НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Никола Варагић

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

KOSMET VIA KOSMOS

Начертаније Меморандума за 21. век

Београд, јануар-фебруар 2011. године

www.nikola5.wordpress.com

Kраћe верзијe текста:

 

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ 

 

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Увод

Србија је део светске историје цео миленијум. Српски народ као историјски народ постоји више од 1000 година. Срби се у историји појављују као словенски и пагански народ. Убрзо примају хришћанство и до 21. века остају у већини православан народ. Од прве половине 15. века до прве половине 19. века Србија се налазила под потпуном окупацијом Отоманског царства. У том периоду део српског народа примио је исламску веру. Део српског народа који није био под окупацијом Отомана налазио се под окупацијом Аустроугарског царства и Ватикана и део тих Срба који су живели на западу Балкана примио је католичку веру. Од прве половине 19. века Срби се боре за слободу, за стварање своје државе, за стварање модерне и демократске државе. У периоду од половине 19. века до данашњег времена међу Србима је све више лаика и атеиста, тако да је средњовековни идеал светог немањићког царства о православном српском народу постао тешко остварив. После дугог периода окупације повратак светосављу је био логичан, али је било логично и да се Србија прикључи модерном свету – Западу. Један део народа примио је ислам, један део народа примио је католичку веру, да би у времену ослобађања које је трајало кроз цео 19. век један део српског народа прешао у лаицизам, атеизам и агностицизам. Отоманско царство је пропало, са Истока више није претила опасност, нови окупатори долазили су са Запада, од Наполеона, преко анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, до напада Аустроугарске и Немачке у Првом светском рату, напада Немачке, Аустрије, Мађарске и Италије у Другом светском рату, окупације од стране коминтерноваца после Другог светског рата и напада НАТО алијансе на Србију и Републику Српску крајем 20. века. Тек крајем 20. века поново долази до новог напада са Истока, од стране муслимана из Турске и Азије који су подржали муслимане из Србије и Босне и Херцеговине у рату против православних Срба. Велики број Срба погинуо је у ослободилачким ратовима против муслимана, католика и комуниста у последњих 200 година – више има погинулих него што данас има живих православних Срба. Непријатељи су били сурови и све су учинили што су могли да се православан српски народ уништи. Да су Срби у 15. веку колективно прешли у ислам, у 19. у католичку веру, да су средином 20. века одрекли хришћанства, данас би на Балкану живело 100 милиона Срба и Србија би била моћнија од Турске и Немачке. Почетком 21. века у региону живи мање од 10 милиона Срба и пар милиона у свету.

Нећу о Србима говорити као о ”мученичком” народу који је изабрао ”небеско царство”. Неће се кривити непријатељи за судбину и стање у коме се Србија налази данас. Покушаћу да објасним зашто смо данас ту где јесмо и како да се стање у српском народу поправи на боље. И зашто је до сада све морало да буде како је било. Дакле, само слабићи плачу над својом судбином и питају ”зашто?”. Једноставно – зато. Зато је требало ићи у хајдуке и дизати устанке против Турака, зато је требало ратовати у светски ратовима, зато је морала да настане Република Српска, зато се мора рећи комунистима да је доста. Исто тако, немогуће је да сви и све у Србији доживи препород. Оно што је труло мора да се одстрани, они који не умеју да раде морају да се склоне из управљања државом.

Ова књига носи назив ”Нова српска десница”. У њој су сабране мисли које сам записивао на свом блогу у периоду од фебруара 2008. до јануара 2011. године. Блог носи назив ”KOSMET VIA KOSMOS”, у поднаслову ”Начертаније Меморандума за 21. век”.  Иако сам и пре тог периода писао и припремао материјал за ово дело, после нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење о одређеним ситуацијама. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Наравно, једно је да се бавимо узроцима и последицама кроз теорију и речи, а сасвим друго на делу. Зато је писање трајало три године, јер је поред теорије важно створити и дело, у овом случају, организацију способну да теорију претвори у дело. Таква организација још увек не постоји, нити ће постојати, јер та организација треба да буде сама држава Србија. Нити је теорија нека врста идеологије или вере која ће се наметати. То је разлика између комуниста и демократа, између људи који својим животима потврђују вредности за које се залажу и оних који због личних интереса и маркетинга једно говоре а друго раде, често тајно, против интереса државе и грађана Србије. Истина, у Србији је много незнања а не само зла и издаје, и много лоших ствари се дешава због глупости. Трагедија је што такви владају овом државом. Дуг период негативне селекције – монопола одређеног дела елите над свим процесима у овој држави и претераног уплива странаца у унутрашња дешавања – омогућио је да у овако важним светскоисторијским процесима на власти у Србији скоро да нема ниједног човека са знањем, визијом, интегритетом и разумевањем свог народа и света у коме живимо.

Албанци су у Приштини прогласили ”независност” 17. фебруара 2008. а први пост на блогу ставио сам 29. фебруара 2008. То је период пред избијање светске економске кризе. И тада се најбоље видело какву власт има Србија и каква је српска елита. Прво су националисти као одговор на проглашење ”независности” направили протест након чега је дошло до рушења Београда и паљења амбасаде САД. Тако глупи људи нису могли дуго да остану на власти, па долази до враћања комуниста на велика врата у Србији, настаје коалиција две квазисоцијалистичке странке, једне продемократске и друге пронационалне, коју подржавају мањинске странке, једна странка лопова која води економију ове државе већ 10 година и пар квазидесничарских комби странака. Долази до чувеног ”националног” помирења између две фракције комуниста. Долазак светске економске кризе није показао да је српска власт само глупа већ да је Србија и окупирана држава која мора да ради шта јој се говори из иностранства. Јер, министри, председник државе и многи други који чине власт у овој држави нису баш толико глупи па да нису чули и  разумели толика упозорења о доласку економске кризе и претњи да Србија банкротира. Између осталог, у току 2008. и 2009. на свом блогу и сам сам толико писао, упозоравао, преносио текстове домаћих и страних аутора. Чињеница је да би Србија банкротирала (што је реално, као што данас сви видимо, да се догоди у току ове 2011.) и без кризе у свету, али је и криза у свету била толико очигледна, да је у људима који су на власти само комбинација глупости и послушности према страним господарима могла да изазове интелектуално слепило и глувоћу. Схвативши то, одлучио сам да одужим период писања блога и ове књиге, док у Србији не буде довољно људи који ће разумети то што пишем. Пре свега, циљ ми је био да дођем до оних правих припадника елите који су маргинализовани од стране власти и у јавности, што ћу овој књизи звати ”природна и езотерна аристократија” (Берђајев) и још важније, да окупим што више припадника своје генерације и млађих од мене а способних да разумеју ове речи, уђу у полемику и дијалог. Наравно, способних и за дела. Нисам желео да уђем у политику и да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај ”нуклеус” који сам чекао је створен. Створен у смислу да се појавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Сада треба створити државу. То је посао који захтева време и рад више генерација, мора доћи до сарадње између старијих и млађих. Старији морају да припремају пут а млади морају да преузимају одговорност, да буду предузимљиви и инвентивни.

Књигу сам назвао ”Нова српска десница” по наслову додатка који се појавио у Гласу јавности 22.12.2008. године (аутори текстова: Миша Ђурковић, Владан Глишић, Мило Ломпар, Винко Ђурић и Ноел О’Саливен).  Недуго после тога власник Гласа јавности је ухапшен а Глас је престао да се штампа. Други лист истог власника и даље излази, али то више није Курир, већ Потрчко, како сам га назвао на блогу јер је постао медиј ”демократских” странака. Власник новина је још увек у затвору, почело је суђење, сви ми знамо да је неких неправилности било у његовим пословима и свако треба да одговара ако је крив, али сви још боље знамо (посебно полицијци) да су министри и председници партија, који су власника Гласа јавности ухапсили, заједно са својим пословним пријатељима и спонзорима, имали далеко више злоупотреба у привреди и са јавним финансијама, порезима и царинама. И некако сви су они левичари, бивши комунисти преобучени у социјалисте и либерале. Зато сам одлучио да књигу назовем ”Нова српска десница”. Време је да се Србија коначно ослободи негативног наслеђа комунизма, болести које су раширили рационалисти и атеисти јер нису успели да изграде демократско друштво засновано на здравом разуму. То неће бити могуће ако се десничари не ослободе својих болести. Зато је Србији потребна нова српска десница, као доминирујућа политичка снага. Које су десничарске болести можете сазнати из даљег читања. Или да посматрате највећу опозициону странку која се представља као десничарска – у називу, у енглеском преводу реч прогресивнанајбоље описује везу ове странке са хришћанском религијом а то што је уз њу тајкун који је побегао из Србије најбоље показује какав би то капитализам градила ова странка. Са новом српском десницом Србија ће добити и нову српску левицу.

Србе нико није терао на устанак против Турака, у рат против Аустроугарске, у рат против нациста и фашиста, против НАТО алијансе и муџахедина, за рушење комунистичког режима, па неће ни за долазак новог друштвеног уређења. Подразумева се да је немогуће било шта радити а да је свет искључен – увек има непријатеља који су се увукли у српске редове, увек има савезника на разним странама света који ће помоћи српску борбу. Питање је само у којој мери су се странци мешали за добро Србије, и, у којој мери ће нова власт бити српска. Пробијање Солунског фронта било је у интересу Србије, као и повратак Босне и Херцеговине, а не у интересу Француске. Борба против нациста и фашиста била је интерес Срба а не Британаца. Борба против неолиберала и муџахедина била је интерес Срба а не Руса. Питање је да ли је српски народ могао боље да прође сарађујући са савезницима, а мање да страда у ратовима против непријатеља. Питање није такво да би се исправила историја, већ извукле лекције за будућност. Надамо се, следећа власт ће бити веома српска. И истовремено отворена за сарадњу са свима у свету. Некада је требало користити и дипломатију а не само војску, ако је непријатељ моћнији требао је неко са њим да сарађује, ако су чињени злочини у име српства и православља неко је из српског народа морао и то да укаже и да учини да се злочинци казне. Практично од Првог светског рата Србија нема елиту способну за тако велике изазове и светске игре. Па је често пред надмоћним непријатењима долазило до братоубилачких ратова. Како објаснити понашање садашњег председника странке наследнице Комунистичке партије Југославије који као потпредседник Владе Србије скида слику председника Владе Србије под окупацијом нациста, зато што је био монархиста и сарадник окупатора (што су били и комунисти), а исти потпредседник српске Владе на почетку друге деценије и даље одржава у животу комунистички поредак, и поносно сарађује са онима који су физички окупирали један део Србије док остали део Србије држе у мекој окупацији преко послушних вазала у Београду и економског неоколонијализма. Ја овде не истичем да српска власт не треба да сарађује са ЕУ и НАТО, већ да је слика генерала Милана Недића требала да остане на зиду у згради Владе Србије на коме су слике свих предсдника влада у модерној српској историји. Чак и оних из времена комунизма, чак и ових из последњих 20 година. Зашто та слика није требала да буде уклоњена и зашто они који су уклонили ту слику не треба више да буду значајан политички фактор у Србији? Пример који следи има за циљ да покаже како би могло да се реагује у сличним ситуацијама у будућности. Замислимо да се српска елита неколико година пред Други светки рат окупила и сви заједно – фракције монархиста, политичке партије и комунисти – предвидели даља дешавања у Европи, понашање савезника из Првог светског рата, понашање СССРа, народа који су чинили Југославију, да су имали јасну визију какве су намере нациста и фашиста. И онда направили договор како српски народ најбоље да прође у годинам Другог светског рата. Да су били мање искључиви и самољубљиви, да су познавали методе неокортикалног рата и ту методу применили над непријатељима а не да непријаљ користи методу ”завади па владај” унутар српског народа, унутар Југославије. То је разлог зашто критикујем скидање слике, и зашто не критикујем сарадњу са САД. Да ли истичем да треба спалити кућу цвећа, избрисати сваки траг из доба комунизма, поништити све што су комунисти створили? Управо супротно. Али, да ли је могуће градити владавину права ако се не крене од почетка? Од реституције, од провере да ли је земљиште на коме се налази кућа цвећа легално и легитимно купљено и уређено да буде за ту намену и да ли на таквој локацији треба да се налази нечији гроб. Да ли су се на исти начин комунистички функционери и геренали уселили у куће око куће цвећа, да ли нам и даље треба овако неефикасна социјалистичка државна управа која се према онима којима треба помоћи а нису ”наши” односи као да је у питању неолиберална држава (зато је корупција тако раширена унутар државне управе и друштва)? Дакле, лоше коначно одстранити, добро сачувати. Тако решити и питање места где се налази кућа цвећа, на коме треба очувати сећање и на оно добро што је остало иза комунистичке Југославије али и на оно лоше, попут изградње музеја или споменика у знак сећања на Голи оток и остала комунистичка зла. И на период краљевине, прве Југославије.

Али како и ко? Гомила? Или нова аристократија? Прво, што се терминологије тиче. Речи попутаристократија, ауторитет и монархија не користим са значењима која су се одомаћила у виду стереотипа. Често су и сасвим оправдано ове речи стављане у негативне контексте, због људи који су представљали аристократију, ауторитет и монархију. Баш због тога је дошло време и за схватање изворног значења и значаја постојања аристократије, ауторита и монархије. Ове речи, ове термине, користим зато што нема другачијих речи, никако да заговарам рестаурацију прошлости каква је била, јер је пошла, и не може се вратити у истом облику. Судбина која је задесила стару српску монархију, аристократију и Српску православну цркву у неким случајевим била је сасвим оправдана. Чувена књига ”Чујте Срби” настала је баш у време монархистичке Југославије и православне Србије.

Када је дошло до почетка распадања Југославије имао сам 11 година. Када је дошло до промене режима 2000. године имао сам 21. годину. Сада имам 31. годину и примећујем да сам доста зрелији. Али, примећујем и да је спрпски народ у многим сегментима постојања детињаст, а да је елита незрела. Српски народ је у многим сегментима постојања херојски народ и ја му се због тога дивим, због тога сам поносан што сам Србин. У српској елити има заиста великих људи, који су понос овог народа. Српски народ је мали велики народ. Несумњиво је имао своју улогу и своје место унутар европске и светске историје у последњих 1000 година. Видимо и данашњем времену како по питању решавања статуса Косова и Метохије у Уједињеним нацијама улога Србије и њен допринос уређивању међународног правног и сваког другог поретка није без значаја. Зато сам блог назвао ”KOSMET VIA KOSMOS”, са асоцијацијом на међународни правни поредак кроз изворно значење речи космос, али и на бирање ”небеског царства” светог цара Лазара и косовски мит који се одржао и пренео до моје генерације. Што се међународног поретка тиче, Србија има своје интересе у одржавању постојећег поретка, али мора бити свесна да се међународни поредат стално мења и да ће се и овај поредак променити и уместо њега доћи нови светски поредак, да у међународним односима нема емоција већ само интереса, да слободно и светско тржиште функционише на односима понуде и потражње, квалитета и организације, цене и капитала, и да је време да се српски народ зрелије и самосвесније односи према светским токовима. У том смислу и ово дело је критика нерационалне и незреле опредељености за ”небеско царство” која долази од стране одређених националкомунистичких кругова, делова свештенства и ”слепих” верника. Истовремено и похвала оном херојском у српском народу, који је без обзира на сва искушења и страдања сачувао своју православну веру. Томе су помогли писци и реализатори Начертанија из 19. века и Меморандума са краја 20. века, иако су ти планови добрим делом остали неостварени или су они делови који су реализовани поништени кроз касније поразе. Стога је ова књига и критика Начертанија и Меморандума и њених писаца и реализатора. Тачније – менталитета, навика, психологије романтичарског национализма, источњачког деспотизма, бриге за територије и светску историју а не за свој народ и своју породицу, дакле, свести у којој су се појавили Начертаније и Меморандум. И без умањивања значаја ових људи и ових дела за српску историју и српску државу. Наравно, Начертаније није исто што и Меморандум, нити изједначавам писце, нити доводим у неку директну везу, али то су једина два озбиљна документа у модерној српској историји иза којих је стао већи део интелектуалаца и народа, и један такав документ потребан је Србији у 21. веку. Са жељом да се иницира писање таквог програма, други назив за блог који сам одабрао као поднаслов је ”Начертаније Меморандума за 21. век”. Програм који се заснива на томе да Европска унија нема алтернативу није озбиљан програм. Програми у којима нема сарадње са ЕУ а не нуде никакву јасну алтернативу такође нису озбиљни програми. Тренутно се такви покушаји озбиљног програма нуде у политичком животу Србије. Нама треба стварно озбиљан програм. Управо је покрет Двери српске најавио стварање новог народног договора у месецима пред нама.

Као појединац, као неко ко не припада ниједној партији или организацији, толико могу да учиним.

Православље и либертаријанизам

Француска је била светска суперсила крајем 18. и почетком 19. века, француска култура постављала је светске стандарде, француски језик био је језик којим је говорила светска елита, посебно европска елита, укључујући Русију и словенски део Европе. У том периоду, Европом, која је тада била центар света, владао је Наполеон. Германи су у периоду између 18. и 19. века на политичком и културном плану били у другом плану, када се гледала моћ неке нације у свету. Германи су тек крајем 19. века, са јаком монархијом у Бечу и уједињеном Немачком, уз подршку Ватикана, поново постали велики светски политичко-економски фактор (то нису били од када је завршен католичко-протестантски Тридесетогодишњи рат, када се распало Свето римско царство. Католичка Француска је стала на страну протестаната и из рата изашла као најмоћнија држава у Европи).

Од прве половине 20. века у целом свету влада апсолутна доминација енглеског језика, англоамеричка империја завладала је целим светом. Почело је са британском империјом и њеним уздизањем од прве половине 18. до прве половине 20. века и завршило се стварањем pax americana и постављањем седишта Уједињених нација на територији Сједињених Америчких Држава средином 20. века.

Британска империја владала је добрим делом света. Са доласком Наполеона на власт Француска постаје најозбиљнија империја која жели и може да освоји свет. Британци су изгубили Северну Америку, али им је остао добар део Африке, Индија, Кина, арапски део света, Аустралија… У току борбе за независност будући грађани САД (и Канаде) говорили су енглески, немачки и француски језик. На гласању у САД када се бирало који ће језик бити службени, са врло малом предношћу испред немачког језика изабран је енглески језик. Данас нико у САД не говори немачки језик, врло мало људи зна да се икада и говорио немачки, а француски језик говори се само у једној малој покрајини Канаде. У осталом делу америчког континента доминирају шпански језик и шпанска култура.

Како је дошло о тога да светом завладају енглески језик и енглеска култура и економија а не француски језик и француска култура и економија? Једноставно, Британци су имали Поносну револуцију, са којом је мирним путем дошло до успостављања нормалног дијалога и изградње заједничког друштва и заједничке државе између десних (аристократских, капиталистичких, хришћанских…) и левих (либералних, трговачких, атеистичких…) друштвених центара и покрета. Та борба никада није престала, нити је без сукоба дошло до успостављања поретка који је задовољио све друштвене снаге, но за разлику од веома крваве Француске револуције, пролазећи кроз сукобе левих и десних друштвених снага британска империја се градила у једној много толерантнијој демократској атмосфери, са много више хришћанског духа и економског разума. На исти начин, дакле не без сукоба, али са много више хришћанског духа и економске логике, уређено је Уједињено Краљевство (видимо да је крајем 20. века при крају да се уреди питање Ирске), тако је после пада Империје дошло и до разумног стварања Комонвелта под британском круном, тако је исто решен и проблем права радника и комунизма када се појавио, а данас видимо да се са проблемима мултикултуралних разлика међу својим грађанима много боље носе власти у В. Британији и САД него у Француској и Немачкој. У Француској и Немачкој су мало већа права радника, али економски избор је много већи и личне слободе су много шире и у пракси примењивије у В. Британији и САД (и већини европских монархија). Цео Запад је данас у кризи, пред великим променама, моћ Запада опада и ти процеси не могу да заобиђу ни европску аристократију.

Демократија је рођена у Британији, проширила се светом преко САД. Капитализам је настао у Британији и САД (где се догодила и индустријска и научна револуција). Англоамеричка култура и економија данас представљају најлибералнију културну и економску традицију у свету. И Британија и САД изграђене су на демократским темељима, за које је свој велики допринос дала француска мисао и француска борба за људска права, место рођења протестантизма и капитализма је у Немачкој – али англоамеричка цивилизација са својим хришћанским, демократским, либералним и капиталистичким коренима доминира светом, а то значи и над Европом. Европска унија јесте пројекат Немачке и Француске, али без подршке Велике Британије и САД никада не би настала Европска унија нити може да опстане независно од добре воље Лондона и Вашингтона. Европска унија је настала после Другог светског рата онако како је настала британска империја после Поносне револуције. За све има места у поретку чија се хијерархија зна и ко хоће то да прихвати. Све док се неки систем не распадне. Данашња Велика Британија је у великој кризи. Енглези су прошли, попут Срба, комунистичку и неолибералну филтрацију, па више нису ”тамничари народа”, јер Лондоном сваке деценије шета све мање Енглеза, а после више векова мировања јачају покрети за независност у Шкотској и Велсу.

Дакле, крвави грађански рат који је донела Француска револуција, вечни сукоб између левице и деснице до коначног истребљења, уништио је француску империју и модерну Француску води ка државама које ће у 21. веку изгубити позицију међу 20 најмоћнијих држава света. Француска је прва европска држава из које је хришћанство протерано. Из Француске је потекао, ту је нашао своју базу милитарни атеизам, у Француској је највише било недемократског и тоталитарног обрачуна са религиозним и десничарским круговима унутар западне цивилизације. Атеизам је тријумфовао унутар католичког дела Европе, тек касније, на крилима комунистичких џелата, унутар православног дела Европе. Католичка црква није, нити ће се икада, опоравити од времена Реформације, Инвизиције и Револуције. Веће су шансе да се хришћанска црква опорави у Србији него у Француској. Политичка и економска улога коју Ватикан игра унутар Запада одржава привид Католичке цркве као важног чиниоца у свакодненом животу обичних људи међу грађанима Европе и Северне Америке. Без верника, Ватикан је само богата држава без становника, са добрим везама њене елите, а Католичка црква само таштина… Оно најбоље што су свету дали људи који живе унутар католичког дела Европе, било људи потекли из Цркве или људи који су стварали унутар Ренесансе и Просветитељства, потекло је из периода када се није утврдила идеологија коју је донела Француска револуција. После терора црвених револуционара, католички део Европе је изнедрио терор нацизма и фашизма. Унутар нацистичких и фашистичких држава спроведен је и највећи прогон Јевреја, највећи после доба Инвизиције, такође спровођеног од стране европских католика. Једино место где може доћи до опстанка католика и конструктивног дијалога између католика и комуниста у будућности јесте Јужна Америка, али само ако тај дијалог  грађани и народи Јужне Америке изграде унутар себе, са што мање утицаја Ватикана и Европе. То је готово немогуће у Италији и Француској, у добром делу Немачке и Пољске, док је Шпанија једина европска држава унутар које има велики број католика и комуниста/левичара а која је званично монархија и тренутно под влашћу левичара.

Комунизам се током 19. и 20. века није дубље примио унутар англоамеричке цивилизације. Идеологија комунизма и менталитет комуниста, свих нација, баштине традицију Француске револуције и револуционара. Пошто је географски ближи Ватикану, Паризу и Берлину, а посебно када говоримо о вековима пре индустријске револуције, део Европе који настањују Словени и православци примао је утицаје Католичке цркве, Француске револуције и немачког просветитељства и протестантизма знатно више него утицај који свету донела Поносна револуција и англоамеричка цивилизација. Ситуација се значајно почела мењати тек од друге половине 20. века и информатичке револуције. Циљ (један од циљева) Француске револуције био је рушење европске аристократије, и то је постигнуто унутар држава средње и источне Европе. Тамо где је Европа била најцрвенија и најкрвавија. Зато данас унутар западне цивилизације, у целом свету, главну улогу играју државе које су сачувале или обновиле своје монархије, па тако унутар ЕУ, НАТО, ММФ, Светске банке… највише гласова имају европске монархије попут В. Британије, Норвешке, Шведске, Холандије и Шпаније. Унутар држава са монархистичким уређењем постигнути су и највиши социјални стандарди и остварено највише на пољу људских права обичних грађана у Европи и свету. Овим државама треба додати и државе Комонвелта попут Канаде и Аустралије, њихов економски утицај у свету и животни стандард њених грађана, да би се схватио утицај европских монархија и европске аристократије, који је чврсто везан и за интересе САД и Ватикана, у заједничкој борби, са много унутрашњих спорова, против непријатеља монархије и религије, за опстанак својих функција, породица, наслеђа, религије и вредности које заступају. Европска десница из монархистичких држава, које су у већини протестантске, чврсто је повезана са десницом из САД, која је такође у већини протестантске вере.  У протестантском делу Европе десничари и хришћани су монархисти, у протестантским Сједињеним Америчким Државама десничари и хришћани су републиканци. Овај хришћански савез водио је рат против комунизма, и на крају сломио комунизам, уз сарадњу са европским католицима и либералима. Пад комунизма није био крај историје и дијалектике, дубоко унутар Запада, унутар западних монархија, унутар англоамеричке цивилизације, бесни рат белих и црвених, левих и десних, и даље је много наследника Револуције и Инквизиције и међу црвенима и међу белима, и међу левим и међу десним. Зато државе Запада све више личе на тоталитарне државе, где се уместо физичке контроле и казне, поробљавање спроводи променом умова и економском зависношћу њених грађана према крупном капиталу који тежи да све монополизује и све поседује. Истина, монопола има више у Србији него у САД, и Србија мора још много да напредује, а САД да назадује, да би могли да упоређујемо ове две државе.

