Od trenutka kada su se, u poznatoj nam istoriji, Sloveni pojavili na Balkanu, među svim Južnim Slovenima postoje jake krve veze. Po nekim procenama u mešovitim brakovima za vreme Jugoslavija rođeno je preko osam miliona dece. To je samo dvadeseti vek u pitanju.
Zamislimo svet u tridesetšestom veku posle Hrista a petnaestom od kataklizme koju je preživeo mali broj ljudi. Nema više sećanja na vreme pre kataklizme. Arheolozi otkrivaju groblje na kome su sahranjivani komunisti, sa petokrakama na nadgrobnim pločama. Malo dalje neke knjige sa temom marksizma i diplomatsku prepisku između SFRJ i Finske. I u knjigama i u prepisci se pominju samo Jugosloveni i SFRJ. I opet, igrom slučaja, negde daleko pronađe se još neki predmet koji asocira na SFRJ i Jugoslovene. Arheolozi i istoričari će ispravno zaključiti da su tu živeli Jugosloveni. Ako bi neko, nekako, počeo da razvija teoriju da su tu živeli i neki drugi narodi, poput Srba i Hrvata, naučna zajednica bi ovakvog drznika teško satanizovala.
Da se seoba pod vođstvom Čarnojevića dogodila hiljadu godina ranije, kolike su šanse da u toj novoj zemlji posle nekog vremena živi pleme, ili narod, Čarnojevića? Ne nalazimo li često primere da su po imenima vladara, vladarskih porodica i plemena, klasa i kasta, narodi dobijali imena? Negde po toponimima i hidronimima, negde po imenima gradova. Negde su i prekrštavani zbog imperijalnih ciljeva, a negde su neki narodi dobili ime (nama je ostalo to ime poznato) preko izgovora imena tog imena na jeziku nekog drugog naroda? O kolikoj se konfuziji radi govori primer Herodota koji u svojoj Istoriji piše kako je velika zemlja Skita i kako je to veliki narod, pa pominje Skite-helene, Skite-stočare, itd. A na drugom mestu piše kako su Tračani najbrojniji narod na svetu (uz Induse), a Trakija zauzima prostor (deo) današnje Bugarske.
Istorijski podaci koji govore o prisutnosti Etruraca, etrurskih proroka, u Rimskoj imperiji (i na Balkanu), dosežu do šestog veka naše ere. U tom veku se Sloveni pojavljuju na Balkanu. Etrurci su sebe zvali Raseni. Etrurci su poznati kao najstarije klasno društvo koje je postojalo na Apeninskom poluostrvu. Etrurska civilizacija, po procenama, nastaje posle ’’Trojanskog rata’’. Negde sredinom drugog milenijuma pre nove ere. Država se prostirala oko četiri grada. Po jednoj teoriji Etrurci su poreklom Tirseni, gusari došli iz Male Azije. Po drugima, došli su iz Panonije i sa Balkana. Teško je pretpostaviti da su gusari stvorili tako visoku kulturu, organizovanu državu, da su izvršili dominantan kulturni i verski uticaj na Latine/Rimljane, da su predali i pismo… Etrurska kultura je u temelju rimske civilizacije. Mitološka slika Etruraca i Grka ima istu kulturno-istorijsku osnovu.
Hetitsko carstvo trajalo je do jedanaestog veka pre nove ere. Nastajalo je, otprilike, od četvrtog milenijuma pre nove ere. Hetiti su narod indoevropskog porekla, hetitski jezik je indoevropski jezik. Ne zna se da li su Hetiti u Malu Aziju došli preko Balkana ili Kavkaza. U jednom trenutku su bili moćnija sila od Egipta. To nisu bili u odnosu na narode sa Balkana. Imali su državu i vojsku milenijum pre pojave Grčke i Rima.
Vinčanska civilizacija je zauzimala prostor od Skoplja do Budimpešte, od Sofijskog polja do reke Bosne i Crne Gore. Postoji u periodu od šestog milenijuma do trećeg milenijuma pre nove ere (5 300-3 500 g.p.n.e.). Vinčanci su, možda, imali i svoje pismo. Razvijali su se kao autohtona balkanska kultura na temeljima neolitske Starčevačke kulture i mezolitske kulture Lepenskog vira. Imali su razvijenu metalurgiju i rudarstvo. Arheolog Miljana Radivojević je putem svog magistarskog rada rađenog u Londonu dokazala da je metalurgija nastala na Balkanu (rad je priznat na najvećem svetskom skupu arheologa u Vankuveru ove godine). Vinčanci su poznavali i brojeve, što ne čudi jer u arhitekturi Lepenskog vira ima matematike (9 000 g.p.n.e. na ovamo). Vinča je bila kulturno i civilizacijski najrazvijenija civilizacija te epohe.
