SAD i Rusija

 

Narodna vladavina, iz 1% naroda, za 1% naroda

Džozef Stiglic   Vanity Fair

Bilo bi besmisleno da se pretvaramo da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca sada svake godine zarađuje skoro četvrtinu nacionalnog dohotka. Ako umesto dohotka posmatramo bogatstvo, jedan odsto najbogatijih kontroliše 40 odsto ukupnog bogatstva. Njihov se položaj značajno popravio. Pre dvadeset pet godina, 12 odsto najbogatijih ljudi je kontrolisalo 33 odsto ukupnog bogatstva. Mogli bismo da im čestitamo na genijalnosti i energičnosti i da zaključimo da velika plima podiže svaki brod. Ali takav zaključak bio bi pogrešan. Dok je najbogatijem postotku Amerikanaca u proteklih deset godina prihod skočio za 18 posto, onima u sredini primanja su smanjena. Za muškarce sa srednjom stručnom spremom, ovo opadanje bilo je vrlo oštro – 12 odsto za samo 25 godina. Sav rast poslednjih decenija – i duže – išao je onima na vrhu. Što se tiče jednakosti distribucije dohotka, Amerika zaostaje za svim državama stare, okoštale Evrope koju je predsednik Džordž W. Buš ismevao. Najbliže zemlje su nam Rusija, sa svojim oligarsima, i Iran. I dok se mnoge tradicionalno nejednake države u Latinskoj Americi, poput Brazila, poslednjih godina bore, i to uspešno, da poprave položaj siromašnih i smanje razliku u dohocima, Amerika je dopustila da se nejednakost poveća. Ekonomisti nemaju potpuno objašnjenje za rastuću nejednakost u Americi. Uobičajena dinamika ponude i potražnje svakako je odigrala ulogu: tehnologije smanjenja rada umanjile su potražnju za „dobrim“ poslovima koje obavljaju radnici iz srednje klase. Globalizacija je stvorila svetsku tržnicu, i dovela do situacije gde skupi nekvalifikovani američki radnici moraju da se takmiče sa jeftinim nekvalifikovanim radnicima iz inostranstva. I društvene promene su odigrale određenu ulogu – na primer, propast sindikata, koji su nekad predstavljali trećinu američkih radnika, a sada zastupaju svega 12 odsto ljudi.Ali jedan od najvažnijih razloga za toliku nejednakost jeste to što najbogatiji ljudi to žele. Najočigledniji primer je poreska politika. Smanjenje poreza na kapitalnu dobit, a tako bogati dobijaju veliki deo svog prihoda, obezbedilo je najbogatijim Amerikancima lagodan život. Monopolski ili skoro monopolski položaj uvek je bio veliki izvor ekonomske moći – od Džona Rokefelera početkom prošlog veka do Bila Gejtsa krajem prošlog veka. Labava primena antimonopolskih zakona, posebno pod republikancima, bila je kao dar s neba najbogatijem procentu ljudi. Veliki deo današnje nejednakosti rezultat je manipulisanja finansijskim sistemom, što su omogućile promene pravila koje je kupila i platila sama finansijska industrija – i to joj je bila jedna od najboljih investicija. Država je pozajmljivala novac finansijskim institucijama skoro bez kamate, a kad je sve drugo propalo, velikodušno ih je spasavala. Regulatorne institucije žmurile su na nedovoljnu transparentnost i sukobe interesa. Praktično svaki američki senator, i većina poslanika u Predstavničkom domu, pripadaju najbogatijem procentu, novac od najbogatijeg procenta omogućava im da ostanu na položaju, i oni znaju da će ih, budu li mu dobro služili, najbogatiji procenat nagraditi kada napuste položaj. Najveći broj tvoraca trgovinske i ekonomske politike takođe dolazi iz ovog kruga. Ne treba da nas iznenađuje kada farmaceutske kompanije dobiju na poklon trilion dolara – iako zakonodavstvo zabranjuje državi, najvećem kupcu lekova, da pregovara oko cene. Ne treba da zevamo u čudu ako poreski zakon ne može da izađe iz Kongresa ukoliko u njemu nema ogromnih poreskih olakšica za bogate. Ako imamo u vidu moć najbogatijeg procenta, za očekivati je da sistem ovako funkcioniše. Nejednakost u Americi deformiše naše društvo na svaki mogući način. Nejednakost u dobroj meri deformiše i našu spoljnu politiku. Deca