Како тумачити дешавања у друштву која се тичу пандемије грипа, стварања ВАНУ и доношења Закона о информисању, осим као јасну кризу ауторитета у српском друштву – суоченим са кризом смисла и идентитета, предвођеним елитом која је неспособна да пронађе смисао и изгради идентитет, са већином грађана који се налазе у стању апатије и немоћи.
Једина покретачка сила у овом друштву је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за надмоћ. Ова сила уједињује већину грађана и њена реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине…
У случају да владика који мења патријарха СПЦ позове грађане да се не вакцинишу, више од половине грађана Србије би отишло на вакцинацију. Данима најстручнији научници говоре да је вакцина безбедна а у Србији расте број оних који сумњају у безбедност вакцине.
Када председник Републике изјави да Војводина не постаје држава у држави, међу грађанима је све већи број оних који мисле да Војводина постаје држава у држави. Пре годину дана је САНУ упозорила да се не формира ВАНУ и сада се отвара пут за – формирање ВАНУ. Грађане апсолутно не интересује шта се мисли у САНУ нити знају да се у САНУ нешто мисли…
Уставни суд треба да донесе одлуку да ли је Закон о информисању у складу са законима и Уставом. Да видимо ту одлуку, да видимо како ће власт реаговати на ту одлуку, да видимо колико ће грађана знати какву је одлуку донео Уставни суд. За то време један од владика изјављује да он не признаје ниједан овоземаљски суд. Бивши начелник БИА указује на лоповлук министра полиције у фабрици Галеника. Сви у полицији и тужилаштву Србије знају да градоначелник Јагодине краде у РБ Колубара, већини грађана постаје јасно ко контролише медије и тржиште маркетинга у Србији…
У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да садашњег министра полиције у Србији подржава мање од 5% грађана Србије а министра економије мање од 1% грађана Србије. И они су власт, први управља системом безбедности, други управља економијом. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача. Нешто већу подршку има председник Демократске странке, али само када се ради о избору један на један са радикалским кандитатом, када бројни гласачи ДССа и ЛДПа гласају за председника ДС а већ сутрадан прелазе у опозицију.
Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају од стране грађане Србије је мања од укупног броја пунолетних грађана Србије. САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и које грађани имају у судове и полицију.
Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Србији је потребна политика за коју ће се залагати већина грађана Србије. Прави ауторитети ће бити они за које ће на демократским изборима гласати више од две трећине од укупног броја бирача у Србији.
Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити сила која ће оживети и оздравити умируће и болесно биће? Сила која ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, сила која ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва…
новембар 8, 2009 у 7:26 am |
u čemu naći autoritet? u kojoj grupaciji, instituciji, ličnosti? osim toga, ako bi se i pojavi(o)li takvi bili bi skraćeni za glavu, ili u najboljem slučaju bajbokirani. u Srbiji prvo treba definisati nacionalne interese, a zatim raspisati tender za izvodjenje istih. a ko da izdefiniše nacionalne interese? nisam čuo da ih iko spominje?
новембар 8, 2009 у 9:31 am |
Dušan Miklja
Zašto nam ide tako loše?
Zrelost naroda – Postoji samo jedan način da narod dokaže političku zrelost: da se suoči sam sa sobom. Da bez odlaganja i ustezanja zaviri u sopstvenu dušu. Da se pomiri da nije bez mana i nepogrešiv. To praktično znači da je demokratije dostojan samo onaj narod koji je sposoban da uoči sopstvene zablude i prizna počinjene grehe. Narod koji opravdanje za svoja nedela ne traži u nepravdama i zločinima drugih. Koji je, otuda, spreman da okaje svoju krivicu. Sve manje od toga je samo izgovor. Nedopustivo kašnjenje koje će kad-tad morati da se nadoknadi.
Drže do svog mišljenja – Kod nas se niko ne usteže da sudi i o pojavama koje nimalo ne razume, niti je u njih dovoljno upućen. Svi o svemu imaju svoje mišljenje. Čak i oni koji nimalo nisu skloni razmišljanju. Zašto li nam, tada, bože, ide tako loše? Da li, možda, zbog toga što oni koji o svemu bespogovorno sude za sebe same ništa pametno nisu smislili.
Manjak smernosti – U memoarima, što će reći u ispovestima i sećanjima, autori o sebi najčešće pišu s pohvalama. U tome nema ničega neobičnog jer su ljudi blagonakloniji i velikodušniji prema sebi nego prema drugima. Što će reći i prema sopstvenim zabludama i gresima. Sve to se, nažalost, može podneti samo do neke mere, posle koje tekst postaje nepodnošljiv. Zbog čega? Pa jednostavno zbog toga što nema ljudi koji nisu grešili. Osim svetaca, naravno, mada su i oni, istini za volju, bili u iskušenjima. Ako, prema tome, autor nema šta sebi da zameri, tada se njegova ispovest pretvara u nekritičku, bljutavu apologetiku, što će reći u pisanje lišeno ne samo iskrenosti već i verodostojnosti.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3883
новембар 8, 2009 у 9:34 am |
Neuspešni se u politici najbolje skrivaju
Autor: T. N. Đaković
On uopšte ne spava. Radi 24 i po sati dnevno, na… istorijski važnim nacionalnim pitanjima. Postiže i što je fizički nemoguće. Pred zakonom je zaštićen. Arogantno veruje da je nezamenljiv, a ta arogancija proizilazi iz iskrenog uverenja da je to istina. Ima vozača na raspolaganju koji ne mora da se pridržava baš uvek pravila u saobraćaju. Nikada ne čeka u redu. On je – političar.
Ulaguju mu se tajkuni, deca dobijaju stipendije. Koristi stranku, a, stranka koristi njega. U tom odnosu, uzajamno se izrabljuju kako bi dobili što više moći. Njegov dobitak nije samo plata, uspešno ostvaruje čitav niz od sitnih do krupnih privilegija uz koje se jako lepo živi. Kada ga pitaš koji su njegovi rezultati, gomilaće rečenice koje sasvim smisleno zvuče. U suštini, ne ulazi u politiku da bi pomogao društvu u celini, već da bi ostvario interes za sebe. Menja stranke, kako se one pozicioniraju u društvu. Njegova profesija zove se politika.
U siromašnoj zemlji poput Srbije, u toj profesiji on je uvek na dobitku. To je ovde najprofitabilniji biznis. I čini sve da taj posao i privilegije nikako ne izgubi. Jer, druga profesija za njega ne postoji. Zato u Srbiji na političkoj sceni nema smene. Već deceniju, dve, njom dominiraju ista imena, bilo da je reč o poziciji ili opoziciji.
Stjepan Gredelj, direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kaže da i u drugim zemljama ima političara za koje je to profesija, ali retko kome od njih je visoka državna funkcija bila i prvo radno mesto, što je u Srbiji postalo gotovo pravilo.
– Nikada se nisu bavili svojom profesijom, ali eto, dolaze na najvažnija državna mesta. Ti opasni ljudi, u smislu svog neznanja, kada se dokopaju tih pozicija čine sve samo da ih ne pomere. Devojčice i dečaci iz Titovog i Miloševićevog vremena naučili su se biznisu kako bez motike i oranja doći lagodno do ’leba – navodi Gredelj.
Odgovor na pitanje zašto političari u Srbiji nastoje da se ovekoveče na svojim funkcijama, za Gredelja sasvim je jednostavan i glasi da ako su tu toliko dugo, znači da su nezamenljivi, da boljih nema.
– Tužan zaključak, i netačan – kaže on.
Odmah potom dodaje da je to moguće jer u Srbiji, osim što je politika najunosniji biznis, ona nije umetnost mogućeg nego umešnost nemogućeg.
– U prevodu – pravimo nešto ni od čega. To vam ovako izgleda. Ja samo gledam, osvrćem se, ko bi od mene bolje mogao da vodi spoljnu politiku, finansije. Vrlo sam skroman, evo gledam, ali nema boljeg. A o njegovoj poziciji moglo bi se sanjariti, o saradnji sa biznis klubovima, tajkunima, 60 odsto diskontnih cena na avio karte, za letovanja, sekretarice koje znaju kakvu kafu pije i koje su mu strasti… Moglo bi se još sanjariti na tu temu – kaže Gredelj.
