ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

август 24, 2011

Мајкл Хард, Антонио Негри – “Империја“ 

Игам, Београд, 2005.

“Средњовековно друштво било је организовано према хијерархијској схеми ранга и степена власти. Модерно доба је то разнело у току свог развоја (…) Аранжмани дисциплине почели су да се формирају већ у класично доба, али је тек у модерно доба дисциплинарни дијаграм постао дијаграм саме администрације(…) Нација је својеврсна идеолошка пречица која покушава да се ослободи појмове суверенитета и модернитета од антагонизма и кризе који их дефинишу (…) Мноштво је многострукост, раван сингуларности, отворен скуп односа, који није хомоген нити индентичан са самим собом и носи нејасан однос укључивања према онима који се налазе изван њега. Народ, напротив, тежи индентитету и унутрашњој хомогености док истиче своју различитост и искључује оно што је изван њега. Док је мноштво један конституетан однос отворености, народ је конституисана синтеза које је припремљена за сувереност (…) Са националним “ослобођењем“ и изградњом националне државе, све репресивне функције модерног суверенитета неизбежно почињу да цветају пуном снагом (…) Афирмација фрагментираних друштвених индентитета показује се као средство борбе против суверенитета како модерног субјекта тако и модерне националне државе, са свим пратећим хијерархијама (…) Бинарна концепција света имплицира есенцијализам и хомогеност индентитета на супростављеним половинама и, кроз однос преко те средишње демаркационе линије, имплицира супсумирање целокупног искуства у једну кохерентну тоталност (…) Случајност, покретљивост и флексибилност су реална снага Империје. Империјално “решење“ није да се негирају или истање ове разлике, већ, напротив, да их афирмише и да их уреди у ефикасан апарат командовања. То значи да девиза “завади па владај“ није коректна формулација империјалне стратегије. Империја веома ретко ствара поделе; напротив, она реорганизује постојеће или потенцијалне разлике, истиче их и уплиће у општу економију командовања (…) Официјелни социјалистички рецептдеколонијализације следио је суштинску логику коју су диктирале транснационалне агенције: свака постколонијална влада била је обавезна да створи радну снагу адекватну дисциплинарном режиму (…) У процесу обједињавања светског тржишта, Трећи свет, у ствари, не ишчезава, већ улази у Први свет, гнезди се у његовом срцу као гето, град страћара, фавела, који се стално продукује и репродукује (…) Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће (…) Империја се схвата мање као владавина над универзалним простором и временом а више као кретање које саставља просторе и времена помоћу моћи друштвених снагакоје теже да се ослободе од природног цикличног карактера времена историје…

——————————————————————————————————————————————————————

НАЦИОНАЛИЗАМ

август 23, 2011

Ханс-Урлих Велер – “Национализам“

Светови Нови Сад, 2002.

“У овој књизи се национализам не употребљава у негативном, пежоративном, смислу, него као једна од могућих скраћеница за један екстремно утицајан систем идеја (…) Две дефиниције национализма: 1. систем идеја, доктрина, слика света која служи стварању, мобилизацији и интерграцији веће солидарне заједнице (зване нација), али пре свега легитимација нововремене политичке владавине (…) 2. онај испрва ‘замишљени ред’ који се ствара враћањем на традицију етничког устројства владавине и постепено путем национализма и његових следбеника остварује суверено јединствено деловање. Стога схватање да нација продукује национализам води у заблуду. Управо ствари обрнуто стоје: национализам је демијург нове стварности (…) Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу (…) Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкословених слика света; језиком модерне социјалне науке речено: он происходи из критичне фазе ‘фундаменталног поремећаја поверења у правила и прописе (…) Револуције претпостављају ерозију старог поретка са последицом у виду делегитимације традиционалног институционалног устројства, посебно система власти (…) За нацију су сви припадници нације имали да буду равноправни,како би интендирана сувереност народа била лишена сваког правног и сталешког ограничења (…) Као што су се за експанзију национализма уобличила одређена друштва, тако се ослањао и на одређену религију: на хришћанску религију са њеним јеврејским традицијским језгром – протестантизму, највише калвинизму са његовом упадљивом фиксацијом на Стари завет (…) Ти делови јеврејско-хришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које је истицало право индивидуе на слободно самоодређење (…) На тај начин су секуларизацијом религијских традиција настајали важни елемененти национализма (…) Мит о прецима је у хаотичном свету брзих социјалних промена стабилизовао етничко братство и националну заједницу (…)Идеју о братству или заједништву павловског хришћанства, која обухвата и све необрезане, преобликована је у представу о једној братско-егалитарној националној заједници. И иначе се хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако далапреобликовати у секуларизовану варијанту, по којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која је од самог почетка ступила у тесну везу са национализмом (…)Имајући у виду да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну) мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени…“  

————————————————————————————————————

Данило Киш – “О национализму“

1973, По-етика, књига друга 1974. (интервјуи); Пешчаник. нет

“Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја (…) Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција (…) Национализам је идеологија баналности (…) Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам (…) Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализма је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања (…) Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке, итд. Постоје само релативне (…) И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфротираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија…“

———————————————————————————————————————————————————————-

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

август 24, 2011

Срећко Петровић: Црква и национализам

(…) До четвртог века идентитет хришћана није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена од државе и прогоњена. Међутим, хришћанство се током векова, тачније од оног тренутка када је постало државна религија, нашло пред новим изазовима и искушењима. Хришћани су постепено занемаривали свој есхатолошки идентитет и стављали се у службу земаљских власти и идеологија, сакривених под плаштом утопије о „хришћанском царству“.

(…) У осамнаестом и деветнаестом веку, нажалост, православље постаје „плодни произвођач нација“ на Балкану. Ово се догодило и због утицаја који су долазили са Запада, под налетом идеја француске револуције и немачког романтизма. Епископи су, преузевши на себе улогу народних вођа, позивали сународнике на борбу за „веру и отаџбину“, а из оваквих устанака су настале савремене државе балканских традиционално православних народа.

