)

    http://revolucijasada.blogspot.com/2012/06/blog-post_11.html

  13. Varagić Nikola каже:

    POSLE IZBORA (istraga je u toku)

    Srđa Popović

    On election day in the capital, it is raining so hard that no one has bothered to come out to vote. The politicians are growing jittery. Should they reschedule the elections for another day? Around three o’clock, the rain finally stops. Promptly at four, voters rush to the polling stations, as if they had been ordered to appear.

    But when the ballots are counted, more than 70 percent are blank. The citizens are rebellious. A state of emergency is declared. But are the authorities acting too precipitously? Or even blindly? The word evokes terrible memories of the plague of blindness that hit the city four years before, and of the one woman who kept her sight. Could she be behind the blank ballots? A police superintendent is put on the case.
    Jose Saramago, Seeing

    Razočarenje Demokratske stranke, kao i svih onih (birača, analitičara, medija, klijentele) koji su njen prošli mandat ocenili uspešnim – normalno je. Nije normalno to što oni nikako da shvate kako su u tim svojim ocenama jednostavno ostali u manjini. Nije normalno što su se našli uvređeni i što se ljute na one koji su njihovu vlast drugačije ocenili. To nije normalno ukoliko se slažemo u tome da živimo u demokratskom i višepartijskom sistemu.

    Protiv naroda i države

    Naročito je apsurdno što uporno previđaju da je glavni, banalni i notorni uzrok njihovog poraza to što su njihovi konkurenti jednostavno dobili više glasova. Ne mogu da se načude tome kako ljudi ne vide istinu (da je DS najbolja) i za takvo slepilo uporno traže krivce.

    Nikako ne mogu da shvate da su izgubili izbore zato što su birači pretežno glasali za SNS i Nikolića (iz ubeđenja ili “strateški”, svejedno, ti listići izgledaju identično). To je notorno, to je sama ideja izbora. Neki su ljudi na taj način iskoristili svoje biračko pravo. U čemu je problem?

    Međutim, oni svoje neistomišljenike proglašavaju nekakvim krivcima. Po njima bi svako normalan i dobronameran morao da glasa isključivo za njih. Odatle logično sledi da je nezadovoljstvo bivšom vlašću, u najmanju ruku, moralnopolitički prestup.

    Baš kao u jednopartijskom sistemu u kome smo nekada živeli. Ko nije glasao za naše (jedine, SKJ odnosno danas DS i LDP): (a) ne zna šta radi, (b) protivnik je progresa (besklasnog društva odnosno evropskog puta), i kao takav (c) neprijatelj je države i naroda. S tim što ispada da je pošteniji i logički dosledniji bio SKJ koji je zabranjivao protivkandidate sa argumentacijom: mi imamo istorijski mandat, mi znamo najbolje, izbori služe samo tome da vi to demokratski potvrdite. Osnovni stav je, međutim, isti: ko nije s nama (DS ili SKJ, svejedno) taj samo potura klipove u točkove istorije.

    Doduše, takvi su nekada hapšeni a danas su samo – demonizovani.

    Gde su naši glasovi

    Gubitnici na prošlim izborima spisku „krivaca“ za poraz dodaju i ponašanje 800 hiljada birača koji za njih jesu glasali na prošlim izborima 2008, ali koji su im na ovim uskratili svoj glas. Oni su omanuli (Z. Golubović: kriv je narod).

    Ovo je suluda ideja. Izbori se održavaju periodično kako bi se proverilo da li se raspoloženje biračkog tela u međuvremenu promenilo. Bivša vlast, zajedno sa svojim biračima i medijima, tih 800 hiljada birača tretira kao izdajnike, kao ljude koji su se njima nekad davno zarekli na večnu ljubav i sada pogazili svoj zavet.

    Nijednog trenutka ne postavljaju logično pitanje: zašto? Da li smo mi, DS, nešto učinili u protekle 4 godine čime bi ova promena raspoloženja mogla da se objasni? (Ili je to samo posledica „svetske ekonomske krize“?).

    Ne, „njihovi“ birači iz 2008. danas su neodgovorni jer su propustili da ispune svoju obavezu i glasaju za svoju stranku. U socijalizmu je ova obaveza bila sveta, izlaznost je bila ogromna. Ali građani su se danas opustili. Mnogo je, brate, te slobode.

    Moralno-politički nepodobni intelektualci

    Pošto je u demokratiji, dakle vladavini naroda, malo neshvatljivo okrivljavati „narod“, gubitnici onda argumentišu da je narod bio zaveden. Zaveden od strane šačice intelektualaca koji su tokom poslednje 4 godine kritikovali Demokratsku stranku i njenog predsednika. Prema razumljivom shvatanju kritikovanih, te kritike su bile zlonamerne, moralizatorske, neosnovane, plod „nerazumevanja politike“, kako reče Tadić u izbornoj noći. U jednopartijskom sistemu takva kritika se zvala „kritizerstvo“ ili (rogobatno) „neistinito i zlonamerno predstavljanje društveno političkih prilika u zemlji“, rečju – neprijateljska propaganda.

    Opet nešto iz vremena jednopartijskog sistema. Intelektualac, po definiciji, kritički misli. Za razliku od tzv.“poštene (dobro uhlebljene) inteligencije“. To je jedna od njegovih važnih društvenih funkcija. Vlast koja to ne razume i ne može da toleriše, uskoro dolazi u sukob sa čitavim jednim društvenim slojem koji je u stanju da utiče na javno mnjenje. To je klasična greška svih jednopartijskih sistema, greška koja postepeno nagriza njihov legitimitet. U jednopartijskom sistemu to je čak bilo i logički dosledno: čemu vaša kritika kada nemate izbora, naš put je istorijski zacrtan i naš mandat je istorijski dat (piše u Ustavu).

    Apstinencija

    Prema jednoj školi DS mišljenja, za poraz su krivi i milioni apstinenata (pod neproverivom i sumnjivom predpostavkom da bi oni, da su glasali, većinom glasali za DS). Pošto je politički nedopustivo tako veliki broj ljudi javno oglasiti krivcima, ta škola mišljenja za veliku apstinenciju okrivljuje jedan poseban segment apstinenata – onaj segment koji je objašnjavao da je glasanje za manje zlo, DS i Tadića, večni ćorsokak te se zalagao za “beli listić” (glasanje za veće zlo, po prirodi stvari, nije ni dolazilo u obzir.). Dakle, beli glasač jeste za apstinenciju, s tim što ubacivanjem nevažećeg listića objašnjava i izražava i motiv svoje apstinencije. A na takvo belo glasanje su opet pozivali isti oni nepodobni intelektualci.

    Izgleda vrlo, vrlo neubedljivo da je uticaj to četvoro-petoro ljudi, sagovornika Peščanika, koji su zagovarali „beli glas“ takav da je izazvao milionsku apstinenciju srećnih i zadovoljnih birača koji bi, inače, pohrlili da glasaju za DS i Tadića.

    Međutim, tačno je da su na ovim izborima i SNS i DS u odnosu na prošle izbore izgubili znatan broj glasova (tačnije oko milion i po), ali je jasno i to da su više birača izgubili DS i Tadić. Gde je otišlo tih milion i po birača? U apstinente. I samo u apstinente. Beli listići (njih 170 hiljada) su i sami apstinenti. Ako gubitnici izbora baš moraju da traže krivce, neka se suoče sa istinom – krivi su svi apstinenti (opet pod neproverivom predpostavkom da bi inače glasali baš za njih).

    Ali gubitnici to nekako stalno previđaju. U svom neprestanom lovu na veštice, gubitnici se ne usuđuju da progovore o tome, a ne usuđuju se jer bi onda morali da postave ključno i za njih pogubno pitanje – a ko je kriv za toliku apstinenciju?

    “Problem nepoverenja”

    Na ovo pitanje našao sam odgovor u odličnoj knjizi koju upravo čitam. Reč je o novoj knjizi The Price of Inequality (How Today’s Divided Society Endangers Our Future) nobelovca Džozefa Štiglica (doduše, intelektualca, i to još američkog):

    “Jedna od zagonetki moderne političke ekonomije jeste pitanje zašto bi se neko uopšte trudio da glasa. Vrlo malo ljudi se na izborima pojavljuje tek tako. Postoji trošak glasanja – nijedna država ne kažnjava one koji ostanu kod kuće, ali treba i vremena i truda da se na izbore izađe i od toga izgleda kao da nikad nema koristi. Moderna politička i ekonomska teorija pretpostavljaju postojanje racionalnih, lično zainteresovanih aktera.

    Na temelju toga, velika je misterija zašto bilo ko danas glasa. Odgovor je da smo bili zavedeni pojmovima “građanske vrline”. Imamo odgovornost da glasamo. No, osećanje građanske vrline je krhko. Ako postoji uverenje da je politički i ekonomski sistem zakrečen, pojedinci će se vrlo brzo smatrati oslobođenim obaveze glasanja. Kada se taj društveni ugovor naruši, kad poverenje između vlasti i njenih građana oslabi, razočarenje, neangažovanje i još gore od toga će ubrzo uslediti.”[1]

    Drugim rečima, za gubitak poverenja između DS-a i Tadića, s jedne strane, i građana, s druge strane, odgovorna je bivša vlada i Boris Tadić, oni su i uzrok velike apstinencije. U koju spadaju, kao što smo rekli, i beli listići. Da li bi gubtinici mogli, pre svega, o tome da razmisle?

    Ošamućeni gubitnici, kojima još ne pada na pamet da razmisle o sopstvenoj odgovornosti za poraz, uz pomoć kontrolisanih medija i poštene inteligencije, počinju da spinuju. Razloge za gubitak 800 hiljada glasova ne nalaze ni u svojim dosadašnjim rezultatima, ni u činjenici da su tokom svog mandata konstantno klizili udesno prema populističkom nacionalizmu, ni u sistemskoj korupciji, ni u ekonomskoj i moralnoj bedi koju su stvorili, ni u bestidnoj propagandi koju sprovode kroz kontrolisane medije. Pa čak ni u svojoj sopstvenoj idiotskoj i uvredljivoj marketinškoj izbornoj kampanji.

    Ono što u stvari najviše zabrinjava je, verovatno nesvesna, težnja DS-a, manifestovana poslednje 4 godine, da u parlamentarnoj demokratiji kroz stvaranje jedne političke klase, interesno povezanih stranaka okupljenih oko jednog vođe i jedne partije, vaspostave suštinski jednopartijski, saborni sistem koji ne podnosi kritiku, koji vlada medijima i materijalnim resursima i koji će se onda, zacementiran nacionalizmom, logično boriti samo za „sigurnost“, to jest večnu reprodukciju istog.

    * * *

    I jedan važan postskriptum (da sprečimo dalje muljanje): Takozvano strateško glasanje za Tomu Nikolića u drugom krugu, ne samo da nema NIKAKVE veze s belim listićima, nego je logika takvog glasanja upravo suprotna osnovnoj ideji belih listića: ne glasati ni za koga, ni za manje, a svakako ne za veće zlo.

    Peščanik.net, 11.06.2012.
    ———–

    Prevod odlomka knjige Džozefa Štiglica Cena nejednakosti preuzet je sa sajta http://www.bifonline.rs. ↑

    http://pescanik.net/2012/06/posle-izbora-istraga-je-u-toku/

  14. Varagić Nikola каже:

    Европски пут наших политичара

    Милан Новичић

    Постизборна анализа показује исто што и предизборна: као да избора није ни било!

    Београд, 12.06.2012

    Сведоци смо ових дана „суштинских промена“ у вођењу политике у земљи. Наиме, иоле озбиљнији човек који није затрован медијима у Србији је знао да се ништа битније неће променити. Ипак зарад љубитеља слободне речи и мисли ваља се урадити и краћа анализа предизборне кампање, самих избора, а и данашњих постизборних „преговора и договора“.

    Сви медији у земљи, како штампани, тако и електронски су у рукама тајкуна. Наш народ је осиромашен. Тога су свесни властодршци. Како позициони, тако и „опозициони“. Преко њих они овом народу сервирају оно што желе. Пласирали су и упорно сервирали само пар политичких опција и тиме нудили „избор“. Народ као народ поверује у све оно што прочита или види.

    Најрекламиранија партија је свакако била СНС. Разумем што су се сами рекламирали, али никако ми није било јасно зашто их је рекламирао ДС? Тим поступком и одлуком демократе су себи учиниле медвеђу услугу, што су показали сами резултати избора. Нарочито председничких. Народу је евидентно била мука од ових досадашњих на власти и изабрао „промене“.

    Најсимпатичнији у кампањи су ми биле коалиције сакупљене око ДСа и СПСа. Слушајући их и гледајући они као да нису били у власти. Преко ноћи преселили се у опозицију. За ништа нису били криви! Као да они нису седели четири године у разним кабинетима, већ да су били уз народ по шталама и пластеницима.

    Мука ме је хватала од ЛДПа и његових спотова. Поготово кисело из желуца ми кретало када сам видео Чеду са породицом и позивање на то како они живе овде. Да. Тачно је да су они овде, али нисам сигуран да за коју годину неће завршити по разноразним светским унервезитетима. Још горе ми је било то што је бескруполозно украо Дверјанску причу о породичним вредностима и позивањем на породицу као институцију. Ни то није најгоре. Да ли се ико од његових гласача запитао да ли је и једнога тренутка помислио на децу са КиМ или Републике Српске (сетите се његових изјава о независности Косова и геноцидне Републике Српске)?

    УРС. Млађа као и до сада маркетиншки јак. Дефинитивно долазим до закључка да наш народ има кратко памћење. Заборавио је да је институцију страначког запошљавања управо увео он. Данас ни чистачица у апотеци не можеш да будеш уколико ниси у партији (небитног назива). Моји укућани ми редовно доносили коцку шећера и чашу воде, јер ми је увек позлило од смеха када сам видео како човек хоће да уреди наплату ПДВа. Истог оног којег је он увео. Једино признање које му морам одати је то када сам видео да се човек на документ који је саставио у кампањи потписао ћирилицом!

    Не бих даље коментарисао остале учеснике, јер се око ових горе поменутих води најжешћа битка (барем нам тако већ поменути медији сервирају) око формирања нове Владе.

    Дођох и до самих избора и изборних „радњи“. Искрен да будем очекивао сам свашта, али ни у најгорим мислима нисам могао да предпоставим да ће дође до толике бртуталне крађе. У тренутку сам се осећао као да су ови избори у најмању руку одржани у Руанди. Дигла се огромна бука и прашина. Све то сам гледао са тужним осмехом на лицу. Поучен праксом и досадашњим искуством знао сам да од тога неће бити ништа. Обећање, лудом радовање. Сећате се Томиног обећања око истражних радњи? Појео вук магарца.

    Данас на делу гледамо комбинаторику. Ко ће с ким и ко ће кога. Свако свакоме поставља неке услове. Догодиће се нешто спектакуларно? Биће Вам чудан исход договора и преговора? Некима хоће, а мени сигурно неће. Неће сјахати Курта да узјаше Мурта, већ ће Курта и Мурта заједно узјахати. Живи били па видели. Нећу се овде бавити прогнозама како ће то Влада изгледати и о коначном саставу. Сигуран сам само у једно. Биће они заједно. Није узалуд смишљена она фантастична предизборна крилатица, СВИ СУ ИСТИ.
    Нису? Јесу, јесу.

    Ево нама новог и омиљеног председника. Потрчао је на консултације у Брисел. Синоћ на инагурацији јавно изјављује да Србије нема без ЕУ, нити ЕУ без Србије. Говор држи Штефан Филе у коме отворено каже како даљњег разговора између Београда и Приштине мора бити, као једног од услова за почетак преговора. А Предсеник ћути. Да ли Вас то подсећа на Тадића?

    Отаџбина нам је у великој кризи. Новца је све мање. Јавни дуг огроман. Незапосленост никада већа. Европа је у великој кризи, а наши политичари упорно и тврдоглаво се гурају у ту накарадно смишљену творевину. Влада сакупљена с’ коца и конопца вероватно неће бити дугог века. Преостаје нам нада и вера у Бога да ће нови избори убрзо бити расписани. Тада народе мој стави прст на чело и оловку у руке. Прецртај их заувек!

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/milan-novicic/evropski-put-nasih-politicara.php

    ———-

    Ко су врло глупо-паметни тупавци?

    Душан Нонковић

    Ћутање на преваре није само израз одобравања већ је и један одраз високог степена глупавости и тупавости.

    Београд, 12.06.2012

    То су особе са посебним особинама, надарености или рецимо вештинама у понављању виђеног, одслушаног, написаног и прочитаног штива које и поред тога доносе поражавајуће одлуке по себе, друштво и државу у којој живе.

    Те особине се подржавају, негују и увежбавају усавршавајући ту особину од раног детињства, од предшколског доба па све до и највише степенице образовања, до академског звања и највиших почасти једног друштва или државе! То значи да се ради о мање или више добро образованим особама које управљају судбином наше заједничке државе а које препустају своју судбину глупавијима од себе.

    А зашто су онда Тупавци кад су толико паметни. Па зато што до тих и највиших степеница долазе захваљујући тој изузетној надарености увежбавајући је понављањем памћења прочитаних, написаних или одслушаних текстова захваљујући сличним механизмима којима се служи и папагај, без способности извођења и извлачења оптималних закључака из тог прочитаног чутог или виђеног.

    Сад ће неко рећи; па шта, хумано друштво мора бити у стању поднети и такве особе, деформације и девијације једног модерног друштва. И ја ћу рећи да би се у подпуности могао сложити са тим и таквим начином резоновања да се ту не ради о огромној већини која својом оваквом „способношћи“ представља опасност за себе и целокупно друштво нарушавајући целокупну државу у којој живе и у којој и сви остали мање или више паметни и од које сви мање или више зависе односно зависимо.

    Мислим да слутите, поштовани читаоци, о којем специјусу је овде реч, наиме о оним паметнима који су себе сматрали толико паметним да су одлучили да не изађу на изборе и да препусте глупавијима од себе да одлуче ко ће им владати и одлучивати о судбини како њиховој тако и целокупне државе, а потом седе кући и јадикују како се ништа не мења на боље!

    То су они који говоре; у политику се не мешам, она ме не интресује! То су ти што запостављају ту чињеницу да то не учешће у изборима подразумева и прихватање чињенице да му било ко влада, паметан или глуп или диктатор па на крају заврши и у рату или крематоријуму неког концентрационог логора. То су ти и такви који нису спремни да се свеобухватно информишу па нити да изађу на изборе и да изаберу, на основу свеобухватних информација, најспособније парламетарце а стим и своју владу од које ће му у многоме зависити судбина односно лични и државни просперитет.

    То су ти који говоре; и онако се неће ништа мењати јер нико не одржава своја предизборна обећања, а у исти мах заборављају да имају у собственим рукама могућност да солидарним протестом реагују на изборну превару масовном појавом пред скупштином и да блокирају сва врата парламента све док се не понове избори!

    Ћутање на преваре није само израз одобравања већ је и један одраз високог степена глупавости и тупавости.

    То су ти који чекају да други ваде кестење из ватре за њих. То су исти ти који први седају за сто не питајући се, шта су лично допринели и са којим правом!

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/dusan-nonkovic/ko-su-vrlo-glupo-pametni-tupavci.php

  15. Varagić Nikola каже:

    Pijačni tonovi i desnica

    Autor: Ivan Stanković

    Neprijatno sam se iznenadio kada sam u Danasu pročitao tekst Vladimira Kecmanovića pod naslovom „Fric, Bas i Dominikanska Republika“, i to ne zbog u njemu iznetih stavova – ovaj talentovani pisac poznat je kao desničar.

    Na stranu to što je pišući na ovaj način o Krleži, čoveku a ne njegovom delu, dao za pravo svima onima koji i njega samog (Kecmanovića) osporavaju kao pisca zbog njegovih desničarskih i nacionalističkih stavova (to je njegov problem).

    Ono što je mene iznenadilo jeste to što je Danas objavio tekst koji je tipičan proizvod balkanskog prekoplotaškog gledanja u komšijino dvoriste i u onu famoznu kravu, tekst napisan prostačkim rečnikom i pijačnim tonom, kakav nismo navikli da čitamo u ovoj rubrici. Besmisleno je objašnjavati da je to što se u Srbiji organizuje festival o velikom hrvatskom piscu samo plus za srpsku kulturu, a da je za hrvatsku kulturu minus što se „recipročni“ festivali u Hrvatskoj ne organizuju. Ko to ne vidi, ne vidi od mraka u sopstvenoj glavi. Stoga bih zamolio uredništvo Danasa da čitaoce ubuduće poštedi ovakvih uradaka, jer prosto nisu za pristojne ljude.

    Ivan Stanković, Beograd

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/pijacni_tonovi_i_desnica.46.html?news_id=242042

  16. Varagić Nikola каже:

    Perestrojka nakon Revolucije

    Saša Ilić

    Upravnici kulturnih institucija, po pravilu, ne smenjuju se lako, osim ako ne iskorače iz zone dozvoljenog „državno-činovničkog“ ponašanja. Najnoviji događaji u pozorišnom svetu Beograda signaliziraju da se izgleda tako nešto dogodilo. Reč je svakako o upravniku Ateljea 212, Kokanu Mladenoviću, jednom od najomiljenijih pozorišnih režisera i upravnika u Beogradu. Mladenović je došao za kormilo ovog pozorišta sa avangardnom tradicijom 2009. godine, nakon dugogodišnjeg upravnika Svetozara Cvetkovića. Njegov marketinški kormilarski zaokret ka „revolucionisanju“ teatra lepo su pozdravile političke strukture. I novac je počeo da se sliva u kase Ateljea 212. Pored zapažene marketinške kampanje („Revolucija će se dogoditi u Ateljeu 212“) zbog čega su mnogi počeli da vrte glavom, Mladenović je sa jakim političkim vetrom u leđa (koji je pokrenuo Skelu Gorana Petrovića u Marićevića jaruzi o dvestogodišnjici moderne srpske države 2004) zaplovio u (ne)poznato. A to (ne)poznato bilo je zapravo balansiranje između „revolucije“ i proklamovanog pomirenja vladajućih elita na liniji DS-SPS. Da je to tačno, pokazuju i brojni ustupci koje je Kokan Mladenović činio kao upravnik. S jedne strane, cenzurisao je predstavu Da nam živi živi rad u režiji Anđelke Nikolić. Da bi neutralisao njenu kritičku oštricu, Mladenović je naložio da se iz teksta izbrišu delovi koji su govorili o paljenju ambasada, te elementi koji su ukazivali na predsednika Tadića, dok su iz scenografije sklonjeni portreti Miroslava Miškovića, Rasima Ljajića i Ivice Dačića. S druge strane, Mladenović je radio velike spektakle za potrebe istog tog Ivice Dačića. Setimo se samo grandiozne proslave dva veka MUP-a u Sava centru u januaru 2011. Sve je to teklo paralelno sa „revolucijom“. Gledano sa pozicija vlasti, sve ove radnje Kokana Mladenovića bile su više nego poželjne. Uostalom, tako se vodi državna institucija, makar ona bila i pozorište. Pa neće valjda neko praviti živo pozorište, usred demokratskog Beograda. Zaista, kome bi tako nešto trebalo danas i ovde? Bile su tu i velike premijere poput Kose i Glembajevih. Zbog negativnog pisanja o njegovim projektima, Mladenović je posezao i za ukidanjem protokolarnih karata za kritičare. I to je vlastima na gradskom i republičkom nivou bilo u redu, razume se. Jer ko još voli kritičare i intelektualce. Neodgovorni su, a njihovi stavovi vređaju inteligenciju, kao što reče novinarka Vremena.

    Izveštaj o nezadovoljstvu

    Međutim, ubrzo nakon premijere predstave “Zoran Đinđić” Olivera Frljića (18. maja), koja je privukla ogromnu pažnju i isprovocirala negativnu energiju kritičara, političara i (većinske) publike, pa i glumaca, koji su još u toku rada na predstavi napuštali projekat, pojavilo se pismo dvadeset i petoro nezadovoljnih glumaca Ateljea 212. Naravno, radi se o nezadovoljstvu upravnikom Kokanom Mladenovićem. Njihov spisak razloga, zbog kojih je postalo više nepodnošljivo pod Kokanovim zulumom, kada se uporedi sa njegovim realno lošim radom, deluje dečje naivno. Glumci su u svom izveštaju o nezadovoljstvu, koji je 6. juna ekskluzivno objavila Politika na strani kulture, naveli da su to morali da učine zbog Mladenovićeve “samovolje, nadmenosti, neukusa, samoreklamerstva, diletantizma, prezira glumaca, sejanja zlog semena u ansamblu, zajedno sa svim trikovima za pravljenje uspeha – uspešnih, kao i neuspešnih predstava” itd. Ovaj opis izgleda kao foto-robot većine upravnika u Srbiji danas i u svemu ovome nema specifične težine samog Kokana Mladenovića. No možda je komentar glumca Tihomira Stanića, velikog zaljubljenika u RS, nešto što bi se moglo uzeti kao ozbiljna poruka, a to je izjava da Mladenović “jednostavno nije najpogodnija ličnost za upravnika”. Moglo bi se reći da Stanić jedini od svih nezadovoljnika ima i ozbiljnu viziju kako bi trebalo voditi Atelje 212, koji je uz sve to još i “njegov umetnički san”. Politika je pored liste nezadovoljnika objavila i komentare dvojice glumaca koji nisu saglasni sa ovim zahtevom. To su glumci Svetislav Goncić i Ivan Jevtović, jedan od obeleženih pristankom na igru u Frljićevom komadu. Njegov komentar je značajan zbog rekonstrukcije “eskalacije nezadovoljstva”. Jevtović je za Politiku izjavio da su ga pozvali uoči generalne probe “Zorana Đinđića” i pitali da li je “za ili protiv Mladenovića”. On je odbio da potpiše izveštaj o nezadovoljstvu, navodeći da su “razlozi nedovoljno argumentovani”. Međutim, za Bujoševićevu Politiku, kao i za većinu kontrolisanih medija u zemlji, ovo su bili više nego argumentovani zahtevi. Sačinjen i potpisan uoči generalne probe “Zoran Đinđić”, ovaj zahtev je plasiran u javnost nakon što su kritičarski ešaloni u Politici i drugim medijima učinili svoje: predstava je proglašena jeftinim scenskim senzacionalizmom, pamfletom, agresivno površnom, ograničenom itd. Ono što je pre nekoliko meseci bio arsenal Božidara Stanišljevića za Sretena Ugričića, povraćanje po srpskoj zastavi (na kraju predstave) trebalo je da postane za Kokana Mladenovića – politički hibris. Tako je otpočeo medijski spin o neprihvatljivosti Kokana Mladenovića kao upravnika Ateljea 212.