Zoran Živković, bivši premijer Srbije, jedan je od retkih koji ima svoj posao nakon povlačenja iz politike. Zašto drugi tako retko slede njegov primer posle isteka određenog vremena, on objašnjava da je to verovatno zbog toga što ne znaju da rade ništa drugo, a ubeđeni su da taj posao rade dobro.
– Voleo bih da zamisle čitaoci čime bi se bavili neki političari da nisu u politici i da li bi mogli da žive od toga što bi radili, da zarađuju normalno, ne za život na ovako visokoj nozi. Da li bi neko poslao dete Jeremiću da ga sprema iz fizike, Koštunicu ili Vučića izabrao za advokata, da li bi čitao tekstove u časopisu koji uređuje Ivica Dačić, da li bi slušao Dinkića kao svog ličnog finansijskog savetnika, da li bi smeo da živi u kući koju je izgradio Mrkonjić… Ako je odgovor na sva pitanja da, onda oni ne treba da se plaše da izađu iz politike i da se bave svojim poslom. Ako su odgovori negativni, jasno je zašto po svaku cenu žele da ostanu u politici – navodi Živković.
On priznaje da su u državama razvijene demokratije političari profesionalci, oni koji ulaze u politiku da bi u njoj ostali do kraja života. Ali, ističe da su to uređena društva u kojima je politika posao kao svaki drugi. Zašto je to neprihvatljivo za siromašnu zemlju u tranziciji?
On smatra da ovo vreme iziskuje maksimum koji jedan čovek može da pruži, i da taj maksimum nije neiscrpan.
– Rezultati u ovom vremenu moraju da budu brzo vidljivi, promene moraju da slede jedna drugu, a ako ih nema, političar mora da se povuče i pomeri da bi neka nova energija nastavila da menja društvo. U uređenim državama duge tradicije društva se susreću s manje problema i zato je politika kod njih posao kao i svaki drugi – zaključuje Živković.
Vladimir Goati, analitičar, slaže se s Gredeljom i Živkovićem da ne možemo da poistovećujemo sve političare. I da čak i ako većina praktično radi samo za sebe, ima i onih koji se daju potpuno ostvarivanju nacionalnih državnih ciljeva i interesa društva u celini.
– Politika je i inače privlačno zanimanje, a izrazito privlačno u siromašnim zemljama poput Srbije. Političari u takvim zemljama drže nadmoćnu snagu ekonomsku i svaku drugu. Oni gospodare nad karijerama drugih – kaže Goati.
Poreklo reči
*(političar (grč. politikos javni, državni) čovek koji se praktično ili teorijski bavi državnim poslovima, veštak i znalac upravljanja državom, državnik; fig. snalažljiv, vešt, okretan, lukav i oprezan čovek).
http://www.blic.rs/politika.php?id=119602
новембар 8, 2009 у 9:51 am |
Goran Babić
Kad golać svlači kožu
Već duži niz godina možemo svakodnevno pratiti kako s javne scene (a to će reći u medijima, ali i na političkim tribinama) sve intenzivnije nestaje stid, kako iz morala iščezava sram i sestra njegova sramota. Ono na čemu se u starini zasnivalo sve, jer je bolje bilo izgubiti glavu nego na njoj obraz, sad postaje nevredna i nevažna stvar, gotovo predmet sprdnje. U parlamentu i u raznim televizijskim duelima protivnici sipaju jedan drugome u lice toliko uvreda i optužbi, prljavština i niskih udaraca, da bi iole pristojan čovjek svisnuo od muke ili, barem, suparnika izazvao na dvoboj.
Naši vitezovi, međutim, ni mukajet. Kao da nisu sve do pred koji sekund jedan drugoga gadili i sramotili, čim se ugase kamere ili prekine sjednica nastane prijateljsko čavrljanje jer biva ono je prvo bilo za javnost, a u internom krugu mi smo ugledna gospoda, koja se znaju ponašati kao pristojna čeljad.
Na tragu iste pojave, tj. opšte vulgarizacije i prostakluka, rađaju se i kojekakve žalosne TV emisije u kojima obični ljudi za sitan novac gube ponos i dostojanstvo iznoseći pred kamere i mikrofon detalje svoje intime, ono što otkad je svijeta i vijeka postoji u svakom društvu, ali nigdje nije (bilo) za gledanje. Doduše, statistika kaže da je posljednjih godina budžet američke porno-industrije nadmašio, odnosno prevazišao budžet obične filmske produkcije te je valjda i ovaj proces u kojemu dolazi do dominacije skaradnog i sramotnog dio istog projekta do čega nikako nije moglo doći slučajno.
Istorija nas, naime, uči da su sve velike epohe u pravilu završavale besramno i da je posljednja faza svake od velikih civilizacija bila obilježena između ostalog i gubitkom tradicionalnih moralnih kategorija i kriterija. Možda se ni danas u suštini ne događa ništa drugo, možda je ovo što vidimo kao pljuvačinu i pogan samo pojavni oblik dublje i teže propasti.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3886
новембар 10, 2009 у 10:00 pm |
Objavljeno u „Republici“, br. 462-4
STRATEGIJA UNIŠTAVANJA SRPSKE PRIVREDE
Posle snažnog pritiska javnosti, ugledni novinar Slavoljub Kačarević u ponedeljak popodne pušten je iz 13-dnevnog pritvora . NoviStandard objavljuje Kačarevićev tekst, objavljen u beogradskoj Republici, o drugom talasu srpske privatizacije, za koji autor tvrdi da bi mogao da gurne Srbiju u bankrot. Nije nam namera da ukažemo na vezu između Kačarevićevog hapšenja i teksta koji sledi, tek činjenica je da su oni koji dele njegovo mišljenje iz ovog teksta većinom osudili hapšenje, dok su iza hapšenja stajali ljudi bliski svetu o kome se u tekstu govori
Neuspešna i neosmišljena privatizacija, ispoljava se kao ostvarivanje neke dugoročne strategije uništavanja srpske privrede. „Drugi talas privatizacije“ preti da potpuno dotuče privredu i gurne Srbiju u bankrot
Model privatizacije kakav se sprovodi u Srbiji, odavno je kritikovan u stručnoj javnosti. U naučnim krugovima opisane su mane ovakve privatizacije i ponuđena rešenja, ali u životu nema posledica takvih ukazivanja, ni u politici. Privatizacija se odvija dosledno, brže ili sporije, ali sa posledicama koje izgledaju kao rezultat nekakve strategije za uništavanje srpske privrede.
Očekivalo se da će model prodaje preduzeća doneti povećanje efikasnosti u privatizovanim firmama i napredak srpske privrede. To se, međutim, nije dogodilo. Oko četvrtine prodaja je poništeno, a jedan broj preduzeća nikada nije ni nastavio da radi. Takođe, izvestan broj preduzeća kupljen je sa ciljem koji nije unapređenje proizvodnje nego zauzimanje građevinskog zemljišta, objekata ili slično.
„Očekivanja da će se ekonomskom politikom privatizacije, kao jedne od ključnih tačaka deregulacije i liberalizacije po receptu MMF-a, obezbediti sveukupni ekonomski napredak – pokazala su se kao nerealna. Problemi nezaposlenosti, rasta siromaštva, negativnog trgovinskog bilansa i spoljne zaduženosti ostaju i dalje kao osnovne razvojne teškoće koje se, očito, samo prodajom društvenih i državnih preduzeća ne mogu rešiti“, upozorio je još pre tri godine Božo Drašković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na savetovanju Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. (Ekonomski anali 2006. str. 219).
„Umesto povećanja efikasnosti, u velikom procentu se može govoriti o neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse srpske privrede“, smatra danas Božidar Cerović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. (Srbija u tranziciji i – krizi, str. 23, u zborniku Tranzicija u Srbiji, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2009.)
„Naša dosadašnja tranzicija, putem privatizacije, dovela je do maksimizacije svojine malog broja privilegovanih i kriminalizovanih pojedinaca, tj. do tajkunske eksproprijacije ranije stvorenog društvenog kapitala i lišavanja svojine najvećeg dijela stanovništva. Umjesto usmjerenosti na stvaranje bogatstva, usavršavaju se mehanizmi njegove redistribucije i prisvajanja renti“, zaključuje Marko Sekulović, sa Ekonomskog fakulteta u Nišu (Tranzicija u ogledalu krize, str. 222, isto).