Свештенство и монаштво Српске православне цркве од када је настало потиче из народа. Комунистички функционери који су владали у Србији, односно СФР Југославији у другој половини 20. века проистекли су из народа. Оснивачи обе династије у модерној историји Србије потекли су из народа. Најзначајнија политичка странка у Краљевини Србији и Краљевини Југославији била је Српска радикална странка која је представљала народ, сељаке, необразоване и сиромашне. На почетку 21. века народњачка коалиција и Српска радикална странка имају већину у бирачком телу Србије. Једним делом епоха Немањића носила је прави аристократски дух, такав дух се јављао и кроз појединце који су стварали модерну српску историју, таквих појединаца има и у историји која се у нашем животном веку ствара. Од успостављања државе како у Средњем веку тако и у модерно доба српски народ непрестано ратује бранећи територију на којој успоставља своју државност а која се налази на важној геостратешкој позицији коју су све империјалне силе желеле да поседују. Тако је и данас, у 21. веку. Стална ратовања, рушења и борба за власт и биолошки опстанак нису дали прилику да се сви креативни стваралачки потенцијали српског народа у потпуности остваре, од уметности до науке. Није било трајне стабилности, због унутрашњих подела и сталних претњи са стране није успостављена организационо, естетски и интелектуално ни хоризонтала ни вертикала тако да и у овом веку стоји отворено српско питање територијалне заокружености и суверенитета на Балкану као што стоји отворено унутрашње питање идентитета, образовања и друштвеног уређења.

Традиција и грађанске вредности

Српски народ је током 18. и 19. века највише утицаја примао из Француске, Немачке и Аустроугарске, поред традиционално присутне Русије и византијског наслеђа које је остало на Балкану. Србија је два века грађена на темељима Православља и Француске револуције. Два века неуспеха, крвавих грађанских ратова и насилних обрачуна унутар елита. Врхунац борбе црвених и белих српских јакобинаца догодио се средином 20. века када у црвени јакобинци поразили и уништили беле јакобинце. Више од 50 година траје терор црвених над српским (сопственим) народом и историјом. Зато не чуди што је по недавном истраживању утврђено да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету ”социјалиста у души”, на власти је социјалистичка коалиција бивших комуниста, приликом писања програма за наредних 10 година највећа странка и чланица Социјалистичке интернационале заборавила на предузетнике и развој предузетничког менталитета као предуслов за развој Србије. Српска елита је одрасла у духу Француске револуције и Комунистичке партије и није способна за развој предузетничког духа. Разлог зашто предузетничког духа има више међу комунистима у Францукој, Италији или Немачкој, а много мање код комуниста у Србији, Грчкој или Русији јесте разлика која постоји између Католичке и Протестантске цркве у односу на Православну цркву када се ради о погледима на земаљски и физички живот, организацију цркве и друштва, економију, телесни и чулни свет. Разлог зашто је предузетничког духа највише код протестантских Британаца, Германа и Нормана, који су најбројнији потомци првих становника Северне Америке, поред својих матичних држава у Европи, јесте истина да они никада нису били комунисти или православне вере. Модеран свет изградили су британски конзервативци и либерали, који су постигли највиши ниво хармоније између хришћанског и античког наслеђа Европе. Зато је настала доминација либералног капитализма, где су либерали истовремено капиталисти, а капиталисти истовремено и либерали, где хришћани могу бити и либерали и капиталисти, где ни једни ни други не морају бити хришћани. Ни леви ни десни, ни левичари ни аристократе не дирају темеље демократије и капитализма, индивидуалних слобода и приватне имовине. Тачније, једни друге надгледају, исправљају, опомињу… То су постигли на један много разумнији начин него државе Европе са јаким анархистичким снагама. У Великој Британији је без великих унутрашњих ломова, после успостављања садашњих нација које живе на британском острву, уз хијерархију коју је представљао монарх са аристократијом и верским поглаварима, израсла и нова елита капиталиста, научника и интелектуалаца, независна од круне и цркве, али лојална својој нацији и држави, чинећи једну хијерархију унутар које десничари не дирају светиње левичара а левичари поштују светиње десничара. Тако је било све до 21. века. Добар пример почетком овог века даје Шпанија, која се на унутрашњем плану, после два века лутања између левице и деснице, између Инквизиције и Револуције, стабилизовала као парламентарна монархија, чији су највећи изазови одржавање јединства државе у деловима у којима живе мањински народи, решење економских проблема и даљи економски развој. Нико више не сања да иде да се бори у грађанском рату у Шпанији да би победила његова идеологија, партија или црква. Шпанија је у додатној предности у односу на остале велике континенталне католичке европске државе, јер за разлику од Немачке, Француске, Италије и Пољске, шпански утицај и шпанско присуство још увек је веома значајно у Јужној Америци и постаје све значајније унутар САД. Утицај европске монархије почеком 21. века далеко је мањи него почетком 20. века, али није за потцењивање. Посебно ако се зна да је, мимо ограничења парламентарне монархије, где су суверени више почасне личности унутар држава у којима имају директну власт, утицај европске аристократије и богатство које поседују европске краљевске породице ван Европе велико. Поред монархија, не треба заборавити на утицај и богатство које поседују европске цркве ван Европе.

Од настанка слободне и модерне државе у Србији је тешко успостављана парламентарна монархија и грађанска култура. Кроз цео 19. век трајала је борба између две династије, са честим сменама после крвавих обрачуна. Исто је важило за борбу између странака. Од средине 20. века до скоро самог краја над српским народом владао је комунистички диктатор, унутар тоталитарног система изграђеног од стране српских (југословенских) јакобинаца и пролетера. Демократски дух и капиталистичка предузимљивост почели су да се развијају крајем 19. века али су комунисти брутално прекинули даљи развој аристократије, демократије и капитализма у Србији, самим тим и могући социјални дијалог и развијања социјалдемократске странке. Србија је остала без елите, монархија је укинута, аристократе и капиталисти побијени или протерани, православна црква скоро уништена. Од великих научника који су стварали српске универзитете и академију наука Србија је дошла до писаца Меморандума из САНУ и универзитета којих нема ни међу 500 најугледнијих универзитета у свету. Са таквим наслеђем, и наследницима комуниста, Србија је ушла у 21. век. Како је текао успон српске аристократије, од неписмених сељака који су дизали устанке може се осликати кроз личност кнеза Павла и његову генерацију, кроз његов таленат за уметност и допринос српској култури. Уместо да је читала Сведенборга и Берка, српска елита је читала Маркса и Лењина, уместо да су следили британске либерале српски интелектуалци следили су француске револуционаре, уместо да је народ учен и о хришћанском погледу на живот од стране политичара народ је учен само еволуционистичком схватању живота и човека. Није се догодило, као у већем делу Запада, да паралелно свој живот живе и хришћани и дарвинисти, и десничари и левичари. Зато је Србија остала без социалдемократске партије и добила је комунистичку партију и прогоњену СПЦ. Прво су левичари прогањани унутар краљевина и православља, затим су десничари потпуно истребљени за време комунизма. После 50 година комунизма тешко је било очекивати да крајем ’80-тих прошлог века српска десница буде здрава и јака, да српска црква има снаге за брз препород. Још увек Београду није враћен музеј кнеза Павла. Већина припадника народа и елите уопште не зна шта значи бити војник вере у служби Бога, не разуме основе конзервативизма и либерализма, нема предузетничког духа. Зато Србија данас нема праву десничарску демократску и капиталистичку опцију на политичкој и друштвеној сцени. Национализам који се нагло појавио код Срба крајем 20. века проистекао је из комунизма, изнедрен је од стране комуниста који никада нису веровали у Бога, који су задржали велики утицај унутар СПЦ, тако да је то био хибрид националкомунизма који је уместо изградње демократских институција задржао бољшевички модел управљања. Уместо изградње капиталистичког система и тржишне економије Србија је добила тајкунизацију и буразерско-кумовску економију. Један део комуниста, ”грађанских комуниста”, прешао је у либерале, заговорнике либералног капитализма, али како су увек били бољшевици у својим душама и никада предузетници, тако је и успешан развој либералног капитализма у Србији. Тамо где је елита црвена, тамо где већина народа мисли попут црвених (иначе, волим црвену боју), нема благостања, нема слобода и социјалне правде, нема либералног капитализма. Још, понављам, ако је тај народ задржао и део православног наслеђа усмереног само ка небеском животу. Са народом који чека да му држава донесе посао и испуни живот док не оде у небески живот, са елитом која државу схвата као своју личну имовину у служби остваривања земаљског благостања за себе и ближње, нема опстанка, нема развоја и напретка.

Никада није све црно нити је све бело. Унутар Запада поново долази до заоштравања односа између левице и деснице. У току је велика контраофанзива републиканаца против ширења левичарских идеја и губитка превласти беле расе у САД (иако делује неразумно да се нова америчка десница толико буни против увођења бесплатне здравствене заштите за све њене грађане, у питању су и дубљи религиозни разлози које левичари, посебно европски, не могу да схвате, нити се може посматрати ван контекста, сада већ вишевековне, борбе између десничара и левичара, хришћана и рационалиста), са друге стране све се више указује на фашистичке елементе унутар републиканаца али и у економији, унутар које све нетранспарентније долази до трошења буџетских пара и пословања приватних компанија и државних институција. У Европи државе постају све више десничарске, док САД постају све више социјалистчка држава. У Западној Европи власт на изборима преузеле су десничарске странке и међу њима многи са профашистичким и расистичким ставовима. Левичари широм света, следбеници тековина Француске револуције, тако и српски социјалисти и комунисти, више су учинили за права жена, права припадника других раса, нација и религија, и те најпозитивније одлике социјалистичког погледа на свет уграђене су и у свести српског народа данас. Унутар хришћанске цивилизације током Средњег века дошло је до мањег поштовања жена. У многим погледима социјализам је само подсећао људе на заборављене вредности хришћанства. Антифашистичке вредности које имамо унутар православља и социјализма треба неговати, истицати, не дозволити  да у Србију стигне велики талас могућег ширења екстремних десничарских идеја и покрета у Европи. Србија то није успела када су неолиберали кренули у велики поход стварања ”отвореног друштва” и неолибералне економије, па су добар део власти у Србији узели следбеници ”отвореног друштва” и скоро целу економију воде и контролишу локални неолиберали (осим у оним деловима привреде где  политичари и тајкуни држе монополе, али ту је у питању монопол над: приватизацијом, продајом тржишта и националних ресурса, сервисирањем страног капитала и продаји стране робе).

Србија има проблем са муслиманима који живе у овом региону, исти проблем имају Француска, Немачка и В. Британија. По питању односа према исламу и муслиманима и у Србији и у Европи долази до великих неслагања између левичара и десничара. Свака држава и свака нација гледа како тај проблем да реши. Свако ће тражити сопствено решење у складу са националним интересима. Негде ће доћи до већег сукоба између левичара и десничара око решавања проблема са имиграцијом, негде ће то питање бити безболније решено, како између левичара и десничара који припадају већинском народу тако и између већинског народа и мањинских народа. Веће су разлике између западног хришћанства и ислама него између источног хришћанства и ислама. Међусобни утицај и суживот између православнх хришћана и муслимана има дугу традицију и православни и муслимански народи су једни друге боље упознали током претходних 1000 година. Зато је било и великих сукоба и велике мржње. Православни народи нису имали контакт са црном расом, оно што је западни део беле расе проживео са црном расом, што се тиче расне мржње, источни део беле расе је проживео са арапском и монголском расом. Крајем 20. долази до великог сусрета и више комуникације између становника Запада и муслимана, долази до већег досељавања муслимана у Западну Европу. И сада Западна Европа не зна како тај проблем да реши, како да интегрише у своје нације муслимане, који за разлику од робова који су довођени у Европу не прихватају хришћанску веру, европски начин живота и грађанске вредности. Уз све то, дугорочно, мењају демографску слику Европе.

Прва реација Европљана, на претњу од муслимана, је буђење деснице. У Немачкој је проглашен крај мултикултуралног модела суживота (док сам приводио крају писање овог дела и Велика Британија је проласила крај мултикултуралног модела суживота). У Француској се доноси све више закона којим се брани муслиманима да живе у складу са својом вером и традицијом. Широм Европе сваким даном јача радикална десница. У плану је изграња зида према Турској. У САД је већ изграђен зид према Мексику. Бела раса, хришћански и либерални део света, гради зидове према осталим расама и деловима света. Европска левица нема одговор на економску кризу. Европски левичари би да задрже исте слободе за досељенике али немају начина да им усаде дух верске толеранције и грађанске вредности. Европски левичари би и даље да примају у своје државе сиромашне становнике Трећег света али немају начина да обезбеде посао ни за све своје грађане. Европски левичари заговарају абортус, геј права, слободне везе и бракове без обавеза, док око њих расту муслимани који тај начин живота никада неће прихватити јер им то вера не дозвољава, са тенденцијом да муслимани у наредних пар деценија чине већи део европске популације. Све то види и жели да промени европска десница. Европска десница сада нема решења, осим радикалних, као што је заустављање имиграције, већи притисак на оне који су се већ доселили, протеривање из власти левичара и либерала. Ту се крије опасност за Србију, у српском интересу није да поново дође до великог сукоба са муслиманима, већ да буде решено у наредним годинама питање мирног суживота и сарадње са муслиманима у региону. Нова српска десница мора да води рачуна да се не веже превише са европску радикалну десницу, за профашистичке и прорасистичке кругове са Запада, а српска левица мора да се ослободи илузија које гаји европска левица.

Србија у наредној деценији мора добити истинску десницу – православну, демократску и капиталистичку. Само тако српски народ може опстати. Српска левица није испунила своју основну мисију – заштита права радника. Дозволили су да радници највише страдају у току процеса транзиције. У свим осталим друштвеним процесима који су до сада припадали левици, православна црква и верници могу преузети даље и потпуно спровођење – људска права, једнакост и братство међу људима и нацијама, толеранција према припадницима других религија, брига о сиромашним, бољи однос према женама… Знамо историју православне цркве, вишевековни прогон од стране муслимана, па полувековни прогон од стране комуниста. Историја српског православља дуга је 1000 година, то је дуга традиција, унутар које се сакупило доста знања, и само је питање вере и времена када ће оно најбоље што српски православни дух поседује поново испливати на површину. Српска црква данас јесте слаба, али то није разлог да се она даље уништава. Наравно, само свештенство српске цркве може сачувати своју цркву. Ако свештенство то не уради, црква ће нестати јер неће бити више верника који ће ићи у цркву коју води лоше свештенство.

Како да се изгради нова десница, нова историјска аристократија? Ако то јесте Божја воља, шта ми треба да учинимо, шта од нас захтева Промисао? Незнања је много више него знања. Већи део Срба не познаје своју религију, не разуме модерну економију, превише је међу Србима народњаштва, паланачког менталитета, радних навика из доба комунизма, превише патње. Мора да се схвати да су сами Срби највећи кривци за ситуацију у којој се налазе па тек онда други, непријатељи, долазе као кривци за положај Срба и злочине почињене над Србима. То је прво што треба да се зна. То могу да ураде и то морају да ураде нови српски десничари. Десничар је по природи окренут себи, свом народу, и ако неко то себи треба да каже, то је српски десничар (посебно то треба да ураде као хришћани). До сада то није било могуће јер Срби нису имали десницу више од пола века. Левичари и либерали то траже од српских десничара. Десничари траже од српских левичара и либерала да не говоре да су само Срби криви и да се боре и за права Срба. Србији су потребни нови људи и на десници и на левици. Људи који су способни да сачувају традицију и универзалне вредности. Такви људи постоје, такви људи долазе. Природна аристократија постоји у овом народу, она је изданак овог народа, она је нада овог народа. Чак и у најмрачнијим временима, Срби су имали узоре и водиче достојне великим искушењима. Па су и другој половини 20. века постојали такви људи и остали су духовни путокази патријарха Павла, упутства за борбу Драгоша Калајића, визија модерне државе Зорана Ђинђића, преко припадника природне аристократије опстале су грађанске и демократске вредности које је представљао Десимир Тошић, европска традиција коју је пренео Милош Црњански… И данас међу живим Србима има припадника природне аристократије. И међу левичарим и међу десничарима. У наредним годинама припадници природне аристократије (посебно међу новим генерацијама) морају да се упусте у борбу, и кроз борбу међусобно препознају, изграде хијерархију и донесу написане и ненаписане законе и правила које ће сви подједнако да поштују.

Аристократија и капитализам

Српска десница, српско православље, мора више да се окрене земаљском животу. Не тако да се прекине веза са духовним животом. Треба се храбро суочити са изазовима света у 21. веку. Јасно је да се без економије не може обезбедити опстанак и опоравак. Српска десница у том нивоу деловања мора да се очисти од комунистичког и православног наслеђа, да економији приђе са капиталистичким духом какав је присутан код англоамеричких конзервативаца. Капитализам није непријатељ Срба, само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти а пре тога православци током целог 20. века. Индустрија коју су комунисти изградили више не постоји. Време је да нови талас индустријализације и информатизације у Србији покрене српска православна десница. То је задатак српске деснице у наредним деценијама – развој предузетништва и људских права, заштита приватне имовине и права радника, учење о хришћанском светоотачком предању и религији која ће бити унутрашња и приватна, отварање врата науци и научним сазнањима и применама, критички осврт на целокупну историју и истраживање претхришћанског порекла и традиције, упознавање са светом и прихватање других и другачијих, више сарадње са другим нацијама, државама и религијама, слободан интернет, брига о породици, забрањена ГМО храна и заштита природе… Нова српска десница мора се ослободити сваког облика верског фундаментализма и милитаризма, фашистичке и расистичке мисли, лошег односа према женама, мржње према другима и другачијима. Велики је задатак пред српском десницом: ослобађање од лоших особина комунистичког наслеђа и превазилажење десничарских слабости и навика створених у ери православља и ропства. На том путу велику помоћ српска десница неће имати корист ако се буде много бавила европском екстремном десницом и исламским фундаменталистима. Модерна православна српска десница треба да се повеже да десничарима са Запада, са муслиманима, али са оним демократским и верски толерантним делом верника и свештвенства са Запада и Истока, који је отворен према православљу, и да би у томе успела сама српска десница мора бити таква. Само Свет Србију Спасава. Поред слоге. Слоге нема ако нема мере.

Доћи до мере, то је највише знање, највеће умеће.

Десничари су се до сада обраћали Србији и Србима који изумиру – сељацима и руралном становништву. Већина Срба данас живи у градовима, урбаним животом. У будућности ће можда већина Срба живети у дијаспори. Урбани Срби, космополите и искрени верници, треба да предводе нову српску десницу. Они који нису заборавили своје порекло, који живе са својим народом и имају стални контакт са обичним човеком, делећи судбину свог народа, као капетани својих бродова. Десничари треба да раде на повратку човека природи и очувању природе. Не морају српски десничари у свему да личе на републиканце (посебно јер нису нафташи) нити српски левичари морају само да копирају западне левичаре. Повратак природи значи повратак коренима, али може доста значити за економију, за развој пољопривреде. Повратак природи, повратак коренима, развој економије, неки су од услова опстанка здраве породице, што је основна мисија српске православне деснице. И највеће искушење у времену пред нама – сачувати хришћанске породичне вредности и хришћански смисао брака између мушкаца и жене.

Либерални капитализам, као и комунизам и православље, има и своју тамну страну. На темељима либералног капитализма расте и један свет у коме је све дозвољено, у коме је све могуће постићи новцем и трговином. Оно највредније што треба чувати из православља, из социјалистичке традиције, јесте једнакост богатих и сиромашних пред Богом и законима. Дух не може да живи без тела, и после векова лагања да је сиромаштво блажено а богатство проклето, после неразумевања капиталистичког схватања света од стране православних Срба, касније и данас од комуниста, дошло је време да се дух предузетништва прошири кроз народ.

Србија не треба да буде теократија, нити атеистичка република, у свету је зато створен систем паламентарне монархије и секуларног државног уређења. Тај систем није савршен и довршен, нити га треба копирати. Србија има своју светосавску традицију, православно хришћанство, наслеђе Византије, вредности које су универзалне и вечне, има и вредности које треба чувати и поштовати а које су наслеђе социјализма, добар део потребних средстава за опстанак и препород може наћи у себи и код себе. Србија треба да буде уређена по мери њених грађана. То значи наћи меру између православља и социјализма као штита сиромашних и либералног капитализма као система за оне који нису и не могу бити једнаки. Сви људи јесу једнаки и сви људи не могу бити једнаки. Процес стварања историјске аристократије је прекинут. Опстала су природна и езотерна аристократија, које требају у наредном периоду поново да створе историјску и егзотерну аристократију. Ту су опасности највеће, јер је неизбежан сусрет са мрачним езотерним круговима Запада и Истока, у великој игри тајних и моћних организација. Неизбежан је и сукоб са најмоћнијим егзотерним силама света. Англоамерички империјализам и либерално капиталистички модел живота који се намеће наилазе на велике отпоре у свакој европској нацији, које покушавају да заштите свој језик, културу, веру, права својих радника и грађана… Са Истока стиже претња од стране исламског фундаментализма и ширења ислама. Победом природне, беле, аристократије осигурава се опстанак здраве хришћанске породице и демократског поретка.

Српско друштво је изопачено, Србија није довршена и уређена држава. У Србији сада постоји неједнакост, али то је изопачена неједнакост, то није природна неједнакост. После дугог периода негативне селекције и власти просечних, неумерененог егоцентризма и непотизма уз велико незнање створена је једна дегенеративна владајућа елита и систем где се до неједнакости у већини случајева не долази поштеним радом већ преваром, где квалитет не исплива зато што је квалитет, већ исплива онај који само хвали власт, онај који има везу, ко ради за личну корист, просек… Као владајућу (јавну) мисао у друштву имамо мешавину најгорих елемената који су узети из комунизма, либералног капитализма и православља, а то су бољшевизам у вођењу државе и схватању оног ко другачије мисли и у друго верује, неолиберализам у економији и јавном животу и паланачки менталитет народа у свакодневном животу и лагање о благословеном сиромаштву и заостајалости која је предност. Психологија великог броја појединаца у владајућој елити и народу није ни психологија гребатора ни психологија грабљивца.

Народ је заборавио на основну поруку хришћанства и хуманизма – не чини другоме оно што не желиш да други чини теби. Тако је дошло до дубоких подела у народу и личних сукоба унутар владајућих елита које су Србију довеле до места најсиромашније и најзаосталије државе Европе.

За ово стање није крива само ова генерација политичара. Пре два века сукоб је настао између свештенства које је имало интереса да сарађује са Русима и трговаца Војне крајине који су пословали са Германима и Западом. Слично је данас, они који имају личну корист од пословања са Западом желе Србију да уведу у НАТО пакт, они који имају личну корист од пословања са Русијом желе ближе односе са Русијом и стварање православне империје. Нема државе која нема сличне проблеме. Германи су распети између католичанства и протестантизма, Хрвати у својим редовима имају англофиле и русофиле који се сукобљавају, у Бугарској постоје православни фундаменталисти и евроатлантски екстремисти. У САД и Турској живе и религиозни људи и атеисти. У Великој Британији наука се поштује колико и магија. У Мађарској живе људи који су више окренути духовности, али и људи који су окренути само материјалним вредностима. Међу Бошњацима можемо наћи еврофиле и еврофобе. Међу Русима има оних који се не поносе на своје порекло и има оних који се веома поносе на своје порекло и своју веру. Али сви заједно мисле на опште, националне и државне интересе, када је то најважније. То се најбоље може видети на примеру народа који су чинили Југославију. Сви народи, осим српског, у Југославију су ушли са јасним циљем, и сви су, осим српског народа, на крају из Југославије изашли са својим државама које имају међународно признате границе. Зато што су сви народи осим српског имали национални консензус око националног плана.  И зато само Србија данас не може да одговори где су јој државне границе.

Личност и саборност

У Србији је колективизам увек био надмоћнији у односу на индивидуализам, кога никада није било у довољној мери, који постоји само код природне аристократије, без кога нема историјске аристократије. Без историјске аристократије власт је у рукама просечних и такви су резултати рада – просечни. Још више, тачније – још горе, власт просечних може да доведе само до ентропије, никако до развоја, до великих дела и остварених циљева. Најважније је знати да просечни не отварају пут индивидуалцима, колективно жели да сви буду једнаки, и ту се стварају услови за селекцију правих аристократа, који морају сами да се изборе за себе, свој статус, своју част, своје име… Природну аристократију може само Бог да одабере, може само сама да настане, нема судија и нема људи који могу да одреде ко је прави аристократа а ко није. Ако љубомора није владајућа емоција у народу, ако међу елитом има интелектуалног поштења, онда је лакши пут за стварање историјске аристократије од стране природне аристократије. Зато су у Србији данас тако велике социјалне разлике између богатих и сиромашних, зато су радници тако лоше прошли у процесу транзиције и приватизације, зато су српски тајкуни у већини били припадници комунистичке партије, тајних служби и света криминала – Србију води лажна аристократија, неспособна аутократска елита, медиокритети, безбожници и/или лажни верници. Србија је започела свој пут демократизације и развоја капитализма, али је тај пут прекинут, и сада је потребно време да се поново врати на прави пут. Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам,либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француких револуционара, укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму. На начин како су оно најгоре од комунизма и социјализма применили у Србији. Да би сакрили своје комунистичке корене одрекли су се оног највреднијег што је комунизам оставио а то је борба за права радника, сиромашних и средње класе, развој науке, индустрије и сарадња са несврстаним државама света, тако да смо крајем 20. и почетком 21. века добили ту несрећну комбинацију бољшевизма и неолиберализма унутар владајућих елита које прати слепа или лажна религиозност и подршка свештенства Српске православне цркве (националкомунисти су СПЦ вратили национализовану имовину али процес реституције није завршен, Србија је једина држава у Европи која није спровела реституцију). У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као ”тамници народа”. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. Познато је да су стаљинисти у Русији укинули Коминтерну, а у Србији су лењинисти на Голи оток послали стаљинисте. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже традицију и схватили су да су српски корени православни, и да, ако хоћеш да сачуваш сећање свог народа, не можеш му избрисати 1000 година историје и традиције. Али, то су покушали да ураде на свој комунистички и атеистички начин, у ту игру су превише увукли свештенство Српске православне цркве, тако да су српски попови данас у добрим односима са онима који су јахали попове и палили цркве као млади револуционари. И то су сви непријатељи искористили да и православље и родољубље оцрне као превазиђене и штетне појаве. У систему који већ 65 година стварају комунисти, дакле, они који не прихватају другог и другачије, у тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају ”послушни  грађани” и ”слепи следбеници” који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за ”велике ствари”.

