КРИТИКА
(…) Kiš je za književne generacije koje će doći postao moralna norma i institucija. Horizont, horizont i po. A kakav se literarni ološ bio udružio protiv Kiša, to doušniče Gradskog komiteta (šifra Muca-Buca) to malo bolje zna Kišov prijatelj Mirko Kovač: “Ta je knjiga (Grobnica…) bila i umjetnički i komercijalni uspjeh, samo je u Americi dostigla tiraž od preko pedeset tisuća primjeraka. No, kada je ta knjiga već objavljena u Zagrebu, na nju se i njezina autora podigla neviđena hajka. Bio sam mu tada najbliži, proživio sam njegovu dramu. Te književne ništarije i novinarske propalice igrale su na tu kartu da ga proglase plagijatorom i lopužom, a iza toga se skrivala mračna antisemitska, šovinistička i staljinistička nakana. Razbojnici su Danila izveli na sud. A on je tu briljirao, držao je lekcije iz etike i estetike, lekcije iz književnosti. On je branio vlastiti život. Na kraju je njegovim progoniteljima uzvraćeno Božjom pravdom, Danilovim uzletom u sam vrh svjetske književnosti.”
Vrhunac beščašća, podlosti, metastaza žute zavisti, bolesne mržnje je optužba (u formi neposlatog pisma Kišu od pre 20 godina, u bedastoći naknadne hrabrosti) kako je Kiš učestvovao u ratnom huškanju, u zločinu 90-ih, i kako je D. Kiš antisemita: “U međuvremenu se taj nacionalizam izmetnuo u nešto opasno u nacionalkomunizam i ja sam svojevoljno, ne želeći da učestvujem u propagandi ni u budućim zločinima, postao njegova žrtva… U to vreme ti si postao saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista u Akademiji… Znamo da su oni koji odlučuju – Ćosić, Isaković, Medaković – nacionalkomunisti i ne trpe antikomuniste koliko ni antinacionaliste. Morao sam im napraviti ustupke oko srpskog nacionalizma, složiti se sa onim što čine i sa onim što će tak činiti, a jedna faza na tom putu je i antisemitizam.” Ima li, imaš li, smradu iz Cvetojevca, jednu reč, jedno slovo kao dokaz. Osim iskrenog trača tvoje žene i neugasle mržnje. Ima li gore sudbine nego početi kao pesnik (“Trublje”, možda Trublje i komentari) a završiti kao lešinar, kao hijena. Sa rakom reči i dušom u ispljuvku.
Fukara i u refrenu: da bi potvrdio dokaze svoje mržnje, V. S. ide kod pouzdanog svedoka. Kod koga? I da bi sve bilo diletantski literarno V. S. napusti svadbu (to je znak karnevala), pa onda besciljno, melanholično luta Beogradom i, iznenada svrati – kod koga? Kod Dobrice Ćosića: “Onda sam odlučio da iznenada posetim nekadašnjeg prijatelja… Kod Dobrice sam, sami smo, sedim pred slikom Save Šumanovića koja mi više ne pričinjava zadovoljstvo.” Laž kao mržnja dolazi iz laguma nemoći i nasušne, lešinarske more: “Čujem sebe kako pitam nešto na šta pre toga nisam ni pomislio: ‘Primio si Kiša u Akademiju. Zbog njega ili zbog vas?’” Pa, gledaj sad tu odu piscu protiv koga, kobajagi, piše celu knjigu. Knjiga protiv D. Ć. a ono odica: “I moj nekadašnji prijatelj, čovek učtiv i uzdržan, okružen svojom tajnom moći kao oreolom, kaže mirno: ‘On je tako hteo. Pošto je teško bolestan, dopustili smo mu da umre kao srpski akademik.’” Pre četrdeset godina rekao bi: “Dopustili smo mu da umre kao jugoslovenski komunista.”