U poslednjih četiri hiljade godina na prostoru od Male Azije preko Balkana i Podunavlja do Apenina i Alpa živeli su: Etrurci, Hetiti, Pelasti, Heleni (Dorani, Jonjani i Eolci), Galati, Trojanci, Veneti, Iliri, Skiti, Sarmati, Makedonci, Tračani, Mezeji, Geti, Tribali, Reti, Histri, Liguri, Sardi, Sabinjani, Oski, Japigi, Mesapi, Kelti, Panoni, Mezi, Dardanci, Dačani, Peonci, Italici, Jazi, Skordisci, Singini, Panoni, Mezi, Rimljani, Anti, Goti… do današnjih Slovenaca, Hrvata, Srba, Bošnjaka, Albanaca, Bugara, Rumuna, Vlaha, Roma, Makedonaca, Grka, Turaka, Mađara… U suštini, na Balkanu dominiraju Sloveni, Grci i Rumuni (Romani). U poslednjih hiljadu godina na Balkan su se doselili Turci i Tatari (ugrofinska plemena i albanska plemena, dok su Bugari sada Sloveni).
Za Pelaste se pretpostavlja da su starosedeoci na prostoru Grčke. Oni su se utopili u helenska plemena koja su došla sa severe, najmanje sa Podunavlja. Jedno od Helenskih plemena zvalo se Dorani. Ime su dobili po Doru, sinu Helena, unuku Deukalijona, praunuku Prometeja (postojao je i prorok Helen, sin Prijama i Hekabe, vladara Iliona, saborac Hektora). Deukalion je jedini preživeo potop koji izazvao Zevs i tako spasao ljudski život. Po drugoj legendi od Deukaliona je nastao muški rod, od njegove supruge Pire je nastao ženski rod. Sve ove legende nastaju mnogo pre nego što je počet jevrejski Stari zavet da se piše. Zevs je bio bog pelaškog plemena i imao je u Epiru, u Dodoni, svoje proročište. U Delfima se javljao preko Apolona (Apolona nalazimo i u Panoniji). Vekovima kasnije, Orfici (ime dobili po tračkom pesniku Orfeju) u grčki život uvode kajanje i askezu, pevaju himne Zevsu… Heleni Makedonce, Ilire i Tračane smatraju varvarima. Aleksandar Makedonski, Makedonac, uz pomoć Ilira i Tračana helenizuje Aziju i severnu Afriku. Vekovima su u Grčku stizali darovi koji su Grke radovali, iz prapostojbine, (mitske) Hiperboreje.
Arheološko nalazište Kale kod Bujanovca na jugu Srbije datira iz dvanaestog veka pre nove ere. U ovom gradu se luksuzno živelo od četvrtog veka pre nove ere do drugog veka nove ere. To je najjužnija tačka u kojoj je zabeleženo prisustvo Kelta iz doba Filipa Makedonskog. Kočanska kotlina i ikone iz Vinice u Makedoniji pokazuju visok umetnički i religiozni nivo koji su posedovali ljudi koji su širili hrišćanstvo u četvrtom veku nove ere. Ova dva nalazišta obuhvataju prostor u kome su rođeni Aleksandar Makedonski i Konstantin Veliki. Tu se gradi Justinijana Prima kasnije. Vidimo da je život bio dinamičan, bogat i kulturno veoma sadržajan u ovih deset vekova. Posle dolazi hiljadugodište vizantijske civilizacije, pa vreme slovenske i turske (islamske) civilizacije, pa srednjeevropske civilizacije (austrougarski uticaji), do naših dana kada se na sve ovo mogu dodati uticaji koje proizvodi globalizacija. Može se reći da se na ovom prostoru život neprekidno razvija već više od dvanaest hiljada godina (u Dalekoj Aziji su opstala sećanja na dolazak Arijevaca od dve hiljadite godine pre nove ere). Argonauti su plovili Dunavom i Savom. Skordiski savez trajao je od trećeg veka do prvog veka pre nove ere. U periodu Dioklecijana, Galerija, Kostantina, i Justinijana ’’srce Rima’’ su bile Ilirija, Mezija, Dacija i Dardanija. Na Balkanu je rođeno 30 rimskih imperatora. Od toga 17 na prostoru Srbije. Najpoznatiji gladijator Rima je poreklom iz Mezije. Predvodnik najveće bune robova u istoriji Rima rođen je kao slobodni Tračanin oko 120. godine pre nove ere. U 19. i 20. veku Balkan je svetu podario Nikolu Teslu, Nikosa Kazancakisa, Rudolfa Štajnera, Eneža Joneska i mnoge druge velikane. Slovenski kalendar je za više od hiljadu godina stariji od jevrejskog kalendara. Sada je 7 516. godina po slovenskom kalendaru (na Atosu je nekada bilo svetilište Apolona, u početku su se u Svetoj Gori koristila stara skitska monaška pravila).
