Broj 548, Datum objave: 18.06.2010.
Piše: Bojan Munjin
Filmski redatelj Jovan Joca Jovanović bio je najbolji student svoje generacije na beogradskoj filmskoj akademiji sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća. Umjesto da objema rukama zgrabi karijeru, počeo je snimati filmove nepoćudne političkoj eliti i kulturnom mainstreamu. Njegovi dokumentarni i igrani filmovi, među kojima i antologijski “Mlad i zdrav kao ruža”, završavali su listom u bunkeru i u isto vrijeme dobivali prestižne međunarodne nagrade te ulazili u filmske enciklopedije. Posljednjih 20 godina radi kao profesor na filmskoj akademiji u Ljubljani. Bio je pozvan na ovogodišnji Subversive film festival u Zagreb, na koji nije došao, kako kaže, zbog ideološkog neslaganja s ostalim autorima.
- Nisam želeo da sedim zajedno sa autorima jednog propalog režima. Među njima je bio i jedan Veljko Bulajić o kojem znam ono što drugi ne znaju. Nisam želeo da budem u istom društvu sa čovekom koji je u Jugoslaviji pravio operetne partizanske filmove i na tome napravio karijeru, a posle pljuvao po toj istoj zemlji. To je svet cenzurisanih ljudi a ja to, ni kao autor ni kao čovek, nikada nisam želeo da budem.
Sedamdesetih godina radili ste dokumentarne filmove koji su bili vrlo kritični i prema Titu i prema socijalizmu. Kako danas gledate na te svoje filmove?
- Znate, mene je moj profesor montaže Slavko Vorkapić učio da kad radim dokumentarni film, ne smem u njega da uđem sa nekim ideološkim predubeđenjem, već materijal moram da istražujem. Ili, kako je govorio Albert Camus, moram biti “advokat svojih junaka”, moram da poštujem temu. Na primer, kad sam radio dokumentarni film o Kardelju koji se zvao “Čovek koji je pravio sisteme”, pročitao sam sve što je Kardelj napisao i obišao mnoge tvornice u Jugoslaviji. Video sam veliko ogorčenje radnika socijalnim razlikama i prezir prema političkoj eliti koja je izdala ideale socijalne pravde. Gledao sam te tvornice koje propadaju ili se krpe od nekog nepostojećeg novca. Uostalom, pogledajte noviji slovenski film “Skrivena ekonomija” o tom vremenu.
Film o ljudima sa Banije i Korduna
Ipak, danas se mnogi ljudi sjećaju socijalizma kao vremena u kojem se živjelo dobro i u kojem nacionalizam nije bio toleriran. Da li je postojala neka njegova emancipatorna uloga?
- U to vreme sam trebao da radim dokumentarni film o izvoznoj orijentaciji Srbije. Pročitao sam knjigu “New class in crisis” Nenada Popovića, koji je radio u ekonomskom timu Svetozara Vukmanovića Tempa, a kasnije kao financijski ekspert za Svetsku banku. Popović je ustvrdio da je Jugoslavija još krajem pedesetih ekonomski bankrotirala, u doslovnom smislu reči, i da je Amerika, radi ravnoteže sa Sovetskim Savezom, u Jugoslaviju upumpala 120 milijardi dolara bespovratnih kredita. Naravno, odbio sam da radim propagandni film o našem izvozu. Na takvim kreditima je Jugoslavija živela i to se zvao miran život, koji nije mogao beskonačno trajati. Sa druge strane, moj dokumentarni film “Revolucija koja teče” iz 1972. govori o običnim ljudima sa Banije i Korduna, među kojima je bilo dosta prvoboraca NOB-a. Pokazao sam te ljude koji ne veruju hrvatskim političarima u vreme tzv. maspoka i taj je film bio zabranjen 18 godina jer “narušava međunacionalne odnose i ideju bratstva i jedinstva”. Film je pokazao da je bratstvo i jedinstvo bila fraza i da je ispod toga bilo zaista ozbiljnih političkih problema.