Вечни мир није могућ на овом свету, па ни вечни мир између деснице и левице. Зато је западни хришћански свет створио демократски систем са секуларним државним уређењем. Тај систем је постигнут уз договор, уз компромис. Није савршен. Стално се мења, деградира или усавршава. Стално се помера граница – десничари би више права за себе а мање за левичаре, левичари би да имају више права за себе а мање за десничаре. И код једних и код других постоје екстремисти и фаталисти. Постоје и разумни и толерантни. Постоје јавни и тајни савези и организације које окупљају и једне и друге. Написана и ненаписана правила, која подједнако важе и у монархијама и у републикама. Постоји и озбиљан сукоб који се никада неће прекинути, све док једна страна не буде потпуно сломљена. Пример је сукоб у САД између следбеника либералног и левичарског покрета за стварање ”отвореног друштва” и следбеника десничарског покрета Tea party. Тамо где екстремисти имају већину, тамо влада терор. Тамо где разумни људи имају већину, влада демократија. То важи и за припаднике народа и за припаднике елита. Какав народ, таква елита. Осим ако тај народ има природну аристократију која је створила историјску аритократију, која води и учи свој народ, коју народ следи. То је та разлика између британских и француских револуционара, између наслеђа Поносне и Француске револуције. Британци су сачували своју историјску аристократију, Французи су уништили своју историјску аристократију. Британци су завладали светом, Французи се све мање питају и у Европи.

Србија је могла да постане лидер на Балкану, мотор развоја овог дела света, али није. Природна аристократија није створила историјску аристократију. Ту је и један век проведен у неком апстрактном југословенству, чему је српски народ ирационално приступио, вођен од елита које су биле и остале зачаране масонским окултизмом, које су служиле за остваривање планова западних религиозних и атеистичких тајних организација. У Србију је, после више векова проведних под окупацијом, све морало да се увози са Запада. Често је све примењивано уз надзор странаца. Само зато што се Срби нису могли договорити између себе и што су били прејаки отпори модернизацији, као ни пре 150 година тако ни пре 20 година крупни индустријски капитал и политика Запада није остваривање својих империјалних циљева заустављала пред српском државном међународно признатом границом, међународним правом, слободном вољом и избором. Глобализација је започета пре 200 година, српска елита то није схватила ни после 200 година. Глобализација није могла да се избегне, могло је да се нађе боље место за Србију у овом глобализованом свету и  могли су да се створе бољи услови за живот људи у Србији. Уместо антиглобализма који су шириле националкомунистичке снаге у друштву, уместо безусловног прихватања унијатства од стране либералкомуниста, српска елита је требала да се посвети алтерглобализму, да одржи добре везе и са САД и са Русијом, да уђе у дијалог са ЕУ, али да не заборави на несврстане државе и Трећи свет. Шансе су пропуштене,  било је великих издаја, нада није изгубљена.

Стварање Југославије, увођење комунизма у Русију и међу Словене, стварање Европске уније, делом и настанак Сједињених Америчких Држава -  сви ови пројекти и многи други вођени су и од стране западних тајних организација, а не само грађана и њихових изабраних представника. Те тајне организације биле су мултинационалног и мултирелигиозног састава; елита Запада је капитал који је стицан вековима од искоришћавања робова и колонизованих територија уложила у индустријско-научну револуцију и развој банака, чиме су, уз културно преимућство у односу на остатак света, постављени темељи за наставак колонијализације и глобализације, али другим средствима, невидљивим, кроз економију, науку и културу, мање ослоњену на физичку силу, што се данас зове неоколонијализам, и чиме су обухваћене и саме државе Запада и сви њени грађани. Ако се боље погледа ко су власници великих светских корпорација и банака са Запада, може се видети један породични континуитет, да је одређен број породица већ два века власник тих корпорација и банака и да су за два века знатно увећали своја богатства. И међу тајним организацијама има сукобљених струја, има белих и црних масона, беле и црне аристократије, белих и црних илумината… Имамо организације чија је мисија да бране хришћанство, имамо рационалисте који желе светску атеистичку владу у свету без религија, без нација, без правила, осим једног – зна се код кога је сав новац, зна се ко може контролисати све, а осталима је све дозвољено ван имовине коју би поседовала светска влада. Српска елита се није снашла у тим европским и светским играма које су се играле иза јавности, које се и данас на исти начин играју. После Дугог светског рата настала је Трилатерлна комисија, која је поред САД и Европе у свој клуб примила и Јапан. Сада се покушава у клуб примити вођство Комунистичке партије Кине, али то иде тешко. Јапан је био поражен и поробљен после рата, Кина је независна светска суперсила са традицијом од више хиљада година. Дакле, поред постојећих интереса и планова европских држава, САД и Ватикана, поред интереса Русије, Турске и муслимана, поред интереса бројних тајних организација и мултинационалних корпорација, Србија у 21. веку мора озбиљно да води рачуна и о интересима и плановима Кине и Комунистичке партије Кине у овом делу света, у светској политици и економији.

Србији је потребна сарадња са суседима и светом. Идеја југословенства, тачније окупљања Јужних Словена, није лоша и штетна, као што није штетно словенофилство и еврофилство, као што није лоше одржавати блиску сарадњу са државама Трећег света. У идеји стварања Југославије, као и Европске уније, налази се воља и потреба за мирним суживотом и сарадњом између народа и религија. Прошли век могао је да се заврши тако што би седиште Европске уније било у Београду а не у Бриселу; да је уместо централистичке Југославије направљен савез балканских држава, да је историја Русије била светлија у 20. веку, да није дошло до појаве нацизма, данас би Турска постала члан Европске уније, јер не би било Другог светског рата, Европљана би данас живело много више, без страха од промене демографске слике Европе у корист муслимана у току 21. века…  Слично се догађа и у САД, где бела раса полако губи већину, тако да су Европљани за један век од најбројније расе на свету, самоуништавањем, себе довели у ситуацију да буду раса која полако, али сигурно, имајући у виду демографску слику већине европских држава, нестаје. То важи и за народе Западне Европе и за Словене, који су били најбројнији међу свим Европљанима. У Европи (без Русије) живи 400 милиона аријеваца (отприлике још толико припадника беле расе живи у Русији, Северној Америци и остатку света). У Кини живи преко милијарду људи, у Индији живи преко милијарду људи, у близини Европе живи преко милијарду муслимана и милијарду Африканаца.

Нова српска десница мора бити свесна како се свет развија. Време је да се промени приступ, свест, дискурс, попут схватања какво се има према муслиманима, и Турској посебно, које се није променило у односу на 19. век. После да века бесмислено је за све грешке и мане кривити Турке. Чињеница је да је у Турској у успону исламски фактор и да се са економским јачањем Турске све више појављују они који заговарају неоосманизам, али је и чињеница да Турска више није монолитна и велика империја, да је још увек далеко од повратка такве моћи, да су поделе унутар турског друштва између исламиста и секулариста заиста велике и непремостиве, да је и Турска рањива што се тиче мањина, да се већина њој суседних држава може користити против Турске. Модерна Турска има предности и вредности које треба поштовати. Или гледање на САД као владара света, са свим стереотипима и подметањима од стране Европљана и тајних организација да се за сва почињена зла које неко са Запада учини оптуже САД као ”светски полицајац” који прекомерно користи силу. Или да на Русију српски словенофили гледају као да је безгрешна и свемогућа, или, они десничари који су окренути Западу и уласку у НАТО, са потцењивањем. Или на Европу са малограђанским менталитетом, свеједно да ли када се прецењује или потцењује ЕУ.

Српска православна десница, природно, увек ће имати добре односе и блиске контакте са словенским и православним руским народом. Процес дехристијанизације у Источној Европи спроводили су комунисти. У Западној Европи то су спроводил (нео)либерали. Дехристијанизација има два правца. Један је религиозни правац који хришћанство удаљава од старозаветних и малоазијских учења и приближава претхришћанским традицијама грчке и римске цивилизације и митске Хипербореје. Други је антирелигиозни, делом окултистички, и овај други правац у процесу дехристијанизације спроводе атеисти и рационалисти са циљем укидања хришћанске (и других) цркве – са циљем да нестане религиозност код људи, као нижег облика интелигенције, у еволуционом развоју. Комунисти су на Истоку били далеко успешнији у прогону религије и цркве него либерали на демократском и отвореном Западу. Недељом много више грађана САД иде у цркву него грађана Србије или Русије. За процес дехристијанизације Источне Европе криве су и саме хришћанске цркве, са својом канонском догматиком, присилним наметањем вере и одбијањем рационалног и научног сазнања. За морално стање српског народа, за тако распрострањено прихватање неолибералног модела живота крајем 20. века, које се лицемерно покушава сакрити иза православља и социјализма, тачније, о чему се не води отворена расправа, кривац је сам народ. Нико са стране не би могао од овог народа да прави то што прави да у самом народу нема услова за прекомерну профанизацију. Ово стање је последица вековног избегавања православних хришћана да у свакодневном и земаљском животу пронађу меру између душе и тела, љубави и секса… На Западу је током Средњег века развијан разум, прихваћен је телесни живот какав јесте и кренуло се у разумевање тела и физичког света. На Истоку је током Средњег века, посебно под утицајем Византије и малоазијског православног хришћанства, потпуно негиран телесни и сексуални живот, православно свештенсто је људе окренуло ка небеском животу, не мислећи на људске телесне потребе и решавање свакодневних проблема обичних људи. Баш зато што су теме, попут сексуалности, вековима биле табу тема, међу православним народима се тако брзо примио комунизам у 20. веку, као еманципаторски и модернизацијски елемент. И лако је одбачено 1000 година православног хришћанства. Да би се убрзао погрес, развој, да би се сустигао напредни свет, да би телесни и чулни свет добио свој простор, није се ишло разумно и са мером, већ емотивно и ирационално, реакционарно, без друге стране која је била способна за конструктиван дијалог, па су српски комунисти без већих напора извели своју комунистичку револуцију (истина, уз подршку СССРа и Запада). Без већих напора јер је народ брзо, у великој мери, прихватио комунистичку идеологију и обману, није пружио физички отпор увођењу комунистичке диктатуре. Што може мало да се оправда и због последица разарања које је донео Други светски рат, 1941. у Београд су ушли нацисти као освајачи, а 1945. је ушла Црвена армија, уз договор са Великом Британијом и САД, да би Србију ослободила од нацизма, али и православља, и увела комунистичку окупацију која и данас траје. Са друге стране, можда је требао да се сруши стари патријахални поредак, да би се из патријархалног поретка избацило све оно што је спутавало слободан развој личности и прихватање одговорности за своја дела. То се пре свега односи на понашање према женама које је у доба патријархата било веома лоше по жене. Данас се отишло у други екстрем, па се жене морају одбранити од феминисткиња.

Архиепископ Санкт Петербурга из 19. века: ‘‘Наша вера не познаје развој.” (не знам извор, негде сам прочитао ове мисли). Зато се Петровград звао Петербург, а руским царством су током 19. века владали Немци – да би донели прогрес Русији. Из Немачке је почетком 20. века дошао комунизам, са руским комунистима који су из Немачке кренули ка Русији и уз помоћ Немачке и Запада извели комунистичку револуцију и од Русије направили комунистичко атеистичко царство. У Немачкој је рођена рационалистичка интернационала, у Немачкој је било најјаче упориште Интернационале. И сам творац комунизма рођен је у Немачкој. Имао је сарадника, капиталисту, из Енглеске. Комунисти су међу Словенима имали задатак да изведу радове модернизације, образовања и индустријализације, прекидајући све везе са традицијом (то је био циљ оснивања Коминтерне у Москви). Пошто су Словени, у очима напредног Запада, били заостали и одбијали су да се укључе у процесе модернизације, док су истовремено завидили истом Западу, са Запада је дошла насилна модернизација коју су Словени широко прихватили. До прекида са традицијом дошло је управо због тога што је православна црква остала верна духовном и небеском свету, изгубила је контакт и комуникацију са обичним верником и потребама човека у модерном добу, па је са малограђанским менталитетом и инфериорним осећањима према Западу, Словен одбацио своју традицију да би се доказао као модеран и напредан човек. Србин би да буде већи Енглез од Енглеза али да Рус буде већи Србин од Србина. Истина је да се човек са Запада није одрекао своје традиције и да је још увек пажљиво чува, није се одрекао своје вере, своје цркве, никада није прогонио религију из својих држава (осим у Француској). Најбољи пример у данашњем свету дају Кинези, који су увели комунизам, али су увели и капитализам, а на центалном тргу у Пекингу данас подижу споменик Конфучију. Чињеница је, дакле, да су се Словени за последња два века показали као незрели људи. И Словени католици, не само православни Словени. Грци, као православан народ, никада нису увели комунистички једнопартијски систем и никада нису одбацили своје хришћанско и православно наслеђе. Поред секса, друга велика ствар која је доминантна у животу и свести човека модерног доба јесте новац. Ни ту се православно хришћанство није показало спремним да прихвати токове савременог света. Но, ту је и проблем комунистичког наслеђа. Комунисти и либерали су међу Србима спровели сексуалну револуцију, али нису изградили до краја однос према новцу, а пошто је све то било без хришћанских темеља, Срби су завршетком Хладног рата заостали за светом, ушли у сукоб са представницима либералног капитализма и касније спровели најгору приватизацију у Европи. Са једне стране имамо елиту која је ушла у сукоб са Западом, а иста та елита је све најгоре што неолиберализам и рационализам Запада има прихватила у себи и применила над српским народом. Како објаснити да је истовремено текао повратак православљу и светосавској традицији и незапамћена профанизација српског друштва, где  јавни и друштвени живот данас све више личи на порно филм. Из једне крајности, оне православне, где су секс и новац били табу тема, отишло се у другу крајност, па се данас све врти око секса и новца, потпуно јавно. И то на крајње незрео,словенски, начин. Али, и ту су Словени и православци у средини, и треба да нађу меру између либералног Запада (где жене скоро голе ходају улицама), и исламске цивилизације (где су женама често и лица покривена, поред целог тела, када се нађу ван кућа).

Без слободног развоја личности нема праве саборности, без храбре и мудре аристократије нема развоја индивидуализма и обожења у народу, нема здравог колективизма.

Мистика и рационализам

Православно хришћанство је током последњих 1000 година било место где се сударила западњачка рационалистичка мисао, која се развила унутар Католичке цркве, и мистика Истока, јудаизма и ислама, која је током последњег миленијума одбацивала рационално сазнање. Православно хришћанство је рођено у Византији, на територији античке Грчке, дакле на месту рађања европског рационализма. Пре поделе хришћанске цркве, знање и књиге које је свету оставила античка Грчка, исламска теологија и философија је сачувала. После поделе, античко наслеђе прихватају европски народи који су остали под утицајем Католичке цркве, док је православно хришћанство, као и ислам, свој даљи пут тражило искључиво у духовном сазнању и духовном развоју. Византија је пропала, правослани народи су вековима били под утицајем ислама. После пада Отоманског царства, креће опоравак православне цркве, али истовремено и блиски контакти за западним хришћанством, западним рационализмом, хуманизмом и науком. После само једног века православна црква је поново под окупацијом, овог пута од стране комуниста, европских рационалиста. Имамо неколико векова проведених под окупацијом муслимана, што је допринело да се духовни живот потврди као једини вредан и стваран, а физички свет као лажан и пролазан, јер су у том смислу православље и ислам веома слични. И једна и друга религија настала је на темељима малоазијског јудаизма, оснивач ислама је као пророке и за своје претходнике признао осниваче јудаизма и хришћанства. Долази 19. век у коме сада своје место траже и православно хришћанство и европски рационализам и хуманизам. Сукоб између оријенталне традиције у којој се боравило, и модерне традиције којој се тежило, завршио се победом комунизма.

Србији је потребна демократизација, постизање консензуса између деснице и левице око најважнијих питања, изградња демократских институција у служби грађана. Нова српска десница мора томе тежити, али тако да своје линије које неће и не може да пређе, заиста и не пређе, и да оно што мора да оствари, заиста и оствари, па и по цену да левица то никако неће да допусти. Српска левица је пред моралним, историјским и економским банкротом, онај део националкомуниста који под унутрашњом окупацијом држи Србију више нема никаквих резерви и потенцијала за одржавање оваквог систем, али и онај либералкомунистички део који се у већини финансира из иностранства, због економских проблема у којима се налази Запад. Да не би дошло до анархије, потребно је да на сцену ступи нова српска десница.

Добар пример (до сада биле) су Сједињене Америчке Државе где је степен слобода и разумевања такав да су САД истовремено држава са најјачим хришћанским и либералним покретима у свету, држава која шири и хришћанство и либерализам, унутар које слободно живе и амиши који не желе да прихвате модернизацију и неолиберали који не могу да схвате како неко може да живи другачије од њих.

Немањићи су јеретике прогонили на начин на који су то русофили радили аустрофилима или комунисти монархистима и православцима. Но, и православље, и вредности просветитељства, и комунизам и капитализам, и монархизам некада и демократизам данас, у српском народу су и милом, а не само силом, прихватани. Срби који су прихватали православље прихватали су га милом, а касније ширили и силом. У 19. веку Срби су милом прихватали левичарске идеје, били су романтичари и идеалисти, а век касније комунисти спроводе терор и уводе диктатуру. У другој половини 20. века многи су милом усвајали демократске вредности Запада, а сада, почетком 21. века у демократији ”служе” народу као да му је народ непријатељ кога треба поробити а задржати ”демократски систем” владања. Нису сви Срби били несрећни унутар Аустроугарске империје, или унутар Отоманске империје. Свакако, ни у слободној Србији нису сви Срби живели слободно, срећно и достојанствено. И у слободној Србији назадовало се у многим стварима, није се у напредовало свим областима. Не живе сви срећно ни у демократској Србији. У 21. веку неки делови Србије немају водовод, рецимо, али имају као туристичку атракцију вијадукте из римског периода. У римско доба људи су на том истом месту имали водовод и канализацију, у 21. веку немају.  То је подједнако срамота и левице и деснице.

Управо оно што представља највећу препреку мора да постане највећа предност српског народа. А то је богатство различитости. Сваки од елемената српског националног бића ври од врлина, знања и снаге. Но, растављени, раде на свако на свом самоурушавању и западању у екстремизам. Јер су у питању елементи српског националног бића. Колико год да је свет дубоко у процесу глобализације, колико год да су научници, писци, духовници, спортисти, обични људи, широм света повезани, рушећи све етничке, верске и расне предрасуде и баријере, овај свет је етнички, верски, расно, класно и на другима основама још увек сувише подељен са превише разлика и антагонизама који могу да прерасту у ратове, социјалне револуције и озбиљне економско-енергетске конфликте. Друго је питање на који начин неко гледа на појмове као што су нација, народ, отаџбина или домовина. Ако неко мрзи све своје рођаке и ако њега мрзе рођаци, и ако не воли писмо којим су писали његови преци, помињати таквом на-род нема смисла. Са друге стране, на на-род позива се и онај који унутар масе крије све своје личне слабости, на породичне вредности позивају се и они који малтретирају чланове своје породице, психички и/или физички. Верујем да у овом народу има довољно самосвесних Срба и грађана Србије који схватају тренутак у коме се налази Србија и који схватају куда иде свет.

Срби су увек били вољни да ратују, али никада нису били спремни за ратове. Чак ни за освајања која су започета за време краља Милутина и цара Душана. Зато је и брзо дошло до слома средњовековног царства. Није било довољно писмених да би се стварало царство. Из тог разлога су и Руси остали без царства. Можда кнез Милош Обреновић може бити нека врста изузетка у овом случају (избегавао је рат, иако је био неписмен подржавао је образовање, али је био и аутократа). Неспремно се улазило, ако је до ратова уопште и требало да дође, у рат против Бугарске почетком 20. века, и у ратове крајем 20. века. Ако се у првом случају није имало довољно војне технике и довољно војника за такав подухват, у другом случају се није имало довољно памети. То су највећи војни порази. Бесмислени ратови са Бугарима, Хрватима, Словенцима и Бошњацима – са осталим Јужним Словенима. Можемо закључити да је добро залагати се за мир, а увек бити спреман и за рат. Сада се Србија залаже за мир, али мора бити спремна и за рат.

Да је Бог хтео да Француска влада светом, она би и била владар света. Бог је хтео да то буду Сједињене Америчке Државе. Бог је хтео да Европљани владају светом. Можда ће Бог хтети да муслимани освоје хришћане, а Кинези постану владари света у 21. веку? Ако погледамо и са рационалне стране, све изгледа логично, и зашто су Француска и Русија толико заостале за Великом Британијом и САД што се тиче моћи у свету, и зашто ислам може постати доминатна религија у Европи, и како Кина постаје најмоћнија држава у свету. Чињеница је и да нико никада, ни као империја ни као појединац, са физичке и мистичне стране не може имати контролу над свим историјским и мистичним процесима који се одигравају у свету. Нико осим Бога.

Атомизам и холизам

Живот ће постојати на Земљи увек (док Бог не учини “да не буде“) и без обзира како на живот гледају појединци или колективи. Човек ће ходати Земљом без обзира на разлике између појединаца и колектива. Живот је Целина, Човек је Целина, појединци, народи, религије, идеологије, сексуалне оријентације – само су делови Целине. И Земља и Млечни пут делови су Целине.

У том смислу, и српски народ је Целина без обзира на своје делове. Али је део у односу на Целину – света, Људи, Човека, Живота, Бога. Један човек не зна Истину, сви људи удружени са својим знањима знају Истину. Неко познаје Истину више, неко мање. Само Бог зна целу Истину (Бог Јесте). И открива је кроз Све Људе, Природу и Свемир.

Да ли Срби могу да буду изван Промисли, изван еволуције Човека? Да ли су могли да избегну христијанизацију у средњем веку, да не упознају ислам, да ли су могли у 19. веку да игноришу тековине хуманизма и просветитељства, да не уводе комунизам средином 20. века, да не граде демократско и капиталистичко друштво крајем 20. века? Да ли уопште, на било који начин, Срби данас утичу на своју судбину?

Какве везе имају планска и тржишна привреда са атеизмом и теизмом? Какав је значај односа према Богу или атеизму у случају одлучивања да ли је за државу и њене грађане боље да неко предузеће буде у приватном или друштвеном власништву? За неко предузеће и неке раднике боље је да власник буде приватник, за неко друго предузеће и неке друге раднике боље је да власник буде држава. И у планској и у тржишној привреди може да дође до злоупотреба које ће штетити држави, радницима и грађанима. Колико је атеиста међу капиталистима и заступницима тржишне економије а колико је верника међу радницима и заговорницима планске економије?

Претпоставимо да у Србији живи 8 милиона православаца који сваке недеље иду на Литургију, који сваке среде и сваког петка посте, да у Србији има десет пута више православних храмова и свештеника, да је искорењене све што није дошло са Свете горе или из Москве, или што није створено из своје традиције и унутар својих етничких и верских граница – да ли би у Србији било мање хомосексуалаца, да ли би било мање сексуалних девијаната унутар Цркве? Наравно да не.

Да ли хомосексуална култура и хомосексуални лоби свесно разара природну породицу? Да. Да ли то ради сваки хомосексуалац? Не. Да ли је природна породица угрожена? Да. Али не само због деловања хомосексуалног лобија, најмање је угрожена због деловања тог лобија. Зато је смешно да се хомосексуални лобисти позивају на своја права истичући декадентност и девијанстност природних породица. То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично. Ако су Муслимани, Хрвати и Албанци клали и силовали – могу и Срби. То је тај став. Ако политичари и тајкуни краду – што да то не раде и обични грађани. И докле тако? И зашто увек гледати шта ће неко у свету да каже? Да ли исти лоби који ради на нестанку Срба истовремено ради на нестанку целе беле расе, и да ли тај лоби чине управо припадници беле расе?

Хришћанство је антинационални производ – “У Христу нема ни Јеврејина ни Грка“. “Не живим ја већ живи Христ у мени“ може рећи припадник било које нације у свету.  Христ разуме све језике света. И свако ко дође до Христа, без обзира којем народу припадао и који језик да говори – разуме Христа.

Нација је средство да би се универзалне људске и духовне вредности чувале и развијале кроз сопствену културу, језик и идентитет. Нација треба да буде заједница слободних људи који су својом вољом део те заједнице. Национализам није политичко питање (дискурс), већ философско и теолошко питање пре свега. Нема искрене и истините духовности ако она није универзална. Дакле, ако се залажемо за духовност и једнакост међу људима немогуће је тако нешто свести само на национално, национално не постоји као “ствар по себи“. Али, и постоји. И зато не може све да буде интернационално. Увек ће постојати нације и различити језици и писма. Све до Судњег дана. Чак и за оног који не верује да ће доћи Судњи дан. Само једна Империја може да помири све народе и учини да сви људи (поново) причају истим језиком.

Која је разлика између човека који је одрастао без родитеља, без родбине, без брата и сестре, у туђини, међу људима који нису истог порекла као његови биолошки родитељи, који су га напустили (трагично) само што је проговорио и проходао, а већ сада је међу странцима који причају други језик и међу којима не осећа топлину у емоцијама, и, човека који је растао у топлом породичном дому, са родитељима и браћом и сестрама, окружен бројном родбином, упознајући се са животима старијих и причама које су утицале на породичне и друштвене околности које прате и његов живот? Како први може гледати на процес глобализације, а како други? Унутар друштва, нације, цивилизације, која се распада, унутар које је разбијена породица, где је велики број напуштене деце, развода, разврата, више умрлих него рођених, унутар које доминира хомосексуални лоби, не можемо очекивати исти морални и сваки други поредак као у друштвима, нацијама, цивилизацијама, где је породица здрави нуклеус из кога се и кроз који се развија читава заједница. Која нација и цивилизација може пре да преживи 21. век – она која има најмодернију технологију или она која је сачувала породичне вредности? Или она која има и једно и друго?