najbogatijeg procenta retko odlaze u vojsku – činjenica je da se „dobrovoljna“ vojska ne plaća dovoljno da privuče njihove sinove i kćeri. Najbogatija klasa ne trpi zbog većih poreza kada zemlja krene u rat: sve će se to platiti pozajmljenim novcem. Spoljna politika je, po definiciji, politika balansiranja nacionalnih interesa i nacionalnih resursa. Kada najbogatiji procenat vodi glavnu reč, a ne plaća cenu, ideje o ravnoteži i uzdržavanju guraju se u stranu. Našim avanturama nema kraja, korporacije i preduzimači mogu samo da dobiju. Pravila globalizacije takođe su skrojena da idu na ruku bogatima: ona podstiču države na konkurenciju u preduzetništvu, što spušta poreze za korporacije, oslabljuje zaštitu zdravlja i životne sredine, i podriva ono što smo nekad smatrali „osnovnim“ pravima radnika, među kojima je i pravo na kolektivni ugovor. Amerika se dugo dičila svojim „fer“ društvom, gde svako ima mogućnost da napreduje, ali statistika nam govori nešto drugo: šanse za siromašnog građanina, ili čak pripadnika srednje klase, da napreduje do vrha, manje su nego u mnogim evropskim zemljama. Sve je protiv njega. Upravo je ovo osećanje, da je sistem nepravedan, dovelo do nemira na Bliskom istoku: poskupljenje hrane i hronična nezaposlenost mladih samo su potpalile vatru. Pošto je u Americi stopa nezaposlenosti mladih sada oko 20 posto (a u nekim mestima, i nekim sociodemografskim grupama, dvostruko toliko); pošto svaki šesti Amerikanac koji hoće redovan posao ne može da ga dobije; pošto svaki sedmi Amerikanac koristi markice za hranu (a otprilike isto toliko smatra da je „hrana neizvesna“) – imajući sve to u vidu, jasno je da neko sprečava „kapanje“ od jednog procenta na sve ostale. Sve ovo stvara predvidljivi efekat otuđenja – odziv najmlađih birača, onih od dvadeset do trideset godina, na prošlim izborima bio je 21 posto, otprilike kao i stopa nezaposlenosti. Poslednjih nedelja gledali smo kako milioni ljudi izlaze na ulice, protestujući protiv političke, ekonomske i društvene situacije u svojim potlačenim sredinama. Vlade su srušene u Egiptu i Tunisu. Demonstracije su izbile u Libiji, Jemenu i Bahreinu. Vladajuće porodice u drugim zemljama regiona nervozno vire kroz prozore svojih rashlađenih vila – da li je i na njih došao red? U pravu su što brinu. Ovo su društva gde jedan majušni sloj – manje od 1 posto – kontroliše lavovski deo bogatstva; gde je bogatstvo glavna odrednica moći; gde korupcija svake vrste predstavlja način života; i gde najbogatiji često aktivno sprečavaju mere koje bi popravile uslove života čitavom stanovništvu. Dok posmatramo narodni gnev na ulicama, nameće se jedno pitanje: kad će taj gnev doći do Amerike? U mnogim važnim aspektima, naša zemlja liči na ove daleke, nemirne države. Aleksis de Tokvil je jednom opisao nešto što je smatrao glavnim delom genijalne osobenosti američkog društva – a to je nazvao „ispravno shvaćeni lični interes“. Prve dve reči su ključne. Svako ima neki lični interes u najužem smislu: hoću ono što mi odgovara, i to odmah! Međutim „pravilno shvaćeni“ lični interes je nešto drugo. Voditi računa o interesu svih ostalih – drugim rečima, o zajedničkom dobru – zapravo je preduslov za ličnu dobrobit. Tokvil nije govorio da je takav stav idealistički ili plemenit – u stvari, tvrdio je sasvim suprotno. To je bio pokazatelj američkog pragmatizma. Ovi promućurni Amerikanci shvatili su jednu suštinsku činjenicu: kad vodiš računa o drugome, to nije samo dobro za dušu – to je dobro za posao. Najbogatiji procenat ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji stil života, ali izgleda da jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi i od toga kako živi ostalih 99 posto. Istorija nas uči da najbogatiji procenat to na kraju shvati. Ali prekasno. Džozef Stiglic, Vanity Fair, maj 2011. Preveo Ivica Pavlović Peščanik.net, 09.04.2011.