Zašto ste toliko ljuti na socijalizam?
- Ne govorim kao ogorčen čovek. Kao najboljem studentu generacije, meni su se krajem šezdesetih otvarala sva vrata, stalno zaposlenje, velika plata, karijera. Sećam se da sam tada trebao da radim film o Veljku Lukiću Kurjaku, narodnom heroju iz istočne Bosne. Istraživao sam taj historijski materijal dve godine na terenu i iz iskaza mnogih svedoka zaključio da je taj Lukić zapravo bio seoski Arkan, lokalni kabadahija, dakle seoski silnik kojeg su komunisti hteli da pridobiju da bi mogli da kontrolišu taj kraj. Kad je video scenarij, Rodoljub Čolaković mi je rekao: “Napiši da je Lukić bio skojevac.” Nisam hteo da lažem i da friziram i nikada nisam napravio taj film. Istraživao sam raspoloženje ljudi u hrvatskim, srpskim i muslimanskim selima po Bosni, koje je bilo potpuno različito od bratstva i jedinstva ugrađenog u svaki partizanski film. Da sam kojim slučajem napravio film o Lukiću, bila bi to direktna anticipacija početka ratova 1991. Radi se o tome da socijalistički režim u mnogim segmentima nije bio u elementarnoj vezi sa stvarnim životom.
U dokumentarnom filmu “KOLT 15 GAP” inzistirate na stavu da je socijalizam bio sistem s nepopravljivom greškom…
- Ni na čemu ne insistiram, ja istražujem i iznosim činjenice. Tragedija Jugoslavije je u tome što ona nije u dovoljnoj meri preispitivala samu sebe. Film “KOLT 15 GAP” – što je skraćenica za sintagmu “kupim otpatke ližem tanjire 15 godina aktivno pasivno” – priča je o jednom priprostom radniku koji veruje u komunizam i ideje socijalne jednakosti. Zbog tih ideja direktori preduzeća ga proglašavaju ludim i izbacuju s posla. Ja zatičem svog junaka kako luta između psihijatrijskih ordinacija u kojima mu tiho šapću da on nije lud i zavoda za zapošljavanje na kojem nikada neće naći novi posao. I to je bila sudbina radničke klase, koja je danas došla do dna. Petsto hiljada ljudi danas je u Srbiji gladno, a to nije od juče.
Kažete da ste na snimanjima dokumentarnih filmova često odlazili među radnike?
- Na snimanju ovog filma ušli smo u poljoprivredno-prehrambeni kombinat u Rakovici i pitali radnike ko je to Karl Marx. Niko nije znao. Taj film pokazuje da je titoizam bio jedno ideološko ludilo koje nije imalo nikakav razuman ekvivalent u stvarnosti. Istraživao sam ono što je već tada bilo javno poznato kao “društveno korisne malverzacije”, iza čega su se zapravo skrivali tajkuni velikih preduzeća i ta socijalistička srednja klasa o kojoj je pisao Milan Kangrga, koja je parazitski prisvajala višak rada radničke klase. Ono čemu smo bili svedoci jeste jedan orvelovski novogovor u kojem je proklamirana sloboda zapravo bila tiranija i svet kafkijanske neslobode. Bili smo zatočenici jedne dresure percepcije i žrtve socijalne konstrukcije zbilje, kako već govori istoimena knjiga Bergera i Luckmanna.
Goli otok, narkomani, Vukovar…
Radili ste film o Golom otoku i dokumentarni film “Narkomani”, koje povezuje centralni zatvor u Beogradu?
