Познато је да се грешке или криминалне радње државних функционера пребацују на леђа грађана када неко од оних који су оштећени тужи државу. Најчешће они који туже државу спорове добијају на међународном суду. Но, и када домаћи и када међународни суд донесе пресуду против државе Србије, одштету плаћају сви грађани Србије.
Треда донети нов закон који ће то променети, тако што би у случају спора који је држава изгубила и где мора да плати одштету, прво та иста држава одузела сву имовину државним функционерима који су у име државе оштетили некога.
Зашто би сви грађани плаћали одшету за куће на Дедињу када се донесе Закон о реституцији? Нормално је да се прво узме новац од оних који су одузимали имовину противзаконито, па тек онда да држава доплати разлику ако је неопходно.
Зашто би сви грађани плаћали одштету фирми коју је неки министар оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог министра и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.
Зашто би сви грађани плаћали одштету неком раднику кога је директор државне институције (болнице, школе, музеја…) оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог директора и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.
Зашто би сви грађани плаћали одштету грађанину кога га је полиција претукла због бахатости неког полицајца а без основа? Нормално је да се прво одузме имовина тог начелника или полицајца и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.
Због чега би сви грађани плаћали одштету грађанину кога је суд оштетио и против којег је грађанин добио спор у Стразбуру? Нормално је да се прво одузме имовина судије који није правично судио и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.
Какав је то систем где политичари, судије и полицајци могу да раде шта хоће у име државе и да никада не плате за своје грешке и криминалне радње, већ увек то да плаћају сви грађани Србије?
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
Građani plaćaju dug javnih preduzeća
Amnestija za loš rad direktora državnih firmi
Bojana Anđelić | 28. 09. 2011.
Za razliku od ostatka privrede, Železnice i Putevi Srbije o svojim dugovima više ne moraju da razmišljaju, jer je Vlada odlučila da njihove kredite preuzme država. Obavezu da vrati čak 1,1 milijardu evra kredita ta dva preduzeća i još nekoliko institucija Vlada će otplatiti uz zaključak da takva odluka neće doneti dodatne troškove građanima i privredi.
Samo dugovi Železnica i Puteva koje će otplatiti poreski obveznici iznose skoro 700 miliona evra. Osim njih, država će vratiti i pozajmice Kliničkog centra, Zemunske bolnice, Fonda za razvoj, pa čak i Radio Jugoslavije.
Aleksandar Stevanović iz Centra za tržišna istraživanja smatra da će ovako biti sve dok država bude bila vlasnik tih preduzeća.
- Nije uvek u pitanju loš menadžment. Problem je taj što to rukovodstvo, koje je obično postavljeno po partijskim linijama, mora da ispunjava nerealne zahteve vlasti, koji nemaju nikakvu ekonomsku logiku.
Tako moraju da zapošljavaju, iako nema potrebe za tim, zatim profit odlazi u budžet da popunjava neke rupe ili se novac daje za neke besmislene projekte.
U takvoj situaciji, ma koliko da ste dobar menadžer, vezane su vam ruke. A mi zbog nesposobnosti države sve to plaćamo, ali nas kao građane niko i ne pita – zaključuje Stevanović.
Dugovi koje će vratiti država
- JP Železnice Srbije 181,8 miliona evra i 15,1 milion dolara
- JP Putevi Srbije 464,8 miliona evra i 43,3 miliona dolara
- Klinički centar Srbije 3,1 milion evra
- Zemunska bolnica 1,9 miliona evra
- Radio Jugoslavija 3,1 milion evra i 627,341 švajcarski franak
- Fond za razvoj Srbije 320.943 dolara
- Građevinski fakultet – Subotica 235.243 dolara
http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/279648/Amnestija-za-los-rad-direktora-drzavnih-firmi
[...] Предлог за нов закон Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI
subota, 19 novembar 2011
U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.
Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.
Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.
Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…
I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.
Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“
http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
DRAGOSLAV PAVKOV: ON THE ROAD AGAIN ILI JOŠ JEDNOM O POLICIJI I ZANATU DANIJELA STOJANOVIĆA
petak, 25 novembar 2011
Kako nas juče obavestiše mediji poput „Vesti“, policajci policijske uprave Vršac Aleksandar Adamov i Bojan Biserčić, protiv kojih se vodila istraga zbog zlostavljanja u službi, ponovo su na vršačkim ulicama. Jer je nadležni tužilac odustao od gonjenja.
Na istim vršačkim ulicama je i Danijel Stojanović, sitni lopov na kome su policajci u trenucima noćne dokolice uvežbavali nožne karate tehnike. Ako jednog dana nalete na prave kriminalce, da budu u formi.
