Klovn je uvek u nekoj vezi sa prorokom. Ali, samo ponekad ta veza postane deo njegove svesti: samo kada ima snage da sebe osmotri u komičnom pokretu klovna, čovek pokazuje da u njemu postoji ono proročko, premda se baš tada ono i ne vidi. Samo osvešćeni klovn može prepoznati i nazreti proroka u sebi. Tako Niče – u pismu od 25. novembra 1888. godine -zahteva od Petera Gasta da ga u opereti koju komponuje nikako ne predstavi kao tragičnu figuru. Niče kaže kako pravi toliko šala sa sobom i kako stvara tolike privatne klovnovske predstave da bi mogao stajati i po pola sata na ulici sa nasmejanom maskom na glavi. Ali, baš tu gde prepoznaje sebe kao klovna, Niče dodaje da veruje u to da, kada jedan čovek stigne u takvo stanje, on je spreman za „spasioca sveta”.
Tu je preokret: tek svest o klovnu omogućava proročku svest, tek zagledanost u strmoglavljivanje - klovn uvek predstavlja pad duha - obezbeđuje misao o uzletu: prorok je uvek uspon duha. Zašto obrnut proces nije moguć? Zašto prorok – samozvani ili autentični – nema snage za obrat u kojem bi sebe sagledao kao klovna? Zbog turobne ozbiljnosti ili zbog pomanjkanja mašte? O tome da li ćemo u proroku videti svetli odsjaj istine ili zapenušanog klovna odlučuju konteksti: politički, istorijski, kulturni, simbolički. Jedna njegova osobina kao da pretrajava u svakom od njih. To je oholost. Izvestan nadmoćan odnos prema okolini, iskazan u preziru ljudskih strahova i slutnji, predstavlja konstantu svih proroka: od herojskih do modernih vremena.
Kada je - između dva svetska rata, u godini 1926 - Tomas Man boravio u Parizu, održavši predavanje na poziv Karnegijeve zadužbine, predavanje koje se - u skladu sa ugledom domaćina i ugledom gosta, društvenim raspoloženjima i nastojanjima, brojem i vrstom zvanica – pretvorilo u društveni događaj i snobovski spektakl, Krleži se učinilo da je tu nagomilano dovoljno naznaka koje mu omogućavaju da oholo iskaže svoj prezir: nad Manom, nad građanskim licemerjem, nad neutemeljenošću političkih sporazuma. Bilo je, naravno, dovoljno važnih razloga koji su opravdavali taj prezir. Jer nije ga ugrožavalo ni odviše lično neraspoloženje prema Manu ni neukroćena zavist ili čak otvorena mržnja prema jednom svetu u kojem je moguć takav društveni događaj. Zašto? Zato što su afektivni akcenat i intenzitet proistekli iz ličnosti koja ih jamči: samim svojim postojanjem.
Zato što kod Krleže ima još takvih nanosa: kada on naglasi kako „Thomas Mann, ‘Evropljanin i republikanac’, piše suhoparno i dosadno kao Galsworthy”[1] ili kada nas nehotično razveseli svojom arogancijom u rečenici o tome kako se „autor poznatih i filmovanih ‘Budenbrokova’, ‘Fiorence’, i ‘Začaranog brijega’, a iznad svega dobre ‘Smrti u Veneciji’, razvio… marljivim radom od tri decenije do izvjesne neposrednosti u izrazu”.[2] Ovo pokazivanje prezira uvek bi se moglo shvatiti kao jedna zavist usled težnje za srodnošću, jedna željena Schadenfreude, budući da su i Man i Golsvordi pripovedali o usponu i dekadenciji građanskih porodica, o čemu je – sa velikim ambicijama – pisao i Krleža: Gospoda Glembajevi. Ali lično nezadovoljstvo nije dovoljan razlog za Krležu, ono ga otkriva u velikoj, odviše velikoj meri, pa on nastoji da mu pronađe objektivni korelat i čini mu se da ga pronalazi u građanskom licemerju, površnosti i afektaciji: sve je to dočarano nabrajanjem ručkova, večera, govora, titula, zvanja, funkcija i opisivanjem frakova, maramica, cilindara, automobila i šampanjaca koji su pratili Manov boravak u Parizu 1926. godine.
