SVETISLAV BASARA
Nisam se baš nešto preterano uzrujavao zbog (ras)prodaje Telekoma, em ne poznajem materiju, em sam naslutio da je to još jedna u nizu ovdašnjih velikih priča bez uvoda, razrade i zaključka, ali odlučih da pogledam Utisak nedelje posvećen toj temi. Ovako sam računao: posedeću dvadesetak minuta da vidim o čemu se tu radi, pa u kafić. Prvi je maj. I nije mi neki praznik, al’ ne ide baš da ostanem kod kuće. Kad ne lezi vraže – odgledah celu emisiju.
Poslovično dobro obaveštena, Olja je na samom početku obznanila srpskom narodu i senatu da je u prazničnom vakuumu Telekom otišao na doboš. I opet se nisam uzrujao. Ali bilo je posle pravo zadovoljstvo slušati Danu Popović, Jasnu Matić i Aleksandra Stefanovića. Dame i gospodin smireno objasniše neke očigledne ekonomske činjenice i bar na trenutak razvejaše olovne srpske ideološke magle.
E, sad mala digresija. Iako ne znam gotovo ništa o ekonomiji, odavno sam slutio da će nam MI i NAŠE doći glave. Nekako su mi se te dve zamenice oduvek činile idealnim mestima za neprozirne poslove drugih dveju zamenica, JA i MOJE. Ali – kao što učeni komentatori pišu – da bi se to objasnilo ipak je potrebna stručnost. Koje vaistinu beše u nedelju uveče, u Utisku.
Najpre je razvejana izmaglica o ceni našeg Telekoma. Bi mi milo da čujem ono što sam intuitivno i slutio: da, naime, cenu bilo čega na bilo kom tržištu ne određuju niti neka našost niti neki drugi mistični momenat, nego spremnost kupca da odreši kesu. Što će reći: mogu ja ceniti dnevni honorar za ovu kolumnu recimo 500 evra. Možda bi to bilo i pravedno. A bilo bi i naše – Panović i ja smo zemljaci, naši ljudi – ali ne mere. Zbog klete ekonomije. Siromašna zemlja, novine još siromašnije, pa to ti je što ti je. Savij repić i piši.
Neki politički svati, međutim, misle da to nije tako i da srpski telekom nema cenu, a ako je i ima – da se onda mora iskazivati silnim milijardama. Prete i tužbama. Iako je sve legalno – i to saznadosmo od gostiju – onoliko koliko je to u Srbiji moguće. Trebalo bi ovaj prošli Utisak svakodnevno reprizirati sve dok svi ne utuve da NAŠE – osim u gramatici – jednostavno ne postoji. Sećate li se NAŠEG MORA, recimo? Većina se samo sećati i može. Može biti da je i bilo naše, ali sve je manje onih koji si mogu priuštiti i otići da obiđu imovinu. Otišlo i more na doboš.
О српским револуционарима и реакционарима
децембар 28, 2010
U skoro svim razvijenim zemljama regiona, autoputevi se mogu shvatiti kao nekakvo merilo razvoja.
Primera radi, susedna Hrvatska i njenih 1.633,20 km autoceste (ukupno 13 autoputeva širom Hrvatske), kojima se može stići iz Splita do Srbije, od Rijeke do Slovenije, od Mađarske do Zagreba, primer je države koja je jako mnogo uložila u modernizaciju i u povezivanje sopstvene države sa Evropom.
