Повратак у будућност

 

Ултимативни захтев дипломатске делегације Турске, коју је шеф њене дипломатије Ахмет Давутоглу – да председавајући Председништва Босне и Херцеговине Небојша Радмановић уклони заставу Републике Српске из сале у којој је требало да разговарају – усталасао је политичку и стручну јавност у РС. Радмановић прексиноћ није прихватио овај захтев и одбио да се састане с турском делегацијом.

Од извора у Радмановићевом кабинету, који je желео да остане анониман, наш лист је сазнао да је захтев за уклањање заставе РС иницирао амбасадор Турске у БиХ Вехафан Оцак, а Давутоглу је прихватио његов предлог.

Председавајући Савета министара БиХ Никола Шпирић је, одмах по сазнању за овај инцидент, новинарима рекао да је захтев турске делегације „чин непоштoвања РС“. Он је казао да је Радмановић исправно поступио и да му није драго што је делегација Турске захтевала да се из Белог салона уклони застава РС јер је она увек била добар домаћин и радо прима људе из дипломатског кора који поштују РС.

Јуче се писаним саопштењем огласио и извршни секретар владајућег Савеза независних социјалдемократа Рајко Васић. Он је навео да је Ахмет Давутоглу показао„да Турска очито жели једнако или моћније од Европе да утиче на процесе у БиХ“. Васић је скренуо пажњу и на то да је Давутоглу посетио само џамију Ферхадију у Бањалуци и оценио да је то форсирање једне националне заједнице у БиХ.

„Да би била добродошла у БиХ, Турска и њен министар морају једнако да се односе према свима па је Давутоглу у Бањалуци јуче могао да посети и верске објекте других заједница које су у кругу од неколико стотина метара и морао је поштовати заставу РС јер је био на њеној територији и јер је Српска ту заставу унела у БиХ у Дејтону“, додао је Васић.

Председник Српске демократске странке Младен Босић је упозорио „да Бошњаци виде Турску као свог примарног заштитника у међународној заједници“. „Турска и не крије ову чињеницу и понашање турске дипломатске делегације, на челу с Давутоглуом, сасвим је очекивано. За СДС је спорна улога Србије у промовисању Турске као једног од битних фактора на Балкану. Такође, за нас је проблематично и то што Турска покушава да се меша у формирање заједничких органа власти у БиХ јер по нашој процени она није квалификована за то“, рекао је Босић.

Историчар др Ђорђе Микић је за наш лист рекао да је Давутоглу изазвао „непријатну ситуацију“. „Он је рачунао да је Небојша Радмановић представник БиХ, а Милорад Додик РС и зато, по мојој оцени, није тражио од Додика да уклони републичку заставу“, казао је Микић. Он је подсетио да је турски министар прошле године у Сарајеву изјавио да је циљ турске спољне политике „успон отоманског Балкана“ и да су „отоманска столећа на Балкану успешна прича и да је сада треба обновити“.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Turske-diplomate-uzdrmale-RS.sr.html

———

Каријере два европска министра одбране стављене су под знак питања. У Немачкој се ломе копља око о(п)станка Карла Теодора фон Гутенберга. У Аустрији све парламентарне странке, осим владајућих социјалдемократа, траже од министра Норберта Дарабоша да преузме одговорност за неправилности до којих је дошло, наводно, његовом кривицом.

Директни поводи расправама у оба случаја су занемарљиви: министрима се замера да су под притиском булеварске штампе донели указе о смени високих официра. У Немачкој је министар Гутенберг под притиском „Билд цајтунга” сменио капетана школског брода морнарице „Горч Фок”, на коме су питомци приређивали оргије. У Аустрији је министар Дарабош сменио шефа генералштаба Едмунда Ентахера због јавне критике професионализације, наводно под притиском „Кронен цајтунга”.

Истински разлози су озбиљнији: министрима се ставља на терет да безобзирно спроводе професионализацију војске (укидање војног рока, уз ослонац на плаћене војнике), угрожавају одбрамбену моћ земље. У официрским круговима јавно се истиче да министри, практично, воде земљу у тоталну зависност од Северноатлантске алијансе.

Могло би се сматрати парадоксом да се немачки и аустријски министар одбране сврставају у исту категорију. Карл Теодор фон Гутенберг је доказани присталица војне традиције – резервни подофицир потиче из лозе племића који су титуле стицали на бојном пољу. Градишћански Хрват Норберт Дарабош противник је концентрације силе (како назива НАТО под утицајем САД) и пацифиста. Одбио је да служи војни рок са пушком у рукама.

Ипак, концепти неједнаких министара се подударају. Професионализацијом, уз смањење броја војника за трећину у Немачкој, односно за више од половине у Аустрији, стварају се војске које не би биле способне да се самостално супротставе непријатељу. Наум је стварање ударних батаљона који би у склопу међународних снага, или НАТО формација, саучествовали у заједничким подухватима. Остатак би се ангажовао на очувању војне традиције – за случај да се у некој будућности, ипак, укаже потреба за ревитализацијом сопствене армије.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Ministri-pod-lupom-kritike.sr.html

 

Bilo jednom u Francuskoj

 

Aleksa Đilas

Protivljenje Sarkozijevom priznanju Kosova

Godine 2008, 17. februara, parlament Kosova, pokrajine Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija, usvojio je vlastitu rezoluciju kojom proglašava nezavisnost. Predsednik Nikolas Sarkozi bio je prvi evropski šef države koji je priznao Kosovo kao suverenu državu, pišući formalno pismo njenom predsedniku Fatmiru Sejdiuu. Puni diplomatski odnosi uskoro su uspostavljeni. Nezavisnost Kosova bila je prvenstveno delo Sjedinjenih Država, koje od tada lobiraju, u svim delovima sveta, za njegovo međunarodno priznanje, i uopšte igraju presudnu ulogu u unutrašnjim i spoljnim poslovima Kosova. Značajno i zabavno: postoji četiri metra visoka bronzana statua predsednika Klintona na bulevaru Bila Klintona u centru glavnog grada Kosova, Prištine.

Glavni argumenti u prilog nezavisnosti Kosova kao i oni protiv nje dobro su poznati, pa ih nema potrebe ponavljati. Trebalo bi, možda, da dodam kako izgleda da se širom sveta većina stručnjaka za međunarodno pravo slaže kako je suverenitet Srbije neprikosnoven – bez obzira na nejasnu, protivrečnu ali u osnovi proalbansku odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu od 22. jula 2010. Ali, šta bi bio De Golov prilog debati?

Kao neko ko je čvrsto verovao u državni suverenitet, De Gol bi se svakako protivio Sarkozijevom priznanju i bio bi duboko razočaran što Francuska sledi američko vođstvo u evropskim poslovima, posebno u tako bitnim i osetljivim stvarima kao što su promene granica. Dalje, bilo bi mu od značaja što je Srbija bila saveznik Francuske u dva svetska rata i što znatan deo srpske političke i kulturne elite ceni prijateljstvo sa Francuskom i bio bi presrećan da podrži njenu vodeću ulogu u Evropi. Njegovo duboko osećanje za istoriju, tradiciju i religiju učinilo bi da lako shvati zašto pokrajina u kojoj je srednjovekovna civilizacija Srbije dostigla svoj vrhunac i gde su bili verski, kulturni i istorijski spomenici od najvišeg značaja i najveće lepote, znače tako mnogo Srbima. U stvari, on bi verovatno video Kosovo kao značajno za identitet Evrope, sa njenim dubokim hrišćanskim korenima i u velikoj meri hrišćanskom kulturom.

De Golov priličan dar da razlikuje trajne od prolaznih pojava, naveo bi ga da predoči sebi kako Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da kosovski problem ne može biti trajno rešen pritiscima i pretnjama na Srbiju od strane zapadnih sila. De Gol bi shvatio da trajno rešenje za kosovski sukob može biti postignuto samo kroz istinski kompromis između srpske i albanske strane i da bi to trebalo da bude cilj francuske i evropske politike i ne bi načinio takav radikalan potez kao što je priznanje nezavisnosti dela pravoslavne slovenske zemlje protiv čvrstog i glasnog suprotstavljanja Rusije, i sâme pravoslavne slovenske zemlje, sa kojom je planirao da gradi novu Evropu.De Gol ne bi mogao da propusti da ne vidi kako će u budućnosti nezavisno Kosovo biti satelit Amerike i poslušni saveznik u sprovođenju njene imperijalističke politike ako treba, čak, i protiv Evrope. I lako bi mogao da zamisli budući sukob između Francuske i Amerike u kojem bi Srbija držala francusku stranu dok Kosovo, naravno, ne bi ni pod kojim uslovima. Niti bi zamišljao da muslimanska religija i civilizacija kosovskih Albanaca imaju mali značaj. On bi prepoznao islam na Kosovu kao silu koja će približiti kosovske Albance muslimanskom svetu i posebno Turskoj sa kojom dele zajedničku istoriju na koju su ponosni. A što se tiče zapadnog pritiska na Srbiju da prizna Kosovo kako bi stekla materijalne koristi od Evrope – De Gol bi takav pritisak smatrao jednostavno odurnim.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/greske_izuzetnih_drzavnika_mogu_da_budu_inspirativnije_od_uspeha_malih_politicara.26.html?news_id=208584

Одговорност према дару

Аутор: ПРОТОСИНЂЕЛ ДР НИКОДИМ (БОГОСАВЉЕВИЋ)

Нико од нас није могао бирати народ и веру у којима ће се родити. Сама та чињеница показује да ни народност ни вера нису изворно наши, већ смо их као наследни дар на баштињење и чување добили од својих родитеља, од својих предака, а дубље посматрано, то су дарови које су наши претци добили од Бога. Наиме, Бог, као Творац човека и времена, открива Себе и Своју вољу и тако усмерава ток историје, не нарушавајући при том слободу човека и народа. Он нуди и даје, појединци и народи прихватају или одбијају.

У нека нејасна времена рођен је српски народ. У својој предхришћанској праисторији он, барем тако званична историја, коју и Црква прихвата, говори, тумара беспућима простора и времена и тек од момента примања хришћанства улази у историју, и то не обичну, већ свештену историју спасења људског рода. Хришћанска вера је богооткривени и богодаровани дар који су наши претци слободовољно прихватили и тим чином своју народност издигли из реда природног, случајног, бесциљног и безразложног постојања, и уврстили се у листу божијих, Христом освештаних народа, чије постојање има за циљ задобијање спасења и вечних живота његових припадника. Будући да је хришћанска вера од безличног, случајног и бесциљног српског народа учинила личностни, свесни, смисаони и свети народ – народ који рађа светитеље, од биолошке освештану духовну заједницу, то значи да се и српски народ на позорници историје јавља као божији дар, као природна правом вером преображена духовна категорија. Отуда се и на овај дар припадања српском народу односе речи апостола Јакова да Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, сшази од Оца свјетлости (Јак. 1, 17).