- Kad sam hteo da radim film o Golom otoku, intervjuisao sam 500 osuđenika koji su prošli kroz taj zatvor. Drama Golog otoka nije bila samo u tome što su protivnici Tita bili za Staljina, nego i u tome što su poverovali u ideju besklasnog društva, koje je klasa na vlasti želela da spreči. U filmu “Revolucija koja teče” intervjuišem jednog partizanskog komandanta sa Neretve i on mi kaže: “Da mi je te noći kad smo prelazili Neretvu neko od boraca rekao da će dva miliona Jugoslovena posle rata raditi na privremenom radu u Nemačkoj, taj bi odmah bio streljan.” Nakon 1948. u Savezu komunista Jugoslavije, po svojoj strukturi, više nisu bili dominantni ljudi koji su izveli revoluciju već karijeristi. Socijalizam se u pretvorio u kič. Za mene su govorili da sam Wiesenthal Titovog režima, ali ja sam samo iznosio neugodne istine koje drugi nisu smeli da kažu. Film “Narkomani” iz 1976. priča je o dilerima i džankijima u centralnom zatvoru u Beogradu, koji je primarno bio sagrađen za informbiroovce. Na jednom tako strašnom mestu jedan od narkomana mi kaže: “Droga će pobediti.” Pa zar to nije istina današnjih društava?
Kakva je razlika između vas i crnog talasa u jugoslavenskom filmu?
- Crni talas su, između ostalih, predstavljali Žika Pavlović, Saša Petrović, Želimir Žilnik i Dušan Makavejev, dakle ljudi koji su bili apsolutno protežirani do sednice u Karađorđevu. Kakvi su to disidenti ako je Makavejev bio član cenzorske komisije za film, a Saša Petrović profesor na akademiji, član svih filmskih foruma i snimao film za filmom? Crni talas je pušten niz vodu u trenutku obračuna sa srpskim liberalima, ali sve je to bilo mutno, u čemu je umetnost celo vreme plaćala ceh politici.
Godine 1991. snimali ste dokumentarni film “Vukovar, zašto?” koji još nije završen. Dakle, zašto?
- Zanimalo me šta se tamo dogodilo i zašto su se pobili ljudi u jednoj mirnoj sredini, u koju sam često pre rata dolazio na festivale amaterskog i eksperimentalnog filma. Pokušao sam snimiti hrvatske zarobljenike u logoru u Bečejcima i u Sremskoj Mitrovici, kojih je bilo 1.200. Oficiri KOS-a su mi zabranili da to snimam, ali sam ipak razgovarao sa tim ljudima. Intervjuisao sam i Srbe, bio sam u vukovarskoj bolnici i radio četverosatni intervju sa Vojislavom Stanimirovićem. Razgovarao sam sa 18 ljudi koji su osuđeni za ratni zločin na Ovčari pred Specijalnim sudom u Beogradu, razgovarao sam sa četnikom jevrejskog porekla koga su spasili Hrvati, vidio sam pismo Marina Vidića Bilog Tuđmanu o Merčepu i njegovim ljudima, koje Vidić optužuje za stvaranje zle krvi među ljudima različitih nacionalnosti. Ljudi su mi govorili ono što se u ovo nacionalističko vreme ne pominje, a to su socijalni problemi koji su prethodili nacionalnim. Bio sam u tvornici Borovo koja je do pred rat imala 22 hiljade radnika i gomilu teških problema. Zaključak mojih istraživanja je da se tragedija Vukovara sastoji u tome što je stanovništvo, koje je do tada mirno živelo, bilo ošamućeno socijalnim tegobama i kasnije izmanipulisano, i sa jedne i sa druge strane.
Vaš film “Mlad i zdrav kao ruža” ušao je u antologiju svjetskog filma, a na našim je prostorima bio zabranjen 35 godina?