Kakav susret dva najambicioznija, dva najsujetnija pisca u srpskoj književnosti. Dve osrednje nesreće. Bez trunke duhovitosti u svojim pisanijama. Zamislite tu nesreću Dobrice Ćosića da se pojavi, sa tom ambicijom i upiranjem cele, gotovo, cele Srbije da bude najveći pisac 20. veka. A ono prva tri mesta na ATP listi ‘neosvojiva’ – Andrić, Crnjanski, Krleža, pa Krleža, Andrić, Crnjanski, Crnjanski, Krleža, Andrić, a posle se pojavila generacija Pekić, Kiš, Kovač – i šta će tu sad pisac iz 19. veka Dobrica Ćosić. A u 19. veku Sremac i Matavulj… I Dobrica Ć. je počeo da piše dnevnik – dnevnik u kome je najplemenitiji, najodgovorniji, najistorijskiji, najobrazovaniji, najreligiozniji, najlepši. I čekajući vesti iz Švedske. Ozbiljno zaražen narcizmom i neugaslom mržnjom, njegov nesuđeni naslednik (rezerva za oca nacije) Vidosav Stevanović u svom dnevniku otrcava pisce – Pekića, velikog pisca i gospodina Borislava Pekića, Ljubu Simovića, Bulatovića, Gojka Nikoliša, Dragoslava Mihailovića (Kad su cvetale tikve) Stanka Cerovića…) da bi on ostao jedna jedina književna i moralna gromada: “Slobodan napušta svitu i prilazi mi, rukuje se sa mnom. “Imaš li ti moj broj telefona?” “Imam, razume se.” “Zašto se onda ne javljaš?” “Javiću se, svakako ću se javiti.” Kakav je ovo ljubavni dijalog, kakva je to rima u prozi: “razume se – javiću se, svakako ću se javiti”. Ovaj Dnevnik samoće je tužbalica V. Stevanovića, žal što se nije javio, ali ostala je ljubav, ostao je ovaj lament. Lament i refren: “Ko zna koji put našao sam se u kući Dobrice Ćosića.”
ЦЕО ТЕКСТ:
Политика није курва
новембар 18, 2009
Владари Србије
октобар 8, 2009
ПЕТИ ПАРК
октобар 6, 2008
Intervju: Božo Koprivica, najveći beogradski filozof driblinga i voleja
… Mogu li sad ja da postavim sebi jedno pitanje? Pa koje kriv za raspad Jugoslavije?
- Najveći doprinos je Jospipa Broza Tita. Da bi se vodila i jedna foto-sekcija potrebno je mnogo strasti, a koliko onda treba energije, volje, koliko posvećenosti da bi se vodila jedna država (država koja je iz Drugog svetskog rata izašla sa velikim bonusom, kao država koja je dala puni doprinos u pobedi nad fašizmom). Mala fusnota. Rođen sam u ulici u kojoj su svi bili partizani, uglavnom studenti, i u ulici, i u porodici. I danas sam sve više levičar, što je to manje popularno – toliko sam više na liniji Valtera Benjamina, Brehta, Berlinguera.
Elem, njega država njega, Josipa Broza, nije zanimala, izuzev kao lična prćija, kao lična država. Kao poligon da se zadovolji njegova sujeta i njegov snobizam. I zato su mu bile neophodne svakodnevne porcije/doze organizovanog partijskog i narodnog obožavanja. Svetkovine i talambasi, ispraćaji i dočeci, ordenje, prstenja i odlikovanja, maršalske uniforme (bilo ih je sedamdeset, a jedna je bila ružičasta), Brijuni i Elizabet Tejlor. Dvor koji plovi, dvor koji vozi, gradovi, ova Titova (Mitrovica), ovaj Titov Vrbas. I tri ordena Narodnog heroja. Zna se da je on bio kukavica u ratu.
