ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

јун 24, 2011

ИЗМЕЂУ КОМУНИЗМА И НЕОЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА

У САД је, недавно, једна невладина организација либералних хришћана (хришћана-левичара) упозорила републиканце, који су одани учењу Ayn Rand, да је пут којим они иду супротан учењуИсуса Христа.

Ayn Rand је била атеиста и заговорник либералног капитализма. Велики број утицајних људи у САД образован је под њеним утицајом. Међу њима је велики број хришћана и капиталиста. Била је велики противник социјализма, комунизма, фашизма инацизма.

Glenn Beck је дошао до податка да ту левичарску хришћанску НВО, која је критиковала републиканце због тога што следе Ayn Rand, финансира и George Soros (следбеник Karl-а Popper-а, у младостимарксисте, касније идеолога “отвореног друштва“ и либералне демократије).

Karl Popper је пореклом Јеврејин из Аустрије (атеиста). Ayn Rand је пореклом Јеврејка из Русије (атеиста). George Soros је пореклом Јеврејин из Мађарске (атеиста). George Soros данас је познат као финансијер покрета који ради на стварању “отвореног друштва“, подржава Демократску странку, ради на уништењу хришћанства и конзервативаца у САД, легализацији наркотика, идеологији хомосексуализма… Један је од највећих светских КАПИТАЛИСТА а бори се против капитализма и заговара светски СОЦИЈАЛИЗАМ. Познато је да је и Карл Маркс био Јеврејин из Немачке, атеиста. Сигмунд Фројд је био Јеврејин из Аустрије, атеиста.

После Библије, као најчитаније и најутицајније књигејудеохришћанске цивилизације, књиге које су највише утицале на развој атеизма, индивидуализма, капитализма и либералне демократије у евроатлантској цивилизацији а написане крајем 19. века, на почетку и током средине 20. века, биле су: “Капитал“ написан од стране Карла Маркса (“Capital“, Karl Marx), књиге (“откривање“ Ега) Сигмунда Фројда (Sigmund Freud), књига Karl-аPopper-а “Отворено друштво и његови непријатељи“ (“The Open Society and Its Enemies“) и “Atlas Shrugged“ од Ayn Rand. (Не треба заборавити и научни рад Чарлса Дарвина).

Конзервативци (републиканци) из Сједињених америчких државапредседника Барака Обаму (Демократска странка) називајумарксистом и социјалистом. Републиканска странка (Republican Party)  била  је победник у Грађанском рату (друга половина 19. века) и заслужна је за укидање ропства у САД. Конзервативци (републиканци) су хришћани подељени на бројне хришћанске цркве и организације (Non-denominational, Protestant, Catholic, Ortodox…). Постоји више варијанти конзервативизма унутар САД (“liberal conservatism“, “conservative liberalism“, “libertarianconservatives“, “fiscal conservatism“). Конзервативце уједињују заједничке вредности, од вере у Бога, преко борбе против абортуса и генетског инжењеринга, идеја о држави икапитализму које су потекле од оснивача конзервативизмаЕдмунда Берка (Edmund Burke) до борбе за људска права (self-determination), до борбе против “социјалистичке државе“ и ПРОГРЕСИВАЦА (Progressivism - “socialism“, “communism“, „social liberalism“, „classical liberalism“).

Прогресивна странка (Progressive Party) је била најјача странка почетком 20. века у САД. Данас су њени наследници у Демократској странци (Democratic Party) и унутар “зеленог лобија“ (Green Party).

Председнички кандидат Демократске странке и прогресиваца, на изборима 2012. године, биће поново председник САД Барак Обама. Конзервативци још увек нису изабрали свог кандидата. Више кандидата је сада у трци за гласове конзервативаца – Републиканске странке – „Grand Old Party“ и “Tea Partymovement“.

За сада се издвајају три политичара за могућег лидера конзервативаца и новог председника САД. То су Mitt Romney, Rick Perry и Sarah Palin.

Одређен број републиканаца не подржава “Romneycare“ (“Оbаmаcare“) и због тога неће гласати за Mitt Romney-а (који јемормон и припадник “The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints“).

Део конзервативаца подржава Rick Perry-а за председника САД иако је повезан са  (доводи се у везу са) Билдерберг групом (Bilderberg Group) и глобалистима. Rick Perry је методиста („methodist„).

Део конзервативаца и припадника Tea Party movement подржао би кандидатуру Sarah Palin за председника САД. Када је рођена њен отац је био припадник Католичке цркве. Касније је мењао цркве. Она себе декларише као “Bible-believing Christian“ (Non-denominational Christianity).

У другој половини 20. века унутар САД настала је још једна јака странка, која има утицај на политику САД и почетком 21. века. То је Либертаријанска странка (Libertarian Party - „libertarian“ – left-wing anarchism, libertarian socialism). Политика ове странке је између “личних слобода“ и “економских слобода“, тачније, залаже се и за персонални и за економски либерализам. За лидера либертаријанаца данас важи Ron Paul. Близак је Републиканској странци и доводи се у везу са Tea Party movement.

 

Велики број припадника Tea Party (још увек) не подржава одређену странку и одређеног кандидата. Припадници Tea Partyзаговарају идеје конзервативизма и делом либертаријанизма. Пре свега – хришћанства и капитализма. Они траже кандидата који је хришћанин и лојалан својој држави, а не идејама социјализма (што мањи порези и што мање мешање државе у живот грађана), глобализма (да није члан Билдерберг групе) и неолибералне економије (да се не премештају фабрике у државе Трећег света, да штите средњу класу а не најбогатије капиталисте који стварају “Нови светски поредак“ и “светску владу“ – new world order и  world socialist government). Више су окренути унутрашњој политици и уређењу своје државе него уређењу и мењању света. За разлику од већине демократа (прогресиваца) и Европљана, подржавају Израел. Израел има јачи лоби у САД него у ЕУ. То је зато што су конзервативци у САД искренији хришћани. Као предводник (ауторитет) ово покрета све се више издваја млада радио водитељка Dana Loesch. Tea Party постаје Глас америчке нације, грађана САД, који воле своју државу. Можда ће постати и Трећа партија, права опозиција постојећој владајућој елити. Tea Party movement је настао пре око 2 године.

-

У Великој Британији на власти су конзервативци и либерали (Conservative Party и Liberal Democrats). У опозицији је странка левице (Labour Party). Слично је и у Немачкој. И у Француској. Европска десница је све слабија, све корумпиранија. Због велике везаности највећих европских конзервативних странака и њених лидера за неолибералну идеологију и економију, унутар Европе, као одговор на доминацију левице у држави и друштву, јача радикална десница (фашизам и нацизам).