    Naprslina u političkoj strukturi

    Sasvim je izvesno da bi dvadeset i petoro glumaca iz Ateljea 212 moglo do sudnjega dana da piše svoje izveštaje o nezadovoljstvu da iza njih nije stajao mnogo ozbiljniji mehanizam. Cela operacija je izvedena u tri koraka. Najpre su glasovi krenuli iz samog Ateljea i pozorišnog esnafa, potom se dogodila premijera, usledilo je kritičarsko negiranje predstave i Frljićevog postupka, kao i razobručen nacionalistički diskurs srpskih foruma na internetu i po kuloarima, da bi naposletku mediji otvorili velika vrata za priču koja “potresa” Srbiju. A to je priča o užasnom upravniku Kokanu Mladenoviću koji je do juče bio marketinški bog prestoničkog teatra. Kao ulje na vatru, došlo je finale Sterijinog pozorja na kome su vlasti veoma jasno stavile do znanja Mladenoviću i Frljiću da ih to što rade uopšte ne zanima. Čak i po cenu da se “ogreše o Đuzu”, kako je to formulisao predsednik žirija Sterijinog pozorja – Branislav Lečić. Sve je bilo spremno da se ponovi scenario iz januara kada je smenjen upravnik Narodne biblioteke Srbije, doduše uz mnogo veću političku brutalnost. Ono što se odmah može prepoznati, to je autorski pečat u celom ovom postupku. Hibris je prepoznat na istom mestu gde je lociran i u januaru. Atak na srpstvo dobro je opravdanje za sve postupke vlasti koja u tim prilikama mora da reaguje. No postavlja se pitanje, koje vlasti? U prvom trenutku se činilo – kompletne tehničke Vlade. Ovoga puta, međutim, nije bilo Dačića (svakako je zauzet pregovorima na dve strane). Naposletku se oglasio Đilas, kome su se nezadovoljni glumci i obratili za pomoć oko smene. On je za zbunjeni Blic izjavio da smenu zaslužuju “čelni ljudi institucija koji su podložni korupciji” a ne oni “čiji je rad regionalno prepoznat na brojnim gostovanjima i festivalima”. Ovakav diskurs je na zahuktali medijski spin došao kao intervencija vatrogasne brigade. Ni novinar Blica nije umeo da se snađe, vajkajući se na kraju da su Mladenovića podržala “samo tri glumca, uz većinu zaposlenih”. Iako je Mladenovićeva smena bila već odranije pripremana, kako saznajemo iz intervjua Ksenije Radulović, selektorke Sterijinog pozorja, ispostavilo se da je tu smenu spremao samo onaj večno ugroženi deo vlasti koncentrisan u kabinetu sada bivšeg predsednika Borisa Tadića. Ljudi iz tog kabineta uveliko šire priču o neodgovornim intelektualcima, a njihovi spin maheri razrađuju teze o nepodobnosti svih onih koji nisu svesrdno podržali njihov predizborni program “Republika Srpska je Srbija!” Događaji oko Ateljea 212 možda najbolje govore o tome da je došlo do napukline posred političke strukture, kako u DS-u tako i između institucija u gradu i republici. U istom tom gradu, Boris Tadić je poražen, a Dragan Đilas je odneo suverenu pobedu. Ovo je početak borbe oko partijskog prestola, a Kokan Mladenović je još jednom pokazao da ume da se prestroji na vreme.

    Peščanik.net, 12.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/perestrojka-nakon-revolucije/

  17. Varagić Nikola каже:

    KAKO JE POSRNULA PREDSEDNIČKA KAMPANJA RONA POLA
    јун 12, 2012

    (…) Posle ovoga sledi još jedan šok za Ron Polove pristalice. Aleks Džons, moderator izuzetno popularnog sajta infowars.com, intervjuisao je novinara Džima Takera, koji već godinama prati i izveštava sa poznatih a tajnih Bildeberg sastanka koji se održavaju jednom godišnje, i na kome prisustvuje veliki broj svetskih moćnika. Na ovim sastancima su navodno prisustvovali razni budući predsednici, a do tada anonimni političari, kao što su bili Klinton, Barozo i drugi. Džim Taker već godinama, navodno, predviđa događaje na osnovu informacija koje misteriozno saznaje sa Bilderberg sastanaka, ako je verovati Vikipediji. Ovog puta je rekao Aleks Džonsu da je na sastanku posebna pažnja posvećena Ronu Polu, koji je negativno ocenjen od strane učesnika, i gde je izrečeno mnogo zlobnih komentara na Ron Polov račun koji su kulminirali željom jednog od učesnika da Ronu Polu padne avion (17).

    Bilderberška neprijatnost je bila praćena nasiljem na konvenciji države Luizijane, gde je Ron Pol imao veliku većinu delegata, 113 od 180. Oni su glasanjem podržali novog predsednika konvencije, ali stari predsednik, podržan od republikanske partije, nije hteo da prizna novog predsednika. Kada je Henri Herford, pristalica Rona Pola, tražio od bivšeg predsednika da prepusti govornicu novom, policija ga je odvela iz sale, pri tome mu je iščašila veštački kuk koga će morati da promeni. Potom su Ron Polove pristalice obrnule stolice i započele paralelnu konvenciju koju je vodio novi, regularno izabrani, predsednik na drugoj strani sale. Bivši predsednik je tražio od novog da prestane da priča i potom poslao policiju da ga privede. Aleks Helvig je priveden na kratko, i u toku privodjenja su mu nekako polomili prste (18, 19, 20, 21).

    IZDAJA OCA Vrlo brzo Ron Polovim pristalicama pristiže još jedna loša vest: Rand Pol, sin Rona Pola i američki senator od prošle godine, pružio je javnu podršku Ron Polovom protivniku Mitu Romniju, govoreći da je praktično kampanja završena (22). Ron Pol nije rekao da je kampanja završena, ali je napomenuo, kada se posle dužeg vremena pojavio na televiziji, da je svestan da samo delegatska borba ne može da mu donese pobedu. Naravno, podrška Randa Pola Mitu Romniju je strašno ogorčila Ron Polove pristalice, jer je Mit Romni sušta suprotnost Ronu Polu: Mit Romni je prevrtljivac sumnjivog morala koji podržava ratove i nastavak neodržive potrošnje američke države. Većina pristalica smatra da je Rand Pol izdao oca zbog svoje buduće političke karijere, dok neki smatraju da su ozbiljne pretnje upućene porodici Pol.

    Vrlo nejasne informacije koje dolaze iz kampanje su razvile veliki broj teorija, od kojih većina zastupa pretpostavku da je neke ključne ljude u kampanji Rona Pola postavio zapravo establišment. Tome je doprinela izjava bivše savetnice Rona Pola u njegovim kampanjama za kongresmena, Peni Langford, koja je rekla da smatra da je Ron Pol pod prevelikim uticajem Trigvila Olsona preko Džesija Bentona (23). Trigvila Olsona je zapravo još u kampanju Rand Pola za senatora ubacio republikanski establišment, kada su se njih dvojca i sprijateljili. Zatim se Trigvil preko Randa ubacio u Ronovu kampanju. Trigvil Olson je poznat po tome što je bio zadužen za smenjivanje režima u zemljama Jugoistočne i Istočne Evrope, pre svega u Belorusiji, ali takođe i u Srbiji (24, 25).

    (…) Iskoristimo ovu priliku da se osvrnemo na Ron Polove ekonomske stavove, koji su trn u oku establišmentu. Ron Pol je veliki, verovatno i najveći, promoter ne tako poznate, austrijske ekonomske škole. Osnovno učenje ove škole jeste da su državne intervencije u ekonomiji po pravilu štetne. Na zapadu je trenutno u (novom) usponu kenzijanska škola koja odobrava državne intervencije jer one donose radna mesta, bez kritičkog osvrta kako će se sredstva za ova radna mesta obezbediti, kao i da li država može da proceni šta je potrebno u kom trenutku proizvoditi.

    Kenzijanska ekonomija je posebno poznata po jednoj od svojih osnovnih premisa: da je razbijanje prozora dobro za ekonomiju jer se time daje nekome posao ko će napraviti novi prozor. Ova premisa se lako proširuje na premisu da su ratovi dobri za ekonomiju, koja postaje zapravo ideologija zapadnog sveta. Tako npr, nobelovac Pol Krugman naučno dokazuje da su ratovi dobri jer mogu da izvuku ekonomiju iz depresije što je bio, na primer, slučaj u Drugom svetskom ratu (26, 27). Naravno da to nema smisla, jer razvijenost društva zavisi od njegovog ukupnog kapitala koji se, po definiciji, uništava u ratu.

    (…) Neminovnost krize Ronu Polu je bila jasna odavno, predvideo ju je dok su nobelovci ekonomije dokazivali da su ratovi dobri.

    (…) Posebno priznanje se mora odati pristalicama Rona Pola koji preuzimaju velike rizike u borbi za ustavni sistem i demokratiju. U pitanju su zaista veliki rizici, jer SAD nije više država koja je spremna da trpi i prihvata konstruktivnu kritiku. Obama je u kratkom roku usvojio dva akta kojima fundamentalno ograničava ljudske slobode.

    Istraživački tim BALKANMAGAZINA

    ЦЕО ТЕКСТ:

    Balkanmagazin

  18. Varagić Nikola каже:

    МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ
    јун 12, 2012

    Српски лист

    Полемика на десници

    11. 6. 2012.

    Аутор: Никола Варагић

    Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани за СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац.

    >

    Напомена: Примљено у Уредништву Српског листа, 7. јуна 2012. године, писано у Београду. Наслов дало, приредило, подцртало и редиговало Уредништво Српског листа.

    ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

    Николи Варагићу се најлепше захваљујемо на његовом опширном и добронамерном разматрању српског националног питања данас, сматрајући да су такви увиди и предлози драгоцени, макар се са свима у потпуности не слагали.

    Наиме, питање ‘‘издајништва’‘, рецимо, превазилази правничку категорију умишљаја и, историјски, мери се учинком. Димитрије Љотић, тако, није ни по ком основу намеравао да изда свој народ, али је то, приласком окупатору, учинио. За Недића се то не може рећи, јер је пристао само да буде вршилац дужности шефа квислиншке владе Србије, зарад спасавања становништва и поплаве избеглица из вансрбијанских крајева. Никола Варагић, срећом, не помиње Љотића – кога многи добронамерни родољуби цене с његовог личног поштења, предратног политичког делања, списа, и несумњивог јунаштва у Балканским и Првом светском рату – али помиње Весну Пешић чија је љубав према Српском народу под великом сумњом, будући да не прихвата ни једну његову повесно осведочену особину као вредну преноса у ‘‘бољу будућност’‘.

    Такође је питање до које је мере могућ ‘‘суживот’‘ између самодекларисане Друге Србије и оне праве, већинске, историјске (па и ‘‘небеске’‘), после свега што су нам другосрбијанци учинили, што чине – и што ће, нажалост, по свему судећи и даље чинити. Презир према сопственом (или у многим случајевима, прирођеном) народу ‘‘еуропљана’‘ међу нама је одавно прешао границе доктринарног неслагања и доспео у оквире личних и колективно-шовинистичких увреда, клевета, денунцијација, па и издаје спрам свих описа тога појма. ‘‘Лустрација’‘ неких од најизразитијих антисрба тешко да ће се моћи обавити искључиво затворским казнама, судећи по примерима из прошлих времена, и других крајева света. (Погледајмо, само, Гадафијеву судбину, или текућу Мубаракову.)

    Такви изгледи, несумњиво, појачавају раздор међу нама, али правити се да их нема не чини никоме добро, нити умирује угрожене, у било ком табору. Реституција би погодила многе доскорашње и данашње политичке и културне величине, будући да би неки морали враћати чак и намештај попљачкан после ‘‘ослобођења’‘ 1944. Што се тиче рехабилитације, став према њој виновника и починилаца комунистичких злочина и њихових наследника најизраженији је у иступима Јова Капичића, чији потомци и шира породица стоје стамено иза њега и свега што је починио.

    Бојим се, нажалост, да је то и став већег дела Удбе и Коса – како пензионера, тако и њихових настављача без обзира на неку, могућу, ‘‘поделу’‘ међу њима на ‘‘стару’‘ и ‘‘нову’‘ Службу. Јер, највећа је мржња злоделника спрам својих жртава, нарочито којим случајем преживелих.

    Ситуација, у нас, највише ми наликује, медицинским речником говорећи, на трауме после тешких саобраћајних несрећа, туча или љутих битака, а такве се не лече ни травама ни хомеопатијом, ни бајањем ни посетама психолозима или психијатрима, већ хирурзима. Сломљена кост криво насађена (а ко сме казати да је добро спојена после искустава последњих 70 година?) се мора ломити и наново намештати, и ту нема ни анастезије ни новокаина ни хипнозе која те болове и тегобе може олакшати, једини лек будући чојство и јунаштво.

    http://www.srpskilist.net/odziv/polemika-na-desnici

    >>>>>>>>>>>>>>>>>>

    ОДГОВОР ПРЕНЕО И НОВИ СТАНДАРД (одговор МС на латиници):

    MOMČILO SELIĆ: ODGOVOR NIKOLI VARAGIĆU ILI OVO NAŠE SE LEČI HIRURZIMA

    Slomljena kost krivo nasađena (a ko sme kazati da je dobro spojena posle iskustava poslednjih 70 godina?) se mora lomiti i nanovo nameštati

    http://www.standard.rs/momcilo-selic-odgovor-nikoli-varagicu-ili-ovo-nase-se-leci-hirurzima.html

    >

    >

    Владимир Димитријевић о Момчилу Селићу

    (…) Књига се звала „Вражји прст и часни крст“. И ту се, својом озбиљношћу и бескомпромисним говорењем истине, издвајао разговор са Момчилом Селићем, сином партизана и партизанке из Црне Горе, чији је отац радио за Службу (Титову тајну полицију), и који је, још као дете, сретао, у свом дому, све могуће удбаше и удбократе. У једној ТВ емисији, када се причало о „ратним злочинима Срба“ у најновијим ратовима приликом распада Титотопије, Селић је рекао да је стручњак за ратне злочинце – јер их је, још као дечак, стално виђао у својој кући.

    (…) Касније ми је Владимир Стегњаић, власник ТВ сервиса из Чачка, који је, оптужен да је четник деценијама после Другог светског рата – и то само зато што је био Србин и није волео Тита – у Забели робијао са Селићем, причао о Момчиловом часном држању на робији. Причао ми је да им је овај Момчило, писац – робијаш, син Владете и муж Ане, ћерке Момчила Марковића, једног од кључних припадника србијанске комунистичке „аристократије“ – Мирјана Марковић је његова познатија ћерка – у Забели, почетком осамдесетих, кад је будући шеф још увек непостојећег СПСа био анонимни банкар, говорио да је „Савет злих стараца“ већ припремио превару за Србију; чак су му и име одабрали-Слободан, као „слобода“ и Милошевић – нови „кнез Милош“, концесионар, али, тобож, вешт.

    (…) А о томе је Селић говорио 1998. рекавши да Србијом влада „сенат“ зликоваца још из Другог светског рата.

    (…) Селић се појавио и у једном сјајном српском филму: „Београдски фантом“.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/ne-broj-nego-soj-o-momcilu-selicu-najzad.php

  19. Varagić Nikola каже:

    Српски либерални савет:

    Одштета жртвама комунистичког терора

    13.06. 2012 Српски културни клуб

    Српски либерални савет понавља свој захтев надлежним органима Србије да по постојећем закону треба да почне исплаћивати новчану надокнаду свим преживелим политичким затвореницима жртвама комунистичког режима,као и породицама преминулих затвореника.

    После одлуке надлежних да финансиски надокнади затворенике са Голога Отока СЛС сматра да надокнада мора бити исплаћена и осталим политичким затвореницима у што краћем временском року који су добили важећу сутску рехабилитацију.

    Српски либерални савет потсећа да је суду за људска права у Стразбуру преко овлашћене адвокатске канцеларије поднела захтев за обештећење политичких затвореника и њихових породица, али ипак сматра да Србија не треба да чека пресуду међународног суда него да испоштује своје законе и да надокнади оштећене политичке затворенике и њихове породице.

    У Бгд. 11.6.2012.год.

  20. Varagić Nikola каже:

    Жарко Јанковић: КОХАБИТАЦИЈА ДВА ЕУ РАБА

    13.06. 2012 Српски културни клуб

    Share

    Одржана је свечана инагурација новоизабраног председника Србије Томислава Николића. Што би рекао глумац Драгомир Бојанић Гидра у улози Жике Павловића : ”Било је на нивоу”. И то на ”европском нивоу”. Чисто да сви у старту знамо шта нас чека.

    На самом почетку интониране су химне Србије ”Боже Правде” и ЕУ Бетовенова ”Ода радости”, мада би с обзиром на свеукупну ситуацију у ЕУ и с обзиром на некадашње занимање нашег председника уместо ”Оде радости” требали су да пусте Моцартов ”Реквијем”. Благо нама, добили смо још једног ”европејца”. У тренуцима док се НАТО и ЕУ крваво обрачунавају са Србима на северу Космета рушећи барикаде и пуцајући у цивиле, чак и у децу, новоизабрани председник Николић, који је на власт дошао захваљујући онима који се противе евроатлантским интеграцијама, јавно се обавезује на верност европском путу Србије и приврженост ЕУ интеграцијама пред Штефаном Филеом и Венсан Дежером. Толико о ”патриотизму” Николића, његовом ”имиџу човека из народа, традиционалног домаћина” и сл.

    Шта ће уопште химна и застава ЕУ на инагурацији председника Србије? Шта ће ту ти симболи зла који свесрдно уништавају Србију и Србе где год стигну? Шта траже на инагурацији српског предсрдника они који подржавају злочиначки, терористички и криминални Тачијев режим, које је баш брига за српске жртве, а који нам намећу пропагандне митове о Сребреници, Вуковару, Дубровнику, Сарајеву и сл. где нас злочинци и џелати оптужују да смо ми као највеће жртве ”геноцидни”? Шта ту траже они који свестрано подржавају оне њихове марионете које су нас уништавале културолошки, политички, економски и социјално?

    Срамота и брука. Из овакве председничке инагурације ваљда је свима јасно у какву смо се банана-републику и јадну колонију претворили. Председник нам на инагурацији на првом месту поручује да ће се борити за ”европске вредности, мир и сарадњу у региону и наставак реформи”. Као да је Николић изабран за неку мисицу, па жилави о томе како је за мир у свету, а не за председника државе. Задовољна ”домаћа” евроатлантска ”елита” још једном је пљунула у лице сопственом народу и поручила му: ”Џабе сте кречили”. И тек овде човек види колико су они отуђени од обичних грађана, колико су они постали ”светски, европски”, а одавно нису наши. Погледајте само комплет ”new looking”, а нарочито ”стајлинг” добитника у транзицији. ”Прва дама” Драгица Николић толико делује младолико, да би човек помислио како је Тома дошао са кћерком на инагурацију, а обукла је комплет на којем би јој и Мишел Обама могла да позавиди. Сада ће и Николић морати на нека естетска затезања. Изглед и имиџ напаћеног и страдалног човека добро му је долазио док је био у опозицији, али сада то не иде. Мораће и он на ”подмлађивање”. Сва се домаћа ”европска елита” кези, смеје, клибери са својим порцеланским, вештачким зубима и то право у лице народа. Гледајући у њихове вештачке зубе имате утисак као да гледате у Дишанов ”Писоар”. Осећање је такође слично. Испуњава вас машавина гађења, презира и жаљења. У очима тих западних ништарија и марионета одавно се не види ништа више осим похлепе, сујете, мржње према сопственом народу и полтронске снисисходљивости према светским моћницима из тзв. ”међународне заједнице” (читај САД, НАТО и ЕУ). Зато се већ одавно не смеју очима, већ вештачким зубима, као што је на њима све лажно и вештачко.

    Касније је Штефан Филе отишао да се састане са другим ЕУ робом Борисом Тадићем у седишту ДС-а. У једној опуштеној, данас би популарно рекли ”кежуал” атмосфери са раскопчаним кошуљама и развученим краватама, Борис је подносио рапорт где је запело у формирању нове владајуће коалиције. Филе му је рекао да њих у Бриселу не интересује да ли ће два ЕУ раба ићи у кохабитацију или велику коалицију, само нека се већ једном договоре, јер је он донео нове задатке који се морају испунити на путу Србије без алтернативе у ЕУ пропаст. Да се подсетимо да ЕУ тражи од Србије да укине финансирање и постојање српских државних институција на Космету, спровођење Ахтисаријевог плана на северу Космета, размену амбасадора између Београда и Приштине, међусобне посете званичника Београда и Приштине и примена свих споразума који су потписани од преговарачке ништарије Борка Стефановића, који би, да смо нормална држава, већ требао да одговара за рушење уставног и правног поретка Републике Србије.

    Сада је постало јасно зашто је тако напрасно Борис Тадић себи ”скратио мандат”. Није смео да чека ни 1. јун када је ступила на снагу одредба о таблицама, а камоли јесен када се планира завршетак ”надгледане независности” од стране запада у Приштини. Избори су морали бити пре тога. Тадић их је ипак изгубио, али ни он ни остали домаћи виновници политике да ”ЕУ нема алтернативу” неће моћи да избегну одговорност. Крајњи циљ запада јесте да Србија све учини и прихвати, једино не мора формално да призна независност Космета, али после свих ових ”споразума” у оквиру преговора под надзором ЕУ то нико од ње и не тражи. Једино не сме да ”прави проблеме” тзв. ”Републици Косова” на путу ка међународним организацијама. То је тај модел ”две Немачке” и пример Тадићеве ”иновативне, оригиналне и нове” политике.

    Да све иде у том смеру, говори и податак да је Брисел већ спремио Студију изводљивости и ”мапу пута” за Приштину ка ЕУ. То је предвиђено за крај ове године. Бриселским комесарима за тај посао треба што ”европскија” коалиција у Београду са коалицијама око ДС-а, СПС-а и ”прекренутима” ЛДП-а. Међутим, испоставило се да Ивица Дачић неће са Чедом Јовановићем. Дачић је прогутао много тога, али ово већ не би могао никако. Са друге стране, западу одговара и ”велика коалиција”, али сада је то крајња нужда, јер би у том случају читав пројекат монтаже двопартијског евроатлантског система у Србији могао да пропадне, пошто би у том случају свакоме постало јасно да су Николић и Тадић две стране исте ЕУ медаље. Једино што Брисел не прихвата то је изостанак ДС-а из власти и евентуални улазак ДСС-а у Владу са СНС-ом и СПС-ом, јер Брисел за Коштуницу у власти не жели да чује. Тако да је око формирања Владе запело. Оно што Штефана Филеа изричито брине јесте чињеница да је Дачић напрасно отишао у Москву. У тренуцима када из Вашингтона и Брисела преко њихових медија, нво активиста и разних ”аналитичара” поново крећу у нападе према Русији, говорећи о очигледном ”мешању Путина и Додика у унутрашње ствари Србије” десила се, за многе неочекивана, прозивка руског амбасадора у Србији г. Конузина од стране наводно ”патриотских” аналитичара и креатора ”патриотског имиџа напредњака”.

    Реч је о тексту Драгомира Анђелковића ”Има ли овде Руса?” у последњем броју недељника ”Печат”. У свом тексту Анђелковић истиче да из неких руских кругова у Београду стижу непримерене изјаве које се односе на наш политички амбијент и да те изјаве могу бити штетне и по српске и по руске интересе. Он у свом тексту подсећа на случај када је генерални директор НИС-а Кравченко позвао Тадића пред саме изборе, који тада више није био председник, на отварање новог постројења у Рафинерији Панчево и том приликом је изјавио како ће НИС до краја године запослити још 200 радника и тиме практично дао подршку Тадићевој кампањи. Руског амбасадора Конузина Анђелковић прозива због једне протоколарне и дипломатске изјаве да је са претходном Владом Србије дошло до унапређења српско-руских односа и да се нада да ће се тај тренд наставити. Када су својевремено Конузина напале Тадићеве режимлије и најгори антисрпски кругови у Београду и владајућој коалицији због његових наступа на митингу напредњака и на скупу НАТО лобиста у Београду када је изговорио сада већ чувену реченицу: ”Има ли овде Срба”? , Анђелковић је тада поздравио наступ Конузина, а данас га прозива због дипломатске изјаве и покушава да се прави већи Рус од самих Руса.