Za one koji se ne sećaju, ovaj slučaj je karakterističan po tome što je svako zainteresovan mogao lično da se uveri u metode rada srpske policije; dakle, ništa iz druge ruke tipa pričale žene pred mlekarom. Sve je na Jutjubu uredno snimljeno kamerom mobilnog telefona. Naravno, još u junu, kad se snimak pojavio na mreži, počele su rasprave o tome treba li policajce sadiste kazniti zbog zlostavljanja u službi, lečiti ako su stvarno poremećeni ili nagraditi zbog revnosti u preventivi protiv sitnih (i teških) krađa.
Ako pođemo od pretpostavke da je ono što smo videli na snimku to, a ne neka montaža ili kompjuterska animacija, postavlja se pitanje: o čemu mi zapravo pričamo? Ako nam treba neko da nam rastumači ono što vidimo sopstvenim očima, kakvi su naši analitički kapaciteti da razumemo i predvidimo tajanstvenije, komplikovanije i prefinjenije mutljavine političara, njihovih piarova i marketinških stručnjaka? Kako će ljudi koji ne prepoznaju zloupotrebu ovlašćenja ni kad je vide na ekranu, sutra na izborima znati da odaberu u moru sličnih, šarenih i majstorski predstavljenih političkih ponuda?
Ili mi baš volimo da nas lažu, da nam se uvlače, sve onako tašto, kao kad tašta žena koja je potpuno svesna ogromne bradavice na nosu junački sluša opis svog „pegavog nosića“, kakvim ga tog momenta doživljava uspaljeni udvarač. Dakle, zlostavljanje koje se desilo te noći 2007. godine u vršačkoj policiji je očigledno; problem je u nama koji na različite načine opisujemo ono što smo videli.
Jedni su videli mladog Roma koji je (verovatno) imao teško detinjstvo, tokom ’90-tih u „vreme Miloševića“. Roditelji su morali da se bave svim i svačim da bi preživeli i prehranili porodicu, pa su ga zanemarili, toliko da je krenuo stranputicom. Društvo nije pokazalo interesovanje da mu pomogne (jer je Rom a država nema para ni da pomaže Srbima), pa je krađa jedini način da se prehrani. Njemu treba pomoć, a ne kazna, tako da bi policajce koji su ga maltretirali trebalo procesuirati i poslati na neki demokratski Goli otok dok ne shvate svoje greške i ne revidiraju.
DA LI SU PROBLEM ROMI? Drugi se slažu da je policija nestručna, brutalna, korumpirana i bahata, ali to je naša policija i mi bolju nemamo. Bolje da imamo i ovakvu nego da nemamo nikakvu. Uostalom, najveći broj građana, onaj tzv. „pošteni svet“ s njima i nema posla, a za kriminalce i njihova prava baš nas briga. O tome neka razmišljaju sami pre nego što posegnu za tuđom imovinom. Svako iz ove grupe u memoriji ima zabeležen slučaj kada mu se nešto neprijatno desilo vezano za Rome i njihov način života. Neki se sete bronzane spomen-ploče sa kuće u kojoj je ’41. dogovarano dizanje ustanka. Drugi je skoro upao u otvoren šaht atmosferske kanalizacije sa koga su neki Romi odneli poklopac i prodali ga kao sekundarnu sirovinu. Treći da dva dana nisu imali telefonsku vezu sa svetom jer su neki Romi iz kablovske kanalizacije odrezali komad magistralnog telefonskog kabla i takođe ga prodali kao sekundarnu sirovinu. Četvrtom se dete žalilo da mu je grupa romskih dripaca ispred škole skinula jaknu i patike. A policajac koji je došao na intervenciju mu je u poverenju – kao belac belcu – rekao da im po zakonu ne može ništa jer su kao Romi zaštićeni.
I tu je ključ problema, a bogami i ključ rešenja:
Nije problem što je jedna grupa građana „zaštićenija“ od drugih, već u tome što policija mora da osluškuje šumove iz kojekakvih kabineta, u koje šefovi policije idu po svoje mišljenje.
Treći misle da zakon mora da se primenjuje jednako prema svima i u svim slučajevima. Dovoljno je samo jednom načiniti presedan i zažmuriti kada zakon prekrši „neko naš“ ili neko „zaštićen“, pa da se sruši cela konstrukcija po kojoj svi imaju jednaka prava i jednake obaveze. A onda ulazimo na „životinjsku farmu“, gde su svi jednaki, osim što su neki „jednakiji“.
Što se tiče konkretnog slučaja, ne sporim da je Danijel Stojanović bitanga koja za sebe misli da je preterano pametna. O tome sam već pisao, ali nije zgoreg ponoviti ukratko: princip po kome funkcionišu barabe koje misle da su „prepametne“ je tzv. „sitna krađa“.