Kako su Sloveni za par stotina godina koliko su postojali na istorijskoj sceni uspeli da zauzmu najveća prostranstva Evrope i postanu najmnogoljudniji narod Evrope? Kako su Sloveni tako brzo postali dominantno stanovništvo na Balkanu koje odmah opseda Solun i Carigrad, gradi naselje u podnožju Olimpa, Sloven postaje patrijarh u Carigradu, a Ćirilo i Metodije tako brzo i efikasno opismenjuju (novo pismo ili neka reforma postojećeg?) Slovene? Kako su tako brzo nestali toliki narodi koji su hiljadama godina naseljavali Balkan? Šta je narod do Francuske revolucije, a šta nacija posle Francuske revolucije? Kako se hrišćanstvo tako brzo širilo na Balkanu od samog početka?
Šta bi bili, kada bi se u budućnosti profilisali kao narod, Dalmatinci ili Sandžaklije? Kako bi objasnili poreklo svog jezika? Kako je nastao engleski jezik? Poreklo Slovena se, danas sve više, vezuje za Venete, kao i poreklo slovenskog jezika. Ili su Veneti Sloveni?
Nekada se verovalo da poreklo svastike vodi iz Indije, danas se zna da svastika vodi poreklo (najmanje) iz Vinče. Mi ne znamo gde je Troja i da li je uopšte postojala. Za sada se veruje da je nađena u Maloj Aziji, ali pravo ime Troje je Ilion, koji je po legendi osnovao kralj Dardan, a Dardanija nije u Maloj Aziji. Za Trojanski rat se pretpostavlja da se dogodio između trećeg i prvog milenijuma pre nove ere. Helenska civilizacija nastaje od 1200 godine pre nove ere. Tada nestaje Kritska civilizacija. Poreklo Krićana nije utvrđeno. To je bila razvijena civilizacija u drugom milenijumu stare ere. U Homerovim spisima se kaže da su Heleni ratovali protiv Trojanaca. U 20. veku u holivudskim filmovima Spartanci ratuju protiv Trojanaca.
Krajem drugog milenijuma pre nove ere u Palestinu upadaju jevrejska plemena. Ta oblast je bila naseljena Hanancima i Huritima. Od dvanaestog veka pre nove ere tu oblast naseljavaju Filistinci, ’’pomorski narod’’, po kojima su Grci tu zemlju nazvali Palestina. Tu su živeli i Feničani, koje su Grci zvali Filistejci (a koji su sebe zvali Sidonci, po gradu Sidonu), mogući praoci današnjih Palestinaca, koji su, navodno, alfabetsko pismo preneli Grcima. Nastanak jevrejske države i nacije ide od dvanaestog veka pre nove ere do danas.
Egipatska civilizacija je trajala od četvrtog milenijuma, ali se Egipat kao država etablira u drugom milenijumu pre nove ere. Mesopotamija, odnosno, Sumerija, nastaje od četvrtog milenijuma pre nove ere. Istorija kineske civilizacije ide od trećeg milenijuma pre nove ere. Iran znači – zemlja Arijevaca. Arijevci su ovu teritoriju naselili u drugom milenijumu pre nove ere.
јул 19, 2008 у 3:23 pm |
MARIN SA KOZARE I MARIN SA SICILIJE:
http://www.politika.co.yu/rubrike/ostali-komentari/Svet-je-mali-zar-ne.lt.html
август 6, 2008 у 8:30 am |
DANAS, 06.08.2008.
LIČNI STAV
Za ulazak u Evropu neophodna „gramatika evropske kulture“
Mit sprečava traganje za istinom
Dr Zoran Stokić
Do suštinskog napretka Srbije u sferi politike i ekonomije uopšte ne može doći bez prethodnog suštinskog skoka u intelektualnom razvoju nas, Srba. Intelektualni plan je osnova i preduslov napretka u svim drugim ravnima društva. S druge strane, operativne sposobnosti svakog od nas ponaosob zavise istovremeno i od našeg „čulnog opažanja“ i „mišljenja“. Čula i um služe se šemama i modelima koji su determinisani – kako fiziološkim i psihološkim tako i sociološkim i kulturnim faktorima! Stalno moramo imati na umu da su naše operativne sposobnosti, jednako kao i naša politika i ekonomija, značajan deo i logički izraz jednog kulturno-istorijskog procesa, tj. jedne „gramatike kulture“. Fenomen „kulture“ je višedimenzionalan i, grubo govoreći, on pored materijalnih predmeta, koje svako lako zapaža (odeća, nameštaj, ishrana, umetnička dela…), a koji, zapravo, čine njegove sekundarne elemente, sadrži u sebi i elemente koji, nažalost, za većinu ljudi ostaju trajno nevidljivi – elemente „gramatike kulture“ (kao što su pogled na svet, vrednosti, pravila, društvene strukture poput institucija i tsl.). To su upravo njegovi dominantni, primarni elementi.
