Političke oligarhije kapilarno šire koruptivni sistem po celom društvu
Korupcija razara podmuklo
Lični stav
Autor: Pavle Radić
Sistemska korupcija razjeda Srbiju. Njeni simptomi vidljivi su u svim segmentima života. Kolike su metastaze njene nevidljive razuđenosti, može se samo slutiti. Male i bezazlene svakako nisu. Poput dijabetesa, korupcija podmuklo razara društveni organizam, slabi institucije i dezavuiše moralni poredak. U društvima u kojima je korupcija metastazirala, demokratija je svedena na praznu formu, privid.
Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.
Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.
Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.
Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.
Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.
Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.
Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.
Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.
Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.
Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.
Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.
Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.
Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.
Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.
Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/korupcija_razara_podmuklo.46.html?news_id=146570
Црна књига комунизма
Сваке вечери на телевизији се приказује ријалити шоу који се одвија под знамењем црвене звезде петокраке. Разлози и мотиви за употребу могу бити различити: од симпатија организатора за титоистичку идеју, преко кемп третмана једног симбола из прошлости, до просте асоцијације на бившу Југославију као на целовит простор на коме се организатори боре за гледаност. Можемо ли да замислимо како неко исти шоу приказује са симболом свастике?
Недавно сам, такође, на улицама Београда имао прилике да видим како се један уважени режисер шета са великом торбом на којој је преко целе дужине исликана огромна црвена петокрака. Петокрака се могла видети и током такозваних антифашистичких протеста. Њу, такође, употребљавају и разне неокомунистичке организације и све бројније анархистичке иницијативе.
Док су појаве неонацистичких група и њихова употреба свастике изазвали оправдано веома жучне реакције шире јавности, поновна појава и употреба комунистичких симбола не само да није изазвала једнако противљење и осуду већ је штавише дочекана са симпатијама!? Овај несхватљив феномен резултат је жалосне чињенице да у Србији комунистички злочини никада нису адекватно расветљени и објашњени, те да злочиначка природакомунистичког покрета и његови застрашујући резултати у прошлом веку никада нису доспели до наше шире јавности.
Комунизам је, међутим, квантитативно гледано, прoизвео далеко више директних жртава него нацизам. Док се резултати нацистичке влaдавине процењују на око двадeсет пет милиона жртава, свеукупни биланс комунистичког терора, репресије и прогона процењује се од шездесет до чак сто милиона мртвих (преглед различитих процена може се наћи у изванредној књизи Алана де Беноа „Нацизам и комунизам”, која се прошле године појавила код нас). У Србији, нажалост, никада није објављен најзначајнији документ о монструозној природи комунистичког покрета, волуминозна „Црна књига комунизма” Стефана Куртоа и још петорице историчара која се још 1997. појавила у Француској, затим и на многим светским језицима. Превод се, занимљиво је, већ 1999. појавио и у Љубљани и у Загребу и у Сарајеву, али не и у Београду, иако би управо српски народ требало највише да буде заинтересован за ову тематику као највећа жртва комунизма на овим просторима.
Куртоа и сарадници на преко осамсто страница сведоче о монструозности комунистичког подухвата на различитим меридијанима. Као у неком интензивном хорор филму ређају се бројке и стравични призори истребљивања читавих слојева људи, убиства милиона припадника различитих етничких група планираном глађу, систематског терора над сопственим грађанима, гулага, подстицања глобалног црвеног тероризма, страховитих обрачуна током Шпанског грађанског рата (укључујући и вешања свештеника), окупације читаве источне Европе, бруталне елиминације демократских политичких противника, слике десетина милиона жртава разних маоистичких експеримента у Азији од којих је најмонструознији такозвана Културна револуција (свеукупно око 65 милиона жртава), затим застрашујућа два милиона Пол Потових жртава у Камбоџи, дивљања комунистичких вођа у „народним” режимима Африке (Етиопија, Мозамбик, Ангола), у Латинској Америци итд.
Ми бисмо и те како имали да додамо своје поглавље: отпочињање и вођење братоубилачког рата под видом револуције, лијева скретања у Црној Гори, стравични црвени терор Удбе у јесен 1944. у западној Србији, убиства, протеривања и елиминација великог дела грађанске елите у Србији, пљачкање и отимање приватне имовине, присилни откуп, терор над сељаштвом, насилно укидање монархије, укидање демократије и партијског плурализма, Голи оток, убиства и терор међу емиграцијом, цепање Србије, конструисање нових нација цепањем српског етничког корпуса, разбијање и цепање Српске православне цркве, Устав из 1974. и разбијање српског етничког простора итд.
Због свега овога неопходно је третирати комунистичке злочине једнако као и нацистичке, а симболе и знамења оба покрета посматрати на једнак начин и једнако се односити према њима. Управо онако како је Уставни суд Савезне Републике Немачке урадио током педесетих година прошлог века: у исто време забрањене су и неонацистичка и комунистичка партија Немачке.
Залажем се за амерички модел третирања екстремистичких група који брани право на слободу мишљења, изражавања и окупљања свима, укључујући и екстремисте све док не прете директним насиљем. Али ако се овде прибегне моделу који постоји у неким континенталним земљама, који предлажу неке мање партије, невладине организације па чак и поједини министри, а то је модел забране, онда са пуно права треба захтевати да се у исто време забране и неонацистичке и неокомунистичке организације и знамења. Ако се забране само неонацисти то ће значити опасну аболицију комунизма и указати на то да у Србији стварна демократија и даље остаје далеки сан; то јест да се под видом борбе против нацизма не брани демократија већ комунистичко наслеђе.
Центар за конзервативне студије
Др Миша Ђурковић
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Crna-knjiga-komunizma.sr.html
Cvetkova pijaca
VOSTANI SERBIE
Autor: Nataša B. Odalović
Afera „Aerodrom“ bila je samo jedna u nizu tema o kojima su razgovarali Mlađan Dinkić i Boris Tadić. Taj sastanak opisan je u Politici od četvrtka ispod naslova „Tadić i Dinkić: Koalicija opstaje“. Ali, ko ih je pitao o koaliciji? Parlament – nije. Mediji – nisu. Javnost – ponajmanje.
Da li su Tadić i Dinkić tandem koji uspešno ostaje na vlasti pomoću psihološkog trika poznatog kao „dobar i loš policajac“, ili je Tadić, kao i svako ko je s Dinkićem vladao, u jednom trenutku bio prinuđen da izgovori čuvenu repliku: „Pa, ovaj čovek je stvarno neuništiv“(Ko to tamo peva), i zadivljen zaogrne Dinkićeva leđa koalicionim ćebetom spasa?
Podsećamo, nakon višenedeljne krimi-priče o Krištu i basnoslovnim državnim novcima koje je taj Dinkićev direktorski kadar otuđio; nakon Dinkićeve izjave da će Krišto da vrati pare al’ neće da ga smenjuje „jer je vrsni menadžer“; nakon pouzdanih informacija iz Tadićevog kabineta kako je predsednik Tadić zapanjen drskošću Krištove izjave o tome da vraća pare al’ ne da ostavku, te mu poručio nešto u stilu: „More, vraćaj pare i daj ostavku“; nakon naknadne izjave Dinkića o tome da naravno da neće da štiti Krišta ako je kriv, nakon čega nesrećni Krišto prema tvrdnjama očevidaca nestaje bez kaputa i gubi mu se svaki trag (neki tvrde da je otputovao iz Srbije); nakon što se čitava parlamentarna opozicija ujedinila oko ovog slučaja; nakon što je dobar deo javnosti iako stotinu puta prevaren, još jednom sa nadom upro pogled u predsednika Srbije i svu tu opoziciju: LDP, DSS, SRS, SNS plus Batić, da ova afera ne može i ne sme da se završi ostavkom mladog menadžera, već otkrivanjem i zbrinjavanjem krupnijih zverki i Krištovih nalogodavaca; nakon svega toga, dobili smo uveravanja Tadića i Dinkića: „Koalicija opstaje!“ Dinkić zahteva da se podaci o platama kao i imena direktora 30 najvećih javnih preduzeća smesta učine dostupnim javnosti. Odlično, to je ujedno i zahtev svekolike javnosti. Razlika bi, ključna, morala biti u tome što javnost ima moralni kredibilitet da postavlja takav zahtev, dočim je kredibilitet Mlađana Dinkića da zahteva ma šta usred tolike afere, najblaže rečeno, diskutabilan. Taj zahtev, ipak, spada u nadležnost UBPOK i tužilaštva. Jer, nekako, nije po evropski – ako su ti već prsti u jednoj tegli pekmeza – da istovremeno sam vičeš: a vidi druge tegle, a vidi tuđe prste! Otmenije je pustiti nadležne organe da sami to vide i urade svoj deo posla.
Tako je to gledano iz ugla običnog posmatrača. Ali, politička stvarnost još jednom je odnela prevagu nad očiglednom stvarnošću. Tadić i Dinkićopet su završili u pozi „giv mi fajv“. Skupštinska opozicija u petak će u prazno oštriti zube, jer raspravljaju o „poverenju Vladi“. Ali sve dok „Cvetkova pijaca“ radi, Vlada ne može pasti. U tom smislu jasno je da i novinarske i poslaničke priče o „ravnoteži straha“ nisu bez osnova. Da nije tako, Tadić, dobro, formalno Cvetković, išao bi do kraja, i ponudio narodu bar rekonstrukciju kabineta. LDP je pre afere Krišto bila protiv izglasavanja nepoverenja Vladi, s vrlo ubedljivom argumentacijom da niti Srbiji u finansijskom kolapsu sada trebaju novi izbori, niti se nazire neka bolja podela karata nakon izbora. Taj stav činio se i pristojnim i principijelnim, jer nisu izbori nužno bolje rešenje za izlazak iz krize. Ali, nakon ovog slučaja, a posebno ako je tačno da i mnoga od ostalih javnih preduzeća i njihovi direktori, stranački postavljenici, ovako deru kožu narodu, a ako vidimo naposletku da vrana vrani oči ne vadi, onda makar i sa fatalnim ishodom, prevremeni izbori se nameću kao jedino iole moralno rešenje. Izbori ne bi doveli nove ljude, ali bi bar malo pročistili vazduh ili ostavili demokratsku nadu u to da i političari i stranke moraju da odgovaraju za svoje postupke. Nekako se ustalilo u mnogim medijima da se ovakve afere završavaju procenama komentatora o tome kako, na primer, izbori ovde i sada ne odgovaraju nikome. To je, doduše, tačna procena. Međutim, nije uloga javnosti i medija da pacifikuju aferaška politička dešavanja opservacijama o tome kako izbori nisu rešenje jer nikom ne odgovaraju. Takvim opservacijama mogu da se bave vlast i opozicija. Uloga medija jeste da budu u službi javnosti, da joj predoče što istinitije podatke i eventualno sugerišu koje rešenje smatraju najcelishodnijim u datim okolnostima.
Kako sada stvari stoje, Dinkić uspešno preživljava i aferu „Aerodrom“. Nezadovoljstvo građana gotovo je opipljivo. Dinkić to zna. Na osnovu ranijih iskustava, može se verovati da njegovo primirje s Tadićem ne može da bude predugo. Budući da Tadićovu šansu nije iskoristio, sledeći potez je Dinkićev. A kad Dinkić potegne, zna se, uvek obara vladu u kojoj je, i ulazi u sledeću. Dinkić je poput drvene „babuške“, one „simpa“ ruske lutke u kojoj se krije druga lutka, u drugoj treća, četvrta… Rečju, najveća enigma srpske političke scene. Čovek koji ima samo šest šoljica za kafu.
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/cvetkova_pijaca.46.html?news_id=146572
Цане „Партибрејкерс”
Ко пере туђи веш или о мртвима све најгоре
Да ли да се држим теме или да одмах кажем оно што тишти мене. Ради се о људима који су умрли, а које сам познавао ,дружио се са њима и сарађивао, и о оценама неких, о њиховим моралним квалитетима. То су људи који су се показали на муци језивих деведесетих. То је једна младост која није могла у сигурност лицемерног конформизма. Једна јадна младост која је платила пуну цену своје песме, која је дала охрабрење могућности да се мишљење и сопствена младост не морају крити. Тај животни ангажман био је више од хира, моде или куповања друштвеног статуса. За живота признати и славни, а по смрти бачени на маргину – то су људи који су позивали на разум , на објављивање љубави у свима и према свима, који су тражили нешто, а добили су ништа. Многи су говорили кроз њих , а они су говорили за све нас. Деца жељна љубави и могућности да живе од онога што јесу и што добро раде. Унапред отписани, неадаптирани, бар нису доводили туђ живот у питање, него само свој. Ова земља није имала слуха за оно што су јој певали и говорили. Њихова песма им је била једро, њихова истина је била кормило, језик им је био сидро, а живот им је био брод. Ратне олује су узбуркале море крви и разбиле их о хриди. Убило их је време као што их убија и сада непоражена малограђанштина која раскомадава њихов лик и дело и разбацује им кости.