Дакле, од момента примања хришћанске вере и Срби постају духовни народ, нова твар, царско свештенство, род изабрани, нови богооткривени и богодаровани дар, што ће потоња свештена држава светих Немањића, Лазаревића, Бранковића и Петровића несумњиво показати и доказати. Закључујемо на почетку, да није само православна вера већ и припадност српком народу Божији дар, који су наши свети претци увећали, освештали и као таквог га предали нама, сада и овде у Црној Гори. Ова чињеница да смо припадност српском народу и православној вери добили као освештани дар од Бога и предака, диже ниво читаве наше приче о чувању и увећавању ова двоједна дара на један виши ниво, вишу раван – из историјског на ниво, раван и простор вечности и Царства Небеског.

Према томе, на основу реченог можемо даље тврдити да је наше изјашњавање по питању народне припадности изузетно одговоран чин, који је истовремено има и лични и саборни смисао, као и историјску и есхатолошко-вечну перспективу и назначење. Лична димензија тог чина јесте наше само-и себесвесно, слободовољно, лично, одговорно опредељивање и изјашњавање, а саборни аспект је у томе што се изјашњавамо о нечему што не припада само нама, већ се ради о саборном дару припадника нашег народа свих времена и простора, који је, као што смо рекли и што је најважније, свештени дар добијен у Цркви непосредно од Бога. Зато и наша одговорност нараста од одговорности према нама самима ка и до одговорности према судбини, тј. положају и будућности свештене заједнице, православног српског народа коме припадамо. Свако од нас, дакле, својим односом према народном опредељењу и изјашњавању има одговорност за духовно стање, за службу вечног спасења, због кога, на првом месту, постоји православни народ. Јер збир личних вера и уверења гради саборно духовно стање, тј. нашу саборну будућност и, коначно, вечност. Према томе, када је у питању народна самосвест наша одговорност према нама самима је велика, још је већа према нашим прецима и потомцима, а, разумљиво, највећа према Богу.

Све речено говори у прилог тврдње да је народ најпре духовна, а потом државна, политичка, социолошка, културна категорија и питање. Разумљиво је отуда да највећу одговорност о судбини и стању народа, Божијем дару заједнице рођене ради спасења личности, има управо Црква, у којој је Божији свештени народ и рођен. Њена одговорност је већа од држава, поготово данашњих секуларних, као и од политичких и културних националних странака и удружења. СПЦ данас свој народ треба да штити од две опасности: од глобализма и од локализма, тј. регионализма. Постоји светски и црквени глобализам. Носиоци светког су нови несвештени народ САД и бивши свештени хришћански народи Европе, који за циљ имају покоравање православних народа, јер су они последња сила која задржава да се тајна безакоња приведе крају. Свесни или несвесни помагачи светског глобализма су носиоци црквеног глобализма и екуменизма. Пре свих Цариградска патријаршија, која од почетка 20. столећа, полазећи од пристрасног тумачења три канона, 2., 8. и 28. канона Другог, Трећег и Четвртог Васељенског Сабора, жели да себи потчини православље у дијаспори. Да би то постигла неопходно је претходно укинути, еклисиолошки и историјски оправдане народне називе народних патријаршија. Ништа мања опасност по српску народност није ни црквено-народни локализам или регионализам, који тежи да локално и посебно издигне изнад општег и заједничког. То су црногорски, србијански и босански локализми, којима је историјско-географско-државна и културно-језичка посебност већа од православно-народне целовитости. За скривање српског имена у називу Православна црква српска и уклањање у Православна црква у Црној Гори, од стране наше Митрополије, можемо рећи да истовремено иде на руку и црногорском локализму и црквеном глобализму, збуњујући, при том, многе верне. Разумљиво је избегавање непотребних сукоба и дипломатија са секуларизованом, антиправославном и антисрпском влашћу, као и икономија, снисхођење према оцрковљеним верницима који себе национално сматрају Црногорцима; међутим, при томе се мора имати на уму и наша одговорност за оне двоједушне, маловерне и лакоме, којима смо неодређеношћу и недореченошћу дали морално оправдање да се више не осећају нити изјашњавају као Срби, о чему несумњиво говоре статистички подаци.

У сваком случају, исти је дух који рађа и спаја глобализам и локализам, као и резултати и последице које они собом носе. Реч је о сујети у првом и о гордости у другом случају. Попуштање ван-и унутарцрквеном глобализму је израз потчињивости према страним утицајима, комплекс ниже вредности који сујета, жеља за празном славом овог света, рађа. Цветање локализма је, пак, осећај надмоћи и веће вредности у односу на остале припаднике свога народа, тј. комплекс више вредности настао као превазношење због телесних, душевних и духовних дарова добијених од Господа, односно, на основу њих, током старије или новије историје, оствареног културног и државног наслеђа. Као и вера и народност тражи нашу одговорност, љубав, верност и жртву. Да би одговорили овом изазову потребна је наша вера и верност, јер превера није само када се мења вера него и када се човек одриче своје народности ради пролазних и приземних ствари. Истинито и одговорно изјашњавање народне припадности на попису има исти смисао и значај као јавно исповедање и сведочење вере, по речи Господњој: А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја пред Оцем својим којије на небесгша (Мт. 10, 33). Вековни двоједни живот српства и православља, недељива историја нашег народа и наше Цркве, њихово синонимно духовно-телесно сједињење, као и наведено небеско порекло дара народне припадности, потврђују да исповедање српства има исту духовну вредност и значај као и исповедање православне вере. Тај надвременски, апсолутни, вечни смисао питања народности, као што смо рекли, издиже цело питање из прагматичне политачко-етничко-културне равни на поље вечних, небеских, непролазних вредности. У моменту када читав свет устаје против православља и српства, наше изјашњавање на попису добија димензије опредељења Св. Саве између источне и западне вере, јер опредељење за припадност црногорској нацији, на плану вере води од прелазног комунистичког атеизма, преко садашњег лажног, неканонског православља, ка скорашњој унији или, завршно, латинској вери дукљанаца. Такође, ово опредељивање има вредност као и есхатолошка косовска драма и дилема Св. Кнеза Лазара: Коме ћемо се царству приволети? Наши благородни претци су својом светим кончинама потврдили да је цена истине и љубави жртва, односно, живота смрт.

За крај ћемо рећи и ово. Речи истога косовског великомученика, које је, према предању, изговорио уочи Косовског боја: Не гледам колику војску имам, већ колику светињу браним, данас морамо схватити и применити двоструко: прагматично и духовно: јер нам је стало и гледамо колико нас има, управо зато што знамо вредност онога чији број и светињу бранимо.

Аутор је настојатељ Манастира Дајбабе, а текст који објављујемо саопштио је на Округлом столу „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се у организацији Српског националног савјета одржава 25. и 26. јануара у Подгорици

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876183

 

Његова философија – његова биографија

 

“Историја кинеске философије“ Фунг Ју-Лан

(Нолит 1977. друго издање)

Из необјављеног рукописа Ј.Л.Чина (колега Ју-Лана којег Фунг цитира у својој књизи)

стр. 21.

“Сви кинески философи су, у различитој мери, били сократи. То је било отуд што су етика, политика, рефлексивно мишљење и знање били обједињени у философу; у њему су знање и врлина сједињени и нераздвојни. Његова философија изискује да је проживи; он сам је њен носилац. Живот у складу са властитим философским убеђењима представља део његове философије. Његов је задатак био да се стално и упорно школује да би досегао оно чисто искуство у којем су себичност и егоцентричност  превазиђене како би се сјединио са свемиром. Очито, овај процес школовања се није могао зауставити, јер би заустављање значило појаву његовог ега и губитак његовог свемира. Стога је он стално спознајно тражио, а вољно се стално долично понашао или покушавао да се долично понаша. Пошто се ово двоје не могу одвојити, у њему је постојала синтеза философа у првобитном смислу значења тог појма. Попут Сократа, он се философијом није бавио само у ‘радном времену’. Нити је био прашњави, плесниви философ, затворен у своју радну собу који у наслоњачи седи на периферији живота. За њега философија једва да је икад била само образац идеја који се излаже да би их људи схватили, већ је била систем правила садржаних његовим понашањем, а у крајњим случајевима чак би се могло рећи да је његова философија – његова биографија.“

стр. 20.

“Према конфуцијанству, свакодневни задатак бављења друштвеним пословима у људским односима није нешто страно мудрацу. Извршавање овог задатка је сама суштина развоја усавршавања његове личности. Он га не обавља само као грађанин друштва већ и као >>грађанин свемира<<, t‘ien min, како је то назвао Менције. Он мора бити свестан да је грађанин свемира, иначе његова дела неће имати надморалну вредност. Кад би му се пружила прилика да постане краљ, он би радосно служио народу, обављајући тиме своју дужност и као грађанин друштва и као грађанин свемира.

 

Пошто је предмет разматрања философије Тао (Пут) унутарње мудрости и спољашњег краљевства, следи да философија мора бити нераздвојна од политичке мисли. Без обзира на разлике међу школама кинеске философије, философија сваке школе истовремено представља и њену политичку мисао. То не значи да разне философске школе не обухватају метафизику, етику, логику. То значи само да су сви ови чиниоци, на овај или онај начин, повезани са политичком мишљу, баш као што Платонова Република представља целу његову философију а истовремено је његова политичка мисао.“

 

Nisi platio trening? Znači, nisi talentovan… Idi u bazen udaraj lopticu…

One najtalentovanije izbacili iz klubova, iz države, pa kada su naši teniseri, svojim radom i uz pomoć novca svojih porodica, napravili svetski uspeh, sada bi isti ljudi koji su ih oterali da ubiru plodove tuđeg rada. Tipično za srpsku kvazielitu. Turbofolkeri i tajkuni nastavljaju da gospodare Srbijom. Ali, šta ako sada teniseri ne budu hteli da igraju za Srbiju? Ja sigurno ne bih igrao dok savez vode isti ljudi. Tako da ne bih zamerio ni teniserima. Ponavlja se ista situacija kao kod izbora za predsednika FK Partizan. Šarlatani i lopovi i dalje kontrolišu sve izborne i novčane tokove u Srbiji, od politike i ekonomije do sporta i medija.

Srđan Đoković je Živojinovića optužio da na turnirima navija protiv Novaka i da celu njegovu porodicu ogovara, a predsedniku Skupštine TSS Đordju Antelju zamerio je što je Novaka Đokovića pre 10 godina ”izbacio na ulicu iz teniskog kluba Gemaks”.

Antelj je Đokoviću odgovorio rekavši da je to tačno, ali da je razlog tome što mu Srđan Đoković za dve godine koliko je njegov sin trenirao u Gemaksu nije uplatio ni dinar.