(…) Национални и верски идентитет су се поистовећивали, а хришћански идентитет се на крају деградирао у саставни део националног идентитета. Православље се свело на обичаје једног народа. Црква се данас, од стране оних који су „традиционално православни“, легитимно сматра чуварем народне баштине. Тако се дошло до тога да многи од оних који се крсте чине то из националних разлога, а не због вере у Бога.

Хришћански идентитет је престао да се односи на припадност једној литургијској и есхатолошкој заједници, која је Црква, и постао је „украс“ националног идентитета. Оно што је Христос одбио да учини Јуди и зилотима – да постане јеврејски национални ослободилац – се на крају, преобучено у рухо неке нове националне идеје, прихватило, и данас се са поносом предлаже, и иде се чак дотле да се од тога чини знак верности православљу и Цркви. Уместо Турака или Латина, ту су сада Нови светски поредак и Европска Унија, Америка или Ватикан, небитно –од Цркве се свеједно очекује да народ поведе у борбу за опстанак и повољнију будућност, да га заштити од зла и да га усмери у правцу изградње велике, силне и сигурне националне државе.

(…) Црква се жртвује Нацији, одлази се у клањање идолу Нације: „појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајајући их од људи других области, тј. национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле – тако се национализам лако подудара са идолопоклонством“.

(…) Националистичке тежње, оличене у јереси етнофилетизма, су осуђене од стране помесног сабора Православне Цркве одржаног у Константинопољу 1872. године, јер заговарају поделе људи сједињених у Христу. Ипак, и поред ове званичне осуде, етнофилетизам је бољка савременог православља.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://forum.verujem.org/index.php?topic=13871.0;wap2 

——————————————————————————————————————————————————

 

Аристократија и демократија

.

.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“, Николај Берђајев

.

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

—————————————————————————————

.

“Декартова метафизика тела“, Јасна Шакота Мимица

.

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се oнтолошка и сазнајнa реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.

—————————————————————————————————

.

“Европска идеологија“ Драгош Калајић

.

У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више.“

—————————————————————————————————————————-

 

Саборност

 .

.

Сергеј Булгаков

.

“Православље. Софиологија смрти“

 .

Бримо, Београд 2001.

.

Глава Два: Црква као предање

.

О спољашњем непогрешивом ауторитету Цркве

.

Сваки члан Цркве у својим догматским трагањима је у стању да погреши, тачније, да у суђење унесе личну ограниченост која је пред лицем црквене истине грех и заблуда.

Из положаја епископата у Цркви, који по себи представља црквену власт у својству вршиоца свештених тајни, проистиче и то да се том влашћу, која је по свом пореклу и у својој суштини сакраментална, одевају дефиниције за научавање вере.

Хијерархија чува и нове дефиниције о вери, пошто су једном примљене. Али, ако их она прокламује, одакле добијају своју снагу и санкцију истинитости?

Сва снага суђења – infallibilitas activa – припада хијерархији, која има посебну charisma veritatis. При том и појам veritatis добија апстрактно-теоријско значење: истина није истински живот у Цркви, није својствена свим њеним члановима и то у равној мери, него је апстрактно знање својствено само изабранима, хијерархији.

Но, истина је Христос и живот у Цркви као Телу Христовом, живот у истини, истински живот који има истинско самосазнање и самоопредељење.

Узалудно је да силу Христову у вези с Црквом себи приписује римски епископ или сабор епископа.

Христ иза себе није оставио викара… И сваки члан Цркве у црквености својој пребива у истини, и стога непогрешивост припада читавој Цркви – “чувар побожности код нас је само тело Цркве, то јест сам народ који увек жели да своју веру сачува неизмењену“ како се каже у Посланици источних патријарха, 1849. године.

Прејемство дарова Духа Светога – оних датих Цркви на Духове, и који се преносе преко апостола и њихових наследника, преко хијерархије – примењује се на читаву Цркву… То ми видимо и на Јерусалимском сабор, где су се скупили “апостоли и презвитери“, то јест најстарији представници општине, у датом случају личностине-хијерархијског звања, које су одредиле и објавиле “апостоли и презвитери и браћа“, како се каже у Делима апостолским – управо тако, као првојерарси у лицу светих апостола у јединству са презвитерима и браћом.

Скуп је и објавио: “Изволи се Духу Светоме и нама“, према Делима апостолским – другим речима, Духу светоме који у нама живи, у јединству нашем. Оно “у нама“ које сједињује апостоле и браћу, изражава силу тога, и само тамо где се свако појединачно ја, као и сваки посебни црквени сталеж (у овом случају апостоли, презвитери и браћа) сједињују црквено, и кроз то престају да буду нешто појединачно и издвојено, и јавља се нов живот, многојединствено ми, и само ту делује Дух Свети и добија црквено јединство у Духу Светоме.

Без разумевања те еклезиологије, нема пута који води схватању Православља које се, иначе, замишља као еклектички компромис који трага за средином између католицизма и протестантизма….Саборност је душа Православља… У Символу вере, члан о Цркви се преводи овако: “У једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Овде се речју саборна преводи реч католична (не католичка, већ католична… на Истоку се католичност схвата пре као квалитет а на Западу углавном као квантитет)…. У том смислу, католична Црква значи: Црква која је у истини, која припада истини и живи животом истине.

У саборности као католичности, сваки појединачни члан Цркве, а такође и њихова укупност, живи у јединству са оним “целим“ Цркве, у јединству са оном “невидљивом“ Црквом која, налазећи се у нераскидивом јединству с видљивом, чини њену основу. Према томе, појам католичности је у том смислу окренут не ка споља, него према унутра. И католичан је члан Цркве онолико колико је у јединству с невидљивом Црквом, у истини… У том смислу, католичност је мистична и метафизичка дубина Цркве, а никако њена распрострањеност у спољашњем смислу… Али, католичност је и у вези и с емпиријским светом, то јест с “видљивом“ Црквом.