    И то у тренуцима када се из антисрпских, вашингтонско-бриселских центара моћи поново преко њихових медијских антисрпских и антируских ”другосрбијанских” спонзоруша ”круга двојке” покреће хајка на Русију и руског председника Путина, због наводног мешања у ”наше унутрашње послове” око састава нове Владе после Дачићевог боравка у Москви. Откуд баш у овом тренутку Анђелковић, иначе рођен у Москви, постаје тако критичан према Конузину? Одговор лежи у јадној бламажи коју је Николић као новоизабрани председник Србије приредио себи када се као гост на конгресу ”Јединствене Русије” састао са Путином. Домаћој патриотској јавности сервиран је спин о првој ”званичној” посети српског председника за коју је одабрана Русија. Све је то било у реду, док сам Путин није позвао Николића да се као нови председник Србије обрати пригодним говором учесницима конгреса. Ту се Тома збунио. Како ће сад, шта ће му рећи из Брисела, Лондона, Берлина, Вашингтона на то? Николић је онда нашао немушто образложење рекавши Путину да он још не може званично да се обрати као председник Србије, јер није положио заклетву. Путину је одмах било јасно са каквим човеком има посла и брзо са њим завршио разговор. Замислите само каква је ово Николићева брука. Боравак у Москви је хтео да искористи како би јавности и гласачима послао поруку да је за прву земљу за посету одабрао Русију, а онда Путину каже да не може да се обрати конгресу ”Јединствене Русије”, јер још није положио заклетву, значи он је у приватној и неформалној посети. Срамота Томиславе, срамота. Наравно, то се одразило и на свеукупне српско-руске односе, а руским званичницима је постало јасно да између Николића и Тадића нема велике разлике.

    Зато се сада активирао својим текстом Анђелковић, који до пре девет месеци није имао баш неко позитивно мишљење о СНС-у, али је касније током предизборне кампање више звучао као шеф изборног штаба напредњака, а не као аналитичар. Да он у свом тексту ”посаветује” Конузина и Путина какву би политику требало да воде, а њега ако се за Дан Русије сете, сете, највећа ће му награда бити сазнање да је руског амбасадора извео на прави пут. Очигледно Руси виде и знају са ким овде имају посла, што би рекао Путин не могу Руси бити већи Срби од нас. Те напредњачке причице о ”кући са двоја врата на промаји, и Исток и Запад и ЕУ и Русија” не могу никог нормалног више да обмањују, поготово не у Русији. Русија је велика и озбиљна држава и сила и води своју спољну политику много дубље и шире него што то многи могу да сагледају. Покушај да се пред домаћом јавношћу исправља поразан наступ Николића у Москви и на тај начин чува његов углед прозивајући руског амбасадора због наводне склоности претходној власти, и то после свега што се збило, делује јадно, неозбиљно и агитпроповски. Не може се од Николића и Вучића правити ”патриотски” пројекат, јер су они евроунијатски пројекат. Поготово не на овакав, недостојан, начин.

    Уосталом, зар нам пример Сирије и руско противљење западној војној интервенцији у овој земљи не говори баш ништа? Србија је од Сирије сигурно ближа Русији, па би и у нашем случају, уколико би имали државотворну и национално одговорну власт, Русија имала јасан став, што је својим држањем по питању Косова и Метохије и до сада потврдила. Али, ”нашој” евроатлантској политичкој ”елити” ближи су они којима је крајњи циљ да Срба и Србије буде што мање.

    Поново смо у ситуацији када очекујемо да ли ће нова Влада бити ”просрпска” или отворено антисрпска. У сваком случају, с обзиром шта нас све очекује, лако бити неће. Не можемо себи дозволити да нас сустижу ново пропадање и нови порази. Да бисмо једном, коначно, имали српску власт неопходно је да се поново подигнемо као народ у духовној и моралној обнови, да поново будемо своји и да имамо јасно и недељиво српско становиште.

    http://www.srpskikulturniklub.com/kohabitacija#more-2067

  21. Varagić Nikola каже:

    Svetosavska politička konfuzija

    Vladimir Veljković

    Pocrkovljeno i popravoslavljeno zlo je mnogo strašnije od otvorenog antihrišćanstva.
    Georgije Fedotov

    Pre nego što kažem koju reč o „ličnom manifestu“ bivšeg predsedničkog kandidata Pokreta za život Srbije Vladana Glišića pod naslovom Svetosavski politički aktivizam (Press, 18. april), želeo bih da napomenem da od svog pojavljivanja „Dveri srpske“ nisu imale nijednu ozbiljnu i bitnu polemiku u javnom prostoru. Ostali smo uskraćeni za proveru održivosti i vitalnosti njihovih ključnih polazišnih tačaka. Objašnjenje za ovako nešto je da su stavovi Dveri već bili prisutni u nekom obliku na javnoj sceni. U ovom radu ograničio sam se isključivo na prvi deo Glišićevog manifesta u kojem autor objašnjava svetosavlje, dok sam drugi deo, u kojem je predložen nekakav „porodični model društva“ ostavio za neku drugu priliku.

    „Što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“ – narodna poslovica

    Mog pisanija verovatno ne bi ni bilo da se, sada već daleke 1999. godine grupa „pravoslavno nacionalnih studenata“ otkrivajući zaostavštinu Svetog Vladike Nikolaja nije doslovno zaljubila (kao pre njih Nebojša M. Krstić, osnivač Obraza), u jednu njegovu misao koja glasi: „Neka nam škola bude sa verom, politika sa poštenjem, vojska sa rodoljubljem, a država sa Božijim blagoslovom“. Umesto da se studentarija tada zapitala: Dobro, kakva je to škola sa verom? Da li je to škola sa pravoslavnom veronaukom kao predmetom, škola sa nekom vrstom hrišćanske apologetike? Kakva bi to bila politika sa poštenjem uopšte, šta Vladika podrazumeva pod političkim poštenjem, a šta ne? – bilo je lakše mlatiti time kao batinom.

    Da su, dakle, tadašnji studenti bili malo strožiji u odnosu na ideje koje prihvataju, možda i ne bi dogurali do izlaska na izbore i predsedničkog kandidata koji javno izgovara sledeće: „Nema kontinuiteta srpske državnosti ni moderne Srbije bez svesti o državnotvornom uticaju Nemanjića i srednjovekovne Raške države“. Ma koliko iščitavao ovu Glišićevu rečenicu nikako ne mogu da razaberem šta je hteo da kaže. Ako zaista postoji kontinuitet, ako je to činjenica, kako nečija svest tome kontinuitetu, toj činjenici, može nešto oduzeti ili dodati? Ili smo svesni te činjenice ili nismo, ili je to činjenica ili nije (videćemo da nije). Zatim, dinastija Nemanjića nema nikakav „državnotvorni uticaj“ na stvaranje kasnije države iz prostog razloga što je svoju državu stvarala i oblikovala nekoliko vekova ranije, i nije, sticajem istorijskih okolnosti, dogurala ni do 19. veka, kao što je recimo nemačka dinastija Habzburga vladala još od srednjeg pa sve do 20. veka. Očigledno da u Glišićevoj svesti postoje nekakve činjenice koje to objektivno nisu.

    Možda se ovom rečenicom jednostavno poručuje da bez svesti srpskih ustanika i kasnijih srpskih političkih prvaka o postojanju države u srednjem veku ne bi bilo ni ustaničke države 1804 – 1813, niti one koja nastaje nakon toga. Ne negirajući jednu ovakvu moguću Glišićevu tvrdnju, trebalo bi podsetiti na to da se te dve državne tvorevine po svom karakteru i društvu koje uokviruju suštinski razlikuju. Političke ustanove koje nastaju u 19. veku, ustavni pravni akti i celokupno zakonodavstvo, temeljno negiraju ustanove srednjeg veka. Srpski ustanici, kao i kasnija politička strujanja, odražavaju jednu drugačiju političku filozofiju koja je umnogome suprotstavljena političkim shvatanjima Nemanjića.

    Ako bi dodali još i to da se Prvi srpski ustanak ocenjuje i kao revolucija, možemo se zapitati u kakvom bi nam sećanju ostao da je kojim slučajem podignut protiv srpskih feudalaca a ne turskih. Da li bi, recimo, prota Mateja Nenadović učestvovao u Karađorđevom ustanku da je „sirotinja raja“, sticajem nekih drugačijih istorijskih okolnosti, kretala u obračun sa srpskim feudalnim institucijama, pa samim tim i sa pozicijom Crkve koja je bila deo nekadašnjeg feudalnog sistema? Možda bi odgovor na ovo pitanje mogli naslutiti ako u ovo kratko razmatranje uključimo situaciju u nekadašnjoj Habzburškoj monarhiji (18. i 19. vek) i zapazimo kako crkvena jerarhija uporno brani svoje feudalne privilegije dobijene od krune, nasuprot srpskom građanstvu koje želi da raskrsti sa njima i preuzme društveni i politički uticaj od Crkve.[1]

    Kada je u pitanju srpska istorija (u kojoj Glišić tako suvereno nastupa), možemo reći da sa našim srednjim vekom imamo istorijski kontinuitet u jednom širem kulturnom smislu, ali je notorna činjenica da ne postoji kontinuitet vlasti, odnosno države.

    Šta je to svetosavlje?

    Ne samo da realno nemamo politički kontinuitet sa državom Nemanjića, nego smatram da je za političare koji prihvataju demokratski poredak nedopustivo da imaju ma kakve političke (ideološke) simpatije prema onovremenoj državi, naročito zbog nekih bitnih odlika srednjovekovne politike. Obrazložiću ovaj stav malo kasnije, ali pre toga da vidimo šta dalje veli Glišić: „Svetosavlje nije klerikalizam. Svetosavlje nije ni crkvena verzija srpskog nacionalizma. Nacionalistička ideologija nema veze sa našim narodnim duhom, pošto jeste jedna od ideologija zapadnoevropskih država modernog doba, a srpski državni i etnički identitet je utemeljen mnogo pre formiranja modernih zapadnoevropskih država. Za razliku od nacionalizma, koji je ideologija, rodoljublje je osećaj ljubavi za svoj rod, svoje bližnje i kao takvo je blisko hrišćanskom moralu. Svetosavlje jeste i rodoljublje, ali nije nacionalizam“. Ovde imamo nekoliko teško odbranjivih iskaza.

    Uz neznatne varijacije, Glišić okvirno ponavlja krajnje neodrživu tezu Svetog Vladike Nikolaja da „je nacionalizam srbski, kao stvarnost, najstariji u Evropi.“[2] Doduše, Glišić ne kaže da je srpski nacionalizam stariji od ostalih nacionalizama u Evropi, već tvrdi da je „srpski državni i etnički identitet… utemeljen mnogo pre formiranja modernih zapadnoevropskih država“. Ovo je formalno tačno samo ako se ima u vidu da je taj srpski politički identitet zapravo srednjovekovni; da u to vreme u celoj Evropi postoje različiti oblici političke lojalnosti; i da kao takav, dakle kao jedan od srednjovekovnih identiteta, srpski jeste istorijski stariji od modernih oblika političke lojalnosti u Evropi, baš kao što su to i ostali srednjovekovni identiteti u odnosu na ove moderne. Dakle, na isti način na koji je državni identitet Svetog Rimskog Carstva Nemačkog Naroda (962 – 1806) stariji od Republike Austrije, koja nastaje nakon Prvog svetskog rata.

    Uzgred, šta to uopšte dokazuje činjenica da je spomenuto Sveto Rimsko Carstvo koje nastaje u 10. veku, starije od države koju stvara Stefan Nemanja u drugoj polovini 12. stoleća? Sledeći svoju metodologiju Glišić bi verovatno kao iz topa odgovorio da je nemačka nacija starija od srpske. Da je negde video, kojim slučajem, taj naziv na latinskom: Sacrum Imperium Nationis Germanicae, teško da bi ga više bilo šta uzdrmalo u takvom uverenju.

    Čini se da Glišić izričito pazi da ne napiše da je sama srpska nacija nastala u srednjem veku, jer bi onda ta nacija imala i nekakav nacionalizam, već koristi reč „identitet“, verovatno zbog namere da kasnije povuče razliku između nacionalizma i rodoljublja – što je etimološki pogrešno. Prema Glišićevom mišljenju: „Za razliku od nacionalizma, koji je ideologija, rodoljublje je osećaj ljubavi za svoj rod, svoje bližnje i kao takvo je blisko hrišćanskom moralu“. Endru Hejvud u svojoj knjizi Političke ideologije piše kako se: „Reč ‘nacija’ koristi… od 13. veka, a potiče od latinske reči nasci što znači biti rođen. U obliku natio, odnosi se na grupu ljudi koji su povezani rođenjem ili mestom rođenja. ‘Nacija’ je tako prvobitno značila soj ljudi ili rasnu grupu, ali nije imala političko značenje.“[3] U Politikološkom leksikonu Ljubomira Tadića „nacija“ se prevodi kao: rod, narod, vrsta.[4] Samim tim bi nacionalizam bio isto što i rodoljublje: „Nacionalizam znači najpre odanost svojoj naciji koja može dosezati do žrtvovanja individuuma stvarnim ili imaginarnim interesima nacije. Ova odanost često može da preraste u fanatizam i spremnost da se u ime nacije počini svakojaka nepravda, pa i zločin.“[5]

    Bivši kandidat za predsednika Srbije navodi kako: „Nacionalistička ideologija nema veze sa našim narodnim duhom, pošto jeste jedna od ideologija zapadnoevropskih država modernog doba.“ Ovde se Glišić služi „narodnim duhom“, jednim standardnim i tradicionalnim pojmom nacionalizma, kako bi se protiv istog navodno borio. „Značaj osobene nacionalne svesti prvi put je istaknut u Nemačkoj krajem 18. veka. Pisci kao što su Herder… i Fihte… isticali su, nasuprot idejama Francuske revolucije, ono za šta su verovali da je jedinstvenost i superiornost nemačke kulture. Herder je verovao da svaka nacija poseduje… ‘narodni duh’ koji narode snabdeva njihovim kreativnim impulsima. Zato je uloga nacionalizma da razvija svest i poštovanje prema nacionalnoj kulturi i tradicijama.“[6] Navedeni citat dosta solidno uokviruje Glišićeva shvatanja:

    1. Jedinstvenost i superiornost srpske kulture bio bi srpski državni i etnički identitet nastao u srednjem veku.

    2. Svetosavlje je narodni duh koji Srbe snabdeva Herderovim „kreativnim impulsima“.

    3. Uloga svetosavskog nacionalizma je da razvija svest i poštovanje prema nacionalnoj kulturi i tradicijama, koje ide dotle da se tradicija izmišlja (Srbi se ubeđuju da postoji kontinuitet između moderne države i one iz srednjeg veka).

    4. Na kraju, svetosavski nacionalisti brane zabran srpskog narodnog duha od strane nacionalističke ideologije, potvrđujući tako još jednu od karakteristika samog nacionalizma: „Preterana odanost svojoj naciji izražava se, pre svega, u uverenju i ideološkom širenju takvog uverenja da je sopstvena nacija najviša vrednost pred kojom treba da izblede vrednosti drugih, posebno susednih i rivalskih nacija.“[7] Ovde je u ime sopstvene nacije kao najviše vrednosti sama ideologija nacionalizma prepoznata kao vrednost drugih, rivalskih nacija.

    Svetosavlje oca Dimitrija Najdanovića

    Tvorac kovanice svetosavlje je pravoslavni sveštenik i ljotićevac, otac Dimitrije Najdanović (1897-1986). Prema mišljenju Najdanovića svetosavlje možemo shvatiti ako odgovorimo na pitanja: šta je to pravoslavlje? i šta je to nacija? Sasvim očekivano, prota Najdanović odgovara da je pravoslavlje istinsko hrišćanstvo, dok na pitanje šta je to nacija kaže ovako: „…mi možemo sad i ovde dati sledeću odredbu: porodica je uvećani čovek, pleme uvećana zadruga, nacija (naraod) uvećano pleme, makroantropos.“[8] Najdanović sam priznaje istovetnost svog (srpskog?!) shvatanja nacije sa nacističkim i fašističkim: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu… U njemu vaskrsava drevni fenomen religiskoga kulta cezara.“[9] „Novi cezar je zanet opojem samooboženja.“[10]

    Jedina problematika za Najdanovića je to što tom etnobiološkom telu – koje u nemačkoj varijanti rađa cezaroboštvo, mesijanizam, protivhristovski antropocentrizam, oboženje nacije – treba dodati pravoslavlje, odnosno Hrista. Zbog toga „…svetosavlje nije ništa drugo nego poseban, samostalan i samobitan susret i mistični spoj srpske narodne duše sa Hristom.“[11] Prema Najdanoviću, kada operišemo sa određenjem nacije kao „etnobiološkog entiteta“ nalazimo se samo na pola puta, dok je drugi deo medalje to „da svaka zrela nacija ima svoju dušu. Da je svaka nacija, na svoj način, jedan personalan entitet.“[12]

    Ključna stvar ovde zapravo i nije glasovito svetosavlje, nego narodni duh i narodna duša, koji nastaju kao „prirodni korolarium nacionalnog biološkog tela.“[13] Najdanović hoće da odbrani Srbe od optužbi da su sveli pravoslavlje na naciju, ali ne uviđa da je svojim razmišljanjem upravo dao dobre argumente za jedan takav zaključak. Naime, ako je hrišćanska poruka upućena svim narodima onda se valjda podrazumeva da je upravo hrišćansko verovanje da nijedan narod ne može imati nekakav samobitan „narodni duh“. Svako razmišljanje u tom smeru značilo bi negiranje univerzalne hrišćanske poruke, ali i negiranje jedinstvene ljudske prirode, što je takođe jedna od hrišćanskih postavki.

    Najdanovićev pojmovni aparat nekada, kao i Glišićev sada, nastali su na Zapadu Evrope u 19. i 20. veku, ne kao proizvod nekakvog ekskluzivnog narodnog duha, već kao rezultat jedne intenzivne aktivnosti ljudske misli, koja se izražavala u filozofiji, društvenoj teoriji, pravu, politici, itd. Da je kod nas postojala drugačija istorijska situacija, možda bi se i ovde razvile slične tradicije. Sama činjenica da dvojica Srba, Najdanović i Glišić, barataju pojmovima koje su stvorili Nemci, svedoči u prilog tome da ne postoji nikakav samobitan nemački narodni duh koji bi po prirodi stvari bio nedostupan ljudima van tog naroda. Sve je do ličnih afiniteta, sposobnosti razumevanja, teorijskih postavki.

    A sada stvarno: šta je to svetosavlje?

    Dajmo još jednom reč autoru da kaže šta ima: „Svetosavlje, kao nasleđe konkretnog istorijskog i društvenog delovanja Svetog Save i preko njega cele loze Nemanjića, jeste ljubav prema svojim bližnjima, tj. rodoljublje, ali i svest o tome da društvo treba da se oblikuje što bliže idealima hrišćanskog pogleda na svet (suštinski nikada ne može dostići taj ideal), s tom ogradom da taj hrišćanski pogled na svet mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer onih koji taj pogled na svet zastupaju“. Glišić ne pravi razliku između pojma svetosavlje, koji nastaje u 20. veku, i srednjovekovne Nemanjićke države. Ovako nešto je potpuno neutemeljeno, ali zbog načina i pravca u kome želim da izvodim sopstvene argumente u ovom delu neću ni ja praviti tu razliku. Iz ovakve postavke sledi da srednjovekovne izvore, kao i ocene tog perioda od strane raznih istraživača, možemo tretirati tako kao da nam daju odgovor na naše pitanje: šta je to svetosavlje?

    Kakvo je konkretno svetosavsko društveno delovanje velikog župana Stefana Nemanje (1168-1196), čitamo kod Domentijana (13. vek): „I sve svoje otačastvo nauči, i svečasnu veru Hristovu ustanovi da se jasno i velelepno slavi i klanja presvetoj i životvorećoj Trojici … iskorenivši jeretičku i mnogobožačku prevaru po celom svome otačastvu, tako da svi budu Hrišćani … I niko se ne nađe da se protivi njegovoj blagočestivoj zapovesti; pa ako se ko i ne sa ljubavlju obraćaše, no ipak od straha prema onome ko je zapovedio, ne zaostajaše. I tako se… svi sabraše u svetu sabornu i apostolsku crkvu, pošto njegova dobra vera beše u sprezi sa vlašću.“[14] Kako je izgledalo iskorenjivanje jeretika opisano je kod Stefana Prvovenčanog: „… posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih … i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelnikovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg. Knjige njegove nečastive spali, izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj.“[15] Ovi citati mogu nam otkriti na koji način se iskazuje svetosavska ljubav prema bližnjima, ili što bi Glišić rekao rodoljublje: jedne pobiti, deo proterati, neke zastrašiti, da bi se ostali spasili. Vrhovno načelo koje lebdi iznad ovih strahota jeste situacija da „dobra vera beše u sprezi sa vlašću.“

    Ni same Dveri nemaju ništa protiv ovakvih principa u politici. U uvodnom tekstu časopisa Dveri srpske, Monarhija kao princip vlasti, Vladimir Dimitrijević sa odobravanjem citira izvesnog Lopuhina: „Trebalo bi da država, nacija i narod prihvataju jedan te isti zakon života i njegovu višu istinu. Da ne bi bilo progona i nepodnošljivih sablazni država je dužna da zaštiti Crkvu i da se bori protiv zla koje nadjačava slabe i to da se bori silom.“[16] Pošto je relativno šta su to nepodnošljive sablazni za svakog hrišćanina ponaosob, onda uvek ostaju inoverni, krivoverni i ostali, kao vidljivi neprijatelji vere. Jednom rečju: da ne bi bilo progona pravovernih treba goniti krivoverne, i sve ostale koji se ne uklapaju „u jedan te isti zakon života“.

    Nego da se još malo vratimo Glišiću i njegovim razmišljanjima. Koliko se marilo za to da se društvo „oblikuje što bliže idealima hrišćanskog pogleda na svet“ vidi se u oceni srpskog srednjovekovnog prava koje je nosilo opšte odlike onovremenog zakonodavstva: „Ono ne polazi od načela pravde i pravičnosti, već reguliše i garantuje postojeće društvene odnose nejednakosti klasa.“[17]

    U svojoj knjizi O neprijatelju Kosta Čavoški konstatuje: „U ovim srednjovekovnim progonima ispoljile su se izvesne karakteristike koje će se u punoj meri razviti tek u totalitarizmu XX veka. To je najpre bila potreba za teološkim jedinstvom i ispravnošću, koja se, baš kao i potonja težnja ka ideološkoj monolitnosti, potvrđivala odnosom prema onom negativnom – jeretiku odnosno disidentu kao neprijatelju i otpadniku. Pokazalo se, naime, da se totalitarni tip pravovernosti ne može postići bez onog suprotstavljenog drugog – neprijatelja koga uvek iznova treba ponižavati, gaziti i pobeđivati da bi se ostali, poučeni njegovim stradanjem, držali u zaptu i poslušnosti. Otuda, ako nema neprijatelja, onda ih treba izmisliti, jer bi bez njih unutrašnja čvrstina i monolitnost ovakvih režima bili ugroženi.

    U osnovi ove težnje za teološkom odnosno ideološkom ispravnošću i jednoobraznošću bila je vera da treba da postoji samo jedna istina i u skladu sa njom samo jedno hrišćanstvo… Kako se, dakle, u stvarima vere nije dopuštalo da svako ima svoju istinu, crkveni i državni poglavari podvrgli su celokupan duhovni život sledećem načelu netrpeljivosti: u datoj verskoj i državnoj zajednici zaštićeni su samo oni koji veruju i misle kao i mi. Totalitarizam XX veka u celini je preuzeo ovo načelo netrpeljivosti da bi zvaničnu ideologiju, kao jedinu istinitu i na nauci zasnovanu, odbranio od drugih ideologija koje su već po svojoj definiciji morale biti iskrivljene i lažne.“[18] Valja napomenuti da Čavoški ovom ocenom obuhvata i karakter države Nemanjića, odnosno istorijski period kada su se prema mišljenju Glišića u punoj meri ostvarili svetosavski ideali. BPK Pokreta za život Srbije ili ne zna o čemu piše, ili sve ovo zaista jesu i njegovi lični politički ideali.

    Završno razmatranje

    Postoje, prema mom mišljenju, barem dva korena koja omogućavaju da se svetosavci kloniraju iz generacije u generaciju. Na prvom mestu tu je shvatanje da je srpska nacija jako stara, da se njen kontinuitet može pratiti više od hiljadu godina unazad, a ako ništa drugo ono definitivno od 12. veka pa sve do sada. Tako imamo pojavu da se politička filozofija srednjeg veka posmatra kao ravnopravna i konkurentna političkim shvatanjima današnjice. (Dobar primer je tekst Miše Đurkovića, „Zavet despota Stefana“, Politika, 18.02.2010.) Drugi koren je sama Crkva (visoka jerarhija, sveštenici i teolozi), koja nema jasno razrađen stav o demokratskoj državi, u obliku nekakvog teološkog učenja koga bi se barem zvanično pridržavala. Ovo dovodi to toga da se upravo u okrilju Crkve i rađaju organizacije kao što su Obraz, Dveri, i nekadašnji Zbor, koje nastupaju sa krajnje reakcionarnih pozicija.