DEINDUSTRIJALIZACIJA „Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća isuviše često prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim kompetencijama“, ocenjuje Dejan Šoškić (Privredna struktura posle tranzicije, str. 31, isto). „Naočigled svih nas, „razvojni model“ u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje banaka, šoping molova, kladionica i izgradnji luksuznih poslovnih i stambenih objekata“, navodi Šoškić i ukazuje da u našoj strukturi bruto dodate vrednosti (podatak za 2006. godinu, statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 134), gotovo 60 % potiče od usluga a tek 29% od industrije i građevinarstva. U odnosu na zemlje EU koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji, vidi se da one imaju daleko viši procenat učešća industrije i građevinarstva nego što je u Srbiji.
„Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj. deindustrijalizacija, tokom ’90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili tokom poslednje reformske decenije“, iznosi Šoškić.
U pogledu zaposlenosti rezultati su takođe daleko od željenih pošto se nije desio očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa. Od 2000. do danas bez posla u Srbiji ostalo više od 500.000 radnika (V. novosti, 20. 9. 2009.). Stopa nezaposlenosti, prema podacima RZS, povećana je sa 13, 3 % u 2002. godini na 14, 7 % u 2008. i to uz promenjenu metodologiju u poslednjoj posmatranoj godini, koja daje povoljnije pokazatelje.
„Beležimo kontinuirani pad zaposlenosti, uprkos reformama koje se sprovode“, poziva se Šoškić na podatke Republičkog zavoda za statistiku iz 2008. Uz to, u Srbiji je procenat (6,98%) ukupnog stanovništva zaposlenog u prerađivačkoj industriji gotovo upola manji nego u Češkoj (13,36%) ili Sloveniji (13,31%) a za oko trećinu niži nego u Bugarskoj (9,62%) ili Rumuniji (9,15%).
Da bi slika bila potpunija treba dodati da je izvoz Srbije pokrivao 77 % uvoza 1990. godine a za 2007. godinu taj procenat bio je 47,6. Drugim rečima, gotovo je prepolovljena stopa pokrivenosti uvoza izvozom (Statistički godišnjak Srbije 2008, str. 275).
Krajem juna ove godine spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na maj, dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine, koja je prethodila tranziciji privrede, ukazali su stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja IZIT, javio je Tanjug 12. septembra. Prema rečima direktora IZITA Miloja Kanjevca, očigledno je da je osnova tranzicije bila prekomerno zaduživanje i neproduktivno trošenje fisnansijskih sredstava, uz „kazino privatizaciju“ koja je pogodovala krupnom kapitalu i stvaranju monopolsko-kartelskih grupa.
Izneverena obećanja i buduća razočaranja
Danas je jasno da su izneverena očekivanja od privatizacije – bar najvećeg dela stanovništva. To možda najbolje pokazuje armija od blizu pet miliona stanovnika Srbije koji su se prijavili na poziv za upis za dobijanje bespaltnih akcija u vrednosti od po hiljadu evra. Sve je izglednije da će i to obećanje biti iznevereno.
Istraživanje iz 50 privatizovanih preduzeća koje je proveo Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost (Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju u saradnji sa Progetto Sviluppo) pokazalo je da je apsolutna većina – oko dve trećine ispitanika (62,5%) – nezadovoljna efektima privatizacije.
Privatizacija se nastavlja, uprkos ovakvim rezultatima i mada se već javno postavlja pitanje njenog legitimiteta (Privatizacija bez legitimiteta, Politika, 19.6.2009.). Ono što sada najavljuju poznavaoci, jeste talas preuzimanja firmi zbog pada cena akcija od skoro 80% za godinu dana (Talas preuzimanja tek će uzeti maha, Blic, 28.3.2009.). Kakve će najčešće posledice imati taj „drugi talas privatizacije“ može da se pretpostavi iz analize preduzeća – akcionarskih društava koja su nastala iz društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom došlo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena je „gazdinska“ kontrola nad kapitalom.
„Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti u ovom preduzeću došlo je nakon koncentracije vlasničke strukture“, navode autori analize Drašković, Kostić i Rajković (Tranzicija u Srbiji, str.265). „Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preduzećima, naročito u slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije, nije vodila ka rastu konkurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu zaposlenosti“, zaključuju autori.
Procenjuje se da će oko dve stotine preduzeća do kraja godine „dobiti novog gazdu ili akcionara“, preuzimanjem firmi ili dokupljivanjem akcija (Blic, isto). Tu je reč o jeftinoj kupovini vlasništva, ali je sada razvijena i nova, špekulantska tehnologija za preuzimanje firmi. Takav je primer sa preduzećem Informatika ad iz Beograda, gde je investiciona i brokerska kuća Citadel, uz samo 2,6 vlasništva akcija, prikupljala ovlašćenja drugih fondove i malih akcionara, uveravajući ih – manipulacijama i nerealnim obećanjnima – da preko akcionarske skupštine izglasaju promenu uprave preduzeća i postavljanje svojih ljudi u upravni odbor i menadžment. Mogu samo da se pretpostavljaju razmere katastrofe za preduzeće da je ovaj poduhvat uspeo.
Izgleda da sličnu sudbinu doživljava Energoprojekt u čiji su Upravni odbor nedavno ušla dva člana građevinske firme Napred, mada se nezvanično smatra da je Napred dobio čak sedam članova, odnosno većinu. Udruženje akcionara Energoprojekta pozvalo je akcionare na „odbranu od tihog preuzimanja“ i da ne dozvole da Energoprojket postane plen akcionara koji ima samo tri odsto kapitala. Napred je vlasnik 3,2 odsto akcija Energoprojekta (Napred preuzima Energoprojekt, Blic, 18.7.2009.).
Gotovo nikakva zakonska zaštita ne postoji od takvih neodgovornih špekulacija pa se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da će mnoga preduzeća u vlasništvu brojnih malih akcionara, postati žrtve ovakvog preuzimanja – čak i bez kupovine krizom obezvređenih akcija. Ovakve transakcije samo će pogoršati ukupno stanje srpske privrede i smanjiti šansu Srbije da postigne ekonomsku i socijalnu stabilnost.
KAKO PRUŽITI OTPOR Na šta mogu da računaju „objekti privatizacije“? Ljudi koji su pogođeni gubitkom posla i životne perspektive, mogu da se bore samo za goli opstanak, da prežive ali ne i da pobede. Na vapaje unesrećenih i dalje se javno odgovara da su „borci za utopiju“, da traže „prevaziđena prava na rad“, da „čuvaju neradničke privilegije iz socijalizma“ itd. Još se ne priznaje da je reč o prekršenim privatizacionim ugovorima, neosmišljenim privatizacijama i izneverenim početnim ciljevima čitavog poduhvata.
„Od početka primene programa privatizacije preporučeno je da se model privatizacije u nastavku diversifikuje i uključi i druge moguće modele kako bi se proces ubrzao i decentralizovao. To se nije dogodilo već se nastavilo sa modelom prodaje“, podseća Cerović (Tranzicija u Srbiji, str 23) i postavlja pitanje da li je bilo bolje preći na neki od decentralizovanih modela privatizacije po kojima bi zaposleni, a delom i građani, postali vlasnici akcija. To bi omogućilo oporavak preduzeća ili dalju prodaju ili likvidaciju ako nema drugog rešenja.
Strateško partnerstvo (proklamovano a vrlo retko ostvareno), korporativna svojina, konzorcijumsko vlasništvo, zadrugarstvo ili razni modeli participacije i saupravljana mogli su da budu alternativa – ali nisu omogućeni.
Kreatori sadašnjeg stanja u Srbiji i dalje se ne libe da se hvale svojim delima. Predstavnici pomenute firme Citadel organizovali su letos panel diskusiju pod naslovom „Privatizacija ili podržavljenje“ (Medija centar, Beograd, 6.7.2009.) i ocenili da je u Srbiji „atmosfera prema privatizaciji kao da je ‘48. godina“. Pored ostalog, Milutin Nikolić, direktor Citadel investmenta, pohvalio se kako je njegova firma za proteklih osam godina učestvovala u privatizacijama čija je vrednost transakcija u Srbiji osam milijardi evra, i da je najčešći savetnik države i najvećih kupaca srpskih firmi. Po njegovom mišljenju, prilikom prodaje nije važno koliko košta – vredi firma, važno je da se proda, makar i za jedan evro. Takođe, da nije važno je li firma profitabilna ili nije. Konačno, ako i mora da postoji monopolsko preduzeće, onda neka bude privatno (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/ozalosceni_posustalom_privatizacijom.html). Objašnjavajući kako su „mediji često u zabludi“, Nikolić je pomenuo primer Galenike, gde je njegova firma – privatizacioni savetnik države, i rekao da ga novinari i radnici stalno pitaju za cenu ove fabrike lekova, „a cena nije najvažnija, mi procenu nismo ni uradili“.