“Црква је стуб и тврђава истине“ – те речи апостола Павла не значе да Црква прокламује истину, но да је она садржи у истинитости и да је снагом те истинитости објављује.

Истина се даје само у јединству, у ослобађању и напуштању ограничености својега ја… Црквена саборност, у односу на индивидуално знање, одговара ономе што се данас називаподсвест. У душевном животу постоје такви комплекси који постоје само за много-јединство, иако се реализују кроз индивидуалну психологију. То су феномени колективне психологије… Супротни пол саборности, као духовног јединства, представља колективитет – у којем личност, остајући сама у себи, ступа у сагласност с другима, а то је за њу, даље, нешто принудно по свом карактеру, док је слободно јединство у љубави сама суштина црквености. У животу се тај духовни садржај заодева у одежду која је национал-историјска.

Црквена саборност је неупоредиво богатија по садржају од свега оног што је explicite исказано у црквеном учењу… Узето уопштеније, можда чак и не може бити догмата о Цркви, јер не може бити предмет појединачног, рационалног одређивања оно што није дискурзивна него интуитивна претпоставка сваког догматизовања.

Саборност није само чињеница мистичног реда, но и чињеница историјског реда, она је, да и тако кажемо, супстрат црквене историје. Она не само да јесте, него се врши-одвија, и то је откровење које се наставља, које се збива у историји као такозвани догматски развој. Саборност је живот, а у животу нема места мировању.

Не прописује догмат религијску праксу него обрнуто: пракса је основа догме, иако догма, једном формулисана, наравно, даље служи као основа за праксу… Саборна свест је над-лична, истина се не открива разумевању једне личности, него црквеноме јединству у љубави. Она је тајанствена и неспознатљива до краја са својим путевима, као силазак Духа Светога у срца људска.

Ту идеју трансцедентности невидљивога у Цркви не би требало изједначавати с протестантском идејом невидљиве Цркве… Према протестантском учењу, као да постоје две цркве које се међусобно не дотичу, а према православном учењу, пак, постоји само једна и иста Црква која бива и на небу и на земљи. Међутим, има нечег сродног у тим учењима, јер у животу Цркве постоји невидљиво –није све видљиво и доступно посматрању споља. Црква је трансцедентно-иманентна, и она не може бити схваћена само као невидљива нити у целини као видљива. Црква је невидљиво у видљивом, трансцедентно у иманентном. Она је надемпиријска стварност која собом испуњава и утемељује емпирисјку стварност.

Али, рећи ће позитивисти, и научни и црквени (а католицизам је управо таква врста црквеног позитивизма): то је метафизика црквености која Цркву ставља преко граница искуства; потребна је емпирија, нужно је и оно канонско. Тај суд је сасвим исправан, али пут води од метафизике до канонског, а не обрнуто.

Оно што се збива у над-свести (подсвести), то што се збива ван граница индивидуалности и што се додирује с највишом духовном реалношћу, што је њоме надахнуто, постаје вредност рефлексије личне свести; други речима – надсвесно постаје свесно. Надлично искуство, саборно, постаје лично и то се таложи као мисао, знање, чињеница, као контемплација,созерцање, и умно гледање.

Истина која се у животу открива постаје предмет усвајања, умом и вољом, на основу оних датости, личних и историјских, које су овој или оној личности својствене… Свест нужно реализује, као своју личну вредност, оно што јој даје надсвест – саборност, црквеност. А црквеност своје многојединство реализује као друштво, то је Црква као societas.

Но, разлика у мишљењу не би требало да буде раздор у мишљењу, не сме да води подели која се на томе темељи, јер норма је једно-мишљење које проистиче из црквене љубави, из саборности Цркве… Томе одговара и општи богословски труд који се састоји усталној размени мишљења и – на тој основи – саборовања… Оно има своје нивое у смислу стварања и дозревања заједничког мишљења… Саборна, надлична свест не може остати само надлична – она постаје нужно и лично искуство, лична врлина, она је посредована у личној свести.

Лична самосвест и лична религијска мисао природно и законито теже да се прошире, продубе, да се утврде, да оправдају своју веру, да се индентификују са надличном свешћу, с оном саборном и црквеном. Посредована свешћу, та вера поново тежи сливању са својим првим извором, с интегралним црквеним искуством посведоченим црквеним предањем. Стога се религијска мисао, која је лично стваралаштво и лична самосвест у Цркви, нужно разликује личним карактером, али она не може, и не би требало да остане нешто своје-лично – јер се у томе налази првобитни извор јереси као раздељивања – она тежи да буде теологија предања у којем ће за себе пронаћи везу и оправдање. То не значи, и не би требало да значи, да је она просто понављање… Напротив, она битребало да буде увек нова, жива и стваралачка, јер живот Цркве не стоји; предање није мртво слово закона, него дух који му даје животну снагу. Предање је живо, стваралачко предање – ново у старом, старо у новом.

Стога је за личну црквену самосвет, послушност у односу на предање и сагласност с њим унутрашња норма. Спознавање црквеног искуства у саборности нужно је нешто лично: ту душа стоји пред Богом, Бог и моје ја су у живом и непрестаном узајамном односу… Другим речима, лична црквена свест, лична религијска мисао општи с другима, и ту свако уноси свој лични дар. Збива се саборовање, усмено и писмено, лично и друштвено… Чланови Цркве се хране јединственим црквеним искуством, у њему налазе своју основу, и тако теже да нађу и да остваре то јединство у својој посредованој свести, у њеном вербално-рационалном изражавању, у саборности просуђивања.

——————————————————————————————————————-

Vuk Perišić: Sloboda ili veresija?

август 22, 2011

(…)

Samo država – i nijedan drugi politički i ekonomski faktor – uživaprivilegiju nekažnjivog zaduživanja još nerođenih generacija. Ta je privilegija metastazirala do točke u kojoj bi svaki pokušaj amputacije duga doveo do smrti čitavog privrednog organizma.