CEO TEKST:

http://www.pescanik.net/content/view/6680/199/

——————————————————————————————————————————

 

Gasna despotija protiv gasovodnih demokratija

Julija Latinjina Novaja Gazeta

Nord Stream   Kupovina evropske mreže gasovoda je tokom 2006. i 2007. bila fiks ideja ne samo kod ljudi zaposlenih u Gaspromu, već i kod svih učesnika ruske spoljne politike. Na svim sastancima sa predsednicima zapadnih zemalja, Vladimir Putin je manje ili više nametljivo, uvek proturao jednu te istu ideju: „Mi vama izvore, vi nama gasovode“. Sva gasna spoljna politika Putina, bila je usredsređena na tri projekta: Severni tok, Južni tok i Štokman. Severni tok je potpisan 2005 i, mada se pokazalo da je cena izgradnje jednog kilometra u izgradnji na ruskoj strani skoro tri puta viša od one koja tereti nemačkog investitora (5,8 miliona evra naspram 2,1 miliona), radovi su u toku i po svoj prilici će biti i završeni. Južni tok je potpisan 2007, no realizacija ovog projekta još uvek nije započeta. Za ovaj gasovod se cena izgradnje jednog kilometra u dosadašnjim procenama kreće od 15,20, pa čak i do 40 miliona dolara. Štokman je potpisan 2008, a početak realizacije je formalno odložen za 2016. Radi poređenja s nešto uspelijim primerima iz svetske prakse u ovoj oblasti, navešću sledeći podatak: Kina i Turkmenija su 2006. potpisale ugovor o izgradnji gasovoda dugog 2000 kilometara. Ovaj gasovod, provučen kroz nepristupačne planinske predele, koštao je investitore ukupno dve milijarde dolara (1 milion po kilometru!) i već punom parom radi. Evropa je smatrana za teriotoriju kojoj sledi kolonizacija, odnosno za grupu zemalja koje moćnim gasnim udarima sa dva krila (Severni i Južni tok) treba čvrsto opkoliti, a lukavi Kremlj će svoj ekstraprofit ubirati od tupavih domorodaca tako što će oni sami, svojom gasnom mrežom, kupovati od Gasproma pravo na eksploataciju Štokmana. Ovaj grandiozni geopolitički plan gasne kolonizacije Evrope imao je samo jednu manu: Evropa je odbila da u njemu učestvuje, a preuređenje gasnog tržišta je pretvorilo zastrašujući Severni i Južni tok (čak i u slučaju da se ovaj drugi stvarno izgradi), u samo još jedan od sistema za snabdevanje Evrope gasom. Cena i eksploatacija Rusija je 2008. stvarno proizvela najveću količinu gasa na svetu, odnosno tačno 640 milijardi kubnih metara. Doduše, još jedna država je te godine proizvela sličnu količinu, to jest 580 milijardi kubnih metara i ona se zove SAD. Pitanje nije samo u tome koliko je gasa proizvedeno, već i koliko je novca zarađeno njegovom prodajom. Pošto se sav gas u Americi prodaje na New York Mercantile Exchange (NYMEX) po Henry Hub spot cenama, veoma je lako izračunati koliko novca su zaradili američki proizvođači. Srednja cena gasa je tokom 2008. bila 323 dolara, a u jednom, doduše kratkom periodu, iznosila je i čitavih 700 dolara za hiljadu kubnih metara. Prihode Gasproma je mnogo teže izračunati. Tokom 2008. više od polovine gaspromovskog gasa (287 milijardi kubika) bilo je prodato unutar Rusije po ceni od 50 do 80 dolara, 96 milijardi kubika u susedne zemlje po ceni od 100 do 200, a samo 150 milijardi kubika je otišlo u Evropu po astronomskim cenama od 250 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. Prema podacima iz samog Gasproma, ukupna zarada od prodaje gasa u Evropi je tokom 2008. iznosila 47 milijardi dolara. U isto vreme, ukupan prihod virtuelnog američkog Gasproma (sastavljenog od više hiljada individualnih vlasnika gasnih nalazišta) dostigao je, barem što se našeg Gasproma tiče, nestvarnu sumu od 187 milijardi dolara. Nakon dolaska krize došlo je do drastičnih promena. U Americi se gas prodavao po 70 dolara, a u Rusiji za 80 dolara za 1000 kubnih metara. Osnovni razlog koji je 2009. doprineo naglom padu potrošnje ruskog gasa u Evropi bilo je potpuno odsustvo želje Gasproma da se suoči s tržišnom realnošću. Gasprom je i te 2009, baš kao i svih prethodnih godina, i dalje bio prosto obuzet fantazijama o gasnoj kolonizacili i gasnom blic-krigu. I dalje je uporno nastojao na tome da evropskim klijentima proda gas putem dugoročnih ugovora po take or pay principu, a po ceni od 350 do 400 dolara za hiljadu kubnih metara. I naravno, u situaciji kada se alžirski gas u Holandiji prodavao po 80 dolara za 1000 kubika, evropski kupci su od Gasproma kupovali samo ugovorom predviđen minimum, a sve ostalo su nabavljali na slobodnom tržištu. Gasprom je 2000. pokrivao 39 posto evropskog tržišta gasom, a krajem 2010. tek 27 posto. Pri tome treba imati u vidu i to da je sve to vreme proizvodna cena Gaspromovog gasa neprestano rasla. Prema analizama Nikolaja Korčemkina (eegas.com), ona je sa 4 dolara za hiljadu kubnih metara u 2000-oj, do kraja 2010. porasla na 23 dolara.   