Целог живота су о нама судиле неке комисије пуне ситних бирократа сужених погледа и увелих душа. Они одлучују о правцу и квалитету нашег нарушеног и несигурног идентитета. Последица њихове одлуке је обесхрабрење напора да може нешто да се промени набоље, за будуће генерације, које долазе на сцену живота после нас. Ти анонимуси, без елементарне уметничке образованости и ширине сагледавања ствари, одређујушта је битно, а шта не. Мудрост чами у подруму док морбидна радозналост прави некрофилни спектакл откривања посмртне истине ко је какав био за време живота. Као да је то важније од крајњег резултата, давања најбољег из себе. Како нижи дух да схвати виши него да га свуче доле себи, прилагоди, обешчасти и одбаци својим глупим образложењима.
Друштво дугује тим младим људима бар поштовање и достојанство које им није дало за време њиховог живота, а они су га имали од свих оних који су их пратили, слушали и волели. Овде није реч о идолопоклонству. Овде је реч о храбрости која се успротивила кукавичком друштву. Овде је реч о људима који су волели своју земљу више него што је она волела њих. Своју срећу делили су са свима, њихова несрећа је остала само њима. Они су били светло које је долазило из мрака, из хаоса опште друштвене несреће. Већина се крила,тајно их волела и дивила им се, а они нису имали где у својој истини. Они су ти који нису добри друштву које је својим чињењем или нечињењем дало повода њиховим слабостима да овладају њима и на крају да их убију. Младост је пуна незнања, охолости и егоизма. Живи се за моменат који може да надокнади шкртост свакидашњице, чека се на појављивање инспирације која ће заменити сву досаду и лаж сувог и крутог друштва о ком смо као млади брзо сазнали истину у односу на остале заблуделе који нису хтели ништа да знају. Плес једне младости завршио се у хаварији друштвене гадости.
Да ли је наш прљав веш важнији од блеска превазилажења сопствене слабости, тренутака досезања врхова сопствене бесмртности. Песма ће се чути увек док има оних који хоће да је чују. Живеће увек за живе људе који знају да воле.
(Овај текст је инспирисан образложењем градског секретара Нoвог Сада за именовање улица о томе зашто Улица 3А на Ветернику не може да добије име Милана Младеновића.)
Цане Партибрејкерс
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Ko-pere-tudji-vesh-ili-o-mrtvima-sve-najgore.sr.html
______________________________________________________________________________
Ја бих додао још:
”Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан…”
Ђуро Родић
Брисање историјског памћења
Нажалост, овде и даље преовладава став да ваља промовисати само оне вредности које почивају на националном романтизму и антикомунизму
Сведоци смо, кроз дужи временски период, смишљене и систематски вођене пропаганде и политичке хајке против истине о антифашистичкој НОБ – њеним вредностима и тековинама. Циљ је да се фалсификовањем и прећуткивањем умањи значај огромног доприноса народноослободилачке борбе у Југославији, посебно у Србији, велика победа антифашистичке коалиције у Другом светском рату и постепено брише из историјског памћења све оно што подсећа на тај светли период наше историје.
Публикују се памфлети, квазимемоари и фељтони, одржавају „научни” скупови и трибине које карактеришу паушалне оцене, произвољне тврдње и лажи, а, по правилу, виновници те кампање беже од крајње компромитујућих докумената о отвореној колаборацији и издаји у Другом светском рату.
У Србији су од почетка деведесетих година прошлог века до данас порушени или оскрнављени многи споменици и спомен-обележја посвећена НОБ-у. Нова демократска власт не само да није ништа учинила да се отклоне ове штетне последице Милошевићевог режима, већ се обилато укључила у тај тренд. Многе улице и институције у Београду и у градовима широм Србије остале су без имена истакнутих великана НОБ, без видно обележених датума важних догађаја из те наше часне антифашистичке прошлости. Доследно томе, избегава се достојно обележавање Дана устанка против фашистичких окупатора, Дана победе, Дана републике, датума ослобођења градова… Такав однос уклапа се у доктрину квислиншко-колаборационистичких губитника који су Дан ослобођења Београда 1944. године доживели као „окупацију”. O tempora o mores. Овде као да је дозвољено све што подразумева острашћену антикомунистичку пропаганду.
Штавише, Србија је донела Закон о изједначавању равногорских четника и партизана и Закон којим се рехабилитују сви „идеолошки” противници комуниста, иако су они били отворени противници НОБ и антифашистичке коалиције.
Губи се из вида да ликвидација „Меморијалног центра Јосип Броз Тито” има изузетно негативан одјек међу грађанима и државама бивше СФРЈ, и посебно међу Титовим поштоваоцима широм света. Зато забрињава ових дана поново актуелизована идеја да се у први план ставља резиденцијална намена неколико објеката „Меморијалног центра Јосип Броз Тито”, а потискују се историјске вредности свих објеката и експоната који се не могу одвојено посматрати нити користити.
Зар не мислите да би ђаци и студенти, младе генерације уопште, требало да знају непобитну истину да је једино антифашистичка НОБ и Србима и Србији, у тадашњој Југославији, донела огромну славу и признање, уместо подметања „истине” о два „равноправна” ослободилачка покрета, равногорско-четничког и партизанског. Нажалост, овде и даље преовладава став да ваља промовисати само оне вредности које почивају на националном романтизму и антикомунизму.
Да није тако зар би се у обраћању младим потпоручницима заборавило на НОБ у којој је Србија у оквиру Југославије учествовала, дала огроман допринос и поднела огромне жртве. Зар и тада Србија није била на „правој страни”? Зар се „вредности српског војника” завршавају Колубаром, Цером и Кајмакчаланом? Сме ли се заборавити допринос српских партизана великим победама на Неретви, Сутјесци, Београду, Сремском фронту и све до северних граница Југославије? Има ли нечег светлог и вредног из тог времена што млади официри, такође, треба да „баштине и негују”? Тиме се, у ствари, негира да је српски партизан уједно био и „српски војник”?!
Залажем се за то да се улога свих значајнијих личности и догађаји Титове епохе излажу објективној, аргументованој и научно заснованој анализи. Тако ће се ефикасније уклањати многе заблуде, недоумице и лажи. Нарочито нам је стало да се коначно утврди истина о наводно масовним злочинима до којих је дошло након ослобођења Србије, посебно у Београду, где је, како се злонамерно тврди, побијено више од 20.000 „највиђенијих Београђана”. Ово посебно истичем и због чињенице да је у Србији још много живих учесника НОБ-а, потомака погинулих и умрлих бораца, као и поштовалаца њиховог дела.
Члан Савета Друштва за истину о НОБ-у и Југославији,
потпредседник Удружења публициста Србије
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Brisanje-istorijskog-pamcenja.sr.html
Прво је питање да ли држави као власнику, а нама као пореским обвезницима, па тако и власницима државе, одговара да државном имовином управља неко ко зна посао и тражи паре за своје знање и успех или је пожељан модел управљача који своју зараду не повезује са профитом већ рецимо за четири просечне српске плате.
Усудио бих се чак да кажем да овај случај показује да је на делу нека врста прећутне завере уједињених српских партиократија које паразитирају на јавном добру и деле добит далеко од очију јавности услед одсуства било каквих критеријума за проверу ефикасности пословања јавних предузећа. Не бих смарао читаоца инвентарисањем оног што се ових дана често помиње, од слабог буџетског надзора, тек формално успостављене ревизорске службе, до општих места као што су транспарентност и слично, те све присутне демагогије на основу које се, мимо политикантства, из потпуно нејасних разлога – плате чланова управних одбора повезују са оним што народ може да прогута као туђу плату, а не са доприносом тих истих људи у унапређивању општег добра.
Сви Кришти овог друштва, осим кад су баш крали, пали су не на жељи да се нешто промени, већ сасвим обрнуто, из жеље да њима остане све исто а нама да буде још горе.
Драгољуб Жарковић
http://www.politika.rs/pogledi/Dragoljub-Zarkovic/KRISHTO-IZ-DRUGOG-UGLA.sr.html
Skrivanje imovine
komentar
Javna je tajna, kaže ekonomista Milan Prokopijević za Danas, da 20 odsto plata direktora javnih preduzeća i članova upravnih odbora ide direktno stranci koja ih je postavila na funkcije. Ukoliko je to tačno, G17 plus je samo od Bojana Krišta, većbivšeg direktora JP Aerodrom „Nikola Tesla“, mesečno prihodovala oko 2.000 evra.
U Srbiji postoje desetine javnih preduzeća, sa isto toliko direktora i po pet do deset članova UO, s primanjima u rasponu 80.000-800.000 dinara. „Reket“ na plate nije beznačajan izvor za partijske kase. Još veći novac stranke ispumpavaju iz državnih firmi koje kontrolišu ugrađivanjem u razne poslove, od nabavke kancelarijskog materijala do raznih sponzorstava. Pošto poslovanje ovih preduzeća nadgledaju organi pod direktnom Vladinom kontrolom, a nezavisna Državna revizorska institucija zahvaljujući toj istoj izvršnoj vlasti još nije počela da radi, nemoguće je ni približno ustanoviti o kolikim iznosima se radi.
Bojan Krišto više nije direktor JP Aerodrom, niti će verovatno skoro opet biti u državnoj službi. Da li će odgovornost snositi i partijski nameštenici u UO Aerodroma, koji su mu navodno odobravali bonuse i druge beneficije, još se ne zna. Ali, sa sigurnošću se može reći da neće doći pod udar zakona nijedan od oko 9.000 državnih funkcionera, od ukupno njih 13.000 koji nisu prijavili svoju imovinu.
Političari su jednoglasni u osudi Krištovog „poslovanja“. Pozivaju na sankcije – krivične, političke, moralne. Ali upravo je Narodna skupština, arena za javni linčBojana Krišta, prepuna onih koji svesno krše Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri obavljanju javnih funkcija. Političke stranke leglo su korupcije i zloupotreba javnih funkcija, a njihovo finansiranje je jedna od najvećih misterija srpskog društva.
Činjenicom da je glavni izvor korupcije u Srbiji politika može se objasniti zbog čega se u ovdašnjoj javnosti tako malo govorilo o nedavnim upozorenjima Evropske komisije. U izveštaju o napretku Srbije u procesu pridruživanja, Brisel kao glavni razlog za „ograničene rezultate u borbi protiv korupcije“ navodi „nedostatak nezavisnih i delotvornih nadzornih tela“ u ključnim oblastima – finansiranje stranaka, sukob interesa, javne nabavke i privatizacija. Da je drugačije, ne bi bilo ni „slučaja Krišto“. Da je drugačije, političarima na javnim funkcijama ne bi na pamet palo da kriju svoju imovinu, a proklamovani narodni predstavnici zasluživali bi da ih takvima i smatramo.
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/skrivanje_imovine.46.html?news_id=146573
Otvoreno pismo štrajkača niškog Niteksa predsedniku i premijeru Srbije
Sprečite tajkunizaciju privrede
Autor: Z. Miladinović
Niš – Zaposleni u Niteksu, koji je od prošle godine u većinskom vlasništvu beogradskog biznismena Đorđa Nicovića, apelovali su juče na predsednika i premijera Srbije Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića da zaustave „još jedan proces razaranja srpske privrede zarad interesa moćnih pojedinaca“.
- Ostaje nam samo nada da se intervencijom države može obuzdati samovolja novih vlasnika Niteksa. To bi bio dokaz da se predsednik republike i nova vlada drže predizbornih obećanja koja se odnose na borbu protiv kriminala i tajkunizacije srpske privrede. U Niteksu je na delu većviđeni scenario razaranja srpske privrede zarad interesa moćnika – navode štrajkači u otvorenom pismu, u kojem podsećaju da je Nicovićeva firma Irva investicije privatizacijom stekla 80 odsto vlasništva Niteksa.
U otvorenom pismu Tadiću i Cvetkoviću, koje je dostavljeno i predsednici Skupštine Srbije Slavici Đukić-Dejanović, šefovima poslaničkih grupa i čelnicima lokalne samouprave u Nišu, oko 700 radnika podseća da su već17 dana u generalnom štrajku, zahtevajući isplatu zaostalih primanja od oko milion evra. Oni traže i pokretanje procesa proizvodnje koja je, kako navode, pre početka štrajka iznosila samo 35 odsto proizvodnje ostvarivane pre privatizacije. Štrajkači najavljuju da će „uskoro izaći na ulice“, kako bi i na taj način pokušali da obezbede isplatu tri zaostale zarade iz prošle i zaostale plate od jula ove godine, kao i regres.
