Da li studenti traže bolje uslove za život u Srbiji? Ne.
Da li traže bolje obrazovanje? Ne.
Da li traže da uče iz boljih školskih programa? Ne.
Da li traže bolje profesore? Ne.
Da li traže više prakse? Ne.
Da li traže da ih čeka posao kada završe fakultet? Ne.
Da li traže da rade jednog dana za platu od koje može dostojanstveno da se živi? Ne.
Da li traže manje prepisivanja na ispitima, manje korupcije na fakultetima? Ne.
Da li traže besplatno obrazovanje? Ne.
Da li traže efikasniji studentski parlament? Ne.
Pa, šta studenti traže?
Studenti traže da im se upišu nekakvih 11 bodova (sabiranje bodova iz SVIH godina da bi se postigao broj bodova koji omogućuje školovanje na teret budžeta – onima kojima to nedostaje). I zbog toga organizuju proteste?!! To su ima najveće muke?? To su jedini razlozi koji ih mogu pokrenuti da se organizuju za protest?? A ministarstvo tvrdi da je njihov zahtev protivzakonit. Da se bodovi ne mogu menjati na način na koji studenti zahtevaju. Jer nije po zakonu. Da li se studenti sada organizuju da napišu bolji zakon? Da li među tim protestantima ima studenata prava? Verovatno i ima, zato su predali zahtev koji nije u skladu sa zakonom…
Da li studentom može da se nazove onaj koji redovno prati Velikog brata i/ili Grand šou? Ne.
Da li studentnom može da se naziva onaj koji ne voli da čita knjige, već studira zbog ’’diplome’’ i mame i tate i čita samo literaturu koju mora da spremi za ispit? Ne.
Da li je student onaj koji prepisuje na ispitima i potplaćuje profesore? Ne.
Da li se može nazvati studentom onaj koga ne interesuje šta se dešava u društvu i kakvo je stanje u državi? Ne.
Da li je student onaj kod koga nema intelektualne radoznalosti i težnje za intelektualnim poštenjem? Ne.
Sa ovakvim studentima budućnost Srbije je zaista neizvesna…
Кривотворење новца као основа савременог банкарства
Жирални новац који банке саме стварају „потезом пера“ или у модерно доба типкањем по тастатури, је специфичан по томе што није физички преносив и не можете га ставити у џеп, новчаник или коферче, јер нема супстанцу (представља пуку евиденцију или сведочанство о дугу на банковном рачуну), али је зато једнако ликвидан и тражен као да се ради о новчаницама и кованом новцу, јер људи наивно верују да средства која имају на текућем рачуну представљају други назив за готовину (њен еквивалент или огледало). Међутим, ништа није даље од истине. У реалности, они представљају засебне, различите врсте новца, које стоје раме уз раме чинећи заједно М1 агрегат – ликвидну новчану, тј. динарску масу.
Иако на први поглед делује сасвим лицемерно и обмањивачки, као део пропагандног рата са циљем да створи илузију како банке стварају некакву нову вредност (нема везе што уопште не плаћају ПДВ), термин „банкарски производ“ који се често може чути у медијима, нехотице открива право стање ствари. Банке заиста нешто производе, а то нешто је новац и то не било који, већ тзв. жирални, књишки или банкарски који доминира у новчаној маси. Сваки кредит који подразумева безготовински трансфер новца, па и они за „подршку“ буџету, знајте да банке саме стварају и то дословно из ваздуха. Исто важи и за готовинске кредите, ако је та готовина иницијално положена на неки текући или сличан пролазни рачун, што ћу појаснити мало касније.
Жирални новац који банке саме стварају „потезом пера“ или у модерно доба типкањем по тастатури, је специфичан по томе што није физички преносив и не можете га ставити у џеп, новчаник или коферче, јер нема супстанцу (представља пуку евиденцију или сведочанство о дугу на банковном рачуну), али је зато једнако ликвидан и тражен као да се ради о новчаницама и кованом новцу, јер људи наивно верују да средства која имају на текућем рачуну представљају други назив за готовину (њен еквивалент или огледало). Међутим, ништа није даље од истине. У реалности, они представљају засебне, различите врсте новца, које стоје раме уз раме чинећи заједно М1 агрегат – ликвидну новчану, тј. динарску масу. Овај агрегат је једини битан, остали имају само статистички значај, али банкари више од свега воле овакве трикове и терминолошке пометње да би могли неометано наставити са својим „бизнисом“, остављајући лаике и несигурне у убеђењу како су банкарство и економија нешто много компликовано.