Dok životinje nasleđuju određene obrasce čulne svesti (jer automatski pokreću izvesne tipove akcija), ljudi moraju naučiti da grade sve svoje obrasce svesti na osnovu sopstvenog iskustva! Zato je ljudska evolucija uslovljena kako biološkim tako i faktorima kulture. Kad je jednom počela, kulturna revolucija se razvijala najmanje 100 puta brže od biološke evolucije. Kultura tako najviše i neposredno određuje ljudsko ponašanje, ona je taj prenosnik naših naučenih ponašanja, osećanja, mišljenja i delovanja, pa samim tim presudno određuje i granice naše sposobnosti preživljavanja i opstanka! Proces kalibracije naših čula nije kao kod životinja, znači, više bio uslovljen samo biološkim faktorima, nego i kulturnim – našim „znanjem“, na primer, našom sposobnošću učenja! Promene u svojoj okolini čovek prati preko stimulacija unutar svojih čulnih receptora. Kroz procese percepcije skupovi čulnih utisaka se transponuju u ideje. Ali, da bismo „videli“ ili „čuli“, čak i u kognitivnom procesu koristimo se „šemama“. Te su „šeme“ proizvod učenja u procesu kulturne evolucije. Kao pojedinci mi smo, prema tome, uslovljeni „gramatikom kulture“ u kojoj smo stasavali, i to ne samo na „vrhu“ (kada je u pitanju naša racionalnost), već i na „dnu“ (kada su u pitanju naša čula).
Govoreći o Grcima, Isokrat je svojevremeno zapazio: „Naziv Grci više ne znači jedinstvo krvi, nego intelektualno svojstvo, tako da se danas pre nazivaju Grcima oni koji učestvuju u našoj kulturi negoli oni koji vuku zajedničko poreklo s nama“; za nas ovo zapažanje ni dan-danas ne gubi ništa od svoje aktuelnosti. Biti danas u Evropi ne znači ništa drugo nego posedovati „gramatiku evropske kulture“, čiju esenciju čini „epistemološki optimizam“, koji uči ljude da budu aktivni subjekti i da svakodnevnim problemima (isto kao i kosmološkim) pristupaju sa sumnjom. To je „optimizam“ koji ih podstiče da kritički tragaju za istinom, te da veruju da, u principu, mogu doći do istine i znanja; tu se veruje da se uz pomoć demokratske procedure može stići do slobode.
Međutim, u Evropu ne može stići država zaglibljena u „gramatiku birokratske kulture“ (karakterističnu za Persiju, Egipat, Vizantiju, Osmansko carstvo, kao i fašističke ili komunističke države), jer je u njenom jezgru „epistemološki pesimizam“ – koji toliko relativizuje stvari da je moguće da jedno tvrđenje bude uzeto i za tačno i za pogrešno. To je „pesimizam“ koji oko sebe širi verovanje da čovek pomoću svojih čula i razuma ne može doći do istine, već da se za istinu uvek mora obratiti nekom autoritetu u birokratizovanim institucijama države (gde ga, na primer, sveštenik uči da je „bog dao čoveku večnu istinu jednom i zauvek“!). Tu, gde se tvrdi da je „pod kapom nebeskom uvek sve isto“, prirodno nema ni radoznalosti ni sumnje; tu, gde se racionalizam i empirija smatraju „samoubistvom razuma“, buja „mistička intuicija“ i množe se antropomorfne šeme sudbine. Čovek iznikao na kulturi mita i religije ne samo da nije u stanju da se koristi intelektualnim instrumentima evropskih naučnih društava nego isto tako ni svojim čulno-perceptivnim priborom više ne može adekvatno da dešifruje ni samu sredinu u kojoj živi.
август 7, 2008 у 7:27 am |
DANAS, 07.08.2008.
Značajno otkriće na Caričinom gradu
Prva staklara na Balkanu?
Proteklih dana, posle istraživanja dela kompleksa jugoistočne ugaone kule na arheološkom lokalitetu Caričin grad kod Leskovca, otkriveni su ostaci za koje se veruje da su zapravo tragovi radionice u kojoj se izrađivalo staklo. Otkriće je izuzetno vredno pažnje, jer je godinama vladalo mišljenje da je primarna proizvodnja stakla rađena u Egiptu i Siriji, odnosno Palestini. Ako dosadašnja saznanja budu potvrđena, Caričin grad će biti mesto jedine radionice te vrste u Ilirijumu, odnosno na prostorima Balkanskog poluostrva.