I sav taj opširni opis dnevnih obaveza Tomasa Mana, opis u kojem se može naslutiti kako cepti jedno perverzno sladostrašće, doveden je u negativni kontrast sa dramatičnom evropskom stvarnošću. Jer sve što je sadržano u tom opisu, ma koliko izgledalo veličanstveno i snažno, iznutra podrhtava – u Krležinoj omiljenoj slici – od potmulih udara te stvarnosti koja je „savršeno odvojena od estetskih kompleksa što se rješavaju citatima iz Nietzschea ili Descartesa”.[3] I u tom času – pošto je osenčio ličnu nedostojnost Tomasa Mana pred takvom stvarnošću, licemerno zaboravljanje njenog zastrašujućeg lika – Krleža poseže za prorokovanjem, za predviđanjem u kojem treba da se sublimira sve njegovo nezadovoljstvo, sva njegova zavist i sav njegov resantiman, u kojem treba da iščeznu motivi a da se sačuva žaoka: „A kada se ta Istina bude opet jednoga dana pojavila negdje na Rajni, u centralnoj Njemačkoj, na litavsko-poljsko-njemačkoj granici, kada opet budu bubnjali bubnjevi i topovi i zapalili se flamenverferi, što će onda učiniti gospodin Thomas Mann sa svojim ‘Ja’, što je ‘božanskog podrijetla’?” Čudno je da ni sva sugestivnost ovog retorskog pitanja ni sav negativni naboj odgovora koji ono u sebi nosi nisu bili dovoljan okvir za nabujali resantiman, već je Krleža pohitao da dometne svoje proročanstvo. Šta će, dakle, u tom času učiniti Tomas Man? „On će se povući u staklene konstrukcije svoga sedam stotina stranica debeloga ‘Čarobnoga brijega’ i tamo unutar granica svoga subjektivizma kvazineutralan ostati do svoje slijedeće pariske turneje.“[4] Tako lična nedostojnost Tomasa Mana postaje znak jednog dubokosežnog poremećaja, koji je osvetljen proročanstvom pristiglim sa objektivnih i angažovanih istočnika.
Sudbina ovog proroka, kao ono što će on tek činiti i ono na šta će i sam ličiti u budućnosti, koju je tako samosvesno pripremio za sebe, zavisi – više od sudbine njegovog proročanstva – od njegove lične ekvivalentnosti u odnosu na ovako proklamovanu objektivnost i angažman. Šta su nam pokazale nadolazeće godine?
Ne samo da se Tomas Man nije - u času kada su ratni bubnjevi oglasili početak Drugog svetskog rata – sklonio u staklene konstrukcije bilo kakvog čarobnog brega nego je on emigrirao iz nacističke Nemačke mnogo pre toga, još 1934. godine: na samo navešćenje onoga što je tek imalo da se dogodi, na prvi znak da se to-čudovišno iz daleka neumitno primiče, u potpunoj – dakle – saglasnosti sa budućim ritmovima vremena, u potpunoj harmoniji sa objektivnim značenjima stvari. Dok je trajao rat, pak, Tomas Man nije bio ni neutralan ni kvazineutralan nego direktno angažovan, budući da je neprestano besedio na radiju protiv nacističkog režima. Posle rata je objavio „Doktora Faustusa” kao vrhunsko umetničko delo u čijoj podlozi pronalazimo autentični ethos oblikovan u suočenju sa svetskoistorijskim sukobom. On je sve to činio – tokom dugih petnaest godina – kao neko ko je bio građansko-konzervativnog, a ne levičarskog političkog opredeljenja, kao nekadašnji velikonemački nacionalista, a ne komunista. Premnogo je autentičnih svedočanstava – prispelih iz ruku časnih ljudi i pouzdanih svedoka, čak nekih koji mu nisu bili lično skloni, poput Bertolda Brehta - da je to bio Manov duboko lični angažman, a ne njegovo prilagođavanje dnevnoj konjukturi.