Ne upućuju li te činjenice na zaključak da nije na djelu kriza liberalizma nego su na djelu katastrofalne posljedice jednog neobuzdanog etatizma? Etatizma koji je svjetsku ekonomiju oteo kao taoca i sada traži basnoslovnu otkupninu. Etatizma koji u privredna bogatstva i ljudske sudbine poseže s neograničenom veresijom a civilizaciju je opteretio hipotekom koju su svi osim njega dužni otplaćivati.

To nije liberalizam. To je neka vrst politički korektnog totalitarizma. 

(…) Sloboda tržišta nije vrijednost po sebi. Vrijedna je samo njenasposobnost da generira ili održava druge, važnije slobode. Nije sloboda tržišta vrednota zato što omogućava burzovne spekulacije i bankarsko zelenaštvo već zato što demokratskim poretkom – kao svojim optimalnim pravno-političkim okvirom – omogućava čovjeku i građaninu da neometano živi svoj život pri čemu je najmanje bitna sloboda igranja na burzi. Bitne su sloboda od straha, sloboda misli i sloboda javnog iznošenja tih misli. Ili preciznije: ako tržišna sloboda i nije sama po sebi jamstvo slobode pojedinca, historijsko iskustvo je pokazalo da čovjek ne može slobodno živjeti, slobodno stvarati i slobodno se kretati ukoliko ne može slobodno trgovati i poslovati. Odsustvo tržišne slobode zajamčeno, neminovno i uvijek dokida slobodu pojedinca i društva. Drugim riječima, sloboda tržišta i sve nepravde i neizvjesnosti koje sobom donosi, cijena je koji bi pojedinac trebao biti spreman platiti za svoju ličnu slobodu. U odnosu na ponuđene alternative ta cijena čak i nije nepovoljna.

(…) Državu treba neprestano, uporno i bezobrazno podsjećati da njena svrha nije upliv na naše sudbine nego dužnost da te sudbine štiti od svakog nasilnog i neželjenog, prevashodno vlastitog upliva. Osim što raspolaže sredstvima da u svakom trenutku ukine slobodu, ona – što je još opasnije – raspolaže i sredstvima da ukidanje slobode mnoštvu prikaže kao nešto poželjno.

(…) Neki će reći da je država poželjno sredstvo za obuzdavanje cinične samovolje besprizornog, posebno bankarskog i spekulativnog kapitala.A tko će nas štititi od države kada ona obuzda kapital? Tko će njezin cinizam obuzdati?

(…) Kao i uvijek, riječ je o odabiru manjeg zla…

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7371/1368/

——————————————————————————————————————————————-

Tihomir Trišić: Država bez koncepta

август 23, 2011

(…) Da bi jedna država mogla da ostvaruje svoje interese, pored državnog koncepta, neophodna je prateća politika nacionalne bezbednosti, kojoj je uloga da obezbedi i zaštiti realizaciju ostvarivanja državnih interesa. To je posao nosioca politike nacionalne bezbednosti, a u prvom redu obaveštajno-bezbednosnih službi Srbije. S obzirom to da Srbija gotovo dve decenije nema nikakav valjan i ozbiljan državni koncept, ni njeni bezbednosni resursi ne mogu joj pomoći u meri u kojoj bi mogli ili morali. Što bi narod rekao – potpuni haos. A znate zašto nemamo koncept? Jer on povlači ličnu odgovornost kreatora i nosioca realizacije državne politike. Ovako, svi love u mutnom, niko ni za šta ne odgovara, ne možete jasno da “izmerite” ni jednog političara, jer smo izloženi raznim oblicima političkog marketinga, a usled tog “muljanja” svim muljatorima je dobro. I kad gube sve državne utakmice, oni to predstave narodu kao veliku pobedu. Septembar je pred vratima, izborne kampanje su u fazi priprema, a gledajte ko će Vam ponuditi državni koncept moderne Srbije u 10 rečenica. Oni koji Vam to ne ponude, ne glasajte za njih koliko god da su Vam bliski, simpatični i slično tome. Ono što uopšte neko ponudi, odvažite samo u odnosu na dve stvari: da li je koncept ostvariv i ko će ga implementirati.

CEO TEKST:

http://www.akter.co.rs/politikaprint/3945-drzava-bez-koncepta.html

———————————————————————————————————————————————————

О српским револуционарима и реакционарима

Упућено српским револуционарима и реакционарима из 1945. и 1948. и 1968. и 1985. и 1989. и 1991. и 1997. и 2000. и 2004. и 2008. и 2011. године.

Значи, скоро свим припадницима елите који се питају и одлучују у овој држави у последњих пола века: политичарима, академицима, свештенству, уметницима, официрима, интелектуалцима и народним певачицама.  Многи од њих су чак и читали ову књигу (чак и Ничеа!).

Из ових редова можете спознати зашто је Србија црна рупа Европе, зашто су Срби најзаосталија европска нација, зашто нису завршени коридори, зашто је Београд постао блокиран град, зашто су затворени музеји, зашто је уништена индустрија, зашто паметна деца одлазе а школују се деца да буду глупа, зашто је природно да заједно у славу идолопоклонства и народњаштва увек имамо на некој бини у неко време председника државе или председника владе са неком народном певачицом, у наше доба, певачицу са неким силиконским пуњењем. И зашто народ то воли, зашто је Фарма тако популарна…

После века великих трагедија са доста погинулих и расељених Срба, од оних који су владали Србијом у последњих пола века не може да се сакупи ни једна чета за одбрану своје отаџбине. Зато Србин више не иде у војнике. Упоредите једног генерала Недића или генерала Мишића и њихову борбу у првој половини 20. века и данашњег министра одбране и начелника генералштаба Војске Србије, или једног Илију Гарашанина и данашњег министра унутрашњих послова и потпредседника владе и све ће вам бити јасно.

Ово је ваша истина.

Ово је наша истина.

Ово је будућност српског народа.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“

Николај Берђајев

Октоих, Подгорица, 2001.