    Ako se prisetimo pristupa ovoj tematici da ne pravimo razliku između pojma svetosavlje i samog istorijskog perioda Nemanjića, onda dolazimo do toga da je svetosavlje državnom silom nametnuto pravoslavlje. Mislim da je očigledno zašto su prizivanja srednjovekovnih političkih shvatanja nespojiva sa demokratskom politikom. Glišić kao da je ovoga svestan pa kaže da „taj hrišćanski pogled na svet mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer onih koji taj pogled na svet zastupaju“. Jačina gore iznesenih argumenata je ništavna, dok je lični primer onih koji su svetosavlje do sada zastupali (Nemanjići) bilo nasilje i kasnije ozakonjenje nasiljem postignutog stanja. Zašto bi sadašnji pobornici svetosavlja imali drugačije metode? „Lepota liturgije u Studenici i Petrovoj crkvi u Novom Pazaru (Starom Rasu) pojačava utisak da je naša država neraskidivo povezana sa idejom svetosavlja“, prenosi Glišić sopstvenu impresiju na početku svog manifesta. Autor se na liturgiji prepušta i klanja idolu države. Ne mogu, a da ne zavapim: Sveti Savo, spasi Srbiju od svetosavaca!

    Peščanik.net, 13.06.2012.
    ———–

    ”Desilo se tako da je na celoj teritoriji Austro-Ugarske srpski patrijarh bio i verski i svetovni poglavar srpskog naroda … Iskustvo sa ovom patrijarhovom hegemonijom nad celim narodom bilo je loše. Samovolja, korupcija, nepotizam, oportunizam u odnosu na austrijsku i mađarsku vlast doveli su do otvorenog narodnog otpora već na Narodno-crkvenom saboru 1774. godine.” Актуелност мисли Светозара Милетића, Зборник радова, Београд 1997, стр. 8. ↑
    Свети Владика Николај Велимировић, Православље и политика, Београд, 1997, Библиотека Образник, стр. 20. ↑
    Endru Hejvud, Političke ideologije, Beograd, 2005, стр. 162. ↑
    Endru Hejvud, Političke ideologije, Beograd, 2005, стр. 162. ↑
    исто, стр. 146. ↑
    Hejvud, str. 176. ↑
    Tadić, str. 146. ↑
    Димитрије Најдановић, Светосавље и православље, Београд, 2009, Нова Искра, стр. 11. ↑
    Isto, str. 17. ↑
    Isto, str. 18. ↑
    Isto, str. 22. ↑
    Isto, str. 19. ↑
    Isto, str. 19. ↑
    Бошко И. Бојовић, Краљевство и светост – политичка филозофија средњовековне Србије, Београд, 1999, стр. 90. ↑
    Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд, 1989, стр. 53-54. ↑
    Монархија као принцип власти, Двери српске, 2005, бр. 28. ↑
    Небојша Ранђеловић, Историја права II – Основи српске историје права, Ниш, 2008, стр. 25. ↑
    Kosta Čavoški, O neprijatelju, Beograd, 1989, str. 33. ↑

    http://pescanik.net/2012/06/svetosavska-politicka-konfuzija/

  22. Varagić Nikola каже:

    Миодраг Д. Игњатовић

    Реприватизација

    Тешко да би и Свети Тома, а камоли Тома и Борис, распетљали све што је многозвучна „транзиција” замрсила од „комунистичке Титове” Југославије до данашње „владавине права”. Примера ради. Разноразне „национализације” и „експропријације” биле су бритки мач у превођењу народа из капитализма у такозвани социјализам. Уместо да још у 19. веку постепеном индустријализацијом смањи број пауперизованих сељака, а аграр и све што уз њега иде преведе у фарме и крупније поседе, стигли смо баш у Титово време (та изрека се њему и приписује у сусрету са радницима у Трстенику), до „одрживог” модела: „Мало платица, мало земљица”. Национализацијом је заустављен и мотор развоја: одузето је све што се може назвати „привреда”: приватне фабрике, овеће радионице, хотели, трговински објекти и већи пословни простор, чак и сеоски млинови, млекаре, ћилимаре…

    У време „великог реформатора” Милошевића популистички је започет тобож процес „реприватизације”: враћена је земља донекле верским заједницама, док су друге гране привреде – индустрија, угоститељство, трговина – до дана данашњег остале нетакнуте.

    Ово што се сада већ годинама помиње под слаткоречивим појмом „реприватизација” готово да је болније него отимачина после Другог светског рата. Смишљена је, додуше, законска фраза, „повратак у натуралном облику”, кад год се то може, али тога практично нема јер – нема још ни регулативе него се несрећни „правни следбеници” упућују на „врзино коло” доказивања малтене до пра-пра претка и за све што је он поседовао, а зна се – требало би – да је када је имовина отимана све педантно и описано и пописано, наравно и од тога одузето! Кад су у питању фабрике, предузећа, објекти – то ће потрајати – уверени смо да „добронамерни” реприватизатори то и очекују – све док и последњи потомак не изумре! Али тамо где се могао заменити „локал за локал”, „хотел за хотел” или, једноставно, у још „живим” фабрикама доделити пристојан корпус акција – то се наравно није десило.

    Посебна прича је „запетљанција” доказивања! Уместо, посебно у мањим општинама, да сав тај посао обави, и то не за много времена, чак и један једини правно писмен општински чиновник, несрећни наследници сада иду од државних архива до мртвозорничких служби, а понеки, уз уступање захтева адвокатима прикупљају, ако их још и има, оне који могу да докажу шта су све – на пример фабрику, винарски погон или хотел – имали на дан конфискације или – лепше – „национализације”! Пишем ово с гневом, али и непреболним сећањем на „замлату” стрица Душана, који положи са 18 година живот на Бањици, а оца му оставише „другови” буквално без ичега!

    Књижевник
    Миодраг Д. Игњатовић
    објављено: 14.06.2012.

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Reprivatizacija.sr.html

  23. […] ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ […]

  24. Varagić Nikola каже:

    Golootočani i njihovi potomci ogorčeni odlukom države Srbije da samo 15 preživelih iz tog logora dobije obeštećenje

    Sedamsto dinara za goli život

    AKTUELNO

    Autor: Katarina Živanović

    – Tužno je i sramotno ono što država Srbija radi! – jednoglasno ocenjuju golootočani i njihovi potomci nedavnu odluku Komisije za obeštećivanje u procesu rehabilitacije, po kojoj će samo 15 preživelih iz logora za „informbirovce“ na Golom otoku dobiti nadoknadu od ukupno 13, 7 miliona dinara za vreme provedeno u zatočeništvu. Po 700 dinara za dan, a prosek godina bivših logoraša u Srbiji je – 90.

    – Čekali su da svi preživeli umru, pa da onda budu „politički korektni“, rehabilituju i isplate oštećene. Nakon toliko godina. Cinično je, licemerno i jadno – saglasni su sagovornici Danasa.
    Sedamsto dinara za goli život

    Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je da je Zakon o rehabilitaciji omogućio da ljudi koji su preživeli stradanja i bili žrtve političkog progona zbog neslaganja sa tadašnjim režimom – budu rehabilitovani, te da pored pravde, imaju pravo da traže i materijalno obeštećenje za dane provedene u zatvoru bez osnova. Nije želeo da navede imena 15 ljudi koji će dobiti nadoknadu, niti je odgovorio na pitanje da li novac mogu da dobiju naslednici – supružnici i deca. Jedini podatak koji je izneo u javnost jeste da je rehabilitovano osam žena i sedam muškaraca.

    Smilja Filipčev (91) provela je četiri godine na Golom otoku. Njen pokojni suprug Milojko Filipčev Fića punih 15 godina bio je po zatvorima, uključujući i Goli otok. Oboje su rehabilitovani. O novčanom obeštećenju za golootočane Smilja je saznala iz medija.

    – Ne znam šta da mislim. Verujte, ne znam ni kako bih reagovala ako bi me pozvali da mi kažu da treba da dobijem novac. Šta su dosad čekali!? I po čemu samo 15 ljudi, šta je sa ostalima? Nema nas puno živih. Žalosno je to… Ne vidim smisao ove odluke. Zakasnili su… – priča nam Smilja.

    Na pitanje da li bi uzela novac ako bi se našla na spisku obeštećenih, razmišlja dugo i uzdiše.

    – Verovatno bih, ali samo zbog godina i bolesti. Lekovi su skupi. To bi me jedino nateralo da uzmem obeštećenje. Šta će mi sad pare? Meni su svi poumirali. Sestre, brat, muž i deca – kaže Smilja.

    Njen suprug Fića bio je u ozloglašenoj Petrovoj rupi, gde su ga svaki dan tukli po glavi, ali sa naređenjem da ga ne ubiju. Dugogodišnja tortura ostavila je posledice na njegovo psihičko zdravlje.

    – Kada se vratio kući, samo je ćutao. Kasnije nije mogao da podnese život u porodici, nego se osamio i živeo u čamcu. Rehabilitovan je posthumno – priča Smilja.

    Novinar i književnik Vanja Bulić, koji je napisao knjigu „Oko Golog otoka“ inspirisan sećanjima njegovog oca, kaže za Danas da mu nije potrebna ni rehabilitacija, a kamoli novac.

    – Rehabilitovati nekog, a sa druge strane ne označiti krivca za golgotu kroz koju je prošao, krajnje je licemerno. Zašto država ne objavi spisak svih golootočana, a imaju ga i službe bezbednosti, vojska i sudovi, i kolektivno ih ne rehabilituje? I zašto se kriju imena onih koji su ih tamo poslali, kao i upravnika i mučitelja na Golom otoku? Ne tražim da im se sudi niti da se kažnjavaju. Ali skrivanje njihovih imena, iako su mnoga poznata javnosti, a neki su i te kako aktivni u društvenom i političkom životu, znači – amnestirati ih – smatra Bulić.

    Kada bi i dobio taj novac, u šta sumnja, dao bi ga domu za nezbrinutu decu.

    – Toj deci je on potreban, kao što je meni bio potreban otac dok je bio na Golom otoku – navodi Bulić.

    Ovo ostrvo na Hrvatskom primorju postalo je 1948. zatvor za političke zatvorenike, koji su po mišljenju vladajuće komunističke garniture postali izdajnici. U iznenadnom spoljnopolitičkom preokretu, kada su Tito i Staljin od najbližih saradnika postali „ljuti“ protivnici, svako ko je pokazao naklonost ka lideru SSSR, postajao je izdajnik, koji je na Goli otok „upućivan na društveno koristan rad“ i prevaspitavanje. U društvu se formirala kategorija potkazivača, koja je vlastima ukazivala na neistomišljenike. Svako je bio „sumnjivo lice“, a mnogi golootočani i ne znaju zašto su tamo odvedeni.

    – Moj otac je tokom večere sa prijateljima rekao kako je došlo vreme da može da se kupi šerpa, ali ne i poklopac. Jedan od gostiju je to prijavio nadležnima, i otac je zbog toga 4,5 godine proveo na Golom otoku. Ti „putujući svedoci“ išli su od suđenja do suđenja optužujući druge, a njima se sve opraštalo – navodi Vanja Bulić.

    Radmila Mrđa iz Malog Požarevca pozajmila je kolegi sa Poljoprivrednog fakulteta pisaću mašinu, ne znajući da na njoj namerava da otkuca protestno pismo. Zbog „grube greške“ bila je dve godine na Golom otoku.

    – Ustajalo se u šest. Doručkovao se kačamak. Zatim smo, poput Sizifa, do podne vukle kamen sa vrha ostrva ka moru. Onda je, negde oko dva, sledila jednočasovna pauza za ručak. Svakog dana isti – pasulj i parče hleba. Onda ponovo guranje kamena, sve do večere. A poslednji obrok – „divka“, šolja nečega što bi trebalo da bude kafa, pravila se od preprženog ječma. Onda mrtve od umora i gladi, pravac u krevet, a sutra… Jovo nanovo. Imala je 22 godine. Njen suprug, Stojadin Mrđa, studentske godine takođe je proveo u zatočeništvu. Sećanja je pretočio u knjigu „Pakao Golog otoka“, objavljenu u julu 2005, desetak dana pre njegove smrti.

    Vojislav Mrđa, njihov sin, nasmejao se na odluku države o obeštećenju.

    – Čekali su da svi oni umru, pa onda da im daju novac. Ali eto, neki su i dalje živi. Davno smo predali zahtev za rehabilitaciju. Otac nije rehabilitovan, majka jeste. Znate šta taj dokument u prevodu znači? „Mi se izvinjavamo, niste vi krivi…“ Ne znam da li je ona među ovih 15 koji treba da dobiju obeštećenje, proveriću. Ali to njoj sada ništa ne znači. Ima 85 godina, bolesna je i ne raspoznaje ni svoju decu. Zašto im novac nisu dali ranije, bar da imaju za lekove? – kaže Mrđa.

    Vanja Bulić je čak 13 emisija „Bisera“ posvetio je golootočanima. Najupečatljiviji mu je bio intervju sa Nikolom Golubovićem, koji je bio u takozvanoj Petrovoj rupi, gde su bili istaknuti članovi partije. Njih su mučili najviše. „Prevaspitavanjem“ su, kako navodi Bulić, ljudi dovođeni u najteža psihička stanja, od kojih se neki nikada nisu oporavili. Nikola Golubović je u vreme hapšenja bio poslanik Narodne skupštine Crne Gore i pomoćnik ministra industrije. Doskoro je bio jedini preživeli golootočanin iz Petrove rupe. Umro je 24. februara ove godine.

    Njegov brat Gajo kaže za Danas da postoje napisana Nikolina sećanja, u kojima je govorio o ,,nemrljivom blagu“, koje su mu darivali „zlikovci“ koji nisu bili ni svesni vrednosti tog blaga, a to su izvanredni ljudi – njegovi sapatnici iz Petrove rupe.

    – Svakako da je sve ovo sa rehabilitacijom i obeštećenjem jako zakasnilo, jer veliki broj tih ljudi nije više među živima – navodi Gajo.

    On smatra da upravnici i mučitelji sa Golog otoka treba da odgovaraju.

    – Svako ko je počinio zločin, bilo lično ili dajući naredbu, mora biti kažnjen i ne sme biti ispod bilo čijeg „kišobrana“ kao zaštite. Ni godine života – starost, ne smeju biti prepreka – izričit je Gajo Golubović.

    Mićunović bez komentara

    Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS, jedan je od najmlađih golootočana. Kao osamnaestogodišnji gimnazijalac uhapšen je i bez optužnice i suđenja proveo je tamo 20 meseci. Nije želeo da komentariše odluku Komisije za obeštećivanje u procesu rehabilitacije, niti da odgovori na pitanje da li je možda on jedan od onih koji treba da prime novčano obeštećenje.

    U Hrvatskoj dobili i povećanje penzije

    Koliko su u Hrvatskoj, u odnosu na Srbiju, poodmakli u procesu obeštećenja preživelih golootočana, objašnjava nam Pavao Ravlić, predsednik Udruge Goli otok „Ante Zemljar“ iz Zagreba.

    – U Hrvatskoj je 1991. donet Zakon o pravima bivših zatvorenika, prema kojim su svi oni koji su bili na Golom otoku dobili pravo nadoknade u iznosu od 15 maraka po danu zatočeništva. S obzirom na to da je većina golootočana u to vreme bila živa, oko 2.500 Hrvata dobilo je novčanu nadoknadu. Lepe su to pare bile u to vreme – kaže Ravlić. U Sloveniji je, dodaje, u isto vreme donet sličan zakon, te su i „logoraši“ iz te zemlje dobili novčano obeštećenje. Što se tiče Hrvatske, pravo na novčanu nadoknadu imali su i članovi porodice, ali se vremenom to ukinulo za njihovu decu, a ostalo je za žene, odnosno udovice.

    – Kasnije, tačnije 1999. godine, preživeli golootočani su dobili pravo na povećanje mirovine, u zavisnosti od vremena boravka na Otoku. Na primer, onima koji su bili šest meseci, mirovina je povećana za 25 odsto, ko je bio dve godine – dobija povećanje od 40 odsto, za boravak od tri do pet godina sledi povećanje od 65 odsto, a onima koji su bili zatočenici osam godina mirovina se uvećava 100 odsto. Mesečno, naravno – objašnjava Ravlić. Uvećanu penziju zbog boravka na Golom otoku u Hrvatskoj trenutno prima između 400 i 500 bivših logoraša, jer toliko ih je sada živih.

    – Svi imamo preko 80 godina, a najstarija članica Udruge, Dragica Srzentić, koja živi u Beogradu, 19. novembra puni 100 godina. Inače, Udruga „Ante Zemljar“ pokrenula je inicijativu da se Goli otok proglasi spomen-područjem, i uskoro očekujemo pozitivan odgovor hrvatskih vlasti – navodi Ravlić, diplomirani ekonomista i profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, sada u penziji. Na Golom otoku je proveo tri godine.

    NACIONALNA STRUKTURA ZATVORENIKA I ZATVORENICA

    Srbi Hrvati Slovenci Makedonci Crnogorci Albanci Ostali Ukupno

    7.076 2.561 567 801 3.468 431 1.197 16.101

    44% 16% 3,5% 5% 21,5% 3% 7% 100%

    Izvor: Udruga Goli otok „Ante Zemljar“

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/sedamsto_dinara_za_goli_zivot.14.html?news_id=242183

  25. Varagić Nikola каже:

    Остоја СИМЕТИЋ: Дикић Александру отпоздрав на писмо

    16.06. 2012 Српски културни клуб

    Реакција господина Дикића на мој чланак о Јеремићевом (не)патриотизму ме је прилично изненадила. Најпре због тога што се тамо осврћем на нека запажања Ђорђа Вукадиновића, саму личност Вукову и на суштину Демократске странке, како је ја доживљавам.

    Дикића ни речју не поменух, па испрва нисам схватио разлог његовог обраћања. Но, како то обично бива, наједном ми се „јавило“. Количина просуте жучи указала ми је на личну повређеност одговарача, што ми је оставило само да откријем оне чиниоце у мом напису, који су могли Дикића толико да озлоједе. Пратећи његову колумнистику, нисам закључио да је превелики обожавалац младог Јеремића, више ми звучи шутановачко-преокреташки, а још мање је вероватно да би ускакао у ватру за Ђорђа Вукадиновића. Остаје дакле, једино моја носећа тврдња да свако ко поседује чланску карту и/или гласа за Демократску странку (и сродне партије) нужно мора бити или глуп или издајник. Дикићу се очигледно није допало да буде ни једно ни друго. Или му смета што сам га разоткрио или верује да је, као поштовалац и промотер евроатлантских вредности, уистину српски родољуб и то паметан. Да бих му олакшао, спреман сам одмах да кажем да га не држим глупаком, али је, по мојим мерилима, дефинитивно издајица, јер прижељкује „признавање реалности на Косову и Метохији“, подржава многе ставове Чедомира Јовановића и инсистира на безалтернативном европском путу Србије. У другу руку, ако њему не делује издајнички заговарање пристанка на територијално распарчавање, прихватање муслиманске сребреничке пропаганде и сврставање уз бок с геј парадерима (услед чега сам с њим већ јавно полемисао, натеравши га да призна праве циљеве хомифилске граје око поноситог штрапацирунга), није неоправдано дијагностификовати му и извесне перцепционе сметње.

    Препознавши разлоге Дикићевог одговарања, позабавио бих се и неким његовим наводима.

    Критикује ме, тврдећи да то показује мој низак културни ниво, због тешких речи које користим означавајући припаднике жутократије појмовима „будала“, „глупак“ и „издајник“, једновремено ме чашћавајући описима попут „плитко закопан костур“, „пијавица“, „зомби“, „рањена звер“, „примитивни, заразни и потенцијално опасни облици живота“ и томе слично. Вероватно мисли да је ово нарочито пристојно и продуховљено. Мени више личи на мржњу која грчи мишиће лица док мрзилац покушава да глуми смиреност. Иначе је другосрбијански манир допуштање себи најгорих оптужби и етикетирања политичких неистомишљеника (сетимо се Весне Пешић и њеног насртаја на Кустурицу због његове решености да се врати православљу!), док сличну праксу друге стране жигошу, најчешће уз медијску подршку, окривљујући је за дивљаштво, мрачњаштво и простаклук. Ако и даље А.Д. верује да је свој одговор сачинио sine ira et studio, можда се оправдано осетио прозваним обема оптужбама и утолико му пре опраштам.

    Стил писања који гајим је оштар, настојим да што јасније изразим своје мисли и осећања, а оне које држим виновницима националне пропасти, не штедим. Калкулација ми није блиска. Еуфемизме не обожавам. Зашто сам уопште одговарао Ђорђу? Имам ли од тога неке користи? Немам. Верујем да он греши у процени Вука Јеремића. Мислим да би, услед његовог угледа, неки читаоци НСПМ-а могли поделити Вукадиновићев утисак о Јеремићевом патриотизму, а то сматрам опасним уводом у релативизацију политичког карактера учесника наше страначке сцене. Зато сам реаговао најоштрије, а судећи по коментарима на сајтовима где је текст објављен, нисам причао узалуд.

    Даље, у свом отпису, Дикић износи следећу тврдњу „Борис Тадић је претходне и председничке и парламентарне изборе добио у време једностраног поглашења косовске независности“ желећи да истакне како косовски проблем, тј. Тадићев приступ тој ствари, није окренуо гласаче против њега, ерго, по мишљењу већине Тадић није квислинг. Истина, председничке је добио (нажалост, изостала је подршка Војислава Коштунице његовом такмацу), али је скупштинске изгубио, остајући са евроатлантским странкама попут ЛДП-а и Г17+ у мањини. Власти се дочепао Дачићевим прелетом у еврофанатичну дружину, што нико од Ивичиних гласача није тада могао да претпостави. Сетимо се да је у тој кампањи Дачић био најгрлатији у предочавању могућности чак и војног решења косметске кризе. Што је он касније учинио салто мортале, па од Аркановог тигра Палме начинио проевропско маче, не умањује чињеницу да је већина гласача желела Тадића ван власти. СРС је имала више посланика од демократа, па се ни на појединачном нивоу не може говорити о тријумфу жутог предузећа.

    Надаље, ако мени слични и ја „хранећи се стереотипском начину размишљања неупућене већине они као паразити налазе своје место у друштву и захваљујући незалеченим ранама још неопорављеног српског организма“ (оригинална Дикићева реченица), а по Дикићу је већина за политику „И Европа и Косово“, онда нешто не штима. Наиме, или је већина просвећених реал политичара који бирају Тадићеву кентаурску максиму, што би нам ускратило прилику за исхрану, или је већина нас мрачњака, крезубих гуслара и крволока.

    Доводи у питање изборне манипулације, иако је било ухапшених купаца гласова на самим бирачким местима, а нешто на ту тему пренео је у видео формату и Српски културни клуб. Тврди да је различак (читај ДСС) одуван, премда је на овим изборима без икакве коалиције и уз најскромнију кампању комбиновану с медијском блокадом, добио 21 посланика, док је у прошлом скупштинском сазиву имао 20. На било који начин посматрано, иако је раст минималан, не може се говорити о „одувавању“.

    Помиње неке младе лавове који срозавају интелектуални ниво Коштуничине странке. Не говори на кога мисли, а ја од млађих, истакнутих функционера партије запажам Милоша Јовановића, сорбонског доктора наука и овдашњег научног истраживача, те гласноговорника Петра Петковића, такође сорбонског ђака. Не делује логично да су ови људи у стању да ичији интелектуални и културни ниво дометну до низина једног Драгана Шутановца, Чеде Јовановића или Јелене Триван. Ако и мене сврстава у друштво горепоменутог двојца, хвала му „ђе чуо и ђе не чуо“.

    Ипак, суштина одговора на чланак који изриче став да је В.Ј. глупак и/или издајица, очекивано би се садржала у оспоравању те тврдње, док се Дикић задовољава личним увредама у терминолошки медицинској алегорији и неколиким нетачним тврдњама. Овим сам ускраћен за прилику да с неким озбиљно расправим суштину наше политичке збиље, па то остаје једино што Дикићу заиста замерам.

    http://www.srpskikulturniklub.com/dikic-aleksandru-otpozdrav-na-pismo

  26. Varagić Nikola каже:

    Principi Vesne Pešić

    LIČNI STAV

    Autor: Milan Knežević

    Autor je predsednik Unije tekstilaca, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i vlasnik konfekcije Modus

    Bila je na čelu svih kolona koje su se kretale u smeru demokratizacije društva. Prestupnica po karakteru, uvek izvan zadatog i politički profitabilnog, svoja, a opšta. Nije podnosila političko licemerje zarad interesnog udruživanja. Napuštala je brod kad god bi shvatila da ide u pogrešnom pravcu. Za nju su politički principi bili i ostali iznad jeftinog politikanstva. Davala je ton demokratskim procesima ostajući usamljena u svojim stavovima. Takav odnos je zadržala i prema poslednjim izborima. Glasajući protiv „večno dobrih i nezamenjivih“, Vesna Pešić je glasala za smenjivost – demokratiju.
    DijalogMarketing

    Energija promena koja je eskalirala 2000. godine danas se pretvorila u energiju rezignacije. Demokratski procesi su usporeni, a neretko i potpuno blokirani. Osnovni postulati demokratije koji počivaju na razvlašćivanju vlasti pojedinca u korist vlasti institucija, zamenjeni su autokratskom vlašću. Umesto da institucije budu pastiri demokratije, one su postale generatori korupcije. Politički uticaji materijalizuju se u beskonačan broj privilegija i koristi. Trgovina institucionalnim uticajima ubrzano se širi. Partokratska vlast zamenila je građansku, a politika je postala najunosniji biznis sa najmanje potrebne stručnosti i ulaganja. Loša beskonačnost je naša svakodnevnica.