Dosadašnji predsednik Teniskog saveza Srbije (T S S) Slobodan Živojinović ponovo je večeras izabran na tu funkciju. Skupština je za dvojicu potpredsednika T S S izabrala Radmila Armenulića i Miodraga Tomića, dok će Upravni odbor predvoditi Toplica Spasojević.

Povezan post:

Novine

Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом

Боже, опрости им, не знају шта раде…

Partizani

 

 

 

Južni Словени

Jugoslavenski paradoks

Vuk Perišić

23.01.2011.

Treći oblik jugoslavenske ideje temelji se na kulturnoj i jezičnoj bliskosti i privrednoj i prometnoj komplementarnosti novonastalih država. Ta vrst jugoslavenstva nema državotvorne ambicije. Usmjerena je na nešto neusporedivo zahtjevnije, a to je demokratizacija svih država bivše Jugoslavije i njihovo pristupanje Evropskoj Uniji, što bi zajamčilo i novi kvalitet međusobne suradnje koji zadovoljava i nacionalističku potrebu za zasebnim državama i racionalnu potrebu za privrednom integracijom i kulturnom suradnjom.

Do takvog, doista jednostavnog, zaključka došli su južnoslavenski nacionalni pokreti već u devetnaestom stoljeću. Uostalom, južnoslavenske nacije nastale su u jednom te istom kulturnom i političkom procesu u kojem je nastajala i jugoslavenska ideja, tako da su od samih svojih početka slovenski, hrvatski i srpski nacionalizam bili u neodvojivoj interakciji s jugoslavenstvom i jedni druge su generirali u ozračju koje je katkad bilo polemično, ali nikad neprijateljsko. Sve do 1941. nijedan partikularni južnoslavenski nacionalizam nije sebe doživljavao kao politički faktor koji je suprotstavljen ovom ili onom obliku jugoslavenstva ili jugoslavenske suradnje, osim nekoliko marginalnih separatističkih i šovinističkih, zapravo fašističkih pokreta. Slabost svake zasebne jugoslavenske nacije u evropskom kontekstu, zajednički interes i uzajamna upućenost, bili su toliko očiti i samorazumljivi da su nacionalističke elite, u razdoblju od 1918. do 1941. držale da su ovaj ili onaj oblik, ovaj ili onaj stupanj jugoslavenskog integralizma u vitalnom nacionalnom interesu svake pojedine nacije. Od vremena Starčevića i Garašanina, Radića, Pašića i Korošca, Mačeka i Cvetkovića, Kavčiča, Tripala i Nikezića, pa do danas, nije se u tom smislu promijenilo ništa, jer su partikularni nacionalni ili državni subjekti ostali podjednako slabi, njihovi objektivni zajednički interesi još uvijek su praktično isti, a jezik kao osnovni komunikacijski alat nije postao međusobno nerazumljiv. Nije se promijenila ni narav kapitala, poduzetništva i takozvane visoke, ali i masovne kulture, kojima su čvrste nacionalne granice nepodnošljive jer im je imanentna tržišna i komunikacijska ekspanzija.

Nepostojanje jugoslavenske države pogoduje jugoslavenskoj ideji. Paradoks je prividan. Odsustvo institucionalizacije – i odsustvo namjere da se uspostavi bilo kakva institucionalizacija – oslobodit će jugoslavensku suradnju hipoteke nečijih stvarnih ili umišljenih hegemonističkih namjera, a što je još važnije, oslobodit će je – uvijek problematičnog – državnog upliva. Elementarni (i alarmantni) preduvjet političkog, ekonomskog i moralnog opstanka država na prostoru između Karavanki i Belasice jest da postanu građanska, demokratska i otvorena društva. Ako u tome uspiju, a moraju uspjeti, kulturna i privredna suradnja na jugoslavenskom prostoru zadobit će kvalitetu i intenzitet kakvi nikada prije nisu bili mogući.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6284/1368/

–

Jezik srpskohrvatski

Norbert Mappes-Niediek

19.01.2011.

Hrvatska lingvistica Snježana Kordić dokazuje bespoštedno i pedantno ono što su ustvari svi stalno znali: Hrvati, Srbi, Bosanci i Crnogorci govore isti jezik.

Može li se jezik naprosto raspasti kao što to mogu država i nacija? I ako da, što to znači? Da li odjednom svi govore raznim jezicima i ne razumiju se više kao ono kad je propala izgradnja Babilonske kule? Hrvatska lingvistica Snježana Kordić je sada u knjizi našla jednostavan odgovor: ne. Od tada je svađa u čitavoj državi.

U Hrvatskoj se govori hrvatski, u Srbiji srpski, to je bila formula nakon raspada Jugoslavije: sve lijepo separirano. Jezični puristi, koji dvadeset godina drže narodu lekcije iz hrvatskog novogovora, energično su reagirali: “smeće” je ta knjiga, zapovjedio je u najgledanijem terminu na televiziji romanopisac Hrvoje Hitrec, predsjednik konzervativnog Hrvatskog kulturnog vijeća. Najtiražnije dnevne novine Večernji list dale su dvije stranice Sandi Ham kao jezikoslovnom papi da polemizira protiv heretičarke. Hitrec je čak prijavio ministra kulture policiji jer je knjizi dodijelio financijsku potporu, kao uostalom i svim drugim znanstvenim djelima o hrvatskom jeziku.

Ali nacionalisti zapadaju sve više u defanzivu. Kordićkin hrabri izdavač Nenad Popović ne da se iritirati, kao ni autorica. Vodeći hrvatski intelektualci poput dramaturga Slobodana Šnajdera, romanopisca Miljenka Jergovića i satiričara Borisa Dežulovića, aplaudirali su kao oslobođeni od okova ovoj dosad manje poznatoj znanstvenici.

Frankfurter Rundschau, 17.01.2011.

H-alter, 19.01.2011.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6283/1084/

 

 

 

Mnogo uspešna služba

REAGOVANJE

Autor: Aleksandar N. Denda

Gotovo da nema medija koji se ne osvrne na besmislene izjave zvaničnika po kojima i dalje „svakoga dana u svakome pogledu, sve više jačamo“. Poslednji primer su izjave iz Nacionalne službe zapošljavanja: u 2011. sa 5,5 milijardi dinara (52,4 miliona realnih evra) zaposliće ni manje ni više nego 50.000 novih radnika.

Kada podelite izdvojene „milijarde“ sa velikim brojem budućih zaposlenih, dobijete oko 1050 „evra po radnom mestu“, e sada kada to podelite sa makar šest meseci dobijete „mesečno po glavi 175 evra“.

Mnoga su tu otvorena pitanja: koje su to grane delatnosti u kojima je moguće opremiti radno mesto sa 1050 evra, koje su to preduzetničke veličine (ej, 50.000 preduzetnika i to ne bilo kakvih), sposobne da sa samo 1050 evra startuju, razviju i valjda dalje uspešno vode svoj biznis??? Od kojih para će „dok ne stanu na noge“ da isplaćuju plate, poreze, doprinose za bandere, firmarine, repromateriijal, struju, vodu, grejanje, telefon, faks, fikus i sve ostalo što jednoj firmi treba? Znači li to da će Srbija imati 50.000 kandidata za Nobelovu nagradu u ekonomiji u kom slučaju bi vlada morala da demantuje ministra spoljnjeg dela, da nagrada nema značaja, jer bi sa nešto više od milion evra moglo da se otvori još 1000 novih radnih mesta, a šta je jedan ministar naspram tako grandioznog rezultata. Tvorci i prenosioci ovakvih izjava u najmanju ruku mogu da se svrstaju u „epski NOB ciklus“ po onoj čuvenoj „o zar se i to može 10 na jednoga“. Može se i te kako, forme agitpropa su ostale iste, samo se izvođači radova menjaju. Pre samo nekoliko godina, ista služba je uradila analizu efekata troškova sprovođenja „aktivnih mera zapošljavanja“ (šta god to realno značilo) i tom prilikom je jedan od autora (dr Arandarenko) konstatovao da su efekti tih mera gotovo zanemarljivi, ali koga briga, služba je služba i sve dok se ne ukine sprovodiće „aktivno“ besmislene mere dok i poslednji kvalifikovani nezaposleni ne napusti zemlju, a efekti, kao i prethodnih godina – mi i dalje jašemo, regionalno i liderski, na (za)čelu kolone!

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/mnogo_uspesna_sluzba.46.html?news_id=208242

O gluposti

 

 

Dietrich Bonhoeffer

 

Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego zlo. Protiv zla možemo protestirati, možemo ga raskrinkati, možemo ga, ako ustreba, silom spriječiti. Zlo nosi vazda u sebi klicu samoraspadanja, budući da ostavlja u čovjeku barem nelagodu. Protiv gluposti smo bespomoćni. Ni prosvjedima ni silom tu se ništa ne da učiniti; razlozi tu ne pomažu; činjenicama koje proturječe vlastitoj predrasudi jednostavno ne treba vjerovati – u takvim slučajevima i glupan postaje kritičar – pa iako su činjenice neizbježne, mogu se jednostavno zaobići kao beznačajni pojedinačni slučajevi. Pri tome je glupak za razliku od zlog čovjeka sobom do kraja zadovoljan; da, on postaje dapače opasan, budući da se lako razdraži i prelazi u napad. Zbog toga je potrebno više opreznosti pred glupakom nego pred zlim čovjekom. Nikad više nećemo pokušavati razlozima uvjeriti glupaka; to je besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako s glupošću izaći na kraj, moramo nastojati shvatiti njenu suštinu. Jedno je sigurno, ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Postoje ljudi izvanredno živahnog intelekta koji su glupi i ljudi veoma tromog intelekta koji su sve drugo prije nego glupi. To sa preneraženošću otkrivamo u nekim situacijama. Pri tome se manje dobija utisak da bi glupost bila neki prirođeni defekt, nego, naprotiv, da u određenim prilikama ljudi postanu glupi, odnosno da se daju učiniti glupima. Opažamo, nadalje, da ljudi koji žive odvojeno i samotno rjeđe pokazuju taj defekt nego ljudi i grupe ljudi koji su skloni i osuđeni da žive u društvu. Tako se čini da je glupost možda manje psihološki, a više sociološki problem. Ona je posebna forma djelovanja povijesnih situacija na čovjeka, psihološka nuspojava određenih spoljašnjih prilika. Kad bolje promatramo stvar, opažamo da svaki jači razvoj spoljašnje moći, bilo političke bilo religijske prirode, udara glupošću veliki broj ljudi. Čini se dapače da je to sociološko-psihološki zakon. Moć jednih ima potrebu za glupošću drugih. Pri tome se ne radi o tome da bi neke određene – dakle možda intelektualne – moći iznenada zakržljale i nestale, nego da pod prejakim utiskom razvoja moći čovjek gubi svoju unutrašnju samostalnost te se – više ili manje nesvjesno – odriče vlastitog odnosa prema određenim životnim situacijama. To što je glupak često puta tvrdoglav, ne smije nas zavesti na pomisao da je on samostalan. Upravo u razgovoru osjećamo da uopće nemamo posla s njim samim, njim lično, nego s krilaticama i s parolama koje su njime ovladale. On je u nekom izgnanstvu, on je zaslijepljen, zlostavljen u svom vlastitom biću. Postavši tako bezvoljnim instrumentom, glupak će biti sposoban za zlo i u isto vrijeme nesposoban da prepozna zlo. Tu leži opasnost đavolske zloupotrebe. Tako će ljudi zauvijek moći biti osuđivani na propast.