Sa druge strane, Srbija je država koja ima ukupno 498 kilometara autoputa, a pradigma naše bede je više od dve decenije duga izgradnja autoputa od Novog Sada do Subotice. Ta neverovatna i nedostižna 174 kilometra uporno se grade, ali sa malo uspeha. Svečano otvaranje radova se odigralo najmanje pet puta. Put su otvarali Slobodan Milošević, njegovi premijer i ministri, vlada Zorana Đinđića, vlada Vojislava Koštunice, a ovaj Skadar na Bojani na kraju treba da nam podari Milutin Mrkonjić. Ministar Mrkonjić obećao je da će ova deonica autoputa biti završena do kraja marta 2011. godine, ali je njegovo ministarstvo, za sada, završilo tek oko 25 kilometara ovog puta. Ova džada od Novog Sada do Horgoša najbolji je primer nesposobnosti celokupnog državnog aparata. Reč je o autoputu čije je finansiranje zagarantovano iz EU fondova, odnosno o deonici na kojoj nema ozbiljnih prepreka poput velikih planina koje bi trebalo probiti tunelima, ili velikih reka koje treba premostiti mostovima (izuzev mosta kod Beške). Reč je, dakle, o Vojvodini – ravnici suicidno dosadnoj, kakve retko gde ima u ovom delu Evrope. Procene cene izgradnje ova 174 kilometra kretale su se od 350 miliona evra do 1,3 milijarde evra, u zavisnosti od toga da li tu procenu pravi Velimir Ilić, Milutin Mrkonjić ili, pak, Dr. Sci. Med. Oliver Dulić. Bilo bi za očekivati da će ovaj deo autoputa Srbija završiti nekoliko dana pred parlamentarne izbore, što bi bila lepa “nagrada” vernim glasačima DS-a u Vojvodini. Ali sudeći po postojećem tempu, ovaj put će se graditi i tokom cele 2012. godine.
***
Moja generacija je iz geografije i istorije u osnovnoj i srednjoj školi malo šta učila o Albaniji. Ono što smo pominjali uglavnom se odnosilo na problematiku povlačenja srpske vojske preko Albanije tokom I svetskog rata, vladavine ludog Envera Hodže i tzv. albanskog pitanja. Dakle, tokom većeg dela svog života nisam znao ništa o Albancima van opusa Dobrice Ćosića i Dnevnika RTS-a. Pre nekoliko dana, prvi put sam kročio na tlo te nepoznate, “neprijateljske zemlje”, i to ni manje ni više nego na tlo severne Albanije. Sever Albanije, na osnovu pisanja „najstarije novine na Balkanu“ – Politike (šifra: Lazanski), predstavlja centar kriminala ovog dela Evrope, ničiju zemlju bez zakona i vlasti. Međutim, danas na severu Albanije postoji nešto neverovatno, nama prilično nepoznato, a to nešto se zove autoput. Naime, ljudi koje naš otac nacije opisuje kao „socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana[3]“ – (u daljem tekstu Albanci), uspeli su da za svega nekoliko godina povežu granicu sa Kosovom (kod Prizrena) sa najvećom lukom u Albaniji – Drač i glavnim gradom Albanije Tiranom.
Ovim autoputem, pri prosečnoj brzini od 80-100 km/h, od Prizrena do Tirane stiže se za najviše tri sata. Put je dug 170 km, građen je od 2007. godine i koštao je oko 1,2 milijarde dolara. Na njemu postoji i tunel kod Thirrë, dužine 5,5 kilometara, koji je probijen kroz planinu Runes. I za kraj treba reći da je autoput sagrađen na nepristupačnom terenu, preko planinskog lanca, na prosečnoj nadmorskoj visini od 800 metara.
Ukoliko se odvezete do Tirane, videćete još jedan isto tako neverovatan prizor, a to su desetine automobila sa beogradskim, niškim i vranjskim tablicama. Ovaj autoput trenutno predstavlja i najlogičniju putanju u regionu do crnogorske obale, do koje se iz Prizrena stiže za četiri sata.
Ali šta je, na koncu, geostrateški plan EU? Plan se sastoji u infrastrukturnom zaokruživanju Balkana. Konkretno, osnovna ideja jeste da se autoputem od Drača i Tirane (preko Kosova), za manje od deset godina, povežu Srbija i granica sa Mađarskom. Srbija je, u poslednjih deset godina, nekoliko puta dobila novac iz međunarodnih fondova kako bi započela ozbiljno povezivanje Niša i graničnog prelaza Merdare, a Mrkonjić, u ovom trenutku, jedva da je započeo taj posao.
Drugim rečima, ako sve bude teklo po planu, početkom naredne decenije, od Subotice do Ulcinja trebalo bi da se putuje manje od osam sati, i to udobno – autoputem.