- Naši novi poslodavci ne poštuju sporazum potpisan sa sindikatom 13. marta ove godine. Nisu isplatili zaostale zarade koje se, inače, kreću od šest do 8.000 dinara, a sa toplim obrokom ne premašuju 11.000 dinara. Ni intervencije inspekcije rada po našim prijavama, niti naš generalni štrajk, nisu ih mogli naterati da isplate zaostale zarade. Od početka štrajka isplatili su nam samo jednu zaostalu platu iz prošle godine, pokušavajući da nas ubede da se vratimo na posao. Prete nam i stečajem, ali mi smo im poručili da je za nas i stečaj bolje rešenje nego da radimo bez plata, radnog staža i zdravstvenog osiguranja, koje nam ne uplaćuju- navodi se u otvorenom pismu koje je u ime radnika potpisao predsednik Štrajkačkog odbora Zoran Tošić, inače prvi čovek Samostalnog sindikata Niteksa.
Privrednik i latifundista
Beogradski biznismen Đorđe Nicovićje preko društva sa ograničenom odgovornošći Irva investicije počeo da investira u jug Srbije. Osim Niteksa, on je prošle godine kupio i tekstilni kombinat Prvi maj u Pirotu, a pre nekoliko meseci postao je i većinski vlasnik niškog Građevinara, koji je nekada slovio za jednog od lidera u toj oblasti. Osim toga, Nicović, koji je priznao da poseduje 24 firme, najveći je pojedinačni akcionar niške AIK banke. Na spisku Nicovićevih firmi našli su se: PIK Bečej, Jabuka, Prima, farma za uzgoj svinja „Dragan Marković“, Agrobanat a.d., Mačkatica, modna konfekcija Rudnik, Sloga iz Novog Pazara, Beograd-projekt, Dorćol inženjering, Montaža, Jinpros i Napred, a poseduje i deo Kluza i preduzeća „Toza Marković“. Vlasnik je i ugostiteljskog preduzeća Višnjica iz Beograda i turističkog kompleksa Mimoza iz Tivta. Pojedini mediji spekulisali su da je posle preuzimanja PIK Bečej, koji ima 14.000 hektara zemljišta, Nicovićpostao „najveći veleposednik u Srbiji“.
http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/sprecite_tajkunizaciju_privrede.4.html?news_id=146632
Kontra
Mirjana Bobić-Mojsilović | 28.11.2008
Satanski humor
Novo svetsko čudo u oblasti bizarnosti savremene kulture – naime, u Americi i Engleskoj ovih dana počeli su da prodaju cipele sa štiklom za bebe od šest meseci. Cipele su od satena, i mogu biti u crnoj, pink boji ili u leopard dezenu. Ideja proizvođača ovog opskurnog modnog detalja za bebe bila je da napravi „nešto smešno”, odbijajući bilo kakve kritike da se radi o pedofilskom konceptu sagledavanja lepote novorođenčadi.
Ovaj morbidni modni detalj, zapravo, samo je još jedan u nizu dodataka u priči o upotrebi beba, kao svojevrsnih modnih, trednovskih objekata, o njihovom društvenom pozicioniranju u rang svojevrsnih „predmeta za igru” svojih roditelja. Doda li se ovoj priči činjenica da su prošle godine svetu predstavljene i perike za bebe, tupei raznih boja koje možete staviti na glavu vašem novorođenčetu, kako bi ono izgledalo smešnije, priča o dobrodošlici bebama izgleda krajnje morbidno.
Nema zbora da je celokupna savremena kultura koja se trudi da pronađe ženstvenost u devojčicama koje izvodi na razne izbore za mis, šminkajući ih i oblačeći ih kao da su odrasle žene, duboko bolesna. Isto se može reći i za opasno sniženu starosnu granicu manekenki, te generalnu opsednutost telima i licima dece i porukama koje iza toga stoje.
U svetu u kome je pedofilija postala opšte mesto novinskih vesti, a incest prirodna pojava, u svetu u kome je svako ljudsko telo (od staraca do beba) postalo potencijalni seksualni objekat, ovi dodaci za bebe samo su dokaz više za mračnu priču o tome kako je ova civilizacija ukinula sve granice. Čak i samo pretvaranje (nesvesnog ) ljudskog bića u objekat smeha, njegovo stavljanje u humorni diskurs govori o sadističkoj prirodi savremene kulture u kojoj je sve dozvoljeno. Beba sa štiklama i perikom nije samo živa lutka, ona je zastrašujuća slika sveta koji se grohotom podsmeva anđeoskom u nama. A to je satanski humor.
http://www.mirjanabm.com
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2530
Цитадел непобедив
Директор Милутин Николић каже да су послове добијали на тендерима, јер су имали најбоље понуде
Послови се добијају када дате добру, квалитетну понуду. То је случај са Цитаделом, због тога смо успешни и зато смо учествовали у приватизацијама чија је вредност трансакција у Србији осам милијарди евра.
То је за „Политику” рекао Милутин Николић, директор консултантске куће Цитадел,одговарајући на питање како је могуће су учествовали у свим већим приватизацијама.
На основу података који се могу наћи на њиховом званичном сајту произлази да је тај финансијски саветник, практично, приватизовао целу Србију. Цитадел је саветовао како државу, тако и купце. Приликом продаје ДИН-а и ДИВ-а био је консултант Агенције за приватизацију, кад се продавао Моби 063 саветовали су Владу Србије, а Агенцију за осигурање депозита саветовали су приликом продаје Војвођанске, Панонске и Нишке банке. Такође, Цитадел је био саветник Владе Србије у реструктурирању Генекс групе и Симпо холдинга, али и још непродатих Јат ервејза и Панонских електрана.
На страни купца Цитадел је био консултант када је Верано купио Робне куће „Београд”, Лукоил домаћи Беопетрол, хрватски Нашицецемент каменолом Јелен До, исландска компанија Фармако лесковачко Здравље, као и када је Униворлд Србе Илића купио највећу домаћу туристичку агенцију Путник.
На сајту Цитадела могу се наћи подаци и о томе да су чланови менаџмента те консултантске куће учествовали и у приватизацији Мериме, Севала, Севера, Фрикома, Ветеринарског завода Земун, Центротекстила, шећеране у Црвенки, Новог дома…
У јавности се, међутим, оваква Цитаделова успешност у пружању консултантских услуга доводи у везу с тим што су неки чланови њиховог менаџерског тима раније били запослени у државним институцијама, па чак и у оним надлежним за приватизацију. Тако је Павле Кавран, један од директора, радио у Савезном министарству за економске односе са иностранством, а Марина Маржик, директор у њиховој канцеларији у Бањалуци, радила је у Агенцији за приватизацију. Николић у томе не види ништа спорно.
– Павле Кавран је 2001. године радио само три месеца као саветник у том министарству које није релевантно за приватизацију, а нико и не помиње да је његов тадашњи шеф Горан Питић радио за Дилоит. Или да је премијер Мирко Цветковић радио за Цес Мекон. Једноставно, тржиште људи који знају овај посао није безгранично – каже Николић.
То што је једна консултантска кућа добила да буде саветник код толико продаја домаћих фирми неминовно намеће и питање како се ти послови, бар формално, добијају. Одговор је већ добро познат, а гласи – тендером. У случају када консултанта узима држава због продаје своје имовине. На домаћем тржишту ради неколико десетина оваквих кућа, а Агенција за приватизацију је такође била прозивана и због тога што је Рајфајзен инвестмент често на њеним тендерима добијао посао.
Цитадел се на тапету јавности нашао због пружања консултантских услуга за Заставу, на којима су зарадили 1,7 милиона евра, као и због тога што су последњи од два консултантска посла у случају овог предузећа добили без тендера. Вредност тих других услуга по уговору са Агенцијом за приватизацију је 700.000 евра. Представници синдиката Заставе посебно су кивни на овај други консултантски посао Цитадела јер, по њиховој оцени, паре нису заслужили.
На питања о том уговору, Николић одбија да одговори зато што га на то, како каже, обавезује уговор о поверљивости података, склопљен с Агенцијом за приватизацију.
У Агенцији за приватизацију кажу да је од тренутка потписивања Меморандума о разумевању између Заставе и Фијата у априлу ове године настала потреба за што ефикаснијом припремом Заставе за тај процес. Због хитности поступка, Влада Републике Србије прихватила је информацију о потреби додатног ангажовања компаније Цитадел, која од 2002. године ради и на приватизацији Заставе.
– Тендер за избор финансијског саветника траје по три-четири месеца, а посао је морао да се оконча што пре. Сама Агенција нема довољно људи да припреме сва потребна документа – каже Душан Белановић, портпарол Агенције.
Ј. Рабреновић
[објављено: 29/11/2008]
________________________________________________________________________
KOMENTARI ČITAOCA POLITIKE:
Зоран , 28/11/2008, 23:19
ИЗВОЂАЧИ РАДОВА или консултатнске агенције, превара је очигледна. То су оне посебне услуге из буџета. Поставља се питање акредитације овог типа агенција, компетентности, а посебно питање одговорности. Ако надлежно министарство плати услуге консултантској агенцији, а испостави се да су те услуге лоше, ко одговара? Министарство или агенција? Или је то исто, бар интерсно?
zv , 29/11/2008, 00:40
Imam sledeca pitanja; Kako to da bas Citadel bude najbolji ponudjac? na koji nacin su izvodjeni tenderi u privatizaciji? kako to da Citadela bas dobije te poslove, zato sto u svom timu ima bivse sluzbenike neke bivse vlade? Gde je tu konflikt interesa? Javnost u Srbiji ima pravo na ciste informacije kada je u pitanju Citadela. Ko je njen direktor Nikolic? deluje kao mlad covek sa ne bas velikim iskustvom, makar bilo i iz nekoliko godina sluzbovana po USA firmama. Da Citadel nema jake interesne veze u vladi Srbije, ne bi imao toliki broj poslova, eto zanimljive oblasti za istrazivanje. I na kraju javnost ima pravo, a pre svega zaposleni u Zastavi ili oni koji ce dobiti otpremninu, da saznaju sta su to platili Citadeli sto nije mogao da uradi ama bas niko drugi. Nadam se da ce nam uvazena Politika reci nesto vise i mozda odgovoriti na neka od ovih pitanja.
poverljivost , 29/11/2008, 01:04
“…поверљивости података, склопљен с Агенцијом за приватизацију…” Ovde ima dovoljno “materijala” za provere “Citadela” i ljudi koji su u”poslovnim vezana” sa tom firmom, ukljucujuci tu i clanove “Agencije za privatizaciju”! Da bi savest svima bila cista, i da bi narod saznao istinu, zasto da se sve ne proveri i u slucaju drugih firmi koje su “saradjivale” sa “Agencijom za privatizaciju”!
citalac , 29/11/2008, 01:16
Jel “citadel” registrovan ofshore, ili je to srpska firma? Postoji verovanje da ima vise registrovanih “citadela” ofshore. Ko je vecinski vlasnik i ko su ostali vlasnici? Postoji mogucnost da su delimicni vlasnici te kompanije izvesni ljudi koji su zaposlleni u “drzavnom aparatu”! Da li “citadel” vlaste neki “fantom fondovi”? Ako je odgovor pozitivan, ko vlasti te iste “fantom fondove”? Dosta pitanja, ali za sad, ne bas dovoljno odgovora!
IMOVINA , 29/11/2008, 01:18
Jer neko pokrenuo pitanje PROVERE POREKLA IMOVINE clanova “Agencije za privatizaciju”?
POBEDNIK , 29/11/2008, 01:27
Директор Милутин Николић каже да су послове добијали на тендерима, јер су имали најбоље понуде , ili mozda najbolje “veze”? Iznenadjujuce je da se pominje i ime gospodina Cvetkovica u jednoj od “garnitura”.Hmmm, znaci da ipak ovi danasnji politicari ipak “vuku korene” iz proslosti. Pitanje je koga ce sve drzava jednog dana da “proveri”.
vasa , 29/11/2008, 02:30
A zasto Politikin novinar nije postavio samo jedno pitanje G. Nikolicu, na ciji bi odgovor Politikinim citaocima bilo potpuno jasno o cemu se ovde radi? To pitanje je: ” …….. Koliko je sopstvenog kapitala G. Nikolicu, CITADEL ulozio u privatizacione transakcije nasih firmi, u kojima je trebao da bude samo neutralni konsultant? ……” Ovu ‘konsultantsko/savetnicku’ tra-la-la pricu moze da pojede samo onaj ko ne zna cime se Citadel, privatni investicion klub, u stvari bavi. To cime se bavi je plasman privatnog kapitala (tj. ulaganje) svojih clanova u profitabilne poslove sirom planete. Kako neko moze da ‘savetuje’ i u isto vreme ulaze sopstveni novac na dati ‘nepristrasni i objektivni’ savet? Zar na srpskom ne postoji prevod za “conflict of interests” ?!?! Treca sam generacija koja je odrasla citajuci Politiku i mislim da je jedan ovakav promoterski clanak za CITADEL ispod nivoa vaseg i mog lista. I hvala na objavljivanju ovog komentara.
vasa , 29/11/2008, 03:14
Uzgred, sto se cinjenice da bivsi vladini sluzbenici sada rade za privatni finansijski sektor tice, tu nema nikakvog ‘konflikta interesa’. U Americi se to zove ‘lobiranje’ i potpuno je zakonito i ocekivano. Kao i na zapadu. Ako si lekar-hirurg u jednoj bolnici, niko od tebe nece ocekivati da prestanes da se bavis medicinom kada das otkaz – zato sto si u toj bolnici naucio da operises i sto poznajes sve lekare tamo. Isto je i sa finansijskim strucnjacima, … ali to je najmanji problem sa CITADEL-om.