Писмо прво

О револуцији

Револуција је казна упућена одозго због грехова прошлости; она је кобна последица старог зла… Револуција је крај старог живота а не и почетак новог живота, она је плата за дуготрајн пут. У револуцији се искупљују греси прошлости. Револуција увек говори о томе да они који су имали власт нису извршили своју мисију. И осуда дрштвених слојева – оних пре револуције – је у томе и због тога што су они довели до револуције, што су је омогућили… До револуције не доводе стваралачки, творачки процеси већ процеси труљења и разарања.

У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе.

Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек.

Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите.

Ствараштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо.

Кретање револуције увек уништава само себе; оно не води новом животу. То није кретање ка дубини; то је кретање по површини површности. И с површине се распрушује као прашина.

Почетак унутрашњег кретања, почетак стваралаштва и духовног удубљивања означава крај револуције и почетак реакције.

Идеологија револуције полази од спољашњег и материјалног и тиме све и одређује – а не од оног унутрашњег и духовног.

Маркс никада није био револуционар духа. Ниче је био револуционар духа. И Достојевски је био револуционар духа.

Са вама су били само људи другог или трећег реда; ни једна се генијална мисао није родила међу вама, није од вас потекла, из вашег бездарног сивила духа. Ви – људи револуције – ви стедуховне средине и осредњости, људи осредњих, сивих,популарних идеја-мисли. И ваш је бес – бес масовног сивила које завиди свакој величини, свакој слави и свакој генијалности.

Револуција духа настаје из дубоке унутрашње реакције на ваше револуције, насупрот вашој негацији духа сваке врсте.

Све су се револуције завршиле реакцијама. У смењивању револуција и реакција опажа се некакав магичан круг.

И ви, људи чисте реакције, нисте способни да се уздигнете изнадповршинских кретања улево и удесно, изнад супротности револуције и реакције, ви сте такође неспособни да видите пунију истину, ону удаљенију истину.

За вас је реакција застој или кретање назад; повратак оном што је било пре револуције. То није истина.

Реакција може бити и стваралачка, у њој може бити истинског унутрашњег кретања ка новом животу, ка новим вредностима;никада се реакцијама не враћамо само старом животу.

У свакој духовној реакцији на реакцији на револуцију открива се нешто ново, непознато староме свету; рађају се творачке помисли. Рађа се нешто треће, другачије од онога што је било у револуцији и онога што је било пре револуције. У трећем се открива нешто ново, чега није било.

Револуционарна идеологија не може бити дубока, она не познаје дрвевне изворе; она је осуђена да буде површна. У идеологији револуције без дубине је таква рационалистичка негација зла;без дубине је и такав оптимистички поглед на будућност.

И западњаци и словенофили нису могли да схвате тајну руске душе. Да би се схватила та тајна треба бити нешто треће, треба се уздићи изнад супростављености двају начела, источног и западног, двеју свести, словенофилске и западњачке, треба познавати Исток али не по нејасним преживљавањима источне стихије и Запад али не по површној западњачкој свести. Дубина сазнања се рађа у налажењу излаза, у нечем трећем, излаза из двеју противуречности.

У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушко дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности.

Руски народ је имао другачије религиозно васпитање него народи Запада. Православна црква је руском народу омогућила да подноси своју тешку историјску судбину. Али православно религиозно васпитање није пружало оно прекаљивање личности, ону самодисциплину душе и културе душе какве је на Западу пружало католичко религиозно васпитање, а на свој начин и протестантско. Кристализација католицизма је крепила душу, али је она и затварала бескрајне, огромне перспективе, чинила ју је неосетљивом за мистичне токове. Западно религиозно васпитање је након отпадања од вере остављало чврсту базу у виду норми културе, врлина цивилизације. Након отпадања од вере душа руског човека потпада под власт нихилизма.

Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије.

Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.

Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзеравтивно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини,увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.

Тако сте остварили давнашње народњачке снове о деобама, о општој једнакости, тако сте бацили руску културу у мрачни бездан. Будући нараштаји рускога народа неће вам опростити злочине ваше.

Ви хоћете и свет да претворите у индустријску асоцијацију, да читаво људско друштво буде друштво потрошача. Ваш животни идеал је – животињски идеал.

С руским колективизмом је у вези инегативни однос према праву, мешање права и морала. Али негација права, која је код Руса присутна и на левици и на десници, јесте негација личности, њено поробљавање од стране колектива.

Руска револуција је пропаст многих, баш мноих, руских илузија – илузија народњачких, социјалистичких, анархистичких, толстојевских, словенофилских, теократских, империјалистичких и  других.

Милост Божја не силази на оне који је траже из утилитарних побуда, због потребе за самоодржањем. Требало је раније помишљати на Бога и размишљати о духовним основама живота. Још до недавно ви сте мислили да народ може постојати без духовних основа, без вере у виши божански смисао живота, без светиња; да су за живот народа довољне материјалне основе и рационалистичка просвећеност.

Неопходна је свест да је дошло до грознога краха, не само спољашњег већ и унутрашњег, да је разобличена лаж онога духа коме сте ви служили скоро један век.

Превише је било лажног у вашој свести и вашој усмерености. Лажан је био ваш однос према држави, нацији, привреном животу и развоју индустрије. Лажан је био ваш интелектуални морални став, ваш нихилизам спојен с нихилизмом и ваш утилитаризам. Лажан је био ваш однос према лепоти и ваше прогањање лепоте, лажна је била ваша одбојност према сазнању, ваша равнодушност према истини коју сте увек подвргавали утилитарним проценама.

Закон ентропије који доводи до смрти васељене путем равномерног распоређивања топлоте, делује кроз вас и у друштвеној сфери.

И када буде наступио час стваралаштва, ера истинског препорода, ви ћете бити одстрањени као нешто непотребно, као духовни лешеви.

Данас треба имати своју идеју. Наступа сада страшно време одговорности. И само ватреније и дубље идеје могу савладати таму која нас опседа. Морају се јавити нове душе; нови дух мора сићи на несрећну, напаћену нашу домовину која страда.