- Jedan kritičar je napisao da je to kombinacija američkog B filma i evropskog novog talasa. Film je nakon Pule 1971. prvi put igrao na FEST-u 2006. i tada je, sa 18 hiljada gledalaca u tri dana, postigao najveću gledanost u istoriji tog festivala. Zaista je radikalan u odnosu na estetiku koja je do tada vredela. Jedna zagrebačka kritičarka je napisala da je to “kemp treš estetika” i da je to “pank pre panka”, što je u Jugoslaviji u to vreme bilo nezamislivo. Zatim, snimljen je iz ruke i u odnosu na njega “Paklena pomorandža” i “Blow up” krajnje su akademski filmovi. Konačno, on predstavlja anticipaciju kriminala koji je danas zavladao na ovim prostorima, a rodio se u krilu socijalizma. Kad Dragan Nikolić, koji igra jednog probisveta, u zadnjoj rečenici kaže: “Srešćemo se vaša budućnost i ja”, to tada u Jugoslaviji nije moglo proći. Znate, to je bio drzak film, ali to je zato što je u osnovi svaka istina drska. Svet građana i malograđana je svet cenzurisanih ljudi.
http://www.novossti.com/2010/06/ne-pripadam-svetu-cenzurisanih-ljudi/
Manje poznati Borislav Pekić
Patriotizam kao odbačena mudrost
Autor: Aleksa Đilas
U kratkom eseju o Slobodanu Iniću, sociologu i publicisti, koji sam napisao povodom deset godina od njegove smrti („Komunista koji je pravio više nevolja režimu nego oni koji su govorili da su opozicionari“, Danas, 15-16. maj 2010), spomenuo sam da se on politički razišao sa književnikom Borislavom Pekićem, sa kojim je 1990. bio jedan od osnivača Demokratske stranke. Dodao sam: „I meni su Pekićeva nacionalistička isključivost i demagogija, kao i ogorčeni, osvetnički antikomunizam bili u neskladu s opuštenim, duhovitim čovekom od misli i pera sa kojim sam se nekada družio u Londonu.“
U odbranu našeg poznatog pisca ustao je Marinko M. Vučinić („Pekićev nacionalizam u tumačenju Alekse Đilasa“, Danas, 19. maj 2010) i uputio mi ljutite zamerke: „Ovo je veoma dobro poznati manir u našoj javnosti da se bez ikakvih argumenata, gotovo uzgred, izriču teške ideološke i političke diskvalifikacije. I u našim političkim i medijskim prilikama niko nije pošteđen od ovako proizvoljnih i prizemnih napada, pa ni Borislav Pekić. A upravo se u njegovim tekstovima mogu naći mnogobrojni stavovi koji su upravo stvarna negacija svake nacionalne isključivosti.“
Paradoksalni humor
Borislav Pekić je bio umetnik-mislilac koji se mnogo bavio moralom u politici i istoriji. Sudio je i strogo i rado, ne praštajući ni male greške. Visokog ali krhkog stasa, jednom mi je rekao kako bi voleo da je fizički snažan. Zbunio me: Pa šta će Vama snaga? „Udarao bih šamare za najmanju logičku grešku!“ Bila je to, naravno, šala, primer onog neočekivanog i paradoksalnog humora kojim je šarmirao i prijatelje i čitaoce. Ali, Bora jeste bio čovek koga je bilo lako iznervirati i koji se nije ustručavao da pokaže ljutnju. Takođe je želeo da bude viđen kao neko ko je svoje stavove i uverenja dugo promišljao i retko menjao.
Zalažući se za principijelnost i doslednost, istovremeno je propovedao toleranciju prema onima koji drugačije misle i bio ponosan na svoj antidogmatski duh. Često je uziman kao primer demokrate, Evropejca, a mnogi bi se složili sa književnim kritičarem Borislavom Mihajlovićem Mihizom kada tvrdi da je Pekić „erudita i jedan od najučenijih naših pisaca.“ I najvažnije – u našoj javnosti uživao je ugled mudrog čoveka.
