.
nuspojave >
Tatko na sokolovi
|
Da li je jedan Miloševićev “opominjući” govor rodno mesto tema, jezika i stila cele današnje “patriotske” opozicije
Kome uopšte treba, u ovim zbunjenim obljetničkim danima, još jedna kolumna o The Petom oktobru? Nikome, a ovom kolumnisti ponajmanje. Hajde, dakle, da ga ignorišemo i da, po pajtonovskom receptu, pišemo o “nečemu sasvim drugačijem”? E, cvrc: ima tako nekad nekih povoda koje se ne da ni preskočiti ni zaobići, tako su se nekako centrirali u našim životima da im ne možeš ništa: čega god da se dohvatiš, nužno je označeno i ozračeno tim kontekstom.
Zato ni ja ipak neću daleko: samo tri dana unazad, do drugog oktobra te iste godine 2000. Naime, sudeći po aktuelnom talasu oduševljavanja i lučenja firnajza po kojekakvim rodoljubačkim novinama i portalima (Pečat, Standard, NSPM…), toga se dana dogodilo nešto epohalno, samo što mi, glupavi savremenici, zabavljeni svojim nižerazrednim opsesijama i izdajničkim impulsima, toga nismo bili tada svesni; a kako da i budemo kad smo tako obični i nikakvi? Nemamo mi vizionarske sposobnosti kakve je imao Milošević Slobodan, u tom trenutku tek građanin koji se bez nekog jasnog razloga i važećeg ovlašćenja motao po predsedničkoj vili na Dedinju, bajajući o nekakvom “drugom izbornom krugu”, u kojem će se grešni Srbi naprasno opsetiti zašto su ga voleli svih onih pustih godina, i zašto bi mogli da ga vole još malo, sad kad mu je ljubav najpotrebnija. Tjah, na koncu ipak ne beše po njegovom, ali ovo nije priča o tome, to već svi znamo. Nego o drugooktobarskom Miloševićevom obraćanju “poštovanim građanima” Srbije, a u čijim brojnim slojevima i teškim umnim složenostima – po kakvima je inače bio nadaleko poznat – naši recentni rodoljupci najedared otkrivaju neslućene misaone dubine.
Ovaj je pompezno “rehabilitovani” tekst sada lako dostupan svima zainteresovanima, pa neću arčiti silan prostor na njegovo detaljno prepričavanje. Dovoljno je reći da Milošević tu očinski upozorava građane Srbije da su – ne pokazavši dovoljno entuzijazma da svojim glasovima legitimišu nastavak njegove Istorijske Misije – opasno zabrazdili stranputicom, i da im je ovo poslednji trenutak da se prizovu pameti. Nije mi meni do mene – kaže Milošević – nego do Srbije, koja ima načisto da propadne ako je lišite mog mudrog vođstva i predate se lažnim, satanskim čarima Novog svetskog poretka, koji vam ionako već neko vreme potajno ubacuje drogu u piće, pa ne znate, deco moja, šta radite i kuda srljate. Sasvim ozbiljno, Milošević nabraja pošasti koje će stići Srbiju lišenu njega i njegovih: ostaće bez Kosova (‘ajde?! Sva sreća da je u tom trenutku, pre nego što tri dana docnije stvari krenuše po zlu, ceo Prizren još uredno uplaćivao porez u beogradsku kasu, a po Uroševcu se šetali ljupki srpski mupovci i delili deci bombone, donaciju iz Bambilenda), posle će da ode i Sandžak (kuda tačno?), a Vojvodina će, ni manje ni više, postati deo Mađarske. Eto vidite, tada nam je to bilo smešno, ali ja pre neki dan u Pančevu ne mogoh ni pivo da popijem, jer nisam imao dovoljno forinti… Obaška što mi je opaki carinik Lajoš kod mosta na Tamišu zaplenio sve srpske novine, tvrdeći da je to opasan iredentistički propagandni materijal. Toliko sam se najedio da sam sprejom nacrtao ocila na velikom spomeniku Lajošu Košutu, koji dominira glavnim pančevačkim Trgom Petefija Šandora! Dalje veli Milošević: građani Srbije opako će osiromašiti, i zavladaće kriminal. Baš tako veli, a mi se, s naknadnom pameću i kajanjem zbog nepravednog odnosa prema tom požarevačkom gorostasu, prisećamo kako ni nezamislivo osiromašenje ogromnog broja ljudi, ni sveprisutni kriminal i mafiozi kao medijski i vaskoliko protežirani i zaštićeni društveni uzori nikako nisu bili obeležje njegove decenije na vlasti, ma jok, to nam se samo činilo, jer smo podlegli imperijalističkoj propagandi. Ima li još? Ima, dakako, sve u tom stilu. Od Srbije ni kamen na kamenu neće ostati, propašćemo na svim planovima, okupiraće nas, zavešće nam strahovladu goru od one koju je jedan potonji sledbenik te poetike zamislio u futurističkom horor romančiću Leposava.
Zašto bi (danas) uopšte bila važna banalna mudrovanja jednog grotesknog mediokriteta natprosečnog jedino po potencijalu za destrukciju? Naravno, “po sebi” to je tek beznačajna i bezvredna makulatura, potrebna i korisna jedino istoričarima koji će se baviti tim periodom istražujući ključno pitanje: kako je sve to bilo moguće. Ali ima tu nešto drugo: zaista, ako iole pažljivo pročitaš ovaj Miloševićev solilokvij, uvidećeš da u njemu stvarno ima nečega profetskog. Samo što se anticipatorska moć govornika ne odnosi na relevantno i iole suvislo predviđanje budućnosti Srbije (osim tamo gde se radilo o neumitnom okončanju procesa koje je upravo njegova vladavina omogućila, poput “odlaska” Kosova), nego na formulisanje i tematike i jezika budućeg “patriotskog” oponiranja pravcu kojim Srbija ide – uz sva meandriranja, pa i koštunjava rikverciranja – nakon dvehiljadite. Šta ovo zapravo znači? Analizirajte teme, opsesije, jezik, stil, uporišne tačke gotovo celog “desnog spektra” današnje Srbije, i u njemu ćete lako detektovati odjeke i varijacije Miloševićevog drugooktobarskog gunđanja! Bez obzira na nominalno ideološko poreklo, ceo taj spektar od ocvalih otužnih rankovićevaca i krcunovaca ili farsičnih nadrilevičara vučelić-vulinovskog tipa, preko klerikalaca, ultrakonzervativaca, rustikalnih “srpskih domaćina”, pa do manje ili više neprikrivenih ideoloških nacifašista, sve to zapravo razrađuje teze iz tog Miloševićevog govora. Da li to znači da je sve njih Milošević “rodio”? I da i ne: komplikovano je reći šta je tu starije. On je na neki način utemeljio taj današnji diskurs, ali je prethodno takav diskurs rodio njega, u političkom smislu: jer “miloševićizam” i nije bio drugo nego otrovni eklektički miš-maš u kojem je sve ono najgore iz “levog” nasleđa spojeno sa ekstremno desničarskim etnonacionalizmom. I zato je danas sasvim “prirodno” da su u Srbiji, zemlji šljiva i čuda, čegevaristi i ljotićevci složna ekipa zbratimljena u zajedničkom pregnuću. A govornik ih gleda negde odozdo, iz one večne saune, pa se smeška zadovoljno: deco moja, sokolovi moji…
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=953794
–
MIŠA ĐURKOVIĆ: 5. OKTOBAR IZBOR IZMEĐU DVA ZLA ILI DA LI JE MILOŠEVIĆ NAMERNO IZGUBIO
sreda, 06 oktobar 2010
Verujem da se i vama, kao i meni, smučilo ovo jadno petooktobarsko prenemaganje. Gleda čovek kako ovi mučenici to proslavljaju, a nekako mu ih žao. S jedne strane, raspada se sve, nema para u budžetu ni da se isplati onih 5.000 dinara, koje su obećali najsiromašnijim penzionerima, ne znaju šta će sa Telekomom (DS opet nije zakazao skupštinu), Tadić zove sindikate da se priključe njegovoj stranci, preti da ćemo svi da odemo u materinu ako ne glasamo za njegovu stranku koja će, majke mi, da nas uvede u EU 2015. itd…
S druge strane svi moraju na neki način da brane ovih deset propalih godina. Eno, i mučeni Voja stavio ljubičastu kravatu (da bude moderan kao Aca Vučić) i otišao na RTS da, u potpunoj suprotnosti sa onim kako ga narod danas percipira, ipak brani „demokratske promene” i sve ono što se dešavalo do 2008.
Ako vaš stomak može da podnese još jedan tekst o Petom oktobru, pokušajmo da ovom obeležavanju priđemo na jedan malo drugačiji način.
Pođimo od onoga što je nesumnjivo izazvalo najviše pažnje. To je objavljivanje Slobinog testamentarnog govora. Prvo, videli smo da je Srbija nekad bila država i da su službe ozbiljno radile svoj posao. Dakle, ekipa koja mu je napravila onakvu analizu pravaca nastupanja stranog faktora zaslužuje svaku vrstu poštovanja.
Cvijanović je dobro primetio da većina nas, tada napaljenih, taj govor uopšte nismo registrovali ni slušali. U njemu postoje tri segmenta koji ukazuju na to kako će ići razvaljivanje države. Za onaj prvi – teritorijalna dezintegracija – potpuno je jasno da je apsolutni prioritet. Cepanje srpskog etnčikog prostora i konstrukcija novih nacija i država na našem etničkom tkivu traje već stopedeset godina. Drugi segment – razvaljivanje autonomne ekonomije i okupacija tržišta koja vodi u dalje ekonomsko zaduživanje a time i porobljavanje zemlje – stoji u uskoj vezi sa onim osnovnim pioritetom. Uzgred, Nebojša Katić je jednom dobro primetio da je jedino u Slobino vreme Srbija živela od onog što je proizvodila i da se samo u tih deset godina država nije zaduživala. Današnji dug je toliko veliki da su počeli da ga izražavaju u evrima kako bi delovao manji. Stoga je strahovito licemerno kad Košutnica napada današnju vlast kako loše vodi ekonomiju i kako su plate pre dve godine bile za sto evra veće: i danas, kao i tada, privredu vodi po istim načelima Mlađan Dinkić, samo danas, za razliku od onda, više nema šta da se proda.
KROFORDOVO URNISANJE Najfascinantnije otkriće u Slobinom govoru je onaj treći segment, gde ovaj priča o tome kako će okupator sistematski raditi na razaranju identiteta i slobode mišljenja i stvaranja, što čak ni naučne insitute neće ostaviti na miru da slobodno rade svoj posao. Pominje se i potiskivanje srpskog jezika i razne druge stvari. Ovaj pravac delovanja se pokazuje najubitačnijim, i tu su stranci najviše postigli. U poslenjoj knjizi „Slika, zvuk i moć” probao sam da rekonstruišem kako je intelektualna armija za rekonstrukciju i razaranje identiteta formirana devedesetih pod okriljme Soros fonda da bi od 2000. do danas, bez obzira na formalne promene vlasti, oni ostali gazde u prosvetnoj politici, muzejima, bilbiotekama, festivalima, ukupnoj kulturnoj politici itd.
Eto, na primer, Sreten Ugričić, o kome se proletost dosta pisalo, već deset godina je na čelu Narodne biblioteke Srbije, koja je inače već godinama zatvorena. Taj gospodin, koji vrlo jasno u svojim delima promoviše stanovište prema kome uopšte ne postoje nacionalne kulture, integrisao je u okviru ponude ove stare srpske institucije i tzv Dokumentacioni centar o ratovima iz devedestih (Drinke Gojković), kojim danas država Srbija u svetu promoviše Sorosevu, odnosno hašku verziju raspada SFRJ. Opet, taj Ugričić je na tom mestu bio i isti posao radio i dok su na čelu države bili pokojni Đinđić i pomenuti Koštunica. Kao što su sve vreme sin i snaja Vojina Dimitrijevića vodili Muzej savremene umetnosti i selekciju umetnika koje ova država predstavlja u inostranstvu na čelu sa svojom najvećom zvezdom Milicom Tomić.
Drugi značajan dokument koji se pojavio je autorski tekst Čarlsa Kroforda u Ringierovom biltenu „Blic”. Ovo pisanije je značajnije od svega što se ovih dana pojavilo u vezi sa komemoracijom Petog oktobra (tu bih izdvojio samo genijalni pohvalni tekst gospođe Meri Vorlik, za koji ovde, nažalost, nema prostora). Ono predstavlja bukvalno ispišavanje po čitavoj političkoj i ostaloj eliti Srbije i veliko poniženje za ovu nesrećnu državu. Inače, kao što je knjiga Tima Maršala „Igra senki” namerno objavljena već 2002, tako je iz iste kuhinje stigao i ovaj tekst. Cilj je da se bukvalno zapuše usta domaćim akterima i da se čitava akcija oko rušenja Miloševića jasno predstavi kao ono što je i bila: puč koji su organizovali pre svega Englezi i Amerikanci, a gde su domaći izvršioci bili prosto izvođači radova.
Kroford u svom monstruoznom tekstu objašnjava kako je dobio zadatak da ruši Slobu, kako su organizovali domaće snage, šta su sve radili da bi se desio Peti oktobar. Zatim kaže kako su Nemci i Francuzi hteli da se zemlji pomogne, ali su oni to zaustavili(!) Najvažnija je poruka koju nam je posalo u podnaslovu: Srbija će zbog devedestih (dakle zbog vremena u kom se branila od razaranja) ispaštati decenijama, možda i vekovima!
PRVA OBOJENA REVOLUCIJA Treće, u vezi sa prethodnim treba se podsetiti da su objavljena u međuvremenu mnoga važna svedočanstva o tome kako je Peti oktobar izveden i šta se posle dešavalo. Imate pomenutog Maršala, koji objašnjava kako je MI-6 pravio akciju sa jugoslovenskom vojnom obaveštajnom službom, pa vrlo zanimljivu knjigu Bujoševića i Radovanovića, pa nezaobilazno svedočanstvo nekadašnjeg visokog funkcionera srpske civile službe Dragana Filipovića itd.
Posebnu dimenziju svemu ovome daje činjenica da je puč u Srbiji bio prvi iz serije obojenih revolucija, koje su Amerikanci i Englezi pravili kasnije po istom receptu sa manjim ili većim uspehom u bar pet-šest zemalja. Poslednji pokušaj im je propao prošle godine u Iranu. Imate npr. odličan zbornik Natalije Naročnicke o takozvanim obojenim revolucijama, a ruske i mnoge druge bezbednosne strukture izučavaju Otpor kao jedan od najvažnijih novih metoda CIA i MI6 za destabilizaciju zemalja u kojima žele da dovedu „kooperativnu vlast”. Kod nas, međutim, Srđa Popović (bez ikakvog naučnog zvanja) predaje na Fakultetu političkih nauka predmet o nenasilnoj borbi kao navodnoj borbi za demokratiju.
Konačno, kad već sve ovo znamo i kad i vlast i opozicija od bede slave ovaj datum, ostaje pitanje da li je moglo drugačije, i nije li Peti oktobar greška? Čović ovih dana ukazuje na to (a ima i u Filipovićevoj knjizi takođe pouzdano svedočanstvo) da su Ameri već bili spremili pobunu na jugu Srbije, a Klark razradio planove za novu oružanu intervenciju u slučaju da puč ne uspe. Dakle, u igri je bila opcija direktne okupacije i još goreg razaranja zemlje. Milošević je to znao. Kako vreme prolazi, sve mi je bliža teza da je namerno raspisao izbore da bi ih izgubio i tako makar kratkoročno spasao zemlju – pokojni Vinko Đurić mu je, pre raspisivanja izbora, uradio istraživanje javnog mnenja kojim je pokazao da će izgubiti izbore od Koštunice. U svakom slučaju, to jeste bila odluka kompletne elite u Srbiji, koja je mislila da će njegovim žrtvovanjem i kurvanjem uspeti da spase sebe a verovatno i zemlju.
Ukratko, umesto da nas pokidaju u kratkom roku, ovako umiremo polako, kao i većina ostalih zemalja u Evropi, zaduženih do guše, umornih od dekadentne popularne kulture i nevoljnih da prave decu.
Deset godina posle svega, nismo sigurni koja je opcija stvarno bila gora.
P. S. Pridružujem se apelu da u subotu u 13 h dođemo u što većem broju na protest ispred Filozofskog fakulteta, a u nedelju na moleban u Svetosavskom hramu. Dođite da se hrišćanski pomolimo za duše nesrećnika koji svoju bolest i porok hoće da promovišu na ulicama Beograda, a koje neko hoće da instrumentalizuje za prljave političke igre. I da se pomolimo za duše političara koji na takve ucene pristaju i u strahu ili neznanju doprinose demografskom i duhovnom odumiranju ovog naroda i države.
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5581-mia-urkovi-peti-oktobar-izbor-izmeu-dva-zla-ili-da-li-je-miloevi-izgubio-namerno-.html
Објављено од стране Varagić Nikola 