Naravoučenije: treba putovati i videti kako su svi u regionu, a naročito oni koje smatramo talogom Balkana, za svega nekoliko godina uspeli ono što mi već 150 godina ne možemo – da se povežu sa ostatkom sveta.
Zašto ne prodati Telekom
LIČNI STAV
Autor: Mahmud Bušatlija
Napokon jedna dobra vest. U šumi vesti o ogromnim uspesima naših vladara, bez ikakvog vidnog pozitivnog rezultata, saznajemo da je Telekom ostvario ogromnu dobit u prošlog godini. Da ne bude zabune, to je isti onaj Telekom koji se po rečima predsednika Vlade mora prodati, jer se njime loše upravlja.
Rezultati prošlogodišnjeg poslovanja Telekoma, kako nas je obavestila sva dnevna štampa, impresivni su: poslovni prihod iznosi oko 1,17 milijardi evra; neto dobit pre oporezivanja iznosi oko 170 miliona evra; zaduženost je smanjena na oko 550 miliona evra, pa time i ukupni rashodi za čitavih 17,2 odsto, itd…
Rezultati poslovanja jasno ukazuju na činjenicu da je za državu, odnosno njene građane, mnogo bolje da se Telekom ne proda. Ta bi transakcija možda donela momentalnu relaksaciju budžetu, odnosno osigurala likvidnost državnog trezora, ali samo na kratak rok, što bi za posledicu imalo mnogo jači udar nakon šest meseci. Zašto je to tako, pokazuje sledeća gruba računica.
Ne znam na koji način je vrednost Telekoma utvrđena na 2,43 milijarde evra, jer dohodovna metodologija pokazuje mnogo više. Na osnovu utvrđene vrednosti, a izgleda svesni da je veća, Vlada je utvrdila početnu cenu od 1,4 milijarde evra za 51 odsto akcija. S obzirom na učešće dva paketa akcija, od utvrđene cene naš deo od 31 odsto je 840 a grčki 560 miliona evra. Dakle, naš budžet može očekivati priliv od 840 miliona evra, ali ne pre kraja ove godine. Do tada se likvidnost trezora mora finansirati trezorskim zapisima, ili komercijalnim kreditima. U svakom slučaju, na kamate će otići oko 80 miliona evra, odnosno, onih 840 miliona evra će spasti do kraja godine na manje od 760, a od prodanih akcija više neće biti nikakve koristi.
U slučaju da se Telekom ne proda, u toku ove i narednih godina, može se očekivati sledeći efekat:
* Bez daljih poboljšanja upravljanja, iznalaženja unutrašnjih rezervi u materijalnom i humanom resursu, može se očekivati najmanje isti prihod i blagi rast profita.
* Nivo investicija znatno će opasti zbog smanjene potrebe uvođenja novih instalacija i opreme, kao i konstantnog smanjenje cena materijala i opreme. Uostalom, teška vremena traže i radikalnije mere, pa se u kraćem periodu od dve do tri godine, može potpuno odustati od investicija, a da se ne naruši integritet i kvalitet usluga, što će dovesti do povećanja neto dobiti. U poslednjih nekoliko godina Telekom je investirao oko 220-250 miliona evra godišnje.
* Planirano razduživanje do sredine 2012. se može reprogramirati i na taj način povećati neto dobit. Ukoliko bi se dug po osnovu kredita za kupovinu Telekoma Srpska, reprogramirao sa odgođenim plaćanjem na godinu dana, onda bi se oslobodilo oko 550 miliona evra umanjenih za jednogodišnju kamatu na poček.
Kada se sve ovo ima u vidu, neto dobit Telekoma u ovoj godini mogao bi da se kreće između 900 i 950 miliona evra. Država bi od toga dobila sledeće:
* 90 – 95 miliona evra po osnovu poreza na dobit kompanije;
* 648 – 684 miliona evra po osnovu dividendi na 80 odsto akcija.
