Tranzicija predstavlja prelazak iz jednopartijskog sistema u višepartijski sistem. Prelazak iz totalitarnog društva u demokratsko društvo. U ekonomskom smislu tranzicija je prelazak iz planske privrede na tržišnu privredu. Planska privreda je bila neekonomična, u potpunosti pod vlašću političara (komunista) koji se nisu u svom rukovođenju oslanjali na zakone tržišta i koji su u svojoj zatvorenosti zaboravili na faktor zvani svet, odnosno, na međunarodnu trgovinu i još važnije, na međunarodnu konkurenciju.
Kapitalizam i demokratija odneli su, za trenutak, pobedu nad socijalizmom. Pri tom, niko ovde ne sme da bude apsolutni gubitnik. Niti apsolutni dobitnik. Svetu su potrebni red i mir, a reda i mira nema ako ne postoji mogućnost da svako iznese svoje mišljenje, ako nije zaštićena privatna svojina, ako se trud i znanje ne vrednuju kako treba (’’nastajanje ne ostavlja stvari jednakim’’ – Niče), ali, i ako nema rodne ravnopravnosti, ako radnici nisu adekvatno plaćeni, ako ljudi nemaju slobodnog vremena za porodicu i sebe lično jer su prinuđeni po ceo dan da rade da bi osigurali egzistenciju (mnogi, čak i na Zapadu, i posle celodnevnog rada nemaju osiguranu egzistenciju).
Kolevka demokratije i kapitalizma u ovoj našoj epohi jeste civilizacija Zapada – dakle, prostor od Nemačke, preko Francuske i Velike Britanije do severne Amerike. Posle Drugog svetskog rata, Nemačka i Italija su u potpunosti pale pod uticaj Vašingtona, Londona i Pariza. Nemačka nacija je daleko homogenija od italijanske, te se u poslednjoj dekadi malo slobodnije profilisala na svetskoj sceni (Vatikan je važan, Italija je politički potpuno nebitna u Evropi i svetu), ali to je i dalje verni sluga interesa celog Zapada iz koga sve više progovara i nacistička ideja (uz to se odruče i ’’socijalne države’’, koja je nastala upravo u Nemačkoj). Ta ideja ovoga puta ima znatno više simpatizera među elitom ’’osovine Dobra’’ (najbogatiji ljudi na svetu). Svi se plaše najezde Afrikanaca, muslimana, Kineza, Indusa, Latinoamerikanaca… Arijevska rasa je ugrožena, misli se na Zapadu (naravno, Sloveni su niža rasa). Otuda i potpuni zaokret Francuske koja se oseća ugroženom pred nauspehom asimilacije drugih vera i rasa u svoje društvo (sa time je povezan i prijem Turske u EU), zaokret koji će brzo i trajno da promeni izgled Francuske, a taj zaokret ide u pravcu ograničavanja i oduzimanja građanskih sloboda i ljudskih prava svojim građanima i ka potpunom integrisanju u kolonijalističku vojnu mašineriju Zapada. Ali, kakav je cilj tog mealting pot-a koji je prvo pokušan u angloameričkom delu sveta i koji su prihvatile nacije poput nemačke i italijanske? Zbog svoje kolonijalne prošlosti, iskustva u životu sa drugim rasama, i bez angloameričkog modela, u mnogim narodima je došlo do ’’mešanja’’ i to je bio prirodan put Špancima, Portugalcima, Francuzima, Holanđanima, Dancima… no, i ovi narodi su prihvatili angloamerički neoliberalizam, prvo kao ekonomski pravac razvoja a potom i kao životni obrazac. Svi su se ’’amerikanizovali’’ i zaboravili na svoju prošlost i njene specifičnosti (pa su i u Španiji na krilima ’’ljudskih prava’’ i neoliberalne ekonomije dozvolili velikom broju azilanata iz muslimanskih država ulazak u Španiju iako nije rešeno mnogo problema između hrišćana i muslimana, Evropljana i Semita… što su Španci znali, bolje nego Britanci, ali su ipak krenuli da broje vreme od nastanka Holivuda). Naravno, iz susreta različitih kultura izrastaju i mnoge pozitivne stvari, ali da bi došlo do harmonije izmeđ različitih kultura potrebno je da se prvo dobro te kulture upoznaju – glupo je primiti u svoju kuću nekoga ko se u kućni red ne može ukopiti, nekog ko se isuviše mnogo razlikuje te je nemoguće da kućni red fukcioniše… A sve se to radi(lo) zarad što većeg tržišta radne snage, zarad što više članova ’’potrošačkog društva’’. Nije tu bilo glavno pobediti rasizam i širiti slobode, u osnovama nastanka Evropske unije su ekonomski interesi, SAD su nastale kao robovlasnička država a demokratska – pa su prvo oslobođeni robovi, žene su tek u 20. veku dobile pravo da glasaju ali idalje nisu ravnopravan član u društvu, a već na početku 21. veka niko ozbiljan ne smatra da su SAD demokratska država.
