Аутор: Бошко Обрадовић
Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта Удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?
Како је све почело?
Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.
Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације… и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.
Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.
Породична историја
Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице – пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем 80-их постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.
Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.
Унук као алтернатива Оцу и Деди
Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.
Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.
Шта планирају у овом часу?
Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?
Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?
И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?
И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?
Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?
Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.
Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?
Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери
http://www.dverisrpske.com/tekst/1816609
Бранислав Грујић, председник српског пословног клуба „Привредник”
Нисмо непријатељи политичарима
Мислим да је утицај пословних кругова при формирању владе био пренаглашен. – Не спорим да има пословних људи који воле да их називају тајкунима у јавности. – Свет нас уважава и прима као еминентне представнике бизниса, а код куће нас третирају као лоше бизнисмене и тајкуне.
Бранислав Грујић, председник српског пословног клуба „Привредник” изненадио је Србију. За разлику од својих претходника, три дана после избора обраћа се јавности да јој каже да он и остали чланови клуба који за већину грађана представља тајну, попут целог света морају да пишу нова правила игре, да пропагирају на сваком месту у сваком тренутку, сваким кораком нову Србију која ради, која се гради, која ствара. Србију у којој се прегалаштво и рад награђују и јавно промовишу као пожељна друштвена вредност.
– Ми ћемо се као Клуб „Привредник” борити да сви сегменти друштва уђу у такав начин размишљања. Морамо да престанемо да се бавимо тиме како ће се Америка и Европа распасти, како ће евро пропасти. Ми имамо унутрашњи проблем и хајде њиме да се бавимо. Без сопствене производње, без сопствене градње, без инфраструктуре, без запошљавања, без школовања, без примене најновијих знања и технологије… Србија не може да иде даље. Србија вапи за модернизацијом. На свим нивоима, од управљања државом до управљања предузећима, до здравства, образовања… Развој више не можемо да заснивамо на постојећим решењима и моделима – каже у првом интервју пошто је изабран за председника клуба „Привредник” Бранислав Грујић, власник компаније ПСМ „Фарман”.
Зашто политичари у јавности перу руке од пословних људи, одричу се те везе и тај однос сматрају непожељним?
При формирању владе направљена је лоша слика да је пословна заједница пресудно на то утицала. Томе су кумовале и изјаве појединих предузетника, а мислим да је утицај пословних кругова при формирању владе био пренаглашен. То је без разлога исфорсирана прича и то је код политичара зазвучало лоше. Политичари данас погрешно мисле да смо ми ти који смо њима највећи непријатељи. А највећи непријатељ политике у Србији нису привредници него економска ситуација и организација државе. Највећи непријатељ је неспособност управљања ресурсима којима се влада. То је као да сам добио „формулу један”, а не знам да возим „југо 45”.
Политичари у Србији немају боље привреднике и боље не могу да увезу преко ноћи. Ми им нисмо непријатељи, него партнери и савезници.
Није ли Вама избор за председника Пословног клуба „Привредник” нека врста „камена око врата”, с обзиром на представу у јавности да је Клуб место тајкуна који су се лако обогатили? А Ви сте бизнис направили ван Србије и нисте користили никакве пословне благодети блискости с овдашњим властима?
Знам за себе да нисам тајкун. Нећу дозволити да овај клуб ниједног тренутка буде третиран и називан тајкунским. Ако је неко нешто нелегално стекао, постоје мериторни државни органи који то треба да разреше и санкционишу. Мислим да је израз „тајкун” осмишљен специјално да се неко жигоше. Али, не спорим да има пословних људи који воле да их тако називају у јавности. Има људи који воле што су тајкуни, они су своју популарност и препознатљивост правили уз помоћ тајкунства. Па, ко воли да буде тајкун – нека буде. Ја нисам тајкун и 95 одсто овог клуба су људи који крваво раде, имају реалну производњу, запошљавају хиљаде људи и сваки дан раде од јутра до мрака.
Али „није човек оно што мисли о себи, него што други мисле о њему”?
То јесте.
Па шта је онда решење?
Само гласност, само отвореност и показивање реалних резултата. И на томе ћу да радим као председник клуба.
Први потез новоизабраног хрватског председника Иве Јосиповића био је формирање Привредног савета чиме је желео да покаже како и та државна институција брине за економско стање нације без обзира што нема велике ингеренције у привреди. Да ли би и у Србији могло да се догоди тако нешто?
Постојање добрих односа између политичке и пословне заједнице је цивилизацијско достигнуће, а не изузетан или специјални чин.
Власт се није стидела да позове „Фијат” у Крагујевац да направе заједничку фирму за производњу аутомобила и то је платила. Зашто власт страхује да позове, на пример, „Поинт групу” Зорана Дракулића да заједно оживе производњу бакра у РТБ „Бор”? У чему је разлика између „Фијата” и „Поинт групе”?