Да би креирале ову посебну врсту новца, потпуно непознату широј јавности, комерцијалним банкама нису потребне никакве штампарске пресе, већ само право на вођење текућих и других пролазних рачуна правним и физичким лицима, чијом злоупотребом постижу исти ефекат – креирају свеж, додатни новац у виду кредита (дуга), који, да читава ствар буде гора, обично завршава у рукама крајњих потрошача. Пролазни рачуни су они рачуни са којих се врше текућа плаћања, тј. уплате и исплате у свакодневним трансакцијама. Управо су они кључ за разумевање читаве подвале, оне која банкарима омогућава да користећи своје дискреционо „право“, сами стварају новац „из ваздуха“ сваки пут када зајме паре. За банкаре, стварање новца и давање кредита су једна те иста операција, што ћу детаљно објаснити у наставку.
Постоје две основне „технике“ којима се банке служе како би креирале (практично кривотвориле) свеж новац. Прва се зове „монетизација активе“. Сама реч актива указује на неку имовину или потраживање, али оно што банке третирају као своју активу је пуки уговор о кредиту (ваш дуг, тј. потпис да ћете паре вратити у будућности), док монетизација означава ништа друго до штампање или електронско емитовање новца (кредита) из ваздуха. Клијент сав срећан добије робу, док паре обично ни не види јер оне „легну“ на рачун продавца, а ни на крај памети му није да је управо његов потпис креирао до тад непостојећи новац (кредит), који се свакодневно пушта у оптицај кроз потрошњу што константно генерише инфлацију.
Оно што банке раде је суштински идентично штампању новца од стране Централне банке, само што уместо државних обевезница (као сведочанства о дугу) које потписује Влада, комерцијалне банке као „покриће“ узимају уговор о кредиту закључен између ње и клијента и што Централна банка може емитовати новчанице и ковани новац, док обичне банке „производе“ искључиво жирални новац на текућим и другим пролазним рачунима. У оба случаја цех ове гигантске преваре плаћају привреда и становништво. У случају када државу задужује корумпирана Влада као агент банкара, рачун се испостави и утера кроз порезе. Када кредите узимају директно физичка и правна лица, рекет се убира кроз камате на приватно емитован, кривотворен новац.
Други начин је тзв. мултипликација депозита која се често поистовећује са фракционим банкарством. Међутим, фракционо банкарство као термин једноставно значи да је приватним банкама допуштено да саме стварају жирални новац и да су у обавези да држе извесну минималну резерву у виду новчаница и кованог новца у односу на онај који саме креирају, тј. кривотворе на банковним рачунима. Ово је битно, јер јавност и последично клијенти банке мисле да су то једине врсте новца у оптицају, те када дођу на шалтер логично очекују да буду исплаћени оваквим опипљивим новцем. По узору на оно што су некада радили златари кривотворећи банкноте, данашње банке искуствено знају колико новчаница и кованог новца морају имати у резерви да би пред клијентима одржале илузију о ликвидности. Ово варира од земље до земље, зависно од тога колико се у једном друштву користи готовина. Ако оману у процени, онда се међусобно испомажу, па једна другој зајме готовину, што не бисте очекивали од оних који су (кобајаге) конкуренти. Ако ни то није довољно, у помоћ може да им прискочи Централна банка као нека врста „последњег уточишта“, јер само она има могућност да штампа кеш новац.
Како у пракси функционише ова „мултипликација депозита“? Било каква готовинска уплата на ваш текући рачун има за резултат да банка сада поседује физичку готовину, плус у исто време се стање на рачуну повећало за рецимо 1000 динара колика је била уплата. Е сад, иако те паре нису орочене, банка узима себи за право да их зајми неком другом клијенту, али притом „заборави“ да избрише стање на вашем текућем рачуну. Не само што је отуђила паре које није смела, она у исто време ради нешто много горе, ефективно креира дупли или додатни новац зависно од висине резерве коју примењује. Да би прикрила једно криминално дело и превару, она посеже за другим. Ако је резерва нпр. 10%, банка зајми 900 динара у кешу, плус оставља непромењено, тј. лажно стање на текућем рачуну за који је та готовина иницијално била везана. Значи, чим такне такву готовину (без обзира на износ), банка аутоматски кривотвори и ствара додатни (жирални) новац, што произизали из саме природе текућих и других пролазних рачуна.