    Tražili smo deset godina zajednički imenitelj u demokratskim strankama kako bi nam omogućile da za njih glasamo. Stranački „narcisi“ od sebe nisu mogli da vide svet realnosti. Demokratski proces je malaksavao. Demokratska stranka kao vertikala tog procesa činila je nedopustive kompromise zarad ostanka na vlasti, nastavljajući da srlja u političko samoubistvo. Kompromisi, samo vlasti radi, nemaju nikakav smisao. Ko će u budućnosti biti nosilac demokratskih procesa ako Demokratska stranka potroši u potpunosti svoj politički potencijal? To je pokušala stranačkim faraonima svojim stavom da saopšti Vesna. A oni, po ko zna koji put, okriviše ogledalo što je lice ružno. Narcisi bi morali jednom da se ogledaju na dno isušenog jezera.

    Vesna je bila, ako bog da i biće, politički aristokrata. Koordinantni sistem demokratije. Drugi moraju odrediti svoje mesto u njemu uz obavezujuće pitanje da li uopšte pripadaju tom „demokratskom koordinantnom sistemu“. Dakle, i o još uvek smisleno živima, sve najbolje.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/principi_vesne_pesic.46.html?news_id=242748

  27. Varagić Nikola каже:

    Zoran Panović

    Vlada imuniteta

    Ako već ne može Kori Udovički, možda bi najbolje bilo da Vojislav Koštunica bude novi premijer, a da SNS, SPS i URS podržavaju tu manjinsku vladu DSS. Kad čovek sluša i gleda Milorada Dodika, kao da oseća njegovu podsvesnu želju da i on bude premijer Srbije. Ili, da li bi bilo najbolje da Mila Đukanovića platimo po sezoni, kao što se dovode inostrani fudbalski stručnjaci?

    Zaboravili smo i na koncentracionu vladu. Ona je, na primer, u zimu 2007. bila deplasirana za DS ako bi svi morali saborno pod jedan barjak odbrane Kosova, ali ako danas svi moraju pod barjak zbog ekonomskog kolapsa? Ili, da DS i SNS naprave vladu i oroče je da zajedno donesu nepopularne poteze?

    Prosto je neverovatan trend da se trećeplasiranima i onim još niže rangiranim na izborima, nudi „maltene sve“. Ivica Dačić i njegova koalicija su zabeležili dobar rezultat, ali, ljudi, oni su ipak treći. Mlađan Dinkić je lavovskom i skupom borbom prebacio cenzus, ali, ljudi, on je šesti. Ej, šesti, i kao šestom mu treba dati „sve ekonomske resore“ i još valjda zdravstvo, pride, ako je verovati da je baš tako mislio Aleksandar Vučić. Boris Tadić je izgubio parlamentarne i predsedničke izbore, ali sad hoće da bude premijer. Kao da ne zna da nostalgija narod brzo uhvati i da je to maltene sutra. I ako bi teoretski SPS ostala sa DS i njenim premijerom, a zadrži sve do sada, plus uzme zdravstvo recimo, i ako naprave kompromis oko BIA, a namiri se i Dinkić, pa SPS sve sa Dodikom „proguta“ LDP u toj vladi, ili LDP džentlmenski odigra neku podršku bez ulaska u vladu, šta onda realno ostaje DS-u, s obzirom da oni imaju i gladna usta svojih koalicionih partnera. I ako im ostane Vojska, da li može ostati Šutanovac, i ako na čelu tog resora bude bilo ko iz DS, ipak je Tomislav vrhovni komandat. Ne bi valjda onda DS-u ponovo pripala pravda, jer bi neupućen pomislio da je to resor u kome su se najviše proslavili. Ili bi ta vlada imala 25 resora pa da svi budu namireni. Vlada sa Dačićem premijerom, sad je sve izvesnije, za DS je beznadežno deprimirajuća, kao i sam takav zahtev SPS.

    Zbunjujuće je koliko DS okleva da ode u opoziciju i rasplamsa unutarstranačku borbu. Još više je zbunjujuće koliko je SNS spremna da ugodi Dinkiću i Dačiću. Tek je odvratno da DS i URS ponovo budu zajedno, nakon što Dinkić na sva zvona obnaroduje svoju analizu (anatomiju) odnosa u DS.

    Takva je izborna matematika, kažu akteri izbora, a tu su i tajkunski interesi, kao i želje stranog faktora. Matematika jeste važna, dilovi i talovi posebno, ali u politici su ideje valjda važnije. I kakva je to sad ideja koja spaja Dačića i Dinkića – jednog „modernog levičara“ i jednog „tvrdog liberala“. I kakva socijalna pravda iz tog saveza može da proizađe. Dogovore li se SNS, SPS i URS, hoće li to biti ta famozna „ruska vlada“? Ili ćemo na kraju imati ipak neku „imunitetsku vladu“ (koja će biti brana hapšenjima za kojima Srbija vapije). Ili će svaka vlada na bazi matematike i trulih kompromisa biti samo tranzitna vlada – nikako ona koja bi trebalo da objavi i sprovede častan kraj tranzicije.

    Pa šta je onda rešenje? Pa, nećeš valjda nove izbore. Skupo je i ništa se neće promeniti. Baš kontra. Može biti na kraju jeftinije od frankenštajnovske vlade i svašta se može promeniti. Ugledajte se na Grčku. Valjda Vesna Pešić i svi beli listići zemlje Srbije na tim izborima ne bi bili samo kritički sud javnosti. Imaju i kandidata – Kori Udovički, na primer.

    Zar se bar sad, kad vidimo ovu mizeriju oko sastavljanja vlade, ne čini kako je pravo vreme za odluku da se ide na prevremene izbore bio dan kad je Cvetković odlučno raskrstio sa Dinkićem. Pozicija Dinkića i njegove asocijacije odavno je politički neurotična. Naivni su se ponadali da će prethodni izbori biti referendum za ili protiv Dinkića i da bi to bila njihova prava suština. Jednostavno, Dinkić je morao još više gore, ili ispod cenzusa. Na kraju je ispalo maltene isto. Mada, s tim trajanjem, on apsurdno održava jedini istinski i realni kontinuitet sa 5. oktobrom, i na neki način je katalizator reformisanih snaga iz devedesetih – SPS i SNS. I ma koliko to nekome zvučalo cinično; Dinkićevo kadrovsko umeće – fama o „ekspertima“- jak je koalicioni džoker. Možda ne baš DS-u, ali onomad DSS-u kao da je bilo lakše što je tu Dinkić da se bavi ekonomijama i privredama, kao što se i sad stiče utisak da bi i za SNS tako bilo najlakše. I tako do prve krize, kad se ponovo shvati da je ta konstelacija politički neurotična. I to nije uvek loše. Setimo se kako je Dinkić oštro istupio protiv izolacije u koju je srljao Koštunica nakon proglašenja kosovske nezavisnosti.

    Dinkićev uslovni liberalizam se iscrpljuje u ekonomiji i privredi. Van toga, ta grupacija je hermafroditna. I otuda bez kompleksa spremna za razne saveze. Zamislite kako bi bilo smešno da Dinkića pitate da li treba rehabilitovati Slobodana Jovanovića, iako biste bez sumnje dobili korektan, rutinski odgovor. Ali, ako biste Dačića pitali treba li rehabilitovati Milana Nedića, dobili biste vrlo jasan odgovor. I takva jasnoća bi se očekivala i kad je u pitanju socijalna politika i još ponešto, te bi otuda Dačić teže smeo da pravi velike preokrete: pre podne si moderna levica (sa DS), a po podne dobiješ mesto premijera kod SNS, koja je uprkos razumljivoj trenutnoj idejnoj amorfnosti u svojoj suštini desnica. Za takav savez (kao i onaj sa URS), treba ozbiljnija zabrinutost za Srbiju i idejna dorada (jer neće se valjda vezivati na resantimanu devedesetih), od one Mrkonjićeve – ako neće DS, hoće SNS. Sa novim izborima to bi bilo poštenije. Kao što bi svašta bilo jasnije.

    Još malo o ideologiji, ovog puta Nikolićevoj. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović hteo je da mu dođe na inauguraciju, samo pod ciničnim uslovom da se ovaj odrekne svog četništva. Hrvatski predsednik verovatno zna da Nikolić može da se odrekne baš samo svog četništva, jer bi u suprotnom prekršio zakone zemlje kojoj je predsednik i u kojoj su četnici izjednačeni sa partizanima kao dva antifašistička pokreta. Iako je Tadić nesumnjivo komotniji u regionu od Nikolića, ja se ne sećam nekih njegovih preteranih otklona od temeljne rehabilitacije četništva. Možda jedine stvari koju je Srbija temeljno uradila u svojoj tranziciji.

    Evo, koristimo priliku da Josipovića podsetimo na delove Nikolićeve političke biografije koje se možda nije setio. Nikolić je sa svojim bivšim šefom Šešeljem nastojao nekad davno da izbaci Tita iz Kuće cveća. Sa idejom da se Brozovi posthumni ostaci otpreme u Kumrovec. Ali, pazite ovo: Nikolić je rekao da besplatno može da ide samo leš, ne i materijal – to mora da se plati. Kad je rekao materijal, Nikolić je mislio na beton, mermer i armaturu, tačnije na sam objekat Kuće cveća.

    Eto, sad bi Josipović mogao da iznese pred Sabor ideju da zbog Nikolićevog četništva, Hrvatska prihvata njegovu staru ideju; i da će prihvatiti, i kao domovina i kao antifašistička zemlja, Titove posmrtne ostatke.

    Samo nešto sumnjam da bi uprkos četništvu Nikolić sad pustio da Tita odnesu iz Kuće cveća.

    Inače, mrtvog Tita je od Šešelja i Nikolića mitraljezom M-84 iznad Kuće cveća branio niko drugi do Veselin Šljivančanin sa svojim vojnicima.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/vlada_imuniteta.1083.html?news_id=242782

  28. Varagić Nikola каже:

    У Европи се спрема нови нацизам!?

    Постоје оправдана страховања да ће европске политичке елите у условима кризе направити фашистички систем новог типа: спрегу политике и капитала, уз залуђивање маса екстремизмом!

    22.06.2012

    Скорашњи погроми у Хамбургу који су били испровоцирани маршом локалних неонациста и који су довели до туче са немачким антифашистима, још једном су нас подсетили на проблем пораста десничарских расположења не само у Немачкој, већ и по читавој Европи.

    Недавна социолошка истраживања које је направио Слободни универзитет Берлина показала су да половина исконских становника Немачке тражи радикално смањење дотока странаца у земљу. 38% испитаника је изјавило да ислам представља опасност за традиционални западни начин живота, а 30% више воли да не примећује опасности сурвавања земље у десни радикализам.

    40% учесника социолошке анкете сматра да док траје економска криза посао треба да добијају само Немци, а странце треба једноставно протеривати из Немачке. Наведена анкета је демонстрирала још једну важну тенденцију: у условима економских проблема сви слојеви немачког друштва ће да се окоме на имигранте.

    У таквим условима повећава се и вероватноћа да на следећим федералним парламентарним изборима у Немачкој може у бундестагу да се нађе и десно-радикална Национал-демократска партија (НДПН).

    Паралеле се појављују саме од себе. Сада Грчка осећа невероватне економске тешкоће, а на прошлим парламентарним изборима је у грчки парламент ушла десно-радикална партија „Златна зора“ која објективно пропагира фашистичке ставове, – појава, некарактеристична за традиционално православну Грчку. Онда – зашто се такав сценарио не би поновио у Немачкој?
    Немачка национал-демократска партија се истовремено бори против имиграције, исламизације и американизације. На први поглед то може да изгледа чудно, али те појаве су у стварности повезане једна са другом. Проблем вишка гастарбајтера у Немачкој се појавио свакако уз помоћ „прекоокеанских пријатеља“.

    Када је 1961.године саграђен Берлински зид, у Турској је дошло до озбиљне економске кризе. Турске власти, покушавајући да се ослободе вишка радничких руку и тако спусте напрегнутост у турском друштву, предложиле су Немачкој да преузме турске раднике. Немци су још тада почели да се супротстављају колико су могли, позивајући се на разлику у менталитету, на цивилизацијске разлике, али су под притиском САД западни Немци били принуђени да у јеку хладног рата помогну важним савезницима из НАТО-а на штету сопствених интереса. Тако се у Немачкој нашло првих 7 хиљада турских грађана.

    Према званичним подацима, данас у Немачкој живи око 3 милиона Турака, од којих је преко 700 хиљада задржало турско држављанство. Разлог за то није чињеница да Немачка осећа мањак радне снаге, већ је вероватније нешто сасвим супротно: према закону о обнављању породица, који је на снази од 1974. године, стотине хиљада Турака се преселило у Немачку код својих рођака, који су се тамо већ били одомаћили. 2000. године је ступио на снагу још један закон – „право на земљу рођења“.

    Његова суштина је да свако дете које се роди на територији СРН има право на стицање немачког држављанства, при чему његови родитељу уопште не морају да буду Немци. Осим турских грађана, тада су се у Немачку преселиле стотине хиљада избеглица из проблематичних земаља и региона – из Ирака, Авганистана, Палестине, са Косова, из Босне, земаља тропске Африке. Многи међу њима су успели да позову и своје рођаке, које су власти СРН такође прихватиле. Постепено су читаве општине Берлина, Хамбурга, Келна, Минхена, Франкфурта (на Мајни) све више почеле да личе не на европске градове онакве, какви су они увек били, већ на источњачке базаре.

    Немачка Национал-демократска партија је посебно популарна у бившој Источној Немачкој, где је као и раније, стандард остао нижи него у Западној Немачкој (сада просечан стандард по становнику у бившој Источној Немачкој износи 73% од истог показатеља у западним земљама). Управо у источном делу Немачке Национал-демократска партија налази највише присталица: тамо она има фракције у Саксонији, Мекленбургу – Горњој Померанији, Саксонији-Анхалту. У неким окрузима за њу гласа преко половине бирача, а у западним „ландтаговима“ ње за сада нема. Али –рејтинг јој стално расте, а избори за бундестаг су све ближе.

    Негативан однос према имигрантима није особина искључиво Национал-демократске партије. Према подацима социолошке анкете коју је обавио институт Forsa- 4% хришћанских демократа, 40% слободних демократа, 29% социјал-демократа па чак и 27% „зелених“, који су иначе лојални имигрантима, убеђени су да ислам за Европу представља стварну претњу. Све чешће реторика крајње десних у политичком спектру Немачке налази позитиван одзив међу немачким умереним десничарима. „Немачкој не треба нови прилив миграната“ – убеђен је Хорст Зејехофер, председник горњег дома парламента, председник владе Баварске и вођа Хришћанско-социјалног савеза (ХСС), који је доскора био вршилац дужности федералног председника.

    Мада лидери Немачке, Француске и Велике Британије признају пропаст политике мултикултурализма, ипак до сада нису донете никакве мере за ограничење имиграције. А то значи да ће се десничарска расположења у Европи само повећавати. За Немачку која је, рекло би се, пелцована против национал-социјалистичке идеологије, то може да се претвори не само у могућност да НДПН доспе у бундестаг, већ и у јако скретање удесно читаве владајуће класе Немачке. Међутим, реторика ХДС – ХСС све мање се разликује од пропаганде национал-демократа.

    Ситуација у остатку Европе

    Интересантна је ситуација и у суседној Аустрији. У њој је још 1999. десна „Партија слободе“ коју је водио Јорг Хајдер, и који је доцније погинуо под неразјашњеним околностима, добила 72% гласова на парламентарним изборима и ушла у владу, што је изазвало прави шок код бриселских бирократа. Хајдерова партија је прво била против прикључења Аустрије Европској унији (очигледно је да зато Хајдер није био омиљен код глобалиста), а затим је протествовала и против ширења Европске уније захваљујући пријему земаља Источне Европе.

    Аустријска „Партија слободе“ је сакупљала потписе и за излазак Аустрије из Европске уније. 2005. године та партија се поцепала, али се победоносни марш десних по Аустрији наставио. На изборима 2008.године партија „Савез за будућност Аустрије“ на чијем је челу био Хајдер је добила 11% гласова, а сама „Партија слободе“ из које је Хајдер изашао још више – 18%. 2010.године је нови вођа „Партије слободе“, Хајнц-Кристиан Штрахе, партију довео до новог успеха: на општинским изборима у Бечу, где су по традицији побеђивали левичари, „Партија слободе“ је сакупила 27% гласова. Уколико би се оваква тенденција наставила, на општим изборима који треба да се одрже ове године, по неким прорачунима „Партија слободе“ може да добије 35% гласова и да тако формира владу.

    Слично стоје ствари и у суседним земљама Европе. Анкета међу становништвом, коју је направила холандска телевизија на тему „Ко је највећи Холанђанин свих времена?“ је на прво место поставила Пима Фортејна, који је убијен, а који је био вођа десне партије „Фортејнов списак“. Фортејн, који се борио за укидање шенгенских споразума и оштрију имиграциону политику добио је више гласова не само од чувених холандских сликара (Рембранта и Ван Гога), већ и од Вилхелма Оранског, који је у 16.веку ослободио Холандију од шпанске владавине. Погледи Пима су и данас популарни у Холандији. Зато није случајно, што Герт Вилдерс, који је преузео штафету од Фортејна, диктира политичку моду у својој земљи.

    У Белгији, суседу Холандије, у децембру 2011. је Католички универзитет у Ливену спровео демографско истраживање по коме се испоставило да у Бриселу живи 25% муслиманског становништва. Аутор овог истраживања, социолог Феличе Дасето, је закључио да ће до 2030. године у Бриселу највећи део становништва исповедати ислам. При том белгијски научник констатује да се муслимани Брисела не асимилују и да не деле европске вредности.

    Средином јануара ове године на југу Италије је дошло до првог масовног штрајка радника – имиграната. Целу недељу дана су стотине избеглица из Африке, који су бежали што даље од „арапског пролећа“, блокирали улице градића Сан-Панкрацио у провинцији Бриндизи. Затим се „протестни покрет“, који није био први, пребацио у суседна села. А за то време је Европски суд за људска права у Стразбургу осудио Италију због политике одбијања пријема имиграната који су стигли бродовима, а какву је Италија спроводила 2009 – 2010.године.

    Зна се да је италијанска јавност примила врло мирно извештај Европског суда, а уздржане изјаве италијанске владе и МИП-а те земље наводе на помисао да се борба са илегалним имигрантима сасвим сигурно неће прекинути због одлука далеког Стразбурга. Таква расположења дели све више европских земаља.

    Конфликт између Италије и Француске, који се развио око проблема избеглица из Северне Африке, који су преплавили острво Лампедуза, са једне стране је поставио питање о снази Европске уније са њеним глобалистичким наднационалним органима управе, а са друге – ојачали су десничарска расположења у италијанском друштву.

    Министар унутрашњих послова Италије и један од лидера десне партије „Лига севера“ Роберто Марони био је принуђен да констатује са бесом да се европска солидарност пројављује само када је неопходно да се спасава банкарски систем ЕУ. „Питам себе да ли има смисла да Италија остане у ЕУ? Када је требало – ми смо исказали солидарност Грчкој, Ирској, Португалији. Али када смо се ми нашли у ванредној ситуацији, речено нам је врло јасно: „Драга Италијо, то је твоја ствар!“ – узнемирио се министар Марони.

    Када су власти Италије, које су затражиле помоћ Брисела (шта им је у Риму већ одбијено) објавиле да ће почети да избеглицама издају шенгенске визе са важношћу од 6 месеци како се избеглице не би задржавале у Италији, већ како би за то време могле да се пребаце у Француску или Немачку, дошло је до правог европског скандала. У Паризу и Берлину су наговестили да неће у своју земљу примати мигранте са шенгенском визом. Другим речима, евробирократе су посумњале у основни уговор ЕУ, а тиме и у читаву евроинтеграцију.

    Светска економска криза 2008.године се значајно одразила на политичку конфигурацију Европе. Зато су на изборима у Европски парламент 2009. године прославиле успех десне европске партије. Мандате су добили посланици холандске Партије слободе, британске Националне партије, аустријске Партије слободе, данске Народне партије, Националне партије Словачке, мађарске партије „Јоббик“, партије „Велика Румунија“.

    Суморна перспектива

    Уколико у Европи дође до другог таласа светске финансијске кризе (у шта више нико од експерата и не сумња), позиције крајње десних, као и крајње левих партија ће врло ојачати, обзиром да садашње власти у земљама ЕУ не успевају да се изборе са ситуацијом.

    При таквој конфигурацији леви ће са разлогом за неуспех да криве своје владе и свет међународног капитала, а различите десничарске групације – углавном имигранте. При том ће политички врхови Европе, које подржава и храни свет крупног капитала, да се потруде да каналишу протестну енергију маса, померајући је према имигрантима.

    Криза преко рата – ето такав може да постане западни рецепт за превазилажење тешке економске кризе, баш онако како је то било и у Првом, и у Другом светском рату. Зато изгледа да ће у условима продубљивања кризе, европске владе, схватајући да више не могу да контролишу ситуацију, положити сву наду у ултрадесне групације и уз њихову помоћ ће се потрудити да направе „синархију“ – фашистички политички систем новог типа, где ће најважније улоге заузети међународни финансијери и крупни привредници. У таквом светлу не изгледа више чудно што се данас у Грчкој пробила у први ред објективно фашистичка партија „Златна зора“ која је све до сада била у сенци и чији су финансијери још увек непознати.

    Такође не чуди ни чињеница да је недавно Министарство унутрашњих послова Немачке признало да су немачки неонацисти последњих десет година деловали под заштитом тајних немачких служби. То нам много говори.

    Извор: Фонд стратешке културе

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/jun/u-evropi-se-sprema-novi-nacizam.php

  29. Varagić Nikola каже:

    Bez poštovanja nema pomirenja

    Dušan Miklja

    | 24. 06. 2012.

    Pomirenje neće biti moguće sve dok se ne uspostavi poštovanje za sve žrtve, dok se pravdaju „svoji“ a osuđuju „tuđi“, dok se na privođenje čak i ratnih zločinaca gleda kao na politički akt a ne na čin pravde. Nisu, prema tome, dovoljne deklaracije i međusobno tapšanje po ramenu regionalnih državnika. Da verujemo kako im je zaista stalo do pomirenja, moraju se uspostaviti pravni ali i emocionalni mehanizmi kojima će se proveravati stepen iskrenosti ne samo vlasti već i naroda.

    Pomaganje i odmaganje

    Zakon o restituciji i – još više – njegova primena nameću opravdano pitanje: da li država želi da pomogne bivšim vlasnicima da povrate svoju imovinu ili sve čini da ih od toga odvrati. Sudeći po komplikovanoj proceduri, administrativnim začkoljicama i mnogim drugim – gotovo nepremostivim – preprekama, čini se da je sklonija ovom drugom.

    Reklamiranje, takođe u medijima, samo pojedinačnih slučajeva vraćene imovine ne menja takav utisak. Sve dok se ne uprosti postupak i olakša pribavljenje dokaza, imamo mnogo razloga da sumnjamo u iskrenost države. Kao što imamo mnogo razloga da verujemo da se sve čini da se primena Zakona o restituciji, usvojenog, uostalom, na pritisak Evrope, svede na najmanju meru.

    http://www.blic.rs/Komentar/Ogledalce/329833/Bez-postovanja-nema-pomirenja

  30. Varagić Nikola каже:

    Standardi pre statusa

    Nadežda Milenković

    Iako nam ovu svojevremeno omiljenu floskulu političara odavno nisu pominjali, ovih dana nas izveštavaju da se na njoj ipak radilo i da je došlo vreme da se više ne pregovora o standardima, koje smo u međuvremenu preimenovali u ”tehničke pregovore”, nego o statusu koji se sada zove ”viši politički nivo”.

    To je valjda dobra vest. Loša je što u državi van ”naše južne srpske pokrajine” nismo uspostavili standarde. Jer nismo uspeli da postignemo taj famozni konsenzus (koji najavljuju da će postići o Kosovu) ni o tome šta je standard u javnom klozetu, šta u poslovanju, šta u javnom govoru i delovanju. A bez standarda se ne zna šta je normalno, a šta nenormalno.

    Bez standarda je normalno da je WC u restoranu musav i bez papira ili sa papirom koji će vam gospođa ispred svojeručno prebojati i dati za određeni iznos (koji je u i vreme hiperinflacije na graničnim prelazima uvek bio jedna marka, a usluga samo to da ”to” ne radite napolju mada biste se napolju možda više izblamirali ali i manje uprljali). Jedino ponižavajućije od toga što u klozetima nemamo standarde je što po njima imamo razna obaveštenja. Pri tom ne mislim na skaredne grafite, nego na kulturno odštampane poruke kojima se čak i u elitnim firmama ”umoljavaju koleginice da…” (zatim sledi deprimirajući spisak toga šta sve koleginice ne treba da rade). Baš lepu sliku šaljemo onima koji posete našu zemlju ili našu firmu.

    O nedostatku standarda u javnom govoru i delovanju neću ni da govorim. To je tek kloaka.

    No, nije sve tako crno, neki standardi se ipak uspostavljaju. Doduše, u Norveškoj. Tamo je tužilac tražio da se Brejvik proglasi neuračunljivim, a ne krivim. Svi mi koji smo pravo ”učili” iz holivudskih filmova očekivali smo da se samo optuženi poziva na neuračunljivost (kao što to kod nas radi onaj bilmez koji je razvaljivao stadione, a na sudu se seća samo kako ga mama budi). Ali, u Norveškoj je tužilac taj koji ne želi da okrivljeni bude kriv. On želi da bude lud. Jer time tužilac uspostavlja standard jednog društva, a taj standard glasi: ako hladnokrvno poubijaš nevine ljude ti si ludak, a ne ideolog; ti si ludak, a ne heroj koji brani naše društvo i vrednosti; ti si za ludnicu, a ne sutra za parlament; tebi trebaju bolničari, a ne sledbenici. Ako tužilac uspe u nameri Brejvik će nositi ludačku umesto SS košulje. I celo društvo, a naročito mladi ljudi u njemu, dobiće jasnu poruku da je sve što je Brejvik pisao delo jednog ludaka i onaj ko mu se divi – divi se običnom ludaku.