Zato je sasma jasno da se glupost ne može prevladati poučavanjem, nego jedino oslobađanjem. Pri tome se moramo pomiriti s time da je pravo unutrašnje oslobođenje u najvećem broju slučajeva moguće tek onda kad se dogodi spoljašnje oslobođenje; sve dotada morat ćemo odustati od svih pokušaja da uvjerimo glupaka. Zato se u takvim prilikama uzalud mučimo kako bismo saznali što zapravo ”narod” misli, stoga je to pitanje tako suvišno za one koji odgovorno misle i rade. No, dakako, samo u datim okolnostima. Biblija kaže da je strah Božji početak mudrosti (Ps 111, 10), a to znači da je unutrašnje oslobođenje čovjeka za odgovoran život pred Bogom jedino zbiljsko prevladavanje gluposti.

Uostalom, ove misli o gluposti ipak su donekle i utješne. One nam ne dopuštaju da većinu ljudi držimo u svim okolnostima glupima. Zaista će sve zavisiti od toga da li vlastodršci više uspjeha vide za sebe od gluposti ili od unutrašnje samostalnosti i razboritosti ljudi.

S njemačkog preveo Mario Kopić

Dietrich Bonhoeffer: Von der Dummheit. In: Nach zehn Jahren, Rechenschaft an der Wende zum Jahr 1943. In: Widerstand und Ergebung. Briefe und Aufzeichnungen aus der Haft, Christian-Kaiser-Verlag, achte Auflage, München 1958.

Peščanik.net, 17.01.2011.

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

 

Južni tok

ponedeljak, 17 januar 2011

Danijele SKALEJA

Italijanska diplomatska praksa uvek se temeljila na suptilnoj igri i veštom laviranju između saveznika i prijatelja. To je i razumljivo jer je Italija poslednja ušla u klub velikih država i tek je od 1943. godine postala država prosečne snage. Rim je uvek težio da sklopi mir sa jakim saveznikom i da pod njegovim pokroviteljstvom sprovodi sopstveni kurs. Istovremeno je princip italijanske spoljne politike bio da se ne uzda previše u starijeg partnera, već da pokuša pronaći drugi oslonac – ne saveznik, već prijatelj, potkrepljujući takvom kombinacijom autonomni kurs međunarodnog ponašanja.

Nakon 1871. godine, padom Druge Imperije i Treće Republike u Francuskoj, Rim je prinudno odustao od saveza sa Parizom i nakon izvesnog kolebanja okrenuo se licem prema Nemačkoj. Taj period je karakterističan po dinamičnim a katkada i teško kompatibilnim inicijativama, kada je Italija delila savoju pažnju između austro-nemačkih saveznika i franko-britanskih „prijatelja”. Upravo u to vreme je Italija po prvi put zaključila sporazum sa Rusijom.

U jeku bosanske krize 1908. godine italijanski ministar inostranih poslova Titoni pokušao je da napravi politički austro-italijansko-ruski sporazum o Balkanskom regionu, ali nije uspeo. Naredne godine Rusija je sama preuzela inicijativu u svoje ruke, pa se 24. oktobra 1909. godine Nikolaj Drugi sastao sa kraljem Italije u Rakonigi. Na kraju dogovora u Rakonigi Rusija i Italija su zadržli svoj status quo na Balkanu i založili se da ovde podrže nove nacionalne države u cilju uspostevljanja protivteže imparijskoj ekspanziji vanregionalnih snaga, tojest Austro-Ugarske. Sporazum nije bio ograničen saradnjom na Balkanu. Rim je podržao Moskvu takođe i po pitanju Crnomorskih zaliva Bosfor i Dardaneli u zamenu za dozvolu Italiji da okupira Kirenaiki i Tripolitaniju u cilju da se smanji anglo-francuski uticaj u Sredozemnom moru. Tako je Rusija po pvi put postala deo sistema „kontrole i protivteže” italijanske diplomatije.

BALKANSKA POLITIKA

Sa početkom Prvog svetskog rata 1914. godine Rim je bio dužan da se opredeli za jednu od strana dve koalicije i on je izabrao onu stranu odakle mu je mogla pretiti najveća opasnost. Italija se našla u sprezi sa tri jaka saveznika – Francuskom, Engeskom i SAD i jednim „prijeteljem” koji je bio u stanju da joj pomogne. Francuzi i Englezi su, čak i uz nepostojanje neposrednih opasnosti, bili škrti na dobre odnose sa Italijom. Oni su pokazivali da nisu zainteresovani da joj pruže ruku na Balkanu, u Sredozemlju i u Africi. Što se SAD tiče, Vudro Vilson je osećao velike antipatije prema italijanskoj diplomatiji. Na kraju se Italija našla stisnuta između jakih partnera. Možda to i objašnjava zvanično priznanje Sovjetskog Saveza od strane Italije, prvo priznanje među evropskim državama. Musolini je izjavio da priznaje SSSR 7. februara 1924. godine. I neko vreme Sovjetski Savez je za Italiju postao prijatelj, koji je mogao odigrati ulogu protivteže njenim saveznicima. Uostalom, to nije dugo trajalo – veoma brzo Nemačka je zauzela najznačajnije mesto u spoljnoj politici Italije.

Za vreme Drugog svetskog rata Musolini je i po treći put - posle Napoleona i Kavura – uputio italijanske vojnike da se bore protiv Rusije. Kao i prethodna dva puta, Italijani nisu bili vođeni geopoliičkim interesima, već su ustupili snage savezniku, koji je odlučio da započne rat. Zasigurno je poznato da se Hitler nije čak ni konsultovao sa Musolinijem pre početka operacija „Barbarosa”, pa je sam Duče, saznavši o upadu 22. juna iz jutarnjih novina, ljutito uzviknuo: „…Gotovo je, to je kraj, rat je izgubljen!” Te su se reči na kraju i pokazale kao proročanske.

Problem se sastojao u tome što Moskva do trenutka okončanja Drugog svetskog rata još nije smatrala Italiju suštinskim geopolitičkim elementom svog delovanja na međunardnoj sceni. Izostanak te ocene trajao je nekoliko decenija. Krajem 1946. godine u svojstvu italijanskog ambasadora u Moskvu je stigo Manlio Brozio, čovek liberalnih političkih pogleda. On je pokušao da osigura da Italija vodi neutralni kurs između anglo-američkog Zapada i SSSR, ali su u Moskvi do tada već zaključili da Italija spada u sferu američkog uticaja. I u razultatu je Manlio Brozio prestao da promoviše svoj projekat, i 1964. godine on je postao generalni sekretar NATO i ostao na toj funkcji do 1971. godine.

Ideja o uspostavljanju prijateljskoh osnosa sa Rusijom/SSSR kao protivteži nasrtljivom i moćnom severnoameričkom savezniku Italije, a samim tim da Rim stekne veću spoljnopolitičku samostalnost (naročito u Sredozemlju), uvek je bila čvrsto ukorenjena u delu italijanske vladajuće klase. Ta je struja dobila naziv „novoatlantska” za razliku od „otodoksno atlantskog” krila. Početkom 1956. godine predsednik Italijanske republike Đovani Gronki je stupio u dijalog sa sovjetskim ambasadorom Bogomolovom o šansama da se pronađe mirno rešenje za nemačko pitanje, predlažući konfederativni savez dve Nemačke. Moskva je izrazila zainteresovanost za tu ideju, ali su projekat blokirali ortodoksni atlantisti. Plan Đovanija Gronke nije bio naročito po volji ni Vašingtona, i u rezultatu su 1954. godine SAD uspele da Zapadnu Nemačku uključe u NATO. Tako je počela trka u naoružavanju, uperena protiv SSSR.

U februaru 1960. godine Gronki je otišao u posetu Moskvi u nadi da će obnoviti diskusiju o nemačkom pitanju i složnim odnosima između dva bloka, ali za vreme prijema u italijanskoj ambasadi javno ga j ignorisao Nikita Hruščov. Premijer Amintore Fanfani imao je više uspeha kada je u avgutu 1961. godine doputovao u posetu Moskvi, ali je predlog Italije da postane posrednik između SAD i SSSR Hruščov svejedno odbio. Nemačko pitanje rešeno je izgradnjom Berinskog zida. Okončanje bipolarne konfrontacije dovelo je do krize u spoljnoj politici Italije: bez neprijatelja u Evropi SAD više nisu imale potrebu da povećavaju ulaganja u Severnoatlantsku alijansu. Jedino rešenje za Italiju u tim uslovima bilo je da se vrati na model iz prošlosti – ravnoteži u spoljnoj politici u odnosima sa moćnim saveznikom i jakim “prijateljem”.

Jačanje međunarodnih pozicija Ruske Federacije posle 2000. godine ukazalo je put italijanskoj diplomatiji i pomoglo da bolje shvati geopolitičku ulogu Italije. Dobri odnosi aktuelne italijanske vlade sa Moskvom ulivaju nadu u uzajmnost.

RUSIJA I ENERGIJA

Moramo naglasiti da je najuspešija poseta nekog krupnog italijanskog političara sovjetskoj Rusiji, osim posete Đovanija Gronke i Amintore Fanfanija, bila poseta Enrika Mateija. U novembru 1957. godine izvršni direktor kompanije ENI potpisao je prve sporazume sa Moskvom o izvozu u Italiju sovjetske nafte u zamenu za opremu za vađenje i transport nafte i gasa.

U 70-im godinama odluka OPEK dovela je do drastičnog povećanja cena nafte. Italijanska vlada pokušala je da na saopstveni rizik sprovede plan povećanja korišćenja prirodnog gasa u nacionalnoj energopotrošnji zemlje. Italija ima veliku energopotrošnju – 186,1 milion tona naftnog ekvivalenta, i u tom pogledu ispred nje su u Evropskoj uniji samo Nemačka (349), Francuska (2.731) i Velika Britanija (2.295). Po uvozu energoresursa (164,6 miliona tona nftnog ekvivalenta) Italija pretiče dve poslednje zemlje i približava se Nemačkoj (215,5 miliona tona naftnog ekvivalenta). Rejting energetsake zavisnosti ili odnos uvoza i bruto potrošnje Italije iznosi – 86,8%. Po tom pokazatelju ona pretiče sve druge velike evropske zemlje, poput Španije (81,4%), Nemačke (61,3%), Francuske (51,4%) i Velike Britanije (21,3%). Više su od Italije energozavisni u Evropi jedino Kipar, Malta, Luksembureg (100%) i Irska (90,9%. Veličina te zavisnosti se povećava: 2004. godine ona je iznosila 84,5%. Italija je petnaesti potrošač energije u svetu i deveti energetski uvoznik.