Dakle, država bi u toku ove godine, uz ozbiljno planiranje i upravljanje državnom imovinom u Telekomu, mogla da računa na budžetski prihod između 738 i 779 miliona evra, upravo onoliko koliko bi dobila i prodajom, ali u ovom slučaju ne bi trajno izgubila svoju imovinu koja bi i ubuduće donosila budžetski prihod.
(Autor je savetnik za razvoj i investicije)
http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/zasto_ne_prodati_telekom.4.html?news_id=214570
BEOGRAD 04. 05. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA
Svetomir Marjanović
Saga o Telekomu
Politička, partijsko-predizborna, mirisno-korupcionaška i u suštini sirotinjska saga o prodaji većinskog paketa „Telekoma” po svoj prilici završava se danas. Konačno ćemo videti da li će Austrijanci ponuditi 1,4 milijarde evra za pola „Telekoma” koliko vlada traži, ili neće.
Videćemo i da li su u pravu oni što tvrde da je „Telekom” već prodat, ali za 840 miliona za naš 31 odsto, dok će se Bečlije za ostatak dogovoriti sa Grcima. Ukoliko se nešto slično dogodi onda očekujte da odgovorni dvojac za prodaju „Telekoma” – premijer Mirko Cvetković i predsednik Boris Tadić krenu da nam objašnjavaju kako između 840 miliona i 1,4 milijarde nema razlike, kako je procedura ispoštovana, da je sve bilo transparentno i da novac od prodaje „Telekoma” neće završiti u predizbornoj kampanji.
Međutim, džaba! Zbog načina na koji je vođen tender, prodali „Telekom” ili ne, malo ko će poverovati da se neko iz vlasti u ovom poslu nije omastio: ako prodaju „Telekom” onda će ti biti dokaz da je neko uzeo veliku lovu za sebe ili stranku, svejedno, a ako ga ne prodaju to će značiti da nisu uspeli da se nagode oko provizije!
A do ovoga smo došli zato što pomenuti dvojac tokom svih ovih meseci nije uspeo da ubedi ni sebe ni javnost zašto prodaje „Telekom”. Objašnjenja da će neki stranac bolje da vodi firmu nego mi sami padaju u vodu kad se vidi da je potencijalni kupac firma u kojoj je gazda država Austrija. I kako onda naša vlast može da vodi državu kad ne ume da upravlja svojim „Telekomom”. Priču o uvođenju širokopojasnog interneta i telefona po brdima Srbije bolje da zaboravimo.
Ali, nema jasnog odgovora na pitanje šta će se u životu običnih građana promeniti nabolje kad prodaju „Telekom”? Zašto prodaju „Telekom”, a u isto vreme u Strategiji razvoja zemlje pišu da su telekomunikacije jedan od pravaca našeg razvoja? Gde je spisak projekata u koje vlast planira da uloži novac od prodaje kad je sve tako transparentno? Zašto već danas nema jasnog plana šta će sa „Telekomom” ako prodaje ne uspe? Kako im onda verovati da pare od prodaje neće sprcati u kampanju koja je već počela? I na kraju, zašto opozicija, pre svih SNS i DSS, kad je već toliko protiv prodaje, jasno ne kaže da će ako dođu na vlast poništiti eventualnu prodaju „Telekoma”?
Mnogo je „zašto” da bi priča o prodaji „Telekoma” bila potpuno jasna. A ovi odgovori nam trebaju bez obzira na to da li će „Telekom” danas biti prodat.
SVETOMIR MARJANOVIĆ
Телеком – последње упозорење!
Aлександар Павић
Порука челницима Телекома Аустрија је – одустаните од овакве, по свему бандитске купопродаје!
Београд, 04.05.2011
На самом почетку овонедељног „Утиска недеље“, водитељки стигла смс порука од „неименованих обавештених извора“ да је 30% Телекома Србије продато Телекому Аустрије за 840 милиона евра. То је било и све што је било вредно чути у тој емисији.
