12.06.2011.
Predsednik Republike Srbije i DS je rekao da je kandidatura za EU i datum početka pregovora najvažniji cilj Srbije i poručio međunarodnoj zajednici da Srbija ne čini ništa zbog pritisaka nego zbog postizanja ciljeva koji će doneti dobrobit svim građanima. “Moja najveća greška je što nisam odmah na početku ekonomske krize izašao pred građane i rekao im da je kriza toliko duboka i teška i da naši planovi sa kojima smo izašli pred građane nisu ostvarivi u vremenu koje dolazi“, rekao je Tadić na sednici Glavnog odbora DS u Beogradu. ”Gradimo više i brže nego ikada u istoriji, ali mnogo sporije nego što smo obećali gradjanima”, rekao je predsednik Srbije.
preuzeto od srpskih medija ili tačnije medija DS i onih ”iznad”
KOMENTAR: Predsednik nije pogrešio, jer NIJE ZNAO da je počela ekonomska kriza. Predsednik je, pred početak ekonomske krize, današnjeg predsednika URS hvalio kao najboljeg i najsposobnijeg ekonomistu. Takođe, predsednik je kasnije izjavio da je Srbija izašla iz krize, a danas nije rekao da i zbog toga preuzima odgovornost. Danas je izjavio da Srbija ništa ne radi zbog pritiska sa strane, a pre mesec dana da se međunarodni položaj Srbije (okupacija) neće još dugo promeniti.
I da ne preuzima odgovornost, jasno je da je odgovoran, jasno je da je nesposoban da vodi Srbiju i da nema ljude oko sebe koji mogu nešto dobro da urade za državu, srpski narod i građane Srbije.
-
Избори за председника 2012
јун 1, 2011
Председник ове државе је, на почетку економске кризе, изјавио да нема кризе. Затим, да ће криза брзо да прође. Па је затим изјавио да је криза прошла. А криза све дубља и озбиљнија.
Сећате се прича о оцењивању министара, борби против корупције… Све је још горе него што је било.
У седмој години мандата открио је да је пољопривреда потенцијал. После пар недеља пољопривредници су блокирали целу Војводину.
Сада је изјавио да Србија мора још дуго да трпи окупацију. Вероватно још један мандат којем се нада.
Доживеће успех као у изградњи коридора. За Србију је најбоље да то буде културно, на изборима, вољом народа. Задатак Двери српске и свих осталих који су против система и ове елите није само да се освоји власт у Скупштини, потребно је освојити и председничке изборе, да би се кренуло ка суштинским променама. Наравно, те победе би означиле почетак ослобађања. У ропству нема и не може бити доброг животног стандарда.
Srpske bolnice iz srednjeg veka
Svedočanstvo
– Tekst Vladimira Arsenijevića u kom je opisao katastrofalne uslove lečenja i odnos prema bolesnicima šokirao javnost.
Sve potvrđeno
- Svi sagovornici Pressa saglasni da su na mnogim klinikama u Srbiji uslovi daleko ispod ljudskog dostojansta.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/164700/Srpske+bolnice+iz+srednjeg+veka.html
TO SE ZOVE PREDSEDNIK: VACLAV KLAUS ODBIO DA SE IZVINI NEMCIMA
nedelja, 12 jun 2011 10:59
“Zahtevati izvinjenje za zbivanja oko sudetskih Nemaca na dan godišnjice Lidica, izraz je bezosećajnosti i nesposobnosti da se izvuku pouke”, poručio je Klaus
klaus_copy_copyPredsednik Češke Vaclav Klaus odbio je današnji poziv sudetskih Nemaca da se izvini za nasilje nad Nemcima deportovanim poslije Drugog svetskog rata iz Čehoslovačke.
On je tako odlučio između ostalog i zato što je taj apel upućen na 69. godišnjicu nemačkog spaljivanja češkog sela Lidice.
“Zahtevati izvinjenje za zbivanja oko sudetskih Nemaca na dan godišnjice sravnjivanja sa zemljom Lidica, izraz je izuzetne ljudske bezosećajnosti i nesposobnosti da se izvuku pouke”, poručio je Klaus preko svog portparola Radima Oćvata.
Predsednik Češke, koji je danas u Njemačkoj, poručio je iz Berlina da se odgovornost za Drugi svjetski rat i sve što s tim ima veze ne može rješavati izvinjenjima.
“Izvinjenje ima smisla kao lep ljudski individualni gest koji čovek čini po vlastitoj odluci”, poručio je češki predsednik.
Klaus je dodao da sudetski Nemci očigledno ne žele da čuju sve izjave izvinjenja koje su već došle sa češke strane, počev od njegovog prethodnika Vaclava Havela i Češkonjemačke deklaracije iz polovine 1990-ih godina, koja sadrži uzajmno izvinjenje za nepravde iz prošlosti.