Наступило је време здравог социјалног песимизма, племенитијег, сложенијег и префињенијег него што је био оптимизам тупоумних социјалних фанатика.

Тежња ка апстрактном друштвеном савршенству је зла, безбожна тежња. Експерименти остварења земаљског раја увек су доводили до пакла на земљи, до зла, мржње, узајамног истребљивања, до крви, насиља и оргија.

Човек нема права да буде наиван и сањар у друштвеном животу; не сме да пушта на вољу својој сентименталности. Он треба да буде одговоран муж, треба да види зло и грех, треба да научи да разликује духове. Будите мужевни. Руски народ треба да изврши закон, закон културе, државности, закон релативног земаљског постојања. Руски народ мора да прође кроз сурову дисциплину рада.

Увек ће постојати супротност између већине и мањине, између духовних врхунаца и материјалног дна живота. И остаје вечна истина о аристократији духа, древна истина човечанства, коју не могу срушити никакве револуције.

Писмо треће

О држави

Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога.

В. Соловјев је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо онога дана када се јавила неједнакост, када је дошло до расчлањивања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи.

У томе је ваша грешка, порекло власти је монархистичко а не демократско, власт је настала из поштовања хероја.

Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили.

Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи “хришћанска држава“ је немогућа. Држава није откровење хришћанске љубави и милости и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природан ред, а не поредак из милости. Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело.

Писмо четврто

О нацији

У биолошкој основи историјских народа нема чисте крви и чистих раса; формирање историјског народа-нације резултат је компликованог узајамног  деловања и мешања раса. Националност је управо тај сложени, хијерархијски ступањ у којем је највише усредсређена изоштреност историјске судбине.

Држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи да створи своју државу, да је учврсти и ојача. То је здрав инстикт нације.

Могућа су два типа национализма. Национализам може бити идеализација стихијских својстава народа, самозадовољство народа, он може бити опијен тим својствима и у том случају он не допушта никакву критику или самокритику. Али постоји и други тип национализма – то је стваралачки национализам. Тај тип националне свести не само да допушта већ и захтева самокритику, он позива на самокритику и преваспитавање у име националног живота.

Писмо шесто

О аристократији

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

Писмо једанаесто

О рату

На овом свету живот је борба. Рат не може бити само добро или само зло, у њему има и великог добра и великог зла. Рат је дете греха и искупљење греха, рат говори о трагици живота у овом свету, о немогућности да се у њему све уреди, о немогућности мира и безграничне добробити и благостања.

Зло не треба тражити у рату већ у периоду који му претходи у најмирнијим, гледано споља, временима. У тим мирним вемененима врше се духовна убиства, скупљају се зло и мржња; у рату се жртвом искупљује почињено зло.

Хришћанска апокалиптична пророчанства нам не говоре да на крају свега рата неће бити – да ће бити мира и благостања. Напротив, та нам пророчанства говоре да ће на крају бити страшних ратова. Апокалиптично осећање историје је супротно вечном миру. Све утопије земаљског раја, мира и благостања на земљи, разбијају се нa апокалипси. Апокалиптично осећање историје је трагично осећање, оно нас учи суровој истини да у свету нараста не само добро већ и зло, и да је најстрашнија борба тек пред нама.

Николай Александрович Бердяев; 18. mart 1874. – 24. mart1948.

———————————————————————————————————————————————

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА

.

Од 15. до краја 18. века

Ренесансa (Донатело, Рафаел, Микеланђело, Леонардо да Винчи); Никола Коперник формулисао хелиоцентричну теорију свемирских тела (Коперников торањ); Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес; почетак Хуманизма и Просветитељства; Реформација или протестантска реформа (Јан Хус, Жан Калвин и Мартин Лутер); барок настаје у Италији; робовласништво; колонизација и упознавање са другим расама; у Европи међу робовима и Словени (у ропству под Турцима али и од стране робовласника из западних европских држава); Карло V Хабзбуршки добио у наследство Аустрију, Холандију, кастиљански и арагонски престо (Шпанију), Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту (Италију, где је пресекао вишевековни сукоб гвелфа и гибелина), Канарска острва и Западну Индију (како су се у то доба звале америчке колоније) и право на престо Светог римског царства (у управљању Светим римским царством учествовали и Чеси и Пруси); Тридесетогодишњи рат и Вестфалски мир; на Балкану се шири Отоманска империја; настаје Царска Русија (Петар Велики); почетак укидања ропства на Западу креће из Дубровника; Јевреји сабијени у гета широм Западне и Средње Европе; појава либерализма и конзервативизма (демократије) у Британији (Лок, Берк, Хјум) и “Поносна револуција“; широм Европе појављују се велики философи и мистици (Декарт, Спиноза, Беме, Сведенборг, Кант…); нови крсташки ратови против Турака на Балкану; Шпанска инквизиција; Амерички рат за независност (Џ. Вашингтон први председник САД); Француска револуција – “Декларација о правима човека и грађанина“ и почетак рата црвених и белих јакобинаца; неутралност САД у рату Британије и других држава против револуционарне Француске; Јохан Себастијан Бах и Волфганг Амадеус Моцарт; настанак капитализма и ширење лихварства (зеленаштва); буржоазија узима власт у великом делу Европе, аристократија  се повлачи, нестаје феудализам, нестају монархије, слабе утицаји хришћанских цркава…