Poznati zagovornici neoliberalne politike, poput bivšeg ministra za privatizaciju i suvlasnika konsultantske revizorske firme, koja je bila uključena u sporne prodaje „Sartida“ i „Knjaz Miloša“, i dalje zastupaju elitističko uverenje da spadaju u odabranu manjinu političara koji znaju bolje od većine građana – šta je dobro za njih i da je njihova odgovornost upravo da pokušaju da nametnu većini ono što prepoznaju kao „buduće vrednosti“, piše Vera Vratuša, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Politika, 19.6.2009.).
KOLEKTIVIZACIJA I PRIVATIZACIJA Odabrani učesnici na pomenutom skupu u Medija centru iznosili su i razne druge argumente u prilog podrške nastavljanju dosadašnje privatizacije. Na primer, „kapitalizam je inherentan ljudskoj prirodi“ i „štetno je radovanje što je kapitalizam u krizi“ (Goran Nikolić, Institut za ekonomske studije) ili „bizoni nisu imali gazde pa su izumrli, a krave su preživele pošto su imale gazde“ (Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište) ili „ljudi kod nas ne žele da rade, istorijat srpske lenjosti seže iz života u srednjevekovnim zadrugama gde su muškarci radili samo dva meseca godišnje“ (Mijat Lakićević, urednik u Blicu).
Kod ovakvih argumenata, možda je zgodno pomenuti i jednu od omiljenih fraza obožavalaca slobodnog tržišta, „Vuk na ovcu svoje pravo ima“, koja treba da potvrdi pravo jačega i princip evolucije i prirodne selekcije svuda pa i u ljudskim poslovima. Trebalo bi da znači da jači radi što hoće a slabiji trpi što mora. Tome su skeptici smislili sledeće primedbe: ako imamo svest o racionalnom ponašanju onda „vuk na ovcu svoje pravo ima“ da bi opstao, ali samo na jednu, a ne i da zakolje celo stado što on nagonski čini. A ako vodimo računa o pravednosti – sit vuk nema pravo ni na to svoje jedno jagnje nego samo vuk koji je gladan…(Finansijske i pravne špekulacije, Dragoslav Slović, Fineks, Beograd, 2009).
Očigledno je da je neophodno preispitivanje dosadašnje privatizacije i povratak početnim ciljevima.
„U okolnostima zaoštravanja krize i neokenzijanskih mera podržavljenja finasijskih institucija i industrrijskih korporacija u centrima svetskog kapitalističkog sistema, ne bi li trebalo i u Srbiji makar zaustaviti dalje sprovođenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije, koji je pretvorio Srbiju u prezaduženo polukolonijalno tržište za uvoznu robu, gotovo zatrte vlastite industrijske proizvodnje i razbaštinjenog, obespravljenog, osiromašenog i nezaposlenog stanovništva“, pita Vera Vratuša.
„Ako naša kriza, uz sve nevolje, bol i patnje ojađenog naroda, bude produkovala i elemente kreativne destrukcije, onda se može očekivati da će dosadašnjni pogubni tok tranzicije, krizom biti zaustavljen i da će se stvoriti pretpostavke za otpočinjanje novog, svrsishodnijeg kursa tranzicije“, smatra Marko Sekulović.
Da li se i kako može za ovo pridobiti „politički faktor“? Kada je u Srbiji sprovođena ubrzana i prinudna kolektivizacija sela pre više od pola veka, bilo je nekih sličnosti sa današnjim prilikama. Na pitanje kako je to nasilje nad razumom i životom prestalo, poznavaoci toga vremena – pored ostalog – ukazuju da se masovno nasilje nad stanovništvom u jednom trenutku okrenulo i ka vlastodršcima. To je dovelo do tihog ali konačnog napuštanja „čupanja brkova i guše“ seljacima. Ima li danas nagoveštaja da se nasilje – koje trpe najširi slojevi – približava i vladajućim krugovima? Da li su novostvoreni centri moći, do kojih se stiže preko adresa tajkuna, finasijskih špekulanata i drugih „tranzicionih dobitnika“, postali opasni za nosioce vlasti? Ko danas stvara i obara vlade u Srbiji?
Američki predsednik Obama najavljuje državnu kontrolu finansijskih tržišta i sprovodi mere državne pomoći posrnulim gigantima američke industrije. U Srbiji, promoteri neoliberalne dogme kažu da su to „luckasti“ potezi američkog predsednika (M. Prokopijević, pomenuti skup u Medija centru). Šta li oni tek govore srpskom predsedniku?
Zemlja učešće ind. i građ. u BDP (u %)
Češka Republika 38,3
Slovačka 35,0
Rumunija 34,5
Slovenija 34,1
Poljska 31,7
Bugarska 31,5
Mađarska 30,7
Srbija 29,1
(Eurostat, godišnjak 2008, str. 104)
новембар 10, 2009 у 10:25 pm |
Адвокати не могу побећи од порезника
Штрајк адвоката Србије због увођења фискалних каса у њихове канцеларије листом није наишао на јавну подршку, јер пореска дисциплина нема никакве везе са приватношћу клијената и њих самих.
У историји српског новинарства није забележено да је порезник дојавио новинару да је нека естрадна звезда уградила силиконе код пластичног хирурга само зато што су приватне лекарске ординације у фискалном систему. Нити је службеник Пореске управе открио пословну тајну било које компаније или профитирао тако што је присвојио патент кад је наплатио порез научницима и истраживачима.
Откуд онда бојазан адвоката да би Уредбом владе о увођењу фискалних каса у адвокатске канцеларије био нарушен принцип тајности података?
Стојану Стаменковићу, уреднику билтена „Макроекономске анализе и трендови”, уопште није јасно шта хоће адвокати. Ако су, каже, на касе пристали лекари, па чак и таксисти, у чему је толика специфичност њиховог посла да не би имали фискалну касу у својој канцеларији. Колико је Стаменковићу познато, Србија овим потезом ни по чему није неки преседан. Свуда у свету државе воде рачуна о својим приходима, па и на оне који убирају адвокати. Да ли је то преко фискалне касе или на неки други начин, није од пресудног значаја, али држава Србија гледа да смањи евазију пореза.
Ко год је био у Немачкој, поготово у њеним великим градовима, видео је на њиховим трговима тезге са воћем и поврћем. И свака од њих има фискалну касу. Дакле, ако Немачка може и малим трговцима, готово пиљарима, да уведе фискалне касе у чему је проблем с нашим адвокатима.
За професора др Јурија Бајеца, саветника премијера Мирка Цветковића, увођење фискалних каса у све делатности, показало се корисним по пореске приходе државе. Њему не смета ако се у примени уредбе о обавезној фискализацији унесе неки елемент заштите приватности клијената, али то никако не значи да адвокати буду изузети од те праксе.
Миладин Ковачевић, сарадник МАТ-а, указује на чињеницу да је ММФ у свом Меморандуму истакао потребу јачања фискалне дисциплине. Тај захтев је у сагласности са опредељењем наше владе да у што већој мери смањи изузетке у увођењу фискалних каса. По њему не стоји ни аргумент адвоката да адвокати у Европи нису обухваћени фискализацијом. Ако немају касе, имају неки други систем наплате прихода и плаћања обавеза држави. По Ковачевићу, веома је важно раздвојити наплату пореза од књиговодства и вођења пословних књига на које су адвокати обавезни. Увођење фискалне касе, по њему, не значи мање приватности адвоката и њихових клијената, већ само мало више реда у пореској дисциплини.
Према оцени Данице Поповић, професорке Економског факултета, нечувено је да заштитници правне државе треба да негодују и захтевају да не буду у правном систему.