Познато је да је велики део Европљана навијао да кандидат “прогресиваца“ Барак Обама победи на изборима у САД. Слична је ситуација и за изборе 2012. године. Све је извесније да ће Обама остати фаворит за већину грађана Европске уније.

Председник Русије Владимир Путин је једно време имао добре односе са председником САД Џорџом Бушом. Покушао је да изгради ближе односе између православних Руса и хришћана из САД. Међутим, делује као да је и за руску власт фаворит на изборима 2012. године, поново, Барак Обама. Председник РусијеДмитриј Медведев, који има симпатије глобалиста и подржава либерализам у Русији, отворено навија за Обаму. Русија је била комунистичка држава 70 година. И Русија је, попут ЕУ и САД, подељена на атеисте и хришћане. Део атеиста гради либерални капитализам, док је део атеиста остао веран идејама комунизма. Русија је данас капиталистичка држава. У њој се и капитализам и демократија граде, још увек се постављају темељи, а православно хришћанство се опоравља после вишедеценијског прогона и насиља које је вршено над хришћанима у Русији. Као кандидати за новог председника Русије који треба да буде изабран на изборима 2012. године помињу је Владимир Путин и Дмитриј Медведев. Уколико се Владимир Путин кандидује, он ће бити (поново) председник Русије.

Унутар Европске уније и Русије преовладава савез хришћана(конзервативаца) и неолиберала, али тај савез је на штету хришћана, јер елита спроводи неолиберална начела. Идеологија неолиберализма, када се не рачуна економија, јесте фузијасоцијализма и либерализма, дакле, идеологија левице. Затоконзервативци из САД на Европу гледају као на “социјалистичку творевину“. Још увек, и Русију, виде као на комунистичку државу. Руси су, за ралику од већине народа из држава ЕУ, све више везани за своју (православну) цркву и последњих 20 година међу њима расте патриотизам (национализам) – идеологија деснице. Са том појавом, и економско-војним опоравком, расту и империјалне тежње, па се сукоб између хришћана из Русије и хришћана из САД све више догађа због различитих политичких и економских интереса (сукоб два национализма, или тачније, дваизолационизма, па отуда толико великог неразумевања између грађана Русије и САД у протеклих 150 година) а све мање збогидеолошких несугласица (сукоб између комунизма икапитализма, хришћанства и атеизма, што је била основа сукоба током Хладног рата). Тај сукоб је пре свега сукоб владајућих елита, које имају супростављене личне интересе, и у нешто мањој мери, сукоб настаје због верских разлога (односа Православне и Протестантске цркве и њихових верника). Владајућа елита Русије још увек није (потпуно) “инкорпорирана“ у систем владања који стварају Билдерберг група, Трилатерална комисија и Римски клуб (две организације су основане у западној Европи а једна у САД, и заједно контролишу Међународни монетарни фонд, Светску банку и Светску трговинску организацију, у коју Русија још увек није примљена). Део владајуће елите Русије чува традицију комунистичке борбе против “империјалног Запада, Ватикана и Волстрита“, а део чине припадници хришћанске вере и Православне цркве, која велика сметња остваривању циљева глобалиста, из владајуће елите Запада.

ВЕРА И “ПОМЕРАЊЕ ПЛАНИНА“

У Србији је на власти, како сам већ писао на блогу, “неолиберални режим деце комунизма“. Србија је окупирана држава. Један део територије је под физичком окупацијом(Косово и Метохија), остатак Србије је под “меком“ окупацијом(спровођење колонизаторске политике кроз државне институције и медије и контрола над привредом и токовима новца).

Осим ограниченог учешћа неких продесничарских странака у власти, од 1990. до 2000. и нешто већег учешћа од 2000. до 2008. године, у Србији доминирају комунисти и либерали на власти – од 1945. комунисти, од 1968. заједно комунисти и либерали. Србија нема праву десницу, и то је још једном показано, недавно у Београду, на обележавању 100 година од рођења комунисте Милована Ђиласа, када су неки истакнути десничари дошли да одају почаст. То није спорно, и није да Милован Ђилас то не заслужује, већ се ради о томе да су српски десничари (православци) под утицајем комунистичких и либералних структура (ту су потпуно на линији неолибералних глобализатора, иако се боре против “глобализационе агенде“), те имају улогу само да “глуме“ опозицију. Да подрже “продемократску“ и националну фракцију унутар комуниста. Десница у Србији у последњих 20 година више ради на своју штету него за своју корист. Тако изгледа и “национално помирење“.

Кроз модерну историју, српска десница је била окренута и Русији и Западу. У току 19. века Русија  је била савезник у борби за слободу. После Првог светског рата, као чланица победничке савезничке коалиције, српска елита је имала боље односе са државама Запада. У комунизму, као што је познато, Србија (СФРЈ) је сарађивала и са СССРом и са НАТОм. Данас имамо десничарске странке које се боре да Србија постане члан НАТО и ЕУ и не желе било какав контакт са Русијом и имамо десничарске странке које су оштро против уласка Србије у НАТО и ЕУ и за много ближе односе са Русијом и Кином.

Када је пре 25 година дошло до националног самоосвешћивања, многи су се, природно, окренули православљу, али само када се ради о представљању себе пред другим. Људи су остали атеисти,само су се на пописима изјашњавали као православци и славили су славе. Петокраку су заменили кокардом. Тако је пре 65 година кокарда замењена петокраком, али је суштински остао нетакнут патријахални систем, остала је доминација духа народњаштва ипопулиста (са деградацијом – упоредити смисао за уметност кнеза Павла и комунистичког диктатора који је дошао после њега).

Левица треба да буде левица, а десница треба да буде десница, и онда као такви, са јасних позиција, и левичари и десничари, треба да сарађују, и буду Целина, као народ и држава. Србији су потребне демократске институције које ће омогућити конструктивну сарадњу и дијалог између левичара (атеиста) и десничара (теиста). Потребан је центар кроз који ће све пролазити, у коме ће се све укрштати. Тај центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха, већ више институција, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, кроздруштвене организације попут универзитета или удружењановинара, књижевника, уметника и научника… Србија данас није ни централизована ни децентрализована држава, потребно је, истовремено, споровести и централизацију и децентрализацију. Иначе ће на сваки покушај етатизације државе јачати анархизаму друштву.