Србија је, дакле, део света, Срби су грађани света. “Све тече“ и све се стално мења. И све остаје стално исто. Тако се и Србија стално мења и стално остаје иста. Нема повратка у комунизам, нема повратка у немањићку традицију и средњевековни монархизам. Све вредности светосавља и социјализма дубоко су усађене у национално биће и колективно несвесно. И оне лоше навике и идеје. Њих се треба ослободити. Чега се још треба ослободити? Страха од непознатог, на пример.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог. И пошто је Србија део света, немогуће је да то ново никне само унутар граница Србије, нити да само ту остане ако је то прво тло на коме се то ново примило и проклијало. Стари систем треба заменити новим системом, стваралачке силе треба поставити против сила нихилизма.

Шта ово значи за нас Србе? То значи да Србин никада не може да буде неко други до Србин. То значи да Срби не одбацују свој хришћански идентитет, нити своју социјалистичку и антифашистичку традицију. То не значи да ће православни Срби да буду преведени у неку другу хришћанску религију. Нити да се поништава све што је социјализам донео. Ново мора да настане из универзалних вредности, на основу стеченог знања и провереног искуства предака, кроз сарадњу и стални контакт са светом. То је једини здрав и природан (психолошки) пут развоја Човека.

Демократија или тоталитаризам

Какав је десничарски, православни и мистични поглед на живот? Поглед на живот је универзалан пошто је данас тешко правити јасну разлику између хришћанства и хуманизма у многим сегментима који се не тичу мистике и надприродног, затим, хришћанство и хуманизам је тешко одвојити од античке европске традиције. Пошто имамо посла и са религијом и мистиком, знамо и за постојање друге стране живота; мрачне, негативне стране.

Могуће је да на местима где има највише индивидуалних слобода дође до тоталитарне власти, а да на местима где влада тоталитаризам дође до победе индивидуалних слобода. У сваком друштву, у сваком тренутку, одвија се борба добра и зла. У сваком човеку, у сваком тренутку, одвија се борба добра и зла. На Западу је један облик слободе, на Истоку је други облик слободе. На Западу је један облик ропства, на Истоку је други облик ропства. У прошлости је било слободе, у будућности ће бити ропства. У прошлости је било ропства, у будућности ће бити слободе.

Зашто је историја толико важна и зашто историја уопште није важна? Човек, појединац, рађа се као припадник одређене расе, народности, породице, културе, социјалне средине… Неке ствари током свог живота појединац може да промени, али већина одређености које су стечене рођењем, и оно што из њих произилази, остају за цео живот. Човек се може родити као Србин православац, може веровати у Бога па неверовати и постати комуниста, па може да оде у САД и постане Американац. Али то могу појединци, не може цео народ. Нити то желе сви припадници овог народа. Они који не желе да прихвате своју традицију и свој идентитет а не могу да оду, морају пронаћи начин за живот у Србији и Србија мора бити отворена за све људе који поштују њене законе. Када се ради о сукобу добра и зла, ово су све мање важна питања. Јер добро се може наћи код сваког човек без обзира на његово етничко, верско, расно, политичко, социјално, сексулно или идеолошко припадништво, као што се и зло може наћи код сваког без обзира на разлике међу људима. Добре и зло су универзалне и свевремене појаве. То учи и историја.

Дакле, зло је увек присутно и може се свуда пронаћи. Па и у себи, свом народу, својој цркви. Никакав овоземаљски прогрес то не може да промени. То је разлика између религиозног и позитивистичког схватања живота. И религиозан човек и рационалиста бориће се против зла, и у свету, и у себи, али оно што их разликује јесте вера у исход. Религиозан човек ће се борити против зла не очекујући награду, свестан да је његов лични напор све што може да уради и да само Бог може променити овај свет – он ради на личном спасењу и тако спасава свет. Рационалиста ће се борити против зла са вером да зло не постоји као исконска и метафизичка појава, већ да се људи могу научити да буду само добри и да се може изградити савршен земаљски поредак. Међутим, и верници и рационалисти, ако су површни, што ови други у мистичном смислу свакако јесу, и придржавају се само спољашњих обликованих форми понашања и мишљења стечених кроз социјализацију унутар ”масе”, често мисле да су они једини представници добра на Земљи. И да им је све дозвољено да раде у име Добра. Отуда зло и код белих и код црвених јакобинаца. После 2000 година хришћанства, после скоро пет векова ширења ренесансе, хуманизма, просветитељства, рационализма, науке и позитивизма, хришћански и хуманистички део света није се ослободио зла, нити је хришћанскохуманистичка цивилизација успела то да утврди у остатку света. Тако данас имамо робовласнички систем, и даље постоји трговина људима, и даље имамо пирате у морима и светским океанима, трговину децом, туризам за педофиле, исту количину разбојништва, крађа, корупције и криминала унутар било које државе и нације као и у предмодерном добу. А најбољи доказ да је све то тако јесте тај што се данас све ово добро зна, па је све исто као што је било. Само многи то неће да признају, попут европских рационалиста, који управо доживљавају крах са ”ширењем демократије и људских права” ван граница Запада, губе ”хуманитарне” ратове, као и ”крсташке”, неолиберална економија и слободно тржиште доживљавају крах као и идеологија из које су створени, идеологија која учила да је људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода. Рационалисти имају велики проблем са легалном и илегалном имиграцијом у својој кући, која постаје претња за државе Запада и мења западњачки начина живота. У тим процесима свој утицај и интерес имају и тајне организације, чији је циљ, на универзалним и хуманистичким темељима, градити свет без нација и религија, без разлика између људи, без јаке и слободне средње класе, где би само постојали Људи, Земљани, као радна снага и потрошачи са једне стране, и Господари са друге стране као власници светских корпорација и чланови светске владе. Много је планова на овом свету, али је само један известан да ће успети, онај који Божија Промисао спроводи и који само Бог зна.

Да ли Србија има довољно интелигентних, храбрих и лојалних људи са здравом сујетом и здравим егоцентризмом, поштених и способних, који могу да постигну унутрашњи консензус око најважнијих питања свакодневног живота и стратегије за будућност? Има. Чињеница је да се сви залажу за универзалне вредности – и хришћани, и комунисти, и муслимани; да имамо хришћане свих нација, комунисте свих нација, муслимане свих нација. Имамо сукобе за превласт унутар хришћана, унутар комуниста, унутар муслимана. Не постоје ”монолитни” народи, не постоје ни такве породице. Имамо све услове за демократски дијалог између православних Срба и Срба који нису православне вере. Дијалог мора да почне нова генерација десничара и левичара у Србији, нова елита, нова аристократија.

Динаризација и европеизација

Сада је дошло до вакуума унутар Србије, налазимо се у стању церебралне парализе. Сви све знамо, свима је све јасно, али све то и даље пролази. Они који владају мисле да се ништа не зна, да све може и да од грађана и народа не прети никаква опасност. Наравно, пошто је наша владајућа елита лако поткупљива (не само материјално) и пошто смо деценијама неорганизовани и без јасног националног програма, страни центри моћи који делују на Балкану и сви непријатељи из суседства вешто користе стање у којем се налази Србија преко својих људи који су на високим друштвеним и државним положајима у Србији. Они играју своје игре. Они постављају власт, они су и опозиција, која ће бити власт. Јер њих увек интересује власт – моћ и новац.

Вакуум је простор без супстанце (у овом случају – суштине, смисла). Кроз вакуум се простире светлост али не и звук. Значи: све се види, али се не чује добро – власт се игра глувих телефона, грађани се нису још добро организовали. За преношење звука и топлоте потребна је материја. Нова елита мора да изникне из народа, повезивањем појединаца који су личним напорима постигли успехе у својим пољима рада и не припадају етаблираним политичким, идеолошким и финансијским системима које је потребно мењати. Како ће се то догодити? Тако што ће те појединце ”универзалне вредности” ка којима су лично стремили повезати ”међу собом”. Тако ће звук и топлота ући у вакуум и изазвати трење. Трења нема у вакууму. Зато још увек све глупости и бахатости властодржаца тако лако пролазе. Притисак у вакууму је много нижи од атмосферског, највећи део свемира има притисак и густину скоро савршеног вакуума. Зато овде све ”лебди у ваздуху”. Небеска Србија без земље. Зато ће, када дође до промене притиска, много тога ”падати”. Тада ће кренути рад на стварању земаљске Србије са небеским начелима и под атмосферским притиском (на рационалним основама). Тога нема ако нема вере. Са вером се побеђује. Вера отвара врата и проналази праве путеве.

Зато је важно да у наредних две-три године дође до значајних промена и смене генерација унутар српске елите. Тачније, све важније друштвене позије у наредним годинама треба да преузму људи који до сада углавном никада нису били на власт или блиски власти, нису део система који се руши, који треба да се мења. Ко су ти људи и како до те промене да дође? На првом месту, то ће се догодити спонтано, путем Промисли. Верујем да Бог неће дозволити да српски народ пропадне и нестане. А ако Бог као највећа сила у свету то неће дозволити, која то друга сила у свету може победити Србију и довести је до уништења и нестанка? Бог то неће дозволити зато што у Србији има довољно разумних људи, довољно вредних и поштених људи. Ти разумни, вредни и поштени људи ће се међусобно повезати и организовати. Када то ураде донеће национални програм. Како да се избегну замке? Ако су људи који ће чинити нову елиту као појединци људи од врлине и без сујете, ако искрено воле свој народ и своју државу, ако се залажу за универзалне људске вредности, за поштење, рад и знање, онда неће бити могуће да међу њима залутају медикоритети и страни плаћеници, и биће у стању да изграде нову хијерархију у држави и нову друштвену, културну и духовну вертикалу.

Тада ћемо изаћи из вакуума и стања церебралне парализе. Појам ”церебрална” односи се на мозак, а појам ”парализа” значи поремећај, одузетост, покрета. Са променом елите, ”мозга”, покренуће се и тело, тј. Србија. О спољним непријатељима не треба много размишљати између осталог и зато што ће сви они, без икаквог утицаја Србије, за неколико година бити у још слабијем положају него данас.

Са новом елитом доћи ће до јачања Србије, док ће у међувремену доћи до слабљења Европске уније и европске валуте. Зато Србија треба да задржи динар као своју валуту.

Сви заједно треба да радимо на стварању бољих услова за живот и рад у Србији, ми сами морамо да штитимо динар и да штедимо и вршимо платни промет у својој валути.

Србија треба да купује злато и да у злату држи већи део девизних резерви. Ту је симболика вишеструка. Показаће се независност, храброст и визија, још више, долазак златних вредности, кренуће се ка остваривању идеала ”златног доба”. Долази до великих промена у свету, светској економској кризи не види се крај, бесни рат светских валута, расте цена злата, воде и хране је све мање, расте цена нафте и гаса… Србија мора да нађе своје место у свету који настаје. Српска привреда има проблем са ликвидношђу, српски извоз је веома низак, индустрија и производња уништени, интелектуална и приватна имовина се не штите како треба. Без решавања ових проблема нема стабилног и јаког динара. Нема златних резерви. Нема улагања у инфраструктуру, науку и образовање.

Да ли је ће Србија остати негативан коктел социјалистичке и неолибералне државе, у којој народ чека да држава нађе посао и исплати плате, а власт ради шта хоће и како хоће, или ће се наћи мера између социјалне и либералне државе, између социјалистичког државног уређења и либертаријанског државног уређења? Ту меру мора да пронађе и одреди нова аристократија. Потребно је преумљење народа, изградити нов систем образовања и васпитања, другачији приступ себи и свом раду, односу према држави, према приватном капиталу, или према раднику ако је неко капиталиста, потребна је капиталистичка предузимљивост са хришћанским и социјалистичким односом према другом човеку.

Уверен сам да ће Божија Промисао довести нове људе на власт у Србији и да ће доћи до природне смене генерација те ће Србија напокон кренути да се опоравља и развија како треба. Да би опстали и нормално живели потребно је имати вере и љубави у срцима, знања у глави, динаре у новчаницима и злато у трезорима. Добар знак је све већа свест међу грађанима Србије да Европска унија није обећани рај, да је мање важно да ли ће Србија постати део ЕУ од тога да ли ће се Србија европеизовати на унутрашњем државном и друштвеном плану, да ли ће уводити европске стандарде, применити позитивна европска искуства и корисна знања.

Нова српска десница

Модерна српска држава настаје од почетка 19. века. Српска револуција, која почела са бунама и устанцима почетком 19. века, дипломатска борба за независност коју је водио кнез Милош Обреновић све до своје смрти, развој културе и школства, повратак традицији, све је то кренуло из Шумадије, и било је снажно подржано од стране Срба из Угарске (наравно, и осталих Срба са свих територија које су насељавали). Први су се борили против окупатора са Истока, други су хтели слободу у односу на Запад. Први су и више него добро познавали Исток, други су се већ сасвим добро упознали са Западом. То је била борба за слободу свих Словена, и свих народа средње и јужне Европе. Српска револуција донела је велике наде и пробудила борбу за слободу, подстакла је на устанке народе од Балтика до Егеја у 19. веку. Као резултат Српске револуције, долази до ослобађања свих Срба на Балкану, стварају се мултиетничке и мултирелигиозне државне творевине у 20. веку путем монархистичке и комунистичке Југославије у којима је српски народ живео у једној држави. Иако су многи приписивали Србима да те творевине користе као средство за хегемонију и стварање Велике Србије, ипак се радило о истинском ослобађању свих Јужних Словена и српски народ је имао велике људске жртве током ослободилачких ратова, од времена устанака до настанка комунистичке Југославије. Посебно је то апсурдно наводити за период комунистичког владања, када је на челу државе био Хрват католик. Српска елита је после смрти комунистичког диктатора повела српски народ даље низ странпутицу, али то не може да ослободи одговорности политичке и интелектулане елите словеначког, хрватског, бошњачког и македонског народа, које су подједнако лоше усмериле правац историје својих народа и овог дела света. Тада се то свима чинило као нормално и природно – стварати своју националну државу, прикључити се ЕУ и НАТО, изградити економију по неолибералном моделу Запада, пљувати по назадним Србима, убијати их и протеривати… Показује се да је економски пут био лош. Показује се да је тада моћ Европске уније и НАТО пакта била на врхунцу, у 21. веку она само опада. Да је једноставно изградити једнонационалну државу Срби би изградили такву државу за ова два века. Ускоро ће сви народи бивше СФРЈ схватити у какво лудило су их увеле националне елите и одређени припадници међународне заједнице који су доминирали у светској политици крајем 20. века. Комунистичка власт је гушила слободе, да није било тако лоше комунистичке власти, народи СФРЈ имали би више слободе у тој заједничкој држави него што је имају сада када су сви ”независни”. Али, и ако није добро ишло унутар СФРЈ, као да није могло мирним путем да се нађе решење како да свако изрази свој идентитет на међународној сцени, могла се створити кофедерација држава које имају своје спортске репрезентације на светским такмичењима, независне једне од других, али и које су повезане у реализацији стратешких планова који су од користи свима, повезане економске, политичке и безбедоносне системе… Све је могло другачије да се уради, са свих страна сви су грешили, сви су криви и сви су жртве својих глупости, слабости, похлепа… Ниједан од тих политичара, ”очева нација”, није остао упамћен по добру у младим нараштајима. Тако је и у Словенији, тако је и у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији и Македоније. Тако ће у сопственој и заједничкој историји бити упамћени и творци ”независне” Црне Горе и парадржаве Косово. Југословенство је мртво.

Шта се догодило крајем 20. века па су два века бачена низ воду? Очигледно, Срби нису научили да буду велики, а остали нису схватили да је и за њих боље да су Срби велики. И да једино могу бити слободни када су Срби велики. А Срби не могу бити велики без њих, без њих Срби не могу даље од београдског пашалука. Србија не може да буде велика, у светским и ширим регионалним оквирима, по броју становника или по снази економије и војске, али по културном, научном, политичком и духовном статусу то може да буде. И може да повуче цео регион ка бољем животу његових становника.

У античкој цивилизацији постојао је робовласнички систем. Онда је тај систем искорењен доласком хришћанства на светску позорницу. Крајем Средњег века унутар западног хришћанства поново је уведен систем робовласништва, током периода колонијализације. Затим се хришћански свет изборио да не буде више робовласништва. Унутар хришћанске цивилизације дошло је до социјалистичке револуције. За седми дан, дан одмора како је Библија налагала, изборила се европска левица. За укидање робовласништва – атеисти. У истој Европи, на кратко, током 20. века нацисти и фашисти обнављају систем робовласништва.

Капитализам је на Западу повезан са хришћанском десницом и либералима. Либерали су превладали унутар капиталиста који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се саморегулише, и зато се залажу за што мањи утицај државе.

Хришћанство и на Западу нестаје. Конзервативна  и либерална мисао, протестантска етика, која поштује рад, капитал, индивидуалност, породицу, слободу и скромност има све мање достојних представника. Отуда се унутар хришћанске деснице на Западу изградио неоколонијализам и нови робовласнички поредак. Профит је постао мера свих вредности. Држава је постала сервис најбогатијих, а већина најбогатијих је изгубила сваку везу са хришћанством.

Левица је поражена, комунизам је поражен, опет се ради недељом, свих седам дана у недељи. Левичари су се утопили у капиталисте, постали су ударна песница неолибералне економије.

Слично је и у Србији, у православном свету. Због робовласничког положаја у коме су се налазили Срби нису били робовласници у вековима иза нас. Током стицања слободе у 19. веку у Србији настаје капиталистичка елита. Српска капиталистичка елита је била чврсто повезана са Црквом и Монархом. Србија се развијала, али је народ патио, трпео бројне неправде и крађе од стране своје елите.

За то време у Европи левица постаје све јача. Вредности које пропагира европска левица постају темељне вредности на којима данас почива Запад. Комунизам је у Србији уведен насилним путем, у великој геополитичкој игри великих држава и тајних светских центара моћи. Али је велико отуђење у народу и незадовољство Монархијом и Црквом већ постојало раније, тако да је народ веома лако из православља преведен у комунизам, због конкретних резултата које су комунисти донели а то је убрзана модернизација, индустријализација, већа права и више поштовања за раднике, жене и децу, описмењавање народа, дакле, све оно што је православна Србија одбијала да уради, како треба, од средине 19. века до средине 20. века. И зато је било могуће да се за само неколико година један православан народ конвертује у атеистички и комунистички народ. Није једини разлог терор који су комунисти спроводили. Нити је то велики резултат тајног рада Коминтерне. Или некакве тајне владе на Западу. Последица 50 година комунизма на овим просторима је процес дехристијанизације који се више не може зауставити. На Западу је хришћанства све мање, на истоку, у Србији конкретно, нема га уопште. У Србији је данас све лажно. Нема више ни социјализма. Данас у САД има више социјализма него у Србији. Председник САД већи је социјалиста него председник Србије.

У последњих 20 година велики број људи вратио се православљу. Међутим, највећи део од тих нових православаца није религиозан, већ Српску православну цркву и њене обичаје прихвата као део свог идентитета и део традиције коју треба поштовати, којој се треба вратити, јер друге нема, или је не зна. Из социјализма се враћало у православље. Где је ту био капитализам? Где је данас капитализам у Србији? Ко су српски капиталисти? Они највећи и најбогатији потичу из комунистичких и обавештајних структура. Срећом, међу најуспешнијим привредницима у Србији има доста способних и поштених људи који су својим знањем и својим радом попунили празан простор на тржишту и заузели своје позиције организујући свој посао на врхунском нивоу. Слична је ситуација и у сектору малих и средњих предузећа. Ту је наравно и привредна елита из дијаспоре. Србија је спремна да у наредним деценијама добије и праву предузетничку (капиталистичку) елиту.

Нова српска десница мора да се суочи са свим проблемима и мора да решава проблеме на начин који је прихватљив данашњем човеку. Од унутрашњих проблема који се тичу моралног, духовног, демографског и економског препорода, до изградње одговарајуће спољне политике. Тражи се ново унутрашње друштвено уређење и зрела и достојанствена сарадња са светским силама, Европском унијом, регионалним државама, муслиманским државама… Кроз историју, модерну историју, српска десница је била окренута и Русији и Западу. У току 19. века Русија  је била савезник у борби за слободу, док је српска борба и борба осталих народа Балкана користила Русији да освоји Константинопољ. Запад, пре свега Велика Британија и Француска, желели су да преузму контролу над већим делом посрнулог султаната. У том 19. веку, уз српске конзервативце стасавају и први српски либерали који су у парламентарном монархизму Велике Британије видели узор за Србију какву треба изградити, у британском либералном, демократском и капиталистичком систему видели су модел за развој модерне Србије. Међутим, либерали никада нису постали важнији друштвени покрет, Србија је током 19. века била под влашћу конзервативаца и радикала, напредњака и народњака, а од друге половине 20. века под влашћу комуниста. После Првог светског рата, као чланица победничке савезничке коалиције, а због комунистичке револуције у Русији, одакле је у Србију побегло и свој дом нашао део руског православног становништва који се нашао под ударом бољшевика, српска елита је имала боље односе са државама Запада.  У комунизму, као што је познато, Србија је добро сарађивала и са СССРом и са НАТОм. Русија није освојила Константинопољ, распало се царство, Запад није успоставио контролу над територијима турског и персијског царства, која данас поново постају велике светске државе, са политиком која не следи послушно Запад. Са Ираном је то случај већ три деценије, Турска је у ову деценију ушла са политиком која више није чврсто везана за интересе Велике Британије и САД, док са Израелом има све лошије односе. Српска десница, оно што се тако зове од распада комунистичке Југославије, исто је остала подељена између Русије и Запада као она пре Другог светског рата. Данас имамо десничарске странке које се боре да Србија постане члан НАТО и ЕУ и имамо десничарске странке које су оштро против уласка Србије у НАТО и ЕУ и за много ближе односе са Русијом и Кином.

Који су модели друштвеног уређења? Да ли настављамо анархистичким путем када се сагледа цело национално биће и монополистичким што се тиче система владања? Данас је бесмислено копирати либералкапиталистички модел, јер се показао лош, иако је и даље бољи од свих других. Православна црква и православна интелигенција није понудила ниједан конкретан и у животу остварив модел друштвеног и државног уређења. Враћање на монархизам и теократизам какав је био пре комунизма није могућ и нема довољно присталица. Комунизам је пропала идеја и такође неостварив модел друштвеног уређења. У борби за идеале, за достизање утопија, учињено је и много зла. Како ће нова српска десница да преузме власт и како ће владати? Да ли ће доћи до поделе у народу, међу грађанима? Да ли ће бити обрачуна међу грађанима, или само између нове и старе елите? У овом процесу, ступања на власт нове српске деснице, и стварања, уз консензус са левицом, новог унутрашњег уређења и јединствене спољне политике, треба да израсте нова српска аристократија. Пошто је стање у коме се Србија налази више него лоше, ко у овоме успе доказује да је заиста заслужио да назива аристократом.

Потребно је да дође до националног помирења међу интелигенцијом. И да се досадашњи сукоб, какав се одвијао и какав се и данас одвија, између левице и деснице не продужи и на нове генерације. То је најважније. Дошло до помирења унутар националкомуниста, између две фракције некадашњих комуниста. Ту око њих су, у топло-хладном односу, и либералкомунисти, као посебна фракција у политичком животу Србије. Праве деснице у Србији није било у претходних 20 година тако да није могло да дође до правог националног помирења. Нешто је урађено око права равногораца, око права за људе из дијаспоре, али је то недовољно и ради се сувише споро, уз очигледан недостатак воље владајуће елите да се расветли историја из средине 20. века и да се исправе неправде. Што је и разумљиво, јер су у владајућој елити многи који су чинили злочине у име комунизма и радили за комунисте. Па су после националкомунисти и лажни десничари чинили злочине у име српства и православља. Попут многих четника из времена Другог светског рата. Ти националкомунисти су се са унутрашњим непријатељима обрачунавали као партизани, а са спољашњим непријатељима ратовали су као четници. Прво су национализовали имовину идеолошких непријатеља, а после је у процесу приватизације за мало новца превели у своје, приватно власништво. Праве деснице није било. Пример је једна десничарска странка које је 1997. владала Београдом, коју су подржавали сви антикомунисти, али која је својим функционерима и родбини поделила стотине станова и локала који су били у државном власништву, многи вероватно и национализовани. Иста странка од 2000. године до ове 2011. године учествује у власти у Србији али још увек није дошло до реституције. Можда зато што је идеологија ове странке ближа либералкомунистима, где је њихово право порекло и право место. Када је требало да изведу српски народ из тамнице, да ли због страха или неког другог разлога, лидери ове странке одлучили су се за прихватањекривице и психологију оних који српски народ виде као ”тамничара других народа”. Остали десничари у Србији су или популисти или салонски ретроградни интелектуалци. Расветљавање историје Другог светског рата чека нову српску десницу. Узроци садашњег лошег стања Србије налазе се у прошлости, без откривања истине, без остваривања правде за све жртве, макар и симболичне и постхумне, Србија никада неће постати демократска држава и никада у Србији неће доћи до владавине права. Суштина је да се томе не приступи осветнички, да се исправља прошлост, што је немогуће и самим тим узалудан посао, суштина је да се гледа у будућност – да се остваривање правде и откривање истине, из прошлости, употреби као лекција за будућност; да дође до суштинске промене у начину размишљања елите и народа; да се другачије гледа на оног ко не мисли исто и ко не верује у исто; да се другачије приступа државној служби и владању; да се промени однос према раду, посебно духовном; да се развија личност и поштују људска права; да се успостави зрелија и кориснија сарадња са страним државама.

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

За политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије зна да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Дошло је до потребе да се каналише велико народно незадовољство, да се спречи анархија и велико насиље на улицама, догађаји попут немира у Грчкој током 2010. године или Северној Африци почетком 2011. године. Економија Србије је пропала и не види се никакав излаз из економске кризе. Владајућа елита нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, све већи број младих жели да напусти Србију… Нигде се не види крај распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су неки српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне селекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, ако се услови живота грађана не поправе, ако појединци немају економску слободу и услове за развој, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао? Или дрво шљиве симболише и предсказује Дрво Живота?