Kakva je to bila kič opera, kakva farsa 25. maja, proslava njegovog rođendana. Taj neobrazovani, površni i lenji čovek, čovek bez zanimanja, imao je faraonski sindrom – strah od starenja i ogromnu želju da doživotno vlada. Pa i posle toga. Jugoslavija je već sredinom 60-ih (on vlada već četvrt veka i ima sedamdeset godina) disala u ritmu starenja Josipa Broza Tita. Bila je na rezervnim plućima i veštačkom varenju. (Ta tvrđava je pod njim bila poligon za trgovinu istoka i zapada). Teorijski deo bio je poverio Edvardu Kardelju. Koliko se energije izgubilo u Kardeljevim eksperimentima. Kruna teorijskog rada tog učitelja bilo je samoupravljanje kao parada gluposti, licemerstva i idealno mesto za sprovođenje volje malih partijskih diktatora. Jugoslavija je postajala, postala zakasnelo društvo. Počeli smo da trokiramo. On postaje sve senilniji i sve nervoznji i bira sve osrednjije i sve lošije saradnike. Svaki moderniji, ambiciozniji političar sklon reformama sklonjen je. Tako su nestajali sa političke scene Kavčić, Mika Tripalo, Savka Dapčević, Mirko Čanadanović, smenjene su dipomate od evropskog ugleda Veljko Mićunović i Mirko Tepavac. Njegova najpogubnija čistka bila je u Beogradu i imala je katastrofalne posledice. Sklonjena je politička klasa Koče Popivća. Latinka Perović, Mirko Tepavac i, najvažniji, Marko Nikezić. Nikezić, evropski obrazovan, zalagao se za reforme u društvu, u partiji, u Beogradu. Marko Nikezić i nije bio komunista. Pre socijaldemokrata, tako nekako. On bi se lako dogovorio sa političarima iz drugih republika o ekonomskoj i drugoj saradnji. Kakva “Velika Srbija”. Nikezića je interesovala moderna Srbija. Onda su došli osrednji, došli su pospani i poslušni. I tako po sistemu spojenih sudova u svim republikama. On neke više nije ni prepoznavao, ili ih je permutovao.
Osrednjost je idealna klima za nacionalizam, za nacionalni kič. Iz tog njegovog negovanja političkog mediokritetstva, iz njegovog političkok kiča (kaputa) izašli su, u to nema sumnje, Tuđman i Miloševič.
Dve decenije, pune dve decenije on je živeu u strahu od starosti i smrti, a onda je to postao opšti strah šta će biti posle njega. A da je on mislio šta će biti posle njega ostavio bi, odnegovao bi nekog Huana Karlosa. A on je ostavio predsedništvo. Tih 12 bezličnih. Kako ga je Kiš provalio u “Poemi o Pesniku revolucije na predsedničkom brodu”, tu njegovu nadutost, nakostrešenost, tu njegovu pozu. Bez političke moći on je šuplji čovek: Opisati s mnogo epiteta
jedino stav
držanje
glas
i oči
dok se palubom šeta.
To je dvor koji plovi. I gledajte sad kod Kiša kakva je biblioteka, tog, ni poluobrazovanoag inteligenta:
na lađi postoji knjižnica
sa mnogo knjiga
iz svih mogućnih oblasti:
ljepa književnost, slikarstvo,
geografija, istorije revolucija,
pjesnarice, marksističke stvari
nastanak narodne vlasti,
kuvari.
Kakva rima. Marksističke stvari, pjesnarice, kuvari.
On u životu nije pročitao 3, 4, 5, 6 knjiga. Evo kod Kiša kako on čita. Pa knjige su u njegovoj biblioteci:
… podvučeme raznim bojama
crvenom, plavom, zelenom,
(već prema
utvrđenom kodu)
Tako da kad ih uzme u ruke
može steći o njima objektivnu sliku
bez po muke
onako u mimohodu.