Начелно, опис нове српске деснице, како је описујем, желим и стварам, одговара опису политичке странке центра, грађанске опције, либертаријанизму као облику владања, која припадаурбаном конзервативизму, као личном животном путу појединаца (већина Срба данас живи у градовима или дијаспори, где опет већина живи у градовима, што је битна разлика у односу на конзервативизам у Србији из прекомунистичког времена). Пошто су Срби православне вере, тачан опис је – православна демократскаи капиталистичка десница. Најтачнији опис је религиозна десница, јер без вере у Бога и Христа нема деснице. Задатакнове православне деснице је одбацивање и превладавањекултуре источњачког деспотизма, свести комунистичког тоталитаризма и неолибералног конформизма.

Србија се није много одмакла од комунистичког система. Постоје одређене слободе, грађани могу да причају шта хоће а да не буду ухапшени, али само док се не угрозе, на било који начин, “свети национални“ монополи. Како је и могло више да се напредује када су демократију у Србији “уводили“ комунисти. Истина је да је власт једне партије замењена владавином више партије које су све настале из истог коминтерновског центра. Из тог центра је изашао и велики број српских “капиталиста“. Десница није успела да створи један такав Центар – српска Црква и српска десница није имала и још увек нема антикомунистички (немарксистички)Центар.

Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата, сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. То је генерација која стоји иза Отпора и Двери српске, две организације младих људи које су у истом историјском тренутку настале. Отпор је имао велику улогу у рушењу режима пре 11 година. Ове, 2011. године, деценију касније, ту улогу има невладина организација, покрет, Двери српске.

Ове две организације, настале потпуно независно једна од друге, представљају долазак нових генерације и оне су само врх леденог брега. Једна је ствар шта су до сада учинили и шта ће учинити лидери ових организација а сасвим друга ствар каква епоха настаје, шта ће донети дух које нове генерације доносе и чији су представници, у овом времену, у овој декади, били лидери Отпора и Двери српске. Ово пишем као неко ко је био члан Отпора, ко је свакодневно учествовао у протестима из 1996/97 године, а данас сарађује са људима из Двери српске. Отпор се распао оног тренутка када је један број лидера, после 2000. године, ушао у владајућу Демократску странку (пре њих су у поједине странке ушли лидери студентских протеста из 1996/97 године). Данас постоји као “извозник“ демократских револуција ненасилним путем широм света (путем института који су основали бивши отпораши). Песница, симбол Отпора, постала је симбол бројних покрета широм света (за ово место и овај тренутак није тема да ли су ти отпораши који извозе револуције нечији агенти или нису, ионако су ти појединци блиски Демократској странци, која мора бити поражена на изборима – овде истичем дух отпора).И православна организација Двери српске противи се насиљу и насилним методама у својој борби. То је нова вредност коју доносе нове генерације – ненасилна борба за своја права. Борба за демократске вредности. Иако је Отпор нестао као организација која се бави друштвеним и политичким животом у Србији, дух студентских протеста из 1996/97 и Отпора из 2000. године није престао да постоји и тај дух шири већина отпораша, обични чланови који су припадали тој организацији, попут мене, и многих других, који су пре 10 и више година завршили средњу школу и у свему томе учествовали веома млади. Борба за демократију и модерну Србију није престала. Обе организације су око себе окупиле велики број младих људи. Зато ове организације издвајам као представнике једне нове Србије која настаје, као видљиви врх великог леденог брега који се крије испод воде. Двери српске су почетком 2011. године инициралепостизање новог народног договора и најављен је излазак на изборе 2012. године. То значи могућност да Србија постанехришћанска и демократска држава.

Много је отпораша који ЕУ више не виде као обећан рај, и много је православаца који (више) не желе да буду везани искључиво за Русију. Један од разлога зашто толико демократских покрета у тоталитарним друштвима, као узор узима српску организацију, јесте тај што се Срби доживљавају као антиглобалисти, као народ који је храбро бранио своју државу пред налетом империјалног неолибералног неоколонијализма са Запада, и зато широм света у Србији и српском Отпору људи проналазе оно што им је најближе –желе демократију и бољи стандард али тако да не буду (поново) нечија колонија. Да један тоталитаризам не замене другим тоталитаризмом. Тако је Србија после 11 година добила Двери српске у политици. У Србији не би прошло ни да је пријатељска Русија била на месту Запада и хтела да спроводи своје планове супротно вољи српског народа. Сваки народ жели да буде слободан и свака држава жели да буде суверена. Мудри људи, у Србији, схватају да је са глобализмом готово, да решење није антиглобализам, Србија не може да живи и постоји ван света, али ни под окупацијом, схватају да се свет мења и да не постоји ниједна земаљска сила која у наредних неколико деценија може контролисати све процесе, да ће се центри моћи мењати и да ће светски поредак стално неко да руши а неко да ствара нови, и зато је једино решење – алтерглобализам и војна неутралност(договор са Русијом и САД).

Зато су важни избори у Русији, Србији и САД који се одржавају следеће године. Први пут после 150 година имаћемо могућност да и у Москви и у Београду и у Вашингтону на власти будухришћани (као већина).

Како ће Србија изгледати за 30 година зависи управо од генерација које сада улазе у политички живот Србије. Зато сам ту традиционалну и метафизичку поделу, унутар нових генерација, везао, не желећи тако да преувеличам значај тих организација, за Отпор и Двери српске. Пошто сам као човек урбаног и космополитског духа у души отпораш, а Србин православац/хришћанин у срцу, близак ми је и дух Отпора и дух Двери српске. Дакле, хришћанске и демократске вредности. Без духа демократије нема духа саборности. Управо људи који сада улазе у политику, и који се међу младима, у основи, могу поделити на отпораше и дверjaне, имају све услове да својим деловањем у наредној декади прекину 200 година стару недемократску, деспотску, традицију владања. Убеђен сам да је то могуће и да ће то тако бити. Србија је у светску историју ступила први пут под вођством лозе Немањића, други пут се у историји појавила под вођством лозе Карађорђевића и лозе Обреновића, и сада је време да, после скоро једног века под именом Југославија, Србија и по трећи пут ступи у историју света. Да ли као монархија, опет, по трећи пут, каква би то монархија била, наследна или ненаследна, парламентарна или просвећени апсолутизам, или нешто сасвим ново и другачије него што је до сада постојало, треба на демократски начин, уз друштвени консензус, нови народни договор – решити, договорити. Да ли ће се мера, однос снага, уређивање државе, тражити преко улице, кроз физичке обрачуне неистомишљеника, кроз медијске и привредне обрачуне, тако да се пропаст Србије и српског народа настави, или ће се Србија на другачији начин уредити? На улице треба позивати грађане само ако медији остану затворени за нове људе који улазе у политику, ако власт примењујерепресивне и недемократске механизме онемогућавања рада и постојања алтернативе или авангарде овом систему, ако не настане побуна унутар владајућих структура од стране оних који вреде, изузетака.