I, šta je pri kraju prve decenije 21. veka neoliberalizam, u kakvoj su vezi neoliberalizam i tranzicija, gde je mesto socijalizma u ovom svetu? Šta se to kuva decenijama u Latinskoj Americi, koja je poput zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata pala pod uticaj angloameričke (i delom Jevrejske) koalicije, ali koja od početka pruža otpor i koja od trenutka kada je srušena komunistička Evropa prelazi u sve veću ofanzivu protiv angloameričkih interesa? Da li je to delom i zbog toga što su u pojedinim državama Latinske Amerike Angloamerikanci znatno pre nego u komunističkoj Evropi isprobali neoliberalni model ekonomije sa veoma lošim rezultatima? Da li zbog toga dolazi do približavanja hrišćana i levičara širom Latinske Amerike?
Moje telo je moj Hram. Prodati telo je isto što i prodati dušu. Prodati čast je isto što i prodati telo. Neoliberal je onaj koji sam određuje granice. Ja sam satromodan: da bih ozdravio ja volim da obolim. Kada me nešto boli ja trpim. Kada sam neobuzdan ja volim da budem ’’poklopljen’’ odozgo, sa Neba. Od genetskog inženjeringa draži mi je astralni inženjering. Sećanje na voljene koji su napustili ovak svet mnogo mi je draže nego potreba za njihovim kloniranjem. Draža mi je i vera da ću ih ponovo sresti. Draže mi je i znanje da se nikada i nismo razdvojili. Kroz život me vode Um i srce, a ne polni nagon i Senka. Svestan sam prolaznosti koliko i večnosti.
Ekonomski liberalizam je prvo umrežio ceo Zapad, počevši od pomirenja i strateškog partnerstva između Francuske i Nemačke odmah posle Drugog svetskog rata. Osnovi i ekonomskog i svakog drugog liberalizma nisu loši, naprotiv. Poštovanje Drugog, poznavanje Drugog, mogućnost da svuda imaš ista prava kao Drugi (znači i pravo da budeš Drugi), da možeš u svakom delu planete da kupiš svoje parče zemlje, i da to može svaki Drugi, dobra je i plemenita ideja. Liberalizam – demokratija i tržišna ekonomija – zato su i trijumfovali krajem 20. veka. ’’Bez slobode zla ne bi bilo slobode’’ pa tako liberalizam ima i svoju tamnu stranu, koja sve više nadvladava, koja se, prirodno, nalazila i u samom nastanku liberalne ideje. Od samog početka liberalna ideja i krupni kapital dele zajedničku sudbinu. Želja svakog buržoaza je da bude krupan kapitalista, da što više bude ’’aristokrata’’. Egoizam je najstarija ljudska bolest, a hedonizam je za većinu smisao njihovih života. Prvi krupni kapitalisti na Zapadu dolaze iz redova aristokratije i redova buržoazije (u zavisnosti od države). Evropska aristokratija može se podeliti na ’’belu’’ i ’’crnu’’. ’’Bela’’ aristokratija je ostala verna evropskoj Tradiciji, hrišćanstvu, i unutar ’’bele’’ aristokratije socijalizam je našao svoj put u osvajanju Evrope. I buržoazija može da se podeli na ’’belu’’ i ’’crnu’’. ’’Bela’’ buržoazija je nosilac liberalne ideje. ’’Crna’’ buržoazija je liberalnu ideju prevela u ’’Boga više nema, sve je moguće, sve je dozvoljeno’’ i tu našla dodirne tačke sa ’’crnom’’ aristokratijom. Ujedinjeni, na krilima liberalne ideje, stvaraju današnji neoliberalni poredak. To je poredak koji guta ’’srednju klasu’’ i koji svet deli na bogatu manjinu i siromašnu većinu. To je ta kriza levice, kriza socijalizma, koja se ogleda u sve dubljoj podeli unutar levice, među socijalistima, na one koji sve više postaju neoliberali, i u ideološkom i u ekonomskom smislu (ličnom materijalnom vidu), i na one levičare koji se polako mire sa religijom i koji sve više otkrivaju pozitivne strane desnice, na koju su sve upućeniji. Socijalizam i liberalizam nastali su kao odgovor na crkvenu represiju, feudalni poredak i kastinski, večno određeni, klasni sistem. I naravno, pretvorili se (i) u svoju suprotnost. Prvo što su uradili komunistički lideri kada su preuzeli vlast u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata jeste useljenje u dvorove i vile koji su pripadali aristokratiji i kapitalistima a glavni lider je živeo kao kralj u komunističkoj tvorevini. Znači, od samog početka rađanja demokratije-kapitalizma-socijalizma-liberalizma na Zapadu vidimo veliku dihotomiju između dobra i zla, pa je bespredmetno na Zapad gledati nekritički i utopistički, posebno što ta dihotomija nije prevladana, i što Zapad sve više postaje ’’crn’’ (što ne znači da neko drugi zbog toga postaje više ’’beo’’, još dug ispred sebe imaju, recimo, Rusija i Kina). Da li je Kina u tranziciji? Da li je Rusija u tranziciji? Da li će Rusija i Kina da uđu u Trilateralnu komisiju? Da li se to takva tranzicija sprovodi – ka svetskoj vladi?