Rusija kao isporučilac energoresursa postaje glavna figura u italijanskoj geopolitici. Rimu su neophodni tesni, prijateljski trgovinsko-ekonomski odnosi sa Moskvom, koji obezbeđuju neprekidne isporuke ruskog goriva Italiji. Nesumnjivo da će Rusija igrati ulogu jednog od stubova italijanske spoljne politike 21. veka.

Danijele SKALEJA je urednik geopolitičkog časopisa „Evroazija”, autor knjige „La sfida totale. Equilibri e strategie nel grande gioco delle potenze mondiali” (Fuoco, Roma 2010)

FSK

Novi standard

Istina o smrti Dragoljuba Draže Mihailovića mogla bi da promeni gledanje na istoriju Drugog svetskog rata

 

Istina o smrti Dragoljuba Draže Mihailovića mogla bi da promeni gledanje na istoriju Drugog svetskog rata i da pokaže da su Tito i njegovi komunisti u vreme oslobođenja imali daleko manju podršku u srpskom narodu od Dražinih četnika. Kako kaže za Press direktor Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu Miladin Gavrilović, Tito je verno kopirao staljinističke metode zastrašivanja i simboličkog ugušivanja bilo kakve mogućnosti za otpor.

- To nije bilo streljanje, to je bilo svirepo ubistvo Mihailovića, bez ikakvog poštovanja pravne procedure. Upada u oči da su svi koji su bili uključeni u njegovo hapšenje, suđenje i ubistvo bili isključivo Srbi. Tito je želeo da Draža padne od srpske ruke, a grob nije smeo da mu se zna, jer bi to postalo „sveto mesto”. Komunistička istorija nas uči da su partizani imali podršku u narodu, ali to nije tačno. Zato je Tito želeo da uguši svako sećanje na Dražu – kaže Gavrilović.

Suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću trebalo je da traje mesec i po dana, ali je skraćen postupak kako bi se izvršenje smrtne kazne izvelo baš na dan 17. jula, jer je to dan kada su komunisti u Rusiji ubili carsku porodicu Romanov.

Pero Simić, istraživač i autor knjige „Tito – tajna veka”, kaže da je Broz i posle rata imao slabu podršku u Srbiji, da se stalno plašio reakcije građanskih snaga u Srbiji, što se vidi iz dokumenata koji su čuvani u Titovim arhivama. Simić kaže da je Tito u oslobođeni Beograd stigao tek pet dana posle sovjetskih baćuški, a njegovom slabom rejtingu doprinelo je i takozvano partizansko junačenje na Sremskom frontu, gde je izginulo na desetine hiljada golobradih mladića iz Srbije.

Simić kaže da je Crvena armija 1944. došla da oslobodi Beograd upravo na poziv Tita kako bi se ustoličila komunistička vlast, jer Tito u Srbiji nije imao dovoljnu podršku.

- U jednom poverljivom izveštaju OZNA stoji da je „Treća armija tražila da se obustavi slanje na front neprijateljskih elemenata, jer intelektualci koriste političke časove da agituju za kralja i Dražu”. Tito ne bi mogao mirno da vlada da nije potpuno uništio svako sećanje na Dražu – kaže Simić.

Milosav Samardžić, glavni urednik kragujevačkih „Pogleda”, kaže da Srbijom i danas vladaju oni koji misle da ne treba da živi sećanje na Mihailovića.

- Sve se radi ne bi li se odužio proces rehabilitacije. Stalno se traže izgovori. Imali smo slučaj u Boljevcu kada nije izdata građevinska dozvola za iskopavanje grobnice. Ljudi se javljaju i prijavljuju mesta masovnih grobnica, a stalno se nalaze neke birokratske prepreke da se otkrije istina – zaključuje Samardžić.

(V. M.)

Ceo članak:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/147633/Re%C5%A1ena+najve%C4%87a+srpska+tajna%3A+Dra%C5%BEin+grob+vi%C5%A1e+ne+postoji%21.html

 

Ивица и Марица

 

Из некога разлога на интернет страници листа Данас није стављена колумна Светислава Басаре којом се показује да су напокон, ваљда, сви паметни људи схватили колико вреди председник СПСа и колико су његове способности заиста потребне овој држави:

 

 

http://www.ortegaygasset.edu/contenidos.asp?id_s=2

http://en.wikipedia.org/wiki/Jos%C3%A9_Ortega_y_Gasset

SRBIJOM VLADAJU PRODAVCI MAGLE, BLEFERI I NABEĐENI STRUČNJACI ZA MARKETING

 

RATKO DMITROVIĆ

 

Trebalo je da prođe deset godina pa da veći deo građana Srbije koji su 2000. godine glasali za “nove, demokratske, snage”, shvati kako je sve to bila jedna kolosalna prevara i sjajno blefiranje. Demokratska opozicija Srbije (DOS) uspela je tada marketinški sebe da predstavi kao pokret sazdan od vrhunskih stručnjaka, eksperata, koji će Srbiju za najviše pet godina izvući iz svakojake krize.

Čovek je, Srbin posebno, sklon da više veruje strancu, nepoznatim ljudima, naročito ako su u stanju da se dobro “prodaju”.

A ovaj ešalon “demokratskih snaga” zaista je umeo da se dobro proda; obrijani, podšišani, lepo obučeni, naparfemisani, doterane linije, sa laptopovima u rukama i lakovanim cipelama na nogama.

Da se ne lažemo, i ja sam u prvi mah poverovao da oni imaju nešto u glavi, neke dugoročne planove, da znaju kako Srbiju zaokrenuti u dobrom pravcu, ekonomski je oporaviti, uključiti u tokove međunarodne zajednice.

Tešim se što me je takvo ubeđenje držalo svega nekoliko meseci, do jednog razgovora sa pokojnim Zoranom Đinđićem.

Bilo je to nekoliko dana pre formiranja Vlade Srbije a kada je već objavljeno da će mandatar biti Zoran Đinđić. Sedeli smo u njegovoj stranačkoj kancelariji u Krunskoj ulici i u jednom trenutku Zoran reče kako ne zna šta da radi sa velikim državnim preduzećima, svestan da na talasu predizbornih obećanja mora da posmenjuje sve dotadašnje “komunističke” direktore.

- Znači li to da nemaš dovoljno kavlitetnih kadrova?- upitah ga.

- Ma ja nemam nikoga – rekao je sa čudnim prizvukom u glasu čovek koga će tri godine kasnije ubiti ispred zgrade Vlade Srbije. Između ostalog i zbog toga što zaista nikoga sposobnog u svom okruženju nije imao, čak ni za poslove ličnog obezbeđenja. Sve su to bili prodavci magle, bleferi, nabeđeni stručnjaci za marketing i ništa više od toga.
Tako je bilo onda, tako je i danas. Ništa se promenilo nije, osim što je u međuvremenu “demokratska elita” rasprodala sve što je nasledila iz “crnog Miloševićevog vremena” i što je inostrani dug Srbije sa četiri milijarde uvećala na trideset milijardi evra.

Ova 2011. godina počela je u Srbiji talasom poskupljenja; od benzina preko komunalija do hrane. Novi je to sunovrat standarda ionako osiromašenih Srba od kojih bolje žive svi na prostoru bivše Jugoslavije. Sa Albanijom pride.

Ko vodi Srbiju najbolje ilustruje onaj vic koji sam citirao i na ovom mestu ali toliko je ilustrativan da ne smeta još jedared. Dakle: sedne “stručnjak” Vlade Srbije, tzv. ekspert, u crnu limuzinu i krene da obilazi Srbiju. Ugleda pored puta seljaka sa stadom od stotinak ovaca i kaže vozaču da zaustavi kola.

Izađe napolje, pozdravi se sa seljakom, pohvali i njega i ovce, napomene kako se on odlično razume u stočarstvo, obeća da će Vlada Srbije uskoro pomoći stočare a da bi dokazao koliko je dobronameran predloži seljaku da od njega kupi jednu ovcu. Izaberite sami, kaže ovaj. Ekspert Vlade Srbije uzme jednu iz stada stavi je u gepek i pre nego što će da krene seljak-čobanin reče: Da ti slučajno nisi onaj ekspert?

Jesam, kako ste to zaključili, uzvraća sav ozaren naš junak iz Beograda. Po tome što si mi uzeo psa šarplaninca umesto ovce.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/109798/Eksperti-za-ovce-i-ostalo

Politika Политике

ponedeljak, 10 januar 2011

Balkanmagazin

Prikaz knjige „Politika genocida”, objavljen u izdanju lista „Politika” za ponedeljak, izbačen je tokom noći – i sa naslovne strane štampanog izdanja i sa Internet izdanja ovog dnevnika. Priliku da vide taj prikaz imali su samo čitaoci prvog izdanja „Politike”, koje se distribuira u unutrašnjosti Srbije i oni koji su preko Interneta pronašli tekst na nekim sajtovima koji su ga preneli. Donosimo prikaz u celini prenet sa

http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=54092

Da li je sadašnja upotreba reči genocid „uvreda sećanja na žrtve nacista”?

(Između navodnika ispisana je neupitna misao nobelovca Noama Čomskog iz predgovora zadivljujuće knjige „Politika genocida”, Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona, objavljene poslednjih dana 2010. u izdanju „Vesna info” iz Beograda.)

Edvard Herman je počasni (emeritus) profesor finansija na Univerzitetu Pensilvanija, a Dejvid Piterson nezavisni novinar. Pomalo neobičan spisateljski dvojac, pomislićete iz prve, iako se on – prelistate li pažljivo iscrpno nabrajanje izvornika – još najmanje dva puta ogledao u udruženom pisanju, i oba puta povodom raspada bivše Jugoslavije. A drugopotpisani desetak i više puta sam i s drugima.

Okončanje Hladnog rata je, prema mišljenju Noama Čomskog „otvorilo vrata eri poricanja Holokausta”, u kojem tzv. humanitarno bombardovanje Jugoslavije (čitaj: Srbije) nije poslednji kamičak u zloćudnoj slagalici.

http://standard.rs/vesti/36-politika/6331-prikaz-knjige-o-politici-sad-koji-je-uplaio-glodura-politikeq.html

Отворено писмо Двери директору РТС-а

 

 

Одмах по изласку интервјуа који је 31. децембра за дневни лист ПРЕС дао Александар Тијанић, директор РТС-а, Српски сабор Двери упутио је писмо у коме г. Тијанића позива да оствари на делу речи које је изрекао о ЕУ-скептицизму у поменутом интервју или те речи неће значити ништа. Одговора из Таковске 10 још нема, а писмо стављамо на увид јавности.