Stevan , 29/11/2008, 06:40
Довољно је испитати везу између одговорних у Агенцији за приватизацију (Директор и Заменик Директора) и Цитадела и испратити њихову “сарадњу” током протеклих година када су ти исти људи, који су данас у у Агенцији ѕа Приватизацију, радили у министарствима и другим владиним агенцијама које су биле одговорне за продају државног капитала. Надам се да се ова прича неће заташкати, јер је ово само врх леденог брега када је у питању Цитадел и њихово “искуство” на приватизацијама у Србији.
питање , 29/11/2008, 09:41
Има ли тај Кавран неке везе са Олгом Кавран, службеницом Хашкомг тибунала?
tito samoupravljac, 29/11/2008, 10:13
Sta onda radi toliki broj sluzbenika i nadleznim ministarstvima, nekoliko desetina savetnika pa i sam ministar, da li su oni toliko nestrucni da moraju da koriste usluge sumnjivih strucnjaka. U svakom slucaju teske prevare na racun lakovernog naroda. ZIVEO 29 NOVEMBAR, DAN NIKAD PREZALJENE YUGOSLAVIJE (tocak srece se okrece)!!!
Sveta Lukic, 29/11/2008, 10:14
Poslovi se u Srbiji dobijaju samo kada je citav Disnilend iza Vas a posebno Miki Maus. Sve je to samo sala, kako rekose u crtanim filmovima. Miki Maus ima strani pasos pa ci i on uskoro kuci ili na “besplatan stan i hranu”
Гоца Технолошки вишак, 29/11/2008, 11:20
Наша влада је недорасла, ставите махере у владу па да видимо онда шта ће се дешавати. Мада, не требају махери треба само мало памети, али треба и јако пуно новинара истраживача које за свако покренуто истраживање, аегументовано, та иста влада, не мора кућа за коју ради, дебело да награди, јер је дотични новинар завршио посао за државу.
Sveta Lukic, 29/11/2008, 12:26
Zasto je Citadel nepobedljiv Evo jednostavnog odgovora: Poslovi se u Srbiji (ukljucujuci i Citadel) dobijaju tako sto je politicki Disnilend iza Vas a posebno Miki Maus. Miki Maus ima strani pasos pa ci i on uskoro kuci
povratak otpisanih, 29/11/2008, 14:38
ima takvih citadela i mortadela po celoj Srbiji!Primer: ATP-PIROT jedna od vodecih transportnih organizacija u Srbiji,Agencija za privatizaciju dala privatniku bez para koji je firmu rasprodao,kazem bez para jer na tenderima nema stranih privatnih lica osim Koncerna,nema ih jer u zemlji vlada sprega vlasti i kriminala! to nema nigde na svetu samo kod nas,uzeti firmu ZA DZ. pa posle kao vlasnik nije ispunio obaveze pa je Agencija ponistila ugovor?
http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=65114
Boemi
Eksdirektor aerodroma Bojan Krišto i njegovi saradnici samo u kafani spiskali 11,3 miliona dinara, jedan od Krištovih računa iz februara iznosio 242.000 dinara!
BEOGRAD – Ni nekoliko dana od otvaranja afere „Krišto“ lider G17 plus Mlađan Dinkić nije progovorio o „zabludeloj ovčici“ njegovog stranačkog stada koja je bahatim ponašanjem ojadila aerodrom „Nikola Tesla“, deleći sebi i svojim saradnicima milionske plate i bonuse.
Umesto toga, Dinkić tvrdi da ovaj slučaj „ima pozadinu koja do sada nije iznošena u javnost“ i za nekoliko dana najavljuje televizijsku emisiju u kojoj će građanima objasniti problem „dublje od površnih tekstova u novinama“. Međutim, podaci do kojih je došao Kurir ubedljivo pokazuju da Krišto i njegova ekipa ne da nisu mislili na štednju već su debelo zglajznuli u zloupotrebe.
Juče se oglasio i Upravni odbor aerodroma „Nikola Tesla“. Njegov predsednik Miodrag Tirkajla u saopštenju o „sjajnim rezultatima“ aerodroma u 2008. naveo je da su zarade poslovodstva umanjene za 15 odsto, a da je očekivana dobit 20 miliona evra. Takođe, UO tvrdi da su članovi koristili platne bankovne kartice za plaćanje reprezentacije „u zanemarljivim iznosima“.
- Koliko su zanemarljivi, prosudite sami. Plate poslovodstva su zvanično smanjene, ali je Krišto napravio mehanizam da se dodatne plate, koje su se kretale od 300.000 do dva miliona dinara, kolika je bila njegova plata za jun, jul, avgust i septembar, pod zaštićenim šiframa uplaćuju na račune direktora – otkriva Dragan Todorović, predsednik IO SRS.
Kurir poseduje i zvanični izveštaj o protoku novca preko platnih kartica za reprezentaciju članova UO aerodroma, na koju je samo u 2007. potrošeno skoro 11,3 miliona dinara! Planirani fond za reprezentaciju, inače, iznosio je 17.792.175 dinara. Članovi UO imali su i platne „viza“ kartice Hipo banke, s kojih su u prošloj godini podigli još 1.247.601 dinara, šta su potrošili uglavnom na „ugostiteljske usluge“. U kafanama su, prema ovom izvodu, ostavljali račune u iznosu od 50.000 pa sve do 179.000 dinara! Tako je Miodrag Milovanović na reprezentaciju potrošio 312.048 dinara, Emilija Krstić 182.848, Dragan Vučićević 308.423, Milorad Kostić 268.652, a Slobodan Jovanović 175.629 dinara.
Direktori su kafanske račune plaćali i „viza“ karticama Pireus banke, što je dostiglo ceh od 1.215.430 dinara. Krišto je potrošio 138.496, a Nebojša Nedeljković 137.624 dinara. Zanimljivo je da je jedan kafanski račun Bojana Krišta od 28. februara 2007. iznosio 242.491 dinar!
RADI SAMO JEDAN DIREKTOR?!
Kako Kurir saznaje, na aerodromu „Nikola Tesla“ većina Krištovih direktora juče nije dolazila na posao. Jedan od njih, Dragan Nestorović, bez čijeg bi prisustva saobraćaj kolabirao, bio je, prema našim saznanjima, jedini iz poslovodstva koji se nije poneo primerom generalnog direktora i jednostavno nestao.
http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-29-11-2008/boemi
PLJAČKANJE JAVNIH PREDUZEĆA
EKSKLUZIVNO OTKRIVAMO: GORI OD KRIŠTA!!
Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma i „Skijališta Srbije”, za osam meseci uzeo otpremnine u oba preduzeća od čak 3,76 miliona dinara!
Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma „Nikola Tesla” i „Skijališta Srbije” i bivši „stručni kadar” G17 Plus, uzeo je za osam meseci u ove dve firme čak 3,76 miliona dinara na ime otpremnina, otkriva Press! On je najpre 1. novembra 2007. na Aerodromu sam sebi dodelio otpremninu od 1,6 miliona dinara. Kada je 14. juna 2008, posle sukoba sa Dinkićem, dobio otkaz u „Skijalištima”, Nedeljković je sebe počastio još jednom otpremninom od čak 2.166.155,28 dinara!
Samo plate i otpremnine 250.000 evra!
Plata direktora Aerodroma za vreme Nebojše Nedeljkovića, kako je ta kompanija saopštavala, iznosila je 382.000 dinara, bez bilo kakvih bonusa i drugih beneficija.
Nedeljković, koga je na tu poziciju imenovala prva vlada Vojislava Koštunice, primio je ukupno 40 plata, što je ukupno više od 15 miliona dinara. Na to je došla i otpremnina od 1,6 miliona dinara.
Nedeljkovićeva plata, takođe bez dodataka, u JP „Skijališta Srbije” iznosila je 176.000 dinara, što znači da je za devet meseci samo na lični dohodak inkasirao 1.584.000, na šta je došlo još 2,16 miliona dinara.
Sve u svemu, za četiri godine direktorovanja Nebojša Nedeljković je samo na plate i otpremnine uzeo 21 milion dinara, odnosno više od 250.000 evra! Plus sve ostalo…
Ukupno, dakle, 3.766.155,28 dinara, što je, po tadašnjem kursu od 80 dinara za evro, čak 47.076,94 evra! I to samo na ime otpremnina. Pa, kad se na to dodaju plate, dnevnice i sve ostale privilegije, videćemo da je Nedeljković verovatno jedan od najvećih „ekstraprofitera” u Srbiji.
Milioni samom sebi
Nebojša Nedeljković je na mesto direktora Aerodroma došao 17. jula 2004. godine, a prvu milionsku otpremninu uzeo je neposredno pošto je na sednici Vlade 1. novembra 2007. godine smenjen sa mesta direktora. On je, pri tom, istog dana na istoj toj sednici Vlade postavljen za direktora JP „Skijališta Srbije” i odmah počeo da prima platu u toj firmi, tako da uopšte nije jasno po kom osnovu je dobio milionsku otpremninu!?!
Na direktorskoj funkciji u „Skijalištima Srbije” Nedeljković se zadržao svega osam meseci, jer ga je lider G17 Mlađan Dinkić smenio u junu ove godine. Međutim, Nedeljković je sebi obezbedio menadžerski ugovor po kome je, posle otkaza, od ovog javnog preduzeća (čitaj: iz budžeta) uzeo čak 2.166.155, 28 dinara! Dinkić, koji je Nedeljkovića tada smenio s funkcije uz obrazloženje da je „nesposoban”, nije video ništa čudno u ovoj milionskoj otpremnini!
Nedeljković je, kako saznajemo, i na Aerodromu i u „Skijalištima” sam sebi odredio visinu otpremnine koja mu pripada po prestanku funkciju, bez obzira na to da li je smenjen ili je dao ostavku. Sektor za finansije oba preduzeća morao je da ispoštuje ove ugovore i isplati bivšem direktoru otpremnine.
Na Aerodromu „Nikola Tesla” Pressu je potvrđeno da je Nedeljkoviću isplaćena otpremnina pre otprilike godinu dana. Međutim, juče nismo mogli da dobijemo odgovor na pitanje da li je i dojučerašnji direktor Bojan Krišto imao bilo kakav ugovor o otpremnini po odlasku s funkcije.
Nedeljković ćuti
Nebojša Nedeljković nije se odazivao na brojne pozive i SMS poruke Pressa. U kompaniji „Borba”, čiji je Nedeljković sada direktor, a koju smo juče kontaktirali više od deset puta, pri svakom pozivu rečeno nam je da je „gospodin Nedeljković na sastanku”.
Iako smo njegovoj sekretarici rekli o čemu nameravamo da pišemo i da želimo da čujemo i njegovu stranu priče, i pored obećanja i uzetih kontakt telefona, do zaključenja ovog broja sa njim nismo uspeli da stupimo u kontakt.
Zamenik direktora Velimir Radosavljević kratko nam je poručio da je na sastanku i da nema vremena da priča. S druge strane, aktuelni direktor JP „Skijališta Srbije” Nebojša Škorić potvrdio nam je da je, pre njegovog dolaska na tu poziciju, postojao ugovor koji je predviđao isplatu otpremnine Nedeljkoviću.
- Ja nemam nikakav ugovor o otpremnini po odlasku s direktorske funkcije – kratko nam je rekao Nebojša Škorić.
G17: Istraga!
U G17, koji je postavio Nedeljkovića na obe funkcije, kažu da nisu mogli da spreče isplatu ovih otpremnina (?!?).
- Dobili smo neke informacije da Nedeljković nije radio sve po zakonu, ali nismo imali elemente za krivičnu prijavu. Razrešili smo ga odmah sa dužnosti u javnim preduzećima, ali i u stranci. Da li je policija našla neke dokaze protiv njega, to ne znamo, ali podržavamo nadležne da istraže bilo šta što je sumnjivo, kako u slučaju bivših, tako i u slučajevima aktuelnih direktora – rečeno nam je u G17 Plus.
U javnosti se, inače, pojavila informacija da se Nedeljković, posle odlaska iz G17, približio Liberalno-demokratskoj partiji, ali nam je u toj stranci demantovano da je njihov član.