Могућ је и такав сценарио – да власт онемогући поштену демократску борбу. У том случају мора доћи до превремених председничких избора (можда и превремених парламентарних), јер је притисак на власт све већи – унутрашњи због све теже економске ситуације и претеране корупције и спољашњи због политике да ЕУ нема алтернативу што значи да и признавање парадржаве Косово нема алтернативе. О избору за председника може да се разговара после редовних парламентарних избора, осим ако, да поновим, власт не покрене репресивне методе против политичких противника. Политичка елита, под контролом страних центара моћи, поново игра своје игре. Тако странка која је економски уништила државу сада предводи децентрализацију, као, прешли су у опозицију, док владајућа странка подржава њихов предлог децентрализације а водеће десничарске странке шаљу позитивне сигнале овој странци и речи похвале њеном председнику. За народ, за грађане, сви су они – исти. То је разлог да се већ сада размишља и о избору за председника/монарха, као путу за стварање Уставотворне Скупштине и новог државног уређења.

Зато очекујем да Двери српске израсту у праву опозицију, да постану до краја 2011. године прва права опозициона политичка организација од 1945. године. Наравно, у Србији опозиција може бити само православна и демократска десница. То није лако, бројне замке су постављене од стране српских комуниста (левичара) и страних окупатора (неолиберала и фашиста/нациста). Ипак, верујем да ће Двери српске разбити све комунистичке и неолибералне монополе и замке, од оних које их/нас чекају од стране Демократске странке Србије преко оних које су постављене од стране левичара окупљених око недељника Печат до оних које се очекују од стране глобалиста и прогресиваца на власти. И ДСС као странка деснице, и Печат под уредништвом левичара, контролишу се из истог центра. Сви су под контролом комуниста из САНУ, тзв. “очева нације“. Са друге стране, идеолошки противници, дакле, неолибералне странке владајуће коалиције и прогресивци у медијима (квинслизи) учиниће све да се политика Двери што мање чује у јавности путем медија, покушаће дезинформацијама и подметањима да саботирају политичко деловање Двери. Оно најважније, и једни (ДСС, СРС, СНС, Печат, НСПМ…) и други (ДС, СПС, УРС, ЛДП, Политика, РТС…) контролишу финансијске токове у држави, или су под контролом оних који имају новац, и ту ће са њихове стране највећи притисак да се врши – да Двери прикупе што мање новца за кампању и свој рад. То ће се превладати ако се дође у ближи контакт са народом, са грађанима, ако се са њима директно разговара, ако се изгради интернет герила, па грађани стекну поверење у људе који се нађу на листи Двери, ако прихвате политички и економски програм Двери (који управо настаје) и грађани крену као појединци са малим прилозима да финансирају Двери, па се укључе власници малих и средњих предузећа, часни капиталисти (којих има у Србији), па стигне озбиљнији новац од стране Срба из расејања, који могу да одиграју пресудну улогу, да на велика врата и прави начин припадници српског расејања (где се налази бољи део српског народа а све више и бројнији) уђу у политички живот Србије после избора 20102. године а Србија напокон искористи, како треба, потенцијал који носи расејање. Такође, Двери српске,нова српска десница, до избора мора ступити у савезе и са партнерима из света, мора се добити подршка од Москве до Вашингтона, где год се пронађу савезници. Све ће то тако бити –на изборима 2012. године листа Двери српске појавиће се као једина и права опозиција, као предводник нове српске деснице, као покрет који ће победити на изборима, који ће покренути суштинске промене у Србији (“дестаљинизацију и рехристијанизацију“) и ослобађање од спољашњих центара моћи које у колонијалном положају држе Србију.

Шта се наслеђује/преузима? У каквом је стању Србија, шта се догађа у региону, има ли краја светској економској кризи?

Проблеми Грчке или Сирије и Либије неће нестати до 2012. године. Постаће још озбиљнији. Доћи ће до још веће кризе унутар еврозоне и ЕУ. Унутар САД доћи ће до заоштравања односа између конзервативаца и прогресиваца, а нови народни/грађански покрет Tea Party постаје покрет отпора против глобализма и стварања светске владе од стране најбогатијих и најмоћнијих људи света који су повезани кроз већ помињане организације. У Русији ће се наставити стабилизација на макроплану, али на микроплану, када се гледа задовољство грађана, и власт у Русији, и власт у САД, после избора 2012. године, чека доста грађанских побуна. Чак и да на изборима у Русији и САД не дођу на власт људи који би одговарали Србији (у Русији је пре свега важно да ли власт ради у корист грађана и да ли има искрену подршку народа, јер ако тога нема ниједна власт не може да буде добра ни за Србију – пример: Гадафи и Либија), за разлику од претходних деценија, унутрашње прилике унутар ових држава биће знатно сложеније и отвориће више могућности за деловање Србије за добро Србије и човечанства. Зато је, природно, услов свих услова промена власти у Србији, јер ако на власт у Русији и САД и дођу људи који би могли бити савезници Србије, ако у Београду буду погрешни људи на власти, од побољшања међународног положаја Србије неће бити ништа.

У овом историјском тренутку савезници Србије могу бити Русија и САД, и зато ове две државе истичем. Због тога што неће признати “Косово“, нова власт ће у Србији одмах прекинути процес интеграције у ЕУ. Пошто постоји велика могућност да хришћани и у Москви и у Вашингтону буду на власти после 2012. године, а у ЕУ левичари/либерали и понегде фашисти/нацисти, треба што пре покренути стварање великог хришћанског савеза између Русије, Србије и САД.

