Челници Радио-телевизија Србије, или како они себе зову, јавни сервис европске Србије, поводом оптужби и сумњи да постоји корупција приликом склапања уговора за рекламно време, издали су саопштење, којим демантују да ту постоји монопол, а ја издвајам из саопштења овај део:
Služba marketinga navodi da je ova medijska kuća 2010. godine ostvarila prihod od reklama u iznosu od 25 miliona evra. U saopštenju se ističe da su ove činjenice dostupne svakom odgovornom političaru i svakom profesionalnom novinaru.
У вези горе наведеног имам једноставно питање – где су овде грађани Србије?
Посебно у држави где нема одговорних политичара и професионалних новинара?????
На сајту РТС-а у делу Јавне набавке има свега, само нема маркетинга. Ту су набавке мале вредности: сијалице, стиропор, молерски радови, хотелске услуге, фотокопир папир, делови за возила, итд.
На сајту РТС-а у делу Финансијски извештаји стоји датум од пре 2 године и извештаји од пре 3 године:
петак, 12. јун 2009
Финансијски извештаји
Финансијски извештаји.
ИЗВЕШТАЈИ
Финансијски извештаји 31 децембра 2008. године и Извештај независног ревизора (PDF формат)
Најава Финансијског ивештаја за 2007 годину (PDF формат)
Финансијски извештаји 31. децембра 2007. године и Извештај независног ревизора (PDF формат)
Извештај овлашћеног ревизора о пословању РДУ РТС за период
од 01.05. до 31.12 2006. године (PDF формат)
MILAN JOVANOVIĆ: PILON U ZEMLJI ČUDA
nedelja, 14 avgust 2011
Kome je odgovarala da umesto tri sagradi samo jedan most
milanjovanovicKad ovo budete čitali, Beograđani će ponosno hodati po čudu savremene arhitekture, objektu koji je opevao i znameniti TV kanal Diskaveri, po takozvanom mostu Dragana Đilasa. Gradski tata se, međutim, galantno odriče očinstva u korist svekolikog srpskog naroda i poziva gore pomenute građane da krste čedo, prevremeno rođeno samo sa trupom, ali bez krajeva.
Od mosta preko koga će do daljeg moći da prelaze samo automobili sa krilima, ili sumanuto hrabri kaskaderi, u startu mi se prevrtao stomak. Osećao sam se kao mališan sa juga Afrike kome prikazuju emisiju o svetskoj gastronomiji. Kao čovek bez nogu koga bodre atletskim mitingom u Cirihu. Ili debeljko kome objašnjavaju kako izlečiti anoreksiju.
Nepristojno je i gadno u bednoj državi graditi grandiozne predizborne spomenike, kao što je ta betonska skalamerija pobodena gde joj mesto nije i koja se završava tamo gde nikom razumnom ne bi palo na pamet.
Ali, šta je tih tričavih 400 miliona evra prema ponosu koji ćemo osećati kada “reke automobila krenu elegantnim vratom naše prekosavske Žirafe”?
Naime, ima i takvih predloga imena. Pošto Gazelu već imamo. Majmuna takođe, i za izvoz, još jedan bi bio previše.
Svakakve se glasine šire o mostu-čudu. Širi ih, naravno, zlobna opozicija koja i protura cifru od 400 miliona evro novčanica, dok gradonačelnik tvrdi da je više od upola manja i da je zaista gnusno što se u cenu uračunavaju i tzv. pristupne saobraćajnice!
Koje, je l’ da, tek treba da počnu da se grade, a zamišljene su kao lavirinti u egipatskim piramidama – mnogi će vozač ostaviti kosti pre nego što će se dokopati Ibarske magistrale.
Ali, to ima i dobrih strana. Na primer, dok gnevni putari shvate koju traku da blokiraju, predsednik i Vlada imaće vremena da pobegnu na sigurno.
Ništa, dakle, nije slučajno, niti glupo kako izgleda. Evo, čak se i predsednik srpskog trusta mozgova, poznatijeg kao SANU, doklatio na Diskaverijevo čudo da nevernim Tomama i ostalim naprednjacima objasni da Zoranov-Nenadov most ne da nije među najskupljima nego je, pak, jedan od najjeftinijih na svetu.
Izveo je čak i neku računicu od koje bi se i Ajnštajnu zamantalo u glavi, a zli jezici kažu da je šef SANU u tu računicu ukalkulisao i svoje čedo, muškog pola, za koga se zlonamerni čak usuđuju da tvrde kako se debelo ugradio u Majmuna-Žirafu. Što je tata, dabome, energično demantovao. A akademikova se ne poriče.
Braneći se od kritičara kojima bodu oči silni milioni slupani u Zoranovu-Nenadovu-Dražinu-Novakovu Majmun-Žirafu, gradonačelnik Đilas potegne tešku topuzinu neoborivog argumenta koji glasi: od postanka demokratije, JA sam prvi sagradio most. Šta si ti, sadašnja bedna i marginalizovana opozicijo, uopšte (g)radila dok si bila beogradska vlast?
To je, doduše, suva istina. Tačno je da je ovo prvi most izgrađen posle ohoho vremena. Ali, aman, sine Dragane, zar je morao taj preskupi mastodont, ma baš me briga što ga slika Diskaveri i što ga već sad, ovako sakatog turaš na razglednice!