S. VOJINOVIĆ – D. ISAILOVIĆ
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=52344§ionId=37
Bivši predsednik SRJ Zoran Lilić, koji je na zahtev SPS-a izabran za predsednika Upravnog odbora „Puteva Srbije”, mesečno će iz budžeta dobijati oko 200.000 dinara, imaće dva kabineta i dva automobila na raspolaganju!
Kao bivši predsednik, Lilić iz budžeta dobija 105.000 dinara (80 odsto plate aktuelnog predsednika), dok će u „Putevima” dobiti još 81.829 dinara, uz pravo na kancelariju i automobil.
SPS: Stručnjak!
Lilić je krajem septembra od Vlade Srbije tražio da mu, prema Zakonu o predsedniku republike, dodeli kancelariju, auto, vozača i sekretara, i on je prvi i jedini predsednik koji je tražio beneficije na osnovu zakona. U obrazloženju je naveo da želi da „pomogne državi koliko može, da ima veliko iskustvo na međunarodnom planu, kao i da je tokom karijere ostvario dobre diplomatske kontakte”.
Sam Lilić nije bio dostupan novinarima Pressa da bi nam odgovorio da li će koristiti i sve beneficije bivšeg predsednika i predsednika UO „Puteva”. Na Lilićeve telefone javljala se „sekretarica”.
- Pobogu, ne možete da razgovarate s njim jer je van Beograda! Probajte u ponedeljak – kaže „sekretarica”.
Portparol DS-a Jelena Trivan ne želi da komentariše „pojedinačna kadrovska rešenja”, uz napomenu da će se tek videti kako će se Zoran Lilić pokazati. Komentarišući imenovanje Lilića, lider SNS Tomislav Nikolić upitao je „što je Zoran Lilić gori od Ivice Dačića”.
- Šta mislite o imenovanju Dačića za ministra policije?! Što je Lilić gori od Dačića?! Prihvatite Dačića, prihvatite sve socijaliste – kaže Nikolić.
B. BOJIĆ
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=52345§ionId=29
Dušan Miklja
Imaju li mere?
Alavost prvog čoveka aerodroma samo je obelodanila ono što se već odavno zna: plate direktora javnih preduzeća, kao i naknade predsednicima upravnih odbora u istim preduzećima, neopravdano su visoke. Niko, naravno, nije protiv toga da se veća odgovornost i odgovarajući trud i više nagrade. Ali ovde nije reč o tome već o razumnoj meri. Nečemu, dakle, što je i ekonomski i etički opravdano.
Pođimo, najpre, od toga da javna preduzeća, kako im i ime govori, nisu nastala iz privatnog kapitala. U njihovu imovinu i privredni i društveni status ugrađen je trud više zaposlenih generacija, a na neki način – kao poreskih obveznika – i svih građana Srbije. Pa da uprostimo: kako je tada moguće da se direktori prema javnoj imovini odnose kao prema porodičnom nasleđu? (Uzgred rečeno, upravo ovih dana smo svedoci da vlasnici privatnih kompanija i banaka u svetu, zbog ekonomske krize, krešu svoja primanja.)
Plate direktora javnih preduzeća kod nas nisu samo neopravdano visoke već su i proizvoljne. Da i ne govorimo o primanjima od nekoliko hiljada evra nekih predsednika upravnih odbora koja više liče na mito nego na pravičnu naknadu. Moramo se, otuda, pitati ko ih je i na osnovu čega predložio i odobrio? Okreni-obrni, ispada da su oni sami. Sa obrazloženjem da su zaslužni za povećanje prihoda i druge, najčešće, nedefinisane „poslovne uspehe”. Gotovo da se poveruje kako avioni preleću Srbiju samo zbog visoke plate direktora kontrole letenja.
O uspesima se, najzad, može govoriti jedino ako su ostvareni u normalnom poslovnom okruženju koje, pre svega, pretpostavlja snažnu konkurenciju. Nije, nažalost, tako jer većina javnih preduzeća kod nas ima monopolistički položaj što praktično znači da sami određuju cene. Ne može se, najzad, prevideti društveni kontekst u kome se od loše plaćenih i siromašnih građana ne može očekivati da bez ogorčenja prihvate odsustvo mere i nezajažljivost neopravdano povlašćenih.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2536
Iz mog ugla
Goran Babić
Mangupi, mangupi, kako vam je ime?
Ne vjerujem da se ijedan od ovih veselnika u javnim firmama što su sami sebi udijelili astronomske svote pokajao zbog svog nepočinstva, ali ja, evo, ni dan-danas ne mogu sebi oprostiti što sam prije više od dvadeset godina, u Kladuši kad je carevala glad, u jedinoj kafani koja je radila te nedelje, poručio porciju hladne jagnjetine. I sad me žmarci prođu kad se sjetim onih užagrenih sirotinjskih očiju, onog pogleda prepunog zavisti, bijesa i mržnje.
Ali sjeća li se uopšte neko (bar od starije čeljadi) danas i ovdje Fikreta Avdića, zvanog Babo, glavara vascijele Cazinske krajine, jednako Kladuše i okolnih kasaba? Nisu prošla ni cigla dva vijeka (koliko inače treba proći da se zaboravi i Napoleon), a već nema ni traga od uspomene na neobičnog čovjeka/pojavu iz zapadnobosanske vukojebine, što je najprvo dobrano uzdrmao Jugu da bi naposljetku robijao dugu robiju u hrvatskoj tamnici.
Lenjin se u jednoj prilici pošalio rekavši kako će nam glave doći mangupi iz naših redova što se pokazalo tačnim iako Uljanov svakako nije mislio na Avdića, koji je (i ne znajući za Lenjina) uistinu bio takva mangupčina. Nije doduše uzimao milijardu za platu, ali jest izdavao mjenice bez pokrića. Taj je mangup uspio da, jedini u svom nacionu, pobijedi Aliju Izetbegovića na izborima za šefa države. Ta ga je Pirova pobjeda, uostalom, kasnije umalo glave koštala. Onda kad se sa glasačke kutije prešlo na haubice.
Ali zašto se uopće bavim Babom robijašem? Zbog toga, naime, što je njegov slučaj bio ona inicijalna kapsula koja je dovela do detonacije u kojoj je nestala čitava zemlja čiju mjenicu ovaj neuspjeli biznismen nije uspio naplatiti. Hoće li, po analogiji, nakon svega dvadeset godina ovi današnji i ovdašnji mangupi „iz njihovih redova“ (kakvi su direktor aerodroma, željeznice, itd.) jednako tako dovesti do propasti ove slavne liberalne tranzicije, ovog čuda u kojemu ne postoji ono što vidimo, a postoji samo ono nevidljivo? I koje će ime robijati narednih dvadeset godina?
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2542
Komentar nedelje
Ranko Pivljanin
Pljačkaši sopstvene države
Ako bismo sve nabrajali, ovo ne bi bio komentar već feljton, ali nekoliko „svetlih“ primera se mora pomenuti: bivši direktor Aerodroma Nebojša Nedeljković šetajući iz jednog u drugo javno preduzeće svaki put je namaknuo skromnu otpremninu od nekoliko miliona; otpremnina od dva miliona dobro je došla i Radoslavu Tomaševiću, bivšem zameniku direktora „Jat tehnike“ i pomoćniku ministra za infrastrukturu, kako reče, za školovanje dece; Agencija za privatizaciju je isplatila 700.000 evra konsultantskoj firmi bivšeg savetnika ministra za ekonomske odnose s inostranstvom, a u vezi sa „Zastavom“ čija prodaja je već uveliko bila dogovorena s „Fijatom“… A sve je krenulo kad je otkriveno da je, sada već bivši, direktor Aerodroma Bojan Krišto „izbonusirao“ svoju platu do fantastičnih 11 i kusur hiljada evra.
Nisu samo problem ti milioni dinara koju su razni pretplatnici na upravne odbore javnih preduzeća i menadžeri opšte prakse preusmeravali u sopstvene džepove, već porazno saznanje da javno dobro u Srbiji ima ulogu partijskog plena koji se čereči, razvlači i služi za bogaćenje privilegovanih nameštenika bez skrupula, odgovornosti i elementarne pristojnosti. I pri tom se ne vidi politička volja, zakonski mehanizmi i kadrovi koji bi tu pogubnu praksu prekinuli.
S druge strane, nakon lešinarske privatizacije društvenih firmi, nemoćno gledamo kako se privatizuje i sama država koja je svedena na bunar iz koga zahvata kome kako zapadne. A kada presuši, žedni će ostati oni koji nikad i nisu imali rezervne izvore. Zato s pravom možemo reći da je zlo koje nas je snašlo od osionih gospodara sveta mala nepogoda u odnosu na ono što smo sami uradili (i radimo) sopstvenoj zemlji.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2541
Ekonomija
Mijat Lakićević
Poslanička kuka i motika
Pre gotovo četiri decenije, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, posle pada liberala, po preduzećima u Srbiji smenjeno je desetak hiljada direktora. Zbog, govorilo se, tehnokratizma. Eto, na to vreme asocira ova još malo pa hajka na rukovodioce javnih preduzeća. Neki su to, tada, a i kasnije, tumačili kao Titovo maslo i nameru da oslabi Srbiju. Ovo danas, istina, nema onaj zamah ni onu širinu, ali je pitanje šta bi bilo da su preduzeća, a naročito banke, još uvek, kao onda, u društvenoj svojini. Njega više nema, ali ko zna šta bi sve ovi naši „titići“ bili kadri da urade.
Digla se poslanička kuka i motika pa broji ručkove i prebrojava dnevnice onima koji su im još ostali u nadležnosti. I tu se njihova briga za „javno dobro“ završava. Ne pada im na pamet da se malo pozabave, na primer, time kako ta javna preduzeća posluju. Da li i kolike profite ostvaruju. Posebno time koliko je to po zaposlenom. I da sve to uporede s onim što ostvaruju slične kompanije, ne mora na Zapadu, nego makar u onim naprednijim tranzicionim zemljama.
Da se zapitaju, recimo, kako to da srpska elektroprivreda, EPS, ima milijardu evra gubitaka, a češka elektroprivreda, ČEZ, više od milijardu evra dobitaka. I da razmisle o tome koja je od te dve varijante za građane Srbije bolja. Pa makar morali da direktora plate, ne nekoliko hiljada, nego nekoliko miliona evra godišnje, koliko je direktor ČEZ-a, sa bonusima, dobio za lanjske rezultate.
Hoće li to nama partijski čelnici, kad kreću u ovu „kampanju“, da kažu da su stotine, pa i hiljade ljudi koji na ovaj ili onaj način upravljaju javnim preduzećima zapravo nesposobni, stručno i moralni nepodobni za povereni im posao, kad mogu da ih ovako ćuškaju i mrškaju. I, ako je tako, hoće li da nam kažu ko je te nesposobnjakoviće na položaje postavljao.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2540
http://www.nspm.rs
Легенда о младом слабом српском човеку
Аутор: Игор Ивановић
Текст Игора Ивановића „Млади слаби српски човек“ који следи настао је из предавања која је аутор држао у оквиру кампање Српског сабора Двери под називом „Косово изнад ЕУ“, која је у априлу ове године изведена у више од 30 градова Србије. Текст представља и увод за нову Ивановићеву књигу која је у припреми.
Игор Ивановић је рођен у Прокупљу, а живи и ради у Београду. Аутор је неколико романа и збирки прича, а прошле године јавност је заинтересовао озбиљном збирком есеја са савременим конзервативним погледом на свет, која је под насловом „Култура и идентитет – поглед здесна“ изашла у издању „Нове српске политичке мисли“. Овај његов нови текст представља бриљантан увод у студије неотитоизма у Срба.
Још из средњошколске лектире памтим реченицу из ремек-дела Дервиш и смрт: ”… четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља, а већ стар да их остварује.’’ Тих осамдесетих чинило нам се, као и свим тинејџерима, да време стоји те да је пета деценија нашег живота читаву вечност далеко од нас. Годинама касније, схватили смо нешто: иако смо тада испред школе жицкали за ужину и маштали да једног дана купимо половног фићу, били смо најбогатији: имали смо осећај да је читав живот пред нама!
Данас је моја генерација достигла животно подне и некако уморно и са страхом гледа у магловиту будућност, чекајући да је с вечерњег неба судбине обасјају жуте европске звездице. Кад кажем ”моја генерација”, наравно, не мислим прецизно на једно годиште из средине шездесетих, већ на шири генерацијски опсег: почев од оних ”из педесет и неке” што су се, уз логорску ватру, својим кардио-васкуларним потенцијалом клели у верност поретку и поручивали његовим владарима да Рачунају на њих, па све до оних рођених неколико година пре смрти ”највећег сина наших народа и народности”. Његов одлазак деца су запамтила као општи плач: плакало је небо, планине и шуме, плакале су птице, цвеће, цела земља, а најболније и најтужније њихова Србија. Дакле, кад кажем моја генерација, мислим шире, на тог** Новог евросрпског Човека** мога рода и нараштаја, то упоришно биће европских интеграција; све анализе и истраживања показују да је управо тај човек најтврђе подржао Европу и од ње направио Апсолут. Али како се десило да се један титоизмом заражен и животне жеље препун тинејџер у својим средњим годинама конвертује у еврофундаменталисту, пошто је схватио да је ”одвећ стар” да би могао остварити жеље?
