У НИН-у од 17. 12. 2009. године објављен је први део извода из књиге разговора са црногорским генералом Коминтерне који је ухапсио Дражу Михаиловића, који је био задужен за Голи оток… Недавно је изјавио „шта имам ја да се мирим са оним коме сам брата убио“. Нећу помињати његово име на овом месту пошто није тога достојан. Ово је део тог извода из НИН-а, у коме је наслов текста „Био сам бог“:
Са 27 година сте, дакле, из рата изашли као херој, добили чин генерала, били један од главних људи Удбе…
- Да се разумемо: био сам бог…
Какво је то осећање?
- Ух! Чудесно, интензивно… Али зна и да буде јако опасно. То је ствар карактера. Моћ лако опије и зачас вас претвори или у великог ниткова или у свеца.
Пратили сте суђење (Дражи Михаиловићу)?
- Јесам, наравно. Било је неких интервенција из иностранства да се Дражи Михаиловићу спаси глава. Чуо сам Тита када је рекао „Како да му сачувамо главу? Шта ће рећи Србија?“
Где је стрељан Дража Михаиловић?
- Не знам.
Како неко може извршити самоубиство (Андрија Хебранг у затвору после ИБ резолуције) обесивши се о непостојећи радијатор?
- Ако човек одлучи да се убије, не можете га у томе спречити.
На Голом отоку јесте била трећина невиних, али шта је са осталима? Александар Ранковић је рекао – половина невиних!
- Не, не… Управо се позивам на Ранковићеву изјаву: трећина невиних! Али, шта смо могли?? Са наше стране тамо нико није стрељан, мучен, злостављан… То је лаж… Затвореници су се међусобно сукобљавали, тукли, подметали, шпијали… Понижавали су једни друге и зато не желе о томе да говоре…
Додатак
11.01.2010.
Из интервјуа који је објавио загребачки српски недељник Новости са овим нитковом из Коминтерне који се још увек слободно шета Београдом као да је његов на срамоту свих српских официра преносим одговор на једно питање:
Тешко сте доживјели распад Југославије. Били сте огорчен противник Милошевића и његовог режима и јавно говорили о срамоти коју је рат донио, поготово о срамотном разарању Вуковара и Дубровника, о злочинима у БиХ. Како данас гледате на односе међу државама бивше Југославије?
- Тешко ми је пао распад Југославије, земље за коју сам се са својим друговима борио и за коју је изгинуло много дивних људи. Разбили су је националисти, међу којима најодговорнијим сматрам српске националисте. На челу тог националистичкога таласа политички је стајао Слободан Милошевић. И није му дошао крај све док најмоћније силе свијета нису одлучиле да га бомбардују. Многи ми замјерају на томе што јавно тврдим, а ја тврдим да те 1999. године није бомбардован народ у Србији и Црној Гори, него режим који је собом носио много зла. Лично сам се, кад је распад почео, ангажовао око стицања независности Црне Горе и њеном окретању модернизацији и будућности. Таква Црна Гора је сада реалност и то ми је драго. Што се тиче односа међу државама и народима бивше Југославије, волио бих да буду најбољи могући. Имамо много тога што нас веже, а једна од најважнијих повезница је заједничка борба коју смо водили против фашизма и стране окупације.
http://www.novossti.com/2010/01/jovo-kapicic-general-i-narodni-heroj/
PISMA
Uspomene na Jovu Kapičića
Pozdravljam sve što Jugoslav Ćosić pokušava u svojim emisijama da ostvari. Ambicizan je novinar i čist čovek. Sa kakvim nas je sve likovima suočio, kako ih je inteligentno, ali bez zlih namera, preznojavao!
Gle čuda, na toj stolici, odavno za mnoge neprijatnoj, eto odnekud i devedesetogodišnjaka Jova Kapičića!
Nešto sam malo mlađa od generala, ali i ja sam, doduše malo drugačije, doživela ta vremena kad je Kapičić branio i čuvao našu domovinu.
Bila sam studentkinja, nepartijac, jedva da sam znala šta se događa te 1949. između Tita i Staljina. Prvog februara došla sam da prenoćim kod prijateljice u centru grada da bih ujutro stigla na vreme na polaganje ispita.
Desetak Udbaša upalo je te noći u stan roditelja moje prijateljice da uhapse njenu sestru i – poveli su uz nju i mene, koja sam spavala u istoj sobi. U svojoj naivnosti danima sam očekivala da me puste. Očekivanje je trajalo šest meseci u zatvoru na Obilićevom vencu, gde su me se setili samo jednom – neki islednik me je pozvao na raport na kome mi je ponudio da potpišem neki papir o saradnji sa Njima, pa „da idem kući“. Nisam neki heroj, ali sam odbila, nadajući se da će greška biti i bez te ponude (slutila sam da je opasna) ispravljena.
I tako sam doživela groznu sudbinu onih žena koje su prebačene leta 1949. u Ramski rit, gde se pod nepodnošljivim uslovima radilo na nekom besmislenom kanalu, gladovalo, patilo.