Poziv da i češki predsjednik, poput engleske kraljice Elizabete II tokom nedavne posete Irskoj, učini ljudski gest i izvini se za nepravde nanijete mnogima od 2,9 miliona sudetskih Nemcima tokom nasilne deportacije, uputio je danas na početku redovnog godišnjeg kongresa sudetskih Nijemaca u Augsburgu njihov lider Franc Pani.
“Šta sprečava šefa države, republike, kao što je predsednik Češke, da kaže nešto slično (kao Elizabeta II Ircima) o deportovanim, obespravljenim Nemcima”, poručio je Pani i podsetio da su se Nemcima za nasilje tokom deportacije ranije izvinile Slovačka, Mađarska, Rumunija i Estonija.
U Lidicama, selu kraj Praga, oko 3.000 ljudi obeležilo je danas 69. godišnjicu otkako su nacisti, kao odmazdu za atentat na Rajnharda Hajdriha, protektora Češke i Moravske, spalili to selo, streljali 173 muškarca, žene odvukli u logor Ravensbrik, dok su djecu iz sela, osim nekoliko predviđenih za germanizaciju u nemačkim porodicama, pobili u gasnim komorama.
Ukupno su ubijena 430 mještana Lidica, a posle rata u selo su se vratile 143 žene i 17 djece.
Izvor Beta/Nezavisne novine, 12. 06. 2011.
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: SLOBODA MEDIJA ILI ZAŠTO NAS EU NAJVIŠE VOLI BAŠ OVAKVE
ponedeljak, 13 jun 2011 19:56
kol13061articleKada su došli po Antonija Kovačevića, uspešnog glodura tabloida „Alo”, nije preostao niko da se pobuni. Hajde da vidimo šta se tu dogodilo
zeljko_cvijanovic_kolumnaU Srbiji nema medijskih sloboda! I pred tim iznenadnim otkrićem silno se uznemirio srpski medijski establišment, simpatična fauna poslušnih malograđana, koju od glodara razlikuju samo tri stvari. Prva, oni nisu ni za šta krivi; druga, zaslužuju više plate; i, treća, zaslužuju bolji narod koga bi uvodili u pamet.
Naravno, tom prostodušnom svetu, koji je pre više od decenije počeo da modifikuje Vukovo načelo u „piši kako ti se kaže” i njihovim objašnjenjima da imaju porodice koje moraju hlebom da hrane – odakle računam da su Srbi prestali da se rađaju jer je porodica danas drugo ime za poltronstvo i korupciju, pa nesuđeni očevi hiljada nerođenih Srba ne prave decu da bi spasili svoj društveni obraz – toj dakle legiji termita, nastanjenim u nosećim gredama ove prostrane kuće koju još samo iz obzira zovemo srpskim društvom, preporučio bih jedan tradicionalan lek, od koga neće biti manje uznemireni, ali bi mogli postati malo pametniji. Reč je, naravno, o čuvenoj pesmi još čuvenijeg pastora Martina Naimelera: „Kada su nacisti došli po komuniste…”.
Kada su došli po Antonija Kovačevića, uspešnog glodura tabloida „Alo”, nije preostao niko da se pobuni. Hajde da vidimo šta se tu dogodilo.
Poput svog slavnog predsedničkog pretka, koji je voleo da se slika noge podignute na odstreljenog kapitalca, Boris Tadić je promovisao skalp generala Mladića u evropskim medijima. Čovek koji je ispunio samo jedno svoje predizborno obećanje – ono o reformi medija – s tim što ih je reformisao po sopstvenoj slici, kako to inače spada u božansku nadležnost, e taj Boris Tadić, lagano naslonjen čizmom na živi leš generala Mladića, dobio je od nemačkog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtung” ovakvo pitanje:
„Vaše angažovanje za saradnju sa Hagom su u zemlji kritikovali neki nacionalistički mediji, pre svega tabloid „Alo”, koji zastupa ekstremističke pozicije. Te novine se nalaze u vlasništvu „Ringijera” i „Axel Springera”. Ne smeta li investitorima politička klima u zemlji?”
Širok i liberalan, kakvim ga je Bog dao – a ovo navodim tek da se ne pomisli kako sumnjam da je pitanje naručio neko od njegovih medijskih hipnotizera – Boris je sa žaljenjem konstatovao kako neki investitori, za razliku od, recimo, njegovih ljudi, „ne vode računa o političkim i društvenim posledicama svojih poslova”, nego ih, nećete verovati, zanima samo profit. Zato je opisao svoje izneverene nade kako će strani kapital u srpskim medijima „izgraditi proevrpsko razmišljanje”, dok, avaj, ima i takvih investitora iz Evrope koji „spadaju u nosioce antievropskog duha u Srbiji”.