Друга половина 18. века и 19. век

У Енглеској донет Закон о Јеврејима; Француска револуција шири се Европом, Наполеон води освајачке ратове; у уметности настаје романтизам; Франсиско Гоја и Јохан Волфганг фон Гете; Лудвиг ван Бетовен и Фредерик Шопен; настаје немачки идеализам (Фихте, Шелинг, Хегел); Прва индустријска револуција; Велика Британија постаје највећа светска сила (краљица Викторија); породица Ротшилд шири послове (банке) по Европи; настаје Света Алијанса (Русија, Аустрија, Прусија) као одговор хришћанске Европе на ширење јакобинаца и милитантног атеизма (материјализма); у Француској излази “Есеј о неједнакости људских раса“ и књига “Јевреји, краљеви нашег времена – Феудална аристократија финансијера“; у Немачкој настају Бајротски круг (Вагнер) и Пангермански савез; због Источног питања разбија се Света Алијанса -  Аустроугарска и Русија у сукобу, Велика Британија и Француска на страни Турака против православних хришћана; појава нација и национализама (посебно у Средњој и Источној Европи) на таласу Француске револуције (по узору на француску нацију); Српска револуција и борба православних Словена и Грка за слободу; настаје егзистенцијализам (Кјеркегор); Џејн Остин; настаје расизам у Западној Европи (прве теорије о Аријевцима или Кавкасцима); настају пијетистички (хришћанско-конзервативни) покрети у католичким и протестантским (немачким и британским) државама; грађански рат у САД између Уније и Конфередерације (Париз и Лондон подржали Конфедерацију, Царска Русија подржала Унију, која је изашла као победник); настају меритократија, социологија и позитивизам (Сен-Симон, Конт, Диркем, касније Вебер); Европа се упознаје са конфучијанизмом, будизмом и хиндуизмом; Европљани све више откривају паганске корене који су заборављени током христијанизације; настају бајке Ханс Кристијан Андерсена и браће Грим; Револуције 1848. и 1868. у Европи (у Београду убијен кнез Михаило Обреновић); Први и Други опијумски рат (између Енглеске и Француске против Кине); Чарлс Дарвин написао “Порекло врста“, настаје теорија еволуције; Карл Маркс пише “Капитал“, настаје марксизам, пролетеријат (радници) устају против буржоазије (грађанско-капиталистичке нове владајуће елите настале из средњег сталежа); Париска комуна; Џон Стјуарт Мил; Жорж Санд; феминизам; “Манифест Комунистичке партије“ и Прва интенационала; Протест радника у Чикагу; Јевреји на таласу Француске револуције добијају већа права, Ashkenazi Јевреји постају већина унутар Јевреја (у односу на Sephardic Јевреје) и настаје ционистички покрет…

Друга половина 19. века и 20. век

У Немачкој излази “Талмудски Јеврејин“ (упозорење да Јевреји желе да владају светом); у Енглеској настаје еугеника (наука о здравом наслеђивању); “Протоколи сионских мудраца“ настају у Русији; Едуард Дримон упозорава да се у наредним деценијама мора зауставити пошаст финансијског капитализма (објавио књигу “Јеврејска Француска“), афера Драјфус и писмо Емила Золе против антисемитизма у Француској; уједињење Италије и Немачке (националне вође Гарибалди и Бизмарк); Берлински конгрес; Србија постаје Краљевина; Фридрих Вилхелм Ниче; Друга интернационала; у Француској излази књига “Расе Европе“ а у Немачкој излазе часописи “Архив за расну и социјалну биологију“ и “Остара, новине за Плавокосе“; поштоваоци Дарвина међу највећим капиталиста у свету, попут Карнегија (САД) и Крупа (Немачка), шире идеје дарвинизма о преживљавању најспособнијих; Друга индустријска револуција и Никола Тесла (Теслин торањ); Алберт Ајнштајн и “теорија релативности“; Хенри Лојд пише “Wealth against Commonwealth“; “Стандард оил“ (Рокфелери) преузима тржиште нафте у Немачкој (“Немачку банку“[1]), а у САД се покушава разбити монопол ове компаније (“Sherman Anti-Trust Act“); у САД настају “Jekyll Island Plan“ за стварање светског монетарног тржишта и “Banker’s Trust“ и “New York Federal Reserve Bank“ од стране најмоћнијих банака и породица (настанак модерних “Федералних резерви САД“ које су и даље приватно власништво); “Clayton Anti-Trust Act“ у САД; Први светски рат (Срби доживљавају “холокауст“ или “геноцид“ од стране Аустријанаца, Немаца, Италијана, Мађара, Бугара, Хрвата, Албанаца, муслимана-касније-Бошњака); распад Аустроугарског царства; распад Отоманске империје и долазак К. Ататурка; Бољшевичка револуција у Русији и настанак СССРа и Коминтерне (уз убиство руске царске породице Романових); настаје Лига народа (Конгрес забранио да САД буду део претече Уједињених нација иако је то био предлог председника САД); В. Вилсон (Прогресивна партија САД) и В.И. Лењин (Комунистичка партија Совјетског савеза) подржавају право народа на самоопредељење; настанак Краљевине (Срба, Хрвата, Словенаца) Југославије; Џ. Морган из банке “Ј.П. Морган“ финасира, Жорж Клемансоа (који је објавио писмо Емила Золе) председава на Мировној конференцији у Паризу, и води обнову поражене Немачке; настаје руска богословска мисао (Достојевски, Толстој, Леонтјев, Соловљов, Трубецкој, Берђајев, Шестов, Евдокимов, Флоровски); развој психологије (Сигмунд Фројд и К.Г. Јунг); феноменологија (Е. Хусерл); ширење теозофије, езотерије, астрологије, окултизма и традиционализма у Европи (Блавацки, Штајнер, Кроули, Гурђијев, Генон, Евола); нови философи у Европи – Хајдегер, Јасперс, Сартр, Расел, Витгенштајн; Херман Хесе и Томас Ман; Хана Арент, Фрида Кало и Ајн Ренд; жене добијају већа права, и право гласа; Пикасо и Дали у Француској и Шпанији; економска криза на Западу (Велика депресија); Кинеска револуција (долазак комуниста на власт); нацисти (са социјалистом и националистом А. Хитлером на челу) долазе на власт у Немачкој (уз подршку капиталиста, попут Форда); нацисти одају почаст Хјустону Стјуарту Чемберлену[2]; фашисти (са социјалистом Б. Мусолинијем) освајају власт у Италији (уз помоћа капиталиста из САД); грађански рат у Шпанији; у Француској убијен краљ Александар Карађорђевић; настаје Краљевина Саудијска Арабија; Други светски рат (Холокауст над Јеврејима од стране нациста, у рату међу савезницима највише страдали Словени – Срби, Руси, Пољаци; Католичка црква на страни нациста и фашиста); у Југославији срушена монархија и успостављена диктатура комуниста и коминтерноваца (четници изједначени са усташама); настају Уједињене нације (са седиштем у САД); Бретон Вудс договор, Маршалов план и Вашингтонски консензус; крај колонијализације (настанак суверених држава, где су биле колоније) и почетак неоколонијализације (и над грађанима Запада); настаје Израел; настају “Билдерберг група“ (европске монархије и капиталисти), “Римски клуб“ (оснивач Ђ. Ањели, власник Фиата) и “Трилатерална комисија“ (оснивач Д. Рокфелер, циљ – повезивање Северне Америке, Европе и Јапана) као и Међународни монетарни фонд и Светска банка; настанак НАТО алијансе и Европске заједнице; почетак Хладног рата; настанак Варшавског пакта; САД освајају рокенрол и џез музика, па се шире светом на таласу “американизације“ (Елвис Присли, Дизи Гилеспи, Луј Амстронг); устанци против Новог светског поретка широм Јужне Америке, Африке и Азије; настаје Покрет несврстаних земаља, прва конференција у Београду; филмови из Холивуда приказују се у целом свету; астронаути из СССРа и САД одлазе у свемир; на Леванту израелско-арапски ратови (касније палестински устанци-интифаде); ратови у Кореји и Вијетнаму; Кубанска криза; у САД први пут католик постаје председник државе, исти је касније убијен (Џ.Ф. Кенеди); убијен М. Л. Кинг, црнци у САД постепено добијају грађанска и уставна права; “сексуална револуција“, “деца цвећа“ и студентске демонстрације из 1968 (левичарски бунт, Џим Морисон и “The Doors“, “The Rolling Stonеs“, у Југославији – на Црвеном универзитету Карл Маркс – позив за враћање изворном марксизму); Д. Рокфелер, као представник банкара са Запада, у приватним посетама комунистичким лидерима у Москви (Кремљ-Црвени трг) и Пекингу (Забрањени град) током Хладног рата; Исламска револуција у Ирану (ајатолах Хомеини); рат и пораз СССРа у Авганистану; Мадона постаје светска звезда; крај Хладног рата – рушење Берлинског зида, уједињење Немачке и распад Варшавског пакта и СССРа; САД и савезници нападају Ирак; распад Југославије и грађански рат (Запад и муслимани у рату против православних Срба – исте силе као у Првом и Другом светском рату нападају Србе, овог пута предвођени САД и В. Британијом, које праве своје базе у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији); НАТО и ЕЗ (ЕУ) шире са ка истоку и југоистоку Европе; појава интернета; милијардер из САД и оснивач “Отвореног друштва“ Џ. Сорош руши британску фунту и берзу у Азији; НАТО алијанса бомбардује СР Југославију (Србију и Црну Гору, на страни муслимана са Космета); у Србији настају Отпор, Двери српске и Београдски синдикат…