Познато је да су и Православна црква и Протестантска црква подељене на више цркава, од којих је свака аутономна. Многе су у међусобним сукобима (нпр. православне цркве из Москве и Цариграда су у међусбном сукобу, а слично је између бројних протестантских цркава у САД). Постоји тежња међу православним црквама да дође до међусобног дијалога, постоји тежња и код протестантских (и осталих хришћанских) цркавама у САД да дође до међусобног дијалога и озбиљније сарадње. И једни и други се ка томе крећу са циљем да се зауставе антихришћанске снаге унутар држава у којима живе православци и протестанти испољни напади који долази из нехришћанских цивилизација и држава. Процеси који се одвијају унутар ЕУ нису добри за хришћанску цивилизацију. У овом историјском тренутку, потенцијал за консолидацију хришћана постоји само у САД, Русији и Србији, и ове три државе чекају избори 2012. године.До тада треба формирати велику хришћанску коалицију између православних хришћана и протестантских хришћана. Садашња левичарска и неолиберална владајућа елита у Србији подржала је на прошлим изборима Барака Обаму, чак је и штампала његову књигу, док је покварила односе са владајућом елитом у Русији. Дакле, српска владајућа елита у овом тренутку има добре односе са Демократском странком из САД и странкама Социјалистичке интернационале из Европске уније, док је практично прекинут сваки контакт са владајућом странком у Русији. Антихришћанска власт у Београду сарађује са антихришћанима у ЕУ и САД. После 2012. године хришћанска влада у Београду треба да сарађује са хришћанским владама у Москви и Вашингтону. Српски неолиберали не одустају од својих планова, јер су они само периферија неолибералних центара моћи са Запада, одакле им стижу поруке да не одустају и да ће се њихови (светски) планови успешно реализовати. Цена коју српски народ плаћа, коју плаћају грађани Србије, јесте поптпуно уништена привреда, све више незапослених и сиромашних, наставља се одлазак младих и образованих… То се стање које ће затећи нову српску власт 2012. године.

Како Двери, без новца, под медијском блокадом, да постану главни стуб нове владе у Србији. Поред личног напора који ће учини дверјани, и неколико изненађења која ће се догодити до краја године, чиме ће добити већу пажњу јавности и знатан број присталица, састављање нове владе неће бити могуће без коалиције са бар две странке. Које би то странке биле? То могу бити Демократска странка Србије и Социјалистичка партија Србије (уколико пређу цензус). Да би ове две странке биле успешне на наредним изборима морају да изврше доста кадровских промена у својим редовима (пример: да ДСС постане препознатљив по Фонду Слободан Јовановић а не по Колубари/ама). Ако би ове две странке то постигле, то би политички заокружило стварање новог народног договора. Приликом преговора о састављању владе ушло би се у разговоре са две државотворне странке из постојећег система, које су уједно, до сада, биле главни противници интеграцији Србије у НАТО и ЕУ. Које су истовремено, са српске стране, најближи партнери Русије. То је политика и Двери српске.

Али, политика Србије не сме да буде изолација од Запада, напротив, треба више него икад сарађивати са Западом. Такође, мора се креирати и нова политика према муслимани на Балкану, према Турској, према Ирану и арапским државама. Овога пута треба наћи праве партнере и искрене савезнике на свим странама света. Посебно се ово односи на будућу сарадњу са САД. Без постизања консензуса са политичком елитом која стоји иза политика које спроводе ДСС и СПС, није могуће направити стратешку сарадњу са хришћанима из САД (мада ова српска елита није битна по себи, битна је због времена, јер Србија и Срби немају времена да чекају да биолошки изумре “веће стараца“ и да са њима оду њихови “пулени“ које су распоредили у државним институцијама, службама безбедности, медијима… осим уколико им је жеља да са њиховим биолошким нестанком дође до нестанка целог српског народа – ми млади, као појединци, можемо се снаћи и у некој другој држави или радикализовати борбу против система, што нас опет доводи на почетак: да ли имамо времена и смемо дозволити да у Србији још неколико година владају неспособни и корумпирани људи?). Уколико би Србија успела да усагласи интересе хришћана из Русије и хришћана из САД (бар) у овом региону, да се не сукобљавају, Србија би за савезнике имала две хришћанске државе које у свом поседу имају највише нуклеарног оружја и највише нафте и гаса на свету. Што би учинило лакшим статус неутралности Србије. Антиамериканизам је у доста случајева савим оправдан, али је често и злоупотребљаван од стране Европљана – ако погледамо ко највише држи под контролом српску економију и српске банке, видећемо да је у питању капитал из држава ЕУ, а не САД. Дошле су нафтне компаније из Русије а не из САД. ЕУ преузима од УН и САД контролу над Косметом и БиХ, а видимо да се спроводи политика супротна интересима Србије. Оправдано се сумња да ће ЕУ истражити случај трговине органима на Космету, што је тражено резолуцијом Савета Европе (институције која не припада ЕУ). Европска унија је много више под контролом антихришћанских глобализатора него што је случај у САД, где постоји јачи отпор глобализацији (што је разумљиво јер у САД живи једна хришћанска нација, а у ЕУ више десетина нација, од којих су неке изгубиле скоро све везе са хришћанством).

Зашто су хришћани толико инфериорни на политичкој сцени Србије, 20 година после слома комунизма? То је питање које би дверјани морали да поставе ДСС-у и ако се добију прави одговори из ове странке, може се приступити, после избора, разговорима о коалицији. Зашто Србија није раскрстила са негативним наслеђем комунизма? То је питање за СПС, од чијег одговара зависи њихово учешће и могуће састављање нове владе. Питање транзиције и приватизације је питање за обе странке, за остале странке и појединце који би хтели да приступе новом народном договору.

Ако се на неки други (досадашњи) начин буде радило, то ће бити само добит за људе из Двери, ДССа и СПСа, уколико уопште дођу у позицију власти (лично сумњам да би), где ће дверјани стећи привилегије које им постојећи систем омогућује а људи из ДССа и СПСа ће задржати постојеће привилегије, док се услови живота обичних грађана неће поправити, јер ће систем остати исти. Није решење, за Србију, да Двери постану само парламентарна странка, без учешћа у власти, јер живот у Србији заиста више “не може да чека“.

То је прво и најважније обећање које су дали људи из Двери српске – рушење “уједињених монопола Србије“ у политици, економији, образовању, медијима… То тражи већина грађана Србије, већина српског народа. Отуда све више апстинената на изборима. Не треба Двери српске да се приклоне ДССу и ставе своја имена на листу ове странке, да би им ДСС омогућио “приступ медијима“. Нису симпатизери Двери незадовољни радом људи који воде Двери, већ су чланови и гласачи ДССа незадовољни радом људи који воде ДСС. Што се СПСа тиче, са том странком је много теже постићи договор, посебно док је на њеном челу садашњи председник СПСа. Зато је за Двери, а најпре за Србију, најбоље да се разговара о постизборним коалицијама. Лично, уверен сам да Двери, ако остану по страни, као противник свим странкама, и режиму, и систему, могу бити највеће изненађење на наредним изборима. Са великим бројем гласача и посланика, разумљиво, преговарачка позиција Двери после одржаних избора биће знатно боља. Неће се више радити о неким “клинцима“ којима  ће “мудраци“ из постојећег система (који је уништио Србију) да соле памет и “усмеравају“ у “правом“ смеру њихову енергију и знање. Глас народа, глас обичних грађана, само ако дверјани остану доследни до краја, до дана избора, и после тога, приликом преговора за састав владе, може да се чује и може да се уважи. Све остало, понављам, јесте јефтина игра/политика да се Двери искористе да придобију неке апстиненте, младе, расејање, разочаране чланове странака, и да све њихове наде утопе у постојећи систем (живо блато). Реално, постојећа елита, да има знања и воље, радила би до сада другачије, не би чекали појаву нових људи и нових организација на политичкој сцени.