Jednog dana pojavio se tu, u grupi Udbaša, čistih i veselih, i Jovo Kapičić, koji nas je prozivao na „raport“. I mene je pozvao, pa je, gledajući dosije u kome nije bilo ničega – ni hapšenice, ni papira o otvaranju istrage, ni suočavanja sa „delom“ – tražio da potpišem papir da ću sarađivati sa Udbom, pa da se problem reši. Zašto sam i tada to odbila, ne znam – možda iz očaja, ili je to bilo odustajanja od života?! Ali znam da mi je Kapičić kazao doslovce da bi na tu moju kaznu (a svako od nas je na nekom papiru bio kažnjen administrativno) dodao još dve godine i zatim mirno seo i večerao.
Da kažem i da sam, zahvaljujući drugim okolnostima, provela zatvorena „samo“ godinu i deset dana i da Goli otok nisam videla.
Mislim da gospodin J. K. veruje da su pomrli baš svi iz onih vremena, pa da sad može mirno da prezentira svoju gnusnu priču. Bojala sam se da će me njegov intervju više potresti. Ali i nije bilo tako traumatično – širila sam ruke i na momente se čak smejala.
Pa čemu onda sve ovo pričanje o dalekim vremenima!? Nije, nažalost, nestalo osionosti i gospodarenje tuđim životima, duhovnih naslednika generalovih, samo preorijentisanih na drugu ideologiju, ima – oni su nedavno rasterali čitavo jedno pokolenje u Beli Svet. Dragocenu našu decu, koja svojim vrednostima i talentima obogaćuju neke druge.
Vaša stalna čitateljka
(podaci poznati redakciji)
http://www.danas.rs
Vuksan Knezevic je potpisuje knjigu “Goli otok jos zivi” u izdanju Art-Projekt iz Zrenjanina a iz nje saznajemo da se na Golom otoku tuklo, mucilo i unistavala dusa ljudska…U predgovoru Vuksan Knezevic da Jovo Kapicic iznosi neistine o Golom otoku jer je i sam bio sticenik tog zloglasnog logora…
[...] Нитков! [...]
Povodom teksta Radivoja Cvetićanina „Koalicija spasa“ (Danas, 31. januar 2011)
I Kapičić i Basara
Reagovanje
Autor: Nenad Prokić
Iskreno podržavam stav gospodina Cvetićanina prema sabornosti. Ali mi je isto tako i iskreno žao što taj svoj stav nije obelodanio kao bivši ambasador u Koštuničinoj vladi, već je s te dužnosti promovisao i sabornost, uz još mnogo izuma tadašnjeg zvaničnog Beograda. Sećam se da je Filip David tada odbio mesto ambasadora u Izraelu – a danas sedi svaki dan u Kapičićevom kafeu i ne smeta mu što je general za susednim stolom.
Da umirim Cvetićaninov sopstveni (i pravovremeni) dogovor sa samim sobom oko tog svog unutrašnjeg preokreta: nije bilo reči ni o kakvoj sabornosti na svečanoj sednici Glavnog odbora LDP, na kojoj je stranka promovisala svoj Dogovor za preokret. Kad već Cvetićanin sebi dozvoljava preokrete (Izvršni sekretar za kulturu CK Srbije, pa sabornost, pa sabornost ne), bilo bi zaista očekivano da ga dozvoli i srpskom društvu. Ovako se svrstava među krug ljudi koji žive od uskogrudog interesa.
U LDP-u smo uveli reč preokret umesto reči promena, pošto promena više nije termin koji dobro označava ono što je potrebno da se dogodi u Srbiji kako bi većina ljudi u njoj postala srećna. A pogotovo ne podrazumeva nameru da preokret objasnimo tako što obećamo da će svima biti bolje kad dođemo MI i odu ONI. Svesni smo da sama promena vlasti nije dovoljna. Nikada nismo bili lični u svojoj politici i uvek smo se trudili da se fokusiramo na fundamentalne probleme društva. Pogotovo sada, kada je sasvim izvesno da će i sledeća vlada biti vlada u kojoj će dominirati svakodnevni sukobi. Nikakva predizborna kombinatorika to neće promeniti. Potrebno je nešto više od politike, i to smo pokušali da koncipiramo. Koliko god javnost u Srbiji bila nespremna da prizna dobronamernost političarima, mi nećemo prestati da budemo takvi. I zato, svako ko u ovoj zemlji kaže nešto normalno, može da računa na našu podršku. Konačno, imamo pravo da budemo drugačiji. Na taj način dajemo svoj doprinos stvaranju građanskog društva u Srbiji, jer danas u Srbiji niko ne razume šta je to kad kažeš građansko društvo. I nikada nismo bili ekskluzivni, osim ako normalnost ne spada u tu kategoriju.