Прва деценија 21. века

Почињу да се уводе “чипована“ документа; “Велики брат“ освојио свет (убрзо дошао и у Србију); рушење националкомунистичког режима у Београду и долазак пронатовских либерала на власт; у Русији на власт долази В. Путин, креће економски опоравак Русије; напад Ал Каиде на СТЦ у Њујорку; распад СР Југославије; “евро“ постаје заједничка валута већег броја чланица Европске уније; САД са савезницима креће у рат против тероризма, Ал Каиде и талибана (окупација Авганистана и Ирака); у Турској на власт долазе муслимани који су против секуларног наслеђа К. Ататурка и почиње да се јављају империјалне амбиције – неоосманизам; проглашење “независности“ парадржаве “Косово“, тј. насилно отцепљење српске покрајине Косово и Метохија од стране муслиманске националне мањине, уз подршку и признавање од стране САД, В. Британије, Немачке, Француске, Италије, Швајцарске, Турске, Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата… а државе које се противе признавању и на страни Србије су: Шпанија, Грчка, Израел, Румунија, Словачка, Кипар, Русија, Кина, Бразил, Аргентина, Јужна Африка, Иран, Индонезија, Алжир, Либија, Вијетнам…; бивши председник САД из Демократске странке (Б. Клинтон) у приватној посети код председника владе Русије; у САД први пут (полу)црнац изабран за председника државе (Б. Обама); почетак светске економске кризе – колапс највећих приватних банака у Њујорку и Лондону – државе их спасавају новцем грађана (пореских обвезника); у САД настаје “Tea Party movement“ (траже да САД напусте УН); Русија са Немачком гради гасовод “Северни ток“, са Италијом у плану почетак  градње “Јужног тока“, немачко-аустријско-британски пројекат “Набуко“ и даље неизвестан за реализацију; француско-британски војни савез покреће рат у Либији, САД уздржане (представници грађана САД не дозвољавају да председник САД води нелегалан рат); наставак економске кризе у Србији, држава пред банкротом; наставак економске кризе у Европској унији – Грчка пред колапсом и народном буном; угрожен савез између Француске и Немачке; долар је све мање валута за међународну трговину (све више се друге валуте узимају за девизне резерве, настају нове валуте, доведено је у питање и учешће долара у трговини нафтом); Запад припрема напад на Иран; наставак револуција (“арапског пролећа“) у Египту, Тунису, Сирији, Бахреину, Јемену, док власт у Либији најављује терористичке нападе у Европи; Кина је постала  велика фабрика са јефтином радном снагом за компаније са Запада, али и велика војна и економска сила; Палестинци спремају проглашење државе у УН, Израел против, у САД настају поделе поводом даље подршке Израелу…

---

[1] В. И. Лењин – “Империјализам као највиши стадиј капитализма“,www.marxists.org

[2] Џорџ Л. Мос – “Историја расизма у Европи“, Службени гласник Београд, 2005.

——————————————————————————————————————-

Нови народни договор и грађанска држава

август 28, 2011