Наиме, водитељка је, баш онако „урбано“ (што се у „урбаном“ жаргону назива, сасвим погрешно, „сељачки“), позвала три госта – и сва три су, замислите, била ЗА продају Телекома. Шта би било „објективније“ од тога? Па, једино да је позвала, рецимо 5 гостију који су ЗА продају овог српског породичног сребра. Можда је тај део препуштен Јавном сервису. Али би можда то ипак било и превише „урбано“, чак и за стандарде београдске квислиншке чаршије.
Довољно је једноставно пренети слободарску поруку – „Продаја нема алтернативу!“ Али „Утисак“ је да и овакво „слободно“ новинарство доноси погодности, вероватно преко онога што се „урбано“ назива – тал.
У сваком случају, поента је да се јавно мњење спремило за још један свршен чин од стране досовског кукавичјег јајета, које се већ одавно испилило у озбиљну птицу кукавицу. Стога би ваљало још једном упозорити „инвеститора“, тј. потенцијалног саучесника у најављеној крађи, на следеће моменте:
- Као што вам је већ више пута предочено, са разних адреса, сама продаја Телекома, од одлуке па до организације намештеног тендера је нелегална и неуставна. Немојте мислити да ће овакво „реформисано“ судство још дуго опстати и омогућити вам заштиту од исувише очигледно незаконитог начина на који „пазарите“ српски Телеком.
- Такође, продаја Телекома је и нелегитимна. Ниједна од странака у садашњој власти није најавила његову продају током предизборне кампање, нити омогућила јавну расправу по том питању. По старом добром клептократском и, понајвише, кукавичком обичају, режим Бориса Тадића је једнострано и нетранспарентно одлучио да прода добро од општег националног интереса, склањајући се иза скута кабинета, обезбеђења и контролисаних медија. Дакле, будите свесни да купујете нешто без истинске сагласности правог власника – народа Србије.
- Национално-одговорна јавност, која се, ма колико се садашњи квислинзи на власти упињали да вас разувере, већински противи продаји Телекома. Немојте мислити да ћете имати мира у случају да истрајете у својој намери, нити да ће било какав маркетинг моћи да вам помогне. Бићете изложени не само разним судским поступцима и корупционашким истрагама, већ и разним видовима грађанске непослушности (пустите машти на вољу).
- Будите сигурни да домаћи квислинзи који вам омогућују да ставите своје руке на српски Телеком неће остати ван домашаја долазеће правде. Индивидуе попут Бориса Тадића, Диане Драгутиновић, Мирка Цветковића, Божидара Ђелића, Александра Влаховића, Вука Ђоковића, Јасне Матић, Небојше Ћирића, и сличних кад-тад ће одговарати. И будите сигурни да ће „пропевати“ чак и о стварима које нисте радили, само да би сачували сопствену кожу. Колико год ви мислили да их знате, ми их знамо боље.
- Треба да имате још једну ствар у виду: овдашњу јавност је далеко лакше инспирисати на борбу против јасно видљивог страног завојевача него против домаћих квислинга, који често успевају да реторички краткорочно обману сопствене грађане и огрну се у „патриотске“ обланде по потреби. Досадашња окупација је била успешна баш зато што није била видљива. Вашим преузимањем Телекома на овакав начин, окупација ће постати много очигледнија. Још горе по вас – ви ћете се наћи у незахвалној улози симбола те окупације, коју грађани досад нису могли да опипају, иако су је и те како осећали на својој кожи.
Дакле, још једном, порука челницима Телекома Аустрија је – одустаните од овакве, по свему бандитске купопродаје наше националне телекомуникационе компаније. То вам поручујемо у истински доброј намери.
А порука свим читаоцима овог текста је – покажимо колико нас има. Огласите се! Борба није завршена све док то ми не кажемо, у сопственој земљи.