Dogovor za preokret je traženje izlaska iz očaja istorijske regresije u kojem se Srbija nalazi. To je mogućno samo ako se uspostavi razuman stupanj nespokojstva svih u društvu, dakle jedna vrsta konsenzusa. I njega je ponudila stranka koja nikad nije odstupila od ključnih tačaka svoje politike. To ćemo činiti i ubuduće, i zaista nam neće biti važno koliko nam je blisko ili udaljeno nečije političko razmišljanje. Želimo da plasiramo nerv za opšti interes u politički život Srbije – onaj nepostojeći, ali nezaobilazni segment svake politike koja je uspešna na duži rok i na taj način olakšava život ljudima. Možda smo naivni, ali zaista verujemo da u svakom političkom razmišljanju ima nešto što može da bude od pomoći, makar jedno zrnce zlata ili srebra. U okviru tog verovanja, oslanjamo na progresističke elemente današnjosti i prošlosti, kako bi politika opet postala “umetnost mogućnog, a ne veština obmane, umetnost laži, bolest pojedinaca i opšta nesreća” (Vidosav Stevanović). Niko nam ne smeta u tom dogovaranju, ali izgleda da nekom smeta sve, pa i svečane sednice sa raznolikim gostima.
Jovo Kapičić je za nas narodni heroj koji simboliše vlast koja nije dozvoljavala da se u sopstvenoj zemlji radi za interese strane zemlje. To je važno ako se ima u vidu ustupanje državnog monopola stranoj zemlji, kao recimo u slučaju NIS-a. Pored partizana Kapičića je sedeo monarhista Basara. Dok Srbija bira da ne raskrinkava mit o Mladiću, kad već ne može da ga uhapsi, mi kažemo da su i oni koji vole i oni koji ne vole Mladića u istom loncu. U ovoj Srbiji koja se stidi svog antifašizma, taj partizan u desetoj deceniji života će biti naš gost, kad god to poželi. Ako je reč o hrvatskom ambasadoru, gospodinu Željku Kuprešaku, reč je o čoveku koji ima impresivne rezultate koje je postigao u veoma teškim uslovima. Ne verujem da u ovom trenutku postoji uspešniji diplomata u regionu. I nije mi jasno da li Cvetićanin zamera što se uopšte družimo s tim Hrvatom, i on s nama, ili ga želi kao ekskluzivu za Predsednika Tadića? Konačno je u Beograd došao diplomata koji je stavio tačku na idiotski sukob Beograda i Zagreba, sukob koji je tako dugo uništavao region. Ponosni smo što sve nas u LDP-u takav diplomata smatra za svoje prijatelje i saradnike na istom poslu konsolidacije u regionu, a to sigurno neće naškoditi svim drugim naporima da se isprave teške brljotine iz prošlosti. Politička praksa nema ulogu čudotvornog stvaraoca, ona mora da odredi mogućnosti preobražaja i igru zavisnosti između tih preobražaja. Tamo gde druge politike poklanjaju poverenja jednoobraznoj apstrakciji (recimo sabornosti, dok je ne zamene nekom drugom apstrakcijom), priznavajući samo jednoznačna određenja, mi želimo jedan mnogo širi horizont. Samo takav pogled može biti početak rešenja osnovnih životnih problema.
Nisu političke partije baš najvažnije u tom procesu, pa tako ni LDP tu nije naročito važan. Ali, ako bi se u ovim našim manje ili više racionaliziranim sistemima ludila pronašao model u okviru kojeg bi Srbija postala društvo, što nikada nije bila – onda će i političke partije morati drugačije da deluju u društvu. A ne da kao zatrovane reke donose društvu samo penu samorazaranja i ništa više. Ova odvratna zbrka mora da prestane.
- Želimo da promovišemo drugačije, dobronamernije društveno delovanje koje će menjati svest ljudi. Onda ćemo lakše odlučiti koje ćemo davno utkane temeljne vrednosti napustiti, a kojih ćemo se i dalje držati, i na taj način, priznavajući nacionalne greške, početi da se odlučujemo za uspeh, a ne za propast.
Koliko je težak taj put, pokazuje i tekst gospodina Cvetićanina, koji odiše sitnom merom i koristi sve diskreditacije kojih se možemo setiti u jednom sasvim nesrećnom društvu. Zato i liči na tekst koji kao da je naručen od izvesnog političkog subjekta koji se uplašio obične svečane sednice. Bilo bi daleko poštenije od Cvetićanina da objasni da su DS i SNS u ovom trenutku mnogo bliži nego DS i LDP, jer je to ono što ljudi u Srbiji ne znaju, upravo zbog toga što im niko u medijima na to ne ukazuje pažnju. Baš se pitam zašto.
Takvom zlovoljom raste nesreća i smanjuje se šansa društva da nauči neke druge, mnogo efikasnije i plemenitije životne tehnike. Ali LDP neće odustati od svog progresističkog pristupa. Naprotiv, u takvom pokušaju smo veoma uspešni. Zato nam i dolaze toliki gosti na svečane sednice.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/i_kapicic_i_basara.46.html?news_id=208785
[...] Нитков! Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . [...]
[...] генерала ОЗНЕ који се слободно шетају Београдом (Нитков!). “Деца комунизма“ (генерације људи рођених и [...]
[...] Нитков! [...]
[...] Нитков! [...]
[...] генерала ОЗНЕ који се слободно шетају Београдом (Нитков!). “Деца комунизма“ (генерације људи рођених и [...]