Двери српске имају потенцијал да постану нова српска десница у политичком животу Србије. Србија у наредној деценији мора добити истинску десницу – хришћанску, демократску икапиталистичку. Само тако српски народ може опстати. Српска левица, после распада комунизма, није испунила своју основну мисију – заштита права радника, поштовање Другог, права жена су чак и уназађена… Једини напредак је бољи статус хомосексуалаца, али је то постигнуто више због испуњавања услова за чланство у ЕУ и НАТО него зато што су српски левичари (пре свих из ДСа и СПСа) то хтели. Из неког разлога, нико са Запада не врши озбиљнији притисак на српску власт због тога што није донет закон о реституцији, али због права хомосексуалаца на власт је вршен много већи притисак, и отуда одржавање Параде поноса, а нема још увек закона о реституцији. Српски левичари  (бивши комунисти) дозволили су да радници највише страдају у току процеса транзиције. У свим осталим друштвеним процесима, који су до сада припадали левици, православна црква и верници могу преузети даље и потпуно спровођење – људска права, једнакост и братство међу људима и нацијама, толеранција према припадницима других религија, брига о сиромашним, бољи однос према женама… Знамо историју православне цркве, вишевековни прогон од стране муслимана, па полувековни прогон од стране комуниста. Историја српског православља дуга је 1000 година, то је дуга традиција, унутар које се сакупило доста знања, и само је питање вере и времена када ће оно најбоље што српски православни дух поседује поново испливати на површину. Српска црква данас јесте слаба, али то није разлог да се она даље уништава. Наравно, само свештенство српске цркве може сачувати своју цркву. Ако свештенство то не уради, црква ће нестати јер неће бити више верника који ће ићи у цркву коју води лоше свештенство. Двери српске су прва права православна организација у српској политици после више од 60 година. Са доласком Двери српске на власт, Србија би после дугих 70 година поново имала православне вернике за владаре. Не само то, већ би Србија после више од 70 година добила демократску власт и истинске демократе на власти. Показало се да они који су дошли после 1990. и после 2000. нису били ни исрени верници ни истинске демократе. Нити су праве патриоте.

Двери српске морају изаћи самостално на изборе 2012. године са својом листом кандидата за 250 посланичких места у Скупштини Србије. То је једини исправан пут.

Како да се изгради нова историјска аристократија? Ако то јесте Божја воља, шта ми треба да учинимо, шта од нас захтева Промисао? Незнања је много више него знања. Већи део Срба не познаје своју религију, не разуме модерну економију, превише је међу Србима народњаштва, паланачког менталитета, радних навика из доба комунизма, превише патње. Мора да се схвати да су сами Срби највећи кривци за ситуацију у којој се налазе, па тек онда други, непријатељи, долазе као кривци. То је прво што треба да се зна. То могу да ураде и то морају да ураде нови српски десничари. Десничар је по природи окренут себи, свом народу, и ако неко то себи треба да каже, то је српски десничар (посебно то треба да ураде као хришћани који не гледају трун у оку другог док у свом оку имају брвно). Левичари и либерали то траже од српских десничара. Десничари траже од српских левичара и либерала да не говоре да су само Срби криви и да се боре и за права Срба. Србији су потребни нови људи и на десници и на левици. Људи који су способни да сачувају и традицију и универзалне вредности. Такви људи постоје, такви људи долазе. Природна аристократија постоји у овом народу, она је изданак овог народа, она је нада овог народа. Чак и у најмрачнијим временима, Срби су имали узоре и водиче достојне великим искушењима. У наредним годинама припадници природне аристократије (посебно међу новим генерацијама) морају да се упусте у борбу, и кроз борбу међусобно препознају, изграде хијерархију и донесу написане и ненаписане законе и правила које ће сви подједнако да поштују. Избори 2012. јесу само почетак те борбе, почетак грађења новог система вредности – где ће породичне вредности да се цене, где ће се поштовати личне слободе, где ће бити мање корупције (непотизма и осталих видова), мање издаја – од избора 2012. године мора кренути позитивна селекција у друштву и држави, мора се покренути економски опоравак, јер без економске независности, нема ни других слобода.

Нова српска десница у том нивоу деловања мора да се очисти од комунистичког и православног наслеђа, да економији приђе са капиталистичким духом какав је присутан код англоамеричких конзервативаца. Капитализам није непријатељ Срба, само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти а пре тога православци током целог 20. века. Време је да нови талас индустријализације и информатизације у Србији покрене српска православна десница. То је задатак српске деснице у наредним деценијама – развој предузетништва и људских права, заштита приватне имовине и права радника, учење о хришћанском светоотачком предању и религији која ће бити унутрашња и приватна, отварање врата науци и научним сазнањима и применама, критички осврт на целокупну историју и истраживање претхришћанског порекла и традиције, упознавање са светом и прихватање других и другачијих, више сарадње са другим нацијама, државама и религијама, слободан интернет, брига о породици, забрањена ГМО храна и заштита природе… Велики је задатак пред српском десницом: ослобађање од негативног наслеђа комунизма, превазилажење слабости и лоших навика створених у ери православља и ропства. На том путу велику помоћ српска десница неће имати корист ако се буде много бавила европском екстремном десницом и исламским фундаменталистима. Модерна православна српска десница треба да се повеже да десничарима са Запада, са муслиманима, али са оним демократским и верски толерантним делом верника и свештвенства са Запада и Истока, који је отворен према православљу. Да би у томе успела сама српска десница мора бити таква. Само Свет Србију Спасава. Поред слоге. Слоге нема ако нема мере.

Доћи до мере, то је највише знање, највеће умеће.

Либерални капитализам, као и комунизам и православље, има и своју тамну страну. На темељима либералног капитализма расте и један свет у коме је све дозвољено, у коме је све могуће постићи новцем и трговином. Оно највредније што треба чувати из православља, из социјалистичке традиције, јесте једнакост богатих и сиромашних пред Богом и законима (скромност и солидарност међу људима) Дух не може да живи без тела, после векова лагања да је сиромаштво блажено а богатство проклето, после неразумевања капиталистичког схватања света од стране православних Срба, касније и данас од комуниста, дошло је време да се дух предузетништва (капитализма) прошири кроз народ.