Metodologija pravljenja neprijatelja delovanjem iznutra sprovodi se raspirivanjem tamne strane svakog pojedinca i svakog naroda, ’’đavolskim kušanjem’’ i ’’demonskim nasladama’’. Primer: medijska imperija Pink nastala u Srbiji u trenutku najvećeg nacionalizma, unutar samog sistema koji se predstavljao nacionalistički. Takav nacionalizam je u svetu ostavljao ’’odličnu’’ medijsku sliku – da je vešto koriste neprijatelji, iznutra je rovario i budio najniže strasti u narodu, a te strasti su budili ponajviše ’’nacionalisti’’, ’’pravoslavci’’ i ’’socijalisti-nacionalisti’’. Kada se ukazala prilika, kada Srbija više nije bila pretnja za druge, dobijena je pomoć i ’’liberalne’’ televizije, oponentu Pinka od svog nastanka, da bi rezultat bio sve tanja linija koja razlikuje B92 i Pink. A sada je vreme i da im se državna Radiotelevizija Srbije pridruži. Simbolično, predsednik Srbije, koji ima brojne savetnike koji su bili rok muzičari, odlazi da sluša turbo folk pevaljku, novog simbola anacionalista i gej populacije (pre toga je to bila kraljica silikona). Naravno, za ovo vreme sindikati su potpuno nestali a nastala je nova kapitalistička elita koja je bukvalno opljačkala narod. Pa, kakva je to tranzicija u Srbiji, ka čemu od čega ide zaista ide Srbija? Mirenju komunističke i demokratorske mafije? Ka mirenju srpske i svetske mafije?
’’Liga demokratija’’ je gubitnička strategija SAD i Zapada, koja će dovesti do podela i haosa u svetu, tako što će svi one koji ne uđu u tu lažnu ligu demokrata biti protiv nje – to je u ovom trenutku siromašniji deo sveta, ali brojniji i na dauže staze jači… MMF je napravio svoju analizu i ta analiza je pokazala da je Kosovo država, tačnije, iako SB UN nije priznao Kosovo, bankari kažu – Kosovo je nezavisno. Nekada davno, u zlatnim vremenima, ministar finansija je bio sedmi u hijerarhiji i po važnosti ministar na Dvoru. Sada je ministar finansija sve u državi.
Dakle, Zapad je u dekadenciji, a Istok nije ništa novo smislio, sve više liči na ono najgore što donosi Zapad. Tranzicija u istočnoj Evropi nije uspela. Česi nemaju pravo da se izjasne o raketnom štitu u svojoj državi; Poljaci nemaju parvo da se izjasne o Lisabonskom ugovoru; Mađari i Slovaci otvaraju fabrike koje su tu izmestili Nemci iz svoje države zbog jeftinije radne snage, ali Mađarska i Slovačka su za nemačke kapitaliste samo stanica na putu ka Kambodži i Mijanmaru, gde je još jeftinija radna snaga i gde će dalje da se sele fabrike (zamislite šta sve nudi ovim kapitalistima svet u kome će transport robe biti mnogo brži i jeftiniji); u Srbiji vlada medijski mrak kao krajem prošlog veka; Bugarsku izjeda korupcija iako je član EU… Tako, jednoga dana se ljudi neće deliti po boji kože, verskoj liniji, ideologiji, već – po bogatstvu. Postojaće svetska kapitalistička klasa i svetska radnička (niža) klasa. Prvi će biti vladari, drugi robovi. Malu srednju klasu će činiti inteligencija koja radi za dobrobit kapitalista (više posla za robote – manje za ljude, veći konfor življenja, itd…).
Maelting polt ne daje očekivane rezultate. Postaje nemoguće za Arijevce da se slobodno šetaju u islamskim državama, postaje sve opasnije biti musliman u Londonu i Parizu. Kineska dijaspora osvaja svet poput Jevreja nekada, već se javljaju veoma opasna antikineska osećanja širom sveta u državama u kojima Kinezi postaju sve veća manjina. U većini država Latinske Amerike rasne razlike se uopšte ne smanjuju. Sloveni nisu imali bliži kontakt sa crnom rasom, samo zato sa crnom rasom i nije bilo rata (sa svima drugima su ratovali).
Svetska privreda ulazi u recesiju, vodeće valute postaju sve nestabilnije, cena nafte raste a ne nude se alternative za naftu, lednici se tope, klima menja, sve je veća razlika između bogatih i siromašnih (čiji broj brže raste nego broj bogatih), ulazi se u krizu nestašice hrane i vode, trka za naoružavanje sa oružjem za masovno uništenje je sve veća …
To se zove tranzicija.
Објављено од стране Varagić Nikola 
Објављено од стране Varagić Nikola 
Објављено од стране Varagić Nikola 