Моја генерација васпитавана је у атеистичком, југословенском и марксистичком духу. Одбацивање Бога и хришћанства, раскид с монархистичком и равногорском традицијом те презир према приватној имовини и иницијативи чинили су идеолошке темеље нове религије коју су нам проповедали. Од нас су тражили да обожавамо култ прогреса и будућности, да верујемо у новог Месију, тог интернационалног Човека пролетера, који незадрживо граби ка Комунизму – обећаној земљи где ”свако ради колико може, а узима колико му треба”. Током школовања бомбардовали су нас историјатом Другог светског рата и партизанима, као и заветним догађајем, револуцијом, и мисионарством авангарде радничке класе, од чијег појављивања почиње да се мери наше време. Ово идеолошко, једноумно образовање стално је поткрепљивано уверавањем да живимо у богатој и срећној држави чије се границе пружају све докле има братства и јединства, и у којој је слободни радни човек у своје руке преузео све. Од нас се само тражило да завршимо школе и да ни о чему више не мислимо – друштво је ту да се за све побрине. Ми смо омладина са слета, учена да је априорно у праву само зато што је млада и што на њој свет и држава остају. Кад се једног дана будемо запошљавали, треба да нађемо фирму ”у којој се ништа не ради, а у којој је велика плата”. Тада ће само одабрани, који покажу најбоље резултате и који због тога постану чланови партије, моћи да руководе (оно што нам нису говорили, а што смо јасно знали, било је да ће нам директор сигурно бити Црногорац!). Од преостале већине тражила се само чврста вера у тековине НОБ-а и у социјалистичко самоуправљање. Зашто би неко искакао из воза који јури у просвећену Утопију?
Моја генерација није у потпуности прихватила овакав идеолошки одгој, као што је то урадила генерација наших очева, и није показала искључивост према алтернативном образовању. Наслућивали смо некако да је мантра коју су нам стално износили, понављајући патетичне фразе, била неискрена. Бежали смо од њене усиљене, лажне тежине. И, како то обично бива, одговоре смо тражили на другој, заводљивој и животнијој страни света. Тако смо, живећи као да лебдимо над сопственом земљом, у тренутном историјском предаху у сукобу Истока и Запада, постали обожаваоци и конзументи опојне западне популарне културе. Сакупљали смо празне лименке ”кока-коле” и тврде паклице ”марлбора”, лепили по зидовима својих соба постере Стонса и Пистолса, гужвали се по возовима до Трста због ”левиски” и ”старки”, на часовима кришом читали ”Загора” и ”Алана Форда”, гурали се у редовима да купимо карте за Бриљантин и навијали за онај чувени тим из Ливерпула: Киген-Тошак-Мекдермот. Кад данас размишљам о томе, мислим да је сасвим људски што је моја генерација, одбацујући патетични партизански мит, сходно нашем тадашњем узрасту и духу времена, прихватила један нови, модерни мит: мит о Западу као царству слободе у џиновском шљаштећем мегамаркету. Не схватајући да лебдимо кроз меки историјски вакуум, и да се таква геополитичка подела може догодити само Једном и само Тада, и прилагођавајући се, због бољег живота, општој хипокризији оваплоћеној у полтронском култу лажног Југословена, лажног левичара и лажног бравара, трајно смо пропустили шансу да се темељно и дубински приближимо изворним западним вредностима. Без храбрости и без воље да се сусретне с том заветном вертикалом Гете-Хегел, око које се концентрисао мислећи западни свет, моја генерација пливала је по површини западног живота. Такмичили смо се ко ће више пута да иде на море током распуста и ко ће више да путује на Запад да би тамо шопинговао. Дуго смо, попут ноја, држали главу у песку и гајили илузију благостања током тих неисторијских ”златних осамдесетих”, кад смо заувек изгубили сопствену историју у вртлогу великог светског времена. Обезбожени и банално подвргнути материјализму, нисмо имали снаге да се суочимо ни са историјским Исусом, а камоли с Христом вере.
Али ми смо, као и сви тинејџери на свету, у својим очевима гледали узоре. А они су просто живели и ћутали. Систем их је преко ноћи отргао од мрке сеоске земље и жуљева на рукама, и довео у топле градске небодере. Дао им је добру плату за мало рада и пружио сигурност. Заузврат је од њих тражено само да забораве ко су, шта су и одакле су. Праву цену ове самоиздаје зарад привида бољег живота платиће моја генерација у ”мрачним деведесетим”. Кад данас питамо наше очеве како су могли да пристану на такву лаж и да се одрекну вере и традиције зарад путовања без виза и зимнице преко синдиката, прво само ћуте и гледају у земљу, а онда, сагнуте главе, процеде кроз зубе: ”Шта знам, живело се… такво је, ваљда, било време.” А то време, тачније његов омамљујући злодух, подмукло је срочио фамозни Устав из 1974, који је креирао све потоње ратове и наше поразе. Против Устава устало је тек неколико интелектуалаца с професором Ђурићем на челу, док су наши очеви били заокупљени набавком јефтине грађе за викендице. Деценију и по касније судбина се горко поиграла с њима. Пролазећи кроз тешку катарзу на путу повратка коренима, породили су сатрапски режим Слободана Милошевића. После читавог живота проведеног у глувонемом страху и под окриљем велике лажи, и са спознајом о сопственој срамоти јер су добровољно изабрали да их систем корумпира, крајем осамдесетих пукао им је чир на души. Они су тада грчевито пожелели да се поново уселе у сопствену историју. Ми смо само остали на њеним капијама.
Али шта смо друго могли? После читавог детињства проведеног под стакленим звоном слабићког и левичарског васпитања, после младости потрошене на лажне идеале и површне алтернативе, после неповратно изгубљеног времена у усиљеној хармонији и после чамљења на споредним перонима сопствене историје – одакле бисмо уопште могли скупити храбрости да се ухватимо у коштац с новим, необуздано изазовним и непредвидљиво тешким временом? Док смо расли, нико нам није говорио да је живот непрестана и сурова борба и да његова суштина не лежи у крајњем циљу, већ у биткама на путу до њега. Нико нас није учио да богатство не пада с неба, већ да се ствара у зноју сопственог лица; од нас нико није тражио спремност на саможртвовање, већ нам је подстицан нагон за саможивост. Гледали смо запуштене породичне њиве и имања те слушали савете да бежимо од сваке приватне иницијативе ко ђаво од крста, јер је ”само државни посао сигуран ”, и ”да све може пропасти сем државе”. Деценију касније судбина нам је доделила улогу да се вратимо у сопствену историју на згариштима баш те ”неуништиве” државе!
Управо је та историјска нужност постала претешко бреме за слабог човека моје генерације, изгубљеног на раскрсници европских и југословенских путева. Нас су одувек учили да смо окружени братским народима који сложно живе у једној великој, богатој, снажној држави – Југославији. И да ћемо вечно живети у миру, јер су доласком социјализма на врх светске историје сви њени неспоразуми превазиђени, пошто ”зло лежи у друштву, а не у човеку”. Васпитавани смо да верујемо у тог племенитог и просвећеног дива, разумног и рационалног човека, који кроти природу да би оплеменио планету и живот на њој. Оно чему нас нису учили, али јесу трасирали краљевски пут до такве животне оријентације, било је уверење да је напредни и богати Запад ”царство добрих намера”, на које се увек можемо ослонити кад нам затреба. Пут од меког комунистичког поретка, протканог шармом западњачког дизајна егзистенције, до љубави према Западу јесте стреловит, непогрешив и кратак.
Заволели смо тог урбаног, модерног и технички напредног западног човека, ”алтруисту” који се бори за опште добро. У конфузију смо уткали све што нам се хтело, остајући слепи за целину слике, која је много комплекснија и никако једнозначна. Тако су текле године нашег стасавања, под капсулом меког левичарског васпитања, у којој је време заустављено. Ту је растао тај млади и нејаки човек моје генерације, то Неисторијско и Безвољно биће, са идеалима нерада и партизанштине. То је родно место Младог Слабог Српског Човека, себичног и размаженог миљеника неисторије, тог чеда титоизма и хедонизма, којег су разорне историјске силе у ”мрачним деведесетим” избациле на сопствену историјску позорницу. Неспремног, безвољног и размаженог. И изнад свега уплашеног.
Читав један свет срушио се преко ноћи, растакало се једно безбрижно и просто време саткано од путовања, провода и рокенрола, док се генерација Младог Слабог Српског Човека пред сложеним огледалом новог времена сусретала с граничним, егзистенцијалним стањима: ратови, немаштина, безнађе. Као да је пукла заштитна капсула и пропустила стари, заборављени задах крваве балканске историје. Генерација Младог Слабог Српског Човека нашла се у чуду, слуђена и унезверена. Неспремна на борбу и нова правила. Многи су побегли у најдаље ћошкове западне цивилизације на планети, носећи у џепу факултетске дипломе и новац од продатих родитељских станова. Одлазили су огорчени на своју родну земљу, која им је ”ускратила право на нормалан живот”, живот какав им је годинама био обећаван чим заврше факултет. Једнострано су оптуживали Србију јер је за председника већински изабрала човека који је ”повео све нове ратове” и који је ”једини кривац што ништа није као што је било некад”. Говорили су да беже од примитивизма и некултуре земље промењене ратом и санкцијама. А онда би одлазили у своје нове, удаљене домовине, и то управо државе које су подржавале и спроводиле изолацију Србије. И онда би баш те нове домовине начиниле изузетак у санкцијама према Србији, прихватиле би врло срдачно и дипломе са српских факултета и новац од продатих српских станова. А њихови нови становници тако би платили улазнице за богати западни свет: практично бесплатним високим школовањем које им је даровала родна, сиромашна и примитивна земља, и новцем од продатих родитељских станова, једином озбиљном материјалним вредношћу коју су ови за радног века стекли. Пролазиле су године у новим домовинама, и они су живели разапети између љубави и мржње, притешњени између сећања и наде, згрчени између кајања и интереса. Није још забележен случај да је неко од њих дошао да врати Србији дуг: разлику између тога колико је њега коштало универзитетско школовање и колико таква диплома кошта у њиховим новим домовинама. Нити је забележен случај да је неко од њих родитељима вратио новац од продатог стана.
С тим истим осећајем смешаним у коктелу љубави и мржње, поноса и беса, живеће многи из генерације Младог Слабог Српског Човека који су остали у домовини. Током ”мрачних деведесетих” имаће све мање прилика за иживљавање хедонизма и све више разлога за скромност. И управо је та диспропорција била најмања цена коју је плаћала генерација Младог Слабог Српског Човека, када се у својим најбољим годинама обрела на ветрометини новог балканског поретка. То је била цена какву одувек многе генерације широм света плаћају, бунтовно се питајући на почетку своје мисије ”Зашто баш ми?”, или ”Ко нам је одузео младост?”, али и корачајући судбински напред у правцу стреле времена, као карика у дугачком генерацијском ланцу постајања и постојања. На крају те судбинске параболе, са опомињућим искуством од крви и меса, безвољно би се, реторски, запитали: ”Ко зна чије смо рачуне плаћали?!“. Били су свесни да се у међугенерацијском подвлачењу црте рачуница никад не сложи. Али генерација Младог Слабог Српског Човека није имала храбрости да попут Изгубљене генерације после Првог светског рата уђе у сопствену историју и ратом и немаштином прекинуту лепоту младости надомести једном другом, можда још вреднијом, уметничком лепотом. Уместо тога, из уста читаве генерације је, као сукрвица, цурио само очај. Очај који је породио мржњу према свему што личи на српско или се зове тако, очај који је замрзео све локално и национално. Очај те генерације која није могла да схвати да је заувек испричана бајка о ”златним осамдесетим” и која је за нестанак овог неисторијског, хипнотичког времена једносмерно оптужила свој народ и његову историју. ”Ништа се од овог не би десило да није било српског национализма” – био је лајт-мотив свих анализа. Шта се друго могло очекивати од несолидарне генерације која је учена да је њена основна јединка средиште космоса, да је свако од њих појединачно центар света, да су лична права изнад обичаја заједнице те да је хедонизам религија напредног човека?!
