(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

Када у речи слагање имамо лагање, а у речи стварање имамо варање, није чудно што нам је власт таква каква је. И ко је власт у Србији?

Наташа Б. Одаловић

ДАНАС, 09.10.2009. године

“Него, Јелена Милић је објавила, овде у Данасу, текст насловљен „Контроверзе 5. октобра“. Нисам га сасвим разумела, јер, кажем то без ироније, много тога што Јелена зна, ја као и већина грађана не можемо знати. Цитирам: „Констатације да је држава изгубила власт а да су је преузели хулигани, нетачне су и опасне. Време је да се ствари назову правим именом. Србијом владају неконтролисане службе и њихови бизниси, а не Тадић, Црква, десничарске организације или хулигани са улице. Да су службе неконтролисане признао је и министар одбране Шутановац. Министар полиције Дачић јавно је завапио да нема утицај на целу полицију. О стању ствари још јасније говори потпуно маргинална улога скупштинског одбора за безбедност“. Не могу, јер важне одреднице у тексту нису прецизиране и именоване (службе и њихови бизниси, рецимо?!), да проценим, да ли је све или колико је од изнетог у тексту тачно или не. Ипак, текст је веома важан, бар и стога јер је један од ретких који ових дана није написан у облику памфлета, безобразне и безобзирне и неаргументоване пљувачине власти, пре свега ДС и Тадића плус жртвено крило ЛДП, од стране неког света – за који не знам откуда, осим из накнадног споменичарства и других бенефиција и позиција постпетооктобарских које уживају и данас, дају себи за право да језиком непатворене мржње критикују све постојеће, синтетишући у тој критици олимпске висине свог погледа одозго, плус властиту „безгрешност“ плус аријевску скоро па религиозно-секташко-мистичарску чистоту те тек неколицине изабраних носилаца демократије, без којих би Србија, авај, била апсолутна руина дивљаштва са све легитимно изабраним („криминалним“) представницима власти и демократске опозиције на челу – који при том, не нуди апсолутно, не алтернативу, него нити једну једину идеју, како би требало, ко, када.

Неразумљива ми је такође жестина обрушавања на грађанску шетњу поводом смрти Бриса Татона. Вичу: „То је такав кич, то је тако бљутаво, патетично, лицемерно, фуј“. Грађани су изашли, била сам тамо. Тамо је била Србија која је моја. Исти људи, само са неком новом децом, са којима смо шетали и деведесетих.

У чему је фора то с „продемократских снага“ пљувањем по шетњи за Бриса Татона? Обашка, веома опасно у могућим последицама чини ми се то пљување по свему што јесте, а тако га је мало, добро и позитивно, а све успут, вичући „држ’те лопова“.

Јасно је да је власт одговорна за свако убиство које се деси у њеном мандату. Свака смрт је једнако тешка. Као држава, највећу срамоту имали смо 2003. убиством премијера Владе!!! Ако упоредимо 2003. и 2009. и додамо томе цитат из текста „Контроверзе 5. октобра“, који се закључак намеће? Тешко га је извести мени и обичном читаоцу до крајњих консеквенци, али, изгледа да није власт увек одговорна за учињено. Одговорна је, међутим, увек за неучињено. Свака власт која не чини ништа против „мафије која хоће да има државу“ – одговорна је. Дајте, да се усагласимо око тих основних постулата.“

-

Мијат Лакићевић

НИН, Недељник, 08.10.2009. године

“Србија траћи време. Не ради се, међутим, о томе да су те теме безначајне, напротив, реч је о томе да су оне морале бити давно апсолвиране. У питању су елементарне ствари. Али Србија, примера ради, још није успела да раскрсти са својим фашистима, бившим и садашњим, него је паланачким судијама препуштено, као да су римске папе, да деле опросте и ‘беатификације’, прекрајају и префарбају историју…“

О економском моделу који су спопроводили тајкуни, стране државе и њихови политичари из Г17+, ДС, ЛДП, ДСС и НС Мијат Лакићевић пише: “Суштина тог модела је: живот на кредит. Много се више трошило него што се производило. Форсирана је потрошња, занемаривана производња, нарочито инвестиције. Мањак је покриван продајом имовине, с једне, и задуживањем, са друге стране… Корупција, мада ситна, са крупним последицама. За узврат, држава је на себе преузела све више послова.“