Начелно, опис нове српске деснице какав је овде представљен одговара опису либертаријанизма, политичке странке центра, грађанске опције. Дакле, деснице у европском духу. Пошто су Срби у већини православне вере, тачан опис је – православна демократска и капиталистичка десница. Најтачнији опис је религиозна десница, јер без вере нема деснице. Задатак нове православне деснице је ослобађање од културе источњачког деспотизма, свести комунистичког тоталитаризма и неолибералног конформизма. Нова аристократија мора превладати инстикте стада (Ниче) и ”култ идола”, идолопклонство, како унутар народа, тако и у унутар елите, пре свега. Оно што ће одликовати нову аристократију и што ће је учинити различитом, изнад просека, поред знања, врлина и храбрости људи који је буду чинили, јесте њихов однос према свих грађанима ове државе, брига и решавање свакодневних проблема свих грађана Србије, приликом чега ће доказати и своју висину и своју људскост (Човек који поседује Човечност).

Србија треба да буде отворена држава за сарадњу са светом, за проток и размену знања, уметности, робе и услуга, а грађани Србије и њена власт морају знати како да изграде систем самоодбране у случају да дође до напада било које врсте на Србију; или ако дође до социјалних револуција, грађанских сукоба унутар европских држава или великих светских ратова, чије последице би се, од миграције становника и дубље економске кризе до употребе масовних оружја, неизбежно осетиле и у Србији и утицале на живот људи у Србији.

Криза ауторитета и подела одговорности

Једина покретачка сила у овом друштву последњих деценија је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за моћ. Ова сила је ујединила већину грађана и реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића и цигара у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине… Више се не зна ко је пуританац а ко развратник али да ли нам требајусамо пуританизам који би гушио слободе или само разврат који не би знао где су границе слободе.

У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да неке министре и председнике странака у Србији подржава између 1% и 5% грађана Србије. И они су власт. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача.

Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају у српском народу веома је растегљива. Подршка је велика када дође до неке опасности из света, када се покушавају увести вредности које СПЦ не подржава или када дође до физичке претње. На унутрашњем плану, када је ситуација мирна и када се решавају проблеми свакодневног живота, свештенство нема велики утицај у народу нити у томе учествује у већој мери, а војску народ више не схвата као озбиљну институцију. Подршка САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и поверење које грађани имају у судове и полицију.

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити такви ауторитети, који ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, који ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији  и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва? Хоће.

Човек који се целог живота школовао за стоматолога и који  ради у својој струци, који поред рада на послу пише поезију и  игра кошарку са пријатељима, и при том ствара породицу, не може да буде мајстор за електронику, он мора да поправља електронику на аутомобилу и кућне апарате код мајстора који се школовао и који годинама то ради. Мајстор за електронику не уме сам да поправи зуб па одлази код зубара. Код зубара води и своју децу да поправе зуб, а не у свој сервис. Већина људи не зна како авион лети, већ се узда у оне који су школовали оне који су пројектовали и тестирали све делове за авион, верује да су пројектанти и контролори авиона урадили свој део посла, да пилот авиона зна свој посао, да контролори летења знају свој посао и да га савесно обављају. Замислите да сваки путник који лети авионом мора о свему овоме да мисли. Нико не би ништа друго радио. Шта се догоди када се наруши поверење, када вам зубар извади здрав зуб, када вам мајстор направи још већу штету, када авион полети неисправан? То се догађа са посланицима, политичарима, генералима, владикама, академицима, спортским радницима, новинарима и судијама у Србији данас. Већина грађана Србије више никоме од њих ништа не верује. Са разлогом, сасвим оправдано. Изгубљено је поверење. Поверење је изгубљене у многе струке. Све се мање верује и докторима и наставницима. Све је теже наћи доброг и поштеног мајстора. Све је теже наћи човека који верује у себе, који воли свој посао и који жели да унапреди своју струку. Људи позову грађевинску фирму да им уради реновирање куће и не мисле како је раднику који цео дан меша малтер на великој врућини, он ради свој посао, а онај који га је запослио жели да види да је посао добро урађен. Када човек иде на операцију мисли само о томе како ће хирург добро да уради свој посао, а не колико је хирург имао слободних дана да буде са својом децом. Када купује кифлу у пекари не мисли о томе како је раднику који осам сати стоји на ногама. Сваки посао тражи неку жртву, сваки посао има и своју лепу и своју ружну страну. Већина људи данас свесно, својом вољом, бира занимање. Исто тако и мења занимање. Људи често и кукају на свој посао. Многи мисли да је њихова мука најтежа. Ако ступаш на дужност државног тужиоца у јако корумпираној држави, немаш права да кукаш како ти је угрожен живот. Или не прихватај понуђену функцију. Запосли се у школи, на факултету, васпитавај младе да буду поштени. Ако су сви генерали око тебе уплетени у корупцију, немој да им се придружиш, дај оставку. Иди у хајдуке. Важно је да се не предаш, да не престанеш да се бориш.

Све људе нешто и спаја, повезује. Ако су добри, спаја их доброта, ако су зли спаја их зло. Ако се негује негативна селекција и ако деца расту уз негативне узоре, добијамо државу каква је Србија данас. Ако људи следе ”љуби ближњега свог као себе самог” или ”не чини другом оно што не би волео други теби да чини” добијамо друштво у коме вас мајстор неће преварити, у коме доктор неће тражити мито, у коме вас шалтерски службеник дочека љубазно, полицајац штити од криминалаца, војник од страних непријатеља и домаћих издајника, тада добијамо друштво у коме банкари не варају клијенте и политичари не лажу грађане, у коме вам мерачи мере тачне мере, фабрике производе производе који нису штетни по здраље, грађани чувају животну околину… добијамо државу у којој се поштују и права радника и права потрошача и права капиталиста, у којој се свачији рад поштује и поштено плаћа. У којој се зна ко је ауторитет и ко је одговоран у послу који обавља. Ко више ради и више зна мора бити боље плаћен. Онај који је боље плаћен и који више зна, треба сам да даје помоћ када је то неопходно онима који су мање плаћени (или нису уопште плаћени) и који мање знају зато што је то његов унутрашњи императив а не спољашњи утицај. Онај који мање ради и мање зна треба да подржи у напредовању оног који више ради и више зна. Онај који није спреман да преузме одговорност треба да подржи оног који хоће да преузме одговорност. Онај ко је ауторитет и ко жели да преузме одговорност мора то да уради без обзира да ли има подршку. Онај који зна мора да предводи, а не онај који не зна.

Нису сви људи између себе једнаки и исти. Људи су само пред Богом једнаки, и пред законима које сами доносе и који важе за све подједнако. Моћ и раскош који окружују владара и који му следе за њега морају бити оно што је алат за мајстора, микроскоп за научника, тесто за пекара. На личном плану – ништа више. Људски живот је временски ограничен, човек није савршен. Свако има право да погреши. И свако одговара за своје поступке. Шта је успех у животу? Постати богат, јавна личност. Ауторитет у својој професији. Имати моћ над другим људима. Обликовати свет према својој мери. Испунити снове, задовољити страсти. Људи то на разне начине постижу, на разним нивоима. Или је успех у животу и нешто друго, што се у миру и са мером, постиже – и за живот после смрти. За свој живот у смрти, за животе оних који остају да живе после твоје смрти. Због тога је традиција важна колико и индивидуализам, због тога је конзервативизам потребан Србији колико и либерализам. Због тога је сећање на претке важно колико и брига за себе и потомке.

Духовни пут је тежи, духовна спознаја захтева много више суптилности него рационална спознаја, ”психички рад је физички неиздржив” како је неко приметио. Срби не цене довољно интелектуални и духовни рад, и није крив народ због тога, већ недостатак мушкости код интелигенције, духовника, елите. Управо је духовно наслеђе неопходно да би се преживело у времену пред нама – стрпљење, скромност, саборност и лични напор у духовном развоју које нам је православно хришћанство оставило; победнички менталитет, животну одлучност и храброст за померање граница као наслеђе европске традиције; словенски анархизам и словенска емоција; социјалистичка солидарност, једнакост и братство међу људима.

Потребно је време, и рад кроз више генерација, да би Србија постала држава у којој би већина њених грађана била задовољна условима живота и могућностима за самореализацију унутар своје државе.

Српски језик

Византија је међу Словене послала Ђирила и Методија да би ширила православље. Словени су тих векова били удаљени једни од других, расути на свим странама (у 5. веку Хуни су освојили све земље где су живели Словени, дошли су до Далмације, у Панонији касније настаје велика Угарско царство). Глагољица је преузета од Словена из околине Солуна, у употреби је остала међу Словенима на подручју Далмације до 18. века. Срби се у историји (као Рашани-Расени, а у Цариграду су називани и Далмате) појављују као народ који живи на подручју Далмације, око река Неретве, Босне, Зете, Ибра (на Косову и Метохији Срби живе најмање од 6. века), Саве и нешто касније око Вардара, Мораве и Дунава. Глагољица је стварана под утицајима грчког, али и хебрејског, коптског, самарићанског, и јерменског писма. Из глагољице настала је ћирилица. Данас имамо у равноправној употреби и латинизирану верзију ћирилице. Словенски језици повезани су и са језицима Венета и Етрураца. А ови језици са грчким и латинским. У Србији српски језик у сваком крају државе има неку своју варијанту, исто тако хрватски језик није исти у свакој крају Хрватске. У својој суштини, то је један језик и зове се српски језик. То важи и за црногорски, бошњачки и македонски језик. Без обзира на лингвистичка правила и лингвистичке разлике које омогућавају да се неки језик назове посебним језиком. Старословенски језик је српскословенски језик који се говорио у делу Византије који су већини насељавали Срби, у том делу Византије постојали су и градови који су носили српска имена (у 5. и 6. веку долази до већег насељавања Словена, пре свих Срба, унутар Византије, која је настала почетком 5. века као наследница Рима; од 5. до 7. века трајала је експанзија грчког језика северно од граница које су етнички заузимали, јер је крајем 5. века дошло до краја Западног римског царства, а већ у 9. веку српскословенски језик прича се у околини Солуна). У тим вековима то није био српски језик, али ако се већ не зове словенски језик, немогуће је га звати хрватски, бошњачки, или било којим другим јужнословенским језиком ПРЕ него српским. Писмо које су стварали Ћирило и Методије, и њихови ученици са Охрида, долази из језика српског говорног подручја, реформом Вука Караџића и његових савременика обухваћен је језик српског говорног подручја, народни језик Срба послужио је као основа за језик којим људи данас говоре у Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Почетком 18. века Срби су говорили српскословенским језиком. У првој половини 18. века покушано је да се књижевни језик замени рускословенским књижевним језиком, из свега тога проистекао је славеносрпски језик. Црквенословенски језик имао је своју рецензију на српском и на руском језику. Прихватање рускословенског језика пропало је због тога што Срби нису могли да прихвате руске акценте, иако је разлика између руског црквеног и српског црквеног (књижевног) језика била мала. Акценат је део идентитета (карактера). Са друге стране, руски језик је настао из српског (словенског) језика, те је било неприродно прихватити руски језик и писмо. Реформом језика коју је спровео Вук Караџић језик неписмених заузео је место језику писмених. Писменост се вековима одржавала унутар православног свештенства, које је у 18. и 19. веку било изразито русофилски расположено. У том добу и даље се за Словене, за Србе, говорило да су Илири. Срби су већ увелико заборављали своје право порекло, велика неписменост, превелики утицај православног свештенства (које се одрицало својих аријевских и паганских традиција и зарицало традицијама Леванта) и робовска свест учинили су своје, па су од тог времена Срби са осећајем инфериорности почели гледати на Русе. Када су Руси били под Хунима, Срби су створили царство, док су Срби били под Турцима, Руси су створили царство. Митрополит Стратимировић крајем 18. века тражи од Руса да му пошаљу неког племића који би заузео место монарха, јер је лоза Немањића била прекинута. Лакше је било наћи краља са стране, него међу собом изабрати себи краља. То доказује и каснији сукоб две новонастале династије. У 18. веку Срби се одричу и свог старог календара који време рачуна од шестог миленијума пре нове ере, доба настанка винчанске културе, и по том календару Срби би данас славили 7519. годину. Такав календар користио се и на Атосу у доба Светог Саве.

Црква

Српска православна црква није успела да се наметне као хомогенизујућа национална институција. Превише је било кохабитације, на сопствену штету, са комунистима, превише је СПЦ гледала на своје црквене интересе а мање на интересе народа. Тако је Србија добила на стотине нових цркава, али Србија није добила бољи социјални, просветни и здравствени систем, нити су цркве недељом пуне људи. СПЦ се никада није бавила питањем корупције, у једној од најкорумпиранијих држава у Европи, нити је икада неко из СПЦ упозорио световну власт на пошаст корупције у Србији. Још горе, многим људима, који су на сумњив начин стекли богатства, узимајући од народа и државе, а дајући мали део тога цркви, црква даје одликовања. У држави где је све мање народних кухиња а све више оних који могу само тако да се прехране. Тако исто црква одликује директоре јавних предузећа и министре који новцем предузећа или пореских обвезника финансирају потребе цркве а ти исти директори, министри, и тајкуни, спречавају да се спроведе реституција у Србији. Када је дошла светска економска криза свештенство Српске православне цркве није тражило да се издваја више новца за сиромашне, за труднице, за студенте, већ је од власти тражено да се повећају плате свештеника, да се исплаћују из државног буџета, који је пред банкротом.

У 21. веку, генерацијама које у њему стасавају, тешко је наметати било шта као своје уверење. Стари психолошко-маркетиншки обрасци из 20. века више не дају резултата. Кроулијевско-фројдовско-хакслијевски интелектуални свет достигао је свој врхунац и сада ће само да опада унутар Запада. Чак ни у оним најнижим интелектуалним слојевима више не пролазе намерна заглупљивања и ”спиновања јавности”. Владари владају не зато што су грађани наивни, већ зато што поседују силу, новац и по праву јачег владају. (После светске економске кризе доведено је у питање и ”потрошачко друштво” и опстанак седње класе која се неће лако предати.) Зато је немогуће да се православна религија намеће новим генерацијама Срба на силу. Није у духу хришћанства било шта наметати на силу. То би водило ка аутократији међу онима који би прихватили такву саборност и даљем растакању српског народа од кога би се делови и даље одвајали. Само личним примером можете подстаћи некога да вас следи. Само ако вам је стало до другог, ако поштујете другог, можете постићи саборност.

То недостаје свештенству Српске православне цркве. Нису спремни да се боре за свој народ и своје вернике. Брину само за себе, цркву, њене добротворе (оне који поклањају цркви) и слепе вернике (следбенике). Прво лажно национално помирење дошло је између владика СПЦ и комунистичких функционера који су владали Србијом када је дошло до процеса распадања Југославије. Тада је постигнут трули компромис, добар за елиту, лош за народ. Комунисти су остали на власти, свештеници су добили већа права, више новца и бројне друге погодности. Многи су ту слободу користили да би пропагирали исте ставове и исти поглед на свет од пре више од 60 година, који је удаљио цркву од модерног света а у Србији омогућио комунистима да преведу народ на своју страну. За ових 25 година положај клирика се доста поправио. Народ примећује да више нема свештеника који не вози добар ауто. А већина грађана Србије нема новац да има и вози ауто. Док је свештенству било све боље, народу је било све горе. Сада свештенство од свог народа дели велика провалија за чије стварање нису криви комунисти.

Српска православна црква још увек није нашла своје место у држави и друштву, своје место у модерном свету. СПЦ нема дијалог за Србима који нису верници, са младим генерацијама, са мањинским верским заједницама. Грађани Србије имају негативно мишљење за велики број владика. Врло мало има свештеника који су угледни људу и узори у својим парохијама. Црква је до сада највећи успех остварила, што се тиче активности око уређивања световног живота, на упозоравању јавности и државних органа које злоупотребе могу да се догоде ако се уводе биометријска документа и на опасноти које прете ако се превише игра са генетским инжењерингом, од стварања генетске хране до примене генетског инжењеринга над људима. Као што сам напоменуо, тешко је било да се, после 50 година комунистичког терора, српска црква брзо опорави. То се показује и тако што се све традиционалне верске заједнице боре да не дође до ревизије правне одлуке да се црквама врати одузета имовина. (Коминтерновско-тајкунска власт покушава на све начине да спречи реституцију и челници СПЦ са људима из тог система одржавају добре односе.) Даље, у питању су и шири светскоисторијски и есхатолошки процеси, чији су Србија и српски народ и српска црква само мањи део и не може да избегне те процесе нити може суштински да утиче на њих. О томе сам већ доста написао. Зато црква мора да се мења – на боље. На пример, погрешно је данас гледати на ислам на основу средњовековног искуства са Отоманима или на основу искуства из рата ’90-тих 20. века. Гледати у историју и не видети шта се данас догађа у исламском свету, у северној Африци, у Турској, у Ирану, било би исто као да се данашња Немачка изједначава са Немачком из времена Хитлера и да се на све Немце гледа као на нацисте. Нити се заборавља шта су Немци радили, нити се на све Немце гледа као на нацисте. Немогуће је и у савременом бошњачком друштву изградити душтво по узору на исламску џамахирију. То су снови одређених Бошњака и њихових спонзора из исламског света. Као што нису сви Срби православци, тако ни сви Бошњаци нису муслимани.

Треба водити дијалог са осталим хришћанским црквама, поред православних, и са протестантским, и са Католичком црквом, али не са циљем стварања једне, универзалне, хришћанске цркве, јер то није реално. Није реално ни стварање једне православне цркве. Као што је нереално да се створи светска влада, нерелно је и стварање светске цркве и једне светске религије. Што, опет, не значи да не треба водити дијалог са осталим религијама. Посебно са православнима блиском, по монотеизму и географији, исламском религијом. СПЦ треба да успостави теолошки и људски дијалог са муслиманским духовницима, не само из Србије и региона, дијалог треба водити и са духовницима из Египта, Арабије, Ирана, Пакистана… Србија и српски народ имају одређен углед у муслиманском свету, где још увек памте улогу Југославије у стварању покрета несврстаних држава, изнад свега, због отпора који је српски народ пружио западном глобализму и неолоколонијализму и који још увек пружа. Ислам се мења, муслимански свет се модернизују, и тамо долазе нове генерације које желе и демократију и изворне исламске вредности. Српски народ треба да буде у току са тим дешавањима и најбољи дијалог са исламским верницима могу да остваре православни верници. Зато је потребно да дође до сарадње и ближег упознавања између православних и исламских клирика, треба да дође до размене студената теологије, до отварања катедри за постдипломске студије теолога који желе да се упознају и са другом религијом. Уместо да о муслиманима слушамо ко су и шта су од других, најбоље је да нам ислам представе српски православни теолози који би провели неколико година учећи о исламу у неком исламском друштву, и разјасне шта се сада догађа унутар бројних праваца које ислам има. Исто важи и за исламске теологе, које треба примити у Београду и Србији, где би се упознали са православном теологијом, где би упознали српски народ, да би касније, у својим државама, могли, из свог искуства и стеченог знања, своје вернике и сународнике информисати о православљу и српском народу. Потребно је суочавање са исламом, са исламом који је на Балкану вековима, са исламом какав је данас у муслиманском свету. Србија се врло мало бави исламом и муслиманским друштвима, иако је ислам део овог региона и овог народа вековима, иако су муслиманске државе много ближе Србији него Западу. Тај простор треба да испуни Српска православне црква. И у Србији, и ван Србије, због тога што хришћане и хришћанство виде као заједничког непријатеља, добру сарадњу и комуникацију имају неолиберали (атеисти) и муслимани, иако, као слуге једног Бога то треба да буду православци (хришћани) и муслимани. Када хришћанство није заједнички непријатељ између неолиберала и муслимана долази до великих сукоба, јер су њихове разлике суштинске природе и у многим сегментима, попут погледа на сексуалне слободе, жену и породицу, веома антагонистичке.

Опстанак Српске православне цркве, и сваке друге цркве, у хришћанском свету, који се атомизира, дехристијанизује, удаљава од религије и метафизике, могућ је само ако црква опстане као место духовности и ако узме активно учешће у санирању штете коју је многим људима, нацијама и држава нанео неолиберализам, али на начин који је прихватљив модерном човеку, индивидуалцима, и у складу са темељима секуларне државе. Шта то значи у пракси? Духовност није бежање од света. Треба бити у свету и треба бити духован. Треба упознати свет, разумети процесе који се догађају у телу, у природи, у друштву. Зато постоје манастири, за оне који то неће и не могу. За свештенике који имају своје парохије и епархије, породице, који живе унутар људских заједница, обавеза је да брину о људима у тим заједницама, да буду упознати са свим проблемима које људи имају и да те проблеме решавају на хришћански начин. Држава мора да буде секуларна, јер не могу бити сви теисти или православци, али не мора да буде таква да се о свему и увек питају само они који имају највише новца. Некада је свештенство било најписменији и најшколованији део српског народа. Међутим, када се Србија ослободила и када је започет просец модернизације, што је значило да Србија све више постаје модерна секуларна држава, да треба уредити и односе са онима који нису православне вере а живе на територији српских земаља, Српска православна црква (која се под тим именом поново формирала почетком 20. века) постала је центар отпора модернизацији, развоју универзитета и науке у Србији. За време средњевековног царства у монахе и свештенике одлазило је племство. Касније, после пада царства, после нестанка племства, свештенство православне цркве долазило је из најнеписменијег дела народа. Тако је и данас, где у свештенике иду млади људи из најнеразвијених делова српских земаља, углавном из најнеписменијих слојева становништва. После ослобођења и прикључења српског народа модерном и напредном делу европске цивилизације, свештенство православне цркве није умело да се носи са изазовима који су били пред српским народом, од прихватања и суочавања са процесима који су се на Западу стварали, и ширили светом кроз хуманизам и просветитељство, до изазова које је са собом носило стварање државе на ослобођеним српским земљама. Чак је и средином 20. века владика Николај Велимировић писао против науке и универзитета, као штетним и непотребним појавама у српском народу. Или, за ових 200 година није успостављен озбиљан дијалог између православног и исламског свештенства у овом региону. Никада нису успостављена заједничка тела, институције, унутра којих би се водио дијалог и решавали проблеми које имају православни и исламски верници. Црква се није окренула будућности, већ је остала заробљена у прошлости, желећи повратак средњевековног царства у коме би живели само православни хришћани. Међутим, ислам је постао реалност у овом региону, то је требало прихватити и наћи модел за суживот са муслиманима који су остали да живе на српским земљама после распада Отоманског царства. Српска православна црква то није урадила, као и много тога другог, и као казна, стигао је комунизам, и прогон цркве од стране комуниста. За ова два века СПЦ није постала генератор позитивних осећања према Западу, према вредностима Запада, према муслиманима словенског порекла, према Словенима католицима, већ је постала генератор мржње и љубоморе (иако је СПЦ увек била у саомодбрани, као и цео српски народ, управо је црква требала да се уздигне изнад мржње и непријатељства и за ову причу је неважно колико су зла муслимани и католици чинили православцима – Бог ће свима па и њима судити – већ колико је црква заиста хришћанска и колико је преносила Христове поруке). Тако је СПЦ ушла и у 21. век, са перцепцијом већине становника да се ради о заосталој и превазиђеној институцији, чији се ритуали требају поштовати само зато што су ”наши” и што нас то чини другачијим и својим, а често је црква генератор лоших ствари, од мизогиније и шовинизма до ксенофобије и расизма. Патријарх Павле се по томе разликовао и зато је био тако поштован. Наравно, и он је био у великој мери велики конзервативац. Иако је покушао доста тога да промени. Сада када сви видимо где је прогрес одвео Запад и свет, да је породица као темељ друштва угрожена и да уконзервативизму има и добрих страна лако је правити се паметан. Верник очекује Судњи дан, долазак ”царства небеског”, али то не значи да Бог жели да човек до доласка Судњег дана једе корење и да се покрива лишћем. И да у 21. веку живи исто као што је живео у 19. веку. У последњих 200 година Српска православна цркве је врло мало позитивних процеса покренула у српском народу. Ка стваралаштву, пре свега. Као што сам напоменуо, данас када опстанак Србије зависи од борбе против корупције, свештентсво и епископи СПЦ су у више него добрим односима са онима који су изворе корупције. Зато што су и свештеници и епископи корумпирани – да би добили од градских власти локацију за градњу нове цркве, од републичких власти за плате и пензије, од богаташа аутомобиле и дворове – СПЦ је спремна да ћути и остави незаштићен народ, незаштићене сељаке и раднике, труднице и децу. На крају ће СПЦ све имати, само неће имати вернике. Црква се све више претвара у предузеће. Срби иду у цркву када треба да се крсте, венчају и за славе, јер је то деотрадиције, зато што тако треба, и те услуге треба платити свештенику и цркви. Они мање обожени свештеници траже више новца за своје услуге, или неће да служе ако дођу сиромашни без новца, и зато је велики проблем што СПЦ нема јединствен ценовник за своје услуге, и што не води евиденцију сиромашних верника, у својим парохијама и епархијама. За такве услуге, као и за продају књига (не само црквених) и продају дечје хране, обуће и одеће, држава не треба да наплаћује ПДВ, или треба да буде нека симболичан проценат. Финансије цркве треба да буду јавне јер су од јавног значаја. Досадашња пракса се показала лоше, мождаје боље да се питање финансирања и ценовника реши и да се онда свештеници и верници посвете духовном раду. На крају, ништа и не треба да буде тајно, јер ће све бити јавно. Ништа се не може сакрити што се не може открити.

Правом вернику (оном који је одлучен да иде ка Богу, ко разуме суштину поста и живи у складу са тим) није потребан посредник, између њега и Бога. То је, заправо, највећа криза цркве. Да ли ће постојати, да ли треба да постоји црква све до доласка Судњег дана? Потребна је и због верника који нису достигли висину Христа, потребна је и због оних који не верују у Бога. Као што је већ уочено, светска економска криза последица је кризе морала. Удаљавањем од метафизике, од религије, од цркве, европски материјализам није донео срећу људима, нити су материјалисти, неолиберали на Западу а комунисти на Истоку, изградили друштво благостања. Као и случају неуспеха стварања хришћанског друштва, материјалисти ће за све да оптужејеретике. Стога је улога цркве и даље неопходна и потребна, ради достизања мере између односа духа и материје, и црква има сврху постојања само када ради на достизању те мере. Лоше је да се оде и у другу крајност, да се занемарује материјални свет. Или да се иза цркве и религије крију нерадници, шовинисти, ксенофоби, расисти… они који нису достигли обожење а мисле да имају право, од Бога додељено, да намећу свој свој начин живота и своја уверења другим људима. Зато црква треба да постоји и због верника, да их усмерава на прави пут ка Христу. Да би у томе успела, црква мора да има појединце, свештенике и епископе, који су у Христу, кроз које живи Христ.