Profesor Vujadin Ivanišević, naučni savetnik Arheološkog instituta iz Beograda, zaslužan za brojna saznanja o Caričinom gradu, ipak je oprezan u oceni jer smatra da treba sačekati detaljnu analizu prikupljenih uzoraka, a tek tada će biti saopšteno da li je zaista reč o otkriću koje će u mnogome promeniti brojne istorijske ocene o Caričinom gradu, ali i proizvodnji stakla. Analiza je poverena muzeju u Majncu, ali se zna da je radionica uništena u šestom veku, nema pravih tragova, ali postoje ostaci peći, opeke i stakla i jedna livačka posuda.
Iz leskovačkog Narodnog muzeja, najznačajnije kulturne instutucije u gradu na Veternici, najavljuju nova, opsežna istraživanja Caričinog grada. Iako je prošao skoro vek organizovanog istraživanja mesta gde se nalaze ostaci jednog od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti južne Srbije, na teritoriji Jablaničkog okruga, 28 klometara zapadno od Leskovca, odnosno sedam kilometara severozapadno od Lebana, njegova tajna do kraja nije otkrivena.
Ove godine će istraživanje Caričinog grada trajati do kraja septembra. Na čišćenju ovog prostora angažovan je veliki broj meštana, dok je stručni nadzor poveren stručnjacima iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, Građevinskom fakultetu iz Beograda, leskovačkom Zavičajnom muzeju i drugim uglednim institucijama.
D. Kocić
август 8, 2008 у 9:06 am |
Zagrebacka mumija>
http://hr.wikipedia.org/wiki/Zagreba%C4%8Dka_mumija
Mamut iz Kikinde>
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-23-08-2007/mamut-u-prirodnoj-velicini
март 26, 2009 у 1:18 am |
Предувод увода романа који је написао мој побратим
гласи:
„Праотац и родоначелник свих Словена звове се Змијан Размесловац, од Рода Зовдивијана. У та времена, није било народа, већ је био само један Род, род људи који су се међу собом споразумевали без сумње. Сусретање Рода одржавало се беседништвом представника разних Племена, а то место где су се они таквима уважавали и проглашавали, зове се и данас Сабор. Сабраћом са Сабора, оних који се Завета најдуже држе, данас називамо народ Срба.“
Надам се да сам те утешио:)
мај 22, 2009 у 8:06 pm |
Кад се племена помешају
Просечан Србин је 30 одсто словенског порекла, 21 одсто илирског, 18 одсто тевтонског, 14 келтског, девет одсто феничанског, али и да шест одсто порекла вуче од хеленских народа. У Србе је уграђено и око два одсто викиншке крви
Швајцарски институт за генетику Игенеа могао би задати приличан ударац свима онима који су се, колико до јуче, клели у чистоту нација којима припадају, или, пак, додатно распалити страсти у људи, који су, позивајући се на хиљаде година историје, прионули на грађевинске радове у жељи да генерацијама које долазе у аманет оставе здања која су преци, заузети историјским превирањима, некако заборавили да изграде. Или су их можда и сазидали, па су их, у вековима који су протекли, порушили суседни народи, који се, такође, позивају на романсиране историје, а које тумаче једнако романтично, или пак у складу са тренутним политичким приликама, расположени историчари. Швајцарци, који су се у истраживању користили камионом стручне литературе и тестовима у чију се скоро стопроцентну сигурност куну, тврде да немају на најмању жељу да се, на било који начин, баве политиком, већ су, ето, покушали да порекло садашњих балканских, али и осталих европских народа подведу под научни контекст И, макар угрубо, одреде им порекло. Уз ограду да је генетски профил неких древних, староседелачких племена немогуће издвојити, иако је њихово постојање научно чврсто доказано.
На Балкану истраживање порекла није се показало великим проблемом, те су швајцарски стручњаци, уз анализу материјала са терена и омањег камиона стручне литературе, дошли до закључка да је просечан Србин, рецимо, 30 одсто словенског порекла, 21 одсто илирског, 18 одсто тевтонског, 14 келтског, девет одсто феничанског, али и да шест одсто порекла вуче од хеленских народа. Узгред, у Србе је, пучки речено, уграђено и око два одсто викиншке крви. С обзиром на то да је истраживање почело у време док су Срби и Црногорци чинили заједничку државу, заједнички је испитивано и њихово порекло, а у генетски профил је укључено и становништво Косова.
“На свакој особи, појединачно, лежи одлука жели ли да сазна више о својим прецима. Расне теорије националсоцијализма и прогон различитих група током историје претворили су порекло и наслеђе у тешка питања. Може се стећи утисак да оваква истраживања воде неминовно изолацији одређених група. Могуће је, пак, да ће резултат бити управо супротан”, рекла је за НИН извршна директорка Игенеа Имна Пазос.