Мијат Лакићевић са још десетак колега крајем 1998. године добија отказ у Економској политици, а после неколико месеци, почетком 1999. године, оснива ново предузеће (Е Пресс) и покреће Економист магазин. Од почетка обавља функцију директора и заменика главног и одговорног уредника, а од 2001. постаје главни и одговорни уредник. У марту 2005. године, када ЕМ прелази у руке Медија интернешенел групе, престаје му функција директора, али задржава место главног и одговорног уредника на ком је месту био до априла 2008. године. Данас је у издавачкој кући Рингиер Србија, на месту уредника недељног економског додатка Блиц Новац.

-

ДАНАС, ДНЕВНИК,  Викенд, 10. октобар 2009

Александар Влаховић, један од 10 људи који су водили приватизацију у Србији и смислили овако глупав економски модел који се примењује после 2000. године, један од најутицајнијих политичара Демокрастке странке и међу 50 најбогатијих грађана Србије:

Понедељак, 5. октобар

Однедавно сам, на предлог мојих колега, прихватио позицију директора Економског института. За Институт ме вежу лепе успомене. Давне 1988. године ту сам започео своју професионалну каријеру. Као једини истински „тхинк танк“ Институт је годинама био инкубатор сјајних стручњака, који су данас окосница научно-истраживачког, консултантског, финансијског и реалног сектора Србије. Најпосле, велики број бивших радника Економског института данас се налази на високим позицијама у државној управи. Институт је и мени у стручном и образованом смислу јако пуно дао – сада је дошло време да му то, макар делимично, вратим.

Ах да! Данас је 5. октобар! Са помешаном носталгијом за оном енергијом, које више нема, и тугом за човеком кога више нема, закључујем да то данас постаје један сасвим обичан дан. Можда тако треба.

Уторак, 6. октобар

Данас почиње редовно, јесење заседање Скупштине.

-

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:

Дневни лист Данас се финансира новцем Сороша. НИН се финансира новцем Рингиера. Обојица су угледни чланови Билдерберг групе. И наравно, имају свог Мики Мауса у Србији.

Лидер Г 17 плус проглашен је у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006, а признање је доделио часопис „Јуромани“. Динкић је за допринос економским реформама у Србији добио награду „Економист медија груп“. У име „Економист медија груп“ награде “Виртус“ додељивали су Млађан Динкић, Божидар Ђелић…

Наградом „Најевропљанин“, коју додељује Европски покрет у Србији, могу да се подиче Борис Тадић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић, Божидар Ђелић, Ненад Поповић, Мирољуб Лабус, Предраг Бубало…

Иза листа Печат стоји Милорад Вучелић, бивши ратни хушкач са РТС-а, један од креатора Пинкидиотизације, сумња се да је украо неки огроман новац из ДБ-а, да је био сарадник ЦИА, увек у добрим односима са ДС, сарадник шефа ДБ током 90-тих и пријатељ шефа државе Црне Горе. Иза листа Правда стоје скоро исти људи као и иза странке СНС, а уредник правде је некада био уредник Национала. На челу РТС-а је “стари сарадник“. Власник Пинк-а је стари ЈУЛовац и нови демократа. Из тв Авала стоје Влаховић, Ђунић… Иза Вечерњих новости стоје Мишковић, Беко… Иза Борбе неки Минић који је био у Политици када је настала афера Гојко и Савле… Иза Преса стоји БИА… Курир држи Родић уз помоћ својих “десничара“… Пецони је власник Кошаве… Б92 финансирају исти који финансирају ЛДП…

-

Деца Пиреја

04.04.2008.

Пешчаник

Светлана Лукић: ДСС тврди да четворка у саставу Шапер, Ђелић, Влаховић и Ђилас има више од сто милиона евра. Како су се сви у влади показали као лажови, а немамо независних институција, све ће остати у домену олајавања.

Динкић је решио да све то прекине и позвао новинаре у свој стан, да им покаже да ништа није украо. Показао им је својих скромних 68 метара квадратних, пуштао мало музике, госпођа Динкић је, како и доликује, госте послужила кафом и он је са себе спрао сваку сумњу. Невероватно је како смо ми у стању да све демократске институције и процедуре претворимо у спрдњу. У спрдњу смо претворили устав, референдум, бројање гласова, парламент, закон о сукобу интереса, па зашто не бисмо и такозване имовинске карте политичара? Динкић се наругао свима нама када је новинаре позвао у стан. Као да не постоји нешто што се зове рачун у иностранству, сеф и сламарица. Шта је требало да се деси у том стану од 68 метара квадратних?

-

Двострука шпијунажа

Марко Костић

Шта нам је битније док посматрамо другог: његове карактеристике или његова друштвена функција? Добићемо различите одговоре од различитих испитаника, али онда следи друго питање: ко су људи којима је битно ово прво, а ко су они којима је битно оно друго?

Када добијемо одговоре на ово друго питање схватићемо да је начин на који људи посматрају људе близак начину на који би људи волели да буду посматрани.

Дакле, неки људи би волели да буду посматрани као део групе, неки као индивидуални карактери. Разлика између ова два става није карактерно разлучива. Социолошки гледано, функција људи у друштву одређује њихов карактер, а опет, неки карактери не желе или не смеју да признају да су део групе. Насупрот томе, људи који уживају заштиту групе највише истичу своју индивидуалност. Даље, људи који не осећају припадност групи истичу групу као свој друштвени циљ и желе да уђу у њу, а они који неоспорно јесу део групе, тврде, пак, да су групе неважне или да не постоје. Ипак, одговори и једних и других одређени су односима са групом, а не појединачним карактеристикама јунака.

Да ли је у питању логичка инверзија с обзиром на чињеницу да индивидуаулци у оваквом дијалогу испадају колективци и обратно? Или је реч о друштвеној неправди? Јер, ако се друштво дели на оне који групу желе и оне који је не желе, први не могу да остваре своју жељу, а другима се жеља испуњава и без присуства првих.

Следеће питање је зашто први не уђу у неке друге групе, групе истомишљеника? Е, то је немогуће, јер врата свих група штите они који у групе не верују! Управо они имају куће, станове, викендице, везе, послове, и најбитније, радиодифузну фреквенцију! Али, пошто се таквима може да у групу не верују, они се друже и са онима који у групу верују, тј. Поседници, да их тако назовемо, партиципирају и у поседовању територије пролетерски неимућних Припадника, а самим тим деле и њихов карактер! У питању је, дакле, асиметрична, неравноправна територија.

Припадници имају и једно и друго: и карактер и друштвену свест, али немају јавну реч. Поседници немају ни једно ни друго, ни индивидуалност ни жељу за поређењем са другима, али обележавају јавни говор и дело. У Србији, само ови други, Поседници, постоје као јавни примери карактера. Први, Припадници,  који су заправо карактернији, невидљиви су. И како у таквој ситуацији појединац може да открије постојање другог тела, ако је оно преобучено у његово сопствено тело, а припада групи којој појединац не припада? Ево тог СФ-детаља преведеног на свакодневни језик и стање: у Србији, људи који су заштићени новцем и положајем (везама, некретнинама, фамилијама, странкама), маскирани су у оне који све то немају. То значи да и поред поделе на оне са друштвеном свешћу и оне без ње, у друштвеним сликама ипак побеђују лажни карактери оних који имају везе.

Све док се не појави поглед са стране.

Шта је поглед са стране? Може бити нека шаманска магија или психијатрисјка дијагноза. Могла би да буде и духовна утеха. Могло би, теоријски гледано, да буде и правно лице. Може лако да се схвати и као шпијунажа. Али, а за нас најзанимљивије – може бити камера!

Сви набројани појмови припадају већ поменутим конотацијама. И свака од њих функционише унутар сопственог система. Осим камере. Она се не тиче оног што је унутрашњост система. Тиче се свих система заједно – она компаративно обелодањује магијске, духовне и обавештајне информације и то свима подједнако. То је њена ексклузивна могућност, а такође и њен задатак.

Шта се деси када камеру држе лажни љубитељи индивидуалне реторике?

Ништа! Јер они који имају жељу да буду упоређени са другима неће се наћи ни са једне, ни са друге стране камере. Иза камере се неће наћи зато што ће Поседници (са везама) стићи до камере пре њих. Неће бити ни испред камере, зато што не истичу свој индивидуални карактер, а поседници, који га истичу, га немају.

Управо стога наше камере нису поглед са стране. Оне су поглед за себе оних који имају своју камеру (цаммера – соба, лат., сиц!) и могућност да ту привилегију прикажу као карактерну црту.

Јер шта је мана српске групе, у односу на било коју бољу културу? Па то што припадници српских група не воле место на којем се налазе! Њихова група је скривена мана њиховог постојања, баш зато што је истовремено и извор њихових привилегија.

Решење је, дакле, у својеврсној двострукој шпијунажи. Требало би пружити легитимет групама свих врста да би се открило – да је то у ствари једна група!

Када би се изменио индивидуални речник чланова група, групе би се узајамно признале. Без позива на индивидуалност, а који је покраден од оних који размишљају о колективном моралу, српске групе постале би видљиве. Не знамо да ли би се тиме и уништиле, али би се виделе неке друге фреквенције, тј. постали би видљиви сви они који не припадају групама. Они би у том случају постали територијално одвојени од лажних индивидуалаца и тиме би коначно постали група. Али постали би другачија група: била би то група оних који желе да буду група и не либе се да то и покажу, под пуном одговорношћу.

Дакле, да би се призвао поглед са стране треба учинити легитимним српске језичке институције. Што значи да не треба прихватати општи бес и агресивност, нити реторику бунта. Напротив, треба хвалити функције људи и институција. Понајвише никако не признавати самокритику успешних „индивидуалаца“. Треба одбацивати и саму могућност да су привилеговани у проблему.

Двострука шпијунажа јесте метафора највише социјалне свести. Наравно, обрнуто је пропоционална личном моралу. Али то не значи да у њој нема морала, као вишег, колективног циља.

Теорија микрозавере

Спознајом да је неправедно угрожен, човек улази у први степен зрелости. Сазнањем да људи око мене нису моји пријатељи улази се у први степен који раздаваја наивно детињство од свести у развоју. Речником адолесценције, то је сазнање да родитељи нису у праву. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на такву чињеницу или у борби против оних који су се на њу навикли? О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што су вредности света у којем смо васпитани.

Али кад већ говоримо о теоријама завере, прво морамо да поставимо филозофско питање; да ли је завера њихова или наша? Или обострана. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да сведемо ову тему на психоаналитичку раван – на однос Нас и Њих. Ко смо Ми, а ко су Они основна је параноидна дилема, а кроз историју је имала различит значај. Ући ћемо у културолошку анализу овог појма да бисмо доказали да параноици у земљама као што је Србија нису исмејани због своје неурозе, већ због тога што су сувише близу уметности.

Параноик се у уметности увек налази на правом месту што неумесној култури никако не одговара. Таква култура рефлексно се брани глобалним теоријима завере, јер та тема управо неумеснима иде у прилог, штитећи фиктивним причама о масонима, Јеврејима, Ватикану или Пентагону њихову сопствену локалну тиранију, узроковану недостатком талента. У угроженој земљи каква је Србија, параноично осећање је непријатељ опште прихваћеној глобалној – завереничкој теорији. Јер параноја, за разлику од теорије завере, не зна за границе. Она, дакле, не реагује на државу, већ на друштво.

Пратећи цикличне теорије Шпенглера и Фраја, видећемо да је природа историје таласаста. Прво иде мали талас, па све већи, да би на крају до обале дошао у пуној величини, а онда поново долази до опадања и тако све у круг. Ако кроз овај процес посматрамо развој параноје (људске сумње у своју околину), можемо је степеновати кроз историју појединца и његовог живота, али и читавог човечанства. Узмимо на пример да постоје четири циклусне фазе, као што су годишња доба. Намера нам је да покажемо како је сумња у наметнуту стварност основни чинилац људске уметности, културе, историје и духовности, а да је популарна теорија завере само једна од њених фаза.

а) Почетак сумње је слутња да нешто није у реду. То је гранична фаза која спаја претходни са новим светом. Без обзира да ли је у питању Хамлетов отац, ванземаљци, Велики прасак, Адамово ребро, скептицизам или првобитни комплекс, ову фазу обележава мистична мирноћа жељна спознаје. То је гранични тренутак између ничега и нечега, биљног и животињског, тренутак када се талас буди и из стања мировања улази у стање осцилаторне напетости.

б) Следећи корак је осећање сигурности у вези са тим да нешто није у реду. Да ли то називамо робовласништвом, прогонством из раја, ерама класицизма, песимизмом, еволуцијом или аналном фазом, свеједно је – све су то само реакције различитих историјских вокабулара на исту ствар. Теорија завере такође припада овој фази. Та фаза је стање свести, чињенично стање, врхунац знања, али и морала. Наивне слике више нема, али има прецизне границе између добра и зла.

ц) Трећа фаза је ступање у акцију. Називају је и ерама романтизма, милитаризмом, фалусном фазом, надахнућем, револуцијом, светим ратом. Овде је морал изједначен са идеалом, идеја победе замењује страх, а циљ иако још увек недостижан, осећа се у ваздуху и оправдава средства.

д) Четврта фаза је шпијунажа. Овде спадају приватни детективи, Галилеј, „Дама која нестаје“, Савле. Реч је о последњој фази сваке сумње, а она означава и крај циклуса. Ту нема много добра, али ова фаза има једну предност: само она пролази кроз циљ – дато јој је да уништи противника.

У којем се добу од ова четири данас налази српско друштво?

Овде се нећемо бавити именовањем свих српских таласа кроз историју, већ ћемо, пратећи савремени талас српске медијске прошлости, у њега учитати поменути таласасти образац.

- Крај осамдесетих и почетак деведесетих почетак је боје мрака. Иако је држава растурена, људи верују да је све у реду, гласају за Милошевића. Средња класа још увек не размишља пуно. Појављује се национализам, који већини делује као природни ток уласка у већу слободу. Мења се свест, али сласт промене и даље засењује свест о могућој опасности.

- Средина девеседесетих: море ратова и пораза, опште незадовољство. Много трибина, много демонстрација. Констатује се песимизам и проблем. Ову фазу одликују дебате, оклугли столови, ерудиција, реторика и телевизија. Никад није било горе, али грађанска класа дигнутог носа и са дистанце посматра преовладавајуће зло.

- Крај XX века и почетак новог. Руши се Милошевић, рађа се оптимизам, креће се у акцију, па потом у лустрацију. Грађани су покренути, немају више осећање дистанце, ту је и осећање полета и етике по себи. Осећа се боља будућност, мада на дугом штапу.

- Друга половина прве деценије XXИ века; убијен је премијер, спласнула је будност. Морала више нема, а правдени бунт сведен је на инертни говор ниског интезитета. Све је прожето снажним осећањем краја. Крај, ка којем хрле и добри и лоши и горњи и доњи, јер се граница између њих више не примећује. Али као и свака од претходних фаза и ова носи своје јунаке, као и своју унутрашњу драму.

Јунаци четврте фазе постају они који су „само мало бољи“! Можемо их ближе описати ако кажемо „неморални, али са вишим циљем“. То су они који немају проблем да шурују са ђаволом, јер знају да ће га само тако уништити. У овој фази доброта је та која је у мимикрији, а не зло. То је фаза коју можемо назвати и борбом између два зла. Они који говоре да борба између два зла нема смисла, или живе у духу претходног доба или је реч управо о онима које треба шпијунирати.

Вратимо се сада на класне односе српског друштва и могуће решење друштвене кризе. Решење је у прихватању игре, али не и свести. Решење је у прљавој игри популарно дефинисаној као „једно мисли, друго говори, треће ради“. Поступајући на тај начин, нећемо бити чисти, али ћемо онима после потопа омогућити да то постану. Живећи у четвртој фази ми можемо да победимо зло, управо тако што ћемо се у зло прерушити. Попут Хемета, Спигела, Агате Кристи, Бернарда Шоа, Флобера, али и Макијавелија, Хичкока и Шаброла.

Наши непријатељи беже од своје коже. Прави је тренутак да ми уђемо у њу и тако је обелоданимо. Тада ће схватити да је њихова жеља за слободом игнорисање жеља других. Биће јасно да је њихов Кафка штит од нашег Шекпира. Да је њихов Орвел препрека за нашег Јасперса. Да је њихов Копола избегавање нашег Хичкока. Да је њихов Достојевски гумица која брише нашег Флобера. Да тоталитаризам не значи бити посматран, већ игнорисан.

Аутор је редитељ и филмски критичар

Пешчаник, 10.10.2009.