Daleko je Amerika

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

 

Prvo je Borka Pavićević napisala da neće. Onda je na Blogu B92, Ms Milić napisala da hoće: „Gimme a break sa ovom povikom na šoping molove po Beogradu“, i linkovala tekst „Neću“, objavljen u Danasu. Onda je bio „Utisak nedelje“, gde su učesnici imali stav: „hoću- neću“, kao i „neću i hoću“ i prepričali šta će se desiti u prvoj epizodi novog tv – ciklusa emisije „Insajder“. 

Onda je nastupila renesansa haosa u neprincipijelnoj borbi svih protiv svih. Odnekud su se, najzad i bukvalno, pojavile gnjide i vaške, provereni bulajićevski filmski rekvizit dramatičnih istorijskih vremena. Ofanziva „Ušće“ zove se film koji ćemo još neko vreme gledati. Neki kažu nije film, nego reklamni spot za novi tržni centar.  

Proleće je i kriminal se opet divno razbokorio pod državnim institucionalnim i vaninstitucionalnim pendžerima. Neverovatno kakav smrad se ponovo širi, a aprilski podmukla košava raznosi ga po Srbijici. I onda u toj državi opozicija neubedljivo traži izbore, a pozicija ubedljivo ubeđuje da to nije praktično u vremenu opšte oskudacije, em skupo, em se ništa ne bi promenilo. To poslednje je tačno. Kako god da promešamo karte, u igri ostaju stalno isti likovi. I oni više čak i ne pokušavaju da sakriju da državu tretiraju kao svoj stalni radni odnos, i šta se tu imaju pitati glasači, ta kolateralna šteta parlamentarnog sistema. Nema veze više iz koje je ko stranke. Lideri su večni. Iz države se raznosi, što kaže ona morbidna izreka, kao iz kuće pokojnika. Adekvatna metafora, šta hoćete? 

Onda, valjda zato što je u nas tako tužno, i nema mnogo dobrih vesti, zaista me ozarila jedna vest iz Njujorka. Naterala me da proširim spisak stvari zbog kojih volim Ameriku, a taj spisak nije predugačak. Na njemu je, priznajem, poprilično holivudskih produkata; zatim, miris Kalifornije u kojoj nikada nisam bila, ali držim da znam svaku notu njenog mirisa; muzika najrazličitijih žanrova; status američkog građanina i odnos države prema njemu; Coca-cola, a od prekjuče – Kondoliza Rajs. Zbog „najameričkije“ vesti da se ova donedavna državna sekretarka, sada osim profesure na univerzitetu Stendford u Kaliforniji, bavi i poslom sportskog komentatora, „za blog lista Dejli bist prati Tajgera Vudsa na master turniru u golfu“! Inače, ovde, kada kažete da zbog nečeg malkice volite Ameriku rizikujete, čak i kad nemate ni dolar u džepu, da vas nazovu NATO-plaćenikom. Pa kad je već tako, što da se pravdam i kome uostalom, što žudim za „principom ostvarene utopije“, jer mi je dosta više maštanja o budućnosti koja neprestano „tek što nije“ za nas, obične građane Srbije, dok se elita (ne)legalno bogati. Hoću tu običnu „američku percepciju realnosti“, koja se razlikuje od naše utoliko što „za Amerikance realnost nije vezana za nemoguće. Ono što je smišljeno u Evropi ostvaruje se u Americi – sve što nestane u Evropi vaskrsava u San Francisku!“. Amin! A, to nije rekao Amerikanac, mnogi su verovatno prepoznali ovaj citat iz Bodrijarove knjige „Amerika“.  

Kondoliza, dakle. Takva vest je u Srbiji nezamisliva. Evo, zamenite ime Rajsove sa imenom ma kog našeg političara, evergrin-lidera makar i nepostojeće strančice, a o krupnim zverkama i da ne govorim. Makar i kad „vrati mandat narodu“ što reče Koštunica, lider ostaje tu, da bdi, baje, spletkari, i da nadživi sve. Svoje birače, stranku, ugled, a ponekad i svoju državu. Ali i kad nema državu srpski političar privezan za onu Tarabićevu šljivu trovaće preostali narod paradržavnom metafizikom, i voljom za propašću svega oko sebe, i večnim bolom zbog neostvarivosti državnog „ideala“. Dobrica Ćosićje paradigma toga. Zato Ćosić nije moguć s onu stranu Atlantika. Ne ovaj naš. Nije moguće nešto kao Ćosić. Zato jer je u stvarnosti moguće samo ono što se ostvaruje, a ovde, kroz Ćosića kao egzotični politički redimejd, moguće je samo ono što nikad nije ostvareno. Bezumna težnja ka transcendiranju modernosti koju nikada još nismo ni dosegnuli, ali temeljimo svoje postojanje na toj projekciji. Zato srpski lideri, kao TV Šojić, imaju uvek na fotkama tu zagledanost u „viziju“. Ali, nemaju viziju. Samo zaglednost. Ako je Ćosić politički moguć, Srbija je njegov najperverzniji fantazam. Sama politička egzistentnost jedne persone mitskih karakteristika, sa narastajućim funkcionalnim dignitetom i uticajem od četr’es neke do 2009. anahrono je i plemenska, i nezamisliva za društvo koje je stvarno, živo i neokamenjeno. Ono što obespokojava je skriveni ideal svih srpskih političara da se ostvare kao paradigma, kao Ćosić. Zato je ovde vest o Kondolizi Rajs, sportskoj komentatorki, nemoguća. A višednevno tračarenje o TC „Ušću“ – vest dana! Danima! I to tek pošto je taj posao odavno završen. 

Daleko je Amerika. Najmanje nas dele okean, vize, ili NATO. (Ne, ne zaboravljam bombardovanje, a kako bih?). Ali, nije ovo priča o tome. Srbiju od Amerike deli stvarnost. Mi smo ti koji je nemamo.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/daleko_je_amerika.46.html?news_id=158901