Код орочених рачуна где су средства имобилисана, такорећи „умртвљена“ и ван оптицаја, тако нешто није могуће, па ни ови рачуни нису толико интересантни банкарима, јер не дозвовољавају такве врсте злоупотреба. Дакле, као и у случају „монетизације активе“ и овде банка креира свеж жирални новац „из ничега“, с том разликом што сада врши конверзију готовинске уплате свог клијента у безготовинска средства плаћања (жирални или књишки новац), тако што његов кеш зајми неком другом клијенту, а стање на текућем рачуну оставља непромењеним. После када таква готовина уђе у оптицај и промени ко зна колико руку, па опет заврши у тој или некој другој банци, цео поступак се понавља, а новчана маса у оптицају расте. За банку је само битно да има довољно кеша да исплати текуће клијенте, тј. оне који тренутно имају потребу за готовином, што банке искуствено знају, тј. процењују. Све друге клијенте, када би истовремено нагрнули на шалтере захтевајући кеш новац, банка не би могла исплатити све и да хоће. Али то се крије од јавности, те се зато и каже да се банкарски систем базира „на поверењу“.
Пошто се са њих врше безготовинска плаћања, ови пролазни рачуни се у пракси понашају исто као и опипљиви новац, тј. кеш. Никакве разлике са аспекта ликвидности ту нема. И једно и друго представља медијум размене, нешто око чега се сви други „кољу“ и боре да би разменили своју робу и услуге, док банкари за то време кривотворе паре и све мирно посматрају, гледајући како се река новца у виду камате слива сваког часа. Или ако се не слива, јер су ти исти банкари све живо задужили, па затим обуставили или пооштрили услове кредитирања намерно изазивајући неликвидност у друштву, онда банка има право да вам заплени имовину. Поштено, јел да? У извештајима тзв. Народне банке, конкретно у новчаним агрегатима, можете видети да овакав жирални (приватно емитован или кривотворен) новац чини главнину ликвидне динарске масе, око 65%. Да би мало замазали очи неупућеној јавности, банкари користе израз трансферабилни депозити, што је само други назив за пролазне рачуне.
Иначе, постоји читав низ термина који се свесно користе од стране банкара као параван за њихове криминалне активности. Креирање „депозита“ је један од њих. Депозит се не креира, то је оксиморон. Депозит може само да се положи у банку од стране њених клијената. Оно што банка креира је жирални новац на начин како је у тексту описано и који се користи као својеврсно оружје за поробљавање било ког друштва које то дозволи. Обзиром на количину несвести, „здраво за готово“ приступа, невероватне корупције у медијима и образовном систему, није ни чудо што тако нешто пролази већ деценијама, а понегде и вековима. Метод је толико ефикасан и израбљивачки, да ниједна окупациона војска не може ни да му „примирише“. Надајмо се да ће употреба интернета и ширење информација променити овакво стање и освестити људе. Најважније је дијагностиковати проблем, јер како се борити, ако не знаш прво ко ти је непријатељ и каквим прљавим триковима и лажима се служи?
Шта је решење за излазак из овакве ситуације једном за свагда? Србији је преко потребна монетарна реформа, смена и излазак пред лице правде свих који су у томе учествовали, посебно гувернера и ресорних министара. У пракси, то би значило промену досадашње улоге Централне банке која би сада уједно била и комерцијална банка приватним произвођачима и фирмама, за шта би директно одговарала изабраној Влади. Све то уз врло благе камате као вид обезбеђења и подстицаја да се паре употребе у продуктивне сврхе, при чему би се овако генерисани приходи користили уместо пореза за попуну буџета. Плус тога емитовала би некредитни новац за јавне пројекте типа: путеви, мостови, школе, болнице, станови, водовод, канализација, одлагање и рециклажа отпада, хидроелектране, системи за наводњавање и сл. Или варијанта да Скупштина овласти Управу за Трезор да ради то исто – емитује свеж новац у продуктивне сврхе и тако подмазује тренутно изгладнели и неликвидни привредни механизам. Упоредо са тим, уводи се 100% обавезна резерва на депозите по виђењу (пролазне рачуне), што ставља тачку на праксу кривотворења новца. Банке би тада почеле да раде оно што људи наивно верују да сада раде – зајме постојећи новац, тј. штедњу. Конкретно, за прикупљену штедњу банке би издавале цертификате о депозиту различите рочности и у складу са тим одобравале кредите. Све мимо тога би значило трајно одузимање дозволе за рад и повлачење кривичне одговорности.