LOGIKA KAPITALA Jedan od investitora – švajcarska kuća Ringijer – silno se uzbudio iako ne verujem ni da je on posumnjao da je pitanje mogao da naruči neko od Tadićevih, ‘ajte molim vas, pa svi znamo da su mediji i u Nemačkoj i u evropskoj Srbiji nezavisni od volje političara. Pa ipak Ringijer je postupio „by the book” logikom kapitala, a to će reći da ga je bilo baš briga što „Alo” nije pod Tadićevom kontrolom, kad mu Kovačević na mestu glodura pravi profit. A onda su, pretpostavljam, tadićevci nastupili sa ponudom koju nije mogaoe da odbije, što je Ringijera nateralo da zamisli još jednom, ovaj put stvarno logikom kapitala. U Beograd je doputovao predsednik kompanije lično, smenio Kovačevića jer je, kako je rekao, izveštavajući o Mladićevom hapšenju, ovaj prešao „crvenu liniju” ili, kako Herr Ringijera citiraju neki od prisutnih na tom sastanku, Kovačević je pogrešio jer je od „generala Mladića napravio ljudsko biće”.
A kad se pređe „crvena linija”, tada se u Ringijeru pali crvena sijalica; kada se upali crvena sijalica, tada nastupa moralna uzbuna; kada nastupi moralna uzbuna, tada našeg Ringijera ne interesuju ni profit ni rashodi. Tada se prave svesni gubici da bi se stvari vratile u moralni poredak. Kako te stvari funkcionišu, valjda je jasno i po tome što je Ringijer tolike godine u Srbiji, a da su se tek sad prvi put oglasile crvena linija, crvena sijalica i moralna uzbuna. A da je stvar, posle lakšeg podrhtavanja, umirena, videlo se po tome što je Herr Ringijer iste večeri, pošto je obrisao ruke od Kovačevića, večerao u restoranu sa Tadićem, koji mu je izdao moralni befel. Posle toga mogli su da popiju po jednu i zaključe – ako mi je dozvoljeno da se umešam – kako je to početak jednog velikog prijateljstva.
E sad, pošto je Herr Ringijer odleteo svojoj kući na obali nekog od jezera sa jednim urednikom manje i jednim prijateljem više, nova moralna uzbuna preti da pomete i – nećete verovati – Verana Matića. I za njega se sumnja da je takođe generala Mladića predstavio kao ljudsko biće. Veran je – pazite skandala – u svoj studio pustio dvoje ljudi koji, kao i ogromna većina Srba, zaista misle da je general ljudsko biće. Jako sam zabrinut za Verana, ne zbog toga što će, ako i on odleti, sloboda medija u Srbiji izgubiti i svoj zagrobni život, već zato što, ako Kovačevića nije imao ko da brani, o Veranu neće imati ko ni da sroči pesmicu u maniru pastora Naimelera.
EVROPA KAKVOJ TREBAMO Eto kako se u Srbiji raspravlja o medijskim slobodama. Tako, dakle, što su gotovo svi koji bi iz pozicije novinarskog zanata nešto o tome mogli da kažu već proterani sa javne scene, što su dakle oni koji su odbili da govore tim novogovorom davno najureni, što je red došao na one kojima ne polazi za rukom da prate nove trendove i što, u nedostatku pravih svedoka, nazdravljajući šampanjom, o tome razgovaraju Herr Ringijer i Boris Tadić.
I tako se sloboda medija u Srbiji danas pojavljuje u produktivnom dijalogu jedne evropske kompanije i jednog proevrpskog predsednika. A to znači da se ideja Evropske unije u srpskim medijima, onako kako je zamišlja Tadić, javlja u svetlu cenzure i neslobode, u svetlu stvari o kojima se može imati samo jedno ili nikakvo mišljenje. Nije stvar samo u tome što to mišljenje glasi da treba voleti Borisa Tadića i verovati da sva ona praznina i beznadežnost kojima zrači kada govori o Evropi ima biti proglašena za viziju velikog lovca na svoje istorijsko mesto. Ne, da je samo to nevolja, bila bi rešena onog trenutka kada Tadić siđe sa scene. Nevolja je, međutim, veća: Tadić je pokazao da se u njegovoj interpretaciji EU među Srbima pojavljuje kao jedan duboko nedemokratski projekat, kao neka vrsta boljševičkog sna o kraju istorije koji se ima dogoditi kada kada konačno raskrstimo sa državom, sa kojom njegova ekipa raskrštava sa posebnim entuzijazmom, i kada uđemo u bezobalni eropski raj. I zato valjda Srbija danas toliko liči na Srbiju 70-tih (osim što privređuje kao Srbija 40-tih), zato je valjda onoliko nekadašnjih boljševika prekomandovano u red današnjih evropejaca, i zato se ideja EU, o kojoj su ovde u svoje vreme sanjali svi – od Miloševića, preko Đinđića i Koštunice – danas pojavljuje kao najrigidnija ideja još od vremena kada su srpski školarci na ekskurzije išli u Kuću sveća.