“Анализирали смо генетска племена, а не политичка или историјска племена, која се генетски могу разликовати. Изузетно је важно направити разлику између генетике, историје или антропологије. Све те научне гране могу имати узајамне користи, али се генетиком не могу потврдити све теорије. Бројке до којих смо дошли представљају просек свих студија упоређен за узорцима које смо прикупили”, објаснила је Имна Пазос.
Према њеним речима, припадници исте хаплогрупе нипошто нису живели у потпуној изолацији, већ су се мешали са осталим групама и изродили бројне потомке. Управо због тога, не искључује се да особе исте крвне линије, генетски, припадају различитим хаплогрупама. Хаплогрупа, суштински, идентификује корене које вучемо из древних времена.
Даљом анализом резултата швајцарских генетичара, тако, може се доћи до закључка да су Албанци, без Косова, чији се квазиисторичари деценијама расипају разноликим доказима чистоте свог илирског порекла, у једнакој мери Илири, колико су и становници Србије Словени. Осим трећине илирског, њихов профил носи петину словенског, 18 одсто трачанског, 15 феничанског, 14 одсто хеленског и, како се чини, незаобилазних два одсто викиншког порекла. Или, како би циници протумачили, расправа о древном праву на битисање могла би се водити не између Срба и Албанаца, него између њихових најбољих трећина. Или тек нешто мало мање од тога.
Суштински, резултат истраживања Игенее не представља “генетски код” народа већ генетски профил, с тим да је за неке народе, попут Јевреја, рецимо, лакше доћи до резултата јер се истраживања обављају са материјалом добијеним од живих људи, за разлику од читаве масе древних племена, попут рецимо Илира, за које се анализирају археолошки налази, попут зуба или костију. Код келтских или германских племена, резултат је могуће добити комбинацијом обе методе, при чему је та два профила, из низа разлога, дуго било немогуће научно раздвојити, све док није начињен профил Келта на основу материјала добијеног од људи галског порекла, па је, у каснијем развоју истраживања, сав преостали и унеколико различит материјал, једноставно постављен на полицу која припада Германима, односно Тевтонцима.
Древне народе, према дефиницији коју је користила Игенеа, представља група дефинисана не само посебним језиком, културом и историјом, већ и ДНК профилом, попут Келта, Германа, Илира, Словена, Викинга, Арапа, Бербера, Персијанаца, Хуна, Вандала, угрофинских народа.
Нешто северније од Срба и Албанаца, међу Словенцима, на које се, историјски, гледа као на словенски народ, “генетски профил” напросто је пун тевтонских трагова, чији су преци у садашњим држављанима Европске уније оставили око 35 одсто генетског материјала, односно петнаестак одсто више него Илири и Словени. Феничани су допринели са 17, а Јевреји и, на опште изненађење, Вандали са пет, односно три одсто материјала.
Како је објаснила Ирна Пазос, ДНК генеалошки тестови показују хаплогрупу, односно древна премена којима су преци припадали и, суштински, регионе из којих су, пре четрдесетак или више, генерација дошли. Анализе за народе начињене су као предложак за комерцијални део читавог пројекта, који омогућава да се за пар стотина евра реконструише порекло са очеве и мајчине стране, све негде до 10. или 11. века. Довољно.
Игенеа је, током истраживања, користила неких 400 научних радова, објављиваних у водећим светским специјализованим часописима, али су коначни резултати засновани углавном на налазима неких 250, јер је код преосталих узорак био превише мали да би се могао узети као релевантан, или су, пак, методи били упитне вредности.
“Важно је да се разјасни да се овде не ради о генима, на пример словенском гену, већ о профилима. Постоје одређене вредности које су чешће код неких народа него код племена. Те разлике нам омогућавају да генетски разликујемо племена”, рекла је Пазосова.
Стручњаци Игенее себе сматрају водећом европском компанијом на пољу ДНК генеалогије, при чему се срж истраживања ове компаније заснива на анализама порекла европских народа, уз поређење са историјским, антрополошким и археолошким изворима и најновијим сазнањима из генетике. Суштина истраживања је покушај да се дође до спознаје који су све древни народи оставили траг у Европи и чије корене данашњи Европљани носе.
Резултатима операције „вађења корења“, како се чини, најзадовољнији могли би бити новопробуђени потомци Александра Македонског. Чију је машту, последњих месеци, распалила владајућа ВМРО-ДПНМЕ градњом читаве серије реплика античких грађевина, смишљених делимично да би се узрујали суседи Грци, али и разводнила пробугарашка реторика, која је, претходно, одликовала идентитет те странке. Дакле, двадесет и кусур метара високи Александар на опаком Букефалу се у центру Скопља не гради без благе везе, како су скептици спочитавали премијеру Николи Грујевском, већ из очигледних научних побуда, пошто венама становника те државе тече 30 одсто крви античких Македонаца, за којима следе Тевтонци са 20, Хелени и Словени са по 15, те Хуни и Феничани са по пет одсто доприноса.