Поштовани г. Тијанићу,

Обраћамо Вам се у вези са Вашим јавним позивом изнетим у новокалендарском новогодишњем интервју за дневни лист „Прес” да Вам се доставе имена људи који су у нашој јавности познати по томе што су увидели потребу за развојем покрета ЕУскептицизма у Србији, и који су својим промишљањима и активном деловању дали јасан социјални призвук помоћи свакој угроженој фамилији, истовремено разбијајући савез елита које су изневериле свој задатак у нашем друштву.

С тим у вези, Српски сабор Двери Вам се обраћа са предлогом да се овој теми коју сте и Ви уочили, а која је годинама уназад владајући тренд у Европској Унији који само још у Србији није констатован, посвети један посебан циклус емисији на јавном сервису. Ми смо спремни да Вас упутимо на читав низ имена која су узела учешћа у првој јавном расправи о уласку Србије у Европску Унију, коју је Српски сабор Двери покренуо још крајем 2007. и почетком 2008. године, када смо, између осталог, штампали посебан број часописа ДВЕРИ СРПСКЕ на тему ЕВРОПСКА УНИЈА – МИТ И СТВАРНОСТ, и када је у преко 40 градова спроведена кампања под називом ЕУТАНАЗИЈА.

У овој непрекинутој али прећутаној кампањи својим ауторским текстовима или учешћем у јавним расправама дали су допринос следећи аутори које Вам препоручујемо за нову полемичку емисију на јавном сервису сада, надамо се, и ЕУскептичне Србије. То су представници аутентичне српске елите који нису издали свој народ: проф. др Мило Ломпар, проф. др Коста Чавошки, проф. др Зоран Аврамовић, др Гордана Живковић, др Миша Ђурковић, др Слободан Антонић, мр Дејан Мировић, Душан Пророковић, Милош Кнежевић, Предраг Драгић Кијук, Александар Павић, Игор Ивановић, Бранко Радун, Маринко Вучинић, Светлана Васовић Мекина, Владимир Димитријевић, Драгомир Анђелковић, Мирослав Јовановић, Миломир Степић, Слободан Ерић, више аутора из редакције нашег часописа, као и десетине других српских интелектуалаца који не могу да се виде или чују на националним фреквенцијама. Дакле, Србија већ годинама уназад има развијен покрет ЕУскептицизма сродан многим актуелним кретањима у Европској Унији, а такође има и развијен фронт социјалног патриотизма и покрет породичних људи који инсистира на враћању породичним вредностима и социјалној солидарности према друштвено најугроженијим категоријама становништва.

Надајући се да ћете Ваш јавни позив претворити и у конкретну полемичку емисију и омогућити да се вишегодишње идеје домаћег ЕУскептицизма могу чути и на јавном сервису, очекујемо Ваш одговор спремни да помогнемо у реализацији поменуте емисије.

У Београду, 3. јануара 2011.

У име редакције часописа ДВЕРИ СРПСКЕ,

Бранимир Нешић,

главни и одговорни уредник

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875878

Повезани постови:

PRESSovanje…

Желите да постанете милијардер?

 

Podele

 

Svetislav Basara

Kad god je neki belaj na sceni ili na vidiku, podgreva se ona bajata priča o srpskoj podeljenosti. Tako je bilo i ovoga puta. Krivica za rastući pesimizam prebačena je na kletu srpsku podeljenost. Ta “podeljenost” je samo jedan od izanđalih stereotipa o nacijama, poput onih o lenjim Crnogorcima ili škrtim Škotima. Čovek bi rekao da je ta podeljenost srpski ekskluzivitet. Ima podosta delija koji se time pomalo i ponose. Kao bajagi, mi smo individualci, sjajni smo kao pojedinci, ali nam timski rad nešto ne ide od ruke.

Rekao bi onaj moj novinar s Marsa da ostali narodi ovoga sveta žive u blaženoj slozi i svetom jednoumlju. Što naravno nije slučaj. Sve podele koje postoje među Srbima, postoje i kod drugih naroda. Eto, jadamo se da je rascep na četnike i partizane naša zla kob. Ali ne treba ići daleko, ne dalje od Soluna, pa videti da i naša pravoslavna braća, Jelini, imaju isti problem. I u Heladi je, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, besneo građanski rat između komunista i monarhista. Nije se taj rat vodio u rukavicama. Daleko od toga. Žestoko je i krvavo bilo. A opet, Helada se posle građanskog rata nekako dozvala pameti.

Onda su na vlast došli zloglasni pukovnici. Taj režim je po mnogo čemu bio neuporedivo gori od, recimo, Miloševićevog (masovne likvidacije stvarnih i fiktivnih političkih protivnika); samo su Grci imali nesreću, a pukovnici sreću da im diktatura zapadne u vreme kada se drugačije gledalo na ljudska prava i kada se niko nije mešao u unutrašnje stvari država. Pod uslovom da ne prave probleme van svojih granica.

Kako su došli, pukovnici su tako i otišli, a Grčka se ponovo konsolidovala i postala članica EU. Evo, sada joj ta mrska Evropa vadi fianansijsko kestenje iz vatre. Suvišno je i govoriti da i u Grčkoj postoji i levica i desnica, da se i tamo glože evroskeptici i evroentuzijasti, da i tamo ima konzervativaca i liberala. Ali Grčkoj, i tako srpski podeljenoj, iz nekog razloga ipak mnogo bolje ide nego nama. Uzeo sam primer Grčke iz prostog razloga što je tamošnji nivo političke stabilnosti, ekonomskog prosperiteta i pravne efikasnosti najviše čemu se možemo nadati u nekoj neodređenoj budućnosti. Ne treba previše od nas očekivati. Švedski standardi i slična bulažnjenja najobičnija su propagandna patka.

Pa dobro, zbog čega je naša podeljenost kobnija od grčke ili bilo koje druge? Zbog zadrtosti, gospodo. I u većini ostalih zemalja, partikularni interesi nastoje da zagospodare javnim poslovima. Ali mi idemo korak dalje. Svaki od srpskih partikularnih interesa zdušno radi na tome da eliminiše svaki drugi pogled na svet, svako drugo mišljenje i da se apsolutizuje kao božanski poredak. Samo što se to ne zove “podeljenost” nego totalitarizam.

DANAS, 11.01.2011.

Nije slučajno prvi pandur Srbije, uvek se bira najgluplji…

 

Potpredsednik vlade i lider Socijalističke partije Srbije (SPS) večeras je izjavio da su negativne posledice svetske ekonomske krize manje u Srbiji nego u drugim zemljama i da je, u poređenju sa njima, Srbija u prednosti, jer je decenijama u krizi.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/dacicsrbija_u_prednosti_jer_je_decenijama_u_krizi.83.html?news_id=29237

Pa da, pesimizam je kriv!

 

Vesna Pešić

Ali, kad se u Blicu pojavila Sonja Liht, stvar je postala ozbiljna. Uključio se i nevladin sektor u horsko optuživanje narodnog pesimizma: “Povodom nekih negativnih reakcija na novogodišnje poruke predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića I Mirka Cvetkovića, da se građani ne smeju prepustiti apatiji i da moraju verovati u mogućnost da država prevaziđe krizu, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht izjavila je da bez vere u bolju budućnost ne može ni biti napretka.” Konačno shvatam da je optimizam naređenje sa najvišeg mesta. Sa ispruženim kažiprstom učiteljice, ona podučava da moramo da ”razvijamo potrebu da ovo društvo izvučemo iz krize, da moramo da učinimo sve da nam bude bolje”. I sama u neverici, Sonja se pita da li je moguće da smo do te mere izgubili nadu. Ako je tako, onda to znači da nam spasa nema. Ja u to apsolutno ne verujem, zaključuje ona.

Apsolutno ni ja u to ne verujem. Apsolutno nije tačno da građani nemaju potrebu da izvuku društvo iz krize, niti da su izgubili nadu da će im biti bolje. Oni samo apsolutno ne veruju u glupe i naručene kampanje koje smišlja neka predsednikova budala, a onda ih propagandno ponavljaju premijer Cvetković, ministri i Sonja Liht. Zar predsednik i njegova svita nemaju ništa realno i optimistično da poruče građanima o njihovoj sutrašnjici, nego naredbom traže da građani ne budu pesimisti nego optimisti? Zar su sve ispucali, pa se pogled baca još samo prema nebu? Da građani slepo poveruju da su sami krivi što ne veruju u vlast? I da ih pesimizam sprečava da veruju u Trivanku, Dulića, Dragina, Malovićku, Homena?

Marketinška ekipa našeg predsednika je baš odlepila. A i sam predsednik, kad naređuje nadu u bolje sutra, a da sam ne čini ama baš ništa što se tiče one ekipe koja gazduje Srbijom. Da li je Boris Tadić svestan da je kampanja optimizma užasno pesimistična? Takva kampanja je samo jedan korak do blaženog mira. Ja sam Bog otac: sa pet vekni hleba i dve ribe nahraniću pet hiljada gladnih usta. Amen.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6220/97/

Hoćemo li da govorimo o siromaštvu?

.

Imanuel Volerstin

.

Rodni Ramceren je »stariji ekonomista« u afričkom odeljenju MMF. On nam govori o novoj liniji MMF – da »ekonomska politika koja se prosto fokusira na prosečne stope rasta može biti opasno naivna«. Na globalom jugu velika nejednakost može »da ograniči rast – precenjivanje fizičkih i humanih kapitalnih investicija i rasta ima za posledicu možda nedovoljnu redistribuciju«. Ali, čak i gore, visoka nejednakost »daje bogatima relativno veći glas od manje homogenizovane većine«. A ovo, sa svoje strane, »može dalje da ugrozi distribuciju prihoda, da okošta politički sistem i da odvede čak u opasnije političke i ekonomske posledice na dugi rok«.
Izgleda da je MMF konačno čuo Kisindžera. Dospeli su do toga da se brinu i o musavim i neukim masama, posebno u zemljama velike nejednakosti, i o njihovim elitama, koje takođe odlažu »progres« jer žele da održe svoju moć nad nekvalifikovanim radom.
Da li je MMF iznenada postao glas svetske levice? Ne budite šašavi. Ono što MMF želi, kao što to žele svetski prefinjeniji kapitalisti, jeste stabilniji sistem u kojem vladaju njihovi tržišni interesi. Ovo zahteva zavrtanje ruke elitama na globalnom jugu (i čak na globalnom severu) kako bi dale malo svojih nepošteno stečenih zarada »sirotinjskim« programima koji će umiriti sve veći broj siromaha da ne misle na pobunu.
Možda je suviše kasno za ovu novu strategiju u radu. Haotična kolebanja su toliko velika. A »neodrživa nejednakost« svakog dana je sve veća. MMF, međutim, i oni čije interese predstavlja, neće prestati da pokušavaju.