Borino i moje druženje u Londonu sedamdesetih godina prekinulo se kada sam 1978. pozvan na odsluženje vojnog roka, i nije se, nažalost, kasnije nastavilo. Ali, godinama sam s uživanjem citirao njegove duhovite opaske od kojih su mnoge bile na račun naših nacionalista, njihovih preterivanja i neumerenih, nerazumnih planova. I danas pamtim kako se jednom osmehnuo: „Ja sam ležeran Srbin.“
Aristokratska oligarhija
Ali, postojao je i jedan drugi Pekić. I da nisu došle osamdesete, možda ni on sâm ne bi saznao koliko je bio ispunjen upravo onakvim nacionalizmom koji je odbacivao i na rafiniran način ismejavao.
Kao mlad pisac, Pekić je pripremao nacrt o poretku koji bi trebalo da zameni komunistički: „Prolegomena za teoriju jedne Aristokratske oligarhije“. Naravno, takvi radikalno kritički tekstovi mogli su u vreme titoističkog jednoprartijskog poretka da budu objavljeni jedino u inostranstvu ili kao samizdat a onda bi autoru zbog njih bilo suđeno. Zato je tekst postao dostupan čitaocima tek 2001. u Političkim sveskama. U predgovoru ovoj knjizi, filozof i teoretičar književnosti Nikola Milošević piše kako Pekića smatra za „političkog mislioca od velikog dara“. No, ako su Miloševiću bile bliske Pekićeve kritike komunističke dogme, našao se na muci kako da njegovo zalaganje za aristokratsku oligarhiju (autoritarnu vlast malobrojne elite koja nije ograničena ni zakonima ni voljom građana) uklopi u sliku o Pekiću kao o istinskom demokrati, pa objašnjava da ovaj misli na aristokrate „po duhu a ne po socijalnom poreklu“.
Ovo tumačenje je po svoj prilici tačno, ali zar i takve aristokrate ne bi ograničavale slobodu onih drugih? I kako bi se određivalo ko je to duhom najbolji od najboljih a ko nije? Još veću nevolju analitičnom i odmerenom profesoru Miloševiću stvara Pekićev zapis da bi se valjalo pozabaviti neposrednim pitanjima ostvarenja ovog projekta, odnosno time kako osvojiti i organizovati vlast.
Borba za duh očas se pretvorila u borbu za vlast! A kakva bi ta vlast bila? U drugim tekstovima u Političkim sveskama, Pekić piše kako su „opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve“ postali „neukusni i demodirani“ a „savršeni parlament je zbilja savršeni haos“, te zahteva da se uvede pojam „politički nepoželjnog“ i za one koji su takvi -„sudska deportacija“.
U Evropi u devetnaestom i dvadesetom veku, mnogi intelektualci su u mladosti bili autoritarni elitisti da bi kasnije postali ratoborni nacionalisti. I Borislav Pekić neće biti izuzetak.
Bliskost sa Ćosićem
Godine 1984, na Londonskoj školi za slovenske studije, Borislav Pekić je održao predavanje pod naslovom „Istorijski roman i istorijska realnost“. Kao primere uspelog istorijskog romana analizirao je, između ostalih, Josifa i njegovu braću Tomasa Mana, „mog duhovnog učitelja“ i Vreme smrti Dobrice Ćosića, „mog zemljaka“. (Pekić će sledeće godine biti primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, pa će mu Ćosić biti i kolega akademik. A kada već spominjem Pekićevo članstvo u ustanovi koja je uticala na nacionalnu politiku, valja da dodam kako će ući i u Krunski savet.)
Vreme smrti je za Pekića „uzvišeni primer i umetničkog umeća i istorijskog osećanja i ličnog poštenja“, delo koje „dramatično, i u umetnički najvišem smislu istinito“ evocira „jedno od najkritičnijih i najpotresnijih, ali i najsvetlijih razdoblja“ srpske istorije. Između njegovog i Ćosićevog shvatanja istorijskog romana, piše Pekić, razlika je prividna i on s odobravanjem citira odlomak iz pisma koje mu je Ćosić uputio u kome se, između ostalog, kaže da Vreme smrti „služi meni, mojim savremenicima, mojoj muci u traganju za identitetom“. Pekić zaključuje kako treba biti veran prošlosti i, ponovo naglašavajući svoju bliskost s Ćosićevim pogledima, piše da će ona tako postati „oruđe naših duhovnih preobražaja“.