Осим древних Македонаца, остали неће добити споменике, пре свега, како се чини, јер би, зарад славе Тевтонаца, било претерано компликовано градити реплику чувеног замка Малборк или реконструкцију битке код Чудског језера, коју су Тевтонци ионако изгубили. А, узгред, није реч о славном реду јерусалимских витезова, него називу под који се подводе, генерално, сва германска племена.
У слоган “Сви смо ми Александар Македонски”, додуше мање него њихови северни суседи, уклапају се и Грци, који пет одсто генетског профила дугују потомцима славног освајача. У њима преовладава хеленско порекло, 35 одсто, феничански и словенски корени заступљени су са по 20 одсто, док су Тевтонци и Илири на равне части поделили преосталу петину утицаја.
“Истовремено, хаплогрупе нам показују на који су начин одређене групе мигрирале по планети, а њима се може дефинисати и становништво одређених географских региона. Хаплогупе су, суштински, групе хаплотипова, који се идентификују специфичним позицијама хромозома. У генетици ипсилон хромозом се користи како би се истражиле хаплогрупе са очеве стране, и митокондријал ДНК како би се исто учинило и са мајчине страна”, објаснила је Имна Пазос.
На основу тестова може се одредити да ли особа припада одређеној групи предака, или хаплогрупи. Да не буде забуне, хаплогупе не играју обавезно важну улогу са генеалошког становишта, али су потенцијално интересантне са антрополошког становишта. Оваквим анализама могу се пратити гранања хаплогрупа или подгрупа још од нашег афричког порекла и открити занимљиве ствари о миграцијама наших давних предака. Игенеа тврди да њихови, комбиновани, методи анализе дају резултате којима се може веровати у 99 одсто случајева.
То нимало неће развеселити следбенике „повијесне збиљности“, каквом је, показујући ћуп на којем су исцртана шаховска поља, својевремено, махао покојни Фрањо Туђман доказујући како Хрвати, за разлику од до тада општеприхваћеног схватања нису дошли на Балкан из Панонске низије, већ директно из древног Ирана. Е, па како су утврдили стручњаци из Швајцарске, нису, јер чак 34 одсто генетског профила дугују Илирима, 20 Словенима, 18 Келтима, 12 Тевтонцима, те по осам Феничанима и Хеленима. Од Персијанаца, нажалост, ни трага ни гласа. Само ћуп.
Једнако лоше прошла је и прича о Мујином млађем брату Кеопсу, који је, у нетом откривеној мистерији, грађевинске мајсторије савладао у околини Високог, па се, вазда немирног духа, преселио у Египат и саградио чувену пирамиду. Босанци, који за потребе истраживања нису били подељени на Бошњаке, Србе и Хрвате, већ су тестирани, народски речено, џумле, највећим делом, односно око 40 одсто потичу од Илира, 20 одсто њиховог профила носи тевтонске карактеристике, док су Келти и Словени заступљени једнако, са по 15 одсто генетског материјала. Ту су, наравно, и већ незаобилазни Трачани и Хуни са четири, односно шест одсто.
Игенеа овакве налазе описује као мост између историјских истраживања и генетике и покушава да предности обе гране искористи на интердисциплинаран начин, како би се дошло до нових сазнања о пореклу. Суштински, комбинација две дисциплине омогућава да се теорије историчара провере генетским истраживањима.
Истовремено, на овај начин могуће је средити хаплогрупе првих етничких група из древних времена, чак иако се термин етничке групе не односи на скуп културних достигнућа, идентитета, региона у коме живе, и историје. На тај начин, истраживањем се одређује пре сродност међу припадницима те групе него етничка припадност.
Становници Бугарске, тако, чије се порекло уопштено тумачи као словенско, свега један одсто мање од половине генетског профила дугују Трачанима, по 15 одсто Словенима и Хеленима, античким Македонцима 11 и Феничанима осам одсто.
Слично изненађење представљају и Мађари, који су током школовања генерација и генерација представљани као угрофински народ, у ствари генетски профил највећим делом дугују Словенима, па тек онда Тевтонцима, Јеврејима и Феничанима.
Најшароликију мешавину народа, према истраживањима Игенее, представљају становници Турске чији генетски профил чини чак девет народа, односно Турци, Феничани, Бербери, Хелени, Тевтонци, Словени, Арапи, Илири Јевреји. Руси су најсловенскији народ, док становништво Немачке, због чије су чистоте падали милиони глава, највећим делом чине Келти, 45 одсто, Тевтонци 25, Словени 20 и Јевреји 10 одсто.
„Наша усредсређеност на порекло европских народа је тим узбудљивија, јер Стари свет обилује историјским богатствима која премашују било који други део света, а технике којима располажемо откривају колико су међусобно повезани различити становници Европе… и у којој мери важећа правоверност о пореклу нација мора бити промењена”, закључила је директорка швајцарског института.