– Увек је и лакше и лепше радити на црно. Изгледа да они ударају у најтању жицу српског народа, а то је безбедност. Ако цела држава плаћа порез и ако други с тим немају проблем, не видим разлог због кога би адвокати негодовали. Побогу, па дно дна је да адвокатска професија има примедбе на ту уредбу – каже професорка Поповић и додаје да је много лакше инсталирати фискалну касу у адвокатску канцеларију, него у таксију или на пијачну тезгу.
Њен колега Милојко Арсић, економски саветник премијера Мирка Цветковића, такође не види разлог због кога би адвокате заобишла уредба о фискализацији.
– Основни принцип пореске политике је да на исти доходак сви плате исти порез. Није коректно да ако рудари, истраживачи или лекар на зарађених 100.000 динара плате један порез, а адвокатске дажбине држави буду ниже. Ако постоји неусаглашеност између доходака и пореза у овој струци, онда је очигледно да ту нешто није у реду и да се и они морају увести у систем – уверен је наш саговорник.
Никада се досад није десило да су порезници злоупотребили своју позицију и нису испоштовали нечију приватност, каже Арсић. Обавеза службеника Пореске управе, додаје, управо је чување тајности података.
– Нисам сигуран како је то регулисано у свету, али ако већ постоји тај проблем онда то никако не значи да они не треба да буду у фискалном систему. То само значи да их треба увести у систем на други начин. Неко решење се мора наћи. Било би добро кад би и они предложили начин који поштује правила струке – предлаже Арсић.
Он сумња у убедљивост њихових аргумената. Можда је, додаје, то само изговор.
– Јер, ако је тајност података оправдање, зашто онда потцењивати друге професије као што су рудари, привредници, обућари, зубари. Имају и они своје пословне тајне – каже саветник премијера.
A. Николић – С. Костић
——————————————————–
У свету адвокати нису привилеговани
Милица Бисић, професор на ФЕФА факултету, истиче да адвокати у развијеним земљама издају фискалне рачуне својим клијентима, а да је оваква реакција адвоката у Србији покушај да се избегне фискализација.
– Са фискалним касама се само мери приход, и то нема никакве везе са поверљивошћу података – објашњава она.
Са њом се слаже и професорка Хасиба Хрустић, стручњак за пореску политику. Према њеним речима, у свим досадашњим пореским системима су адвокати били привилеговани тако што су плаћали паушални порез, а да за то није било основа.
– У готово свим земљама чланицама ЕУ, адвокати су у систему евиденције прихода преко фискалне касе. Њиховим увођењем у систем побољшаће се евиденција, а а самим тим и обезбедити примена члана 186. Закона о пореском поступку и пореској администрацији који се односи на укрштање података о укупној имовини у земљи и иностранству – каже професорка Хрустић.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Advokati-ne-mogu-pobeci-od-poreznika.sr.html
новембар 17, 2009 у 9:29 am |
Idiokratija
Marija Dukić
Već sam pominjala film Idiocracy. Ništa posebno, osrednja američka komedija sa poluostvarenim glumcima. Ne smatram sebe filmskim kritičarem, pa se neću baviti kvalitetom ovog ostvarenja, ali hoću činjenicom da me navedeno kinematografsko delo veoma podseća na Srbiju danas. Znam, nismo mi nikad bili nešto kritički nastrojeni (oduševljeno smo pratili Tita, Slobu i kojekakve političare), ali smo nekada bar znali da se zapitamo da li su oni baš uvek u pravu. Imali ste ljude koji su se, u najjezivijim uslovima borili za slobodu govora i mnogi od njih neslavno završavali, imali ste šetače koji su se godinama smrzavali na ulicama da bi skinuli Slobu, imali ste one koji su postavljali pitanja – kako, zašto, da li oni to smeju? Danas, u Srbiji, nam Mišković jedini prodaje vakcine za koje nismo sigurni da valjaju, razotkrivaju nam se sitne revizorske greške u slučaju NIS-a od 11 milijardi dinara, Plavšićka se šetka gradom sa blaženim osmehom kao Majka Tereza, a nas ama baš ništa ne interesuje, dok sedimo i čitamo PR tekstove po novinama i gledamo ko na Farmi hrani svinje.
Pa kad su nam već svinje zaokupile toliku pažnju, što da ne preležimo svinjski grip bez Miškovićevih vakcina? K’o da će svinje primiti vakcine?!
Da se vratim na Idiocracy. Film počinje pričom o tome kako manje inteligentni ljudi imaju više dece od inteligentnijih. Sa hipotezom da će se takav trend nastaviti, priča se nastavlja za 500 godina, kada su ljudi toliko glupi da jedva sami sebi vezuju pertle. Preti im velika glad jer žito ne rađa. Tu se pojavljuje lik iz sadašnjosti koji je nekako upao u vremensku mašinu i obreo se usred cele situacije. Predsednik države, priglupi bodi bilder ili nešto slično, važno je da, što bi babe rekle „izgleda“ (jel vidite neku sličnost sa Srbijom?) moli našeg glavnog lika da mu pomogne. Tip shvata da oni ne zalivaju žito vodom nego nekom supstancom koju prodaje glavni monopolista u državi (da li vidite još neku sličnost?). I kada baja zalije žito običnom vodom, ono izraste i sredi se situacija. Svima je dobro sem tom monopolisti.
Naravno, ljudi su toliko glupi da i dalje ne shvataju šta se desilo, ali gledaju u svog spasioca kao u boga a predsednik mu prepušta pijedastal. Pa dobro, rekoh sebi kad sam odgledala film, nek se kod nas pojavi spasilac, nema veze što ne kapiramo ko je kriv za dosadašnje muke. Ali, ma koliko bila slična filmska i naša situacija, život nije film. Ne može nas neko da spašava od sebe samih.
Počela sam ovo da pišem u formi bloga, al’ želim frustraciju da delim sa publikom širom od mojih prijatelja na fejsbuku. Mene jako iritira cela gungula oko tih vakcina za grip. Ne mogu da shvatim da ministar zdravlja i razni epidemiolozi ubeđuju narod da se vakciniše vakcinom koja nije proverena. Gde je tu odgovornost za javno izgovoreno? Poljska ministarka zdravlja je nedavno održala govor u njihovom parlamentu iz koga ovi naši mogu da uče šta znači odgovorno ponašanje na tako visokoj funkciji. Ona je rekla da ministar zdravlja treba više da brine o dobrobiti nacije nego o zaradi farmaceutskih kompanija. Jer, vi imate situaciju da je najavljena pandemija bolesti koja nije visoko smrtonosna a da se vlade širom sveta trude da zavaljaju vakcine čiji rezultati kliničkih istraživanja nisu objavljeni, čiji sastav ne znamo, već nagađamo, i prevashodno, čije posledice ne znamo.
Zato ću pretenciozno kopirati sebe, kada kažem da mi nije jasno kako je moguće da na sva usta pričamo o gripu ali i važnosti konkurencije u ekonomiji, a imamo samo jednog dobavljača vakcina:
”Torlak se, kažu, nešto oglasio, al čisto da pokaže da je prisutan, mada se nije potrudio da napravi vakcinu. Pa kako da se potrudi kad je sistematski uništavan u proteklih 10 godina???
Taj isti institut je nekada izvozio u 120 zemalja sveta. Sada, Torlakov račun je konstantno u minusu, tehnologija je zastarela a dobar kadar beži iz instituta. Njihova proizvodnja se zaustavlja na medikamentima pronađenim 1959/60. godine, i zato mogu da izvoze samo u Afriku (jedino su oni gori od nas). Zašto je to tako? Mnogi tvrde da je uvoznički lobi smrtni neprijatelj Torlaka, a to potvrđuje činjenica da ako vam godišnje treba 100 miliona evra za vakcine, uvoznik će zaraditi 10 miliona od te sume…. Elem, suština je u sledećem – grip k’o grip, umiru ljudi koji nisu dobrog imuniteta. Vakcine neproverene, ali nas uveravaju da je 40 miliona ljudi primilo iste, očekuju valjda da ćemo po onoj staroj „kud svi Turci tu i mali Mujo“. Onda tu i tamo neko napiše da sadrže veliku količinu žive koja se aktivira tek nakon pet godina. Ako je to zaista istina, vakcina će unazaditi više ljudi nego svi gripovi u proteklih 10 godina. Kažu da živa snižava inteligenciju, kapiram da će onda još lakše vladati našim jadnim umovima (još nismo zaboravili da se trava zaliva vodom, mada verujem da će Mišković brendirati neku novu vodu za zalivanje biljaka a možda početi i da nam pakuje i prodaje zlatiborski vazduh, sa MaxiMalno čistim kiseonikom).
