Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?
У НИН-у број 3014 из 2008. године, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном списку непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“
Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“ Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.
Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ догодио би се и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спремали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ. Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? За какву су се то демократију залагали противници Милошевића из ‘80-тих када двадесет година касније њихови ”синови и кћери” воде Србију до потпуног краха демократских и европских вредности… Какву су то генерацију Србији припремили ветерани Друге Србије попут Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Војина Димитријевића, Љубе Тадића…?
Та млађа генерација Друге Србије која данас влада Србијом, и која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, најбоље је описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“ Ти легализатори неистине су ове 2009. године изгласали антиевропски Закон о информисању.
Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се 2008. године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма Бетовен. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. Са Великим братом је изгубила статус урбане телевизије. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?
Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Функционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?
Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали? Шта су радиле опозиционе странке десет година под Милошевићем и какав им је учинак у ових девет година после одласка Милошевића са власти? Да ли Жене у црном плачу и за својом децом, или су им туђа деца увек милија, лепша и паметнија?
октобар 9, 2009 у 9:22 pm |
ТРЕНУТАК ИСТИНЕ
Јавно утеривање демона
Испитаник, глумећи опуштеност, седи у столици, релаксираној варијанти полиграфа који је претходно забележио све његове лажи. Водитељка поставља питања: да ли је истина да сте спавали са свастиком? Да ли вас узбуђује обријана мушка задњица? Камера зумира лице. Пред њеном хладном проницљивошћу не узмичу ни грч вилице ни притворни, тупави осмејак. Све ће то ипак проћи. Истина подстакнута новцем појављује се у тренуцима после којих, кад се угасе рефлектори у студију, наступа планетарни мрак.
Овај телевизијски оглед, поред жеље да разгали, прибегава и чудном подухвату: рећи истину о полу, и то не кроз ars erotica, већ поступком признања, супротном уметничкој иницијацији и узвишеној тајни. Својеврсна scientia sexualis, типична за западно друштво, развила је од давнина поступке власти и знања кроз које се очекивало изношење истине на видело.
Признање је постало најцењенија техника за производњу истинитог, а човек животиња која признаје. Од регулисања свете тајне исповести на Лутеранском сабору, преко искушавања кривице кроз заклетве и двобоје па све до инквизиторских поступака у прогону вештица, човек је доказивао ко је и шта је позивајући се на друге и показујући своје везе са њима. И најбеспомоћнија нежност као и најсуманутија власт имају потребу за исповешћу.
Признајемо или смо натерани да признамо. Када није последица дубоког унутрашњег захтева, признање је изнуђено, будаком истерано из душе и отргнуто од тела. Тајно и јавно, све чешће посредством телевизије, људи признају своје грехе и невоље, љубавне везе и болести, признају мисли, снове и детињство. Признају их равнодушној светини али и себи, и онима које воле. У задовољству и муци, ватрено или муцајући, труде се да с највећом тачношћу кажу оно што је најтеже рећи. Још од грчког права (када су у питању робови) и средњег века, ударање на муке прати признање и придржава га кад поклекне. Обавеза признања родитељима, мужу, љубавнику, лекару, васпитачу толико се утемељила да човек више не опажа спољну присилу већ му се чини да истина скривена у најдубљем кутку једва чека да се обелодани. А кад једном изађе попут гаса који надима, она поприма мирис лакрдије којој тапше разгаљена публика. При том се заборавља ко притиска на право место, јер друштво непрекидно смишља како ће да силује појединца тако да изгледа као да се сам дао.
Свако друштво је оспоравање слободе човекове, гушење његове природности зарад цивилизацијског, културног напретка. Контрола се спроводи на разне начине, најчешће у приватном простору интиме, који изгледа да највише измиче надгледању. Силовање, као насилно улажење у интимно поље другог, запоседање туђе територије на пречац или преваром, има задатак да уздрма сигурност, осујети чистоту простора који припада само мени, у којем удишем свој ваздух. Његов циљ јесте да се силовани осети збрисаним и угаженим као трава.
Контролисање интиме телевизијским емисијама које разголићују подсећа на инквизиторске поступке спровођене да би се сазнала истина о вештицама и демонима. Изнуђено или добровољно, признање никако није утицало на јачину пламена ломаче. Шта ти је све радио ђаво? Да ли је тачно да му је семена течност ледена? Уместо утега, шприцева и котура за развлачење постављене су камере, које без трунке зазора откривају грч од препада, дрхтај усред збуњености. Полиграф, којем је пре емисије подвргнут испитаник, личи на справу за мучење. Водитељка гласом папе који издаје булу, с несумњивим ауторитетом великог инквизитора, поборника истине и само истине, чита питања која, изгледа, могу бити изговорена једино на телевизији. (Тешко бисмо их замислили у неком новинском интервјуу.)