Црква треба да буди оно најбоље у људима, да од богатих верника узима новац и дели сиромашним, да подстиче на солидарност људе, да подсећа људе да су пред Богом сви једнаки, и да ће Бог свима судити. Црква треба да се бави и пословима који доносе новац, на пример, на земљишту које поседује треба да се развија пољопривредна производња, да прима сезонске раднике – младе, студенте, оне који су без посла, као и у другим врстама производњи у другим секторима привреде, и да уз физички рад буди у људима и потребу за духовним радом, за духовном храном. Затим, црква треба да има своју телевизију која би пословала по комерцијалним принципима, ако има велику гледаност, биће и прихода од маркетинга… Ако црква незапосленима даје посао, ако прави занимљив програм на својој телевизији, ако њени богати верници преко црквених фондова помажу породице слабијег социјалног статуса, борбу против болести зависности и девијантности код младих, ако свештеници жене и сахрањују и оне без новца, ако су свуда исте тарифе за сва богослужења, колико ће тада људи гледати ријалитије и колико ће људи недељом долазити у цркву? Црква мора да буде много активнија у друштву, а то не може ако нема појединце способне за таква дела, ако нема финансије, и наше је да се надамо и молимо да ће свештенство и монаштво Српске православне цркве успети у будућности да буде више аристократично, у оном изворном смислу те речи, да ће успети у своје редове да прими и људе из виших социјалних и интелектуалних слојева, пре свега у редове свештенства, и да ће ти људи, наследници одређених иметака од својих родитеља и ближњих, искрено служити Богу и народу, да ће бити егзистенцијално обезбеђени, чак и дародавци а не они који просе, да ће лакше привући цркви и своје пријатеље из виших друштвених слојева, и да ће на тај начин унети више духовности у будућу српску владајућу класу. Цркви, као и држави и друштву, потребни су и ауторитети и демократизација. Црква мора да омогући демократизацију разума (Декарт), да отвори сваком човеку који то тражи врата духовности, језик цркве и јеванђеља треба да буде прилагођен верницима и времену у коме живимо. Тамо где је потребно, говорити академским језиком, на неком другом месту говорити језиком рибара, на трећем месту урбанимјезиком… Временом ће и Српска православна црква, као и остале верске заједнице, наћи своје место у секуларној држави, тако да не ометају и не угрожавају права и слободе лаика, атеиста и агностика. Зато што се надамо да и међу материјалистима има воље да се поштују права верника. И да ће Србија мирним и демократским путем постати уређена секуларна држава.

Обожење је процес који појединац сам мора да прође. Обожења нема без уласка у свет мистике. Метафизике. Херметике. Без унутрашњег трансцедентног искуства. Без благодати од Бога. Колико се срце и ум отварају ка Богу, толико Бог шаље благодат и уздиже појединца у небеској хијерархији. Зато сви људи нису једнаки. Али Бог о сваком човеку брине посебно. И о оном који не верује у Бога. За сваког човека је отворен пут ка Богу, и људи не треба да суде ко сме а ко не сме да иде тим путем. Нити свештеник, или црква као целина, могу да одреде колико је ко близу Богу и да ли иде добрим путем. То само Бог зна. Тако Бог шаље своју благодат, тако доноси свој суд, према сваком човеку посебно. Бог то може, јер Бог све може. Човек не треба о томе да брине. Егзотеричко је подложно промени, а езотерно није. Буђење демократије, које је покренуто у муслиманским државама ове године, наговештава прилагођавање закона шеријата модерном времену и животу муслимана у 21. веку. Стога потпуно анахроно делују расправе старовјераца и нововјераца унутар Српске православне цркве. И једни и други гледају искључиво у прошлост. Наравно да црква у свим временима треба да буде иста, али само у езотерном смислу. Свако време и свака генерација мора да остави свој печат постојања, сваки човек мора да покаже да је непоновљива личност. Некад су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисима. Са једне стране, ”савршенство се крије у разликама”, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити. Није исто ако неко Бога тражи у себи и, ако га тражи, да га тражи свуда осим у себи. Такође, није исто ни то да ли се живот схвата као један једини, а смрт као повратак у ништа (али не у Ништа/Празнину која је све само не ништа/празна), или се живот схвата кроз спознају о пролазности и вечности истовремено, кроз Исто и Друго, Једно и мноштво, претке и потомке.

Свет се налази на великој историjској и епохалној прекретници, еонској. Шта је истина – човек у рђавој бесконачности (Хегел) асоцијативних токова (Гурџијев) у којој све тече (Хераклит) са вечним враћањем истог (Ниче) или са могућношћу понављања (Кјеркегор) – материјализовајући се кроз инкаранције од који свака доноси непоновљиве личности (хришћанство), путем предестинација, карми и дарми (хиндуизам), саслободном вољом (античка философија) и сихроницитетима (Јунг), у вечној борби добра и зла, јачег и слабијег путем природне селекције (дарвинизам), тежећи достизању суптилног ума (будизам),  и нирване – можда овај век покаже. Можда ”лопов у глуво доба ноћи” (Нови завет – Христ) никада неће доћи. Ако не долази, шта људски род може да учини? Ново средњoвековље (Берђајев), духовност лаика (далај лама), неки су од понуђених смерова. Даљи прогрес? Хедонизам, наука у служби човекобоштва? Шта донесе случај или створи природа кроз еволуцију?

Шта би могла донети Апокалипса? Божје царство на Земљи или Небу? Одвајање жита од кукоља? Да ли је то могуће ако су све душе овога света у ствари само једна Душа? Или је могуће ако је душа део једногДруштва (Сведенборг) међу многим Друштвима? Да ли су и рај и пакао и на Земљи и на Небу? Каква и колика је улога Човека у Апокалипси?

Да ли наука мора увек бити злоупотребљена? Да ли ће тако бити и ако се дође до извлачења енергије из вакуума? Ако нанотехнологије донесу нову технолошку револуцију, да ли ће нове технологије бити употребљене прво у војне сврхе? Како ће на даљи ток развоја човечанства, историје, утицати откриће божије честице, теорије свега, ако до тога дође? Да ли све иде у правцу клонирања људи зарад испуњавања личних жеља, да ли ће то бити завршетак дехуманизације и роботизације?

Свако треба да ради на личном спасењу, да делима потврђује своју веру, да унапређује заједницу у којој живи, да поштује своје претке, да мисли на своје потомке. Некада је било мало писмених, па је мало људи читало Библију. Некада је било мало књига па су људи читали само Библију. Данас су времена другачија и Српска православна црква треба да се прилагоди 21. веку не мењајући своју мисију – ширење Радосне вести. Све до Судњег дана. Да ли је нетрпељивост једне религије према другој њено природно својство (Фројд)? У хришћанству нема места за мржњу. Бог је Љубав. Бог је Реч (Логос, Ум). Нека ум води сваког појединца а срце ослободи. Или, како је владика Николај Велимировић записао, треба следити Ничеа, пророка Запада, али у одлучујућем часу треба се определити за Достојевског, пророка Истока.

Економија

Два кључна проблема, што се економије тиче, које треба решити у наредних пар година:

1.     Како до већих плата и нижих цена, како да у Србији не ради јефтина радна снага а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?

2.     Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима?

Треба највише улагати у четири сектора привреде и економију и организацију државе прилагодити развоју ова четири сектора. Једино ако се ова четири сектора развију може доћи до већег животног стандарда средње класе, јер ће цена органске хране само да расте у будућности, воде такође, а све што се производи на бази иновација и без потребе за енергентима из увоза, или боравком странаца као туриста, пословних људи или студената, омогућује већи приход новца из света, већи извоз, што омогућује пораст плата и независност у односу на конкуренцију која производи на основу старих технологија или превазиђених услуга. То су:

1. Пољопривреда и прехранбена индустрија

2. Информатика и телекомуникације

3. Интелектулани рад (филм, финансијске услуге и берзе капитала, патенти, уметност, музика, медији, универзитети на које би долазили студенти из дијаспоре и страни студенти …)

4. Туризам

Са развојем ових сектора, паралелно ће се развијати и сектор енергетике и грађевине, што ће целој привреди омогућити развој, посебно сектора малих и средњих предузећа, породичног посла, а држави омогућити приходе за изградњу модерне инфраструктуре и завршетак међународних коридора. Србија мора да подигне на виши ниво своју репутацију у свету. То се постиже путем политике, економије, културе… За сада добро иде једино у спорту. До тога се долази успостављањем унутрашњег реда и поретка, сувереног, усклађеног са светским токовима, изградњом владавине права, заштитом људских права и приватне својине… Са бољим унутрашњим уређењем и побољшаним угледом у свету, са новом и јасном економском визијом, стичу се услови за тражење капитала неопходног за покретање српске привреде, завршавања најважнијих инфраструктурних пројеката и саобраћајница, решавање питања снабдевања енергијом у наредним деценијама и градње Трећег Београда. Од Београда се може створити финансијско-трговачки центар, за посредовање између Запада и Истока – на простору Трећег Београда изградити финансијски и трговачки центар у коме би пословале компаније из Јапана, Индије, Кине, Русије, Турске, Израела, Египта, Аустрије, Немачке, Норвешке, САД, Канаде… Београд се налази између западне Европе, Русије, Оријента, Блиског истока и северне Африке, а Београд је занимљив и за улазак на тржиште југоисточне Европе за компаније из САД, Канаде, Кине, Индије и Јапана. Временска зона је између источне и западне. Зато има све услове да постане највећи финансијски, трговачи и туристички центар у овом делу света и да повуче развој целе Србије. Београд има потенцијал да постане једно од највећих градилишта на свету. Да би се покренули велики радови потребно је урадити системске промене у Србији, након којих ће доћи до услова за боље пословање и бољи живот.

До 2015. државни буџет мора имати приходе од најмање 20 милијарди долара годишње (само решавање питања сиве економије и боља организација државне управе и бирократије, што се може учинити за годину-две ако постоји воља и стратегија, може повећати постојеће приходе у буџете за најмање 20%; затим, новац може долазити од већег прилива страних туриста и инвеститора у Београд и Србију; много паметнијег коришћења потенцијала дијаспоре на обострани интерес; бољом организацијом постојеће индустрије; решавањем тајкунизације и монополизације, итд.).

Економски програм не може да напише појединац, не може да напише једна политичка организација или коалиција, у писању програма морају учествовати сви делови привреде и друштва, од струковних удружења, удружења малих и средњих предузећа, крупног капитала, јавних предузећа, до социјалних, здравствених, образовних и других институција и удружења. То се није догодило у претходном периоду, и најбољи пример је то што није спроведена ”гиљотина прописа”. То је немогуће урадити без реформе државне управе, без децентрализације власти, без учешћа привредника који најбоље знају које су препреке и сувишна давања у пословању и опорезивању или грађана који одлично знају колико је лош бирократски систем у Србији и шта треба мењати.

Економија је у свим временима спајала људе. Трговци су увек први успостављали везе измеђи култура и нација. Тамо где је долазило до сукоба интереса због новца и робе долазило је и до ратова. Тамо где су се поклапали економски интереси долазило је до хармоније и сарадње између раса, вера, култура и нација. Србија је део региона у коме су налазе мале државе и мала тржишта. И шире од региона бивше Југославије и Балкана, у целој средњој и источној Европи налазе се мале државе и мала тржишта. Ниједна од ових држава не може сама да снабдева храном велике државе и велика тржишта попут Кине или Индије. Ниједна држава не може да произведе количине које би довеле до економски исплативе цене, и за произвођача и за трговца и за крајњег купца, продају, рецимо, пшенице или јабука, на тржишта Кине, Индије, Јапана… (у Кини је управо док пишем ово објављено да је повећана инфлација, због скока цене хране, за којом је већа потражња него понуда). И без тих великих и далеких тржишта, потребно је да државе ”Истока Европе” стварају заједно своје економске стратегије и учине да се што више либерализује проток људи, новца и робе унутар југоисточне, средње и источне Европе. Када се то постигне, овај део света ће постати знатно конкурентнији и занимљивији великим светским инвеститорима. Зато “Исток Европе“ треба да настави да развија оно што су некада биле вредности Запада: грађанско право, личне слободе, владавину права, социјалну правду, интелектуално поштење, слободу говора и изношења сопственог мишљења. Исток треба да настави са интеграцијама. Пољска, Чешка, Словачка, Украјина, Румунија, Мађарска, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија, Македонија, Бугарска, Грчка и Кипар треба да формирају свој клуб унутар Европске уније, своју демократску фракцију и на тај начин да се изборе за поштовање  старих чланова, за економско благостање нових чланова, за очување сопствених идентитета и култура… И при том дати нову димензију односима Европе са Русијом, Турском и Ираном. У случају да Европска унија уђе у озбиљну политичку кризу, ако дође до бољег организовања међу државама “Истока Европе“ лакше ће бити амортизоване и избегнуте штетне последице економске кризе у коју су ушле ЕУ и САД. Зашто су само Словени испали тако наивни, зашто су Јужноамериканци, муслимани и Кинези испали мудрији и спремнији за светску економску кризу или много брже траже и налазе начине да изађу из кризе? Да ли морају да се сруше сви до сада уложени напори у: демократизацију, стварање тржишних привреда, поштовање људских права, антифашизам и достизање европских норми и стандарда – ако би дошло до краха творевине зване Европска унија? Да ли би политички крах ЕУ и НАТО организације могао да представља повод за рат у 21. веку између народа и држава које живе у овом делу света? Да ли су разлике које деле ове народе толико велике да се не види куда свет иде? Да ли због тих разлика да други користе нејединство ових народа против њих самих, за своје интересе? Нешто може да се научи од држава Јужне Америке које граде своју организацију држава и једно заједничко тржиште. Видимо да се и муслимански свет буди, да муслимани широм света траже начин како да изађу из економске и културне заосталости.

Простор Балкана, Паноније и Карпата, који се налази између турског, персијског, руског и германског ”комонвелта” поседује духовни и интелектуални потенцијал за успостављање новог односа између ових великих нација и држава, између демократског атомизма и монархијског апсолутизма, између лаицизма и религије, итд. Са људским и природним ресурсима које поседује овај простор може бити савршено организован место за живот. Но, да ли ће људи који у њему живе то богатство знати да искористе? Од Ирана преко Русије до Паноније налазе се стратешке сировине довољне да подмире тржишта држава ”Истока Европе” за овај и следећи век. Ту су гас, нафта, угаљ, већина руда, вода и храна. Све оно најважније, све што постаје дефицит у свету, чему цена у будућности може само да расте. Нафтоводи и гасоводи долазе до Балкана и средње Европе. Светска трговинска организација је у кризи, Европска унија и европска монета су у кризи. Лицемерство Запада огледа се у податку да у државама у развоју однос субвенција и унутрашњег бруто производа износи 0,6 одсто а у индустријским државама тај однос је 1,4 одсто. Тај исти Запад бори се против меркатилизма на Истоку и Југу. Примера непоштене “кооперације“ Запада са остатком света има много. Да ли нешто треба променити у делу света где се и Србија налази? Да ли ће државе овог дела Европе бити само купци робе са Запада, или место где ради јефтина радна снага у фабрикама чији су власници компаније са Запада? Није решење да државе и грађани овог региона живе од кредита великих светских банака и међународних институција и да сваке године постају све већи дужници. Да ли то може да уради сама Србија, или сама Чешка, или сама Мађарска, или је то могуће тек када дође до удруживања економских потенцијала?

У САД је дозвољена употреба генетски модификоване хране у људској исхрани (талибани еволуционизма тврде да су у заблуди они који упозоравају да је ГМ храна опасна по људско здравље). Европска унија и Кина дозвољавају производњу и употребу одређених производа са малим количинама генетских модификација у храни. И у Јужној Америци се производи ГМ храна. Једино Русија не дозвољава ни најмању производњу и употребу ГМО-а. Расправа око ГМО-а изашла је из научних оквира у ушла у терен економије, профита и корупције. ГМ храна није сигурна и не треба је користити док се не достигне “јединствен систем чињеница“, односно док се не сагледају све последице њене употребе. Здрава храна може постати најважнији извозни адут држава из овог дела света. Зато унутар Европске уније ове државе морају постати чврст преговарач. Шири простор око Паноније и простор од Украјине до Казахстана може постати место највеће производње пољопривредних производа, здраве хране, у свету. Државе око Панонског басена треба да постану најозбиљнији играчи на светској пијаци који утичу на цене и квалитет пољопривредни производа (здраве хране). Ове државе треба да формирају организацију произвођача здраве хране, попут нафтом богатих исламских држава које су формирале ОПЕК, која би контролисала производњу здраве органске хране и преко које би са великим државама света попут Кине, Индије и Јапана ишла трговина (на пример: Мађарска, Румунија, Словачка и Србија договоре са Кином испоруку 100 милиона тона пшенице годишње, и онда ове државе између себе направе квоте и систем провере квалитета, где свака држава даје одређену квоту и организује производњу унутар своје државе преко система задруга, и тако  удружени, као држава са другом државом, а унутар држава међу произвођачи удружени преко задруга – испоруче 100 милиона тона пшенице у Кину). Или, попут држава ОПЕКА, да могу утицати на цену својих производа и висину цена на светским берзама.

Ресурси које овај део света има нису мали. Поред хране, воде и угља, а последња два дају и електричну енергију, на корак су и нафта, гас и рудна богатства – од Сибира преко Урала, Каспијског језера, Кавказа до Карпата. Тамо су енергетске сировине, а у средњој Европи и на Балкану тржишта. И у овом делу света спроводи се процес модернизације и информатизације. Почиње да се гради инфраструктура која ће учинити ове крајеве ближим. Поред изграђених нафтовода и гасовода, и нових који су најављени, пловни путеви могу још да се развијају, затим железница, авиосаобраћај, авиоиндустрија и друмски коридори. Такође и пловни канали, помиње се градња канала од Велике Мораве до Вардара, као и пројекат око реке Тисе. Треба подржати градњу аутопута око Црног мора. Зашто да не постоје модерни аутопутеви и железничке (брзе) пруге између Варшаве и Атине, Беча и Анкаре, Кијева и Подгорице? На овом простору живи двеста милиона људи. Словена, ако бројимо и Русе у Русији и државама ЗНД-а има преко двеста милиона. Са средњом Азијом и северном Африком, то је још више људи, још веће тржиште, где не треба да буде проблема за транспорт робе што се тиче цене и инфраструктуре.

Ако изузмемо индустријско-технолошку револуцију, да ли су на културном плану (унутар културе се одвија и политички живот) ови народи (толико) инфатилни у односу на Запад? Од најстаријих историјских времена народи Балкана, средње и источне Европе много су дали Европи и целом свету. Хемичари, физичари, писци, песници, композитори, мислиоци, свеци, уметници и великани из бројних наука и професија рођени широм Балкана, средње и источне Европе вековима и миленијумима су стварали (стварају и даље) врхунска дела која су оставила неизбрисив траг у европској и људској цивилизацији. После комунистичког експеримента у овом делу Европе све државе овог дела Европе налазе се на (скоро) истом задатку, са (скоро) истим средствима и за (скоро) истим циљем теже. Ако не могу да помире Исток и Запад, Азију и Атлантик у глобалу, ови народи то могу постићи у локалу. Зашто да се само у Вашингтону, Ватикану, Бриселу, Москви, Анкари и Техерану одређују границе на Балкану и унутрашња уређења ових држава? Зашто да се све институције Европске уније налазе у близини Атлантског океана? Зашто да неке од њих не буду у Варшави, Прагу или Букурешту? Данас се неки народ и нека држава не освајају силом, већ поткупљивањем и лукавством. Да ли су Пољаци, Чеси, Словаци, Мађари, Хрвати, Срби, Румуни, Бугари, Бошњаци, Грци и остали баш толико поткупљиви и неспособни. Све указује да јесу. Али, све указује и да тако (више) не мора да буде. За добро свих ових народа. Поред Европске уније, у чијем чланству је већина држава Европе, настаје и један нови пројекат стварања Евроазијске уније, између Русије, Белорусије, Казахстана, Украјине, са жељом да Србија и Београд буду део те уније. Србија треба да сарађује са НАТО и треба да подржи предлог за европску безбедност Руске федерације. Србија треба да преговара и са ЕУ и са Евроазијском унијом.  Србија треба да преговара и са државам региона Балкана, и са државама средње Европе окупљеним у Вишеградској групи. Србија треба да сарађује и са Турском и са Израелом. И са САД и са Ираном. И са државама Меркосура и са државама Афричке уније и са исламским државама. Са свим државама и организацијам треба да се развија трговина и успоставља  економска и културна сарадња.

Остаје и чињеница да се само народи словенске расе нису ближе повезали и између себе боље организовали и штитили своје интересе. Народи романске и германске расе, чији су потомци у већини и грађани Северне Америке, сарађују кроз НАТО алијансу и Европску унију. Арапски народи имају Арапску лигу. Народи Латинске Америке створили су своју политичку организацију и сада стварају своју економску унију. Африканци су формирали Афричку унију. Само не постоји никаква организација која окупља и повезује све словенске народе. Чак ни у економском и културном смислу. Зато је потребно формирати једну организацију која би на економском и културном плану омогућила већу сарадњу између словенских народа. Седиште би могло да буде у Братислави, која носи симболично име брат-и-слав(а). Јужни Словени су нешто покушавали током 20. века са Југославијама, остали Словени су у једном тренутку имали Варшавски пакт, али та организација је са словенофилством и економијом имала везе колико и Комунистичка партија СССР-а са демократијом и религијом.

Закључак

Левица треба да буде левица, а десница треба да буде десница, и онда као такви, са јасних позиција, и левичари и десничари, треба да сарађују, и буду Целина, као народ и држава. Србији су потребне демократске институције које ће омогућити конструктивну сарадњу и дијалог између левичара (атеиста) и десничара (теиста). Потребан је центар кроз који ће све пролазити, у коме ће се све укрштати. Тај центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха, већ више институција, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, кроз друштвене организације попут универзитета или удружења новинара, књижевника, уметника и научника. Исто тако морају постојати демократске институције унутар којих би се одвијао дијалог и где би се доносиле одлуке које уважавају интересе свих који у дијалогу учествују, попут институција унутар којих би се договарали привредници и радници и привредници и сељаци и све њих да чује и држава, која мора да слуша људе који плаћају порез и стварају додатну вредност (уместо копирања системалобирања какав је у САД, преко привредних комора, кластера и синдиката и њихове сарадње са државним институцијама, и обрнуто, уз државне институције које излазе у сусрет договорима који се направе унутар привредних комора, кластера и синдиката, створити сопствени систем здраве конкуренције, слободног тржишта и слободног удруживања и државног интервенционизма).

У последњих 20 година настала је права идеолошка пометња у политичком животу Србије. Либералкомунисти, да би сакрили своју бољшевичку прошлост и спречили опоравак православне цркве и деснице, изједначили су националкомунисте (који су да би сакрили своју прошлост, и можда као вид кајања отворили пут повратка православне цркве у друштвени и државни живот Србије) са свим православним и десничарским снагама у српском народу. Прави десничари и искрени верници и пре 20 година и данас су на маргинама друштва и државе и мањина у народу. Цео тај десни спектар се од стране либералкомуниста, у који су дакле укључили и националкомунисте, изједначава са фашизмом, а истиче антифашистичка и квазидемократска традиција либералкомуниста. Као, либералкомунисти су били за демократски социјализам и разликовали су се од стаљиниста. Тако је прво настала пометња унутар комунистичких редова, ко је комуниста а ко не, а онда и унутар антикомунистичких редова. Правом антикомунистичком покрету требало је 25 година да постане релевантна снага у Србији. У почетку су комунисти глумили и антикомунисте. Сада је стасала нова генерација десничара у Србији и то више није могуће. У политички живот Србије улазе генерације које нису ни рођене у времену комунизма и које имају сасвим другачије погледе на период комунизма и посткомунизма у Србији. Долазе они који су искрени верници, заиста религиозни људи. Али, те нове генерације другачије гледају и на десничарску идеологију и на религију и цркву у односу на стару десничарску и верску елиту. Чињеница је да су, практично, све генерације, које данас живе у Србији и чине владајућу елиту, рођене у времену комунизма и да је немогуће избрисати све што је урађено и створено у последњих 65 година. Исто тако, немогуће је било избрисати 1000 година православне традиције. Као што је немогуће да се заборави и ирационално да се не истражи претхришћанска традиција. Када је пре 25 година дошло до националног самоосвешћивања многи су се, природно, окренули православљу, али само када се ради о представљању себе пред другим, одбрани свог идентитета од спољњих нападача. Није дошло до веће унутрашње спознаје духовног света. Људи су остали атеисти али су се на пописима изјашњавали као православци и славили су славе. Само су петокраку заменили кокардом, без суштинске промене. Тако је пре 65 година кокарда замењена петокраком, али је суштински остао скоро нетакнут патријахални систем, остала је доминација народњаштва. Нова српска десница не тражи да се открије место где је стрељан и сахрањен генерал Дража Михајловић да би у Србији победила четничка идеологија каква је била пре 65 година нити да се истребе сви комунисти из Србије, већ зато што је то цивилизацијски чин, зато што је то дуг, најмање што може да се учини, према овом српском родољубу, предводнику првог антифашистичког и антикомунистичког покрета у окупираној Европи, који је од почека до краја рата био савезник Велике Британије и САД и кога су убили српски комунисти. Нити треба да се крије место где је сахрањен, нити треба да се крију имена убица и оних који су му судили. Ти људи нису народни хероји. Сви знамо да је прецењана борба комуниста против нациста и фашиста, и да је то била послератна комунистичка пропаганда. Мала деца не верују да је све било онако како је представљено у партизанским филмовима. (Не верује више нико ни у холивудске филмове који приказују ”амерички сан”.) Без помоћи Црвене армије, отпора који су пружали четници и бомбардовања нацистичких положаја (”колатерална штета” били су српски градови и српски цивили) од стране авијације САД и савезника комунисти на војном плану не би могли ништа значајније да ураде. Не тврдим ни да су четници могли више да ураде, да нису чинили злочине и правили грешке. Више и нема правог десничара и демократе у Србији који ће некритички говорити о четничком покрету и монархији. Никада неће бити заборављено да су краљ и припадници аристократије и власти побегли из Србије када је Немачка објавила рат. И да су са собом понели злато. И да се у Србију вратио наследник последњег српског краља који не говори добро српски језик. Понављам, циљ откривања места сахране генерала није повратак четништву, нити умањивање стварних заслуга партизанског покрета, већ стварање владавине права и борба против корупције у Србији. И зато је чудно када се они који се залажу за владавину права противе откривању места где је сахрањен генерал Дража Михајловић, или још нејасније, када се противе реституцији. Или још нејасније, када се залажу за реституцију и владавину права а противе откривању места где је сахрањен генерал и противе се да се четници називају антифашистима. Време је да се раздвоје антифашистички злочини од комунистичких злочина који су чињени после рата, да се коначно, како треба, сагледају и четнички злочини и борба четника против нациста, фашиста, балија, усташа и партизана. Србија је имала два антифашистичка покрета, партизански и равногорски. Оба покрета су сарађивала и са Западом и са СССРом, али у појединим тренуцима и са нацистима. Погрешно је и партизане и равногорце оптуживати за сарадњу са Трећим рајхом. То су били, пре свега, антифашистички покрети, а оно што се догађало између партизана и четника јесте национална трагедија.