Tako je on čitao, u mimohodu, tako je on i radio, u mimohodu. Ili o površnosti jednog snoba. Vidim da u zagrebačkom tisku, u nekim feljtonima, piše da je Krleža dao predlog Josipu Brozu za Goli otok. Pa ne znam, ili lokaciju ili samo otvaranje logora. Kakva laž, kakva besmislica. Pa njega je Krleža prvi pitao za nestale komuniste. Njega je Krleža još tamo ’37, ’38. pitao u kojim su ruskim logorima nestali njegovi drugovi Gorkić, braća Cvijić i Ćopić… Pa ko je mogao doneti tako važnu odluku o osnivanju Golog otoka nego Josip Broz. On je bio na rekreativnoj nastavi u Moskvi. Taj strašni logor, u kome se dešavalo da kapo nekom zatočenom partizanskom borcu bude ustaša, osnovan je kao strašna opomena šta će biti sa onima koji pomisle da udare na vrhovnu vlast. Opomena sa ehooooom. Tako je nova Jugoslavija postala policijska država, i bila je policijska država. I kad bi se otvorili arhivi Udbe bilo bi velikih iznenađenja, na kladionici, zamislite to tipovanje, ko je bio doušnik, ko poverenik, ko oficir. Tako je, evo, Vlastu Velisavljevića, mladog studenta glume, na Goli otok poslao njegov profesor, dekan pozorišne akademije, pesnik nadrealista Dušan Matić. To Vlasta Velisavljević ima “crno na belo”, video je svoj dosije. Kako radi Udba, to sam osetio na svojoj koži, kao dečak. U Crnoj Gori je ta policijska surovost bila najžešća. Bilo je raznih vrsta saradnika Udbe. Bilo je raznih vrsta saradnika Udbe u Jugoslaviji. Plaćenih, prisiljenih, dobrovoljnih. Specijalitet Jugoslavije su disidenti, saradnici i doušnici. U slobodno vreme oni su pisali pesme, pesme najčešće, to je najkaraće, priče, kritike, a bili su na platnom spisku policije. Disidenti su bili Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas, a ostali ukras na kruni faraona, ukras faraonske demokratije.
Intervju: Božo Koprivica, najveći beogradski filozof driblinga i voleja
http://www.plastelin.com/content/view/761/89/
[...] – либерално и прогресивистичко схватање живота (Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневн…). То је њихова идеологија, то је њихова религија (без [...]
[...] Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневн… [...]
[...] Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневн… [...]
Hronika slamanja i uzdizanja Vojvodine
Ranko Končar, Dimitrije Boarov: Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine. Muzej Vojvodine, Novi Sad 2011.
Autor: Mihal Ramač
U komunističkoj (SFR) Jugoslaviji građani se nisu odviše opterećivali zbivanjima na političkoj sceni, niti su imali predstavu o onome što se događalo iza nje. Samo uski krug posvećenih razumevao je nijanse ezopovskog jezika političkih govora i zvaničnih saopštenja.
Oni koji su znali nešto više pazili su pred kim će to reći. Radnici, seljaci i pošteni intelektualci znali su da se treba sklanjati kad se tuku slonovi i da ne valja ostati u manjini kada se ruše veličine poput Đilasa, Rankovića ili tzv. liberala. U biografijama političara navođeno je samo kretanje u službi, s jedne funkcije na drugu, bez objašnjenja šta je dotični uradio na ovom ili onom položaju. Lični odnosi, spolja gledano, bili su idilično drugarski; politički sukobi skrivani su od javnosti sve dok jedna strana ne bi pobedila i obznanila pobedu. Zbog toga većina građana nije znala ni za gotovo neprestana žestoka sporenja oko statusa Vojvodine u Srbiji i Jugoslaviji.
Sve to nije naodmet reći kad se govori o Stevanu Doronjskom (1919-1981). Savremenici su znali da on pripada pokolenju revolucionara, partizanskih boraca i dugogodišnjih državno-partijskih rukovodilaca. O njegovim padovima i porazima nije se govorilo ni prilikom poslednjeg ispraćaja, jer to tada nije bilo uobičajeno. Doronjski nije zapamćen kao moćnik, lafčina ili crveni buržuj, već kao čovek odan ideji pravednog društva, bezrezervno lojalan Partiji i njenom vođi Josipu Brozu Titu.