Усред дејства истине, учесник дубоко верује да је у некој авангардној мисији у којој ће његова смелост, истинољубивост и отвореност за непријатне ствари бити награђени не само новцем већ и славом у тамо некој будућности чијег је склада и утопијске ведрине он визионар. Али његово признање не делује катарзично. На лицу нема ни трунке покајања. Камера бележи празан, равнодушан поглед оног који у тренуцима истине не прилаже душу. Уз осмех и аплауз, он заводи личним демонима који распојасано трчкарају награђени изненадном слободом. Но, убрзо ће морати да се врате тамо одакле су дошли. Оно мало пожутелог и просењеног веша окаченог на конопац у јавном дворишту, јунак истине покупиће пред првом олујом. Сви ће убрзо престати да се сећају његових мука и срамоте. Човек брзо заборавља. Боље је тако, јер ко би, изузев Борхесовог Фунеса који памти чак и број зрна у управо поједеном грозду, изашао на крај с толиким сећањем које реже и скрнави.
Телевизијски истинољупци верују да су еманциповани и слободоумни, у ствари су исконтролисани и изманипулисани. Њихов искорак, на први поглед, делује шокантно, али нико од њих нема храбрости да заиста направи ексцес, да опсује, устане и оде или, попут Марлона Бранда у „Последњем тангу у Паризу“, скине панталоне и публици покаже тур. Наравно да је то немогуће, јер режирани снимак само ствара илузију спонтаности.
Друштву, уосталом, није потребна никаква спонтаност и оно смишља како би је оспорило. Спонтаност, која почива на природности, мора да се, ради успешне контроле, замени обрасцем. Непредвидљивост је опасна, формирано понашање је предвидљиво јер припада моделу, самим тим и безбедно. Пошто је спонтаност, као унутрашњи покретач човековог напредовања пут ка аутентичности, али истовремено и опасност да се нуклеус реда и поретка распадне, друштво прибегава различитим методама „утеривања демона“.
Емисија „Тренутак истине“ показује у каквом лицемерном свету живимо, свету препуном лажи и површних тривијалних односа. Но она је и исповедаоница у којој, да би неки платежни бог одрешио кесу, треба рећи све. Не само извршене чинове и чулна спаривања већ и нечисте погледе, скаредне речи, сваки преступ у мислима.
Љубица Арсић
Politika, 10.10.2009.
октобар 9, 2009 у 9:59 pm |
У нас је морална криза најдубља. Претходила је свеопштем расулу. Штавише, она је то расуло подстицала. Људе без емпатије не оптерећује нечиста савест и поред тога што се недостатак емпатије сматра емоционалном неписменошћу.
Нулта тачка морала својство је опасних људи. Таквих је највише у држави у којој влада неред, безакоње и корупција, криза човечности.
Зато је актуелна Кјеркегорова мисао о времену без вредности у коме све постаје улога и презентација. Хелдерлин је још одређенији: „Видиш занатлије, али не људе, мислиоце, али не људе, свештенике али не људе…“ Збиља, где је човек? Морална интелигенција услов је прочишћења, пут ка катарзи и цивилним облицима живота…
…Реч је о логици власти. А власт се неизоставно везујe за моћ. Кад се говори о власти не прави се јасна разлика између моћи и силе. Моћ и сила нису сагласне већ супротстављене категорије. Власт коју прати насиље, принуда и терор, а обично је и то прати, није моћна нити надмоћна већ суштински немоћна, трагична а понекад и комична форма постојања. Меша Селимовић запажа да „сви срљају на власт као ноћни лептир на пламен свијеће“. Са неограниченим овлашћењима, власт у својој надмености, таштини и самољубљу, увек производи страх, стрес, стрепњу и фрустрацију.
Моћ је свакако слобода, свест, савест, памет, таленат, истина. Бити против овакве моћи – значи бити против вредности. И против смисла човековог постојања. А кад се власти докопају малоумници и моралне наказе – силу репресије немогуће је избећи…
…Бојим се да је мржња јача од љубави. У мржњи свакако не оскудевамо. Она је обележје историје. До фанатизма острашћени, мрзитељи се поистовећују са својом мржњом. Њихова мржња је усмерена према другима, „другости” и различитости. Сатанизација „другога” умеће је саткано од тврдоглаве заслепљености и несувисле глупости. Мржња постаје знак препознавања, врста псеудоидентитета. Она је често и подстицај психодинамике политике. У опасној хомогенизацији националне воље инсистира се најчешће на једној врсти идентитета и тиме се пориче било који сложенији идентитет, јер предоминација једног идентитета не води тоталитету већ завршава у тоталитаризму. Тада с лакоћом опстају и мржња и злочин.
РАТКО БОЖОВИЋ
Политика,
10/10/2009
октобар 9, 2009 у 10:47 pm |
Србија је као држава у другој половини осамдесетих и током целе деценије деведесетих година прошлог века патриотизмом проглашава ноторну психијатријску чињеницу. Утицај овог разорног наслеђа осећаћемо све док национална историја не обелодани све злочине почињене у име нације и док то не постану чињенице у уџбеницима. За државу, друштво и нацију који се поносе онима што су срамота за њих, напросто, нема будућности!
Патриотизам се огледа у тежњи за задовољством да се живи у држави која боље од других чува слободу и достојанство не само својих грађана, него и свих оних који се, попут Бриса Татона, у њој налазе а нису њени држављани.
Златко Паковић
Политика,
10/10/2009