Да ли је поред Десимира Тошића и Борислава Пекића први председник странке наследнице предратне Демократске странке требао да буде коминтерновац који је јахао попа? Поред ова два српска великана први председник Демократске странке био је мали комуниста и тај је у другој деценији 21. века и даље важна политичка личност у Србији (као председник политичког савета ДСа буни се зашто је Србија прихватила да буде домаћин састанка министара иностраних послова Покрета несврстаних држава). Последњи избори за председника у Демократкој странци могу да се пореде са изборима унутар комунистичке странке некада. Дакле, Србија се ни милиметар није одмакла од комунистичког система. Постоје одређене слободе, грађани могу да причају шта хоће а да не буду ухапшени, али само док се не угрозе, на било који начин, ”свети национални” монополи. Како је и могло више да се напредује када су демократију у Србији ”уводили” комунисти. Истина је да је власт једне партије замењена владавином више партије које су све настале из истог коминтерновског центра. Из тог центра је изашао и велики број српских ”капиталиста”. Десница није успела да створи један такав Центар. Управо то што су два највећа демократа које је у том тренутку имао српски народ допустили да комуниста буде председник Демократске странке, а прве десничарске странке после пада комунизма водили су такође комунисти (исти људи  и данас воде те квазидесничарске странке), показује да српска Црква и српска десница није имала и још увек нема свој антикомунистички Центар. Сада је касно за стварање таквог центра, тај центар треба да буде демократска држава Србија и њене институције, у којима треба да раде сви они који знају да раде свој посао, без обзира на идеолошку припадност. Свакако да ће временом Србија све више постајати десничарска држава, али само у смислу ако се десница означава кроз повезаност са вером, јер после насилног наметања идеологије и учења атеиста, у демократској и слободној Србији, која се враћа својој традицији, у будућности можемо очекивати пораст броја искрено религиознихљуди, самим тим и знатно већи број искрених верника на челним државним позицијама. Не бих чак ни родољубље или патриотизам доводио у везу са одредницом десничар, јер се показало безброј пута да и левичари знају и могу да буду родољуби.

Нова српска десница ступа у политички живот Србије и као народни и као грађански покрет. И као национални и као социјални покрет. У овој држави су сви обесправљени и понижени: и српска нација, и грађани Србије који нису Срби, и радници и сељаци и привредници. Егоизам и мамонизам доминирају унутар елите, тако да је највећи број грађана Србије остао без својих представника и заступника у политици. Чему су допринели и сами грађани. Но, и то се мења са новим генерацијама, где је све мање послушних и уплашених људи са којим власт може лако да манипулише. Пре свега у интелигенцији. У новој елити која настаје. Која има мало везе са народњаштвом. Али има блиске везе са народом, са обичним грађанима. Некада, у тоталитаризму, такви су или одлазили из државе или су постајали дисиденти и боравили у затвору. Али су били реткост, изузеци. Данас су ти млади људи који се боре за промену система организовани и пружају једни другима подршку. Ни систем више није тако тоталитаран и репресиван као што је био. Нити монолитан. Унутар комуниста увек је било више фракција. У Србији мора доћи и до лустрације и до националног помирења. Та два процеса су повезана јер мора доћи до одвајања жита од кукоља. На демократски и хришћански начин. Тек када се одбаце они који су штетни, што због незнања и самољубља, што због рада против своје државе, када се издвоје паметни и поштени политичари лојални својој држави можемо очекивати да дође до националног помирења, или тачније, до постизања националног и државног консензуса око новог државног уређења и основних стратешких циљева, између свих политичких снага, без обзира на личне и партијске разлике и интересе које имају. Наивно је очекивати да ће увек сви мислити и желети исто. То није разлог да се не одреде општи интереси, који се могу утврдити консензусом, јер највећи број људи заступа слободу говора, жели да се граде нови путеви и школе, и томе слично.

Не може се заменити цео народ, не могу се укинути све странке, не могу се одузети свим капиталистима њихове компаније – шта се може? Како да се спроведе одвајање жита од кукоља? Да ли је решење ухапсити све политичаре који се залажу за улазак Србије у НАТО, да ли треба укинути такве странке и такве медије? Да ли треба спроводити репресију према радикалним десничарским организацијама и навијачима? Да ли треба затворити све телевизије које емитују ријалитије, пуштају турбо-фолк музику и порно филмове? Да ли богатим људима треба бранити да буду још богатији? То је немогуће ако желимо да градимо слободно друштво, у коме сваки појединац има могућност избора, у коме се поштују људска права и међународне обавезе. Како је онда то могуће урадити?

Владајућа елита је остала без кадрова, јер више нико из народа, ко вреди као појединац – човек и стручњак, не следи људе који владају Србијом. Ту је управо шанса за предводнике нове аристократије, да кроз лични пример и позитивну селекцију окупи све људе из народа који су часни и стручни, све грађане Србије, и отвори пут бољим кадровима. Да подсетим, нова историјска аристократија мора да настане из природне, езотерне, аристократије. Србија такву аристократију има. Да нема, не би било српског народа. Без елите нема народа (Берк). Колико има младих људи, и обичних грађана, који би данас бранили хапшење српског генерала који је чинио ратне злочине према другим народима? Мали број. Колико има младих људи, и обичних грађана, који би бранили хапшење комунистичког генерала или комесара који је чинио злочине према сопственом народу и невиним људима? Мали број. Зашто државу воде они који штите овакве генерале? Корупција је велики проблем у овом друштву, појава је толико раширена да је и изградња демократских институција заустављена у потпуности. Чак се и гласачи пред изборе поткупљују од стране станака које обезбеђују новац и посао за своје гласаче и чланове, отимајући од осталих грађана Србије новац и послове. Имамо посланике који су обични послушници страначких лидера и финансијера. Полиција је смешна. Правосудни систем још смешнији. Свет је увек био смешно место пуно неправде. Али свет је увек и место где живе озбиљни људи и где правда побеђује. То значи да ће правда победити и у Србији, да ће се ускоро појавити озбиљни људи и да ће бити разбијени сви монополи – од тога ко може да се бави политиком, да буде власник медија, да продаје рекламе у медијима, до тога ко може да гради супермаркете и производи млеко, ко може да буде судија или начелник, итд.

Може ли се, са постојећом елитом, прогласити нова парламентарна Монархија, или нова Република, или нова Уставотворна скупштина на којој би се изгласао нов државни и друштвени систем? Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. То је генерација која стоји иза Отпора и Двери српске, две организације младих људи које су у истом историјском тренутку настале. Отпор је имао велику улогу у рушењу режима пре 11 година. Ове 2011. године, деценију касније, ту улогу има невладина организација, покрет, Двери српске.

Овде видимо Божију Промисао на делу. Ове две организације, настале потпуно независно једна од друге, представљају нове генерације и оне су само врх леденог брега. Једна је ствар шта су до сада учинили и шта ће учинити лидери ових организација а сасвим друга ствар каква епоха настаје, шта ће донети дух које нове генерације доносе и чији су представници, у овом времену, у овој декади, били лидери Отпора и Двери српске. Ово пишем као неко ко је био члан Отпора, ко је свакодневно учествовао у протестима из 1996/97 године, а данас сарађује и са људима из Двери српске. Отпор се распао оног тренутка када је један број лидера, после 2000. године, ушао у владајућу Демократску странку (пре њих су у поједине странке ушли лидери студентских протеста из 1996/97 године). Данас постоји као ”извозник” демократских револуција ненасилним путем широм света (путем института који су основали бивши отпораши). Песница, која је била симбол Отпора, постала је симбол бројних покрета широм света. И православна организација Двери српске противи се насиљу и насилним методама у својој борби. То је нова вредност коју доносе нове генерације – ненасилна борба за своја права. Борба за демократске вредности. Иако је Отпор нестао као организација која се бави друштвеним и политичким животом у Србији, дух студентских протеста из 1996/97 и Отпора из 2000. године није престао да постоји и тај дух шире сви отпораши, и обични чланови који су припадали тој организацији, попут мене и многих других који су пре 10 и више година завршили средњу школу и у свему томе учествовали веома млади. Борба за демократију и модерну Србију није престала. Тај пут су отворили људи који су створили Отпор. Оснивање те организације помогли су и многи из старијих генерација, из свих делова елите (природне аристократије). Исто тако су настале и Двери српске, младе људе који су основали ову организацију подржава велики број припадника старијих генерација, из свих делова елите (природне аристократије). Обе организације су око себе окупиле велики број младих људи. Зато ове организације издвајам као представнике једне нове Србије која настаје, као видљиви врх великог леденог брега који се крије испод воде. Двери српске су иницирале постизање новог народног договора.

Које су разлике између ових организација, између младих људи који себе препознају у духу Отпора или у духу Двери српске?  Отпор је био грађанска организација, Двери српске су православна организација. Отпор је био више окренут Западу, а Двери су више окренуте Русији и Истоку. Отпор (име симболички то говори) је знао против чега се бори, чему пружа отпор. Двери српске (име симболички то говори) знају зашта се боре, шта се налази иза врата када се отворе. Отпор је представљао дух индивидуализма, а Двери представљају дух саборности. Зато је Отпор после рушења режима у Србији нестао, зато Двери српске тек сада улазе у политику као стабилна организација.

Које су сличности између ових организација, између младих људи који себе препознају у духу Отпора или у духу Двери српске, осим што се и један и други покрет залажу за демократију и ненасилну борбу? То је пре свега разумевање времена у коме живимо и суочавање са светом у коме живимо. То је и одсуство искључивости, идеолошке или верске патолошке острашћености. То је и одсуство митоманске свести и идолопоклонства када се гледа на прошлост, која се сагледава и критички, рационалније и праведније.

Много монархиста је подржавало Отпор, много социјалиста подржава Двери српске. И једни и други, током ових 10 година, схватили су да се мора имати алтернатива, да се не треба везати само за ЕУ или само за Русију. Много је отпораша који ЕУ више не виде као обећан рај, и много је православаца који више не желе да буду везани искључиво за Русију. Један од разлога зашто толико демократских покрета у тоталитарним друштвима као узор узима српску организацију јесте тај што се Срби доживљавају као антиглобалисти, као народ који је храбро бранио своју државу пред налетом империјалног неолибералног неоколонијализма са Запада, и зато широм света у Србији и српском Отпору људи проналазе оно што им је најближе – желе демократију и бољи стандард али тако да не буду (поново) нечија колонија. Да један тоталитаризам замене другим тоталитаризмом. Отуда и велика подршка коју су протестантима за обарање тоталитарних режима, широм исламског света, пружили муслимански свештеници. За ову причу није толико важно да ли неки лидери Отпора блиско сарађују са неким државама Запада, јер и ако је тако, и ако је тако било у Србији пре 11 година, то не значи да рушење режима и система који је народ Србије спровео била воља неког ван Србије. То је на првом месту била воља српског народа и грађана Србије. Тако је и у случају Двери и блискости ове организације са Русијом, јер нису они против НАТО због Руса већ зато што је НАТО бомбардовао Србију и зато што настаје мултиполаран свет у коме је Србији најбоље да буде војно неутрална. Да ли је воља народа која је показана у протестима на улицама била злоупотребљена од стране нових власти, које се природно, више окрећу, после рушења режима, сарадњи са Западом? То нико не спори. Али, то опет не значи да се воља једног народа у његовој сопственој држави може негирати. Можда је некада могла, али у овом веку, све ће бити другачије. Тако је Србија после 11 година добила Двери српске у политици, тако ће бити и у исламским државама ако се воља муслимана буде негирала, а она гласи – више демократије, више слободе, бољи живот, али и брига о националним интересима, породичне вредности и поштовање традиције (у Турској је једна таква странка на власти, у Египту рушење недемократског режима предводе Муслиманска браћа). У Србији не би прошло ни да је пријатељска Русија била на месту Запада и хтела да спроводи своје планове супротно вољи српског народа. Сваки народ жели да буде слободан и свака држава жели да буде суверена. Погледајмо Чешку, која је, да би се ослободила СССРа ушла у НАТО и ЕУ, али то не значи да се већ не спрема да напусти и ЕУ и НАТО ако дође такав тренутак. Исти је случај сада и у исламским државама. И зато је свеједно да ли ће Запад контролисати нове власти у исламским државама, или ће власт преузети талибани, народи тих држава наставиће своју борбу за слободу и суверенитет (талибани су ратовали против СССРа а данас ратују против НАТО алијансе). То је судбина 21. века. Ту судбину не може ни Запад да избегне, видимо како је почело у Грчкој која је члан ЕУ. Све су дубља социјална раслојавања унутар Запада, тако да велики протести незадовољних грађана чекају и тај део света. После периода депресије наиђу периоди одушевљења. Србији предстоји један такав период, после скоро 10 година депресије која је овде владала. Мудри људи у Србији схватају да је са глобализмом готово, да решење није антиглобализам, Србија не може да живи и постоји ван света, али ни под окупацијом, схватају да се свет мења и да не постоји ниједна земаљска сила која у наредних неколико деценија може контролисати све процесе, да ће се центри моћи мењати и да ће светски поредак стално неко да руши а неко да ствара, и зато је једино решење – алтерглобализам и војна неутралност.

Србија прво мора да изгради свој унутрашњи државни и дрштвени поредак како треба. Међународне околности за тако нешто биће све повољније по Србију у времену пред нама. Таква шанса мора да се искористи. Овог пута. Јер, цена је нестанак српске државе и српске нације у наредних 50 година. То је наш животни век. И шта да мислимо о себи самима, свако о себи као појединцу, када се погледа у огледало за 30 или 50 година, ако неуспемо?

Није могуће, али ни пожељно, угасити све странке, велики број медија и слично, али није могуће ни да све остане како је сада у Србији. Шта је потребно мењати у политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико не одговара за своја дела и изговорене речи. Ниједан једини комуниста није одговарао за 50 година комунистичког терора. Када су комунисти долазили на власт, брзо су и по кратком поступку ликвидирали све сараднике окупатора. Али, ликвидирали су и велики број идеолошких непријатељ, одузимали приватну својину од невиних људи и чинили многа друга злодела током наредних 50 година. Многи од тих комуниста су и даље живи, и не само то, већ учествују у политичком и друштвеном животу Србије као да се ништа није догодило. Нису истражене масовне гробнице у којима су комунисти закопали све оне који нису хтели да следе њихову револуцију (нико паметан није могао да следи нешто тако глупо, као што је било увођење комунизма, али, зар људи да се убијају зато што нису хтели да следе неке умишљене медиокритете који су 1945. дошли на власт у Београду и зар да ти се ти злочинци и медиокритети данас уважавају као угледне личности и слободно шетају Београдом?). Нешто је учињено што се тиче злочинаца и злочина из ратова 90-тих, највише због притиска и света, али су и домаћи судови обавили добар део посла. Тај притисак из света омогућио је да се из политичког живота Србије уклони један (мањи) број функционера и официра, одговорних за ратове и ратне злочине. После 2000. године само је једном малом броју функционера старог режима суђено због криминалних радњи које су чинили. И то је заиста врло мали број људи у односу на то колико је њих учествовало у отуђивању државне и друштвене имовине, утајама пореза и царина, и другим нелегалним радњама. Зато Србију данас воде бројни припадници режима из ’90-тих и опет као некада, нико низашта не одговара. На пример, када је продата Нафтна индустрија Србије нови власник је утврдио да је тој компанији претходни власник – држава и њени представници – нанео штету од 100 милиона евра, што значи, ако нам је мерило ово што се догађало у рударском басену Колубара, и са чим су данас сви у Србији упознати, или ако нам је мерило бивши директор ЕДБ-а који је са функције отишао са више десетина некретнина, да имамо све разлоге за основну сумњу да су директори и чланови управног одбора НИС-а само у последњих 10 година украли од те компаније и грађана Србије више стотина милиона евра; и никада ниједан директор НИС-а није изведен пред суд јер вероватно  полиција и тужилаштво никада нису водили истрагу у НИС-у, а да је та истрага обухватила сам врх руководства те компаније. Па ако је у НИС-у и Колубари било толико лоповлука, колико је тога било у осталим јавним предузећима, када се саберу све те цифре, све српске колубаре, видимо да је неколико десетина људи, највише пар стотина, у протеклим деценијама од грађана и државе украло више милијарди евра. Ту су и бројни други примери када су постојале основане сумње, па и тужбе, да је било штетних и криминалних радњи бројних политичара, од гашења српских банака, приватизација Сартид-а, Луке Београд, шећерана, цементара и слично. Уосталом, случај корупционашке афере ”кофер” у којој се помињао и садашњи министар полиције, а некадашњи портпарол СПСа из ратних времена – значи на власти је од почетка транзиције и један је од симбола транзиције у Србији – завршила се у суду тако што против осумњичених није подигнута оптужница због недостатка доказа иако више нико не спори да је кофер са новцем постојао. Управо тако су се понашали и деспоти у муслиманским државама који сада остају без власти.

Србија није имала снаге да се обрачуна са ратнохушкачима који су толерисали или наређивали ратне и друге злочине који су почињени током ратова који су се догодили крајем 20. века на простору бивше Југославије, као ни да суд изведе велики број оних који су чинили злочине, и зато је међународна заједница створила суд у Хагу. Тај суд има много мана, финансирају га они који су ратовали против Србије, па ипак ће неке добре стране остати иза њега. Но, нас интересује како да се развије српски правосудни систем, како да полиција буде боља, како да Србија добије официрску елиту састављен од појединаца који могу да буду узор и понос народа и државе. Србији је потребан хашки суд или још боље специјални суд за процесуирање злочина и криминалних радњи почињених у времену комунизма и посткомунизма – транзиције и приватизације. Немам никака лични однос према људима који треба да се појаве пред једним таквим судом. Као верник, окренут сам будућности и не желим да се оптерећујем са оним што је иза мене. Што се комуниста тиче, то су у већини старији људи, које чека и Божји суд и суд историје. Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до данас, подвлачење црте над досадашњим процесом транзиције, на свим нивоима. Сви који се појаве пред овим новим специјалним судом треба да буду третирани на хуман и цивилизован начин, са свим правима које имају по закону, са претпоставком невиности док се не докаже другачије, итд. Али, да ли Србија има довољно кадрова у полицији и правосуђу који би преузели на себе стварање оваквог суда и вођење тих процеса, а да то не буде политички  суд настао после освајања власти од стране револуционара или јакобинаца (било које боје)? Другим речима, да ли је Србији потребна револуција, једна револуционарна власт која би привремено преузела сву власт у Србији и која би после тога створила овај нови специјални суд? Да ли је до тога могуће доћи мирним и демократским путем, кроз изборе, тако што би нека нова политичка опција у будућности имала већину у скупштини; тако што би се унутар правосуђа и полиције људи из правосудног система и полиције боље самоорганизовали, изборили за департизацију и победу стручности и струке; или тако што би дошло до великих промена у постојећим странкама које би извели чланови тих странака (све наше странке су маршалске, што значи, председници су доживотни владари)? Да ли грађани Србије могу да чекају, да издрже, још неколико година ову тешку социјалну и моралну кризу? Да ли је било шта могуће ако не дође до реформи тајних служби, отварања досијеа, примања и стварања квалитетнијих обавештајаца? Како до тога да дође ако се не стекну политички услови, или, службе безбедности могу саме да се реформишу, изнутра, тако што би вођење служби преузели способнији кадрови који се сада налазе у служби? Kроз неку врсту пуча? Како да неко са Космета, од Албанаца, одговара за погром Срба из 2004. године или трговину органа, ако нико из служби безбедности Србије није одговарао зато што није предвиђен погром и етничко чишћење из 2004. када су Срби и остали неалбанци као и њихова имовина остали небрањени и незаштићени пред албанским терором, ако службе безбедности за све ове године нису прикупиле јасне доказе о трговини органима и нису заштитиле потенцијалне сведоке? Шта су радили? Да ли је Србија баш толико уцењена, немоћна и економски окупирана па није могла достојанственије и одлучније реаговати да би се заштитили животи грађана Србије који живе на Косову и Метохији? Ако је Србија у тако лошој позицији, да ли неко и за то треба да одговара, макар политички и морално, ако не правосудно, па ако је одоговоран због слабог учинка у заштити Срба са Космета или због пљачке грађана Србије у току приватизације да буде смењен и искључен на дужи рок из владајућих структура, или је за све крив неко други?

Једно је сигурно: Србији су потребни нови људи на власти. У овом тренутку, најлогичније је да то буду млади из генерација које нису расле у комунизму, млади који нису никада били део комунистичког система нити су се као личности – полицајци, војници или политичари формиралу унутар комунистичке идеологије. Поред младих, до изражаја треба да дођу и стручни људи, које Србија има и који су до сада били маргинализовани, и људи из дијаспоре, где се налази најбољи и најздравији део српског народа. Због тога се од покрета Двери српске, као иницијатора окупљања појединаца и организација, које желе да преузму вођење Србије, доста очекује. Двери су организација састављена од младих људи, око Двери налази се и велики број интелектуалаца и духовника који никада нису припадали систему који сада треба мењати, а то посебно важи за дијаспору, која напокон може имати правог представника у Србији и чије људске и материјалне потенцијале Двери српске, и сви ми остали, сада треба да искористимо на најбољи начин за развој Србије, и створимо услове да се један број људи из дијаспоре, који то заиста жели, врати у Србију и живи достојанствено (свуда је економска криза, свуда ће бити и политичких и социјалних криза, више нигде није осигурана егзистенција и многим људима из дијаспоре повратак у једну здравију Србију може значити исто што им је некада значио одлазак из Србије). Уколико је немогуће регуларним демократским путем разбити монопол у политичком, економском и безбедносном систему Србије, које држе исти људи већ деценијама и који су се од народа одвојили као посебна каста, са таквим резултатом да незадовољство грађана (поново) кључа и достиже критичну тачку, борба за слободу, за избор нових људи, простор за нове идеје и методе, може се и мора се освојити и на друге начине, мирним уличним протестима и грађанском непослушношћу. Грађани не могу још дуго да издрже ово стање, постоји реална опасност од избијања нереда и појаве анархије у држави и друштву. Ми немамо велики избор, или ће Србија пропасти или ће опстати. Али, и ако не опстане Србија, може опстати српски народ, расељен по свету, који негде, једног дана, може направити поново своју државу. Осим нове српске деснице, која се окупља око Двери српске – Покрета за живот Србије (поред Двери имамо још две организације десничара нове генерације које се истичу својим радом: Напредни клуб, састављен од интелектуалаца који се залажу са европске вредности и толерантан дијалог, чији је оснивач био један од лидера студентских протеста ’96/97, и организацију Наши 1389 која се истиче изразито русофилским и православним идејама, са мање толеранције према другачијима, пре свега комунистима, у односу на Двери или Напреди клуб) промена система је немогућа без консензуса са онима који себе не виде као део деснице, православља и капитализма, и зато је потребно остати отворен за конструктиван дијалог са грађанским и радничким покретима и организацијама, са људима који су пружали подршку и стварали Отпор, са људима који читају Пешчаник, Данас и Републику, са муслиманима и католицима, националним мањинама, итд. Поред вере, у Србији је прогоњен и разум, другим речима, никада се није развило рационално (умно, научно) мишљење. Отуда толико демагогије и наседања на демагогију. Пример комунистичког система, и посебно комунистичке економије, чији су темељи били  потпуно ирационални и на крају је као и сам комунистички систем доживела потпуни колапс. Они који обећају шведски стандард немају рационалан план како да то остваре, док они који гласају за политичаре, који без јасног и реалног плана обећавају 1000 евра, хлеб од 3 динара и брзе пруге, исто тако не умеју рационално да сагледају затечено стање у коме се налази економија, потенцијале са којима располаже држава, могућности које свет пружа, реалне препреке које се налазе унутар Србије и ван ње, ограничење владајуће политичко-економске елите, расположење и образовање грађана, па самим тим не постоји национални или државни програм који нам даје упутства и решења како да савладамо препреке и искористимо потенцијале. Разум нам говори да је стање у држави, нацији и свету више него лоше. Дуг период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, великиодлив мозгова из Србије је иза нас, сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма, где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам. Зато ће се тек осећати последице система у коме су млади расли у последњих 20 година. Са једне стране и међу младе је ушао тај дух социјализма па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, ”јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали”. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух капитализма, оног дивљег, када је све могуће и све дозвољено, у таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и ”војсковођа” до силиконских народних певачица и данашњих ”звезда” ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма. Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи. Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове, који су их створили. Зато је нужно да у Србији неки нови људи преузму вођење државе. Да се не понови сиутација од пре 20 година када је уместо правог демократе Десимира Тошића председник ДС-а постао коминтерновац, или када је на изборима Борислава Пекића, који је био неоспорни ауторитет, победи један полулиста и шарлатан који је сада у Хагу, у затвору. То је једина нада, да ће се појавити нова историјска аристократија, да ће се један број појединаца, који су превладали и болести социјализма и болести капитализма, дакле индивидуалци у сваком смислу, али са осећањем солидарности, са знањем како се гради и развија људска заједница, држава, у наредном периоду организовати, тако да уреде ову државу, уведу нов (стари) универзални систем људских вредности, поставе ствари на своје место и омогуће много здравији психофизички развој генерацијама које тек долазе на свет. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет са претходним деценијама, што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, створиће се услови за моралан и сваки дуги опоравак, најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, а то ће опет бити најбољи пут за победу ”беле куге”, то ће бити најважнији дисконуитет са претходним деценијама. То је могуће само уз веру да ће то тако и бити. Вера је потребна и због дешавања око Србије, у свету, који управо настаје, у коме је све неизвесно, у коме је све отворено и могуће, тако да уз разум, и са вером треба наоружати, и ићи у сусрет догађајима који нас чекају. У нестабилном свету треба имати унутрашњу стабилност. Треба доћи до новог националног (друштвеног) договора – унутар елите, елите која постоји и елите која настаје, између елите (нове аристократије) и народа, између привредника и радника, итд. Један од путева да се до тога дође јесте спровођење оних процес који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани – унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих, реституција, завршетак суђења за ратне злочине из ратова из ’90-тих 20. века, борба против организованог криминала у привреди, успостављање специјалног суда за злочине из доба комунизма, ревизија приватизације и концепта транзиције, омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције, реформа служби безбедности, повратак судова части унутар струковних и привредних организација, завршетак судских процеса за политичка убиства и корупционашке афере које су се догодиле у претходних 20 година…