Ovaj put, međutim, kad je u Beograd sleteo Herr Ringijer, teško da se još možemo držati iluzije kako je Evropa koja nam se priviđa u srpskim novinama tek plod uobrazilje Borisa Tadića i njegovog politbiroa. Herr Ringijer, mada ne samo on, ima izgleda sijaset kapitalističkih razloga da mu se više dopada cenzurisana Srbija od slobodne Srbije, da je Evropi iz koje on dolazi kompatibilnija Srbija koja sluša nego Srbija koja misli. Ništa čudno, ista ta Evropa nije imala ništa protiv Srbije čiji medijski zakon je represivniji od turskog; istoj toj Evropi iz nekog razloga bliža je ova današnja siromašna i očerupana Srbija nego ijedna pre nje; više je voli ovako boljševički rigidnu nego slobodnu, beznadnu nego vedru.
I, naravno, posle svega ostaje pitanje zašto smo ovakvi nikakvi i zarozani toliko draži Evropi nego snažni, slobodni i srećni. Plašim se da je odgovor samo jedan: mora da ta Evropa ima zaista velike planove s nama. Haug!
http://standard.rs/vesti/36-politika/7586-eljko-cvijanovi-sloboda-medija-ili-zato-nas-eu-najvie-voli-ba-ovakve-.html
BEOGRAD 14. 06. 2011
PRESS
KOMENTAR DANA – ĐOKO KESIĆ
Ima talenat
O novinarima i novinama kod nas govori se retko, uglavnom kad nekoga od nas pravedni sud osudi zbog povrede nečijeg ugleda ili kad priglupi političari na TV počnu da razglabaju o istraživačkom novinarstvu.
Ovih dana, međutim, dogodio se incident. O novinama i novinarima pričalo se žustro i iza kulisa. U glavnoj roli bio je predsednik Tadić, koji je ovog puta dokazao da bi bez konkurencije pobedio u onom TV prikazu „Ja imam talenat” i to u epizodi pogubnog driblinga u sopstvenom šesnaestercu.
Naime, u intervjuu nekim nemačkim novinama, na pitanje zbog čega dnevnik „Alo” ne podržava državnu politiku u hapšenju generala Mladića, predsednik Tadić, umesto da kaže da se ne slaže s pitanjem, saopšti da je nedopustivo da strani izdavač u Srbiji izdaje novine koje ne podržavaju srpske državne interese. Usledila je lančana reakcija. Po glasinama iz beogradskih novinskih redakcija, u beogradskom delu izdavačke kuće „Ringier Springer” odmah su tražili smenu glavnog urednika novina „Alo”. Prema istim izvorima, s tim se nisu složile gazde u Švajcarskoj. U naredna dva dana sporne novine prikovale su na raspeće predsednika Tadića zbog cenzure medija u Srbiji.
Trećeg dana iz redakcije „Alo” saopšteno je da je smenjen glavni urednik, zbog podrške haškom zatočeniku generalu Mladiću. Nemam dokaza za tvrdnju kako je glavni vinovnik ovog incidenta baš predsednik Tadić, ali teško da bi mu i njegov duhovnik poverovao da u tom čorbuljku nema njegove mirođije. Ako nije, baš njemu je učinjena medveđa usluga. E sad, kakve veze ima izjava Milana Panića, bivšeg premijera SRJ, koji reče da se u Srbiji nije ništa promenilo od vremena Slobodana Milošević, da se sistem nije promenio, a akteri jesu, i medijske slobode u Srbiji?
Veze između ovih pojmova su ozbiljne. Od onog trena kad je izglasan onaj srednjovekovni zakon o medijima u Srbiji, sasvim je jasno da su medijske slobode kod nas krajnje delikatna kategorija. Istina, novinare u Srbiji danas niko ne ubija, ne lomi im kosti u mračnim haustorima, vlast im ne pleni imovinu i ne zatvara redakcije. Ali mediji su se danas upleli u spregu s bogatunima iz vlasti i oko vlasti, sačinjen je začarani krug, potpisan je zapravo ugovor s nečastivim radi uzajamnog opstanka zbog nedostatka pameti i zbog besparice. Tu je nestao osnovni smisao novinarstva.
Da su se novine izborile za svoju autonomnost, i vlast bi bila bolji, a Srbija bi brže napredovala.
ĐOKO KESIĆ
[...] Izbori za predsednika 2012 (latinica) [...]
[...] Izbori za predsednika 2012 (latinica) [...]
[...] Izbori za predsednika 2012 (latinica) [...]