Komentar br. 294, 1. decembar 2010.
Prevela Borka Đurić

CEO TEKST:

http://www.republika.co.rs/492-493/02.html

Nada i korupcija

.

INTERVJU: DRAGAN VELIKIĆ

.

Problem našeg društva je odsustvo nade, a korupcija je ključni problem. U Srbiji se više i ne krije da je prvom čoveku svakog javnog preduzeća u opisu posla da krade za stranku koja ga je na to mesto postavila, kaže Dragan Velikić, pisac i naš bivši ambasador u Beču.

Da se razumemo, po prirodi nisam gavran, da samo crno vidim, radije pijem iz polupunih, nego iz polupraznih čaša, međutim, problem našeg društva je odsustvo nade. Mnogo godina će proći pre nego što se opet stvori energija koja bi inicirala veliku šetnju kao iz zime 96/97. Danas na političkoj sceni Srbije nema snage oko koje bi se okupili oni koji su izvan tromilionske populacije fanova i simpatizera „Farme”, oni kojima nije san džip zatamnjenih stakala, već čist i uredan gradski prevoz, oni koji se ne ugrađuju procentima, oni koji se ne hvataju na licemerne priče o nekakvoj posebnoj energiji ovog prostora, koji ne mogu biti ponosni što Beograd postaje egzotična destinacija gde se jevtino pije, jede i jebe.

Šta biste definisali kao ključni problem (ili ključne probleme) srpskog društva? Tajkunizaciju, tranziciju, „Farmu”, nedostatak smisla i vrednosti…

- Korupciju. Ona je zajednički imenitelj svega pobrojanog u vašem pitanju. To je neizlečiva bolest našeg društva. Nedopustivo je da podatak koji je izneo Vensan Dežer, šef misije EU u Srbiji – a po kojem se milijarda evra izgubi u procesu javnih nabavki – bude vest za jedan dan. I nikom ništa. Dakle, političke stranke godišnje ukradu od građana milijardu evra. Imate li predstavu koja je to cifra, i šta se sve može uraditi sa tolikim novcem? A to je vest od jednog dana koja ima istu težinu kao i podatak gde i s kime je Severina otputovala posle novogodišnje noći. Ma čak ima mnogo manju medijsku težinu. Šta to govori? To govori da naš građanin nema svoj život. On živi novinske naslove, političke skandale, zavere, rijaliti emisije. Hrani se banalnostima. Samo da ne progleda, da ne daj bože postavi kakvo suštinsko pitanje. Za početak, samome sebi.

Korumpirani mediji prave vest od svake budalaštine, proizvode probleme od navodno velike društvene važnosti, koji su u suštini minorni. Znate, to je kao kada jedan od razloga za nehapšenje Mladića, i onda kada je bio lociran, beše strah od moguće reakcije naroda. Orkestrirano ponavljajući ono što želite da proizvedete, to na kraju i postižete. Dakle, više se i ne krije da je prvom čoveku svakog javnog preduzeća u opisu posla da krade za stranku koja ga je na to mesto postavila.

Postoji teza da s jedne strane imamo savez elita (politička, gde sarađuju i međusobno suprotstavljene stranke, finansijska, medijska) a sa druge građane. Kojoj strani pripadaju intelektualci? Da li i za njih važi ono što je rečeno za političare, da im se veruje manje nego „Farmi”? Gde vidite sebe?

- Intelektualce imate na obe strane. Zamor materijala pokazuje kakav je materijal. Nije to neko relativno, subjektivno određenje, gde ja sebe vidim. Ja sam tamo gde jesam. Izvan stranaka i centara moći. To je pitanje slobodnog izbora.

Pre pet godina pisali ste da postoji Evropa i Evropa „B”, u kojoj se nalaze sve one zemlje na koje se nikad ne pomisli kada se kaže Evropa, kao što su Bosna, Srbija, Moldavija. Šta se za tih pet godina promenilo? Verujete li da Evropa „B” ikada može biti Evropa u pravom smislu te reči?

- Kada premeravamo vreme u relacijama relevantnim za budućih nekoliko generacija, naravno da će recidivi Evrope „B” ostati da važe i dalje. Nedavno mi je jedna mlada Nemica rekla da se i u njenoj generaciji dvadesetogodišnjaka prilikom upoznavanja sa sunarodnicima često u svesti javi pitanje da li je ta osoba iz bivšeg DDR ili iz bivše Zapadne Nemačke. Neverovatno kako se neke stvari sporo menjaju. Ipak, mešanje Evrope i Evrope „B” dobro je za buduću Evropu koja neće biti ni „A”, ni „B”, već nešto sasvim treće.

Kako tumačite snažan evroskepticizam u Srbiji? Kako biste definisali svoj odnos prema Evropi i Srbiji u EU?

- Običan svet jedva da je omirisao Evropu. Šta vredi prosečnom građaninu Srbije što mu više nisu potrebne vize kada on nema para da ode ni do Segedina. Po pravilu većina svoj bes i nezadovoljstvo usmerava ne na one koji su ga ekonomski upropastili i ponizili, već na one koji pokušavaju da mu otvore oči. A otvoriti oči znači gledati, a gledati znači nešto i shvatiti, a to je sve tako naporno. Mnogo je lakše biti petarda. Decenijama nam mediji ispiraju uši raznim stereotipima. Čuvaju interes tajkuna, pravih vlasnika Srbije, a taj interes jeste da što duže budemo izvan EU. Svaki dan izvan EU njima donosi profit o kakvom ne bi mogli ni da sanjaju na evropskom tržištu, a ne na ovom našem, što bi rekli Hrvati, hinjenom tržištu.

Dokle god u Srbiji prag izdržljivosti bude toliko visok, građani Srbije će živeti tako nisko. I zato ne bi trebalo da čudi zašto mladi i obrazovani čim upišu studije, hvataju niski start za odlazak iz zemlje. Nije na tom Zapadu med i mleko, a zašto bi i bilo, međutim, postoji prvo lice jednine. Postoje neke regule koje se poštuju, o čemu ne odlučuju ni Vlada, ni političke stranke. Jer, to su pravila na kojima počivaju uređene zemlje.

 

Austrijanci su vrlo štedljiv i strpljiv narod. Misle na daleke staze. Pa, sigurno imaju dobre razloge zbog čega im je budžet za kulturu isti, ili čak za nijansu veći od vojnog budžeta. Nama u stvari kultura nije ni potrebna. Zaista to mislim. Takav koncept života imamo da je i ovo što od kulture imamo sasvim dovoljno. Čak i previše. Imamo ono što politički možemo kontrolisati. Autentična umetnost je u prvom licu jednine. I kao što su svi Oni iz Miloševićevog vremena postali Mi, tako i Ja mora da se uklopi u Mi. Prvo lice jednine koje nije u funkciji prvog lica množine jeste jedno suvišno lice, jedno sumnjivo lice.

I dalje mislim da je, kako kod nas na Balkanu tako i na Zapadu, zabava zauzela mesto kulture. Jedan film je odmah medijski favorizovan ukoliko je ne znam koliko miliona u njega uloženo. To postaje vest. Razni interesi postignu konsenzus i proizvodi se ne samo značaj određenog glumca i reditelja, već i darovitost. Naravno da se dar ne može dekretom proglasiti, međutim, mogu se omogućiti optimalni uslovi da odabranik maksimalno razvije svoju prosečnost. To je tako. Druga je stvar što opšta klima u kulturi, i tamo i ovde, pogoduje jevtinim proizvodima od jedne sezone.

CEO INTERVJU:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/146821/Dragan+Veliki%C4%87%2C+knji%C5%BEevnik%3A+Tajkuni+su+pravi+vlasnici+dr%C5%BEave.html

 

Strah od slobode

Autor: Božidar Mandić

 

Ma koliko delovalo paradoksalno, tamo gde nema zabrana i sloboda je sumnjiva. Naime represije ukazuju na dejstvo slobode koje ih je izazvalo. I to je ta pozitivnost cenzure jer ona podstiče vitalnost slobode da opstane u ilegali i sopstvenom uverenju.

 

Sličan strah izazivaju i mafija i službe državnih bezbednosti. U svakom dobu isključivo vlada nesloboda, samo su znaci i oblici sprovođenja sve perfidniji i sofisticiraniji. Intelektualci prvo treba da viknu – Nesloboda je, a tek zatim da je i razotkriju. Društvo, država i ekonomija, pre svega, nameću platformu oduzimanja slobodnog mišljenja i delovanja. Za svaku vlast najvažnije je da masa bude vođena i da ne može ništa da učini. Sloboda, kao fenomen, gotovo da i ne postoji jer nema svedočenja o njoj. Nikad istorija nije bila naklonjena slobodama, pa je tako i u ovom dobu.

Jedino što su manipulacije toliko narasle da sloboda više ne nosi uzbuđenje i izazov. Intelektualcima je važnije koliko njihov intelekt vredi para, nego da se upuste u lavirinte koji razotkrivaju stvarnost. Bodrijar veli da je izvršen savršen zločin. Ubijena je stvarnost, a niko ne zna ko je ubica. Dominira virtuelni svet, a mi propadamo.

Naravno da je meni najvažnije pitanje lične slobode. Ona je ograničena, ali tu, ipak, postoje mogućnosti. Mene zanima mogu li ostvariti dostupnost sa samim sobom. Mogu li se osloboditi karmičkih naslaga, genetskih trauma, religijskih pretpostavki, lažnog morala i na kraju fascinacije potrošačkog mentaliteta. Pitam se samo, hoće li slobodno tržište umeti da peva, ko što su bogati pevali o njemu. Sloboda – vraćam se ponovo sebi – je razgovor sa metafizikom. Delanje kroz delanje. Jedna vrsta ropstva koji sami sebi nametnemo. U poklapanju vizija i realnosti vidim slobodu koja ne može biti ponižena.

U ovom trenutku, kupoprodajni model orobio je celo čovečanstvo. Pronađeno je ubojito sredstvo kako da se pokrene čovekova žeđ za bogatstvom i moćima. Naravno da posledice već stižu u vidu strahova i besmisla koji nas okružuju i ispunjavaju unutrašnjost. Sloboda nam se daje, ali mi ništa ne možemo da odlučujemo. Zavijena u ponude zarobljene kupovine, ona nas ubeđuje da treba da smo što manje živi i manje radosni. To je prosjačka sloboda.