Pored vakcina i vazduha, tu su epidemiolozi, koji na sva usta viču da moramo da se pelcujemo. Jel dobila atest? Nije još, al moramo da se pelcujemo. Jel 100% sigurna? Nije, al moramo da se pelcujemo. Jel…? Nije, al moramo da se pelcujemo. E pa neću! Neću bre lekove, posebno ne neproverene, koji se prodaju pod nekorektnim tržišnim uslovima. Neću da me Mišković pravi budalom, neću da me Tadić svrstava u nesvrstane, neću da me Toma ubeđuje da je Kosovo naše, neću da mi RTS pušta Žikinu šarenicu, neću da mi Putin bude preCednik, neću da slušam političare kojima Betoven svira na uvce.”
Da li i vi znate šta nećete? Da li zaista želimo da budemo idiokratija, da nas ne interesuju prevaranti, monopolisti, kvazidemokrate, potplaćeni intelektualci, otimači? Da li nam je bitnije da gledamo ko će da skuva najbolji kupus u Farmi a ko koga da štipne u Velikom bratu, ili ćemo da stavimo na papir šta sve nećemo? Evo, ja sam već sastavila teze – šta ne želim više u svojoj zemlji:
ne želim da gledam na vlasti iste ljude koji su učestovali u sistematskom uništavanju Zorana Đinđića
ne želim da čitam samo tabloidnu i korumpiranu štampu
ne želim da se Ustav donosi na brzinu, a da mu suština bude ništa više nego demagogija
ne želim da našoj deci na fakultetima predaju ljudi koji nisu uspeli da se zaposle u struci, pa su iz milošte primljeni na fakultete, bez obaveze da decu nauče nečemu
ne želim da nasilni desničari diktiraju policiji kako ona treba da radi
ne želim da bijemo strance po ulicama
ne želim da plaćam javni servis koji pušta u etar tipa koji mlati svoju ženu
ne želim da poklanjamo firme ni “braći”, ni strancima
ne želim da tražim vezu da bih se zaposlila
ne želim da tražim vezu da bih se lečila
ne želim da se ponosim zločinima i zločincima
ne želim da me diskriminišu zbog veroispovesti, bilo koje orijentacije ili političkog ubeđenja
ne želim da se narod zadovoljava “’lebom i igrama”
ne želim da se mrzimo međusobno
ne želim da mrzimo sebe zato što smo nesposobni
ne želim da popovi telefoniraju predsednicima radi stopiranja donošenja zakona
ne želim da osnovci uče kako je Kosovski boj naša najveća pobeda
ne želim da biram između Tome i Borisa
Mnogo toga još ne želim. Ali ko bi to čitao?
Biznis i finansije, 15.11.2009.
новембар 17, 2009 у 9:38 am |
Kokošija pamet
DIREKTNO
Autor: Zoran Živković
Trenutno su epidemije običnog i svinjskog gripa najvažniji i najaktuelniji društveni događaj u ovoj napaćenoj zemlji. Istovremeno je diskretno prisutna još jedna epidemija koja traje već vekovima, bez pauze, a to je virus kokošijeg pamćenja od čega boluje veći deo populacije. To je razlog što nam se dešava sve što nam se dešava i što je moderna srpska istorija duboko kontaminirana nakaznom mitologizacijom stvarnosti.
Politički prevaranti, srpska varijanta spin doktora, permanentno zloupotrebljavaju takvo hronično bolesno stanje srpske kolektivne svesti. Danas, pet i po godina nakon kontrarevolucionarnih promena, ta bratija kontroliše političke marionete, političare na vlasti i opozicione perjanice, javne i privatne medije i celu bulumentu opskurnih analitičara, komentatora, glavnih urednika i nevladinih vračeva. Posledica toga je politička stvarnost koja predstavlja neprekidan proces gde političko obećanje odmah pošto je izrečeno postaje laž koja ubrzo zatim postaje mit.
Kratko podsećanje na nekoliko dana protekle nedelje dovoljno je za dokazivanje moje tvrdnje. Trebalo je, po onomad datim obećanjima, da se početkom sedmice nastave pregovori o kreditnom aranžmanu Medvedev – Tadić, da Fijat uplati stotinak miliona evra i time započne preuzimanje Zastave i da Ministarstvo zdravlja preduzme mere koje bi svinjski grip stavile pod kontrolu. A šta se zaista desilo?
Pregovori o kreditu o kome se ništa ne zna, osim da je „najpovoljniji, prijateljski i bratski“ nisu nastavljeni. Fijasko moskovskog početka pregovora je bio očekivan jer je srpska delegacija tamo otišla sa naređenjem da pristane na sve samo da deo od 200 miliona dolara, namenjen direktno budžetu, bude operativan što pre. Rusi su, razočarani plitkim nivoom delegacije, postavili nekoliko logičnih pitanja na koje naši „eksperti“ nisu imali odgovore. Nisu znali da odgovore za koje infrastrukturne namene nam je potrebno ostalih 800 miliona jer na Dvoru i u Vladi nisu došli do razrade takvih „detalja“. Nista novo, takve gluposti su svakodnevna pojava… Novo je to da se nijedan medij, nijedna opoziciona stranka, nijedan vrli komentator nije oglasio tim povodom.
Po obećanjima koja nam već godinu dana daju Tadić, osumnjičen za nezakonito konzumiranje alkohola na sportskim priredbama, Dinkić, koautor najvećih hitova Kebinog stvaralačkog opusa i, naravno, Verko tačno pre sedam dana Fijat je najzad trebalo da uplati značajniju svotu novca za „istorijski posao“ sa Zastavom. Takođe, prilikom posete srpske delegacije Italiji, prošle nedelje u Torinu je trebalo da bude predstavljen novi model automobila koji bi Kragujevčani počeli da proizvode početkom sledeće godine, na radost vascelog čovečanstva koje čežljivo očekuje taj događaj. Umesto toga iz Fijata je stiglo ljubazno pismo kojim se zahvaljuju na razumevanju srpskoj vladi i obećavaju da će uskoro završiti biznis plan kojim će definisati početak proizvodnje ne zna se čega , ne zna se kada ali ne pre polovine 2011. godine. Uspešna poseta mnogoljudne srpske delegacije, u kojoj su bili i visoki i niski i suvi i debeli ministri, veselom Berluskoniju je završena uz iznenadni požar u Fabrici automobila koji će na neodređen, dugi rok prekiniti proizvodnju restilivanog srpskog modela Zastava 10 čiju prodaju svi mi sponzorišemo a da nas niko nije pitao da li to želimo.
Namrgođeni Tomica, skoro večni ministar zdravlja, zamalo pa akademik, zakleti kliconoša virusa G17, obećava nam već predugo da je naše reformisano zdravstvo spremno da se uhvati u koštac sa svim mogućim iskušenjima. Pojavom novog, svinjskog gripa nastavio je svoj misionarski rad opismenjavanja stanovništva opominjući nas da,prevencije radi, redovno peremo ruke, a zatim nam nije ponudio rukavice nego maske koje će nas zaštititi od epidemije. Konačno kada je utvrđeno da ljudi umiru i pored njegovih mudrih saveta, uz nedopustiv nedostatak respiratora, donosi odluku da nabavimo vakcine. Kad mu rekoše da kasnimo s tim, odgovori ljitito da smo među prvima van Evropske unije koji će tako zaštiti svoje stanovništvo, a ko neće da se vakciniše moraće pisano da se o tome izjasni. Kasnije dodade da će se potpisivati i oni koji žele da prime vakcinu i tako sami preuzmu odgovornost za eventualne loše posledice. Dakle, imaćemo zaštitu možda pre Albanije i Hrvatske, ali sigurno pre Moldavije, Bosne, Makedonije i Crne Gore. Svi ostali su deo EU ili uživaju još bolji standard i sistem vrednosti…
Naravno, vakcine su nabavljene transparentno, javno, tenderom. Uslovi tendera su sledeći: tender nije javan, a posebno je zabranjen za specijalizovanu domaću ustanovu Torlak; ponuđene vakcine ne smeju biti kineske izuzev ako ih uvozi Miškovićevo preduzeće, preko švajcarskog partnera, a i tada postoji restriktivni dodatni uslov – moraju biti dva i po puta skuplje od konkurenata; vakcine nikako ne smeju biti konačno isporučene pre završetka epidemije, marta 2010. godine jer je njihova upotreba rizična zato što nije urađeno ispitivanje mogućih neželjenih efekata.