Најбоље од свега јесте што је овакав систем веома лак за контролисање од стране (просвећене) јавности, јер постоје јасни индикатори да ли ствари теку у правом смеру. У њему је инфлација као системска појава немогућа и ту нема врдања од стране монетарних власти. Запосленост брзо расте до нивоа пуне упослености привреде у року од највише пар година, с тим да први ефекти морају бити јасно видљиви у току неколико месеци. Трошкови живота драстично опадају праћени смањењем или потпуним укидањем пореза, стандард расте муњевито. Јавни дуг се све више топи и нестаје заувек. У друштву влада благостање примерено знању, иновацијама и природним ресурсима којима је Србија хвала Богу пребогата. Никад више робови узурпаторима и паразитима који друштву зајме његов сопствени новац или га још горе не зајме, чиме паралишу привреду која пропада и дави се у неликвидности, ни крива ни дужна.
——————————————————————————–
Корисна литература и линкови:
1.„Modern Money Mechаnics“ у издању америчких Федералних резерви, страна 3, поднаслов „Who Creates Money?” где банкари сасвим отворено и дрско признају не само како кривотворе новац, већ и одакле та пракса потиче. http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_pdf/money_mechanics.pdf
2.„Новац и банкарство“, проф. др. Јово Једнак, страна 40-42, где човек исто тако мртав-ладан износи и „објашњава“ како банке саме стварају новац који зајме. http://www.vps.ns.ac.yu/nastavnici/Materijal/mat310.ppt
3.Уџбеник „Финансије“ из 1996. у издању Financing Centra, на 2. години факултета у Суботици, главни и одговорни уредник проф. др. Војин Бјелица, иначе и сам банкар, где се на страни 62, у поднаслову „Стварање и поништавање новца“ дословце каже: „Кредитна активност банака омогућује да банка ствара новац на тај начин што монетизује своју активу. Најчешћи и најтипичнији случај креирања новца је када банка одобрава кредит неком од својих коминтената.“ И још додаје: „Са гледишта функције креирања новца, није битно да ли се кредит одобрава у књигама или у готовом“. (алал вера професоре, зато нам је привреда тако јака, а студенти и економисти пуни знања, моја прим.)
4.Тзв. кредитна мултипликација где предавач уопште не истиче нити прави разлику између пролазних и орочених рачуна, доводећи тако и себе и студенте у заблуду. Код орочених рачуна кредитна мултипликација није могућа, јер су такви рачуни имобилисани, а новац умртвљен и ван оптицаја. Са друге стране, свако дирање иницијално положене готовине са тзв. пролазних рачуна, аутоматски значи кривотворење и стварање додатног новца, што разноразни „стручњаци“ називају кредитном мултипликацијом или креирањем „депозита“. Аутор овог примера то уопште не примећује и ноншарлантно износи како се „понуда новца повећала“ или то како се „депозити не мењају“ иако је новац отуђен?! Што не би за промену мало размишљали, а не напамет препричавали банкарске подвале и мантре и тако тровали глупостима сваку наредну генерацију студената? http://www.isspm.org/stat/files/1180532948.doc
Saopštenje u vezi sa reformom pravosuđa
Studentski parlamenti Pravnih fakulteta
06.01.2010.
Saopštenje
Zabrinuti zbog svrhe studiranja pravnih nauka i, uopšte, smisla sticanja bilo kog akademskog zvanja, a povodom izbora sudija koji je izvršio Visoki savet sudstva, Javno objavljenog dana 17.12.2009. godine i izbora zamenika javnih tužilaca objavljenog 16.12.2009. godine, smatrajući da se radi o pitanju od opšteg društvenog i državnog značaja, Studentski Parlament Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Studentski Parlament Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, Studentski Parlament Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, Studentski Parlament Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Studentski Parlament Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini – Kosovska Mitrovica izdaje sledeće
Javno Saopštenje
1. Odluke o izboru sudija i tužilaca su donete na nelegitiman i nelegalan način, jer su oba organa – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca radili i odlučivali u nepotpunom sastavu, suprotno Ustavu i Zakonu.
2. U Visoki savet sudstva, u dva navrata, od strane Narodne skupštine Srbije nije izabran ni jedan od predloženih kandidata iz reda profesora svih Pravnih fakulteta u Srbiji, iako su oni svojim kvalitetom to zaslužili, dok član Visokog saveta sudstva iz reda advokata nije izabran od strane svoje profesije na zakonom predviđeni način, te kao takav ne može predstavljati advokaturu.