Извор: Видовдан
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/prenosimo/iz-drugih-medija/telekom-poslednje-upozorenje.php
NEBOJŠA KATIĆ: PRODAJA TELEKOMA ILI STVAR INFERIORNIH DRŽAVA
sreda, 04 maj 2011 10:32
Prodaja Telekoma je tragičan obrazac koji ne reflektuje samo očaj i bedu političke elite ili stanje ekonomije bez ideje i nade
Prodaja Telekoma je dobra prilika da domaći neoliberalni ekonomisti održe naciji javni čas o funkcionisanju tržišta i njegovoj mitskoj efikasnosti. Prvo pravilo efikasnog tržišta je da roba vredi onoliko koliko je kupac spreman da plati, bez obzira da li se prodaju semenke, zelena salata, Telekom ili EPS. Ova teorija ne prihvata postojanje strateških roba. Sve je na prodaju, a cena koju kupac plaća je uvek objektivna i u njoj je sadržano sve što se o robi zna, a i o njenom prodavcu. Tačka.
U skladu s tim Telekom vredi koliko je austrijski kupac ponudio, a ne onoliko koliko je država tražila ili koliko Janko ili Marko misle da Telekom vredi. Kupac je u pravu po logici tržišta i nikakva dodatna analiza ili elaboracija nije potrebna. Na srpskom tržištu prodavac bi trebalo da prihvati svaku cenu koju kupac ponudi pod uslovom da kupac dolazi sa Zapada jer, kao što je opšte poznato, ovakav kupac je oličenje znanja i vrline. Ovaj pristup možda nekome i zvuči logično, ali je pojednostavljen do naivnosti ili zle namere.
Ponuđena cena od 900 milona evra za 51 odsto učešća u Telekomu zaista izgleda skandalozno niska i može se objasniti na dva načina. Jedan je strogo ekonomski i ide na ruku neoliberalne teorije. Cena je niska zato što kupac veruje da budući profiti Telekoma neće biti onako visoki kako je država računala kada je izašla sa svojom najnižom cenom. Za takav pristup može biti više razloga. Fiksna telefonija možda nema budućnost i ogromna ulaganja u fiksnu mrežu mogu biti obezvređena novim, mnogo jeftinijim tehnologijama, poput mobilne. Ulazak novih operatera i konkurencija će smanjiti tržišni kolač i možda oboriti profit koji Telekom danas ima. Bilansi Telekoma možda nisu tačni i u njima se, moguće je, kriju velike dubioze koje je potencijalni kupac otkrio ili ih sluti. Itd. itd..
KARTELISANO TRŽIŠTE Ako bi ovi argumenti za nisku cenu Telekoma bili tačni, tada domaći navijači za austrijsku stranu ne greše već su samo razumniji od onih građana Srbije koji se poslovično teško mire sa realnostima života.
Drugo moguće objašnjenje niske ponuđene cene je mnogo mračnije. Tržište telekomunikacija je možda, kao i mnoga druga tržišta, već kartelisano i podeljeno. To bi podrazumevalo da se unapred zna koja će zapadna kompanija kupiti kog lokalnog operatera, u kojoj inferiornoj zemlji. Ovo je efikasan način da se izbegne nadmetanje u kome prodavac profitira, a da se pri tome istovremeno simulira tržišna utakmica. (Inferiorne zemlje su one kod kojih je teško reći da li im je elita nestručnija ili korumpiranija.)
Na takvom tržištu tobožnja konkurencija dostavlja takozvane uslužne, veoma niske ponude za kupovinu, ili nastupa kao potencijalni učesnik u kupovini, da bi se potom povukla, bez davanja ponude. Osim što se simulira konkurencija, ovim se obeshrabruju i potencijalni kupci koji nisu deo kartela, i koji usled neinformisanosti mogu napraviti kardinalnu glupost, pa ponuditi realnu cenu.
Domaći navijači austrijskog kupca ovakvu mogućnost ne razmatraju, čak ni hipotetički. Njima nije neobično da se niko od potencijalnih učesnika na tenderu nije žalio zbog problematične situacije nastale davanjem austrijske ponude koja je za trećinu niža od propisane minimalne tenderske cene.
Srpski tržišni idealisti ne veruju da tržište može biti neefikasno i manipulisano. Tačnije, veruju da su tržišne manipulacije vezane samo za domaće tajkune ili ruske firme, na primer. To je manihejski pristup u kome je zlo samo na Istoku, a svetlost na Zapadu. Bilo bi zanimljivo slušati iste analitičare, da je kojim slučajem stigla samo jedna ponuda, da su je dali npr. Rusi, ili neki domaći tajkun.