Ko preživi i upamti, pričaće …
http://www.danas.rs/vesti/dijalog/kokosija_pamet.46.html?news_id=176826
новембар 17, 2009 у 9:55 am |
NASLEĐE PATRIJARHA: ČEKA LI NAS RAT ZA PAVLOV PRESTO
Željko CVIJANOVIĆ
U teškim godinama Pavle je sačuvao ugled Crkve svesno smanjujući njen društveni uticaj u zlim vremenima. Naslednici žele da aktiviraju taj uticaj, ali ostaje pitanje hoće li uspeti da spasu ugled
Srbija koja danas oplakuje svog patrijarha zapravo oplakuje sebe. Srbija koja oseća kako je otišao poslednji koji je još mogao da je preporuči nekoj višoj primisli od naše tranzicione krpeži i trpeži uverena je kako je ovo posmrtno saučešće, koje tako intenzivno oseća, zapravo njeno razumevanje i njegove i svoje egzistencije. Pogrešno! Srbija danas malo toga razume, i njena elita i prost svet, njoj Pavle danas ne fali jer ona ga nije skapirala, a ovo što oseća samo je strah da će joj nedostajati u danima koji dolaze i da će ga tada razumeti kao što je razumela sve važne stvari u poslednjem stoleću – sopstvenim bolom, osećanjem gubitka, iskušenjem i patnjom.
Srpska crkva imala je u poslednjem veku i boljih patrijarha od Pavla; onih koji su iza sebe ostavili Crkvu i stado u boljem stanju, još i više. Ali nije imala nijednog kome je u tako teškom vremenu polazilo za rukom da toliko izađe iz okvira Crkve, i kao institucije i kao zajednice, i da postane tolika društvena figura, takoreći poslednji glas u pustinji, poslednje svedočanstvo o postojanju jedne neugašene nacionalne vertikale; kao otac porodice pred kojim ne psujemo, pred kojim izgovaramo reči međusobne ljubavi iako je ne osećamo kao što, osim straha, ne osećamo ništa; neko pred kim se trudimo da budemo makar malo bolji nego što zaista jesmo. Na kraju, koliko god da se sklanjao od politike, patrijarh je bio i posebna politička figura koja se vodila principom tvrde vere i meke reči, neko ko je i u Crkvi, i u društvu, i na političkoj sceni bez pravog poroda i naslednika.
NAKNADNI OSEĆAJ GUBITKA Nije Srbija glupa kada do Patrijarha Pavla ne dopire racionalno, ona je samo izmučena i bedna toliko da u njoj ne egzistiraju jasno forme društvenog razumevanja. Reklo bi se da joj je i on previše odmakao, kao ličnost tvrde, ali nenametljive vere, znakovite, ali tihe reči, i jednog toliko dubokog razumevanja istorije od koga nam se činilo često činilo da ne razume baš ništa, posebno ne ovaj naš trenutak koji ne uspevamo da transcendiramo. Kada vam umre takav čovek, naravno, žao vam je, ali on vam suštinski ne nedostaje; isto onako kako vam se dopadao dok je bio živ, iz njegovog života niste crpeli ništa jer je ta lestvica koju je postavio bila nepodnošljivo visoka. Zato je patrijarh Pavle jedan od onih velikih i nenametljivih duhova za koje osetiš koliko su bili važni tek kad ih više nema, i koje počinješ da razumevaš tek kroz taj naknadni osećaj gubitka.
Zato – zbog tog nerazumevanja koje i nije među našim najvećim gresima – verujem da negov odlazak mnogi i u Crkvi i u državi vide kao svoju šansu. Ne mislim samo na onu vrstu banalne šanse da se nađu na njegovom mestu ili pokriju njegov prostor, već da pokušaju da promene stvari, da preformulišu društvenu ulogu Crkve ili realizuju njene ogromne političke i društvene potencijale. Hajde onda da vidimo u kakvom je stanju ostala srpska Crkva posle patrijarha Pavla.
Ne samo u godinama svoje bolesti već i ranije, Pavlu je pošlo za rukom da sačuva veći deo neverovatno visokog ugleda Crkve. Koliko je taj poduhvat bio veliki, dovoljno je zaključiti kad se razume da je to učinio u vremenu opšteg društvenog rasapa, kada više ništa nije uspevalo da zadrži stare pozlate, kada su sveštenici sedeli sa kriminalcma – ktitorima njihovih hramova, kada su episkopi suđeni za pedofiliju, kada su vladičanski dvori kićeni pozlatama kupljenim viškom vrednosti od trgovine ljudima, kada su u ratovima jedni zaboravljali Hrista, a drugi stado. Samo je Pavle, noseći na sebi toliki greh svjih pastira, koji su iz džipova sa zatamnjenim staklima izlazili u svojim preskupim italijanskim cipelama, mogao da iznese tu stvar i da sačuva ugled Crkve u godinama opšteg raspada, kojima se, da se razumemo, još ne nazire stvarni kraj.
IDEJE O OSTAVCI Zbog načina na koji je to činio, i mnogi časni ljudi u Crkvi su mu žestoko zamerili, tako da zahtevi za njegovom ostavkom potiču još od sredine 90-ih, kada je njegovo odstupanje zahtevao Atanasije Jevtić. Razlog je bila Miloševićeva manipulacija patrijarhom, koja je tadašnjem predsedniku Srbije omogućila da u odnosu na Karadžićevu ekipu ima zlatni glas u Dejtonu i da sklopi mirovni sporazum bez obzira što su ovi sa Pala biti protiv. Patrijarh, koji je molitvu pretpostavljao političkoj akciji, koji je vukao naciju Hristu, a ne Hrista naciji, tada je, a rekao bih i kasnije, ugled Crkve spasavao svesno umanjujući i konzervirajući njen politički, pa i društveni uticaj, ne dozvoljavajućio joj da se potroši tamo gde su se potrošili svi.
Uostalom, pogledajte gde je danas sa svojim ugledom većina episkopa koji su se nedvosmisleno politički angažovali, svejedno na kojoj strani. Gde je danas sa ugledom izvan debelih zidina Crkve Vasilije Kačavenda, koji je verovao da razbojnici i secikese mogu da se iskupe pred Bogom vodeći sveti rat; gde je danas nekada neprkosnoveni Amfilohije Radović, koji je menjao političke tabore, ili su, bolje je reći, oni menjali njega, dok ih je branio i napadao svojom tvrdom dinarskom frazom; gde je onaj nesrećni Filaret Mileševski, koji nije propustio nijednu priliku da izblamira Crkvu svodeći je na banalnu pratilju politike, od ratova do partijskih izbora.
Posle Pavla ugled Crkve možda i nije sasvim na onom nivou iz vremena kad je dolazio na presto, ali tu čašu bih gledao sa druge strane: ugled Crkve se s njim na čelu krunio mnogo manje nego ugled ijedne dobre kuće u Srbiji tog vremena. Ali, posle Pavla, društveni uticaj Crkve je i manji nego ikad od vremena kad je priču kontrolisao Broz i zato ne bih nasedao na one gluposti iz Druge Srbije, prema kojima je Srbija za poslednje tri vlade pustila Crkvu da odlučuje o političkim pitanjima. Netačno, puštali su ih po malo i Zoran, i Voja, i Boris. Prvom je trebala podrška konzervativnih krugova za stvari koje je verovao da se moraju obaviti, drugi je pravio ustupke jačajući Amfilohija, svog favorita za Pavlovog naslednika, treći je činio isto sa grupom Amfilohijevih protivnika kojima se poslednjih meseci kao glavni autoritet nametnuo Irinej Bački.
GODINA PODELA U jednoj tako konzerviranoj Crkvi, prostoru visokog ugleda i malog uticaja, mnogi su episkopi prepoznavali svoju šansu. Kada je zbog bolesti faktički prestao da obavlja ulogu patrijarha, tu ambiciju mogli su, dosta razložno, da brane argumentima da Crkva ne može da funkcioniše bez domaćina. Posle njegovog definitivnog odlaska, ništa više ne stoji pred njima, osim njih samih. I u tome je sadržan danas najveći problem Crkve: ne sumnjam da će imati inicijative da preuzme svoj društveni uticaj, ali pitanje je hoće li uspeti da spase svoj ugled kao krunu Pavlove zaostavštine.