Србија не треба да буде само теократија, нити само атеистичка република, у свету је зато створен систем паламентарне монархије и секуларног државног уређења. Тај систем нијесавршен и довршен, нити га треба копирати. Србија има своју светосавску традицију, православно хришћанство, наслеђе Византије, вредности које су универзалне и вечне, своју словенску и претхришћанску традицију, има и вредности које треба чувати и поштовати а које су наслеђе социјализма – добар део потребних знања за опстанак и препород може наћи у себи и код себе. Србија треба да буде уређена по мери њених грађана. Сви људи јесу једнаки и сви људи не могу бити једнаки. Процес стварања историјске аристократије је прекинут. Опстала су природна и езотерна аристократија, које требају у наредном периоду поново да створе историјску и егзотерну аристократију. Ту су опасности највеће, јер је неизбежан сусрет са мрачним езотерним круговима Запада и Истока, у великој игри тајних и моћних организација. Неизбежан је и сукоб са моћним егзотерним силама света. Англоамерички империјализам и либерално капиталистички модел живота, који се намеће, наилазе на велике отпоре у свакој европској нацији, које покушавају да заштите свој језик, културу, веру, права својих радника и грађана… Отпор који се јавља у европским нацијама против американизма и муслиманизације, има и лоших страна, јер јача национализам, у већини европских народа националисти не воле друге народе, посебно Србе (Словене). Са Истока стиже претња од стране исламског фундаментализма и ширења ислама (неоосманизам).

У Србији сада постоји неједнакост, али то је изопачена неједнакост, то није природна неједнакост. После дугог периода негативне селекције и власти просечних, неумерененог егоцентризма и непотизма, уз велико незнање, створена је једна дегенеративна владајућа елита и систем где се до неједнакости у већини случајева не долази поштеним радом већ преваром, где квалитет не исплива зато што је квалитет, већ исплива онај који само хвали власт, онај који има везу, ко ради за личну корист, просек… Као владајућу (јавну) мисао у друштву имамо мешавину најгорих елемената који су узети из комунизма, либералног капитализма и православља, а то су бољшевизам у вођењу државе и схватању оног ко другачије мисли и у друго верује, неолиберализам у економији и јавном животу, паланачки менталитет у свакодневном животу и лицемерно лагање о благословеном сиромаштву и заостајалости која је предност.

Када се све сагледа, постаје јасно зашто Двери српске требасамостално да изађу на изборе. Против себе ће имати српску елиту, али ће из кампање изаћи са народом на својој страни.Између постојеће елите и народа, посебно оних још нерођених, или тек рођених Срба, јасно је шта треба да буде избор људи из Двери, а сви остали, којима је стало до Србије више него до неке странке, институције или (неког) самозваног оца нације, треба да подрже Двери српске у политичкој борби и арени у коју су ушли.

НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР

Ово је списак 10 начела за стварање новог народног договора који је инициран од стране  Двери српске, испод је линк, за опширније упознавање. Од почетка године, када је упућен позив за стварање новог народног договора, одржано је више десетина трибина и округлих столова у Србији. Двери настављају са својим радом. Управо су представљене и организације које су приступиле стварању новог народног договора.

1. Породица на првом месту!

2. Солидарност – социјални патриотизам!

3. Домаћинска економија!

4. Реални и одрживи развој Србије

5. За јаку Србију слободних људи!

6. Против страначко-паразитског система и колонијалне управе!

7. Спољна политика остваривања само српског интереса

8. Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу!

9. Културно-просветна и спортска политика идентитета!

10. Ново одушевљење

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/pokret-za-zivot-srbija/o-pokretu/programska-nacela/novi-narodni-dogovor.php

-

Двери српске су православна организација. Јасно је да Србија у 21. веку није и не може бити само православна држава, ни приближно, као у 19. веку, или током Средњег века. Јасно је и да се сви Срби не могу натерати да буду православни хришћани. Јасно је и да нису сви православни хришћани “искључиви“, нетолерантни, ретроградни, рурални, да се не опиру сви модернизму, да нису против науке, за потлачен положај жена, не мрзе сви православни хришћани Запад… На крају, ако било кога мрзе, нису хришћани. “Бог је љубав“, “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене“.

Унутар младих, нових, генерација, Србија има, поново, у политичком животу – на много мање деструктиван начин –поделу на партизане и четнике, или Прву и Другу Србију. Мањи је број људи који су “искључиви“. Мање је спорних ставова, који се не могу решити договором. И зато смо се десетак нас, који су различитих политичких, идеолошких и верских опредељења, окупили пре две године са циљем стварања Треће Србије. То је група људи која разговара о томе како би Србија требало да изгледа у будућности, шта је било тачно у прошлости, шта није добро у садашњости. Основна идеја је да, без обзира на наше разлике (Прва-Друга Србија), покушамо доћи до консензуса око неопходних друштвених процеса које треба споровести у будућности да би нам свима било боље. Да би Србија могла да се развија и ствара историју. По трећи пут.

Двери српске су озбиљна организација, са 12 година деловања у невладином сектору. Сада се налазе у политичкој кампањи, излазе на наредне парламентарне изборе. Они су, реално, у овом тренутку, најозбиљнија политичка организација која може довести до промене власти. Без Двери, заправо, нема промене власти. Асуштинске промене догодиће се ако у стварању и реализовањуновог народног договора не учествују само православни хришћани, русофили и политички истомишљеници. Осим што у једном сви треба да буду истог политичког мишљења – Србија треба да буде слободна и развијена држава, у којој ће грађани живети у слободи, имати могућност избора, у којој ће моћи живети достојно од свог рада, да у Србији мора да се успостави ред, чега нема ако нема одговорности за изговорене речи и учињена (не)дела.

