Slušati velike

Autor: Ana Sofrenović

Autorka je glumica iz Beograda

DNEVNIK

Četvrtak, 5. novembar

Posle pet intenzivnih nedelja Njujorka, gomile ljudi, predstava, rada sa Meredith Monk, druženja sa čitavim krugom umetnika i oko nje i van nje, upoznavanja nekih fenomenalnih naših umetnika i ljudi koji ovde žive već preko 10 godina a mnogi i mnogo duže, stižem u Nju Hejven. Dva sata vožnje od Njujorka.

 

Izlazim iz voza i vučem preteški kofer niz peron, stigla sam u jedan od najboljih univerziteta na svetu – Jejl. Dočekuje me zamenica dekana škole drame u svom novom crvenom „mini morisu“. Sve vreme se preznojavam da joj moj ogromni teški kofer, prepun odeće za koju znam da pola neću obući i papira koje znam da verovatno neću pipnuti ali nekako uvek nosim sa sobom, ne odvali parče auta dok pokušavam da ga uguram u mali gepek. Ovde ostajem dve nedelje.

Dok me vozi do hotela, govori mi kako svake godine samo na glumu aplicira 1200 ljudi kako iz Amerike tako iz celog sveta, ali primljeno bude samo 14… Dobro došla… Bolje vas našla…

Stižem u hotel, već sam ga proverila na netu, skoro otvoren, lepota… uživo izgleda još bolje. Ulazim, raspremam se i brišem na sastanak. Dobijam intenzivan raspored predavanja, radionica, diskusija, proba, predstava kojima ću prisustvovati narednih dana. Ne mogu da dočekam, sve me zanima.

Izlazim sa sastanka, krećem ka hotelu i odmah ukapiram najveću promenu u odnosu na Njujork – tišina je. Dan predivan, hladno i piči sunce, baš kao što volim. Otkrivam Noodle House iza ćoška, pred spavanje davim se u supi od govedine, brokolija i đumbira sa pirinčanim tankim nudlama…

Petak, 6. novembar

Pet ujutru. Budim se ko vampir već ne znam koji dan, čini mi se da je telo već počelo da se prebacuje na evropsko vreme, malo je rano pošto imamo, i ja i moje telo, još tri nedelje da sedimo u ovoj vremenskoj zoni. Ali ko će telu da objašnjava…

Ne mogu da dočekam 9 sati i početak prvog predavanja. Treća godina glume, ovaj semestar vodi ih Evan Yionoulis, odlična njujorška rediteljka koja je jedna i od glavnih rediteljki Jejl repertoarskog pozorišta (jedne od njihovih najvažnijih institucija). Rade scene iz savremenih drama. Ulazim u učionicu sa ostalima, tihi zamor i kako sedam na stolicu osvrćem se i kapiram da dve devojke već počinju da pokazuju svoju pripremljenu scenu. Ne gube vreme. Pa i što bi kad ovde svaki sekund košta jezivo. Tek tada ukapiram da Evan nisam ni primetila, izgledala mi je kao jedna od studentkinja, diskretno joj klimnem glavom, a scena počinje.

Posle minut i po mi je jasno da gledam jednu od najdarovitijih glumica koje sam videla u poslednje vreme. Igra u sceni poremećenu ženu koja je ubila svoje dete. Meni se kosa diže na glavi kako ju je samo dobro napravila. Uuuuu a tek je devet i pet. Dobro je počelo…

Popodne promena klime, proba za novi mjuzikl koji postavljaju, tema Endi Vorhol. Dve mlade Njujorčanke iz Bruklina ili Bruklinjanke kako ih iz milošte zovem, su napisale libreto i muziku, tek završile fakultet u Njujorku i već im je izabran mjuzikl za izvođenje na sceni Jejl repertoarskog pozorišta i još dobiše jednog od viđenijih brodvejskih reditelja da režira. Ni one same ne mogu da veruju šta se dešava… Obično se ovde mjuzikl piše i razvija tri do četiri godine pa onda može da se priča o postavci. Ali krenulo ih dobro samo što su iz škole se ispilele.