    Eh, da mi možemo da uspostavimo taj standard. Onda bi nam lakše išlo i sa ostalim standardima, a i sa statusom, ne samo kandidata, nego uopšte.

    Peščanik.net, 25.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/standardi-pre-statusa/

  31. Varagić Nikola каже:

    FJODOR LUKJANOV: GDE POČINJE NERAZUMEVANJE ILI ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

    ponedeljak, 25 jun 2012 11:26

    Trebalo bi objasniti šta Rusija neće postati ni u jednoj varijanti, pa ni radi Srbije: neće postati sistemska alternativa

    fjodor lukjanov kol

    Rezultat predsedničkih izbora u Srbiji je neočekivan, i u Rusiji mnogi već razmišljaju o mogućim novim perspektivama u odnosima dve zemlje. Takva razmatranja podgrejana su i posetom Tomislava Nikolića kongresu Jedinstvene Rusije i njegovim susretom sa Vladimirom Putinom.

    Za Ruse je Srbija posebna zemlja, sa kojom je vezuje veliko mnoštvo istorijskih, kulturnih i religijskih asocijacija, zbog čega i događaji u srpskoj politici bude živo interesovanje u širokim krugovima ruskog društva i u rukovodstvu ruske države. To ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Na primer, istorijsko iskustvo i ideološki stereotipi mogu da budu uzrok preteranih ili izvitoperenih očekivanja, i tako postanu smetnja u trezvenom sagledavanju aktuelnog političkog trenutka.

    Najpre treba objasniti šta Rusija neće postati ni u jednoj varijanti, pa ni radi Srbije. Rusija neće postati sistemska alternativa, tj. zemlja koja će svoje geopolitičko, kulturno ili religijsko gravitaciono polje pokušati da proširi na Balkan i koja će graditi isturene pozicije u sferi svog uticaja, kao što je to bilo u 19. i delimično u 20. veku. Nacionalistički nastrojeni političari u Beogradu, među kojima ima bivših i sadašnjih Nikolićevih saboraca, pozivali su ne tako davno na stvaranje saveza sa Rusijom radi suprotstavljanja NATO paktu. Podršku za takav stav nalazili su u samoj Rusiji, u konzervativnom krilu njenog političkog spektra.

    RUSIJA NEĆE IZAZIVATI EU Danas takvih ideja gotovo i da nema. Ako ih ima, one su potpuno marginalne. Moskva nema nameru da izaziva Evropu na dvoboj u ime apstraktnog uticaja na Balkanu. Čak i ruski nacionalizam, čiji uticaj raste u određenim krugovima ruskog društva, potpuno je drugačiji od onog iz 90-tih. U ono doba nacionalizam je po inerciji bio imperijalistički, i bio je orijentisan na ekspanziju. Danas je on uglavnom izolacionistički i podrazumeva zatvaranje Rusije u odnosu na spoljni svet.

    Uostalom, Nikolić je i postao predsednik zato što se pomerio prema centru i zauzeo umerenu poziciju u pogledu evropskog pitanja. U protivnom bi samo zaplašio birače i ne bi dobio njihovu većinu. Sada većina Srba želi miran razvoj koji se tradicionalno dovodi u vezu sa EU.

    Naravno, pitanje je da li EU može da obezbedi miran razvoj. Po svemu sudeći, uskoro će u Evropi neizbežno doći do raslojavanja na jezgro i periferiju. Sudbina periferije, u koju pre svega spadaju Jugoistočna Evropa, pa čak i Grčka, prilično je maglovita.

    Otkako je došao na vlast, Putin dosledno pokušava da pokrene zbližavanje Rusije i EU i stvaranje velikog evropskog prostora. Istina, njegove predstave o principima takvog zbližavanja upadljivo se razlikuju od onih iz Brisela. Moskva nije spremna da automatski prihvata norme i pravila EU, a kandidatura za primanje u EU podrazumeva upravo to.

    Rusija je uvek polazila od toga da buduća velika Evropa treba da bude zajednički proizvod EU, Rusije i zemalja koje se nalaze između njih. Evropljani su donedavno smatrali da je sasvim dovoljno prosto to što EU postoji; ako još neko hoće da postane „prava“ Evropa, on mora da prihvati principe Unije, tj. ili da uđe pod njeno okrilje (kao Balkan, na primer) ili da ostane napolju, ali da igra po njenim pravilima.

    ŠTA JE TO „VELIKA EVROPA“ Međutim, danas se sve menja. Evropa više ne izgleda kao nešto unapred dato i nepromenljivo. U toj situaciji pred Rusijom se otvaraju nove mogućnosti. Članice EU, kao i zemlje koje hoće to da postanu, žele da učvrste svoje pozicije putem uspostavljanja širih veza sa velikim spoljnim partnerima. Danas svi žele ekonomski napredak, a on zavisi od toga u kojoj meri se ekonomije različitih zemalja međusobno prepliću.

    Upravo ka tome je Putin uvek težio, jer je bio uveren da „velika Evropa“ može biti izgrađena na osnovu uvažavanja tuđih ekonomskih interesa i njihovog međusobnog usklađivanja. Zbližavanje u normama i vrednostima može biti rezultat takvog pristupa, a ne njegov uzrok. U suštini, takav stav je najbliži prvobitnom modelu evropske integracije, kako su je zamišljali njeni tvorci sredinom 20. veka.

    Zbog svega toga Rusija može da postane za Srbiju najperspektivniji partner. Ali ne u formiranju opozicije postojećim evropskim institucijama, nego u njihovom transformisanju i povećanju isplativosti uzajamnog delovanja.

    Autor je glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“

    Ruska reč

    http://www.standard.rs/fjodor-lukjanov-gde-pocinje-nerazumevanje-ili-sta-rusija-srbiji-nikada-nece-biti.html

  32. Varagić Nikola каже:

    Dačićeva teorema

    Vesna Rakić-Vodinelić

    Megalomanija, pohlepa i laž – odlike su javnog diskursa Ivice Dačića, naročito otkad je osvojio (po sopstvenom ubeđenju) impozantnih 16% glasova na poslednjim izborima.

    “Kada je slavni britanski premijer Vinston Čerčil pristao da vodi Britaniju u najtežem trenutku u vreme Drugog svetskog rata, rekao je da onaj ko ne prihvata odgovornost je i ne zaslužuje. Veličina je u prihvatanju odgovornosti, a ja sam je prihvatio – rekao je juče lider socijalista Ivica Dačić obraćajući se novinarima u Pionirskom parku kod zgrade Predsedništva, nakon što mu je predsednik republike Tomislav Nikolić poverio mandat za sastavljanje nove vlade.” (Danas, 29. VI).

    Dotični mali vidi sebe kao velikog – ni manje ni više ni više – već upravo kao Vinstona Leonarda Spenser-Čerčila (Winston Leonard Spencer-Churchill) iz vrhova britanske aristokratije – vojvodu od Marlboroa. Vidi i Srbiju u istom onom stanju u kojem je Čerčil preuzeo Britaniju – usred svetskog rata. Da sličnosti ima – ima. Plemenita loza žitorađanska je svakako, komparativno gledano, nešto kao loza Marlborough. Vinston Čerčil je bio zaokružen (ali se ipak popunio znatno kasnije od našeg malog premijera). Da obojica mogu (svako u svom realnom vremenu) da popiju i da to ne uspevaju da sakriju – mogu. Ali, tu prestaje sličnost i nastupa Dačićeva ničim sputana megalomanija. Jer, u mladosti svojoj, Čerčil je bio nezavistan i pobunjenički nastrojen momak. Naš mali, međutim, beše sav gladak, masnjikav, prilagodljiv, gradeći svoju političku karijeru niz svaku dlaku Miloševićeve nakostrešene kose. Tek kad se ovaj našao iza rešetaka (zaslugom premijera Zorana Đinđića), usudio se mali, sa više nego bezbedne udaljenosti, da krene uz dlaku. I da, navodno, stvori utisak (čiji?) da je SPS postala nešto drugo, nešto kao alien na našoj političkoj sceni. Čerčil je bio loš đak u stalnom konfliktu sa nastavnicima. Nasuprot, Dačić – odlikaš, student generacije, verovatno neupitni poštovalac profesorskih autoriteta.

    Uzevši kao odlučujuće karakteristike spoljašnji izgled i sklonost ka dobroj kapljici, naš mali premijer, u maniru primernog đaka, smatra da je to dovoljno da bi ga publika doživela kao srpskog Čerčila. A, moguće je i da podsvest čini svoje: kao zamenik premijera u prethodnoj Vladi i kao ministar policije, Dačić je odista učinio sve da Srbija danas izgleda otprilike onako kao Britanija usred Drugog svetskog rata. I to bez spoljnog neprijatelja. Čerčil je, međutim, preuzeo da vodi poluposrnulu Britaniju, Dačić je posrtanju Srbije bitno i odlučujuće doprineo. Pa bi sad Srbiju, iz pošasti koju je sam kreirao, da nekako izvuče, očekujući da mu verujemo. Njegova megalomanija nije, dakle samo u njegovom doživljaju sebe kao srpskog Čerčila, već i u tome što od nas očekuje da verujemo kako on to jeste.

    Svoju veličinu, mali vidi u spremnosti da prihvati odgovornost, a nekim neobično shvaćenim formalnologičkim procesom zaključuje da odgovornost zaslužuje samim tim što je spreman da je prihvati. Kako bi Nušić rekao – budući da su cipela na nozi i čamac duguljastog oblika, to onda znači da i kriška lubenice mora imati duguljast oblik. Valja samo da se seti kako je njegov donedavni kompanjon iz istorijskog pomirenja, B. Tadić, takođe bio spreman da prihvati odgovornost, ali se eto, nekako pokazalo da je nije zaslužio, iz čega sledi da Dačićevih 16% predstavlja više od Tadićevih 20+%. Po ovoj Dačićevoj teoremi matematika zapravo nije egzaktna nauka. Ali, ako se stvar postavi na uobičajene formalnologičke osnove i ako se dobro razume da Dačić ne preuzima odgovornost, nego da grabi vlast, onda stvari dolaze na svoje pravo mesto. Naročito, uz podsećanje da u političkoj istoriji Srbije imati vlast znači redovno nemati odgovornost. Zgrabiti što veći komad vlasti i time minimizovati buduću političku odgovornost jeste rešenje ove Dačićeve teoreme. Ta teorema ima lični pečat, jer inače ne bi bila samo Dačićeva – svaki političar gleda da zgrabi što je moguće više vlasti uz što je moguće manje odgovornosti. Ali, naš mali to čini sa pohlepom i sladostrašću koje teško skriva. Njegov uzor, Čerčil je, na primer, u mladosti zamuckivao i uložio je mnogo truda da taj problem reši. Dačiću, se, međutim, na samu naznaku gotovo apsolutne vlasti, izraz preobražava, počinju da se skupljaju gladna usta, a pljuvačka se nekontrolisano luči baš kao pred reš pečenim prasetom.

    „Nikada neću dozvoliti da se vrate devedesete – rekao je Dačić, dodajući da je za prethodne četiri godine pokazao da su on i koalicija oko SPS u stanju i da vode Srbiju ka EU, ali i da sačuvaju naše nacionalne interese“. (Danas, 29. VI). To nikad u novijoj srpskoj političkoj retorici, zvuči zlokobno. Niko od njih nikad neće priznati Kosovo, Dačić nikad neće dozvoliti vraćanje u devedesete, iako se iz njih ispilio. Zašto kažeš nikad, a misliš na četiri godine mandata? To četvorogodišnje nikad, redovno postane moram, ali uz plaćanje visoke cene. Cenu ne plaća Dačić i njemu slični – plaćamo je svi mi. Mirno i dostojanstveno. Međutim, Dačiću treba verovati da se on ne misli vraćati u devedesete, jer je tada imao gazdu. Mi, imamo njega malog, a teško je reći da li će biti gore ili bolje pod njim nego što je bilo pod gazdom. No, da će biti isto toliko apsurdno – biće. Već je. Batrganje Srbije u pravcu EU i okoline, Dačić naziva „vođenjem“. Treba mu verovati. Onako kako je Domanovićev vođa vodio. Taj vođa – bez čula vida, Dačić – bez svih ostalih, izuzev apetita za vlast i holesterol. Ne treba mu, međutim verovati da nas neće pokušati da suzbije u devedesete. Jer, on je mentalno (i bez gazde) u njima i zapravo nikad nije ni zakoračio u XXI vek. Naš mali premijer veruje u retorziju, hapšenja, političku verolomnost, nipodaštavanje drugih. Ljudsko dostojanstvo, poštovanje tuđeg razuma i sećanja, obična pristojnost – za njega su samo opterećujuće stilske figure, kad ih se uopšte seti. A nikad ih, čak ni retorički, ne pominje pred izbore. Jer, njegovo biračko telo, za razliku od Čerčilovog, ne glasa za svoju krv, znoj i suze, već samo za tuđe. I za sopstveno blagoutrobije na održivom nivou, dakle na minimumu.

    Dačićeva teorema – veliki sam, grabim vlast i nikom ne odgovaram, lažući o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – održavaće se u Srbiji kao uzor političkog uspeha dogod bude bilo više od 5% onih koji uživaju gledajući ga kako proždrljivo grabi i hranu i piće i vlast, u ime i na račun svih njih, besramno se svim tim naslađujući.

    Prizori Dačićeve teoreme nisu za uživanje, pre su za gađenje. Ili je to samo stvar političkog ukusa. U svakom slučaju, lični pečat Dačićeve teoreme, garantuje da on neće odrasti, čak ni u očima obožavalaca. Ostaće mali Sloba, mali čovek, mali političar. Ostaće m@@@li – ako at nazovemo njegovim folklornim imenom – ludo a. Ako i Dačić uzme da brendira ne bi li stvorio privid evropeizacije, na grbu Srbije, umesto četiri ocila, adekvatnije obeležje našeg identiteta biće @@@ – ludost onog ko mu je poverio mandat, ludost onog ko ga je primio i ludost nas publike. Koja je dobila m@@@log kao ulaznicu u Evropu.

    Peščanik.net, 29.06.2012.

    http://pescanik.net/2012/06/daciceva-teorema/

  33. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: HOĆE LI I KAKO VUČIĆ-DAČIĆEVA VLADA MOĆI DA BUDE VLADA DISKONTINUITETA

    petak, 29 jun 2012

    Diskontinuitet ne sme da bude ostrakizam, već demonopolizacija političkog i društvenog života, koja prethodi svakom konsenzusu

    Pre nego što je uopšte i počelo da se ozbiljno priča o njoj, Vučić-Dačićeva vlada suočila se sa jednim teškim paradoksom. Naime, nije neophodno biti čak ni srpski politički analitičar, pa razumeti da je uslov svih uslova za tu vladu da u odnosu na prethodnu bude kabinet diskontinuiteta. Nije reč samo o tome da je Tadić-Cvetkovićeva vlada i u političkom, i u ekonomskom, i u međunarodnom smislu delovala kao da ju je smislio Fredi Kruger, pa bi već po tome njihovi naslednici morali da se razlikuju. Radi se o tome da je odlazeća vlada potrošila celu paradigmu jedne 12-godišnje vladavine, i to do kraja. A to će reći da na međunarodnom planu Evropska unija ne liči na onu iz leta 2008. godine, i Toma Nikolić može koliko hoće u Briselu da priča kao da se ništa nije promenilo – i neka priča ako mora – ali, da je tako, Dačić ne samo da danas ne bi pravio vlast s njim – već sa Tadićem – nego ne bi smeo ni da pokaže Moskvu na geografskoj karti.

    Opet, ekonomski gledano, možda će ta nova vlada da bude i rđavija i lakomislenija od prethodne, ali joj ‘Ajde-Jano-politika besomučnog zaduživanja i trošenja neće biti dostupna. To znači da će, za razliku od prethodnika, hteli ne hteli, morati da traže rešenja umesto da prepisuju gotove matrice iz MMF i Svetske banke. I na kraju, viđeno iz ugla unutrašnje politike, Tadić je kompromitovao i iscrpeo svaku polugu sistema i usput građanima potrošio sve zalihe živaca, toliko da će ovi koji dolaze, da bi im iko poverovao, morati toliko da se razlikuju da će, ako im se već ne da da liče na monahe, bar morati da se žestoko obračunaju sa tadićevcima. Elem, jednačina je prilično jednostavna: ili će Vučić-Dačićeva vlada biti vlada diskontinuiteta ili će platiti i za svoje, i za grehe svojih prethodnika, i onih pre njih.

    A sad da se vratimo onom paradoksu s početka. Ako je diskontinuitet imperativ te vlade, svi oni iz medija koji joj, i pre nego što je napravljena, žele sve najgore čine to upravo uz argumentaciju kako će to biti vlada diskontinuiteta. Istina, oni taj diskontinuitet, prepisujući završene i prevaziđene propagandne matrice, vide kao povratak u 90-te. Naravno, pritom odbijaju da nas upute šta nam se to toliko lepo desilo posle 2000, osim što nismo bili bombardovani, i posebno šta nam se to lepo dogodilo sa Tadićem, zbog čega bi trebalo da strahujemo zato što Dačić neće ličiti na Mirka. Istovremeno, oni koji Dačićevom kabinetu žele dobro – posebno onaj redak svet na međunarodnoj sceni kome je trebalo pola sata da zaborave svog ljubimca Borisa Tadića – veruju da je rešenje za Srbiju – ili za njih u Srbiji – vlada ista kao Borisova, samo sveža. Politiku kontinuiteta afirmišu i njihovi domaći istomišljenici, uvereni da je svet ustrojen tako da u njemu ono što nije mogao onakav Boris, neće moći ni ovakav Toma, pa tako veruju da nas čeka isto, samo sa drugim ljudima.

    IZABRAO ILI IZABRAN Naravno, tretiranje stvari ad hominem u ovom slučaju nije argumet za odbacivanje za tezu o vladi kontinuiteta. Jer nisu li se prethodnih godina naprednjaci toliko trudili da liče na žute, pa zašto bi sada, kad su uzeli vlast, ličili na nešto drugo? Šta bi Dinkić drugo radio nego da štiti strane banke i domaće i oligarhe? Zar nije, crtajući svoju vladu, Dačić već rešio da Dinkiću utrpa ekonomiju, a Tomi Kosovo, dve bombe koje će bar po jednom eksplodirati do Nove godine, dok će on, nevin kao Britni Spirs, na sledećim izborima ponovo duplirati broj svojih glasova?

    Sve je to tačno, kao što je tačno da će Dačićev kabinet, po svoj prilici, ličiti na vladu kontinuiteta. Ali je jednako tačno i to da se Dačić, kako sam kaže, nije naprasno zaljubio u Vučića, nego je prepoznao i međunarodne i unutrašnje trendove, koji su se kod nas najviše pokazali u drugom krugu predsedničkih izbora. Otuda je, razumevajući stvari, ušao u koaliciju sa naprednjacima, isto onako kako je pre četiri godine, jednako prepoznajući trendove, otišao za Tadićem, i to posle izborne kampanje u kojoj je razgonio Turke na buljuke. Rečju, nije Dačić izabrao, kao ni prošli put, nego ga je izabralo. Inače ne bi ove nedelje spalio sve mostove sa Tadićem pre nego što se sa Vučićem ne bi dogovorio o svemu do najsitnije pojedinosti i naterao ga da to sopstvenom krvlju potpiše.

    Prvi, dakle, momenat diskontinuiteta jeste spoljnopolitički. On je pokazao potpunu nezainteresovanost SAD za Srbiju, osim, naravno, za Kosovo i zaokruživanje njegove državnosti. Pokazao je slabost i manjak koncentracije Evropske unije na Srbiju, a samim tim i odsustvo američke podrške za ambicije Brisela na Balkanu. Na kraju, pokazao je i sposobnost Rusije da popuni tu pukotinu i dovede svoj uticaj u Srbiji do najviše tačke posle Petog oktobra.

    Ta nova preraspodela – ili je bolje reći usložnjavanje – međunarodnog uticaja mogla bi se veoma brzo pokazati u nekoliko važnih momenata. Naravno, ne treba u tome, posebno kad je reč o Rusiji, preterivati i podlegati željama, tek, prvo, ekonomska saradnja sa Moskvom će sigurno oživeti. To, bar u mandatu, ove vlade, neće preporoditi Srbiju, ali će joj otvoriti neka vratanca za izlaz, utoliko pre što će dosadašnji kolonijalni model, nametnut iz EU, bar biti demonopolisan jasnom i obećavajućom alternativom. Drugo, za očekivati je da ulazak Rusije u ekonomiju podrazumeva, radi zaštite te ekonomije, i njen ulazak u javni prostor i uticaj u medijima. To bi moglo da demonopoliše monistički evroatlantski pogled na svet, što bi opet moglo da izazove snažne i korisne potrese u društvenim elitama. I, treće, mesto ministra za evrpske integracije u ovom mandatu neće biti od prevelikog uticaja, što je, ako se pogleda šira slika na relaciji Beograd-Brisel, ne samo diskontinuitet već epohalna stvar.

    Diskontinuitet je zapravo toliko važan da će, čak i ako se u novoj vladi ne dogodi, svakako biti demonstriran – utoliko više. Uostalom, bilo je dovoljno u petak videti Dačićevo kiselo protivljenje Vučićevoj gruboj oceni prethodne vlade, pa da se vidi koliko je ovom drugom stalo do toga i koliko ovaj prvi strahuje od istog. Naime, Vučiću je iz milion razloga potreban obračun sa žutima, ali da zanemarimo sve ostale, kojih je mnogo, i da se zadržimo samo na jednom. Elem, ako se on ne obračuna s njima, obračunaće se oni s njim, čim završe sa Tadićem i čim Srbija vidi da ni sa Vučićem nije izašla na zelenu granu. Jer, koliko god ne voleli da u političkim stvarima troše sopstvene pare, žuti ih imaju da sruše bar tri sledeće vlade. Zašto bi ih neko čekao da se vrate, ako može da ih rastavi sa tm parama, utoliko pre što ih nijednom od žutih nije ostavila baka niti ih je stekao tako što je izmislio ajfon.

    VAŽNO I HITNO Da bi se napravio obračun, neophodno je da najraspoloženiji za njega – tipujem na Vučića, mada mogu da vidim i Mlađu kako mu curi pljuvačka – ovladaju, i to hitno, onim resorima koje su žuti napravili upravo za to da ih štite kad jednom ne budu na vlasti. Dakle, važno je napraviti korenite promene u tajnoj policiji i ostalim službama, potrebno je napraviti promene u policiji, zatim pravosuđu i tužilaštvu, uključujući i rak-ranu tog sistema – Vrhovni savet pravosuđa. I, naravno, potrebno je izvršiti ne samo duboke promene već i kompletnu izmenu pravila u medijima. Ako ništa od toga ne započne već posle prvih mesec dana vlade, poslušajte besplatan savet – upisujte se u žute, jer će se žuti vratiti.

    Najava Nikolićevog savetnika Olivera Antića da će prvi potez nove vlasti biti promene u pravosuđu, a da ga niko nije tukao da to kaže, ipak daje nadu. Možda naprednjaci i ne razumeju koliko u politici diskontinuiteta sa Tadićem mogu da dobiju, ali svakako znaju da bi ih svaki kontnuitet ubio, i to za sva vremena. Zato bi Dačićeva ambicija da zadrži portfelj policije, osim što deluje prilično neukusno, mogla da se pokaže kao smetnja u ovom ozbiljnom poslu, tim pre što je u političkoj filozofiji šefa socijalista najčasniji sukob uvek iza najtrulijeg kompromisa. Otuda, ne samo oko kadrovskih stvari već i oko osnovnog principa – kontinuitet ili diskontinuitet – pregovori između Dačića i Vučića neće biti laki i prema njihovom ishodu bio bih mnogo skeptičniji da ne znam da je Dačić prelomio (ili ga je prelomilo) i da njegova cena danas više nije ista kao pre nedelju dana.

    Ako se samo zadržimo na ove dve komponente diskontinuiteta – usložnjavanje geopolitičke i ekonomske paradigme Srbije i obračun sa kriminalnim elementima prethodne vlade – i ako se tome doda demonopolizovani položaj petooktobarske elite, biće to veliki posao za sledeću vladu. Ako se za taj vladin sto stavi i najteže pitanje – Kosovo, koje će, uzgred, biti teže branjivo nego u prethodne četiri godine ne samo zbog onoga što su Tadić i ekipa uradili tamo već i što bi se moglo pokazati da će američki uticaj u ovoj vladi biti fokusiran isključivo na dovršavanje procesa stvaranja države od ove srpske pokrajine – tada se sve to pokazuje kao suviše zahtevan posao za najavljenu skupštinsku većinu.

    Naime, jasno je da naprednjake, socijaliste i regionaliste u vladu nisu gurnuli ni zajednička hemija, ni principi, ni politički afiniteti. Utoliko pre njihova većina od 131 poslanika ne obećava da će težak posao diskontinuiteta, koji neće biti lišen kontranapada i pritisaka na vlast, biti obavljen. Zbog toga je veoma važno da Dačić i Vučić postignu zajednički jezik sa Koštunicom, čiji bi 21 poslanik obezbedio više od matematički ozbiljne većine, u kojoj bi bili smanjeni i Dinkićev ucenjivački kapacitet, pa i njegova klijentilistička priroda u odnosu na domaće i strane centre moći, koji će svakako biti zainteresovani za poteze nove vlade.