Без историјске аристократије власт је у рукама просечних (популиста) и такви су резултати рада – просечни. Власт просечних може да доведе само до ентропије, никако до развоја, до великих дела и остварених циљева. Најважније је знати да просечни не отварају пут даровитим индивидуалцима. Прави аристократа мора сам да се изборе за себе, свој статус, своју част, своје име… Природну аристократију може само Бог да одабере, нема судија и нема људи који могу да одреде ко је прави аристократа а ко није. Прави аристократа је уметник. Креатор, стваралац.Србију води лажна аристократија, медиокритети, безбожници и/или лажни верници. Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам, либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француких револуционара (јакобинаца), укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму. Као што су оно најгоре од социјализма применили у Србији. Тако да смо крајем 20. и почетком 21. века добили ту несрећну комбинацију бољшевизма и неолиберализмаунутар владајућих елита. У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти (либералкомунисти) и стаљинисти(националкомунисти) Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као “тамници народа“. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији. Познато је да су стаљинисти у Русији укинули Коминтерну, а у Србији су лењинисти на Голи оток послали стаљинисте. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже традицију и схватили су да су српски корени православни, и да, ако хоћеш да сачуваш сећање свог народа, не можеш му избрисати 1000 година историје и традиције. Али, то су покушали да ураде на свој комунистички и атеистички начин, у ту игру су превише дубоко увукли свештенство Српске православне цркве, тако да су српски попови данас у добрим односима са онима који су јахали попове и палили цркве као млади револуционари. И то су непријатељи искористили да и православље и родољубље оцрне као превазиђене и штетне појаве. У систему који већ 65 година стварају комунисти, дакле, они који не прихватају другог и другачије, у тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа “периферије“, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају “послушни  грађани“ и “слепи следбеници“ који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за “велике ствари“.

Немамо велики избор. Имамо Двери српске. И Двери српске имају нас. Од свих нас, заједно, зависи будућност Србије. Овај текст је још један прилог за стварање новог народног договора (нове српске деснице). Ово је сажета верзија радне верзије за књигу коју сам написао почетком године, наслова “Нова српска десница“ и коју још нисам уредио и дописао за штампање. Пошто је и књига само сажета верзија ставова које сам износио на блогу током последње три године, питање је и да ли је то потребно у овом тренутку. Блог носи назив “KOSMET VIA KOSMOS“, у поднаслову “Начертаније Меморандума за 21. век“.  После нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, а пред почетак светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Наравно, једно је да се бавимоузроцима и последицама кроз теорију и речи, а сасвим друго наделу. Зато је поред теорије важно створити дело, у овом случају, организацију способну да теорију претвори у дело. Таква организација још увек не постоји, нити ће постојати, јер та организација треба да буде сама држава Србија. Двери српске постају народни, надстраначки, покрет. Оно што увек представља опасност, када се освоји власт и дође на положаје моћи, јесте изједначавање државе са организацијом (или странком, или појединцем), па се један тоталитаризам само замењује другим, или дође до “трулог компромиса“ са деловима претходног режима који опстају у сваком режиму, тако да се очекује од вођа Двери српске да покажу храброст, политичку вештину и демократски дух, да остану скромни хришћани који не робују “сујети света“. До сада нисам желео да уђем у политику, да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај “нуклеус“ који сам чекао је створен. Створен у смислу да сепојавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Двери српке постају организација око које можемо да се окупимо за наредне изборе и демократским путем освојимо власт. После тога треба створити државу. То је посао који захтева време и рад више генерација.

-

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Закон о реституцији и Трећа Србија

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

 

———————————————————————————–

ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!

јун 23, 2011

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: ПОКУШАЈ РЕАНИМАЦИЈЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

јун 20, 2011

Лузери иду заједно до краја…

јун 19, 2011

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

јун 18, 2011

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

јун 16, 2011

Права страна

јун 15, 2011

Tea Party movement

јун 13, 2011

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

јун 12, 2011

Крај лажне идиле

јун 12, 2011

Неверство

јун 7, 2011

Дахије (ни)су Срби

јун 6, 2011

Како је Република Српска постала матица

јун 1, 2011

Aryan & Hyperborea

јун 1, 2011

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

мај 30, 2011

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

We have met the enemy and he is us

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Bin Ladin’s Balkan Hosts — A Missed Opportunity

мај 23, 2011

Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc

мај 19, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

„Пројекат Србија“

мај 15, 2011

Neki novi klinci

мај 14, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

Црна рупа?

мај 10, 2011

Intelektualac u ekonomskoj krizi

мај 9, 2011

DA LI SU SAD ŽELELE DA SPASU JUGOSLAVIJU?

мај 9, 2011

СВЕТ(О)

мај 5, 2011

WARNING: “NORMALCY BIAS“

мај 3, 2011

Кад ако не сад?

мај 3, 2011

ПАТРИЈАРХ ПОЗВАО ВЛАСТИ ДА ВРАТЕ НАРОДУ ИМАЊА И СЛОБОДУ

мај 2, 2011

НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

април 30, 2011

Četiri teze o socijalnom dijalogu

април 30, 2011

Српска економска криза

април 29, 2011

Antitalibani

април 27, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Masa i moć

април 15, 2011

Модернизација

април 14, 2011

Подмлађивање Академије

април 9, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

април 2, 2011

Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

март 29, 2011

Ljudi počinju da shvataju da imaju veću moć od diktatora

март 5, 2011

Саборност

март 1, 2011

Izvori svetlosti ruskog Ničea

фебруар 21, 2011

Аристократија и демократија

јануар 2, 2011

О српским револуционарима и реакционарима

децембар 28, 2010

Дестаљинизација и рехристијанизација

децембар 26, 2010

Deklaracija iz 1948.

децембар 24, 2010

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

децембар 4, 2010

Čemu BIA?

новембар 15, 2010

Too many people? No, too many Malthusians

новембар 13, 2010

Нас и Руса 300 милиона!

новембар 11, 2010

Нација

новембар 8, 2010

Дијалектика и теодицеја

октобар 12, 2010

Kritika zla

октобар 9, 2010

Ljudska prava – iza ateizma

октобар 8, 2010

“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

мај 24, 2009

—————————————–

Komunistički konzervativizam i komunistički liberalizam

Konzervativizam, prvi ili posljednji stadij nacionalizma?

Vuk Perišić

30.06.2011.

http://pescanik.net/content/view/7133/1368/

—

NIL NIKANDROV: STALJIN U PAUČINI LIBERALISTIČKE ZAVERE
http://standard.rs/vesti/41-svet/7681-nil-nikandrov-staljin-u-pauini-liberalistike-zavere-.html

MUDŽAHID KAMRAN: ELITE, „VELIKA IGRA“ I TREĆI SVETSKI RAT
http://standard.rs/vesti/41-svet/7702-mudahid-kamran-elite-qvelika-igraq-i-trei-svetski-rat-.html

Vidovdanska beseda između Moloha i Sparte
http://pescanik.net/content/view/7125/1272/

MILO LOMPAR: ŠTA JE KULTURNA POLITIKA SRBIJE?
http://standard.rs/vesti/40-kultura/7705-milo-lompar-ta-je-kulturna-politika-srbije-.html