Uveče gledam „39 koraka“, brodvejski mjuzikl u Shubert teatru. Vrhunski izvođači, pričica jasna svima, slatko se svi smeju, dobro režirano… bombona… ko voli…

Subota, 7. novembar

Budim se ujutru i obaveštavaju me da je Tina Landau, jedna od legendarnih američkih rediteljki na čiju rediteljsku radionicu sam trebala da odem, odlučila da ne želi nikog sa strane. Nerviram se. Ali saznajem da dolazi sledećeg petka i već smišljam da ovog puta nikog ništa ne pitam već: dobar dan, dobar dan, ja sam ta i ta… Malo bezobrazluka nikom ne škodi… Bar kad su prave stvari u pitanju…

Odlazim na radionicu za muzički teatar. Predaje Viktorija Klark, velika glumica Brodveja. Svake godine održi jednodnevnu radionicu na Jejlu za koju studenti moraju da apliciraju da bi ušli jer će ona svakome od njih posvetiti nekih 20 minuta. Čula sam da je bila pomama i veliki pritisak, mnogi su hteli, ali naravno nema mesta i vremena za sve. I bilo mi je jasno zašto. Kakav čarobnjak. Kakav instinkt i kakav dar da oseti unutarnji mehanizam izvođača… A talenti nestvarni, samo mladi i neizbrušeni, ali već je jasno ko će da drma za jedno pet godina…

Nedelja, 8. novembar

Dan prelep. Nova Engleska. Sve žuto i crveno. Tišina još glasnija i intenzivnija, svi lagano šetaju. Sedam na klupu i po prvi put osećam mir, smirenje nakon dugo vremena. Pomislim kako sam za poslednjih nekoliko nedelja proživela čitav jedan mali život… sulud osećaj…

Ponedeljak, 9. novembar

Budim se ovog puta ne tako rano… dobro je. I zatičem mejl od organizatora da ako želim imam masterklas velikog američkog scenografa Ming Cho Lee-ja. Odmah se zalećem čitavih dvesta metara do katedre za scenografiju. Uzimam stolicu i zavlačim se u ugao da slušam. Kako je divno slušati velike… sve deluje tako jednostavno i logično… Studenti scenografije su mu prikazivali radove… retke je pohvalio, mnoge je razvalio, ali svi su bez ozbira na pohvale ili pokude upijali svaku reč jer su svesni šta dobijaju i od koga…

Uveče, u Iseman pozorištu gledam Vormvud, predstavu poljskog teatra Osmi dan, duboko politički angažovanu i inspirisanu životom u najgore doba u Poljskoj.

Predstavu zbog koje su svojevremeno zabranjivani, ali i zbog koje su postali kultni.

Predstavu nastalu 1985. godine i koju sad gledam u originalnoj postavci. Cinično pomislim kako ću sad gledati oronule glumce koji se oslanjaju na staru slavu i evociranje onog što je ta predstava nekad predstavljala. Kako sam se ujela za jezik… Energija, posvećenost, telesna spremnost… fascinantno… otkrivanje novog značenja u ovom vremenu… kad bi samo svi starili na taj način…

Utorak, 10. novembar

Devet ujutru. Čas tehnike glasa u devet ujutru? I meni čudno, ali idem da vidim. Treća godina glume. Posle 10 minuta svi na velikoj temperaturi. Vežbe za opuštanje i puštanje svih blokada mogućih u telu i glavi. Neki se smeju, neki grcaju od plača, neki samo duboko uzdišu, nekome se otme vrisak. Ali do kraja časa su se svi doveli u balans i bili potpuno spremni za ostalih 15 sati rada tog dana. Ovo je mesto velikog napona i svi su konstantno pod ogromnim pritiskom, tako da ne čudi šta im sve izlazi kad im traže da sve što kupe danima izbace napolje…

Ručam na brzinu i žurim na sastanak sa Tomom Selerom, pozorišnim kritičarem i urednikom jednog od najuglednijih časopisa o pozorištu u Americi. Završio Jejl, naravno. Saznao je iz interne prepiske na fakultetu da sam tu i poželeo da se upoznamo. Pričamo o pozorišnoj sceni u Americi, o našem pozorištu, o piscima, o Biljani Srbljanović, čiji komad Beogradska triologija su studenti ovde svojevremeno potpuno na svoju ruku otkrili u poznatom časopisu Teatar Heute, organizovali da se prevede, proverili prevod sa jednim našim momkom koji je studirao na nekom sasvim drugom odseku i postavili na Jejlu… o Ivanu Medenici i fantastičnom utisku koji je ovde ostavio. Lep razgovor…

Sreda, 11. novembar

Budna opet od 5. Ovo je već postao moj lični interni vic. Kad se probudim i vidim na satu da je pet počnem da se smejem. Danas se isključivo družim sa rediteljima. Liz Diamond, Njujorčanka za koju mi je još Meredith u Njujorku rekla da moram da je upoznam – radionica i sastanak, David Chambers, šef katedre za režiju – sastanak i predivna devojka koja studira drugu godinu režije – idemo u Book trader cafe da ćakulamo…

I večeras kao šlag na tortu, predavanje na odseku za muziku „Karakter u muzici“, vodi Alfred Brendel…“ atmosfera u muzici je isto toliko bitna koliko njena forma i struktura“… ma ‘ajde… jedva čekam…

Danas, Vikend, 14-15.11.2009.