Memoarske beleške
Istoričar Ranko Končar i novinar Dimitrije Boarov napisali su njegovu političku biografiju, osvetljavajući paralelno s njegovim političkim delovanjem najznačajnije događaje u Vojvodini od kasnih tridesetih do prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Na čitavih šest stotina stranica autori opisuju gotovo poluvekovni revolucionarni put Doronjskog od rodnog Krčedina u Sremu do najviših državnih i partijskih položaja u bivšoj Jugoslaviji. Pored rezimea na srpskom i engleskom, knjiga donosi stotinak stranica memoarskih i dnevničkih beleški Stevana Doronjskog pisanih s kraćim i, češće, dužim prekidima od oktobra 1949. do maja 1980. godine. Završni deo čini 140 stranica dokumentarnih priloga iz ostavštine Doronjskog, u okviru kojih je objavljen stenogram razgovora vojvođanskog rukovodstva s Titom 1959. te izvodi iz zapisnika sa brojnih sastanaka održanih 1961-63. godine na kojima se raspravljalo o ustavnom statusu Vojvodine.
Autori prikazuju vreme u kojem je Doronjski delovao i njega u tom dramatičnom vremenu, kloneći se naknadne pameti, koja je veoma omiljena u političkoj publicistici, a nije strana ni nekim istoričarima. U knjizi govore dokumenti. Na osnovu njih saznajemo kako su nekadašnji rukovodioci razgovarali iza zatvorenih vrata, kako su razmenjivali argumente i niske udarce, kako su stvarane (ne)principijelne koalicije, na šta su sve bili spremni ljudi koji su se na javnoj sceni nazivali drugovima i aplaudirali jedni drugima. Čitaocu se, prvo, predočava širok prikaz političkih događaja. Istovremeno, na osnovu dokumenata osvetljava se pozadina tih događaja. Treći tok čini ono što je Doronjski beležio samo za sebe i, recimo tako, za budućnost. Taj treći tok ponekad je dramatičniji od prva dva. Današnjem čitaocu izgleda gotovo neverovatno da visoki skojevski rukovodilac u posleratnom Beogradu mesecima živi u sobičku bez grejanja i nameštaja; da potpredsednik republičke vlade početkom šezdesetih dve godine autobusom putuje iz Novog Sada u Beograd, jer baš za njega nema stana; da mu saborci ne daju kredit za obnovu kuće koja prokišnjava… Zvuči poznato, ali je zanimljivo znati da su beogradski funkcioneri i krajem pedesetih optuživali Vojvođane da su „za Franju Josifa“, ili da im je „bolja Pešta“. Jednako poznato zvuči i način na koji su Jovan Veselinov i Miloš Minić pokušavali da slome Doronjskog: „Ako ne možemo da se sporazumemo sa ovim Stevom, naći ćemo drugog Stevu, tog sa kojim ćemo se sporazumeti“.
Svinjci umesto fabrika
Iz zapisa Doronjskog može se saznati i za odluku saveznih vlasti da se novosadski „Jugoalat“ preseli u Trebinje, „Potisje“ iz Ade u Železnik, „Novkabel“ u Svetozarevo. Odluka se odnosila na mašine, inženjere i tehničare, VKV i KV radnike. Kad je otišao da se žali ministru industrije Francu Leskošeku, ovaj mu je odgovorio: „Vi treba da gradite svinjce i proizvodite svinje“. Vojvođani su ipak odbranili svoje fabrike, a Doronjski je zaključio: „Za mene tek sada nema ni trunke dileme ni kolebanja gde je izlaz. Ili ćemo ići na dalju, temeljitu decentralizaciju i razvoj samoupravljanja, ili ćemo zapadati u sve dublju društvenu krizu“.