Za poslednjih godinu dana iz jedne prilično nejasne situacije ko je među vladikama na kojoj strani, gde su kao organizovan lobi fukcionisali samo tvrdi arhijereji iz Bosne na čelu sa Vasilijom Kačavendom, stvar je počela da se kristališe na dva načina: po političkom kriterijumu i kriterijumu povezanih interesa među vladikama.
Oktobra prošle godine Irinej Bački, Amfilohije, još uvek autoritativni Atanasije Jevtić i grupa mlađih vladika zaključili su da Crkva, bez obzira što je patrijarh još uvek bio živ (iako, teško oboleo, nije obavljao svoju dužnost), ne može da funkcioniše bez glave. Uspeli su da od Pavla sa bolesničke postelje dobiju potpis sa ostavkom na to mesto i rešili da biraju novog patrijarha. Kada je izgledalo kako će novi patrijarh na Saboru biti izabran, grupu istomišljenika je napustio Amfilohije, i to u trenutku kada je sa iznenađenjem uvideo da među vladikama nema dovoljan broj pristalica da bi postao Pavlov naslednik.
Kontraudar Irinejeve grupe na sledećem saboru bio je silovit: oslabljeni Amfilohije, da bi ostao na čelu Sinoda kao neka vrsta zamenika obolelog patrijarha, morao je da u to telo prihvati i Irineja Bačkog i ljude iz njegove grupe – Fotija Dalmatinskog i Grigorija Zahumsko-Hercegovačkog, posle čega je izgubio većinu u tom telu, koje je u odsustvu patrijarha vodilo Crkvu.
Iz tih dramatičnih događanja proizašle su, grubo rečeno, tri grupe episkopa – najmanja, ona koja za mesto novog patrijarha podržava gotovo usamljenog Amfilohija; najhomogenija u kojoj su bosanski vladike na čelu sa Vasilijem; i najmodernija, grupa mladih vladika koje svojim autoritetom predvodi Irinej Bulović. Naravno, ova podela ne obuhvata sve članove Arhijerejskog sabora, što znači da bi uspeh jedne od grupa da nametne svog kandidata za patrijarha podrazumevao snažno lobiranje među neopredeljenima, a i tada bi bilo pitanje da li bi patrijarh mogao da bude izabran pre nego što sklope savez dve od ove tri grupe.
Činjenica je da u ovom trenutku nijedna grupa nema većinu kao što svaka od njih ima i svoje adute. Bosanski lobi čine najkonzervativnije vladike, toliko dobro povezanih interesa da su nesklone bilo kakvim promenama, ni političkim zaokretima, ni dijalogu sa ostalim crkvama. Njihov najveći adut je u tome što su na saborima funkcionisali kao sinhronizovana glasačka mašina, koja je bila u stanju da spreči donošenje bilo kakvih odluka koje im nisu išle u prilog. Iako se postavljaju kao ortodoksni branioci vere, oni su pragmatični i nisu neskloni kompromisima, tako da je Vasilija moguće zamisliti kao podršku bilo kom od dva preostala tabora.
U drugom taboru je Amfilohije, kome prednost daje to što već na neki način drži patrijarhov presto i predsedava i sednicama Sabora i Sinoda. Ima snažnu podršku uticajne Ruske crve, preko koje je i prošlomesečna poseta Dimitrija Medvedeva patrijaršiji organizovana kao neka vrsta neformalne podrške Amfilohiju. Iako ga bije glas nepomirljivog ortodoksa, pre svega zbog njegovog nesrećnog mešanja u politiku, Amfilohije iza sebe ima i istoriju ekumenskog dijaloga i ideju o promenama u Crkvi. Za verovati je, međutim, da će, ukoliko ne obnovi kompromis sa Irinejevom grupom, delovati tvrđe nego što bi želeo kao što će oni tada delovati i mekše i reformskije nego što bi zaista hteli.
POLITIČKO MEŠANJE Na kraju tu je Irinejeva grupa, koja je u javnosti već doživljna kao svet koji želi da reformiše crkvu i ostvari dijalog i zajedničko delovanje sa vlastima. Otuda oni uživaju poverenje i vlade, i Borisa Tadića, i zapadnih krugova koji razumevaju značaj Crkve u društvu. Sve to nije bez značaja, ali nisu bez značaja ni kritike Amfilohija da su ljubimci vlasti, koju puštaju u tvrdu crkvenu autonomiju, ili preoštrog Artemija Raško-prizrenskog da se zalažu za jedinstvo sa Vatikanom kao i da ne nameravaju da istraju na čvrstoj odbrani Kosova.
Zbog svega toga male su šanse da u Crkvi nerednih meseci do izbora novog patrijarha bude postignuta konsenzualna saglasnost o Pavlovom nasledniku i daljem putu Crkve. Ukoliko patrijarh bude izabran preglasavanjem koje bi pratila jedna ratničk retorika, čije ćete prve tragove već ovih dana videti u medijskim spinovima, ne samo da će biti ugrožen deo Pavlovog nasleđa nego će novi patrijarh teško uspostavljati kontrolu nad episkopima. Taj kurs bi, u krajnjoj liniji, mogao da dovede do pretnje raskolom, utoliko pre što je malo verovatno da se u sve to neće umešati i vlast, i opozicija, i stranci sa svih strana. U takvoj situaciji, koja preti, može se dogoditi da izabrani patrijarh, makar imao unutrašnju snagu da deluje sveobuhvatno i pomiriteljski, u novim okolnostima ostane bez tih potencijala. I tada ćemo, verovatno prvi put, zaista razumeti koliko nam nedostaje Pavle; i tada ćemo možda početi da razumevamo koliko je u njegovoj čvrstoj veri i blagoj reči bilo izlaza Srbiju, koja već godinama – ne samo u Crkvi – slabost svoje vere utapa u suviše jakoj reči.
http://standard.rs/vesti/36-politika/3391-naslee-patrijarha-eka-li-nas-rat-za-pavlov-presto-.html
новембар 21, 2009 у 12:59 pm |
Globalno zagrevanje – stvarnosti ili laž?
Vodeći klimatski stručnjaci optuženi za manipulisanje podacima
Neki od vrhunskih svetskih stručnjaka za klimu optuženi su da su manipulisali podacima o globalnom zagrevanju, nakon što su hakeri ukrali stotine privatnih i-mejlova i objavili ih na internetu, piše „Telegraf“.
Materijal je ukraden sa servera odelenja za istraživanje klime Univerziteta Ist Anglija, uglednog svetskog centra za proučavanje klimatskih promena, nakon čega je objavljen na veb-sajtovima.
Kako se navodi, i-mejlovi pokazuju da su naučnici manipulisali podacima kako bi dali osnove navodima da je globalno zagrevanje realnost i da ga uzrokuju ljudi.
U jednom od i-mejlova pominje se lažno prikazivanje statističkih podataka o temperaturi, kako bi se „sakrio (njen) pad“.
„Upravo sam završio trik u dodavanju na stvarne temperature svakoj seriji za poslednjih 20 godina (od 1981. godine do danas) za Majkov Nejčer (naučni magazin) i od 1961. za Kita da se sakrije pad (temperature)“, navodi se u jednom i-mejlu iz novembra 1999.
Univerzitet je juče potvrdio da su istraživački podaci ukradeni i objavljeni na internetu, kao i da je slučaj prijavljen policiji.
„Zbog obima ovih informacija trenutno ne možemo da potvrdimo da su svi objavljeni podaci istiniti“, naveo je portparol univerziteta.
Podaci su, kako se smatra, prvo učitani na ruski server da bi potom izašli na mreži.
„Mi smatramo da je nauka o klimi previše važna da bi se skrivala. Zato sada ovde objavljujemo slučajni izbor (elektronskih) pisama, šifri i dokumenata. Nadamo se da će ovo dati neki uvid u tu nauku i ljude iza nje“, navodi se u anonimnom saopštenju koje je priloženo uz objavljenje i-mejlove.
Naučnici za koje se navodi da su autori ovih pisama odbili su da komentarišu slučaj.
http://www.blic.rs/svet.php?id=121741