3. Oba organa, i VSS i DVT, radili su i odlučivali pod velom državne tajne, skriveni od očiju stručne i opšte Javnosti, čime su njihov rad i odlučivanje bili nezakoniti, netransparentni i suprotni načelima demokratije.
4. Iza ovakvog nezakonitog, neJavnog i nedemokratskog načina rada VSS-a i DVT-a stoji očigledni uticaj interesne grupe oličene u Slobodanu Homenu – državnom sekretaru u Ministarstvu pravde, Nenadu Konstantinoviću – predsedniku administrativnog odbora Narodne skupštine Srbije, Bošku Ristiću – predsedniku odbora za pravosuđe Skupštine RS i Dragoljubu Đorđeviću – privremenom predsedniku Advokatske komore Srbije.
5. Molimo da se više ne narušava pijetet upokojenih sudija. Nema opravdanja za neznanje i ishitrenost kojima se ismeva etika i remeti mir ožalošćene porodice umrlog, a izabranog sudije.
6. Mi, studenti pravnih fakulteta u Republici Srbiji, zahtevamo da se izvrši na zakonom predviđeni način izbor predstavnika profesora pravnih fakulteta u Srbiji i predstavnika advokature u VSS i DVT, te da se nakon toga sprovede procedura izbora sudija i tužilaca uz puno poštovanje principa zakonitosti i Javnosti.
Obrazloženje saopštenja
Činjenica je da je Visoki savet sudstva počeo sa radom u aprilu 2009. godine bez predstavnika obe nezavisne profesije – i profesure i advokature. Predstavnik iz reda profesora Pravnih fakulteta u Srbiji nikada nije izabran u VSS, iako prof. akademik Slobodan Perović spada u red najvećih imena u istoriji naše pravne nauke, a prof. Zoran Tomić spada u krug najboljih i najuglednijih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu. Predstavnik iz reda advokata izabran je od strane Narodne skupstine Srbije 25. oktobra 2009. godine, nakon što je rad i odlučivanje po pitanju izbora sudija najvećim delom bio završen, ali je njegovom izboru prethodila nelegalna i nelegitimna procedura odlučivanja u Advokatskoj komori Srbije, jer predloženi kandidat nije izabran na način kojim se obezbeđuje najšira zastupljenost članstva, a to je Skupština Advokatske komore Srbije, već je izabran od strane Upravnog odbora AKS, koji za takvu vrstu odlučivanja nije bio nadležan. Posebnu pažnju privlači i činjenica da su nelegalno izabrani advokat iz Niša Dejan Ćirić i Boško Ristić – kumovi.
Dakle, VSS je radio i odlučivao u krnjem sastavu i sa članom iz reda advokata koji nije izabran u skladu sa Zakonom o visokom savetu sudstva, pa su i odluke VSS nezakonite i time ništave.
Rad i VSS i DVT je bio netransparentan i nedemokratski, jer se predstavnici profesure i advokature nisu konsultovali sa svojom bazom, koju je trebalo da predstavljaju, već su predstavljali same sebe. To je uslovilo da ne bude izabran veći broj sudija i jedan broj tužilaca koji bi po redovnom toku stvari morali biti izabrani.
Izvesno je da su glavni kreatori svih ovih događanja pripadnici interesne grupe oličeni u imenu Slobodana Homena, Nenada Konstantinovića i Boška Ristića, kao i privremenog predsednika AK Srbije Dragoljuba Đorđevića, koji su, zaklanjajući se iza potrebe reformisanja pravosudnog sistema, zapravo radili samo u korist svojih privatnih interesa, zbog čega bi morali biti po hitnom postupku smenjeni. Postoje dokazi da su pomenuta lica aktivno učestvovala u opstrukciji izbora profesora i advokata u Narodnoj skupštini Srbije u dva navrata, kao i da su, zajedno sa privremenim predsednikom AKS Dragoljubom Đorđevićem kao svojm eksponentom u AKS, uticali na rad i odlučivanje AKS po pitanju izbora njenih predstavnika u VSS i DVT, o čemu postoje, izmedju ostalog, pismene i usmene izjave uglednog advokata i istaknutog pravnika Slobodana Šoškića.
Mi, studenti pravnih fakulteta, raspolažemo dovoljnim znanjem da tvrdimo da je pravilnim tumačenjem Zakona o VSS i Zakona o DVT izbor svojih predstavnika mogla da izvrši isključivo njihova profesija, a da je na Narodnoj skupštini Srbije izbor predstavnika dve nezavisne profesije morao da bude potvrđen. Pošto se to nije dogodilo, izvesno je da nisu poštovane vrednosti i značaj navedenih profesija koje im i Zakon o visokom savetu sudstva i Zakon o državnom veću tužilaca daju, te da nisu vrednovani stručni i moralni kriterijumi, već da je dnevno politička podobnost bila isključivo merilo za izbor predstavnika u pomenuta dva organa.