Da bi slomio autonomaše, Ranković ucenama unosi razdor među pokrajinske rukovodioce. Sukobi traju više godina i završavaju se smenom kompletnog rukovodstva Partije u Vojvodini, na čijem čelu je Doronjski bio gotovo 13 godina (1951-1963). Dva meseca posle smene on beleži: „Bože, kako vreme odmiče, kako prestajem biti na funkciji na kojoj sam bio, odnos prema meni se menja. Eh, hipokrizija komunista. Ta hipokrizija je postala forma naših odnosa!“
Vojvođanin Jovan Veselinov, deleći s visoke funkcije u Beogradu lekcije vojvođanskim autonomašima, na jednom zatvorenom sastanku uporedio je Doronjskog sa „četnikom Mladenom Leskovcem“. Ovaj odgovara: „Ja nisam od Mladena Leskovca naučio šta je autonomija. Od njega to nisam ni čuo. Prvi put sam to čuo kada sam postao komunista, u našoj Partiji. Ja se sa tim pitanjem srećem kao važnim elementom revolucionarnog programa naše Partije. I mi smo taj program u toku NOB i ostvarili… Ako autonomaštvo postane politička etiketa za svako drugačije mišljenje, onda će se ono ubrzo pretvoriti i u brnjicu kojom će se začepiti usta za svaku diskusiju…“
Autonomaštvo i nacionalizam
Pored autonomaštva, komunisti jedni drugima rado pripisuju nacionalizam. Edvard Kardelj je još ujesen 1944. nazvao Doronjskog nacionalistom, jer je ovaj negodovao zbog pljačkanja Vojvodine. Po mišljenju Doronjskog, pak, „Draža Marković nije nikada ozbiljno i vredno radio i važi kao takav… On je u javnosti i partiji poznat odavno kao nacionalista i etatista“. Ništa bolje ne misli o još jednom drugu iz prvih redova. Petar Stambolić je, piše on, „ovejani intrigant i frakcionaš„. A kad se ova dvojica udruže, njihova kadrovska rešenja „prete da će se povampiriti velikosrpski nacionalizam i da će Vojvodina biti prva na njegovom udaru“. (Doronjski teško da je čuo za Slobodana Miloševića, ali je izuzetno dobro poznavao pomenutu dvojicu i otud je nepogrešivo predvideo šta će se zbivati kad Srbijom zavladaju njihovi izabranici.) Iako je sedamdesetih godina spadao u konzervativnu struju u Partiji, Doronjski nije mogao da ne zapazi mrtvilo koje je vladalo među vojvođanskim komunistima posle rušenja liberala, u vreme kad su vlast držali policajci predvođeni Dušanom Alimpićem: „Prosto se čovek čudi da ovde ne može da se čuje sveža ideja, naročito posle XI kongresa“ (1978).
Sporovi oko ekonomije
U osnovi gotovo neprestanih unutarpartijskih sporova i sukoba nije bila ideologija, već ekonomija. Komunisti su bili jedinstveni u težnji da očuvaju i ojačaju vlast Partije. Bratstvo i sloga nestajali su kad bi došla na dnevni red ovlašćenja pojedinih nivoa vlasti (savezne, republičke, pokrajinske) i ulaganja, odnosno podela novca. U knjizi R. Končara i D. Boarova navedeni su i detaljno analizirani brojni privredno-politički lomovi izazvani nastojanjem čelnika Srbije da oni imaju poslednju reč o svemu što se radi i gradi u Vojvodini. Na kojoj god funkciji bio, Doronjski je ostajao dosledan borac za razvoj Vojvodine. Kao što nikad nije sumnjao u Partiju, odnosno komunističku ideologiju, tako nije prestajao da se suprotstavlja uvek moćnim centralističkim snagama. Pritisci centra počinju odmah posle rata: na izborima 1946. Blagoje Nešković nametnut je za narodnog poslanika biračima u Novom Sadu; Petar Stambolić biran je u Subotici, njegovo ime dato je zemzadruzi u Kaću; Dobrivoje Vidić bio je faktički guverner Vojvodine od 1946. do 1951; Dušan Ristić bio je za šef pokrajinske Udbe; istovremeno, vodeći pokrajinski kadrovi premešteni su na beznačajne funkcije u Beogradu. Tek 1951. Doronjski se vraća u Novi Sad i staje na čelo partijskog rukovodstva koje čine „povratnici“ iz Beograda Geza Tikvicki, Petar Relić, Mirko Tepavac, Danilo Kekić i drugi. Slede godine nastojanja da se ublaže posledice posleratnog ekonomskog iscrpljivanja pokrajine, ali će Doronjski i 1955, navodeći obilje činjenica, saopštiti Titu: „Vojvodina je deset godina davala, a ništa nije dobijala“.