Unutrašnje tržište kao rezervna varijanta U drugom kvartalu 2010, Nemačka je za ruski gas plaćala 150 dolara za 1000 kubika, a Estonija i Ukrajina 235. Tako su Ukrajina i Estonija, dve bratske republike iz sastava bivšeg SSSR-a, danas postale zemlje na kojima „gasna supersila“ isprobava svu moć svog tako hvaljenog „energetskog oružja“. No svima je jasno da to neće moći dugo da traje i da će ova situacija brzo naterati susede Rusije da što pre pronađu alternativne izvore snabdevanja gasom. I sada se postavlja pitanje: odakle će i bez toga do guše zadužen Gasprom, vratiti 90 milijardi rubalja novog duga već uključenog u finansijski plan za 2011. godinu? U svetu postoji samo jedno tržište na kome Gasprom uvek može da se ponaša kao metropola koja neumoljivo diktira svoje uslove koloniji. Ono se nalazi strogo unutar granica Ruske Federacije i naziva se unutrašnje tržište. Veoma upadljivo pada u oči činjenica da se danas, ni u jednom javno objavljenom dokumentu, ne može naći podatak o tome koja je to tačna cena po kojoj Gasprom tereti ruske potrošače za utrošeni gas na domaćem tržištu. Ako je verovati onima koje nije mrzelo da utroše vreme i energiju na istraživanje ove nepoznanice, cena gasa na unutrašnjem tržištu Rusije se već danas kreće između 2700 i 3900 rubalja za hiljadu kubnih metara (između 95 i 140 američkih dolara), to jest ona je blizu, a povremeno se i poklapa s cenama u Americi i, ako isključimo Veliku Britaniju, dvostruko je niža od evropskih. Drugim rečima, to što se danas pred nama odigrava zove se krah gasnog blic-kriga i krah politike gasnog imperijalizma.   Gasovodna mreža i hemijska industrija Evropsko tržište gasa je neprozračno i opterećeno velikom količinom raznih troškova. Ako ruski gas po velikoprodajnoj ceni u Baumgartenu košta na primer 250 dolara, on u mreži dostiže cenu od 500. A razlika, kome odlazi razlika? Razlika odlazi kompanijama koje su vlasnice mreže gasovoda, koje su po pravilu državne i koje, često ispod žita, finasiraju političke partije na vlasti. Zašto je u SAD gas bio toliko skup i zašto toplije Sjedinjene Američke Države troše dva puta više gasa od hladne Rusije? Odgovor na ovo pitanje je sledeći: gas se u SAD pre svega koristi kao sirovina u hemijskoj industriji i kada se u finalni obračun uračunaju cene proizvoda petog i šestog stepena prerade ove industrijske grane, cena gasa kao ulazne komponente u ovom procesu postaje manje značajna. I ovo je zapravo najvažniji detalj čitave priče o gasu. Jer teško se može osporiti činjenica da je ulaganje u razvoj hemijske industrije, a ne gušenje inostranog korisnika svojim gasovodima ili kartelni sporazum s ostalim proizvođačima, jedina ispravna strategija razvoja bilo koje države bogate gasom. To je put kojim treba ići ako se žele obezbediti mnoge milijarde, i to isključivo tržišnim sredstvima zarađenih profita. To je put istinite modernizacije, gasom bogate Rusije. Moskovski Kremlj se u svojim ratnim igrama toliko zaigrao da je zaboravio na to da je gas samo roba i da, ako za nekom robom već postoji tražnja, nekakava će se ponuda za nju, ranije ili kasnije, odnekle sigurno pojaviti. I naravno, ubrzo su se na tržištu pojavili (uglavnom bliskoistočni) komprimirani tečni gas i prirodni gas proizveden iz gasnog škriljca. Osnovni razlog zbog koga je plan o pretvaranju Evrope u gasnu koloniju Kremlja (sada je to već sasvim očigledno) definitivno propao, bio je taj što je njegova polazna pozicija bila zasnovana na potpunom ignorisanju tržišnih zakona. I nije se to dogodilo iz neznanja. Dogodilo se to jer je Kremlj, sav obuzet fantazijama o svojoj imperijalnoj moći i veličini, na zakone koji vladaju tržištem sasvim zaboravio. Svi negativni rezultati ove pogubne politike Gasproma, uključujući tu i sedmostruki rast cene koštanja gasa, i astronomski visoke cene postavljanja jednog kilometra gasovoda, kao i 45 milijardi dolara potrošenih u neproduktivnu (ne gasnu) imovinu, sve će to sada morati da plati unutrašnja kolonija, to jest rusko unutrašnje tržište, i to sa veoma tužnim posledicama po režim. Julija Latinjina, Novaja Gazeta. Prevod s ruskog Haim Moreno Peščanik.net, 09.04.2011. CEO TEKST: http://www.pescanik.net/content/view/6682/1386/