    Koštunica bi mogao tako da – nekoliko je načina na koji bi to bilo moguće – postane deo vladajuće većine, čak njen tajni politički kvalitet, uz koga bi svaki od aktera u vladi mogao da afirmiše svoju bolju i državotvorniju stranu, umesto one trgovačke i radikalno pragmatične. Uostalom, jedino on se iz nabrojanog društva pre izbora i usudio da izgovori tu reč koja je postala causa sina qua non nove vlade. O diskontinuitetu je reč. I to – važno je reći – ne kao vrsti ostrakizma, već kao elementu demonopolizacije političkog i društvenog života, koja prethodi svakom političkom i društvenom konsenzusu. Koji će biti završen kada njegov deo jednog dana postanu i žuti.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-hoce-li-i-kako-vucic-daciceva-vlada-moci-da-bude-vlada-diskontinuiteta.html

  34. Varagić Nikola каже:

    ZORAN PANOVIĆ

    Zov sirena

    Čak ni Vuk Drašković na slavi SPO u četvrtak (Vidovdan) nije pred novinarima pomenuo da je taj dan jubilej – 20 godina od Vidovdanskog sabora – dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija protiv Miloševića.

    Od tadašnjeg DEPOS-a, koji je organizovao protest, ubrzo je ostao samo opušak, kako je to stilski primetio jedan od njegovih lidera Matija Bećković.

    Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić.

    Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam pušio „dravu“), ali nešto je ostalo i isto.

    U zahtevima DEPOS-a, koji je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu.

    DEPOS, iako generalno neuspešan, uspeo je da relaksira stvari, pa je Milošević doveo na savezni nivo vlasti Ćosića i Panića, te raspisao izbore koji naravno nisu bili oni za ustavotvornu skupštinu, kao nijedni potom.

    Ni u demokratskoj Srbiji.

    Aktuelni Ustav se doneo na maltene skandalozan način, trulim međupartijskim kompromisom.

    Ova „vidovdanska vlada“ koja se pravi, nadajmo se, neće imati sudbinu „mitrovdanskog ustava“ – nečega što je maltene moralo da se menja čim se napravilo.

    Čak ni mandatar Dačić ne vidi simboliku u Vidovdanu, kad je vlada u pitanju. Ako pogledamo datume – od Vidovdana 1389. preko Sarajeva 1914. i Vidovdanskog ustava Kraljevine iz 1921, pa takođe vidovdanske Rezolucije Informbiroa 1948, ili još gore Miloševićevog zatvorenog vidovdanskog kruga – od trijumfa volje do slanja u Hag, stiče se utisak da je Vidovdan simbolički jaka politička tempirana bomba, kao neki „portabl mart“ (a svi znamo čega je sve bilo u martu). Otuda je oprez neophodan u ovakvim bliskim susretima sa istorijom. Posebno ako se setimo Miloševićeve cinične rečenice koju je onomad isporučio delegaciji DEPOS-a: „Javno pamćenje postaje sve kraće“.

    Kad je vidovdanska simbolika u pitanju, posebno njeno izvlačenje iz pogubnih nacionalističkih konstrukcija, dirljivo je setiti se plemenite inicijative iz avgusta 2007, tadašnjeg potpredsednika srpske vlade Božidara Đelića, koji je optimistički ustvrdio da će Srbija postati punopravni član Evropske unije na Vidovdan 2014. Đelić je naglasio da će to tek biti, simbolički gledano, završetak 20. veka. Kao i veliki istoričar Erik Hobsbaum, Đelić tada smatra da 20. vek počinje u stvari atentatom u Sarajevu, ali njegov kraj sa pada Berlinskog zida (što je Hobsbaumova teza) dislocira na hipotetički ulazak Srbije u EU i 2014. godinu, te otuda 20. vek po Đelićevoj smeloj interpretaciji i nije tako „kratki vek“ kao kod velikog istoričara. To je sad klasični vek od 100 godina.

    Mada, ako stvari gledamo iz strogo srpske temporalnosti, pa i iz načina obeležavanja Vidovdana, tačnije iz nekih ovdašnjih (para)istorijskih opsena i mentalitetskih odušaka, Srbija i srpstvo su izgleda još u „dugom 19. veku“, koji je samo sporadično prekidan.

    Naravno da se Đelićeva projekcija pokazala kao utopija, kao što su se kao naklapanja pokazale i procene srpskih „eksperata“ iz vremena Samita EU u Solunu 2003. da će Srbija u Evropu 2007.

    Đelić je bar probao smelo da redefiniše srpsku vrednosnu simboliku. Neki simbolički datumi ne smeju se ostavljati samo na milost i nemilost raznim hohštaplerima. Tačnije, ti datumi se moraju, kao i spomenici kulture, zaštititi od petparačkih sadržaja koji ih vašarski banalizuju i nacionalno fatalizuju. Ili se sve prosto svede na odu zločinima i huliganizam. I kao alibi raznim regionalnim policijama. Jednostavno, mora se naći moderna vrednosna matrica koja neće potencirati gubitništvo, naricanje i zaumni nihilizam. Nemojte da se lažemo: Koliko se Srba danas pozdravlja sa „dogodine u Prištini“, i koliko je zaista njih poželelo da u četvrtak obiđe „svetu zemlju“. Ili im je bio bitniji „last minute“ za neki čarter.

    Toplo preporučujem da pročitate roman „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića, da se uverite da je moguć i drugačji „istoricizam“. Možda to i jeste „istorijski palp“, ali je blagorodan za lečenje od ludila. Lečenje žanrom je blagougodno. Time se nacionalna istorija i mitologija transponuju u univerzalne kontekste. „Svet se promenio“, tako počinje Stojiljkovićev roman, ali tako počinje i Tolkinov „Gospodar prstenova“. Predivan omaž, ali u krajnjoj instanci i kosovski junaci u predvečerje sudbinske bitke ulaze u istu ravan sa vitezovima Gondora iz Tolkinovog Međuzemlja. Zato i pohvala svakoj televiziji koja u vidovdanske dane umesto Šotrinog filma pusti Džeksonovu trilogiju. Mada ja ne mislim da je Šotrin film tako loš, ali o tome neki drugi put.

    Bila bi velika stvar kad bi čovek sa osećajem za Nila Gejmena, Frenka Milera ili Toma Vejtsa bio šef organizacionog odbora za proslavu 1700. godina Milanskog edikta juna 2013. u Nišu. Da li će Crkva i „vidovdanska vlada“ imati taj senzibilitet i pružiti šansu Stojiljkoviću?

    Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn. Time je Ušće valjda i definitivno dekontaminirano. I to mi je, verujte, veća garancija da nema povratka u devedesete, od Dačićevih uveravanja.

    Black Sabbath? Prvi su pevali o deci bez očeva i izopačenosti sveta. Tu njihovu perspektivu uzvišenih autsajdera neko je opisao kao „zdravi bes“. Njihovi sumorni tonovi bili su kao magični zov sirena za duboku, neispunjenu prazninu u modernoj svesti. Jan Kristi, autor jedne od najboljih istorija hevi metala, podseća da se Black Sabbath uzdigao kao monolit iz Kjubrikove i Klarkove „Odiseje 2001“. Pred svoju smrt Džimi Hendriks je proglasio hevi metal za „muziku budućnosti“. Danas je još više u pravu.

    Italijani su na veliki način pobedili Nemačku. Ali, dok se divite Baloteliju i Pirlu, u vreme dok je Tomislav Karadžić jedini kandidat za predsednika FSS, ne zaboravite da je Nemačku pobedio i Radomir Antić.
    Zamislite konobara iz fensi Ulice Strahinjića Bana u Beogradu da pošaljete ispod šatre na vašar koji se na Preobraženje održava u Rogatici. Šanse da se ne snađe ili sapne na livadi su velike. Pred sličnim iskušenjima biće i pojedini vikari DS u opoziciji. Ali, bez toga nema katarze. I povratka u vladu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zov_sirena.1083.html?news_id=243293

  35. Varagić Nikola каже:

    Погледај дом свој Србине!

    Јелена Бркић

    У шта ми данас верујемо, и шта нам је донео 21. век?

    Београд, 01.07.2012

    Погледај дом свој анђеле, скини паучину с’ очију… видећеш несрећне и болесне… видећеш чемер, смрт и јад…

    Чврсто сам обећала себи да у овом тексту нећу ниједном да поменем политичаре. Уосталом, они и немају никакве везе са анђелима. Зато је овај текст посвећен српском народу.

    У животу, не можете се наљутити на некога ако вам није до њега стало. Ух, тешко ми је да ово кажем, али љута сам на мој народ! Љута сам што можемо тако дуго да трпимо злостављање, глад и несрећу! И љута сам јер смо издали све оно што су нам наши преци оставили у аманет!

    Медијски мрак, необразованост, сиромаштво,… све су то само оправдања. Па ми смо већ вековима слабо информисани, необразовани и сиромашни, а ипак су наши стари своју културу и традицију преносили с колена на колено, ако никако другачије, а оно причом и песмама. Они, који су углавном били потпуно неписмени, веровали су у Бога, у отаџбину, у љубав, у част, у поштење, у храброст…

    А ми? У шта ми верујемо данас и шта нам је то донела цивилизација?

    У Бога не верујемо, јер како иначе објаснити да само 10% срба зна напамет 10 божјих заповести и „Оче наш“? Они који не знају, како ће се трудити да их не прекрше и како ће се онда молити кад је тешко? А много је тешко ових дана… Ми смо Бога оставили, а не он нас!

    У отаџбину не верујемо, јер да верујемо ми би смо је бранили! И не би смо упорно бирали једне исте (које нећу да поменем) који хоће да је распарчају и продају! Онај ко је продао нечију кућу на Косову и Метохији, продаће и нашу у Војводини, Београду или центалној Србији, јер душмане не занимају наше вековно огњиште, кућа и деца, већ само новац, власт и моћ! Отаџбину смо издали, а крв наших предака је за њу проливена! Због нас! Је ли то наша крв вреднија? Јесу ли наша поколења мање вредна од нас? Срам нас било!

    У љубав не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нам дугине боје постану сиве! Док нам породица нестаје, они људи се шетају а ми то мирно гледамо! Није мирно? Јесте, јесте, јер њих је колико – 1000, 2000, највише 3000, а нас 7 милиона! Они су на улици, а где смо ми? Заборавили смо шта значи први пољубац, први додир, први плач тек рођеног детета, шта значи заклетва да ћемо делити добро и лоше до краја живота… Љубав издај и издао си себе!

    У част не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нас овако вређају и понижавају – и наши и туђи! Наши преци су за част били спремни живот да дају. А ми? Продајемо свој глас и будућност своје деце – у најбољем случају за један одлазак на пијацу, у најгорем за пиво испред задруге! Младима су идоли силиконске певачице и криминалци, старији немају времена да уче и васпитавају младе, па их васпитавају Велики брат, Гранд и серије „ш“ продукције! Прихватамо накарадне вредности и културу, а нашу и не познајемо. Кад част и достојанство своје немаш, не вредиш ни колико то једно пиво!

    У поштење не верујемо, јер нам је на сваком кораку непоштење пред очима! А како да верујемо, ми, обични људи, кад се поједини представници пред Богом возе у луксузним аутомобилима, а представници пред законом га највише крше? Ако не верујемо, требамо ли и ми да будемо непоштени? Па кад већ не можемо онога кога треба, а оно да преваримо онога кога можемо – оца, мајку, брата, сестру, брачног друга, кума, дете, пријатеља, комшију, пословног партнера… Или да преваримо нашу земљу, нашу историју, нашу традицију, нашу веру? Шта још нисмо преварили?

    У храброст не верујемо, јер би се иначе већ данас сви борили! До ноката је догорело, а Србија ћути! Ћути и трпи! Јесмо ли ми то већ нестали? За шљам знамо да није нестао, али где је права српска интелигенција: професори, лекари, глумци, инжењери, књижевници, економисти, правници…? Где су студенти, где је младост, по природи пуна бунта и пркоса? Где је прави српски домаћин, глава и заштитник породице? Где нам је храброст да јасно и гласно кажемо: доста је било, нас је више и против нас не можете? Чега се плашимо кад смо већ све изгубили? Или заиста нисмо већина, већ смо постали угрожена врста у сопственој кући?

    И у све набројано не верујемо, али верујемо онима који су безброј пута до сада слагали?!? Верујемо толико, да им опет дајемо поверење да нас воде!?! Где да нас воде? И ко нас води? Јесу ли то наши јунаци које ћемо у књиге да ставимо и о којима ћемо да певамо? Шта ми можемо са колена на колено да препричамо – турску серију или Великог брата? Је ли то будућа историја за нашу децу?

    Зато сам љута на свој народ! Љута сам много, али не могу да га не волим! Попут Бориног анђела, нахватала му се паучина на очима! Пробуди се, Србине! Покрени се, Србине! Погледај дом свој, Србине! Прво растерај паучину, па крени да чистиш! Требаће времена, много је прљаво, али ако не кренеш одмах, биће још прљавије! Ником и никад није било лако у земљи Србији, па не може ни нама! Али једном ћемо морати да се суочимо са сопственим греховима, да би могли да почнемо да их окајавамо! А зашто да то не буде данас?

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/jelena-brkic/pogledaj-dom-svoj-srbine.php

  36. Varagić Nikola каже:

    Зашто сам за Двери (и даље)?

    Владимир Димитријевић

    Докле год Покрет не буде правио труле компромисе, докле год буде слушао глас малог човека, дотле сам ту где јесам, и помагаћу колико могу.

    06.07.2012

    У среду, 4. јула 2012, на дан кад је, 1941, Броз из Загреба стигао у Београд да у Србији изазива грађански рат, у новинама које припадају Рингиеру, човеку Билдерберга на нашем медијском простору, појавио се интервју са некаквом стриптизетом и порно – глумицом која је причала о сексуалним изопаченостима наших политичара, углавном доскора владајућих. С каквим циљем је текст објављен, и зашто баш сада, док се преговара о новој влади, није ми јасно (и не занима ме). А да је за повраћање – јесте; и да личи на истину – личи.

    Јер, политичари, који су огрезли у лажи, покварености и себичлуку (осим часних изузетака), налазе се у душевним стањима која их лако воде у изопаченост сваке врсте. Уосталом, њихови узори, из глобалистичке врхушке, са самог шиљка пирамиде анителите (пирамида је, с оком у троуглу, приказана на доларској новчаници, и о њој сте већ читали), одавно чине исте такве гнусобе, јер служе кнезу овог света и његовим хордама. (О томе у мучном, тешком за гледање, али врло истиноликом филму Стенлија Кјубрика, „Широм затворених очију“, после чијег снимања, а пре монтаже, овај режисер, упућен у тајне светске олигархије, изненада умире. )

    Својевремено сам, за крагујевачке „Погледе“, објавио приказ књиге Лорин Стратфорд, „Сатанино подземље“, објављене 1988. године у САД. Лорин је била жртва једног од великих власника порно – индустрије, коме ју је продала маћеха (око 500 хиљада деце годишње у САД бивају жртве порно-индустрије). На њој су се иживљавали на различите начине, али је она у књизи открила да ју је њен господар „издавао“, између осталог, и политичарима, судијама, адвокатима, који су је на најстрашније начине злостављали.

    „Кад политичар скине одећу, више није политичар“, записала је Лорин Стратфорд. То се видело и из текста објављеног у Рингиеровој жутој штампи 4. јула ове године у Београду. Ни нама, дакле, не недостаје светског сатанизма. Духовни потомци Јосипа Броза уклапају се у глобалне трендове. Зато нам и јесте овако у држави: нема благослова Божјег, а народ изумире огромном брзином, при чему жртава породичних сукоба и саобраћајних несрећа има као да је рат.(Јесте, рат је, само необјављен, и утолико страшнији; рат са духовима злобе у поднебесју – а како рече Шарл Бодлер, највећа обмана сатане састоји се у томе да нас увери како он не постоји. )

    Ако је тако (а очито је да јесте, јер никад, осим у доба пре потопа, нисмо имали вишу технологију и нижи морал), онда је јасно да је борба за свет Божји, у којој учествујемо, нешто што од нас захтева потпуну свест о процесима који се у свету одвијају. А о томе је, још деведесетих година прошлог века, говорио генијални руски философ и социолог, Александар Панарин. У свом тексту „Агенти глобализма“ (Летопис Матице српске, јануар –фебруар 2012, стр. 108–135 ), он је изучио разлоге због којих су елите Русије Јељциновог времена (а то се, наравно, односи и на нашу елиту, с тим што „јељцинизам“ код нас не пролази) мрзеле свој народ.

    Глобалистичка политика је, свуда у свету, антинационална зато што они који је воде желе да из корена мењају историју народа из кога потичу, и да прецртају све што је било до тада (тако су чинили и бољшевици, у име „светлије будућности“). Панарин каже да је у традиционалним друштвима елита овако или онако слушала свој народ, да би, ако ништа друго, могла да и даље влада. Тако није у Русији Јељциновог доба: „Из разорене земље износе се сваке године десетине милијарди долара, док се наставницима у школама годинама не исплаћују плате, деца на самим часовима падају у несвест од хроничног изгладњивања, половина становништва има приходе који не досежу до званично проглашеног минимума преживљавања (који је бар трипут мањи од стварно потребног). Апсурд свих тих „реформи“ оног трена се разјашњава, чим јасно схватимо да земљом влада глобална елита (подвукао В. Д. ), која се већ одавно потајно опростила од своје нације и не сматра „овај“ народ својим.

    Ако се на некаквим затвореним глобалним форумима донесе одлука о наглом смањењу економског, војног или чак демографског потенцијала наше земље, онда ће је наши законопослушни глобалисти испунити – на то их обавезује глобална самосвест и њихови интереси“.

    Сада нам је јасно – Србијом, као и Русијом у доба Јељцина, углавном влада глобалистичка антиелита, која послушно испуњава налоге „светске закулисе“ (Иван Иљин). И та анителита у нас је усвојила антиморал својих господара и налогодаваца: приче порно-глумице и стриптизете у Рингиеровим новинама 4. јула 2012. звуче више него логично. Светом управља олош најгоре врсте, људи који су то само по спољашњем обличју (зато они тако страсно желе да планету сведу на „златну милијарду“, а да остале побију: служе духу уништења, оном који Фаусту каже да већ хиљадама година води борбу против најжилавије космичке појаве, живота, али да никако не успева да победи). А њима сличних све више је и овде, у земљи потомака Светог Саве.

    Какве ово везе има са „Дверима“?

    У мом животу – има велике везе. Јер, од када сам постао свестан хришћанин, у двадесетој години, надао сам се да ће се у Србији појавити не симулакрум и симулација људи који су у политички живот ушли трудећи се да у њега унесу хришћанска начела, него они који ће настојати да високо држе стег на коме пишу речи Владике Николаја: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека“.

    У доба када ми се утроба преврће од похлепне превртљивости политичара, који су заборавили да политика није брлог у коме се прасци ваљају, него страшна и света служба народу и држави, постоје људи који сматрају да је политичка начелност (која извире из хришћанског морала) и даље основа друштвеног деловања.

    Показало се то, недавно, у Чачку: имали су могућност да уђу у власт, и „деле колач„са досадашњим власт имајућима. Поставили су као услов спровођење дверјанских принципа (политика није оно што је добро само за мене, него оно што је добро за заједницу којој припадам, па, самим тим, и за мене), и, наравно, нису ушли у локалну владу: потенцијални коалициони партнери су их желели само као „козметику“, на шта се, наравно, није могло пристати.

    То непристајање ми је опет дало наду да, како рече песник, „није све пропало кад пропало све је“. „Двери“ су глас обичних, поштених, у транзицији жедних преко воде опљачканих и упропашћених људи, који и даље мисле о моралу као основи сваког, а нарочито политичког, деловања. Зато су медијски маргинализовани, на изборима покрадени, сиромашни материјално. И треба да буде тако. Јер, како рече Конфучије: „У време кад држава напредује, срамно је бити сиромашан и непознат; у време кад држава назадује, срамно је бити славан и богат“.

    У току предизборне кампање, причао ми је млађи суграђанин, који једва крпи крај с крајем, али је частан отац породице: „Рекао сам Бошку Обрадовићу: „Бошко, убедио си ме, током свог ТВ наступа, да гласам за вас. Будете ли овде, на локалу, направили трули компромис, долазим с мотком у страначке просторије да вам све полупам“. И урадио бих тако“. Ту сам причу понављао где год сам са „Дверима“ био у предизборној кампањи: јер, то и јесте глас оних који га дали Покрету за живот Србије.

    Докле год Покрет за живот Србије буде ишао за Христом и борио се, пре свега, за обнову личног и породичног морала, док год не буде правио труле компромисе и док не буде продавао крсте за масне прсте, док год буде ослушкивао глас малог човека, жељног правде и поштења, па тек онда хлеба, дотле сам ту где јесам, и помагаћу колико могу. Надам се да ће тако остати трајно.

    По речи Владике Николаја – ако Срби напусте теодулију, служење Богу и ближњима кроз Христа, престаће историја Србадије и почеће историја мангупарије. Дверима није место у историји мангупарије, ни на онаквим насловницама Рингиерових новина. А за све остало – нека буде воља Божја.

    Ако буде века, биће и лека: желе ли Срби да постоје као заветни, светосавски и светолазаревски народ, Бог ће им у томе помоћи, и Двери ће, кад-тад, добити прилику да остваре своју визију породичне Србије. Ако је обрнуто, треба остати на путу Истине, јер је Христос, у Кога верујемо, Пут, Истина и Живот, и Његова је коначна. „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“, рекао је један руски калуђер бољшевицима. Ако, дакле, бој не бије број, него сој, онда се нађимо међу онима који су решили да свој сој докажу служењем Богу и Србству, у које верују. Није то мала вера, поготову ако је, а ја видим да код дверјана јесте, заснована на нади и љубави.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zasto-sam-za-dveri-i-dalje.php

  37. Nikola каже:

    Косовско питање: Коме се жури и шта се чека?

    Бранимир Нешић

    И Дачићу и Вучићу се, по косовском питању, жури да буду већи Борис од Тадића…

    Београд, 05.12.2012

    Кога змија уједе и гуштера се плаши.

    Ивица Дачић, омладински јуноша Слободана Милошевића, потпуно одговара главној улози у наведеној пословици. Као неко ко је био у Милошевићевој администрацији, и који се очигледно плаши силе оних који су Србију бомбардовали 99. и организовали октобар 2000, не жели више да им покаже зубе, већ, бестидније од Бориса Тадића, своју косовску политику дефинише на следећи начин: „Све дајем, само столицу не дајем, барем на пар месеци…“

    Подсетићу и себе и све друге да су његови слогани на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима били: Ивица Дачић – ОДЛУЧНО; Ивица Дачић: ЈАСНО; Ивица Дачић – ЧВРСТО! Од одлучности, јасноће и чврстине дежмекастог Ивице није остало ни трага, пре би се за њега могле везати следеће одреднице: СМУЋЕНО, ДВОЛИЧНО, МЛАКО…

    Од свих великих речи из његове предизборне кампање, где су маркетиншки стручњаци покушали да од Ивице у подсвести грађана направе Слобу број 2 и тако привуку у себе повучене Милошевићеве присталице (положај тела на плакату, фризура, поруке које шаље, као и црвена петокрака која се после 10 година вратила на сцену, а да о почетку кампање – фамозно хапшење шиптарске полиције – и не говорим…), од свих тих великих речи није остало ништа. Чак се ни на Јутјубу тешко могу наћи клипови из кампање који би данас, ево, само после неколико месеци од (свакако покрадених) избора, свим гласачима који су дали подршку СПС-у могли да послуже као доказни материјал да их је њихов јуноша Ивица преварио и то, богме, жестоко.

    Уместо свих изговорених и лоше напамет научених патриотских кампањских порука, Ивица нам сада поручује да ће за мандата ове његове владе проблем Косова бити дефинитивно и коначно решен, и да га, о гле великог родољуба, неће остављати потомству на решавање.

    Шта значе ове Ивицине речи о коначном решењу Косова? Два су одговора: или ћемо повратити потпуни суверенитет на Косову и Метохији (а сви знамо како се то ради), или ћемо Косово и Метохију ПРЕДАТИ (читај ИЗДАТИ) Шиптарима. Просто, нема другог коначног и дефинитивног решења косовског питања.

    Пре него што наставимо са проучавањем јуношиних речи, морамо да одговоримо на следеће питање: може ли Косово дефинитивно и одмах да се реши? Косово прати Србе од 1389. године, и увек је представљало проверу националне зрелости, одважности, храбрости и спремности на личну и свенародну жртву. Некада је косовска провера била интензивнија, некада се одражавала бар у преношењу памћења и завета да Срба без Косова и косовске провере, прецизније косовског завета – нема, али никада није престајала да нас изнова и изнова проверава.

    Можда ће ово некима деловати као доста пута поновљена фраза, некима романтичарски изговорена парола, али она је, напросто – чињеница. Од косовске провере се не може побећи, бар ако живиш на Балкану; косовско равнање стиже свакога Србина ма колико он хитао к њему или бежао од њега. Једноставно, стиже, и то је тако.