Jedino moguće rešenje, na kome mi studenti insistiramo, jeste da se izvrši zakonit izbor predstavnika obe nezavisne profesije – profesure i advokature u oba organa, i VSS i DVT, te da se nakon toga u transparentnoj i demokratskoj atmosferi izvrši ponovni izbor sudija i tužilaca. U suprotnom smatraćemo da i najviša vlast u Srbiji stoji iza ovakvog načina rada gore pomenute interesne grupe i odlučivanja po pitanju izbora sudija i tužilaca, te da ni njoj nije stalo da Srbija postane pravna država po standardima Evropske unije, uz puno poštovanje ljudskih prava i sloboda. Sa svoje strane obećavamo da ćemo do kraja istrajati, kao mladi juristi i intelektualna budućnost Srbije, na ostvarenju ovih ciljeva.
U Beogradu, dana 20. decembra 2009. godine:
Studentski Parlament
Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Studentski Parlament
Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu
Studentski Parlament
Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu
Studentski Parlament
Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
Studentski Parlament
Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini – Kosovska Mitrovica
Peščanik.net, 06.01.2010.
[...] које не разумеју основе капитализма и демократије (Šta studenti traže?). Не разумеју да све зависи од сваког члана друштва, од [...]
[...] Фото: Блиц . >>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: . Šta studenti traže? . Самосталност деце: или моћ или [...]
Besplatan student – volonterska država
Mladen Milanović
Godinama unazad svedoci smo ekstremističkih kampanji u kojima se poziva na promenu ekonomskih uslova u sistemu visokog obrazovanja. Ono što se zapostavlja u celoj priči jeste kvalitet obrazovanja. Ja ne želim besplatno obrazovanje, ja želim da se jednom u Srbiji shvati da se svaka usluga plaća i da sve ima cenu.
Negde u predvorje vađenja prasetine iz zamrzivača kako bi se sindikalno „proslavio“ Dan rada, smestio se Dan studenata – 4. april. Proslavljajući lik i delo studenta Žarka Marinovića, koji je na ovaj dan izgubio život braneći svoje političke a ne studentske ideale, ove godine će se u Studentskom gradu organizovati zabava koju će zatvoriti Dejan Petrović i Big Band Orchestra. Ne znam da li je Petrović sa svojim trubačkim saborcima za ovu priliku navežbao Posmrtni marš za studentska prava; jedino vidim da se idiotizacija studenata iz godine u godinu povećava. Biti student danas u Srbiji mora podrazumevati biti politički aktivan. Biti student u Srbiji mora da podrazumeva borbu za svoja, studentska prava. Sada je važnije pitanje da li će uslov za studiranje iz budžeta biti 48 ili 60 bodova i da li si dao ispit, bez obzira da li si naučio nešto što će ti služiti u kasnijem životu. Važniji je postao taj karton koji dobiješ nakon što ostvariš 240 ESPB bodova, nego znanje koje si stekao.
Država treba da iscrpi sve kvalitete koje pojedinac poseduje i da ga po svojim šablonima (uzimajući u obzir kvalitete pojedinca) gurne u sistem. Pojedincu treba da spozna svoje kvalitete i da radi na njihovom razvijanju, da bude najbolji što može u onome u čemu je dobar. On može to da čini zbog sebe, a može i zbog države. Problem je u tome što sistem obrazovanja u Srbiji sve to ne podrazumeva. On podrazumeva prostiranje istog semena znanja na sve studente, bez obzira na njihove individualne kvalitete. Individualni kvaliteti se ne uzimaju u obzir. Stvara se lažna elita i samim tim lažan državni vrh.
Obrazovni sistem se sastoji od 8 godina obaveznog biflanja istovetnog gradiva u razmacima od po 4 godine. Srednje škole su ponavljanje onoga što si radio poslednjih 8 godina. Onda dolazi studiranje, tokom kojeg pomišljaš da to što plaćaš ne vredi toliko, ili da treba da bude besplatno. Tokom nagađanja koliko vredi istorija nauke koju pokušavam da savladam, a prevedena u dinare, ne mogu a da se ne zamislim nad idejom socijalnog raslojavanja kao produkta visokog obrazovanja. Borba protiv raslojavanja time što će se obezbediti besplatno studiranje i za one koji se trude da uče i za one koji to ne čine – mi je strana. Raslojavanje koje se time stvara je minimalno i beznačajno.
Prvo je trebalo 12 godina kupovati knjige i terati se da učiš da teritorija države u kojoj živiš ima 88.361 km kvadratnih, iako ni država sama ne zna da li je to tačno. Veće socijalno raslojavanje nastaje pri samom upisu na fakultet, jer neke profesije su profitabilnije. Socijalno raslojavanje na nivou visokog obrazovanja je minimalno, jer se ono stvara u ranijim fazama procesa obrazovanja, u osnovnoj i srednjoj školi. To što školarina samofinansirajućeg studenta iznosi 120.000, 240.000 ili 48.000 dinara – ne zavisi od ideologije, već od toga koliko je tvoja buduća profesija isplativa, koliko studenata fakultet upisuje, koliko košta školovanje nastavnog kadra itd. To što će neko svoj nerad da plati 120 ili 240.000 dinara, u najvećoj meri zavisi od njega. Besplatnim školovanjem se vrši izjednačavanje onih koji studiraju i onih koji studentske dane provode u kafani.
Svi ostali aspekti samofinansiranja zavise od kvaliteta obrazovanja. Kojim se u Srbiji niko ne bavi. Ili se samo pravi da se bavi. Osnovni argument onih koji se bore za besplatno obrazovanje (iz ideoloških razloga) jeste da su se naše tate i mame školovale besplatno. Da, ali u državi koja je znala koje su njene granice. Državi koja nije bila sjajna, ali se nije baktala sa fusnotama. Državi koja ja imala rast BDP veći od svetskog proseka.
Ne postoji opcija besplatnog obrazovanja u Srbiji, osim u obećanjima predizbornih kampanja, a svi znamo da je to čist populizam. Država je takva kakva je, treba da se suočimo sa njom i da je menjamo. Stičem utisak da borci za studentska prava i ja ne živimo u istoj državi.
Na mom fakultetu, evaluacija težine predmeta i njihovo ESPB bodovanje tek počinje, a trebalo je da bude odavno završeno. Profesori kicoški uvaljuju svoje knjige i tako ostvaruju ekstraprofit (uz platu). Neki od mojih cenjenih profesora su narodni poslanici, a neki su bili čak i ministri. No, ja se ne bavim njima. Bavim se studiranjem. Fakultet postoji zbog studenata. Profesori postoje zbog studenata. Ovde se to očigledno ne shvata. Svrha ispita nije utvrđivanje neznanja, već utvrđivanje znanja.
Ono što je kriminalno je da se stvaranjem budućih naraštaja nastalih na mućkama i cakama na testovima, stvara elita koja taj pristup stvarima primenjuje u svemu. Ne pitajte se zašto je korupcija u Srbiji na visokom nivou, ili zašto je nepotizam postao normalan. To je reakcija naučena u školama koje smo pohađali. Ako profesori kroz 16 godina obrazovanja neprekidno pokušavaju da te prevare, ti ćeš i sam početi da varaš.
Paradigma obrazovanja u Srbiji, kojom se traži neznanje a ne znanje, traje evo već drugi vek. Obrazovanjem se stvorila elita koja nas je vodila kroz rat, kroz mir, kroz ekonomske sankcije, kroz genocid. Pa u čemu mi to zakazujemo? Dokle god je na ispitu na Geografskom fakultetu tačan odgovor da se „u vodama našeg dela mora ulovi oko 264 tone ribe, a ukupan ulov slatkovodne ribe 1995. iznosio je 6.229 tona“[1] , imaćemo elitu koja je nesposobna da razvija društvo i ostvaruje međunarodne uspehe.
Biće tako dokle god u pojedinim višim školama država skoro svim studentima poklanja stipendije, jer je najteži ispit naučiti 30 kucanih strana teksta. Dokle god na prvoj godini studija osoba koja prima državni kredit ima Iphone najnovije generacije, jer joj je tata vlasnik dispečerske firme koji je prijavio prihod od 0 dinara. Dokle god se u Srbiji ceni mutljavina umesto znanja, imaćemo fakultete pune neradnika, nesretne studente i jalovu državu. Srbija i ovo malo para što ulaže u obrazovanje troši nenamenski. Država Srbija nije ostvarila nijedan zapažen naučni uspeh, a da to nije bio eksces pojedinca. Svi naučnici kojima se Srbija danas diči, Tesla, Pupin, Milanković, živeli su i radili van Srbije. Žalosno je što se Srbija raduje uspesima tih pojedinaca kao da su njeni.
Kao što se Srbija diči Novakom Đokovićem, čiji je uspeh individualan, tako se dičila i sa mladim matematičarem Teodorom Fon Burgom, koji je ovu državu, naravno, napustio. To nije poraz obrazovanja, to je poraz čitave Srbije. U ovoj državi ne postoji nikakav sistem, ovo je obrazovanje u kome se ne ceni kreativnost nego najpukije „bubačenje“. A studentski predstavnici ili borci za studentska prava se ne bave kvalitetom obrazovanja nego im je bitniji ekonomski momenat. Kvalitet prethodi ceni. Situacija je takva da se čak i svršeni studenti nalaze „u čudu“, jer po završetku školovanja nisu spremni za delanje u modernom svetu.
Srpsko obrazovanje je nemodernizovano i nekvalitetno, i dok se 0,85% BPD ulaže u budućnost države, ja se ne pitam zašto Srbija toliko malo novca ulaže u buduće naraštaje, već se pitam gde ide taj novac? Dakako da ta cifra mora biti mnogo veća, u smislu podsticanja otvaranja naučnih institucija i modernizacije obrazovanja. Ne želim da moj fakultet daje hiljade evra (koje dobija od nas studenata) na natpis koji se vidi iz Knez Mihajlove. Želim da on pomogne otvaranje časopisa za naučne radove studenata i da pomogne budućnost srpske nauke. Novac od školarina ne sme nikako da se ulaže u krečenje fakulteta, ali ako pogledate budžet Srbije za 2012. godinu, najveća izdvajanja za obrazovanje predstavljaju obnavljanje infrastrukture fakulteta. Neće nam okrečena zgrada doneti stabilno društvo, nego funkcionalno obrazovanje. U funkcionalno obrazovanje niko ne ulaže.
Još jedan problem koji se javlja u „borbi za studentska prava“ jeste famozna kvota od 48 ESPB bodova. Diplome Beogradskog univerziteta će biti nepriznate u svetu sve dok se Bolonjska deklaracija ne izvrši do kraja, a za to je potrebno da položena godina studija vredi 60 ESPB bodova. Ukoliko je 48 bodova maksimalna granica koju studenti mogu da dostignu (a ja se slažem da jeste), tih 48 bodova treba izjednačiti sa 60 bodova kroz evaluaciju opterećenja studija i učiniti srpsko obrazovanje delom svetskog obrazovnog sistema. Svakogodišnje štrajkovanje studenata u suštini ne donosi nikakvu korist, osim one trenutne, ekonomske. Srbija ne može da kuka što joj deca radije psuju na Marakani nego što uče, jer njihovo obrazovanje je ionako nepotrebno i nefunkcionalno. Mogu čak da kažem da je u Srbiji obrazovanje suvišan pojam, jer je neprimereno onome što je Srbiji potrebno.
Problem je u tome što ne postoji akcioni plan izgradnje budućih intelektualnih kadrova. Srbija školuje ljude iz navike, a ne iz potrebe. Ona ne zna kakvi su joj kadrovi potrebni. Dakle, Srbija je otela obrazovanje od svoje dece. Ljudima iz inostranstva objašnjavam mentalitet svoje države rečima: “Srbija je država koja očekuje olimpijsku medalju u plivanju, a do skoro nije imala olimpijski bazen u kome bi sportisti mogli da treniraju“. Mentalitet u kome se kuka na stanje u gradskom prevozu, a istovremeno se ne plaća karta, mora da postane prošlost. Sve ima cenu. Pa i obrazovanje. Ne želim da plaćam nekvalitetno obrazovanje, ali ne želim ni obrazovanje koje ne može da refundira samo sebe, i izjednačava rad i nerad.
Čekam nastup Dejana Petrovića, a dok hodam ka menzi cepam reklame za jednodnevno iznajmljivanje bubica za varanje na ispitima. Pravim se da u Srbiji znanje vredi.
Autor je student psihologije u Beogradu.
Tabela preuzeta sa sajta Makroekonomija
Peščanik.net, 04.04.2012.
———–
1. http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/304374/Istorijski-uspeh-na-Geografskom-fakultetu–Pismeni-polozilo-cak-27-studenata ↑
http://pescanik.net/2012/04/besplatan-student-%E2%80%93-volonterska-drzava/