Povorka, poruka, pouka

 

Dušan Miklja

 

Kada se budu sabirali utisci o načinu na koji je odata pošta preminulom patrijarhu Pavlu, tada će povorka kraj njegovog odra biti trajno upisana u kolektivnu svest naroda. Ne samo zbog toga što su ljudi čekali više sati, ispoljivši strpljenje koje je dostojno verodostojnih iskušenika i podvižnika, već i zato što je kilometarski red bio uzor smernosti i pristojnosti.
Takvo – za ovdašnje prilike – ne baš uobičajeno ponašanje, mogla je da pobudi samo ličnost, koja je skromnošću i predanim služenjem veri, bio antiteza mnogobrojnim grabežljivim i bezobzirnim „junacima našega doba“. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, patrijarh ih je, onako gandijevski slabašan i sitan, nadvladao. I u smrti se pokazao jačim od njih. Narod je, otuda, iskazujući poštu patrijarhu, izrazio takodje potrebu da se – makar na nekoliko dana – poistoveti sa drugačijim obrascem života i danas takoreći nepostojećim vrednostima. Vlasti će silno pogrešiti ako tu poruku naopako protumače.
Pouke patrijarha da verodostojna vera nije moguća bez čovekoljublja, takođe prema drugima, ostavile su, dakle, traga. Imajući u vidu ne samo moralnu i duhovnu već i društvenu vrednost takvog podsticaja, narod bi se patrijarhu najbolje odužio time što bi njegove pouke oživotvorio. Postoji jednostavan način da to učini. Dovoljno je da se potrudi da trenutke iskrene tronutosti, ali takođe i sveopšteg ličnog preispitivanja produži. Da u svakodnevnom životu neguje iste vrednosti koje je ispoljio u redovima pred odrom.

Blic, 29.11.2009.