    А сада, да се вратимо на јуношу. Ивици се, очигледно, жури! Или је умислио да нерешиво може одмах да реши. Шта је Ивица хтео да поручи грађанима Србије, које решење жели да спроведе у дело, прво или друго КОНАЧНО решење? Прво решење сигурно није хтео да понуди. И то је јасно свима, јер сви знамо да смо далеко од тренутка када ћемо и биолошки и економски и духовно и војно и геостратешки бити у ситуацији да повратимо интегритет на Косову и Метохији, што не значи да до тог тренутка нећемо доћи кад-тад у будућности. Дакле, ако није прво коначно решење, онда је Ивица мислио на друго решење: решио је да – ИЗДА КОСОВО! И све што ради заиста указује на ту његову решеност и журбу!

    Ево, сада са полицијом се спрема да пребија Србе на Јарињу; од Милошевићеве историјске реченице, упућене Србима на Косову: „ Нико не сме да вас бије!“, дођосмо до Слобиног јуноше Ивице који ће пендрецима српском народу да објасни да има некога ко ће да их бије и да Резолуција 1244 и Устав Србије више не важе.

    Шта нам поручују Томислав Николић и Александар Вучић, врли наредњаци, негдашњи челични радикали?

    У кампањи су нам говорили да ће Боркове споразуме и потписе поништити, да оно што су Борис и Борко потписали њих не обавезује (речи Томислава Николића у Косовској Митровици), да ће све Боркове споразуме открити и показати јавности и да ће Србе са Косова укључити у будуће преговоре. Шта је било са свим тим предизборним обећањима? Где су дела у ових неколико месеци владе? Ништа и нигде, појео вук магарца.

    Вучић је потпуно променио плочу, и сада нам говори: „Морамо да прихватимо оно што је Борко потписао, једноставно морамо, тешко нам је али морамо; знате, нисмо ми криви, већ Борис и Борко, ми једноставно морамо да прихватимо…“ Ко каже да морамо?! Не морамо да прихватимо!

    Већина грађана Србије, у великој мери и они који су гласали за напредњаке на недавним (и свакако покраденим) изборима, кажу да не морамо и да не желимо да прихватимо ДС преговоре са Вашингтоном и Бриселом; Руси нам свакога дана поручују да не морамо да прихватимо издају Косова и Метохије, неколико држава чланица ЕУ нам то такође поручују, поручују нам и Кинези, Белоруси… Само Вучић нам, слабо одглумљено, поручује да морамо да се одрекнемо Косова! Врли нови министар војни и шеф свих тајних служби једино где се слаже са Ивицом јесте у овој „журбеној“ косовској политици; ту се, ето, потпуно слажу.

    А шта ради председник Тома? Његов једини „успех“ у ових пар месеци јесте што је почео да рехабилитује Тадића. Ево, народ већ прича: „Људи, па онај килави и болешљиви манекен бар није подизао преговоре на ниво два премијера и две државе, бар је одуговлачио са предајом, а овај се само кисело церека и све им даје као луд!“ После Бориса – Тома! Где се жури председнику Томи? Можда жели да узврати, да не кажем да се одужи на журбу бриселске администрације од 20. маја када су му честитали изборну победу 5 сати пре затварања бирачких места?!

    Ево, очекујем сада све оне врле напредњачке аналитичаре, од оног поприлично пуначког Ђуке, па до неких напредњачко стандардно не-пристрасних аналитичара, који су прошле године оркестрирано ширили гласине да Тадић и Ђилас финансирају Двери са намером да скину наредњацима гласове, како већ шиље перо да опале поново по Дверима. Господо, само изволите, али знајте да се време убрзава и да вам откуцава сат све брже и брже!

    Ако не чујете шта народ прича и колико је незадовољан, ако вас не брине ово чудно народно нереаговање, онда нисте ни способни да се бавите Србијом и њеним грађанима. За пар месеци владавине задужили сте земљу за две милијарде евра (толико сте државних обвезница продали на тржишту хвалећи се ниским каматним стопама), продајете најплоднију земљу на свету Саудијској Арабији, спремате се да продате Телеком и ЕПС, и журите се, стварно се журите да решите питање Косова.

    Колико год ви журили да спроведете у дело оно што сте обећали онима који свакако нису грађани Србије и учесници на недавно одржаним (и свакако покраденим) изборима, не треба заборавити да постоји неко ко у рукама држи све време овога света и који све нас посматра.
    Он ћути и чека, народ ћути и чека!

    Шта се чека?

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/branimir-nesic/tekstovi/kosovsko-pitanje-kome-se-zuri.php

  38. Nikola каже:

    SPC uputila Dačiću i Nikoliću politički memorandum u osam tačaka

    | 06. 12. 2012.

    “Nedeljnik” je objavio navodni tajni memorandum SPC u osam tačaka koji je sa propratnim pismom patrijarh Irinej uručio predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću.

    U pismu, Sinod SPC traži od predsednika i vlade da odbiju predlog o integrisanom upravljanju i u osam tačaka izneo svoj plan za rešenje kosovskog problema – od „poništavanja granice Petra Stambolića“ do zahteva za uklanjanje američke vojne baze Bondstil.

    Prenosimo delove pisma:

    „Poštovana Gospodo, današnji čelnici Srbije i srpskog naroda, na čijim plećima je najveća odgovornost u ovom trenutku za sudbinu države i budućnost naroda! Crkva Svetosavska Pravoslavna, koja je bila i ostajala sa narodom i sa državom i bez države; koja je i danas ostala sa njim na Kosovu i Metohiji i svugde gde ga ima (pa će i ostati na Kosovu bez obzira šta se sa njim događalo); na osnovu vekovnog iskustva i vernosti narodu, potpuno svesna šta se dogodilo i šta se događa, kao i svoje istorijske odgovornosti, slobodna je da Vam preko svog Svetog Sinoda, ukaže na nekoliko suštinskih problema i pitanja koje bi trebalo razrešiti pre bilo kakvog regulisanja i rešavanja problema praktične prirode, vezanih za Kosmet:

    1. Pre konačnog u praksi zaokruživanja nezavisnosti Kosova, bombardovanjem i terorizmom izdvojenog iz Srbije i prećutnog pristajanja Srbije na njega, zar ona nije dužna da prvenstveno od strane međunarodne zajednice zahteva ispunjenje odluka Kumanovskog sporazuma i poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu koje je Srbija postala i do danas ostala celovita članica Ujedinjenih nacija?

    2. Da li se može i sme prinuditi Vlada Srbije da prihvati “integrisano” ili bilo kakvo drugo postavljanje granica unutar Srbije čime se gazi Ustav države, i to bez saglasnosti Skupštine, ugrožava celovitost jedne članice Ujedinjenih nacija i negira Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti? Pri tome se ne može izgubiti iz vida ni činjenica sa kojom je javnost upoznata da je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak da se uredba o granici sa Kosovom proglasi protivustavnom.

    3. Zar pre prihvatanja čudnih i nerazumnih priča o “podeli Kosova”, Skupština i Vlada Srbije nisu obavezne da preispitaju i ponište nezakonito davanje svog dela – od Zvečana do Jarinja – Pokrajini Kosovu i Metohiji, od strane Petra Satmbolića, nepotvrđeno nijednim državnim aktom, pa ni Skupštinom ondašnje Srbije. Treba znati da severni deo: od Zvečana do Jarinja, i na zapad od Kosovske Mitrovice do Zubinog potoka i Gazivoda, nikad nije bio u sastavu ovakvog Kosova. Čak je i u vreme nacističke okupacije to bio deo Nedićeve okupirane Srbije, a ne Musolinijeve “Velike Albanije” sa uključenom Metohijom i južnim i centralnim Kosovom (kao što i danas ponovo postaje pod vidom “nezavisnog Kosova”). Ako je nesrećni Nedić i pismeno potvrđivao da donosi svoje odluke “po naredbi okupatorskih vlasti” kakvo opravdanje će moći naći današnja Vlada pred sutrašnjicom, u vezi prihvatanja granica, i to tamo gde ih čak ni hitlerovska okupatorska vlast nije postavljala?

    4. Ono što se očekuje od sadašnje Vlade i Skupštine jeste da namesto prihvatanja “integrisanog upravljanja granicom” preispita sve dogovore prethodne Vlade o “prelazima” koje nisu potvrđeni Skupštinom.

    5. Ono što je takođe osnovna dužnost sadašnjih državnih organa Srbije jeste da pre bilo kakvih drugih razgovora i dogovora zahteva od međunarodne zajednice: omogućavanje i garanciju povratka hiljada prognanih sa Kosova i Metohije, obnovu porušenih stotinu i više hramova i hiljada domova, donošenje Zakona o restituciji društvene i crkvene imovine na Kosovu i Metohiji, o kaubojskom bespravnom zaposedanju “Bondstilom” Srpske zemlje i rudnog blaga na Kosovu.

    6. Neophodno je takođe prethodno međunarodnim sudom ispitati sve izvršene zločine na Kosovu i Metohiji, sve do vađenja organa, za koje niko nije odgovarao i ne odgovara, a kako se stvari odvijaju – neće ni odgovarati, s obzirom da su projekat nezavisnog Kosova, i sve što se u njegovom ostvarenju dogodilo i događa, pomogli, izvršili i odobrili isti oni koji su, po najnovijem priznanju bivšeg ambasadora SAD u Hrvatskoj Galbrajta, odobrili i podržali etničko čišćenje stotina hiljada Srba iz Hrvatske “Bljeskom” i “Olujom”.

    7. Najnovije proglašenje nevinim generala Ante Gotovine i Mladena Markača od strane Haškog suda (ovih dana se očekuje i oslobođenje Ramuša Haradinaja – prošlog utorka još se nije znala odluka Haškog tribunal, prim aut.), pri čemu su Srbi učesnici građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, osuđeni na hiljade godina zatvora od istog suda (glavnima među njima uključujući i generala Lazarevića, borca za otadžbinu na Kosovu – tek će biti suđeno), očevidno, predstavlja svaljivanje od strane pobednika eventualne krivice i zločina u eks-Jugoslaviji na Srbe, a istovremeno i opravdanje svoga učešća u razaranju Jugoslavije i rasparčavanju Srbije, naročito stvaranjem nezavisnog Kosova na njenom tlu. U suštini ovde se radi o konačnom ostvarenju sa određenim izmenama, nacifašističkog “poretka” i projekta na tlu bivše Jugoslavije, osobito što se tiče Srbije i Crne Gore. Da je to tako i da se Srbija doživljava kao potpuno razvlašćena zemlja, to se vidi ovih dana po slavljenju Velike Albanije ne samo na Kosovu, nego i u Preševu i Bujanovcu, Makedoniji… Sa Kosova se Tači obraća premijeru Dačiću (sa kojim Premijer zvanično razgovara iako poternica Srbije protiv njega zbog terorističkog otimanja Kosova nije povučena) da se oseća veoma ponosno “što smo dobili tu bitku, taj rat” – “pobedili smo u ratu, pobedićemo i u miru”, iz Preševa ga pozivaju: ”Dođi ti, pa skini spomenik” – preševskim teroristima, u Novom Pazaru stoji mesecima spomen ploča fašisti Šiptaru zločincu – čik da ga neko skine! Sve to potvrđuje da “integrisanim upravljanjem administrativnih prelaza” prema Kosovu, samo se priprema, predviđeno moćnicima, dalje rasparčavanje Srbije, pravcem Preševa, Stare Raške (zvanog okupatorskim imenom “Sandžak”), Vojvodine…

    8. Ovome da dodamo i sledeće, nimalo beznačajno: onima koji sprovode korak po korak stvaranje nezavisnog Kosova, nije svejedno koja vlast u Srbiji će to aminovati. Zato taj “vruć krompir” samorazaranja, utrampljuju, ne “svojim” evroslinavcima, nego onima koje je narod izabrao zbog njihovog nacionalnog opredeljenja. Kad Kosovo predaju, misle takvi, oni koje je narod izabrao smatra, a i sami to tvrde, naslednicima oslobodilaca Kosova, i to baš na stogodišnjicu njegovog oslobođenja, ko će onda moći u budućnosti dovesti pod znak pitanja pravdu i pravednost tog čina?!“

    Nadamo se, poštovana Gospodo, najodgovorniji danas za sudbinu Srbije i dostojanstva Srpskog naroda, da će te ovaj naš stav i mišljenje Crkve shvatiti kao izraz duboke brige i zabrinutosti za ono što nam se svima događa, i želju da Vam se pomogne u donošenju i sprovođenju sudbonosnih odluka za budućnost države i naroda.

  39. […] до пре пар месеци рачунали и СНС и СПС (видети текст: ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ). Дакле, да сада на власт дођу и Двери и Наши и Образ и […]

  40. Varagić Nikola каже:

    BOŠKO OBRADOVIĆ: NARODNI FRONT (2) ILI KAKO JE VUČIĆ POSTAO LIDER DRUGE SRBIJE?

    četvrtak, 04 jul 2013

    Da li je promenio bilo koga od žutih i američkih ljudi u policiji, tužilaštvu i sudstvu? Nijednog!

    Ne želim da trošim vreme na analizu političkih kriminalaca, koje predstavljaju Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Oni će ionako završiti kao moneta za potkusurivanje stranih centara moći kojima verno služe, a obrisaće ih lično Aleksandar Vučić kao predizborne adute na nekim od sledećih izbora na kojima treba naći žrtveno jagnje za sve što ne valja u državi i obezbediti novi mandat na vlasti. Želim da ovom prilikom govorim o onome o kome naši mediji više ne smeju da izgovore nijednu kritičku reč i koji se velikom brzinom približava statusu novog Tita. Svakodnevno smo svedoci sve više onih sramnih preletača i ulizica koji se kunu da sa Njegovog puta neće skrenuti.

    Veoma retko danas možete pročitati otvorenu političku analizu fenomena zvanog Aleksandar Vučić. Kako je političar koji je ubedljivo izgubio izbore na kojima se jedino kandidovao pod svojim imenom (za gradonačelnika Beograda) uprkos tome za godinu dana postao najmoćniji političar u državi? Hajdemo od početka ove jedne od najuspešnijih stranih obaveštajnih operacija u novijoj istoriji Srbije.

    Kao što je Vojislav Koštunica poslužio petooktobarskim revolucionarima kao kišobran za dolazak na vlast i uništavanje srpske privrede, kulture i države u celini, tako je i bolesna lična politička ambicija Tomislava Nikolića da po svaku cenu postane predsednik stranke i države pre penzionisanja poslužila Aleksandru Vučiću da pod tim plaštom napravi najuspešniju prozapadnu političku stranku u Srbiji novijeg doba – LDP plus. Ne zaboravimo da je na taj način uništena i najveća opoziciona nacionalna politička stranka. Slede, kao prvo, uzimanje Montgomerija i drugih stranaca za političke i marketinške savete (sve do promene ličnog izgleda koji se menja u skladu sa promenom političkih ideja), kao i tajkunske i druge pare za pravljenje stranke. Čitav politički manevar zadržavanja poslaničkih mandata u Skupštini Srbije, medijska prohodnost i sve druge potrebne ispomoći došle su kao direktna investicija Demokratske stranke i tadašnjeg šefa svih bezbednosnih službi u Srbiji Mikija Rakića, koji postaje i ostaje Vučićev blizak prijatelj. Dakle, dok se predstavlja kao opozicija žutom preduzeću, koje uništava Srbiju, Vučić druguje sa srcem ove kriminalne družine i direktno preko njihove pomoći formira novu stranku – danas vladajući SNS. Da li znamo šta sve proističe kao njegova obaveza iz ovog prijateljstva i dugova Aleksandra Vučića prema domaćim i stranim mentorima koji su ga doveli na vlast?

    VUČIĆEVI POLITIČKI ŠTIĆENICI Ovo bi žuti danas trebalo posebno da imaju u vidu kada se žale na novu vlast. A, ako malo pažljivije pogledamo, i ne žale se, već spremno čekaju na klupi da uđu kao rezervni igrač i naprave veliku koaliciju pre ili posle sledećih izbora, koja je u stranim centrima moći i zamišljena još prilikom rascepa u SRS. Najbolji dokaz tome je čuvanje Đilasa na čelu Beograda lično od strane Aleksandra Vučića, koji je ucenjivao koalicione partnere iz SPS za smenu vlasti u malim opštinama i gradovima, a neće u Beogradu, koji ima najveću političku težinu u Srbiji. Pita li se iko zašto je Đilas i dalje gradonačelnik?

    Ali nije Aleksandar Vučić pokrovitelj samo Đilasu. On ima više svojih političkih štićenika. On je Mlađanu Dinkiću, koji uopšte nije bio potreban za stvaranje vladajuće većine, dao kompletna ministarstva u kojima je novac, što mu nije dala nijedna koalicija u poslednjih 13 godina, ali jeste Vučić. Vučić najbolje zna da glavni agent MMF i Svetske banke u Srbiji mora biti na tom mestu, dok Vučić i njegovi lično ne preuzmu tu ulogu.

    On direktno uzima Rasima Ljajića u vlast i podržava dalji razvoj njegove parastranke kao rezervne koalicione stranke i gura je svuda na lokalnim izborima da izlazi ili samostalno (kao u Kosjeriću) ili na listi SNS (kao u Zaječaru).

    On podiže iz politički mrtvih Vuka Draškovića i sklapa sa njim strateško partnerstvo u Trsteniku i stavlja ga na listu SNS u Zaječaru, a biće i predavač na novoosnovanoj Političkoj akademiji SPO za služenje interesima stranaca u Srbiji.

    Na kojim izborima i kome je Aleksandar Vučić obećao da će biti zaštitnik Dragana Đilasa, Mlađana Dinkića, Rasima Ljajića i Vuka Draškovića, da ne govorimo o Ivici Dačiću i SPS, koje direktno štiti od istrage o susretima sa mafijaškim šefovima i raznim kriminalnim radnjama?

    Posebna je tema kako je Aleksandar Vučić postao otelotvorenje svih političkih snova i želja Druge Srbije, koja u ovom trenutku nema boljeg glasnogovornika u domaćoj javnosti. Političar koga podržavaju Vesna Pešić, Nenad Prokić i drugi veterani „denacifikacije Srba” nesumnjivo je to zaslužio svojim novim vidicima (naočarima) i literaturom u kojoj prednjači „sveto pismo” Druge Srbije Filosofija palanke Radomira Konstatinovića. Od najvećeg srpskog emigrantskog pisca Laze M. Kostića, čija je sabrana dela svojevremeno štampala SRS, do Radomira Konstatinovića, moguće je preći put samo uz promenu identiteta i vratolomiju mozga, koju je Vučić nesumnjivo morao da napravi da bi postao prihvatljiv kolonijalnim gospodarima Srbije.

    Možda je Aleksandar Vučić u pravu ako ne vidi ozbiljnu prepreku u nama, njegovim ovozemaljskim političkim protivnicima, ali definitivno potcenjuje mističnu snagu naših svetih predaka, na koje je udario pokušavajući da izmeni srpski nacionalni identitet kroz promenu vidovdanskog smisla srpske istorije. Tu bitku Aleksandar Vučić neće moći da dobije i od ovog Vidovdana, koji izgleda toliko pobednički po njega, zapravo počinje njegov definitivni politički poraz.

    VUČIĆEVI REZULTATI NERADA Da li je Aleksandar Vučić promenio bilo koga od žutih i američkih ljudi u policiji, tužilaštvu i sudstvu? Nijednog!

    Da li Aleksandar Vučić istražuje bilo koju pljačkašku privatizaciju izuzev one 24 koje mu je naložila EU? Nijednu!

    Da li, pored medijskih hapšenja domaćih tajkuna koja ni posle godinu dana vlasti nisu završila nijednom pravosnažnom sudskom presudom, Aleksandar Vučić sme da pošalje inspekciju rada, ekološku inspekciju ili bilo koju drugu istragu u bilo koju stranu firmu u Srbiji, recimo u Fijat?

    Da li je bilo koji žuti tajkun završio na robiji?

    Da ovde i ne govorimo o Kosovu i Metohiji kao simbolu nacionalne izdaje nove vlasti, ili putu u EU po svaku nacionalnu cenu, ili o obavezi promene nacionalne svesti u srpskom narodu, koju su nam isporučili Vučićevi nemački prijatelji, sa kojima je bliži nego što je to bio Zoran Đinđić.

    O medijskoj cenzuri i držanju medija u svojoj ruci kao u najbolja Đilasova vremena (vidi se ko mu je bio učitelj kako se to radi) suvišno je govoriti. Toliko ulizivanje novinara, tolike pohvale koalicionih i opozicionih političara, toliki preletački rast SNS… Kao vrhunac može se navesti primer Utiska nedelje, u kome, pored Aleksandra Vučića, gostuju još jedino bivši član LDP, koji podržava svaku reč koju izgovori njegov novi lider, kao i politički analitičar koji se slaže sa svakom misli koju izrekne novi vladar. Tu čak nema ni nekog drugog iz vladajuće koalicije ili lažne opozicije iz DS i LDP, koja se ni po čemu više ne razlikuje od politike SNS, a kamoli nekoga ko ima drugačije mišljenje od Aleksandra Vučića.

    Srbija danas funkcioniše po sledećem principu: za sve što je dobro u Srbiji treba da budemo zahvalni Aleksandru Vučiću i, ako imamo neki problem, obratimo se njemu i on će nam ga rešiti. A za sve što je loše u Srbiji i što ovu državu vodi u katastrofu, za to su krivi prethodni režimi i on nema nikakve veze sa tim, jer je samo potpredsednik Vlade i morate se javiti Ivici Dačiću. E, pa neće moći.

    Nemamo razloga da se bojimo da postavimo pitanje odgovornosti Aleksandra Vučića i da mu budemo istinska opozicija. Zašto drugi kalkulišu, i ima li uopšte bilo koga drugog ko nije u dogovoru sa Vučićem u ličnom i stranačkom interesu, i bez obzira na nacionalnu i državnu štetu – veliko je pitanje. Međutim, mimo političkih stranaka, uvek spremnih na kalkulacije, postoji svakog dana sve širi opštenarodni front građana koji neće novog stranog agenta poput Tita na čelu Srbije. Vreme je da se i organizujemo u zaštitu Srbije od nove titoizacije i definitivne pobede Druge Srbije oličene u Aleksandru Vučiću.

    (Nastaviće se)

    BOŠKO OBRADOVIĆ: NARODNI FRONT (1) ILI ZAŠTO SMO DOŽIVELI PORAZ?

    http://www.standard.rs/bosko-obradovic-narodni-front-2-ili-kako-je-vucic-postao-lider-druge-srbije.html

  41. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Čije su Dveri

    Rasplamsala se ovih dana interesantna polemika u novosmajlovićkinom najstarijem dnevnom listu na Balkanu. Povod za polemiku bio je nemili događaj na nekoj svečanosti u Tekerišu, na kojoj je prpošni aktivista Dveri Underlorda Dačića nazvao izdajnikom. Izgrednik je momentalno uhapšen, a Dačić se zdravo konsternirao.

    Mora da se zapitao – kuda to ide ovaj svet. Nazivati neistomišljenike i političke protivnike izdajnicima to je nekada bilo neotuđivo pravo SPS-a, a sada izdajnikom nazivaju njega, Dačića, osnivača nove religije. Došla su, izgleda, poslednja vremena.

    Uvreda nije lako pala ni ostatku SPS-a, a naročiti Branku Ružiću, koji je kao osnivača i pokrovitelja Dveri označio Demokratsku stranku. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo novo čuti jer sam mislio da su Dveri samosvojna NVO (jesi li prerasli u stranku?) koja održava tesne veze sa Demokratskoj stranci nesklonom Demokratskom strankom Srbije. Ali čudni su putevi gospodnji. Ovde, u Srbiji, svi su u sve umešani. Zato bezoblična smesa u kojoj živimo i jeste tako odvratna. Problem je, dame i gospodo, što je srpskim parlamentarnim strankama srpski parlament nekako tesan, pa stoga ne propuštaju nijednu priliku da nešto ušičare ispod žita, u sivoj zoni, to jest, u političkom podzemlju. Iako je malo ko od naših (i wonna be) državnika pročitao Makijavelija, svi do jednog su makijavelisti. Znate ono, cilj opravdava sredstvo. I pročaja.

    Rekao bih da je tesna saradnja parlamentarnih stranaka i vanparlamentarnih političkih grupa jedan od osnovnih uzroka manjkavosti naše demokratije. Parlamentarne stranke sklone vanparlamentarnim putevima žive u vekovnoj iluziji da se vanparlamentarni mudžahedini mogu korisno upotrebiti, pa posle – kada obave posao – odgurnuti u ropotarnicu istorije. To, međutim, tako ne funkcioniše. To vam je kao sa Aladinom i čarobnom lampom. Lako je protrljati lampu i pustiti duha, ali nevolje nastaju kada ti duh dosadi, pa naumiš da ga vratiš u lampu. Duh neće, pa neće, a ti si nemoćan, jer duha ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep jer je bestelesan. Tako su svojevremeno naši Aladini došli na ideju da trljanjem najvijačke čarobne lampe mogu da oslobode vrlo upotrebljive duhove, ali – jednom oslobođeni – navijački duhovi više nisu hteli natrag u lampu. Ti duhovi (za sada) skidaju kapitenske trake nepoćudnim fudbalerima, ali jednoga dana im može pasti na um da nekog državnog dilbera skinu sa prestola. Pa zar onomad, na onoj kukavnoj Paradi ponosa, umalo nisu izveli uspešan državni udar. Dačić je, recimo, nekada bio uzor-patriota i nesporni autoritet za Dverjane, pa gle šta ga je pre neki dan snašlo. Kako ono kaže narod: Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se olupaju. Ima i jedna bolja: Ko s đavolom ore, dupetom drlja.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cije_su_dveri.881.html?news_id=266503#sthash.INyPoaZw.dpuf

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

%d bloggers like this: