Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити.
Како?
Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због “ћутања“ – отпишу све дугове.
Војска Србије треба да заузме енклаву око Северне косовске Митровице, Република Српска треба да закаже референдум за независност, треба национализовати Нафтну индустрију Србије и све банке, затворити кинески тржни центар на Новом Београду а царине за увоз из Кине подићи, и ето “велике коалиције“ савеза праведних и напредних, уједињени, бомбардују Србију. Пошто су се “опекли“ током бомбардовања 1999. треба очекивати да овог пута неће гађати болнице, школе и возове, нити користити осиромашени уранијум. Као мете треба “истурири“ све касарне у градовима које иначе треба рушити да би се нешто друго градило, и све пропале фабрике. Ако Руси гађају постројења НИС-а, то искористити у периоду обнове “пре рока“ да Србија пређе на “зелене“ технологије, а на месту Заставе подићи фабрику за аутомобиле на еко погон… Уколико Кинези изграде Кинески мост, претпоставимо да ће гађати Панчевачи мост, што би било пожељно имајући у виду стање овог моста, и, уколико не буде реконструисан до тада, мост Газелу, на који треба ставити макете МИГ-ова, да помисле да је писта…
После 10 дана треба потписати “примирје“, Војска Србије треба да се повуче са Космета, референдум у Републици Српској одложити, НИС вратити, отворити тржни центар на Новом Београду и Кинеску четврт у Трећем Београду. Одмах после тога започети преговоре о отпису свих дугова које Србија има према иностраним повериоцима. Домаћим правним и физичким лицима рећи да због обнове земље неће бити исплаћени дугови државе према њима. Пензионерима уместо пензија делити бонове да сваки дан могу да добију хлеб, млеко, два јаја и Курир у СОС маркету.
октобар 31, 2009 у 10:59 am |
Прети нам дужничка криза
Гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић је упозорио да би држава, уколико настави са садашњим темпом узимања страних кредита, могла да доспе у дужничку кризу.
„За првих осам месеци ове године јавни дуг је повећан за шест одсто и укупно износи 32 процента брутонациналног производа (БНП), што још увек није много. Опаснија је брзина новог задуживања, јер би нас овај темпо одвео у дужничку кризу”, додао је гувернер у интервјуу новосадском „Дневнику”.
Према његовом мишљењу одржив је договор Владе Србије и Међународног монетарног фонда да буџетски дефицит у идућој године не пређе четири одсто БНП, али да сви ризици нису уклоњени.
„Пут који је Србија изабрала – да не повећава порезе, већ да дефицит смањује искључиво снижавањем расхода – дозвољава нам сада нешто већи буџетски минус, али под условом да се припреми терен за трајно смањивање јавне потрошње”, рекао је Јелашић.
Он је, међутим, подсетио да нема много потврда да су у прошлости такве намере и успешно реализоване.
„Уколико не смањимо број запослених у државној администрацији, не реорганизујемо пензиони систем и друго остаће само празна обећања која ће нас довести до још већег јавног дуга”, закључио је Јелашић.
Танјуг
[објављено: 31/10/2009]
октобар 31, 2009 у 11:20 pm |
Неморално ново задуживање
Наш спољни дуг нису само обавезе државе, већ и сваки евро или долар који су позајмили наши привредници и банке и њих се, чак и ако бисмо то желели, не можемо одрећи, тврди проф. др Млађен Ковачевић
Сматрам да је неморално ново задуживање Србије у иностранству да бисмо сада лагодно трошили, а да отплату тих кредита пренесемо на будуће генерације.Зато је крајње време да се сачини дугорочна стратегија управљања спољним дугом јер ћемо, у случају настављања олаког задуживања и економски нерационалног трошења добијених кредита, запасти у тешку дугорочну дужничку кризу, што би имало далекосежне економске и социјалне последице, изјавио је проф. др Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука, одговарајући на наше питање – да ли је Србија већ (пре)задужена земља.
Све је, каже, почело 2002, да би већ 2008.спољни дуг Србије ескалирао. Истина, признаје,такође је знатно порасла ивредност извоза робе и услуга,као и БДП – али само у текућим ценама. На крају прошле годинеспољни дуг био је 30,708 милијарди долара или око 21,8 милијарди евра. Однос спољног дуга према БДП-у (али у текућим ценама) у прошлој години износио је 62, а према извозу робе и услуга 205 процената. По томе је, гледано чисто статистички, по критеријумима Светске банке, Србија средње задужена земља.
Међутим, однос спољног дуга и БДП-апотпуно је неупотребљив,али је зато врло злоупотребљив, јер је величина БДП-аекстремно „надувана” како због инфлације тако и уследекономски апсурдног смањења вредности долара у односу на динар. Ако би се унела вредност БДП-ау сталним ценама, аспољни дуг у фиксној вредности евра, долара и других валута у којима је номиниран спољни дуг Србије, однос спољног дуга према БДП-убио би сигурно изнад 80 одсто. Србија би се тиме нашла у групи високо задужених земаља.
Умеђународним финансијским институцијама као критична граница високезадуженостиједне земље узима се, објашњава наш саговорник, однос износа отплате спољног дуга и вредности извоза робе и услуга. Ако прелази 25 одсто, она се третира као високо задужена. Србијаје прошле године имала 34,5 процената. Уз то, ако је износ годишњих отплата у односу на БДП виши од стопе раста БДП-ау истој години, земља се третира као високо задужена. Србија је прошле године имала раст БДП-аод 5,4, а износ отплате је достигао 10,4 процентаБДП-а. Готово двоструковише од раста БДП-а. Уз све то, непријатно је сазнање да је на крају прошле године износ доспелих,а неизмирених обавеза по основу страних дугова био чак 2,55 милијарди долара (од тога 45,4 одстотог износа односи се на доцње настале пре почетка 2001).
Проблем спољног дуга крајем прошле и почетком текуће године појачан јејер су девизне резерве смањенеза 2,3 милијарде долара. Пошто су девизне резерве наставиле пад и почетком 2009, а извоз од септембра прошле године почео нагло да јењава,износ ануитета по основу свих спољних дугова у текућојгодиниизноси чак 5,8 милијарди евра (или у доларима преко осаммилијарди), званичници Србије почели су преговоре с ММФ-омо кредиту од 2,9 милијарди евра, а касније и са ЕУ, европским банака,Кином и Русијом о додатним зајмовимаод око три милијарде долара. До сада је пристигло мало тих нових кредита, што је, уз отпис 550.000долара дуга Косову од стране Светске банке и знатно отежаних условапредузећа за добијање зајмовау иностранству имало зарезултат успоравање раста и његове укупне суме. Дуг јекрајем августа био 21,725 милиона евра или 31 милијарду долара. У претходна два месеца та сума је нешто повећана, али не битно. До краја текуће године, износ спољног дуга могаоби достићи и 35 милијарди долара.
Проблем постојећег спољног дуга и његовог још већег износа до краја ове године – јесте смањење БДП-аод око четири одсто,а посебно извоза од чак двадесетак процената. Пошто суврло мале шансе да се у идућој години оствари њихов осетнији раст –износ дуга ће наставити да расте. У текућој години, проблем отплате спољног дуга није добио драматичне размере, јер су многи страни повериоци толерисали кашњење у сервисирању обавеза, пре свега предузећа, по основу спољног дуга. Проблем је, међутим, у томешто ће се износ доспелих а неизмирених обавеза по основу сервисирања спољних дугова додатно повећати – могуће и за преко 2,5 милијарде евра, па ће његова укупна сума бити већа за преко петмилијарди евра.
Многи, подсећа Ковачевић, намерно под Србијом и њеним дугом „подразумевају”јединодржавне институције и признају само спољни дуг којим се дужи земља и евентуално спољни дуг јавних предузећа за који је гаранцију дала држава. Србију, међутим,чине и сва њена предузећа и банке. Уосталом, све девизе за сервисирање свих спољних дугова морају обезбедити предузећа лоцирана у Србији и њени становници. Држава, евентуално,може јавни спољни дуг да отплаћује преко новог задуживања, али шта је са обавезама приватника и банака. Због њих ћебити све више принуђена, у циљу сервисирања њихових доспелихдевизних обавеза, да купује девизе на тржишту, а динаре даобезбеђујепреко опорезивања предузећа и грађана.
Уосталом,сама чињеница да су наши званичници морали ићи у Беч да моле стране банке да у 2009. репрограмирају и рефинансирају спољне дугове предузећа лоцираних у Србији – говори у прилог да је неозбиљно игнорисати њихов огроман спољни дуг, упозорава Ковачевић.
Слободан Костић
———————————————————–
Шта значи бити презадужена земља
Термин „прездужена земља” ретко се користи у стручној и научној литератури, каже Ковачевић. Ипак, у једном раду ОЕЦД-а, посвећеном СР Југославији, који је објављен крајем 2002,наведен је закључак да смо „презадужени”.
У тој години спољни дуг СРЈ је износио 11,832 милијарде долара, а његов однос према бруто домаћем производу био је 76,4, а према извозу робе и услуга 365,3 процената. У вези с том констатацијом закључено је: а) да би стални дуг СРЈ у блиској будућности требало да се сведе на мање од девет милијарди долара; б) да ће отплата спољног дуга, гледано средњорочно, представљати знатно оптерећење; ц) примарни извор забринутости јесте – отплата спољног дуга.
Пошто је Србија у тој години била релативно задуженија од Црне Горе, ове констатације односиле су се, пре свега, на Србију. У тој години спољни дуг Србије, изражен у доларима,био је 11,230 милијарди, а у еврима 10,768 милијарди. У тој години бруто домаћи производ (у ценама из 2002) износио је око 16, а извоз робе и услуга око 2,9 милијарди долара. Додајмо, подсећа Ковачевић, да је у тој години ММФ пројектовао да ће спољни дуг СРЈ у 2009. години износити само 9,036 милијарди долара, а износ отплата само 1,308 милијарди долара. Тегодине износ спољног дуга Србије према извозу робе и услуга износио је 379, а отплате дуга 1,4 одсто БДП или 7,1процената извоза робе и услуга.
[објављено: 01/11/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Dugovi-Srbije/Nemoralno-novo-zaduzivanje.sr.html
новембар 4, 2009 у 9:13 am |
Бор у најтежој кризи
БОР – Оштра претња коју је локалној власти недавно са скупштинске говорнице упутио синдикални лидер Борана Драгиша Трујкић, да ће их озлојеђени грађани „одувати” из града, ових дана постаје све извеснија.
Велики део Борана хладне дане проводи у становима уз хладне радијаторе, иако за ту услугу месечно издваја и до 50 евра по домаћинству. Ово је жестоко разљутило Боране којима, наочиглед, град срља у потпуни хаос.
Због ниских температура у учионицама које се греју са топловода градске Топлане, ђацима основних и средњих школа скраћени су часови, а недавно постављени директор Топлане Милутин Симић није оптимиста што се тиче грејању ни у наредним данима и недељама.
Многи озлојеђени родитељи у понедељак нису дозволили деци да присуствју настави, па се у једној учионици у школи „Вук Караџић”, где наставу похађа двадесет ђака, појавило свега шесторо малишана.
У једној од најстарјих основних школи у Србији, у селу Кривељ, директор је из очаја, више симболично, наредио да се за паљење котла користи школски плот, јер је каснила испорука угља.
Суморну слику у Бору допуњује очајно стање јавних предузећа која грцају у дуговима, и јавне установе које немају новца ни за плаћање најосновнијих потреба – телефона, струје, па ни средстава за одржавање хигијене.
Плате многих у јавном сектору касне и по неколико месеци, а радници, последних година најчешће запошљавани по партијској припадности или родбинским везама, грцају у дуговима који прелазе и више стотина милиона динара.
Поводом ситуације у Бору, Веће Савеза самосталних синдиката (ВССС) упутило је пре недељу дана допис Влади Србије и Министарству за државну управу и локалну самоуправу, у којем тражи хитне мере власти због све теже ситуације у којој се налази јавни сектор у Бору.
До данас, кажу у синдикату, одговора надлежних нема.
У случају да се не стане на пут оваквој политици, синдикат најављује социјалне потресе „немерљивих размера” у Бору.
„Скоро сва предузећа и установе у Бору налазе се у изузетно тешком положају, а рачуни предузећа су више у блокади него у функцији. Само Водовод и Топлана дугују за струју више од 450 милиона динара, док се истовремено средства из буџета троше ненаменски”, упозорио је председник ВССС и једна од најутицајних личности у граду Драгиша Трујкић.
У синдикату оцењују да је грејна сезона у Бору доведена у питање због неозбиљности најодговорнијих у општини.
„Здравље деце у школама и обдаништима је угрожено, а одговорност се попут пинг-понг лоптице пребацује с једног на другог функционера”, оценило је Веће синдиката.
Веће ни овај пут није пропустило прилку да напомене како је готово силом онемогућило плаћање неколико скупих концерата из буџета.
Неодговорност градских функционера илуструје и податак да су из буџета издвојени милионски износи за рели трке од које Борани нису имали користи, док је, рецимо, најуспешнија екипа, женски рукометни клуб, члан прве лиге, пред гашењем.
Фудбалски клуб „Бор”, с вишедеценијском традициом прволигаша, чији је оснивач Скупштина општине Бор, такмичи се са сеоским екипама, а недавно није било пара да се плати пут на гостовање.
Саша Трифуновић, дописник Бете
[објављено: 04/11/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Bor-u-najtezoj-krizi.sr.html
новембар 4, 2009 у 8:56 pm |
OLAKE OPASKE
Širenje straha od zaduživanja
Autor: Dimitrije Boarov
Upravo pred okončanje pregovora o reviziji sporazuma Srbije sa MMF-om i uoči zaključivanja ugovora o državnom zaduživanju u Kini i Rusiji, u našoj javnosti raspirila se velika diskusija o buketu pitanja koja se postavljaju oko zaduženosti zemlje prema inostranstvu – sa preovlađujućom tezom, hajde da je formulišemo kao karikaturu: da Srbija još nije prezadužena i nelikvidna, ali će to sigurno biti u budućnosti?!
Još prostije rečeno, iza niza stručnih argumenata o rizicima koje nosi svako neodgovorno, pa dakako i neodgovorno spoljno zaduživanje, kao da izviruje strah od budućnosti i kao da preovlađuje uverenje da će povećanje nivoa spoljnog duga i Srbiju naterati da se povinuje reformama ili promenama koje će u toj budućnosti diktirati strani poverioci – to jest da Srbija neće biti suverena da ostane onakva kakva jeste. To jest, kao da se neefikasnost jednog, u velikoj meri, etatiziranog privrednog sistema ukopanog u stereotipe kolektivanog egalitarizma, može bolje lečiti i kontrolisati štednjom, nego novim kreditima. A iza svega toga, možda, stoji strah jednih da ćemo se suviše zadužiti na Zapadu, a kod drugih da ćemo su suviše zadužiti na Istoku, pa ćemo postati suviše zavisni ili od jednih ili od drugih. Umesto da ostanemo „neutralni i suvereni“ i u stalnoj borbi za očuvanje „teritorijalnog integriteta i suvereniteta“.
Po mom mišljenju, jedna zemlja koja je usred tranzicionog procesa, od 2000. do 2009. godine smanjila učešće javnog duga u svom bruto domaćem proizvodu sa 169,3 na 30,6 procenata, zapravo nije išla uhodanim putem svih zemalja u tranziciji i nije uspela da u svetu obezbedi dovoljno poverenja da joj se krupnim pozajmicama omogući ubrzana obnova privredne infrastrukture, bez koje nema zdravog ekonomskog napretka i bez koje nema dovoljno stranih investicija, to jest nema „reindustrijalizacije“ na osnovama slobodne, otvorene, privatne, tržišne ekonomije. „Javni dug“ od oko sedam milijardi evra u Srbiji, sa nešto više od osam miliona stanovnika, dvostruko (i više) je manji nego javni dug većine evropskih i komšijskih zemalja, pa nama opet nije bilo mnogo lakše nego njima u tekućoj svetskoj finansijskoj krizi jer je ispalo da je naš, inače manji, budžetski deficit teže zatvoriti (zbog unutrašnjopolitičke nesigurnosti), nego njihov, mada je on najčešće bio procentualno i viši.
Većina starih ekonomista, čija su se temeljna shvatanja formirala u vreme socijalističke „državne“ privrede, čini mi se da, takođe, ima preveliki strah od takozvanih „privatnih dugova“ u inostranstvu, koji su utrostručeni i sada dostižu između 14 i 15 milijardi evra. Njihov strah se, izgleda, zasniva na tezi da bi slom dužnika za čije dugove država ne garantuje, na kraju ipak te dugove natovario na leđa svih poreskih obveznika i izazvao krizu Narodne banke Srbije – to jest da bi takav slom izazvao deviznu krizu. Naravno da bi izazvao, ali zar recesija i stagnancija koje dave čitavu državu ove godine ne prete krizom gorom od devizne krize.
Narodna banka se hvali svojom stabilnošću, to jest sabilnošću finansijskog sistema, ali prećutkuje da zapravo nije ostvaren Bečki dogovor o zadržavanju nivoa kreditiranja srpske privrede, to jest održavanju „stepena izloženosti“ poslovnih banaka (uglavnom u stranom vlasništvu) na srpskom tržištu. Malo se, hajde da i to dodamo, zna, takođe, da Narodna banka svaku poslovnu banku zadužuje da na svakih 100 dinara odobrenog kredita za kupovinu opreme nekom preduzetniku „rezerviše“ (skloni iz potencijala) još 25 dinara akonto poslovnog rizika.
Ta mera direktno destimuliše kreditiranje proizvodnih investicija u Srbiji, a nije jedina. Zar se očekuje da naši privatni investitori prvo stvore akumulaciju, pa tek onda krenu u ekspanziju. To se ne može očekivati u jednoj siromašnoj zemlji koju je suluda agresivna politika i napada i odbrane duže od decenije držala u privrednom karantinu. Uzgred budi rečeno, privredna katastrofa koju je izazvao režim Miloševića, Šešelja, socijalista i radikala kao da se namerno zaboravlja – to jest ona se uopšte ne izučava, pa osim one Dinkićeve „Ekonomije destrukcije“ zapravo nemamo ni jednu studiju o tom razdoblju i katastrofalnoj neodgovornosti koja je tada vladala. Valjda će neki naš ugledni ekonomista jednom sesti i pokušati da prouči Miloševićevo „ekonomsko čudo“. Ne zbog „okretanja prošlosti“ nego da ljudi jednom shvate da posle tog bunara ne bi bilo čudo da je spoljna zaduženost Srbije ustostručena u poslednjih deset godina.
Na kraju da, iz ličnog ugla, iznesem i mišljenje prema popularnoj tezi da ćemo novim ciklusom zaduživanja „optereti buduće generacije“. To me, iako imam sina, najmanje brine. Jednostavno, današnja „većinska generacija“ dovoljno je propatila na prelazu između dva sistema i dva veka, da bi bila u stanju da generacijama koje dolaze ostavi državu bez dugova. Neka nas novi naraštaju zbog toga psuju, to smo i zaslužili.
http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/sirenje_straha_od_zaduzivanja.4.html?news_id=175946
новембар 4, 2009 у 8:58 pm |
Beograd – Mikro preduzeća u Srbiji čine 98 odsto ukupnog broja firmi, a njihova struktura ukazuje da smo na kraju tranzicije dobili usitnjenu privredu, nepovezanu sa javnim sektorom i međusobno, što će otežati podizanje konkurentnosti – izjavio je juče potpredsednik Privredne komore Srbije Milan Lalović na okruglom stolu posvećenom Aktu o malom biznisu u Evropskoj uniji.
Na skupu je predstavljen izveštaj o sektoru malih i srednjih preduzeća za 2008. godinu, koji je objavljen prošlog meseca i u kome se navodi da je Srbija u procesu primene Evropske povelje o MSP napravila najveći pomak u odnosu na zemlje u okruženju jer je od ocene 2,5 došla do ocene 3,2. Najlošije su vrednovani poreski propisi i procedure (2,6) i pribavljanje dozvola za gradnju (2,7) dok je najveći napredak ostvaren u oblasti registracije poslovanja (3,8) i izvozno uvoznih procedura (4). Na skupu u PKS prezentirani su i rezultati ankete, u kojoj se 3.000 preduzetnika izjašnjavalo o uslovima poslovanja u prvom kvartalu ove godine.
Ocena privrednika je da su posledice ekonomske krize manje od administrativnih prepreka sa kojima se taj sektor suočava.
http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/pomoc_za_mala_i_srednja_preduzeca_tek_u_2010.4.html?news_id=175944
новембар 4, 2009 у 10:12 pm |
Ekonomija
Vladimir Gligorov
04.11.2009
Kriterijumi zaduženosti
Spoljna zaduženost je visoka. Prvo, po kriterijumu održivosti. Budući da se predviđa da će deficit na tekućem računu bilansa plaćanja biti znatan i ove i sledećih godina, spoljni dug će nastaviti da raste (taj dug poraste u toku godine otprilike za deficit na tekućem računu – osim ako se ne troše ili ne povećavaju devizne rezerve). Kad proizvodnja ne raste ili kad raste sporo, spoljni dug raste brže, što je neodrživo, jer u nekom času više neće imati odakle da se vraća.
Drugo, visina spoljnog duga utiče na kamatu po kojoj se zemlja dodatno zadužuje. Budući da će se, delimično i zbog neodrživosti, postojeći nivo spoljnog duga ceniti kao visok, kreditori će tražiti više kamate, što znači da će rasti teret duga, privatnog kao i javnog. To će delovati negativno po stopu rasta, a to će opet dodatno uticati na percepciju o neodrživosti duga.
Treći kriterijum je u vezi sa izvorom zaduženosti. Budući da je osnovni izvor spoljnog duga deficit u spoljnoj trgovini, sve dok se ne vidi da se on ne popravlja znatno bržim rastom izvoza od uvoza, to će značiti da dodatni spoljni dug ide u potrošnju, a ne u ulaganja, što će ukazivati na to da u nekom trenutku prihodi od izvoza neće biti ni izbliza dovoljni da se dug vrati. Po ova tri kriterijuma, spoljna zaduženost nije održiva. Čak i jeftini krediti ne bi pomogli, jer se dug ipak mora vratiti iz povećanog izvoza. To podrazumeva manju potrošnju, najčešće uz depresijaciju kursa.
Ovo sve nije u neposrednoj vezi sa fiskalnim deficitom. No, u Srbiji se povećana javna potrošnja koja se pokriva deficitarnim finansiranjem budžeta, preliva u uvoz i na taj se način održava relativno visoki deficit u spoljnoj trgovini i na tekućem računu bilansa plaćanja, što onda povećava spoljni dug. Usled toga nije samo neodrživ trend spoljnog zaduživanja, već i fiskalna politika.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3871
новембар 11, 2009 у 10:58 pm |
Летимо у презадуженост
Поводом теме недеље ,,Дугови Србије” (,,Политика“, 1. новембра)
Слажем се са проф. Млађеном Ковачевићем да је „неморално ново задуживање у иностранству да бисмо сада лагодно трошили, а да отплату тих кредита пренесемо на будуће генерације”.
Које елементе свака привреда мора узимати у обзир када уђе у процес иностраног задуживања? Овде ћу навести само најважније: доспеће и годишње обавезе по врло различитим иностраним дуговима (камате и отплате); економски раст и годишње обавезе из дуга; структура постојећег и новог дуга; употреба дугова; ефекти употребе иностраног дуга (раст БДП-а, запослености, националне штедње, пораст извоза, производње, увоза, инвестиција). Допунски капитал из иностранства мора бити у функцији развоја привреде и основа за стварање домаће акумулације, а не текуће непроизводне потрошње.
Због притиска светске финансијске кризе треба се чувати нове омче дугова и неконтролисаног задуживања, посебно нерационалне употребе иностраног капитала. То је пут у готово колонијални статус, уз потпуну доминацију страног капитала и тоталну технолошку и развојну зависност. Може ли се овакав сценарио избећи? Може и мора. Зашто?
Отплате и камате из дуга готово у потпуности апсорбују сав прираст друштвеног производа. Постоји ли шанса у таквим односима за покретање развоја? Из којих средстава извршавати доспеле обавезе? Може ли се „истиснути” довољно домаће штедње или акумулације за инвестиције? По овом концепту, то је могуће само на основу новог задуживања, али и нових терета камата, за које ће привреда и друштво радити у целини. Тада је омча дугова толико затегнута да прети нагли пад животног стандарда и свих облика домаће потрошње.
За многе дугове добијен је повољан „грејс период”, који треба искористити за оживљавање инвестиција и развоја – да би се зајмови могли отплаћивати од прираста БДП-а. Шта ће се десити када доспеју дугови добијени са грејс периодом од три до пет година? Какве ће тада бити обавезе? Основно је, дакле, како се користе и какве ефекте у дохотку и акумулацији дају страна средства (да ли се користе за производњу и инвестиције или за попуну буџета и потрошњу). Одатле се може сагледати да ли привреда креће у претерану инозадуженост, несолвентност и дужничку кризу. „Омча дугова” се затеже већ када је раст дугова бржи од раста БДП-а, а када су обавезе из дуга веће од БДП-а тада се улази у дужничку и развојну кризу.
Уколико се жели сагледати стварно стање терета дуга, могућности отплате (сервисирања), новог задуживања, подстицања домаћих инвестиција и производње страним капиталом и сл. неопходно је пратити праву матрицу свих агрегата који одлучујуће делују на оптимални и максимални ниво међународне задужености једне државе, а да се не улети у дужничку кризу. Привреда Србије нема такву стратегију. Задуживање је више од стихије. Због тешкоћа у платном билансу, великих доспелих обавеза, неликвидности, огромног буџетског дефицита, потреба за инвестицијама, али и мале националне штедње – постоји стални притисак на узимање нових иностраних кредита. Следећа фаза је узимање нових кредита да би се сервисирали стари. Тада је дужнички круг затворен са привредом увученом у готово колонијални финансијски однос. При томе се често и не пита за услове кредита, ефекте, могућности враћања – важно је добити кредит од оних који их још дају.
Да ли је достигнута критичка тачка иностране задужености, како то констатује једна група наших економиста, и да ли привреда улази у фазу када држава, као синоним свих субјеката, неће бити у стању да уредно извршава доспеле обавезе? Да. Сви индикатори иностране задужености указују да се већ ушло у дужничку кризу и да прети инсолвентност државе. Трка за кредитима ће се наставити, уз све веће тешкоће у оживљавању економског раста. Другим речима, ми летимо у презадуженост.
професор економије и финансија
Слободан Комазец
[објављено: 12/11/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Letimo-u-prezaduzenost.sr.html