И тако је Млади Слаби Српски Човек бауљао кроз деведесете, очајан због губитка комфора и жељан ”нормалног живота” као воде у пустињи. Тако је и Запад, на колективно несвесном нивоу генерације, полако постајао њена митска обећана земља, оаза живота опуштених, богатих и насмејаних људи. И да Србија није таква каква јесте и да на њеном челу није Слободан Милошевић – говорили су многи из генерације – исто би се живело и код нас! Млади Слаби Српски Човек у својој острашћености и површности никад није направио тај лако уочљиви логички корак напред и сагледао природну савезничку везу између омраженог Милошевића и обожаваног Запада. Неантрополошки васпитаван, одбио је да види оно што је било очигледно: морал западних сила у спољној политици најчешће је у директној супротности с правилима која важе у њиховом унутрашњем уређењу, и таква политика базирана је искључиво на голом интересу. Алтруизам и етички принцип нису одлике спољне политике Запада, не зато што је то специфичност Запада, већ зато што је то онтолошко својство свих империја. Логични интересни брак између великих западних сила и малог балканског диктатора била је само једна од реприза из историјске читанке. Али Млади Слаби Српски Човек није познавао ту историју, он је стасавао на неисторијским околностима и учио искривљене повесне лекције. Зато се његово обожавање Запада као ”царства добре воље” рапидно повећавало, управо онолико колико је расла мржња према Милошевићевом режиму. Мржња која ће брзо прерасти у једини колективни смисао и психолошки компензациони механизам, да би се лична стварност снабдела макар и лажним значајем.
Тако је Млади Слаби Српски Човек упао у замку сопствених слабости, створивши од Милошевићевог режима антиапсолут и једину референтну тачку у координантном систему свог живота. Он је тако, филозофским речником речено, добио толико потребну Другост, али је поништио Првост, то јест себе. Тиме је несвесно показао да суштински никад и није био прави противник овог наказног и штеточинског режима, већ његова супротстављена, нашминкана илузија у закривљеној тачки простора и времена. По ко зна који пут поставило се питање: ”Да ли је диктатор стварно толико снажан или његова моћ долази из унутрашње потребе његових противника?”, то јест како пронаћи излаз који води до афирмације из лавиринта негације? И гневни Млади Слаби Српски Човек опет је запао у ћорсокак, претворивши свој целокупан ангажман у негацију, одговарао је на искључивост новом искључивошћу. Као поражени победник дочекао је победу, већ сутрадан након 5. октобра мешкољио се под топлим сунцем слободе, али се и јежио од нејасне слутње да је нестанком Милошевићевог режима у његовом животу створена трајна празнина. Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?
И баш та слобода и њено варљиво постпетооктобарско сунце које ће накратко спокојно грејати Младог Слабог Српског Човека (тада већ зашлог у ране средње године), снабдеће његову биографију сумњивим револуционарним значајем. Пошто је у младости пропустио праве прилике за побуну и није имао капацитета за суштинска морална питања, да би некако затрпао рупу на психолошком терену, овај типичан генерацијски примерак ће свој ненадокнадиви бунтовнички губитак из младости покушати да компензује у револуционарној шанси која му се указала. Тако ће пристрасно предимензионирати своју улогу у претходној деценији, себично приписујући себи тај ”пресудни џиновски корак ка слободи”.
Подсвесно репродукујући менталне чипове које су му уграђивали током школовања, с патетичном реториком ”шетње, шерпе и пиштаљке”, која толико подсећа на пароле из његовог детињства о ”голоруком народу против до зуба наоружаног непријатеља”, повероваће, као што су људи веровали и 1945, да је он месијански појединац који је трајно освојио Слободу и Благостање. Време ће убрзо, као и увек до тада, показати преурањеност и испразност великих очекивања, показујући да казаљке историје куцају у еволутивном ритму. Млади Слаби Српски Човек у својим средњим годинама, због сопствених едукативних понора, није могао да схвати своју судбинску мисију у националном ланцу слободе. Уместо да зна да је само једна карика у дугачком непрегледном низу и да слобода расте у друштву као биљка из генерације у генерацију, он је пригрлио трансценденталност и поверавао у сопствену величину. Модерни, револуционарни човек који је уз помоћ савремене технике сам освојио слободу када ју је декретом прогласио и који због тога никоме ништа није дужан! И зато захтева одмах све благостање – плодове револуције на послужавнику привилегија!
Поносан на своју новокомпоновану слободарску улогу и слеп од сопствене гордости, Млади Слаби Српски Човек није желео да зна колико је за своју слободу дужан оној сиротињској и сељачкој Србији која је у Марићевића јарузи и код Таковског грма дизала устанке, да би њену будућу децу обасјала светлост. Није желео да зна ни за све оне тежачке синове који се нестајали у голготама пркосећи неслободи и сили. Уместо тога, он је говорио о свом европском духу заточеном на брдовитом Балкану. Говорио је о својој европској перспективи, о потреби најхитнијег повратка у своју природну европску породицу, те о благостању које га чека на крају мисије.
Никад му није пало на памет да каже коју реч о свим оним поколењима којима највише дугује ”свој европски дух”. О поколењима којима је вековима после Косовског боја нуђено да пређу у ислам и тако уместо раје постану грађани вишег реда који школују децу у Цариграду и уживају привилегије синова Отоманске империје. Али та поколења су изабрала да носе крст који су им преци оставили 1389. године, када су кренули на Косово равно, знајући куда иду и да се више никад неће вратити. Тако су вековима на овим просторима (упркос примамљивим понудама за верску конверзију, притисцима или претњама) чували хришћанску веру, византијску традицију и европски дух. И не само да нису имали подршку већине евро-хришћанских великих сила, него су их чак имали против себе, удружене с Турцима. Колико се само кроз историју великих српских интелектуалаца кретало по тој мучној политичкој параболи: од слепе опијености до горког разочарања према Западу! Али Млади Слаби Српски Човек, на велику несрећу и на колосалну штету, није у свом образовању имао те историјске лекције, као ни многе друге, круцијалне! Њега су васпитавали да учи о тешком детињству малог Јоже, да чита Приче партизанке и да гледа Отписане. Зато чак ни у својим зрелим средњим годинама није схватио колико свим својим прецима и њиховој муци дугује за свој ”европски дух”. Да ли би данас тако гласно могао да га призива да се, рецимо, зове Мехмедалија?! Или можда Млади Слаби Српски Човек не разуме да је европски дух никао и растао кроз хришћанство?!
Можда зато што наше генерацијско чедо, та херојска кукавица и то аисторијско мезимче, пошто није примило хришћанство, сматра да нема ни смисла ни потребе за саможртвовањем? Испољавајући пагански нагон за уживањем у забави, који ће с временом прерасти у сладостраст ка материјалном, овај носталгични новојугословен, извршиће добровољну конверзију преласком на обожавање новог култа.
Тако ће Европска унија постати апсолут или тотем његовог доба, нови фетиш у који се не сумња и који се брани једнаком страшћу и истим вербалним арсеналом као некад социјалистичко самоуправљање. Ова несумњиво ефикасна и напредна државна творевина постаће за генерацију Младог Слабог Српског Човека, уместо реалног политичког пројекта, нека врста имагинарног царства благостања. Због тога ће темпирани савез два исконска људска мита, мита о бољем животу и мита о обећаној земљи, који су увек ту, надохват руке, одвести нашу генерацију, уместо у авантуристичко освајање искуства у простору, у меланхолично путовање кроз време. У вртлогу балканске историје неповратно ишчезле ”златне осамдесете” тако ће своју реинкарнацију доживети у новом генерацијском миту о Европској унији. Нико неће говорити о великој шанси за тврди рад и зној који их тамо потенцијално чекају, већ ће сви маштати о некој врсти нове Брозове земље дембелије, у којој се ”мало ради, а много лепо живи”. Само да постанемо чланови те велике, богате породице цивилизованих народа и да тако почнемо ”да живимо као сав нормални свет”! Жал за напрасно прекинутом безбрижном младошћу генерације Младог Слабог Српског Човека испуниће све његове наде и снове за будућност. И он ће пристати на све, на било коју капитулацију и било какво понижење, само да лагодно и безбрижно проживи остатак свога живота. Под стакленим звоном сопствене срамоте и слабости, под кишобраном личне себичности и као изговор да све то ради због сопствене деце, све што чини чиниће једино и само због себе. На исти начин како су га учили да прихвати Брозов култ да би га, животарећи, трпео, створиће и дизаће култ Европске уније, који ће снабдети садржајем његова очекивања. Зато ће његова представа о Западу бити базично инфантилна; саткана од неподношљиве површности, хроничног необразовања и нереалних надања о материјалној сигурности која ће му напрасно бити поклоњена самим чином уласка у ову заједницу. Свако из генерације ће, несвесно понављајући изјаве неодговорних политичара, говорити о десетинама и стотинама милиона евра који нас тамо чекају. Само да више не будемо овакви какви смо. Ствари су веома просте и право је чудо како то сви не виде. Трајно благостање је надохват руке. Ова просјачка опера биће само тужни логични наставак васпитања да неко увек треба за тебе да створи и да ти поклони, да није твоје да се бориш и сам у сопственом зноју градиш. Такав вишедеценијски слабићки менталитет и његов нужни пратилац, неборбени дух, направиће од генерације данашњих четрдесетогодишњака неку врсту модерних наркомана – посрнулих овисника о потрошачком друштву и лагодном, малограђанском животу.
Избегавањем сваке саможртве у корист општег добра, ова асфалтна генерација средњег доба, да би прикрила своју праву природу грабљивца комфора, прогласиће своју урбану, проевропску мисију. Али неће, попут некадашњих посвећених и на патњу спремних мисионара, ширити изворни европски дух, тај узвишени спој хришћанства, философије и радне етике; већ ће, уместо тога, проповедати патетичну скоројевићевску сагу о рокенролу, журкама и путовањима из ”златних осамдесетих”, када је осванула зора европског духа на овим мрачним балканским просторима. И свако ће, како године пролазе, све више романтизовати ову колективну биографију, приписујући том времену необјективно висок сјај и величајући сопствену улогу у културној димензији тога времена. Млади Слаби Српски Човек чиниће оно што од постанка света раде све генерације када се у својим средњим годинама сусретну са спознајом о пролазности живота и о неповратно прохујалој младости, али ће у једном бити изузетак: напеће се из петних жила да у један реалан европски политички пројекат угради своје неповратно исцурело, бајато време. Тако ће још више ослабити себе, урушити своје ментално здравље и такав, слаб, полуинвалид и получовек, више неће требати никоме: ни себи, ни својој деци, а најмање Европској унији!
А можда је братским народима Европе баш такав и потребан? Шта ће им јак и непослушан? Шта ће им прави Запад у Србији, кад им само његов симулакрум верно служи! Али Млади Слаби Српски Човек неће се стидети своје вазалне улоге, он ће бити киван на Запад што му је раније није доделио. Биће репрезентант прве српске генерације у историји која добровољно пориче сопство, која своје крваво наследство слободе ограничава јер осећа да не може носити њену одговорност, која ће спас пре потражити у туђим рукама него у сопственој души. Биће биљка која ће сушити своје корене и вегетирати на европском сунцу, биљка без плодова и мириса. Генерација која ће се плашити слободе и сањати о комфорном ропству. Зашто би слобода морала да пева као што су сужњи певали о њој? На несрећу Младог Слабог Српског Човека, овај парадокс о напредовању идеје слободе до границе хоризонта иза којег следи њен нужни суноврат неће бити универзална космичка истина, већ неславни генетски застој у једном народу. Генерација данашњих средњогодишњака, која ће тражити мање слободе, мање независности и мање државе, у основи напуштена од стране Запада на чијем је магнетизму одрастала, неће имати тај горак осећај издаје у устима, јер прави Запад никад није ни тражила ни разумела. Ко данас из генерације, када говори о западним вредностима, мисли на Чомског, Пинтера, Солжењицина, Хандкеа, Бодријара? А ко када говори о томе не мисли на Стонсе, Мадону, Тома Круза, Версаћеа или на Федерера? Бекство од истраживања дубине западне вертикале и покушај пливања по површини западне хоризонтале отупеће достојанство генерације Младог Слабог Српског Човека до те мере да она више неће примећивати тужну сопствену улогу у великом парадоксу: по налогу и жељи западне политичко-културне елите, извршиоци западне идеје код нас биће дојучерашњи заклети комунисти! Да постоји један образ за читаву генерацију, био би то највећи шамар који јој је залепљен! Читав корпус Брозове генералске деце из отетих дедињских вила постаће утеривачи западне демократије на исти начин како су некад њихови преци утеривали социјалистичко самоуправљање. Распоређени по команди у широк спектар невладиних организација, ови некадашњи омладински комесари у Комунистичкој партији Југославије, добиће нова задужења, којима ће приступити са истом ревношћу, а то значи с мржњом и искључивошћу. Као нови западни комесари, само ће наставити онде где су у младости стали. Некад су, они или њихови хранитељи, прогонили неистомишљенике због морално-политичке подобности. Данас то чине у име политичке коректности. Ови лажни шездесетосмаши (тада када је било пуно ентузијазма они су били на далекој маргини која је гарантовала безбедност, или су били заштићени као деца црвених функционера) постаће лажни Европејци, чије ће заблуде и срамоту морати да испашта читава генерација Младог Слабог Српског Човека. Али генерација ће остати нема, неспремна да значајно подигне глас и пружи отпор овом новокомпонованом и меком терору. Уместо тога, певаће о путовањима без виза, добром шопингу и проводима, новим спотовима и концертима. Једна дубоко поражена и безвољна генерација, угојена од блата и пожуде за малограђанским гресима, кад год мисли о Западу, мисли на царство чувених брендова, последњих трендова и нових френдова. Тако ће две-три деценије касније неслобода само променити форму и комесари ће конвертовати идеологију, све остало ће остати исто.