Ćosić i Davičo
Autori podrobno prikazuju lični doprinos Doronjskog osnivanju Novosadskog univerziteta, Sterijinog pozorja, Tribine mladih, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske… Kao kuriozitet, navode da je on obezbedio Dobrici Ćosiću smeštaj na Paliću kad je pisao Daleko je sunce. Roman mu je ispravljao Oskar Davičo, svedoči u knjizi jedan savremenik. Ko i ovakvu literaturu čita s vedrije tačke gledišta, u ovoj knjizi naći će potvrdu da sve prolazi i sve se menja, ali da u svim vremenima i sistemima postoji nešto nepromenjivo: težnja vlasti u Beogradu da vladaju Srbijom što čvršćom rukom i da Vojvodina kao njen deo uvek bude što je moguće žešće kontrolisana i iskorišćavana.
Najveća vrednost knjige „Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine“ jeste u tome što autori koriste izvore prvog reda – dosad nepoznatu ličnu ostavštinu Doronjskog i neobjavljenu građu iz nekoliko arhiva. Koriste, naravno i radove drugih istraživača, memoarsku literaturu, štampu i periodiku. Kombinovanjem i upoređivanjem novog i već poznatog oni pružaju široku i slojevitu sliku jednog vremena i doprinose razumevanju pozadine mnogih odluka, postupaka i poduhvata komunističkih vlasti u Beogradu i Novom Sadu.
Knjiga će biti nezaobilazna svima koji proučavaju noviju istoriju Vojvodine – kako političku, još više ekonomsku – jer donosi pregled ključnih procesa koji su se odvijali tokom više decenija, uz stalno navođenje podataka koji govore neporedivo više nego partijski programi i kongresni referati.
Ranko Končar i Dimitrije Boarov uradili su obiman, izuzetno složen i zahtevan posao. Nisu pisali pohvalu ili pokudu, već na činjenicama zasnovano naučno delo koje u značajnoj meri objašnjava, mada ne govori o njima, i događaje koji se odvijali u poslednjih tridesetak godina.
Licemerstvo u vrhu partije
Krajem 1962, kada su se sva rukovodstva zaklinjala u jedinstvo, Doronjski beleži: „Najteža godina mog života i rada uopšte i u Partiji! Šta sam sve saznao i kako sam upoznao do kraja neke ljude, kakvog li nemoralnog ponašanja, bezočnih laži. Kakvog li licemerstva“. Još manje očekivan je zapis od 30. juna 1963, posle izbora Tita za predsednika Republike: „Članovi IK se ljube sa drugom Titom. To je prvi put da se ljube ovde u Skupštini povodom izbora. Ranković se ljubi s Kardeljem, a na izlazu i sa Koliševskim. Znam da baš ti odnosi nisu u redu. Zašto se ljube? Ne znam šta ljudi o tome misle. Verujem da ih ima koji ne veruju u iskrenost ovakvih odnosa. Šta će nam sve to? Zašto ovoliko hipokrizije?! Videćemo kako će se završiti“.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/hronika_slamanja_i_uzdizanja_vojvodine.26.html?news_id=231956
[...] Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневн… [...]