Само у перцепцији наше јавности. Не знам зашто је мање значајно нешто што је српско. У свим земљама света владе задуже успешне предузетнике да помогну да се оживи неки регион или нека општина. Предузетник уме да направи анализу. Предузетник одговара за сваку реч коју изговори. У бизнису речи нису политичке флоскуле и нису планови у облацима. То су конкретни планови за које ја одговарам. Зато политичари шаљу предузетнике који немају слободу државничких визија да направе план економског опоравка неке регије, рецимо југа Србије. Ти пословни људи имају искуство, знање, контакте и препознатљивост бизнис модела. Они могу много брже, него неки политичар, да направе програм развоја одређених регија општина и да дају јасне препоруке како да се ради. То и ми нудимо, плус да доведемо стране партнере.
То је био наш предлог властима, да тамо где имају проблема пусте нас да уђемо и да радимо. Ми би једноставно могли да помогнемо десетинама друштвених фирми које су у проблемима. То доживљавамо као обавезу за коју ћемо добити друштвено признање. Сви знамо али нико неће да каже да полуписмени страначки кадрови не могу да буду на челу општина, управних одбора јавних предузећа…
Хоћете да кажете да је доказивање мотив ангажмана успешних предузетника у пропалим друштвеним предузећима?
Апсолутно, баш зато што сте од нас направили примитивне тајкуне који су све у животу зарадили само захваљујући томе што сте били блиски властима. Е, ми можемо да докажемо да смо врхунски менаџери и да једино што имамо и што нико не може да нам одузме је наше знање и искуство. Па Зоран Дракулић је у позним годинама од једног од највећих светских трговаца постао један од највећих светских индустријалаца. Да ли неко може да каже да такав човек не зна шта је добро у неким сегментима бизниса. Па то би било смешно. Или, зар Мирослав Мишковић који је направио двадесетак профитабилних фирми није у стању да организује било који посао који му повери држава. Или, зар мени треба дуже од два сата да направим извештај о свакој државној инвестицији. То је то доказивање, ми хоћемо да им докажемо да Србија има нешто најквалитетније што свет уважава. Нас свет уважава и прима као еминентне представнике бизниса, а код куће нас третирају као лоше бизнисмене и тајкуне. Па европски играчи су и Зоран Дракулић, Миодраг Костић, и Вук Хамовић и Војин Лазаревић….
Зашто се врло често од таквих пословних људи чује да им је „прекипело” и да се спремају да однесу бизнис из Србије?
Зато што су сада у фази депримираности, зато што им је много тешко. То је стање духа. Вирус безнађа који је ушао у цео систем долази и до многих предузетника. Кад вирус уђе у пословну заједницу, Србија је „угасила светло”.
Је ли то реална опасност или нас само плашите?
Врло је реална опасност. Знате да се у Америци прави индекс индустријског оптимизма. Ако су топ бизнис лидери песимисти, нема ништа од бизниса а берза се одмах срозава. А ми овде кажемо „ма нема везе”.
Ма има везе. Ова држава не може да створи 40 нових чланова „Привредника”. Они су се родили, држава их је школовала 40 година, тренирали су 40 година и држава сада хоће да их промени, а нема другу тако добру екипу.
Немате ли утисак да се у Србији држава превише умешала у привреду?
Напротив, свуда у свету држава је преузела јако много позитивних ингеренција у привреди. У Немачкој се прошле године градила инфраструктура као никад раније. Они су реално радили, држава је реално подстицала извоз своје процесне индустрије. Све су радили кроз давање субвенција, никад више у историји није продато аутомобила. Где год су могли умешали су се помагали своју стратешку индустрију. Нису ламентирали да ли да помажу BMV и „Мерцедес” зато што су то приватне фирме. И нико није био против мешања у „Џенерал моторс”.
А наша се држава ни у шта није умешала и направила нешто добро. Био бих пресрећан да се држава прошле године умешала и да је све „прштало” од градње путева, железнице, болница, спортских хала…
Шта су за нас поуке грчке кризе?
Да и тамо где све изгледа савршено, може да се деси проблем. Никад не потцењуј ситуацију у којој се налазиш. Ми олако потцењујемо ситуацију у којој се налази српска привреда.
Мислите ли да је тешко стање?
Мислим да је изузетно тешко. Тврдим да је криза дубока и коренита јер нам се све накупило – светска криза, недостатак инвеститора, српски немар и нерад и на све то макрофинансијска политика која је била усмерена против привреде. Кад се све то одједном спојило испало је да земља умире од кијавице, а она има емболију.
Шта не ваља у макроекономској политици?
Она ја тако направљена да фаворизује банкарски систем. Код нас је, хвала богу, банкарски систем савршен. То је као да имам нов савршен аутомобил у гаражи, а немам паре да купим гориво. Питање је онда да ли ми треба такав аутомобил. Наш банкарски систем је избалансиран, неколико пута преобезбеђен али ускоро он неће бити никоме потребан.
Људи из привреде на то указују и ништа?
Професори економије који су предавали пре 40 година не могу да више држе своје теорије јер су све теорије у свету пале. Имамо и даље једну ортодоксну економску струју која дуго влада Србијом, а никад се није у животу бавила реалним предузетничким послом. Та струја тврди да је све то у реду и „само што није кренуло”.
Састанак крупних предузетника, синдиката и владе одржан је у Дому синдиката пре месец дана. Како Вама изгледају све реакције и коментари јавности после тог скупа?
Догодило се све супротно од онога што сам очекивао. Ни у најгорем сценарију нисам могао да очекујем таква тумачења тих наших разговора. Све је представљено на најгори могући начин који може да се замисли. Јер, тешко је јавно рећи и признати да је неко у Србији сео и договорио се да реши неки проблем. Зато се прича да су крупни капиталисти купили синдикате и да ми хоћемо да се обогатимо на народној несрећи.
Како то тумачите?
Тиме да смо ударили у осиње гнездо и да политичкој заједници не одговара договор крупних предузетника и синдиката.
Шта очекујете као реакцију?
Да заборав прекрије тај састанак.
Зар није идеја тог састанка да се нешто уради, да се подигну неке пропале друштвене фирме?
Од целе те идеје, остао је одијум у јавности у стилу „неће нама тајкуни да узму и оно што је пропало у Србији”. У Србији је једноставније да све пропадне, него да, не дај боже, неко нешто од тога направи. Прошло је месец дана и немамо повратну информацију, нити позива из владе. Ја сам члан радне групе која је тада формирана, али ме нико до сада није звао.
Био је то само покушај да се направи корак даље, али је реакција јавности уплашила политичаре и они су сада решили да размисле да ли је то добар пут или није.
———————————————-
Закон о изградњи
Ви сте један од пословних људи који оспоравају Закон о планирању и изградњи. Како тумачите систем у коме је могуће донети закон који има такве последице и бранити га по сваку цену?
Људи који су предложили и бране такав закон немају никакве материјалне последице. Не може се примењивати један пропис ако он изазива колапс читавог система. Нешто није у реду са законом који на шест месеци блокира једну привреду грану.
———————————————-
„ПОЛИТИКА” САЗНАЈЕ
Тадић направио Привредни савет
Председник Србије Борис Тадић формирао је Привредни савет и питање је само кад ће бити то обелодањено.
На питање да ли је и члан и тог Клуба, Бранислав Грујић није желео ни да потврди, нити да демантује.
Миша Бркић
[објављено: 07/05/2010]
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Nismo-neprijatelji-politicharima.sr.html
Koga svrbi taj se češe!
Broj 542
Datum objave: 07.05.2010.
Piše: Igor Mandić
Bauk kruži Jugoslavijom – bauk titoizma! Stanimo malo, sredimo se: tko je ovdje lud, skribent ili čitatelj? Vjerojatno nema obrazovanijeg čitatelja, koji u ovoj rečenici neće prepoznati (lošu) parafrazu prve rečenice kojom počinje epohalno glasoviti “Manifest komunističke partije” Karla Marxa i Freidricha Engelsa, iz 1848. g. (prijevod Moše Pijade iz 1933. g., a povodom 150. g. dotičnoga pamfleta, u redakturi Borisa Budena, pretiskao ga je zagrebački “Arkzin” 1998.): “Bauk kruži Europom – bauk komunizma.”
Tako, brale/bre: za Evropu i komunizam to je još važilo prije tih pustih godina, ali kakve s time ima veze ova parafraza. Ima, utoliko što nas svrbi ono – nepostojeće: kao što osobu kojoj je amputirana noga ili ruka povremeno zna zasvrbjeti upravo ono što nema, tako je avet titoizma natjerala nepostojeću Jugu da se češe tamo gdje je (ne) svrbi. Fantomski titoizam kruži po svim zemljicama koje je nekoć stvarno (ne-fantomski) objedinjavao i tjera ih da ga prepoznaju i priznaju. Otkinuti ud (molim, bez ikakve morbidne asocijacije na amputaciju jedne noge J. B. Tita) zahtijeva svoje priključenje tjelesnoj cjelini, jer takva je njegova fantomska imaginacija. No, ako to, donekle nategnuto, važi uza titoizam, što ćemo s Jugoslavijom koje (više) nema? Pa, ona je također neka vrsta fantomske boli, nepostojeće mjesto svih razjedinjenih zemljica, mjesto koje sve one moraju svako malo počešati, budući da ih svrbi ono što im nedostaje. Ovo je, na kraju, potpuno rasulo suluda konstrukcija: jedan bauk ili avet kruži avetinjskim pejsažom, što će reći da (ne)postojeći titoizam kruži (ne)postojećom Jugoslavijom. Tko je ovdje lud? Svi mi, zajedno, što se najbolje vidi u posljednje vrijeme, kad su sve razjedinjene zemljice osjetile studen na pustarama povijesne zbiljnosti, pa se o 20. obljetnici svoga razdvajanja i oko 30. obljetnice smrti J. Broza (4. V. 1980.) češkaju tako sumanuto (sad po svojim nepostojećim udovima, sad međusobno) da bi to, sa strane gledano, bilo komično, da nije tužno, žalosno i bolno. Fantomski titoizam izgreben je do krvi, ne bi li se iz njega iscijedila koja kap anti-titoizma. Ali, sad je kasno i dojučerašnje kukavice presvučene u lešinare uzalud kriješte nad bijelim mramorom, višetonskom, navodno “masonskom” grobnom pločom u “Kući cvijeća”.
“Sva naknadna objašnjenja padaju u vodu i posve su deplasirana i neuvjerljiva pred jednostavnom činjenicom da anti-titoizam nije postojao na vrijeme.” (Ovako neskromno citiram iz jednog polemičkoga eseja moje malenkosti, pod naslovom “Maršal iz napoleonovskoga vica”, a objavljenoga u zagrebačkim novinama “Metro”, svibnja 1993. g., dakle u ono tuđmanovsko vrijeme kad o J.B.T.-u nije bilo uputno govoriti i pisati dobro, a nekmoli loše. Ovoj rečenici iz 1993. mogu sada nadovezati, što je onda bilo ispušteno, kako “anti-titoizam nije postojao na vrijeme”, pogotovo i nikako u Hrvatskoj, dok je u Srbiji, tj. u Beogradu i na toj liniji otpora itekako djelovao jedan građanski “Odbor za obranu slobode misli i izražavanja”, posebno aktivan između 1984. i 1989. g., a na njihovim sam zasadama, u to vrijeme, kao simpatizer iz marginalne Hrvatske, pokušavao razvijati neke vlastite smušene ideje). No, citiram tekst iz 1993.
“Oni, od kojih bi se to trebalo očekivati dok je grmjelo, recimo intelektualci svih vrsta i profila, predstavljali su relativno najviše i najlakše potkupljivi sloj u Titovoj mješavini naroda i narodnosti, jer su se trpjeli i mirili kao rogovi u vreći. Likvidiravši ostatke građanske klase pri isteku Drugog svjetskog rat, nesmiljeno razračunavši sa svim oblicima opozicije izvana, kao i s ‘frakcijama’ unutar vlastitog pokreta, titoizam je uspio pacifizirati sve moguće nemire u redovima svojih mislilaca i pjesnika, pseudo-ljevičara i boema, salonskih revolucionara i katedarskih intriganata… (…) Ne treba zaboraviti da su manje-više svi jugo-intelektualci i kulturnjaci bili reciklirani kroz partijsko članstvo, utoliko što su prošli kroz njegov stroj za mljevenje individualnosti!… Cjelokupna je jugo-inteligencija bila totalno potkupljena, uživajući u skali privilegija, posve u skladu s vlastitim servilnim mentalitetom… Je li titoistički režim, dakle, bio samo njegova osobna vladavina ili i diktatura ‘pretorijanaca’, koji su hinili da ispune njegove naslućene želje… to ostaje i dalje za politološko-filozofijsku diskusiju, ali spomenute kontradiktornosti, kroz prizmu ‘brzoga zaborava’ prijete obezvrjeđivanju bilo koje paušalne skice.
Spomenuti je zaborav iz jednog stava Hannah Arendt (iz knjige ‘Porijeklo totalitarizma’, 1951. g.): ‘Totalitarne režime općenito i posebno slavu njihovih vođa ništa bolje ne karakterizira, nego iznenađujuća brzina kojom ih se zaboravlja i iznenađujuća lakoća kojom ih se nadomješta.’”
Nadomjestak (mi) je u ovom slučaju svrbež nepostojećeg, fantomskog organa, što je više nego zasluženo!
http://www.novossti.com/2010/05/koga-svrbi-taj-se-cese/
[...] али нису успеле, због штетне “кохабитације“ (Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која вла… и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, [...]
[...] странке, али нису успеле, због штетне “кохабитације“ (Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која вла… и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, који [...]