Mlađi književni kritičari smatraju Borislava Pekića za jednog od preteča postmodernizma u srpskog književnosti. Pekićevo shvatanje istorijskog romana, međutim, posebno njegove uloge u životu naroda, očigledno je sasvim tradicionalno, čak konvencionalno, staromodno. U teškoj i složenoj situaciji u kojoj će se naći srpski narod i Srbija kada krajem osamdesetih godina počne da se raspada Jugoslavija, ovakvo shvatanje prirodno će voditi ka zalaganju za nacionalnu politiku koja je u dubokom neskladu sa svojim vremenom. I Pekić će, umesto da duboko promišlja stvarnost, anticipira događaje i predlaže pametna rešenja, ukratko, umesto da bude zatočnik i učitelj mudre srpske politike – ponuditi halucinacije i egzaltacije.
Komplimenti Stojadinoviću
U Pekićevim tekstovima nalaze se i drugi zapisi koji kao da su uzeti iz programa desničarskih partija. On, na primer, govori o „besnilu“ u našem rađanju, odnosno o životima koji zbog abortusa odlaze u „slivnik“. Po njemu, abortus u svetu „samo za jednu godinu, čini genocid pred kojim blede i brojke iz koncentracionih logora…“ Zatim cinično citira prištinsku Rilindju koja piše da zbog pada nataliteta u Jugoslaviji treba da nas raduje što na Kosovu raste stanovništvo.
Ili, kaže za Milana Stojadinovića da je „jedan od najimpresivnijih državnika međuratne Jugoslavije“. Ne verujem da je jedan Borislav Pekić zaboravio na uniformisane omladince, takozvane „zelene košulje“, koji su Stojadinoviću klicali „vođa, vođa“. Ako to možda i nije bio pravi fašizam, opšte je poznato da su Stojadinoviću Musolinijeva Italija i Hitlerova Nemačka bile modeli kako treba organizovati društvo, kao i da ga je zbog težnje ka ličnoj diktaturi smenio knez Pavle, i sâm autoritaran kao regent. Čak je i dr Arčibald Rajs pisao o tome kako je Stojadinović zloupotrebio svoj položaj i postao milioner kupujući i prodajući obligacije ratne štete, a Rebeka Vest spominje Stojadinovićevu nepopularnost kod Srba. „Impresivni državnik“ Stojadinović je svoju karijeru krunisao sporazumom s Antom Pavelićem, bivšim poglavnikom NDH – kao emigranti u Buenos Ajresu, javno su 1954. sklopili sporazum o budućoj podeli Jugoslavije.
Obuzima me sumnja da sam možda Pekićevoj opasci o Stojadinoviću pridao veći značaj nego što ona zaslužuje. A onda nailazim na jednu kratku ali važnu Pekićevu ispovest. Govoreći o svom mladalačkom političkom angažmanu zbog koga je proveo pet godina u zatvoru, Pekić kaže: „Znači, s jedne strane smo imali desni fanatizam, jer moram priznati, mi smo bili fanatici, ne gori od komunista. To je bila bespoštedna bitka.“
Ni dva meseca pre smrti – Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. u Londonu – u kratkoj izjavi podrške Demokratskom frontu opozicije Srbije, on se zalaže za restauraciju monarhije i to tako kao da hoće veću ulogu kralja u političkom životu nego što je ona u evropskim parlamentarnim monarhijama. Princ Aleksandar Karađorđević će ga posthumno odlikovati Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Za mene, te dve orlovske glave su simbol dva Borislava Pekića – jednog sa kojim sam se nekada davno družio i mislio da ga poznajem i ovog drugog, koga mi je otkrio rat.