Мучна хапшења хашких оптуженика која су се дешавала током свих ових година, као и силне понижавајуће пресуде из тога трибунала, неће пољуљати сада већ фундаменталистичку веру генерације Младог Слабог Српског Човека у Западно царство. Фанатизам који ће при томе испољавати неће се мерити гвозденом чврстином уверења или спремношћу на саможртвовање у име одбране уверења. Он ће бити постмодерна тековина, нека врста животног кемпа, и мериће се простором којим ће се бежати од суштине и значаја. Простором посутим баналношћу и површношћу, оивиченим самоискључивањем из наставка сопствене историје и ограниченим самоизгоном из авантуре освајања слободе. Док су генерације очева Младог Слабог Српског Човека живот трошиле попут нојева, држећи главе у песку, да би премостили историјски вакуум, њихови синови ће на ветрометини историје пожелети да се из простора и времена дезинтегришу у митску обећану земљу. Они нису ратовали, они нису подржавали Милошевићев режим, нису никоме мислили и чинили лоше, зашто онда немају право на бољи живот? Ко им је украо најбоље године, укинуо нова путовања, егзотична летовања и луде проводе? Догађаји који ће уследити након пада Милошевићевог режима неће остварити снове генерације Младог Слабог Српског Човека, Запад ће само појачати притиске на Србију и слобода неће умети да пева као што су сужњи певали о њој. Уместо добродошлице која би значајно интегрисала Србију у европски простор, Запад ће после историјског вакуума наставити своју антрополошку политику, оличену у вољи за моћ, и Србија ће остати на далекој периферији суштинског ширења западне цивилизације. Уместо добре воље и добрих намера, према Србији ће се водити политика симулакрума, с једне стране ће се чути громогласна реторичка добродошлица, док ће с друге стајати препреке, притисци и лоше намере.
Ову горку једначину разочарања и каснијег отрежњења први је на сопственом искуству открио покојни премијер Зоран Ђинђић. Овај несташни дечко српске политичке сцене, убрзано је, у складу с његовом доминантном али и ветропирастом интелигенцијом, прешао ту судбинску параболу од опчињености западним вредностима до потпуног огорчења западном политиком према нама. Нестао је управо у амбису тог наглог политичког заокрета од Запада ка Истоку, на начин чија званична и од стране скоро свих медија интерпретирана верзија вређа интелигенцију просечног човека. За ово недело оптужен је један несумњиво злочиначки клан, као једини организовани фактор у атентату, иако је с временом и малом детету постало јасно да је ова опака организација била недорасла за такав подухват без озбиљне унутардржавне или међудржавне безбедоносне подршке. Као и случају Лија Харвија Освалда, који је, очигледно, држао пушку и имао намеру да убије Кенедија, истина је полако цурила у јавност и званична верзија тог догађаја вређала је интелигенцију просечног Американца. У оба случаја постојао је бар један фамозни метак вишка, који је рушио званичне верзије.
Али генерација Младог Слабог Српског Човека вапила је за новим савременим митом, њу никад није интересовала суштинска трагична судбина Зорана Ђинђића, као парадигма једног народа који се нашао на крвавој ветрометини светске моћи. Она је у изрешетаном премијеровом телу само грозничаво видела понтонски мост ка митској обећаној земљи. Генерација васпитавана да не љуби истину и да не поставља питања, генерација с јаким сентиментом о добром животу из осамдесетих, није имала историјског даха да настави освајање слободе. Изабрала је, у име мита о бољем животу, сопствену окупацију. Није то било тамничење тела, није ни насилно ограничење простора или забрана кретања, већ је то била добровољна окупација сопственог духа.
А онда је у режији и изведби Запада стигао и тај дан великог српског понижења – једнострано проглашење независности Косова. И као и читаву деценију-две пре тога, примена двоструких стандарда, оно што се може против Србије на њеној легалној територији не могу у супротном случају Срби на другој међународно признатој територији!
Али сада је ту и једна новина, цинизам какав раније није забележен чак ни у милошевићевској пропагандној машинерији: да се све то чини у име напретка Србије! За ваше је добро што вам отимамо Косово, нису се либили да говоре амбасадори великих сила на служби у Србији, као и угледни политичари из великог света. Из њиховог угла, ствари су изгледале просте: пошто је доминантна политика у Србији, коју је тако грозничаво подржала генерација Младог Слабог Српског Човека, да је улазак у Европску унију приоритет свих приоритета, и пошто нема ниједног другог сличног циља, зашто онда не би била плаћена и скупа цена? Ако већ не постоји алтернатива, ко вас још пита колико ће то да кошта? Неки из генерације Младог Слабог Српског Човека мало су се поколебали, многима је несвесно, из генетске дубине, изронило сећање на кнежеву вечеру и клетву, али је ипак велика, тужна већина поново демонстрирала слабост и кукавичлук. Знате, ипак је то реалност, говорили су, тачно је да Запад није био коректан према нама, али напред се мора, нема друге. Ова бесадржајна и потуљена мантра, која се месецима у различитим мутацијама понављала у домаћој јавности, била је само траљаво оправдање за једну слабу, кукавичку генерацију која је продала веру за вечеру. Кад год би неко из те генерације стао испред моралног огледала и погледао се, видео би, уместо свог срца, само сопствени чмар. Да ли је некоме пало на памет да се тада, у том варљивом генерацијском комформизму и добровољном самопоништењу, рађа неки будући диктатор у Србији, неки нови Милошевић – као што је у сличним капитулантским околностима и у сличној атмосфери политичке инфантилности, у време Устава из 1974, политички рођен стварни Слободан Милошевић?
Све што је уследило само је нужност историје коју генерација Младог Слабог Српског Човека никад није желела да схвати. Као што су њихови очеви због баналности свог вредносног система, који је с временом створио погодну климу за ратове на овим просторима, жртвовали младост сопствене деце, тако ће и ова генерација, у име истих тренутних и плитких циљева, нажалост, довести у питање будућност своје деце. Ништа их неће спречити у том органском суноврату, чак ни очигледно упозорење да се цивилизација Млетачког трговца, коју они тако страствено љубе, љуља у својим темељима. Остаће глуви и неми.
И тако ће генерација одрасла на црвеном шалу и црвеним марамама, која је стасавала на Прлету и Тихом, своје средње животно доба дочекати на сасвим супротним моралним позицијама од оних које су јој некад програмирали комесари у образовном систему. Уместо да у заносу васпитања, заснованом на партизанској хероици, постану људи који ће се искалити по узору на књижевни лик Павла Корчагина, генерација ће своје судбинско пророчанство препознати на другом месту у обавезној школској лектири. У ремек-делу Браћа Карама
преко лика лакеја Смердјакова, Достојевски ће предвидети све. Смердјаков не жели да буде човек свог доба и простора. Он се некако стиди што је Рус и што живи ту где живи, у Русији. Он би да је Француз, јер сматра како је то велика култура, за разлику од руске, која је примитивна и немодерна. Презире народне обичаје и традицију, не воли руског народног човека, једном речи мрзи све што га окружује и са чим је живео. Он сања Европу и њене напредне људе. Не верује у Бога и Божје законе. Али он је, парадоксално, ипак слуга. С једне стране, свестан је своје лакејске позиције, с друге не чини ништа да промени тај статус. Није глуп, није ни необразован. Он је убеђен да има мисију преображаја у новог модерног и урбаног човека. Болује од неког облика шизофреније, чиме писац симболички показује његову расцепљену позицију у времену и простору. Велики Рус, аутор овог романа, преко лика слуге Смердјакова прозрео је и презрео доба које долази и људе који ће бити гласноговорници те епохе. Он лично нема никакве дилеме, нема човека без Бога и нема хуманости без вере. Зато лукавој и интелигентној врдалами Смердјакову додељује улогу убице који убија из чисте похлепе. На крају, нема никакве користи од тог новца, завршава бедно и пре времена. Али он и на самрти даје моралне судове, објашњава свом духовном саговорнику Ивану Карамазову да је убиство дозвољено! Јер, како му је овај и сам говорио, више нема Бога пошто разум и наука стално напредују, па нема ни ранијих правила. Зашто би поштовао Десет заповести из Светог писма када је Бог заувек нестао из живота човека?
Тако читава моја генерација, људи увелико зашли у средње године, чека свој судбински расплет, бежећи од изазова стварања слободе и прихватајући меку окупацију. Шта год и како год било, нека раде с нама шта хоће, само да нас оставе на миру и да нас ослободе било каквих великих изазова. Страх се одавно увукао у срца ове генерације, страх који је одувек био највећи непријатељ слободе и највећи савезник ропства. Кроз живот ће пролазити погнуте главе, утопљени у комфорну баналност и морално блато, далеко од херојских снова, без воље и без жеље. Како смо почели, с Мешом Селимовићем, тако ћемо и да завршимо: ”Бој се овна, бој се говна, а кад ћеш живети, Млади Слаби Српски Човече?”
http://www.dverisrpske.com/tekst/70246
Portparolka DS-a Jelena Trivan rekla nam je juče da ta stranka neće insistirati da se obelodane plate u NIS-u, gde se na čelu Upravnog odbora nalazi bliska saradnica predsednika Srbije i DS-a Borisa Tadića.
Boris Tadić i dalje ćuti!
Interesantno je da se povodom napisa o visini plata u NIS-u i dalje ne oglašava Predsednik Srbije Boris Tadić. Iz njegovog kabineta nam je poručeno „da predsednik nema odgovore na naša pitanja”. Zato podsećamo šta je Pressu rečeno u kabinetu kada smo otkrili „slučaj Krišto”:
- Predsednik Boris Tadić zgranut je činjenicom da neko sebi daje za pravo da kao direktor javnog preduzeća u Srbiji sebi i svojim saradnicima daje enormno velike plate. To što je Bojan Krišto uradio nepristojno je i bezobrazno, jer je to nedopustivo ponašanje za bilo kog direktora javnog preduzeća. Svako ko misli da mu je mesto direktora apanaža kojom se pljačkaju građani Srbije grdno se vara, i takvo ponašanje ne sme biti tolerisano.
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=52542§ionId=37
KURIR SAOPŠTENJE :
Dinkićeva nula
U gomili neistina koje je izrekao večiti ministar (i magistar) ekonomije u preksinoćnjem „Utisku nedelje“ dominira samo jedno – njegova ogromna želja za samoreklamerstvom. Ništa od svega onog što je Dinkić javno saopštio gledaocima nije tačno. Niti jedno slovo. Nula, kako bi rekli ekonomisti.
Međutim, mi ćemo se baviti onim što je lider čudne političke stranke prećutao, a što je veoma bitno. Dinkić je prvi „anonimni izvor“ koji je dostavljao informacije redakciji Kurira. On je tada kao opozicioni političar koristio redakciju Kurira i doturao podatke o aferi „Bodrum“. Prvi je crtao piramide finansijskih malverzacija tadašnjih vlastodržaca, dobro ih izučio i, priča se, kasnije sa saradnicima usavršio i primenio. I tada je tražio da redakcija zaštiti izvor informacija, što je Kurir, naravno, i učinio. Mi ni danas ne bismo otkrili izvor da on sam to nije učinio na TV B92.
Dinkić toliko voli novine da je skoro dve trećine afera o G17 plus i njemu lično on sam plasirao. Pitate se zašto! Da nema napada na Dinkića koje organizuju udruženi mediji, kriminalne grupe, Rusi, marsovci, jogi letači i svi ostali, on ne bi mogao da naplati nadnicu za strah od svojih poslodavaca. A ko su u Dinkićevom slučaju poslodavci? Izaberite sami, ovo su ponuđeni odgovori: MMF, Svetska banka, domaći i strani tajkuni… U svakom slučaju, nećete pogrešiti.
A to gde je vaših hiljadu evra od besplatnih akcija, propustio je da kaže. Od toga je ostala nula, što bi rekli ekonomisti. Nula koja je zajednički imenitelj celokupne njegove delatnosti.
Važna napomena: Dinkić se obrušio na Kurir zbog toga što ne sme da kaže ko je vlasnik dnevnih novina Press. Time je dokazao da je naš list bez partijske zaštite i da smo samostalne i slobodne novine.
http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-02-12-2008/covek-afera
[...] Dahije [...]
[...] Dahije [...]
VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI
subota, 19 novembar 2011
U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.
Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.
Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.
Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…
I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.
Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“
http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html