И у садашњем систему, у садашњој елити, у садашњој владајућој структури има појединаца који заиста вреде, и као што сам изнад написао, немогуће је заменити све људе који раде у државној управи, све политичаре, судије и генерале. Није нам потребан реваншизам, још мање месијанизам, треба наћи начин супротан јакобинском, бољшевичком и фундаменталистичком решавању ”проблема” (Стаљин: ”убијеш човека и немаш проблем”). То је, наравно, хришћански и европски начин стварања договора – демократским путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутар владајућих структура, ти који су добро и поштено радили свој посао, сами издвојити од своји колега који су лоше радили посао. Боље је да дође до унутрашњих побуна унутар постојећих странака, војске, полиције, правосуђа, цркве… од стране оних који не могу више да буду у истом тиму са неспособним и непоштеним сарадницима, него да нам се догоде улични немири и изливање народног незадовољства на улице српских градова. Да би се дошло до консензуса да је потребна темељна и хитна реформа и стварање новог система, потребан је консензус да је досадашњи пут био лош и да многи који су водили државу тим путем више не могу да буду на позицијама са којих ће и даље водити ову државу и овај народ. На тај корак ово друштво могу да натерају само нови људи у политици, и то је оно што настаје кроз покрет Двери српске, са десне стране, и што треба да се артикулише и са левичарске и либералне стране, где после нестанка Отпора нема политичке алтернативе постојећим еврофилским, левим и либералним странкама у Србији, са новим људима и новим генерацијама. Чак и да Двери ништа не ураде, притисак грађана биће све већи, па је боље спречити анархију него деловати када хаос наступи. Управо о томе говори и један од лидера опозиције из ’90-тих др Весна Пешић, која се као представник грађанске Србије залаже за отворену и чврсту сарадњу са Западом:  да је потребна ”радикална” промена система, сазивање Уставотворне скупштине и постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари који се окупљају око покрета Двери српске, и обрнуто, као што сам већ напоменуо, ако би Двери српске до новог народног договора ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (критични прем ЕУ и НАТО). Добро је што се у тој левој и либералној грађанској јавности као неформални лидери истичу жене – осим др Весне Пешић ту су Биљана Србљановић, Наташа Б. Одаловић, Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Дубравка Стојановић, Мирјана Карановић, Верица Бараћ проф. др Загорка Голубовић и друге. Од млађих генерација, до сада се својим радом истакао само круг људи окупљених око Покрета за слободу (предводили бројне радничке протесте, активни у борби за радничка права, за права сељака, против употребе ГМ хране…) и нешто мање, неколико малих антифашистичких и анархистичких организација. Србија је у кризи, нема више ауторитета, држава је пред банкротом, грађани су сваким даном све сиромашнији и све је већи број грађана који се налази испод линије сиромаштва, што значи да су се створили сви услови за избијање нереда и настанак анархије. Управо због тога је потребно да дође до консензуса и са људима из постојећег система који су свесни да се мора ићи у ”радикалне” промене, а не само унутар оних са левице и деснице који су до сада били опозиција овом систему. То би практично значило да би током 2011. и 2012. године у политичком животу Србије требало да настане једно ”чистилиште”, кроз успостављање владавине права и рад правосудних орагана (горе описаних), кроз нестанак бројних странака које неће прећи цензус на изборима (или ће се због могућих криминалних радњи и судских процеса челника одређених странака те странке саме угасити), па када се одвоји жито од кукоља, можда од постојећих странака фузијом настану нове странке (на пример, када се унутар Демократске странке и Социјалистичке странке Србије прочисте редови, можда људи који буду водили те странке у будућности формирају, са још неким мањим левичарским странкама и поједницима, једнусоцијалдемократску странку; исто важи и за десничарске странке). Србија треба да буде слободна држава и уставом не треба ограничити колико Србија треба да има странака, или синдиката, или привредних комора, или задруга. Идеал: слободно тржиште, слободни људи, добри закони, независна судска власт, службе безбедности састављене од часних, поштених и способних појединаца, солидарност међу људима, поштовање других и другачији, лични напор и самодисциплина код појединаца.

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи, који знају да се брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и ”’шта ја могу да урадим за државу” и треба мислити ”шта држава може учинити за мене”. Ако се истовремено размишља на оба начина постоје велике шансе да Србија постане уређена држава и богато друштво (богата и културну, духовно, не само материјално). Треба нам истинска и дубинска демократизација друштва и децентрализација власти. Када се постигне консензус око најважнијих циљева, када се постави  вертикала у држави и хијерархија у друштву, када дође до централизације (саборности, холизма), али не на тоталитаран начин наметнуте и одржаване, већ од грађана, са разумевањм и одобравањем, прихваћене хијерархије, владавине најбољих, може доћи до изградње хоризонтале – децентрализације – свеобухватне демократизације друштва. Ко мисли да је немогуће истовремено спроводити и централизацију и децентрализацију, тај мало зна и зато тако мисли (опет, без илузије прогреса који ће довести до опште једнакости и благостања за све, небеског раја на Земљи, током 1000 година). Када такву државу и такво друштво изградимо нећемо имати ”самосталне синдикате” чије лидере бира Партија (или Краљ), која је и послодавац тим радницима и бира њиховог директора. Значи, и брига о себи и својим ближњима, и -  локалпатриотизам. Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Зато је могуће створити и јак државни централизам и извршити демократизацију друштва. Могуће је створити друштво у коме нико не може бити толико недодирљив за критику, толико крут за притисак јавности а да се не поломи. То мора да важи за све људе, па и оне најмоћније и најпоштованије, и за цара (закон цара Душана). Могуће је изградити друштво у коме радник може да добије на суду крупног капиталисту ако му је нанета неправда на радном месту, на пример, ако је добио неоправдан отказ и при томе није исплаћен за свој рад; или ако сви виде да неки велики научник заслужује да буде академик а неко ко јесте академик не заслужује, јер нема дела иза себе, па САНУ не може да остане затворена интересна група, да нечији лични интереси превладају стручност; или да цела држава и сви грађани виде да је неко монополиста и да он и даље ради као да је све у реду; или да неко узима провизије за гас који долази из иностранства и да то траје и даље иако сви знамо да српска компанија која продаје гас домаћим потрошачима може и мора без посредника куповати гас од произвођача/продавца; и тако даље и томе слично, укључујући, наравно, и политичаре који морају да одговарају за своје речи и своја дела, ако нису у складу са обећањима и законима. Пронаћи, дакле, меру, између демократије као система плуралности, смењивости и пролазности у политици (атомизма), и, монархизма као система постојаности, саборности и континуитета у политици (холизма).

*****

Србија има, поново, у политичком животу, на много мање деструктиван начин, и унутар младих, нових генерација, ту поделу на партизане и четнике, Прву и Другу Србију. Како ће Србија изгледати за 30 година зависи управо од генерација које сада улазе у политички живот Србије. Зато сам ту традиционалну и метафизичку поделу, унутар нових генерација везао, не желећи тако да преувеличам значај тих организација, за Отпор и Двери српске. Пошто сам као човек урбаног и космополитског духа у души отпораш, али и Србин православац у срцу, близак ми је и дух Отпора и дух Двери српске. Управо људи који сада улазе у политику, и који се међу младима, у основи, могу поделити на отпораше и дверjaне, имају све услове да својим деловањем у наредној декади прекину 200 година стару недемократску традицију обрачуна са политичким неистомишљеницима и деспотску традицију владања. Убеђен сам да је то могуће и да ће то тако бити. Мислим да делим став великог броја људи у Србији. Пре свега, из мојих генерација. И зато смо се неколико нас, који су различитих политичких, идеолошких и верских опредељења, окупили пре више од годину дана са циљем стварања Треће Србије. То је група људи која разговара о томе како би Србија требало да изгледа у будућности, шта је било тачно у прошлости, шта није добро у садашњости. Основна идеја је да, без обзира на наше разлике (Прва-Друга Србија), покушамо доћи до консензуса око неопходних друштвених процеса које треба споровести у будућности да би нам свима било боље, да би Србија могла да се развија. По трећи пут. Србија је у светску историју ступила први пут под вођством лозе Немањића, други пут се у историји појавила под вођством лозе Карађорђевића и лозе Обреновића, и сада је време да, после скоро једног века под именом Југославија, Србија и по трећи пут ступи у историју света. Да ли као монархија, опет, по трећи пут, каква би то монархија била, наследна или ненаследна, парламентарна или просвећени апсолутизам, или нешто сасвим ново и другачије него што је до сада постојало, треба на демократски начин, уз друштвени консензус, нови народни договор – решити, договорити.

Када нам требају личне слободе и слобода стваралаштва, тада нам треба више либерализма, индивидуализма и капитализма. Када мислимо на очување породичних вредности, тада нам треба више оно што је најбоље конзервирано из традиције и патријархата. Када нам треба више социјалне правде и солидарности тада нам треба више социјализма. Дакле, да ли ће се мера, однос снага, уређивање државе, тражити преко улице, кроз физичке обрачуне неистомишљеника, кроз медијске и привредне обрачуне, тако да се пропаст Србије и српског народа настави, или ће се Србија на другачији начин уредити? То могу да покрену само они који су одлучни то да ураде, који су спремни да уђу у политичку борбу; тешко је то очекивати од народа, грађана, који у већини седе кући и прате ријалитије, да било шта предузму. Због тога народ не треба позивати на улицу, треба спречити банкрот државе и анархију која би после тога уследила, а то је могуће ако се што пре сазове Уставотворна скупштина, ако се што пре дође до новог народног договора. На улице треба позивати грађане само ако медији остану затворени за нове људе који улазе у политику, ако власт примењује репресивне и недемократске механизме онемогућавања рада и постојања алтернативе или авангарде овом систему, ако не настане и побуна унутар владајућих структура.

Без решавања унутрашњих проблема, без постизања консензуса и почетка изградње новог државног уређења не може се приступити решавању питања Космета, Републике Српске, заштити права Срба у Хрватској, Црној Гори, Словенији и Македонији, даљим преговорима са ЕУ, договору са Русијом и САД око заједничких интереса, сарадњи са Турском, Ираном, Египтом, Либијом и осталим муслиманским државама, успостављању дугорочне стратешке економске сарадње са Кином, Јапаном, Индијом, Бразилом и осталим државама света, где постоји могућност за економску сарадњу. Мултикултурализам је у западној Европи проглашен за пропао пројекат, и то се пре свега односи на питање муслимана у Европи. У Србији и овом региону тај проблем је потпуно друге природе. Овде живе аутохтони муслимани, вековима уназад, и никако се не може дозволити да мултикултурални и мултиконфесионални начин живота доживе крах, јер би то водило поново у ратно стање. Што се Срба и Алабанаца тиче, кроз дијалог са Албанцима (са Космета, Албаније, Црне Горе и Македоније) мора се решавати проблеми и тражити начини за миран суживот два народа, а пошто је у региону и свету данас све  повезано и међузависно, до договора између Албанаца и Срба није могуће доћи ако у то нису укључени и Црногорци, Македонци, Грци и Бугари. Не може се постићи мир на Космету а да Македонија остане нестабилна. Што опет указује да је немогуће да дође до договора између Албанаца и Срба ако се у том договору не нађу и интереси САД, Русије, Турске, Немачке, Ирана, Велике Британије, Италије и Ватикана. Исто важи и за Босну и Херцеговину, само што је ту ситуација другачија у смислу да су Бошњаци и Срби братски народи, са различитим вероисповестима. Све државе региона су веома сиромашне и у великим економским проблемима, свака даља дестабилизација у региону никоме не може донети ништа добро, и зато је најбоље да се крене са стварањем економске заједнице између Србије (са посебним статусом Космета) Босне и Херцеговине (са посебним статусом Репубике Српске), Црне Горе, Албаније и Македоније (са посебним статусом западне Македоније). Све ове државе слабо напредују у постизању европских стандарда и ти стандради никада неће бити достигнути ако то није израз унутрашњих тежњи људи који живе на овом простору. Европеизација је процес који не сме бити заустављен, он мора да се спроводи вољом људи који живе у овом региону, и треба га потпуно одвојити од просеца прикључењу Европској унији. Ове државе не могу још најмање 10 година постати чланице ЕУ, док је у ЕУ у кризи и постоји реална могућност да Европска унија нестане, у овом облику, до 2020. године. Државе које сам набројао не припадају ЕУ, и временом, ако се криза у ЕУ настави и постане још дубља, суседне државе попут Бугарске, Румуније, Мађарске и Хрватске, али и Грчка, Чешка, Словачка, па и Пољска и Словенија, могу заједно стварати нову економску организацију, заједничко тржиште и заједнички наступ на тржиштима других континената са државама овог региона које сада нису део ЕУ; и које у наредних 10 година могу доста да постигну на хармонизацији и либерализацији тржишта између ових држава али и у односу на економске интересе САД, Немачке, Русије, Италије, Турске, Кине… Србија највећу економску сарадњу остварује са Немачком, Италијом, Аустријом, Русијом и државама које су сада део ЦЕФТА споразума. Ако Србија у томе успе – да се изнутра стабилизује, да покрене позитивне процесе у региону – био би то наставак Српске револуције, Трећи српски устанак, без употребе оружја, без територијалних претензија и тежњи да се поврате све српске земље које су биле део средњовековног царства, то би значило ослобађање од економског колонијализма, био би то завршетак демократизације и модернизације покренут пре 200 година. То могу да постигну само мудри, способни и храбри људи.

”Зло није од хаоса… који је неограничена могућност… већ од космоса… нужности и немогућности… Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога” (Шестов). Са једне стране, Србији, и региону, прети хаос. Са друге стране, Србија, и државе региона, теже ка успостављању космоса (поретка). Узрок због кога може доћи до хаоса налази се у лошем поретку (космосу) који сада имамо у Србији и региону. Многи Срби мисле да је Доброу које они верују Бог, и да спроводе Божју вољу, тако што мисле да је баш њихова вера, или идеологија, или странка, или организација, та која је позвана да наметне своја уверења и оствари своје интересе унутар Србије. Слично је када се гледа на припаднике других народа и вера, који нису као Срби изабрани небески народ. Слично је и у народима у региону, и међу њима многи (у неком народу и већина) мисле да је њихово Добро од Бога и да Србе треба прогонити и уништити. И свету прети хаос, због лошег међународног поретка (космоса). Када имамо лош поредак (космос) тада наступа хаос који није нешто негативно, већ позитивно, јер нам даје бројне могућности, неограничене комбинације, за стварање слободнијег и савршенијег поретка (космоса). На крају, да парафразирам Едмунда Берка – Србија је изгубила уговорене послове у Египту и Либији, али народи Египта и Либије добили су демократију. И није случајно што је у Египту песница српског Отпора била један од симбола, и српски народ је водио своје битке за слободу од страних окупатора и унутрашњих аутократа, за социјалну правду, као што данас те битке воде људи, пре свега млади, у Египту и Либији. Нека Србија буде слободна и уређена држава, нека Египат и Либија буду слободне и уређене државе, биће послова и у будућности, радиће Срби у Либији и продавати робу у Египту, и обрнуто, биће инвестиција и робе која ће долазити из Египта и Либије.

Сада је крај фебруара 2011. године. У Србији је коалиција која чини владу пре распадом. Ближе се превремени избори. Држава је пред економским банкротом. Ништа се не производи, не постоју могућност да се узимају нови кредити. Није решење ни да се распродају сви ресурси. У држави талас штрајкова. Двери српске први пут излазе на изборе. У Европи и даље криза са евром; све је више супростављених интереса између чланица ЕУ; у Грчкој поново немири на улицама, још неким чланицама ЕУ прете улични немири због лоше економске ситуације. У арапским државама наставља се побуна. Све указује да је следећа Саудијска Арабија. Иран и Кина стрепе. Није свеједно ни властима у САД или Русији. Свуда може доћи до протеста незадовољних грађана против власти. На светским тржиштима расте цена нафте, гаса и злата, а због несташице хране и воде, и цена хране које расту, тек се могу очекивати велики немири широм света.

Србија мора да добије нове људе у власти, и ти нови људи треба да донесу програм за наредних 20 до 30 година, и тај програм треба примењивати на делу. Нема још много времена за организовање, криза у Србији и свету постаје све озбиљнија и опаснија. Ако не чувамо себе, не може нас ни Бог сачувати.

——

ДОДАТАК:

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

јун 24, 2011

(…) Овај текст је још један прилог за стварање новог народног договора (нове српске деснице). Ово је сажета верзија радне верзије за књигу коју сам написао почетком године, наслова “Нова српска десница“ и коју још нисам уредио и дописао за штампање. Пошто је и књига само сажета верзија ставова које сам износио на блогу током последње три године, питање је и да ли је то потребно у овом тренутку. Блог носи назив “KOSMET VIA KOSMOS“, у поднаслову “Начертаније Меморандума за 21. век“.  После нелегалног проглашења независности Косова од стране Албанаца са Космета, уз велику подршку одређеног броја држава са Запада и арапског света, у ситуацији када Србија није имала никакав програм за решавање питања Космета, када је као реакција на то признавање дошло до великог народног незадовољства које је националистичка елита погрешно усмерила, а пред почетак светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“, одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење. Истовремено, да све текстове других аутора које сам прикупљао за себе, поделим са људима који посећују блог. Наравно, једно је да се бавимоузроцима и последицама кроз теорију и речи, а сасвим друго наделу. Зато је поред теорије важно створити дело, у овом случају, организацију способну да теорију претвори у дело. Таква организација још увек не постоји, нити ће постојати, јер та организација треба да буде сама држава Србија. Двери српске постају народни, надстраначки, покрет. Оно што увек представља опасност, када се освоји власт и дође на положаје моћи, јесте изједначавање државе са организацијом (или странком, или појединцем), па се један тоталитаризам само замењује другим, или дође до “трулог компромиса“ са деловима претходног режима који опстају у сваком режиму, тако да се очекује од вођа Двери српске да покажу храброст, политичку вештину и демократски дух, да остану скромни хришћани који не робују “сујети света“. До сада нисам желео да уђем у политику, да се окружим неспособним и сумњивим сарадницима који ће само уништавати туђе и грабити за себе. Потребни су ми људи од којих могу нешто да научим. Који ће прво да мисле на општи па тек онда на лични интерес. Тај “нуклеус“ који сам чекао је створен. Створен у смислу да сепојавио довољан број појединаца спремних да започну посао. Двери српке постају организација око које можемо да се окупимо за наредне изборе и демократским путем освојимо власт. После тога треба створити државу. То је посао који захтева време и рад више генерација.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://nikola5.wordpress.com/%d0%b8%d0%b7%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b8-2012-%d0%b3%d0%be%d0%b4%d0%b8%d0%bd%d0%b5/

>>> ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Закон о реституцији и Трећа Србија

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

-

ANA RADMILOVIĆ: ZAPAMTI, EJMI, IMA ONIH KOJI NIKAD NE PADNU JER PUZE!

јун 23, 2011

ЈОВАН Б. ДУШАНИЋ: ПОКУШАЈ РЕАНИМАЦИЈЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА

јун 20, 2011

Лузери иду заједно до краја…

јун 19, 2011

Још једном о комунистима и њиховим наследницима…

јун 18, 2011

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

јун 16, 2011

Права страна

јун 15, 2011

Tea Party movement

јун 13, 2011

Izbori za predsednika 2012 (latinica)

јун 12, 2011

Крај лажне идиле

јун 12, 2011

Неверство

јун 7, 2011

Дахије (ни)су Срби

јун 6, 2011

Како је Република Српска постала матица

јун 1, 2011

Aryan & Hyperborea

јун 1, 2011

Православни верник и Србин убијен у Подгорици због Космета

мај 30, 2011

НЕУТРАЛНОСТ

мај 29, 2011

We have met the enemy and he is us

мај 25, 2011

LOBI

мај 24, 2011

Bin Ladin’s Balkan Hosts — A Missed Opportunity

мај 23, 2011

Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc

мај 19, 2011

КОСМЕТ или ЕУ

мај 17, 2011

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА

мај 16, 2011

„Пројекат Србија“

мај 15, 2011

Neki novi klinci

мај 14, 2011

Hrišćani

мај 13, 2011

Црна рупа?

мај 10, 2011

Intelektualac u ekonomskoj krizi

мај 9, 2011

DA LI SU SAD ŽELELE DA SPASU JUGOSLAVIJU?

мај 9, 2011

СВЕТ(О)

мај 5, 2011

WARNING: “NORMALCY BIAS“

мај 3, 2011

Кад ако не сад?

мај 3, 2011

ПАТРИЈАРХ ПОЗВАО ВЛАСТИ ДА ВРАТЕ НАРОДУ ИМАЊА И СЛОБОДУ

мај 2, 2011

НЕОЛИБЕРАЛНИ РЕЖИМ ДЕЦЕ КОМУНИЗМА

април 30, 2011

Četiri teze o socijalnom dijalogu

април 30, 2011

Српска економска криза

април 29, 2011

Antitalibani

април 27, 2011

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?

април 17, 2011

Masa i moć

април 15, 2011

Модернизација

април 14, 2011

Подмлађивање Академије

април 9, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Kosovo je bilo srce albanskog nacionalnog pokreta

април 2, 2011

Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

март 29, 2011

Ljudi počinju da shvataju da imaju veću moć od diktatora

март 5, 2011

Саборност

март 1, 2011

Izvori svetlosti ruskog Ničea

фебруар 21, 2011

Аристократија и демократија

јануар 2, 2011

О српским револуционарима и реакционарима

децембар 28, 2010

Дестаљинизација и рехристијанизација

децембар 26, 2010

Deklaracija iz 1948.

децембар 24, 2010

Трећи пут да створимо Србију… за трећи миленијум…

децембар 4, 2010

Čemu BIA?

новембар 15, 2010

Too many people? No, too many Malthusians

новембар 13, 2010

Нас и Руса 300 милиона!

новембар 11, 2010

Нација

новембар 8, 2010

Дијалектика и теодицеја

октобар 12, 2010

Kritika zla

октобар 9, 2010

Ljudska prava – iza ateizma

октобар 8, 2010

“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

мај 24, 2009

—————————————–

Komunistički konzervativizam i komunistički liberalizam

Konzervativizam, prvi ili posljednji stadij nacionalizma?

Vuk Perišić

30.06.2011.

http://pescanik.net/content/view/7133/1368/

—

NIL NIKANDROV: STALJIN U PAUČINI LIBERALISTIČKE ZAVERE
http://standard.rs/vesti/41-svet/7681-nil-nikandrov-staljin-u-pauini-liberalistike-zavere-.html

MUDŽAHID KAMRAN: ELITE, „VELIKA IGRA“ I TREĆI SVETSKI RAT
http://standard.rs/vesti/41-svet/7702-mudahid-kamran-elite-qvelika-igraq-i-trei-svetski-rat-.html

Vidovdanska beseda između Moloha i Sparte
http://pescanik.net/content/view/7125/1272/

MILO LOMPAR: ŠTA JE KULTURNA POLITIKA SRBIJE?
http://standard.rs/vesti/40-kultura/7705-milo-lompar-ta-je-kulturna-politika-srbije-.html 

—————————————————————————————————————————————

Hеолиберализам у корену кризе

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА

ЛАВ ШЕСТОВ

Kierkegaardov samoizbor

УМНИ РАТ

БОГ СУДИ

ВИТЕЗ СВЕТЛОСНОГ РЕДА

Вера

Последње искушење

Исус Христ

Peto evanđelje

Zapis o Spinozi

Emanuel Svedenborg

Nauka i religija

Треће откровење

ЕДМУНД БЕРК

Histri

Двери уз браћу на Косову и Метохији

Povratak patrijarhatu

Saksonska i srpska tradicija

1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат

“Хришћански фундаменталиста“ или Прогресивац?

Rat i natovski novogovor

БОГ СУДИ

———————————

Alex Jones vs. Glenn Beck

Michael Savage proves KOSOVO is SERBIA!

Open Society & al-Qaeda & Kosovo i Metohija

Srebrenica – “A town betrayed“, Ola Flyum, Oslo, Norway

Bin Ladin’s Balkan Hosts — A Missed Opportunity

Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

The forgotten Orthodox Christians of Bosnia and Kosovo

Lee Jay Walker

Global Security News 

http://global-security-news.com/2011/05/09/the-forgotten-orthodox-christians-of-bosnia-and-kosovo/