Oprema teksta redakcijska
Pomoć Slobodanu Miloševiću
Bio sam jedan od onih koji su javno govorili da su za dugu vladavinu Slobodana Miloševića „zaslužni“ ne samo njegovi saradnici i saveznici, plaćenici i poslušnici, već i mnogi njegovi protivnici. Zašto je, na primer, opozicija bila toliko razjedinjena? Nisu li mnogi opozicioni lideri radije sarađivali s Miloševićem nego međusobno? A Miloševiću je koristilo i to što je nacionalistički ekstremizam dela opozicije činio da on u očima domaće i svetske javnosti izgleda kao srpski političar kome nema prave zamene, odnosno sa kojim se mora pregovarati.
Smatram da je u ovom smislu svojim javnim delovanjem i Borislav Pekić često pomagao Miloševiću, bez obzira na to što mu je bio žestok politički protivnik. U emisiji za Jugoslaviju na srpskohrvatskom jeziku, koju je krajem osamdesetih godina imao na Bi-Bi-Siju, Pekić je često, bez imalo dileme i na vrlo oštar način, propagirao upravo ono što je Miloševićev režim govorio i radio. Naravno, njegovi tekstovi su vešto pisani, humor lepršav, ali to ipak ništa ne menja na suštini njegovih poruka.
Tako je Pekić govorio kako Srbija nema nijedan pravi atribut suverenosti i Vojvodina je od nje nezavisna koliko i Mozambik, a srpska komunistička vlast bila je na Kosovu uvek uz Albance i protiv Srba. On s ponosom kaže kako se u Engleskoj u njemu „rađa rodoljub, pa – čemu kriti – i nacionalist“ i tvrdi: „Nijedan britanski izveštač ne javlja da se u toj srpskoj provinciji, nastanjenoj upravo stoga pretežno Albancima, nad Srbima vrši genocid.“ Dosledno ovim stavovima, Pekić će se 7. juna 1990, u svom govoru u Mesnoj zajednici Stari Grad, založiti za „beskompromisniji“ nacionalni program, posebno za ukidanje autonomije Kosovu, i obećati: „Vratićemo našem narodu bestijalno osporenu svetlu istorijsku tradiciju.“
Da dodam kako je Pekić pisao da za Srbe konfederalizam znači pretvaranje Srba van Srbije u obespravljene nacionalne manjine i da su Makedonija i Bosna i Hercegovina veštačke tvorevine. (Pekić čak podsmešljivo piše: Bosna & Hercegovina.)
Književnik Vidosav Stevanović beleži u svom Dnevniku samoće dvanaestočasovni razgovor sa Borislavom Pekićem, o kome je kroz ranije druženje stekao sliku kao o doista tolerantnom čoveku. Sada je, međutim, „Peka“ uporno ponavljao kako je rat sa Hrvatima neizbežan i da moraju biti ispravljene nepravde počinjene prema Srbima. Kao vojnički narod, Srbi će rat dobiti, a Hrvati svoju državu neće ni stvoriti „ako nastave da prave gluposti“.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/patriotizam_kao_odbacena_mudrost.26.html?news_id=193167
[...] или тајна историја Породице која влада Србијом и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, који су после 1990. године [...]
[...] или тајна историја Породице која влада Србијом и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су “екс-комунисти“, који су после 1990. године [...]
“socijalizam je postao kic” – naravno pa sve u sta upumpas milijarde postaje kič, postaje trenutno i podložno zaboravu, odnosno ako zelis da unistis kvalitet obaspi ga novcem, tako je nestala dobra muzika, film, sport itd. Materijalni pragmatizam, kako se danas moderno naziva beskrupulozno i samozivo ponasanje kako pojednica tako i raznoraznih favorizovanih drustvenih grupa dovodi to jalovosti drustva a u nasem slucaju vrlo verovatnog totalnog nestanka.