Раде Мароевић
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=44306
децембар 2, 2009 у 6:07 pm |
A Lost European Culture, Pulled From Obscurity
By JOHN NOBLE WILFORD
Published: November 30, 2009
Before the glory that was Greece and Rome, even before the first cities of Mesopotamia or temples along the Nile, there lived in the Lower Danube Valley and the Balkan foothills people who were ahead of their time in art, technology and long-distance trade.
The striking designs of their pottery speak of the refinement of the culture’s visual language. Until recent discoveries, the most intriguing artifacts were the ubiquitous terracotta “goddess” figurines, originally interpreted as evidence of the spiritual and political power of women in society.
New research, archaeologists and historians say, has broadened understanding of this long overlooked culture, which seemed to have approached the threshold of “civilization” status. Writing had yet to be invented, and so no one knows what the people called themselves. To some scholars, the people and the region are simply Old Europe.
The little-known culture is being rescued from obscurity in an exhibition, “The Lost World of Old Europe: the Danube Valley, 5000-3500 B.C.,” which opened last month at the Institute for the Study of the Ancient World at New York University. More than 250 artifacts from museums in Bulgaria, Moldova and Romania are on display for the first time in the United States. The show will run through April 25.
At its peak, around 4500 B.C., said David W. Anthony, the exhibition’s guest curator, “Old Europe was among the most sophisticated and technologically advanced places in the world” and was developing “many of the political, technological and ideological signs of civilization.”
Dr. Anthony is a professor of anthropology at Hartwick College in Oneonta, N.Y., and author of “The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World.” Historians suggest that the arrival in southeastern Europe of people from the steppes may have contributed to the collapse of the Old Europe culture by 3500 B.C.
At the exhibition preview, Roger S. Bagnall, director of the institute, confessed that until now “a great many archaeologists had not heard of these Old Europe cultures.” Admiring the colorful ceramics, Dr. Bagnall, a specialist in Egyptian archaeology, remarked that at the time “Egyptians were certainly not making pottery like this.”
A show catalog, published by Princeton University Press, is the first compendium in English of research on Old Europe discoveries. The book, edited by Dr. Anthony, with Jennifer Y. Chi, the institute’s associate director for exhibitions, includes essays by experts from Britain, France, Germany, the United States and the countries where the culture existed.
Dr. Chi said the exhibition reflected the institute’s interest in studying the relationships of well-known cultures and the “underappreciated ones.”
Although excavations over the last century uncovered traces of ancient settlements and the goddess figurines, it was not until local archaeologists in 1972 discovered a large fifth-millennium B.C. cemetery at Varna, Bulgaria, that they began to suspect these were not poor people living in unstructured egalitarian societies. Even then, confined in cold war isolation behind the Iron Curtain, Bulgarians and Romanians were unable to spread their knowledge to the West.
The story now emerging is of pioneer farmers after about 6200 B.C. moving north into Old Europe from Greece and Macedonia, bringing wheat and barley seeds and domesticated cattle and sheep. They established colonies along the Black Sea and in the river plains and hills, and these evolved into related but somewhat distinct cultures, archaeologists have learned. The settlements maintained close contact through networks of trade in copper and gold and also shared patterns of ceramics.
The Spondylus shell from the Aegean Sea was a special item of trade. Perhaps the shells, used in pendants and bracelets, were symbols of their Aegean ancestors. Other scholars view such long-distance acquisitions as being motivated in part by ideology in which goods are not commodities in the modern sense but rather “valuables,” symbols of status and recognition.
Noting the diffusion of these shells at this time, Michel Louis Seferiades, an anthropologist at the National Center for Scientific Research in France, suspects “the objects were part of a halo of mysteries, an ensemble of beliefs and myths.”
Rumyana Kostadinova Ivanova and Marius Amarie
LIVING SPACE Artifacts from the Lower Danube Valley and the Balkan foothills are presented in an exhibition, “The Lost World of Old Europe,” at New York University’s Institute for the Study of the Ancient World. More Photos »
Multimedia
Graphic
Flirting With Civilization
Slide Show
Artifacts From Old Europe
Science Times
RSS Feed
Get Science News From The New York Times »
Enlarge This Image
Marius Amarie
WOMEN IN SOCIETY A fired clay Cucuteni figurine, from 4050-3900 B.C. More Photos >
For 1,500 years, starting earlier than 5000 B.C., they farmed and built sizable towns, a few with as many as 2,000 dwellings. They mastered large-scale copper smelting, the new technology of the age. Their graves held an impressive array of exquisite headdresses and necklaces and, in one cemetery, the earliest major assemblage of gold artifacts to be found anywhere in the world.
http://www.nytimes.com/2009/12/01/science/01arch.html?_r=3&pagewanted=1&emc=eta1