Tek kada osmotrimo fotografije sa jednog zajedničkog putovanja - o kojem smo obavešteni da je započelo 4. veljače 1962. godine, u času kada je u Aleksandrijsku luku uplovio brod Galeb - fotografije na kojima vremešni Krleža veselo maše šeširom, u pravcu nekoga ko za njega nije tek neki parvenu, neki razrasli skorojević, jer pisac „Gospode Glembajevih” maše i pozdravlja svog generalnog sekretara kao da pozdravlja samu istoriju, njenu zemaljsku i nebesku inkarnaciju, kao da maše ka budućnosti, ne osećajući nikakvo podrhtavanje jugoslovenskog tla, nikakve naprsline koje se pretvaraju u pukotine i prete da se pretvore u provalije, nikakve protivrečnosti i potencijalne eksplozije među narodima, kada osmotrimo te fotografije na kojima je očigledno kako on ne čuje iz daljine dopiruću buku bubnjeva i topova niti opaža prigušeni sjaj flamenverfera, jer ne oseća ništa osim želje da bude viđen, da izmami osmeh, ili je možda dodatno usrećen saznanjem da je – od vladajućeg egipatskog socijalističkog faraona – dobio svoj poklon, svoj orijentalni persijski tepih, čiju svetlo smeđu podlogu ukrašavaju cvetni motivi, možda razmišlja o tome kako će taj tepih biti prenet iz egipatskog peščanog ambijenta u agramersku spavaću sobu kuće na Gvozdu, premda nam se odnekud čini da ne razmišlja kako ponavlja gest barunice Kasteli, one negativne junakinje Gospode Glembajevih koja je – proverivši kvalitet persijskog tepiha – naložila da se prenese Kirman-perzer iz salona njene mrtve suparnice u njen salon u vili pod Lipom, sigurno o tome ne razmišlja, suviše je uslužne vedrine u njegovom osmehu da bi o tome razmišljao, da bi mu palo na pamet kako je sav afekat protiv glembajevštine bio plod toga što ih je posmatrao kroz ključaonicu, dok sada, kada je on – sa svojima, sa čitavom tevabijom revolucionara koji podsećaju na jaru gospodu – u salonu predsedničkog broda, kada ga ljuljuškaju talasi, kada pesniku salutiraju i daju poklone, nema više nikakvog afekta, već postoji samo blaženstvo jednog zamišljanja, pa on sigurno zamišlja kako će ovaj orijentalni persijski tepih izgledati na podu spavaće sobe, na onom mestu gde se taj tepih nalazi i danas, danas kada više ničeg nema od sveg tog nekadašnjeg sjaja i pompe, kada je nestalo te ideologije i te države, kada svud po njenom tlu leže ubijeni, od noža, metka, granate, bombe (kasetne ili ukrašene osiromašenim uranijumom), ali je ostao taj persijski tepih, kao ukras, kao muzejski eksponat, kao znak jednog ukusa, možda građanskog možda pesničkog, kao ono što udovoljava znatiželji turista, ali i kao večiti spomen na jedno putovanje, davno, o kojem svedoče fotografije, pa tek kada – dakle – osmotrimo fotografije na kojima Krleža pozdravlja svog vrhovnog komandanta, koji stoji negde iznad njega, visoko, ne čak ni poput faraona nego poput nekog prethrišćanskog boga, kao da je u oblacima a ne na jednoj terasi, dok se sve to odigrava u blizini piramida, pa obojica nose bela odela i šešire, imaju bele sjajne cipele i tanke, svilene čarape, čija belina tona mora da je istovetna sa cipelama, jer protokol o tome brine, ništa ne izmiče revolucionarnim dvorjanima protokola i normalno je da im se jedan pesnik revolucije prilagodi, tek kada osmotrimo taj pokret, tu dignutu ruku, i šešir u njoj, tu zadivljenu i vedru zagledanost u eshaton, lišenu svake sumnje, taj usrdni, odviše usrdni osmeh velikog negatora, možemo shvatiti iz koje dubine do nas dopiru reči iz eseja o Manu: one obeležavaju dubokosežnu putanju na kojoj se samozvani prorok pretvorio u klovna.
_____________________
[1] Miroslav Krleža, Eseji, I, Sabrana djela, sv. 18, Zora, Zagreb, 1961.
[2] Miroslav Krleža, Eseji, I, 213.
[3] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.
[4] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.
[5] Stanislav Vinaver, „Beograd i g. Krleža”, Zli volšebnici (polemike i pamfleti u srpskoj književnosti), priredio Gojko Tešić, knjiga 1 (1917-1929), Slovo ljubve – Beogradska knjiga, Beograd, 1983, 391.
[6] Miloš Crnjanski, Eseji i članci, II, Dela, tom XI, knjige 22 i 23, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1999, 403.
[...] KRLEŽA I TOMAS MAN [...]
[...] KRLEŽA I TOMAS MAN [...]
[...] KRLEŽA I TOMAS MAN [...]