Pristalice prodaje ne predočavaju javnosti ni svoje finansijske analize Telekoma, niti analize trendova u telekomunikacijama. Oni ne analiziraju ni stanje telekomunikacionog tržišta u onim državama u okruženju koje su prodale svoje nacionalne monopole. Odbrana pozicije inostranog kupca bazira na veri domaćih stručnjaka da je uvek bolje da domaća dobra budu u rukama stranaca, po svaku cenu, pa i najnižu.
SLOM ELITE Stvarnost je mnogo surovija i tržište funkcioniše bitno drugačije no kako to njegovi neoliberalni vernici predstavljaju. Podaci Evropske unije o kartelskom udruživanju protivreče platonskoj tržišnoj ideji koju zastupaju domaći neoliberali. Cifre su onespokojavajuće i pozivaju na oprez. Samo u poslednjih petnaest meseci, zbog manipulisanja tržišta, karteli su kažnjeni od strane EU sa oko 3,2 milijarde evra (42 slučaja). Od 2000. godine do danas iznos kazni je oko 16 milijardi evra (436 slučaja). Razume se, ovo ni izbliza ne pokriva sve tržišne manipulacije, već samo one koje su mogle biti dokazane. Sve ovo sugeriše da se tržištu ne može verovati po definiciji.
Naravno, niko se u Evropi neće ubiti od sekiracije ako srpski Telekom bude prodat budzašto, niti će se neko baviti pitanjem eventualnog kartelskog udruživanja ili tržišnog manipulisanja u ovoj transakciji, ako ga je bilo. EU je tu da brani svoja, a ne tuđa tržišta. O kapacitetu domaćih institucija da se sa ovakvim problemom nose, besmisleno je i govoriti.
Prodaja Telekoma je tragičan obrazac koji ne reflektuje samo očaj i bedu političke elite, ili stanje ekonomije bez ideje i nade. Debata i diskurs koji ovu prodaju prate, jasan su indikator kvaliteta, ali i integriteta velikog dela intelektualne elite, ne samo ekonomske. To je po sebi možda i tragičnije od same činjenice da država prodaje svoj profitabilni monopol strancima, prepuštajući im, korak po korak, sve ključne segmente ekonomske infrastrukture. Domaće ekonomske i strateške interese odavno nema ko da brani.
Blog N. Katića
http://standard.rs/vesti/36-politika/7241-neboja-kati-prodaja-telekoma-ili-stvar-inferiornih-drava-.html
BASARA: Famozno
Lelekom
Vidim da se neki cenjeni komentatori, po svemu sudeći ekonomisti ili pretendenti na „našu“ (u svetu inače nepoznati) titulu dipl. oecc. zdravo uzrujaše zbog kolumne o prodaji Telekoma. A iz svega toga vidim da su Jasna, Dana i Aleksandar onomad džabe krečili. Ako mlađahni ekonomisti ne razumedoše o čemu su dame i gospoda pričali, šta očekivati od nas, nediplomirane, ekonomski nepotkovane sirotinje raje.
Prodali, cenjeni publikume, Telekom, ne prodali – onomad me, baš kao i danas, uopšte nije interesovalo. A još manje bih da se upuštam u procenu vrednosti „naše“ kompanije. O drugim sam ja stvarima govorio. A i ja sam izgleda džabe krečio. Što već i inače činim veći deo života.
O drugim sam ja stvarima, odavno mi priraslim za srce, pisao. Na prvom mestu ovo: da bilo šta „naše“ ne dobija zbog „našosti“ ni evrocent na ceni, pogotovo ako to uopšte nije „naše“. Evo, recimo, i Kolubara je naša, srpska, možda i više srpska nego Telekom, ali od te „našosti“ povelike vajde je videlo samo tristotinak „naših“ ljudi, što je – po meni – nepravda prema ostalih nekoliko miliona „naših“ građana. Od kojih će većina jednoga dana zagrajati: „Ne prodajite Kolubaru, naše je to.“
Pisao sam o tome da, kako u pravu tako i u realnom životu, ne postoji ništa što je „naše“. Evo, da rečemo, tri brata naslede neku crkavicu i nešto imanjca od počivšeg oca i oni baš s pravom mogu reći: očevina je naša. Ali, avaj, krv će ponekad da legne dok to „naše“ ne pretvore u tri „moje“. Čista ekonomija. Sve ostalo je sofistikacija.
Budući da Telekom nije ničija očevina (mada se neki ponašaju kao da jeste), ja ne vidim nikakvog razloga da bilo ko tvrdi da je on „naš„. Pre će biti da smo mi „njegovi“ jer nas svakog meseca dere za telefonske usluge. Ono troje ekonomista pre neki dan razložno pričaju da će Telekom biti uspešniji, a da ćemo i država i svi mi imati više vajde ukoliko ga utrape nekom ko će ga racionalnije voditi i tržišnije poslovati. Opet džaba krečenje. Neće biti naš. Biće njihov. Uzimaće nam pare i odnositi ih u tuđinu.
Lako li je vladati narodom koji veruje da je nekako uzvišenije ako mu „naši“ uzmu pare i odnesu ih neznano kud nego ako mu te pare uzmu „njihovi“ i odnesu ih na slično mesto. E sad, ko će narodu objasniti da im pare niko ne uzima, nego da se te pare daju za određene usluge. Ima li takvih koji se pitaju gde završavaju novci dati bakalinu? Verovatno ima. Bilo ih je. I biće ih. Nezgodno je samo kada takvi uzmu državne poslove u svoje ruke. Pa još i cenjeni publikum ubede da su u pravu. I da je svako drugo mišljenje izdaja nacionalnih interesa.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/lelekom.881.html?news_id=214707
Destrukcija ekonomije
Goran Babić | 08. 05. 2011.
Jedna stvar sve više postaje jasna ne samo stručnjacima već i najširim narodnim masama. Postaje, naime, jasno da je ukupni bilans neoliberalne vlasti u ovoj zemlji, uspostavljene nakon neuspjeha Miloševićevog projekta, nakon desetak godina nesmetane vladavine po svim parametrima uveliko katastrofalan. Onaj, koji bi jednog dana pokušao da pronađe neposredne i konkretne krivce za svekoliku propast, ne bi imao pretežak zadatak. Dovoljno bi bilo da iz starih novina navede imena ministara svih vlada u čijem su sastavu gospodarili takozvani monetaristi, ovi što su ukinuli proizvodnju i po čitavoj zemlji posijali lihvarske banke, što su obavili lopovsku privatizaciju, otjerali radnike iz njihovih fabrika i proizveli masovnu nezaposlenost.
Naravno, spisak odgovornih se ne bi zaustavio samo na nekolikim imenima odgovornim za propast zemlje po tzv. komandnoj odgovornosti, već bi se na optuženičkim klupama morali naći i brojni savjetnici, sekretari, konzultanti, predsjednici i članovi nadzornih odbora, jednom rječju čitava nomenklatura udruženog pljačkačkog poduhvata, koji je državu zavio u crno.
Možda će se jednog dana pokazati da šteta prouzročena kroz „slavnu“ tranziciju nije manja (ako nije i veća) od nakaradne Šainovićeve inflacije tako da su ove dvije udružene (a prividno oprečne) katastrofe nanijele u proteklih dvadesetak godina više nevolja i nedaća nego mnogi okupator kroz stoljeća tuđe vlasti.
Dobro bi bilo kad ovo ne bi bilo tačno, ali šta ako jeste? Da tajkune lovimo po kajmanskim ostrvima i sibirskim stepama? Da se popravi nepopravljivo? Da se rasuto perje vrati u jastuk? Sve neka su naši mađioničari imali dobre i najbolje namjere, činjenice govore da nisu izgradili ni ceste ni brane ni mostove. To što su eventualno popločali, to je samo staza što vodi u pakao.
http://www.blic.rs/Komentar/Tema-dana/252466/Destrukcija-ekonomije
[...] Prodaja i rezultat srpskih političara i intelektualaca [...]