Beogradu fali brat-bratu još pet-šest mostova, za te pare si mogao bar tri da napraviš. I, što se mene tiče, mogli su da se zovu Most 1, Most 2 i Most 3, šta me briga i za dva demokratska, jednog četničkog pokojnika i jednog teniskog šampiona čijim bi imenom trebalo da zakite pilon.
Ah da, NAJVEĆI PILON na svetu, taj bitni detalj sam zaboravio…
Sećam se da je počivši patrijarh Pavle nevoljno odobrio da se nastavi gradnja Hrama svetog Save, NAJVEĆEG HRAMA NA BALKANU, smatrajući da snaga vere ne leži u količini mermera i veličini krsta na kupoli.
I, evo, spolja gladac, a iznutra nedovršen, odoše milioni na hram koji uglavnom služi Slovencima da ponesu fotografiju za uspomenu.
A šuška se i da temelji tonu.
Kao, uostalom, i svi mi.
Izvor Vesti, 13. 08. 2011.
http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/8123-milan-jovanovi-pilon-u-zemlji-uda-.html
[...] Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јав… [...]
Boško Ćirković Škabo
Barikade
TERORISTIČKA akcija Tačijevih „specijalaca“ i brzi odgovor ujedinjenog stanovništva severa AP Kosovo i Metohija su me zatekli u poziciji koja je, nažalost, za većinu poštenog stanovništva Srbije misaona imenica: prvi put sam sa porodicom otputovao na letovanje. „Prelistavao“ sam internet izdanja dnevnih novina i naišao na zabrinjavajuće informacije, evidentno namerno zapostavljene u glavnim globalnim informativnim tokovima. Izgleda da ni zaglupljenom auditorijumu nije lako predstaviti: nenaoružane, prekidom dotoka namirnica, sanitetskog materijala i lekova, humanitarno ugrožene civile na barikadama, kao „ekstremiste“, jednostrane drastične odluke „državnih organa Kosova“ kao doprinos dijalogu i „poboljšanju kvaliteta života ljudi na terenu“, zaljubljenog šefa Kfora kao relevantan i objektivan politički faktor, zatvaranje vrata sednice SB UN o ovom incidentu pred nosom šefa srpske diplomatije… Tako da su se, od starta, mudro odlučili za guranje pod tepih, uz tek poneku sliku besnih srpskih „huligana“ koji divljaju i pale.
Ali slično nedavnim izjavama stručnjaka iz redova ovdašnjih organa reda na temu veće spremnosti za intervenciju od londonske policije, domaći izveštači su, brže-bolje, odlučili da održe lekciju iz dezinformisanja nadmenim i plaćenijim kolegama sa Zapada. U tome su, naravno, imali svesrdnu pomoć političara pozicije i „opozicije“. Promptno je utvrđeno gradivo iz fascikli: „1001 floskula o miru, dijalogu i diplomatiji“ i „Zavadi pa prodaj: etiketiranje u funkciji razjedinjavanja i demotivacije plebsa“. Ispraćeni tako inspirativnim besedama, prekaljeni emisari partijske države su potom započeli pregovarački proces, od starta osuđen na neviđeni uspeh… ali samo u domaćim medijima.
Ne dajem sebi za pravo da pametujem i prepričavam tuđa iskustva sa barikada. Ipak, jedna je tužna činjenica lako vidljiva i neosporna: „Naše pravo da znamo sve“ je, veličajući predeterminisane uspehe demokratskih pregovarača, propustilo da objavi makar jednu autentičnu izjavu predstavnika „zadovoljnog“ srpskog stanovništva severa pokrajine. Samo je proizvoljno tumačena i tendenciozno saopštavana klima koja u narodu vlada. Ta praksa je ponovljena kroz većinu informativnih kanala.
Izgleda da se ni egzistencionalno ugroženom i pukom brigom nad svojom sutrašnjicom ozbiljno zaokupiranom stanovništvu, ne sme prikazati slika dramatične borbe običnih (a ne „huligana i ekestremista“) ljudi za odbranu sopstvenih ognjišta i porodica. Sigurno zbog bojazni da bi, nakon emisije realne slike, mnogima iz dupeta u glavu došlo da: prostorno nedefinisana država, koja ne sme išta glasno da zatraži od svojih „prijatelja“, kamoli da pripreti ili, ne dao bog, upotrebi silu u funkciji zaštite ugroženih građana, stavlja sve nas u jednaku opasnost od onih koji će se sile, kao metoda borbe za svoje opasne interese, vrlo rado latiti. Ne pričam samo o daljem fizičkom nadiranju šiptarskih terorista, ni drugih zapaljivih retoričara, praćenih bandama sa pištoljima. Napadač može biti npr. neka pohlepna korporacija, ili bilo koji subjekt željan naše imovine. Tako se svakome od nas može lako desiti verzija priče: zatim su došli po mene, ali više nije bilo nikoga da se pobuni“.
Upravo zato svi moramo, pre uklanjanja barikada koje su Srbi sa severa Kosova i Metohije postavili kako bi branili napredovanje okupatora, uložiti napor u uklanjanje barikada koje su drugi Srbi postavili kako bi branili napredovanje istine.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:341473-KONTRA-Barikade
[...] Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јав… [...]
[...] Хрвати нападају а хомосексуалци заказују параду? (Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јав…) Као што је познато, садашњи председник ДС и [...]
[...] Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јав… [...]
[...] Хрвати нападају а хомосексуалци заказују параду? (Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јав…) Као што је познато, садашњи председник ДС и [...]