Sloboda se pokvarila. Vek postaje bolestan. I pored tolikog napretka farmacije, zdravlja je sve manje. Psihičkog posebno! Ulazimo u supermarkete kao u estetizovane logore. Kupujemo više nego što drugi imaju, kako bismo mogli slobodno sebe da opteretimo frustracijama, neurotikom, trementumom od viška i trementumom da ćemo višak izgubiti… Herta Miler je složena kad kaže: „Ne mogu da budem slobodna, zato jer primoravam logor da mu pripadam“.

Mi sad meditiramo da nas ropstvo ne napusti. Lepo nam je i prijatno u njemu kao u vekovnoj zaostavštini. Udomljeni u ne-naporu, mi ostvarujemo snove naših predaka: Galija i veslo!

Tamo gde je slobode premnogo, ona se pretvara u toksin. Strah od slobode nije isto što i beg od slobode. Tamo gde se beži od slobode, znak je da ona, ipak, postoji; tamo gde se od nje stvara strah, znak je da autoritarnost još traje.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/strah_od_slobode.26.html?news_id=207180

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NOVA KULTURA SEĆANJA

 

sreda, 05 januar 2011

Boris je Nemcima obećao Telekom kao deo svoje političke evropske priče, ostalo je još da se malo koriguje cena, a onda su se pojavili Rusi sa čak tri kompanije (neki kažu i četiri), što ih čini više nego ozbiljnim takmacima na licitaciji. … Slaba nada glasi da će brljivost Borisovih ljudi između dve vatre poništiti tender, tako da bi kompanija mogla da ostane Srbima još neko vreme, a neko vreme je lakše pretvoriti u dugo vreme nego nikakvo vreme.

… Zove se Srbija: neki misle da je inertna, ja mislim da je depresivna; neki kažu da je glupava, ja mislim da je samo ćutljiva, neki misle da je gladna hleba, ja se slažem, ali mislim da je gladnija pravde, i da onaj ko joj obeća pravdu može da računa s tim da će ona trpeljivo ćutati i jesti sopstvene opanke bar još godinu dana samo ako se za to vreme pravda bude provodila… A onaj ko ubedi Srbiju da će pravdu i provoditi taj će znati da mu to znači i osvajanje i opstanak na vlasti; taj zna da ga pravda vodi prema promenama sistema hteo on to ili ne, umeo ili ne; taj zna da bez pravde nema nikakvu šansu, a da s njom mora da napravi diskontiuitet sa prethodnicma; taj će znati i da se njegove najsebičnije ideje (vlast) podudaraju sa najvećom idejom koju Srbija danas nosi u svojoj svesti, i da se ona ne zove ni radna mesta, ni hleb, ni boljitak, već samo i samo – pravda.
… Zato verujem da je danas veoma važno razvijati jednu vrstu kulture sećanja kod Srba, koja će podsticati to spasonosno osećanje i koja će ga držati izvan mogućeg haosa, koji priželjkuju najgori među nama.

… Ta pitanja – kap u moru – jesu danas suštinski važan deo kulture sećanja ovog naroda, ta pitanja u narodnoj memoriji jesu hrana njegovog osećanja za pravdu; to osećanje za pravdu jeste srce njegove vitalnosti, koje će mu omogućiti da opstane; ta vitalnost, na kraju, jeste deo njegove snage, koja će naterati onaj deo elite koji danas nije uključen u izdaju i prevaru da jednom vlada po narodnoj volji i potrebi, a ne po svojim ljudskim slabostima, makar sve ostalo otišlo dođavola.

CEO TEKST:

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/6302-eljko-cvijanovi-nova-kultura-seanja-ili-borisov-plan-za-2011-sa-samo-jednom-grekom-.html

Empowering the Body Snatchers: Washington’s Appalling Kosovo Policy

 

Ted Galen Carpenter

 

The revelations just keep coming, and the evidence mounts that Washington’s policy since the mid-1990s regarding Kosovo has been stubbornly obtuse. The latest blot on America’s diplomacy is an investigative report for the Council of Europe released just before Christmas confirming long-standing rumors that the Kosovo Liberation Army (KLA) was involved in the trafficking of human organs, including killing Serbian prisoners to harvest their kidneys and other organs. Two aspects of the report were especially damning. First, the author and lead investigator was Swiss Senator Dick Marty, a highly respected champion of human rights. Second, the report specifically named Kosovo Prime Minister Hashim Thaci as an accomplice in those atrocities—as well as being involved in other criminal activities, including drug trafficking and politically motivated murders. Thaci, of course, has vehemently disputed the Marty report, but people who have followed his career since his guerrilla days, when he was known as “The Snake,” find the allegations all too credible.

This thoroughly distasteful situation might be a parochial issue if it were not for the high-profile role that the United States and its leading NATO allies played in the two-stage process of securing Kosovo’s independence from Serbia. During the first stage in the mid and late 1990s, Clinton administration officials and their cheerleaders in Congress, the think tank community, and the news media portrayed the KLA’s secessionist war as a stark melodrama featuring noble Albanian Kosovars and their evil Serb oppressors.The most notorious expression of that view was Senator Joseph Lieberman’s assertion that the United States and the terrorist KLA shared the same goals and values.

That grotesque oversimplification of a bitter ethnic struggle eventually led to a NATO air war against Serbia in 1999, which killed well over 1,000 Serbian civilians, and a subsequent NATO-led military occupation of Kosovo under the nominal auspices of the United Nations. Stage two of the amputation of the province from a now fully democratic Serbia was the decision by the United States and the leading European Union powers to recognize Kosovo’s unilateral declaration of independence in early 2008. That action was taken despite vehement criticism from Russia and China about ignoring the UN Security Council, which was officially responsible for policy regarding Kosovo.

As I’ve written elsewhere, the West’s arrogant bypassing of the Security Council (and, thereby, a certain Russian veto) set a bad precedent on several levels. At the time, the Russian foreign minister warned that the logic the NATO powers used regarding Kosovo could be applied to numerous situations around the world, including Georgia’s secessionist provinces of Abkhazia and South Ossetia. Moscow made good on that implied threat later in the year during its war with Georgia.

The Obama administration should use the Marty report as an opportunity for a comprehensive reassessment of U.S. policy regarding the Kosovo issue. From the beginning, Washington has been the principal advocate of Kosovo’s independence, and has worked closely with Thaci and other KLA leaders. The outcome has been unsatisfactory at best and shameful at worst. One of the first actions of the victorious KLA following NATO’s intervention in 1999 was to drive more than 200,000 non-Albanians—not just Serbs, but other ethnic minorities as well—out of the province. Such ethnic cleansing took place on NATO’s watch, yet Alliance (including U.S.) forces did nothing at the time or in the years since to reverse it.

U.S. and other Western policy makers persist in portraying the Kosovo intervention as a great success. But Kosovo is an economically dysfunctional international ward with an unemployment rate exceeding 45 percent. Indeed, the legal economy—absent the extensive financial inputs from foreign would-be nation builders—is scarcely relevant at all. Instead, political corruption is rampant, and the country is now a haven for various mafia criminal enterprises. The Marty report merely lifts the lid on one aspect of an odious situation that has gone on for more than a decade.

Governments are notoriously reluctant to acknowledge being responsible for a major policy blunder. But the United States and its principal NATO partners need to make such an admission regarding Kosovo. Pretending that the policy has been justified, much less that it has been successful, will not make the unpleasant reality go away.

http://nationalinterest.org/blog/the-skeptics/empowering-the-body-snatchers-washington’s-appalling-kosovo-4650

Аристократија и демократија

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

”ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ”, Николај Берђајев

-

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се oнтолошка и сазнајнa реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.

“Декартова метафизика тела“, Јасна Шакота Мимица

-

У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више.”

“Европска идеологија“ Драгош Калајић

Пропаст 2010 и Нада 2011

Аутор: БОШКО ОБРАДОВИЋ

Објављено: 01. 01. 2011.

Уобичајене анкете које прате дочек административне Нове године поменуће све теме изузев оне најважније: да су грађани Србије изгубили поверење у актуелну политичку елиту и да народ више не може да се ослони на то да га представљају постојеће политичке странке. Ако у нешто треба уложити наду у 2011, а то је она врста наде која за српски народ значи бити или не бити, јесте очекивање да ће се управо на том плану нешто променити и да ће се на медијској и политичкој сцени указати прилика да неко коначно проговори У ИМЕ НАРОДА.

Две најпоразније слике пропасти из 2010.

Слика 1: Нема на политичкој сцени Србије личности, идеје и политичке странке која није већ виђена и у власти и у опозицији и на одређени начин потрошена. Тешко је, притом, видети неку политичку наду у рециклажи већ виђеног и подоста истрошеног. Тако да ову административну 2010. годину испраћамо са тешким грчем у стомаку да више на актуелној медијској и политичког сцени немамо свог представника, тј. онога ко би проговорио у наше име и заступао наше интересе као тихе већине грађана Србије.

Слика 2: У последњих годину дана на делу је тотална распродаја преосталих тачака националног суверенитета од стране актуелне власти: почевши од одрицања од Косова и Метохије, примене новог сепаратистичког статута Војводине и регионализације као вида даље дезинтеграције Србије, преко режимске резолуције о Сребреници до државне промоције идеологије хомосексуализма и продаје Телекома, која представља неку врсту нашег привредног Косова. У свим овим темама и катастрофалним потезима актуелног режима по националне и државне интересе није било консултовања воље народа и прекршено је демократско мишљење апсолутне већине грађана Србије. Јер, решавање ових питања на овај начин како то ради актуелна власт није било тема ниједног предизборног програма и зато сада не може бити предмет политичких активности, већ све ове идеје актуелни режим мора прво да кандидује на следећим изборима. Међутим, на делу је очито спровођење нечијих потпуно другачијих интереса од интереса грађана Србије.

Чему се онда уопште надати у 2011?

Пошто наша нада, по Његошевим речима, нема права ни у кога до у Бога и у наше руке, онда нам само остаје да се самоорганизујемо мимо актуелне дневно-политичке сцене и понудимо комплетну алтернативу постојећој пропасти. Преко нам је потребно освежење наше медијске, интелектуалне, политичке и комплетне друштвене сцене, како би се могао јасније чути глас народа. А тај глас каже да у 2011. имамо само један политички задатак: да одбранимо домаћинску економију од распродаје преосталих природних и привредних ресурса. А ако нешто треба пожелети у Новој години онда је то свакако више социјалне солидарности и упућености једних на друге у свим нашим заједницама: од породице, преко Цркве, до нације и државе. У том смислу, имамо само једну реалну политику: да направимо Србију по вољи и мери породице. Ако у следећој години не формирамо социјални покрет породичних људи, тешко ће остати било која тема око које можемо да интегришемо српску нацију изнова и припремимо оствариву политичку платформу за друштвене промене.

Бошко Обрадовић

http://www.dverisrpske.com/tekst/1875754