Jednostavno, lopov vodi računa da ne provaljuje u zaključane prostorije ili automobile jer bi to bila provala, koja se kažnjava po drugom članu KZ i koja ga može odvesti na duže vreme iza brave, čak i ako tamo gde je provalio nije našao nešto vredno. Zamisao zakonodavca je bila da kazni nameru.
Zatim, lopov vodi računa da ne dođe u kontakt sa vlasnikom predmeta, novca ili bilo čega na šta se nameračio jer u tom slučaju lako može postati nasilnik, što se opet teže kažnjava po trećem članu KZ, pošto se zakonodavac opredelio da kažnjava nasilništvo.
Ali zato lopov poput Stojanovića može do mile volje da krade predmete čija vrednost ne prelazi 200 evra. Može da ih ukrade na desetine, i to svakodnevno pod uslovom da ih nađe na otvorenom ili otključanom prostoru, da ne dođe u kontakt sa vlasnikom ili čuvarem i da ga ne otkriju prečesto.
KAD „BIZNISMEN“ PRETERA Kao primer navešću jedan tipično romski „biznis“ iz mog kraja. Ovde pored Dunava ima mnogo šume i mnogo Roma. Većina ima kamiončiće, popularne „tamiće“ u koje stane do pet kubika ogrevnog drveta. Cena vrbe ili topole za ogrev je oko 2.200 dinara. Dakle, „biznismen“ svakodnevno može bezbrižno da natovari pet kubika drveta što nije ni blizu onih 200 evra, koji su crvena linija koja deli sitnu krađu od krađe. Kad „biznismen“ odbije troškove goriva i amortizacije „tamića“ i „motorke“ – ostaje mu 100 evra dnevno. Malo li je? Koji pošten čovek u Srbiji ima toliku dnevnicu? A sva ta drva se prodaju javno ispred gradskog buvljaka. Nikome ni na kraj pameti na pada da prodavcima traži izvoznicu, šumarski „čekić“ itd. Je li to greška „biznismena“ ili je ipak neko drugi plaćen da se brine o tržištu i poštovanju propisa koji postoje?
Naravno, iz raznih razloga „biznismen“ u šumu ne može svakodnevno. Nekad je u blizini šumar, nekad mu je kamion u kvaru, nekad je mamuran od sinoć, svejedno – smisao ove priče je u tome da ispada kako zakon štiti Rome koji ga zloupotrebljavaju pa kradu.
Što, naravno, nije tačno: bilo koji Srbin, Bunjevac, Cincar, Mađar može da radi isti „biznis“ (previše njih ga i radi), jedino što su ga neki Romi doveli do savršenstva. Toliko da se zna desiti da ih šumar pusti da seku neko krivo, suvo i obolelo drvo bez nadoknade, samo da ne prave štetu na industrijskom drvetu i u zaštićenim šumskim revirima. Naravno, uz podrazumevajući „znak pažnje“ i priču o teškom životu sa mnogodetnom porodicom i nemogućnosti zapošljavanja.
Isti princip se primenjuje i kod krađe spomen-ploča, telefonskih žica i poklopaca na šahtovima. Kao što ovo znamo mi, običan svet, to zna i policija. Stvar je zapravo veoma prosta: delo sitne krađe se ne goni po službenoj dužnosti, već policija o svojim saznanjima obaveštava oštećenog i upućuje ga da svoje interese zaštiti u parničnom postupku, privatnom tužbom. Troškovi za utuženje nekoga poput Stojanovića su uglavnom mnogo veći nego što je sama vrednost spora, pa se oštećenom ne isplati da tuži. Kad, posle nekoliko ročišta, sud i donese presudu u korist tužitelja, po pravilu se ustanovi kako tuženi nema imovine iz koje bi se oštećeni mogao namiriti. Sve u svemu: pojeo vuk magarca. To naravno zna i Stojanović, zbog toga je i odlučio da za život i provod zarađuje sitnim krađama.
Kada neko od „biznismena“ baš pretera, privedu ga i saopšte mu da ga moraju prijaviti jer se mnogi ljudi žale, a njih šefovi gnjave.
On, ako ima malo soli u glavi, sa policijom sklapa dogovor: priznaje par sitnijih krađa koje se ne mogu povezati međusobno (da prerastu u tešku krađu koja je teško krivično delo), često cinkari nekog od konkurencije i posle suđenja odlazi na par meseci zatvora. Vuk sit, a ovce na broju. Nirvana.
Ako baš nema soli u glavi, ako je neiskusan, drogiran ili jednostavno bezobrazan i glup, onda se pristupa ubeđivanju na način kako smo videli na snimku; posle čega osumnjičeni priznaje sve što se od njega traži. Problem nastaje kad ga sa tim „priznanjem“ policija preda javnom tužiocu a ovaj ustanovi da je priznanje iznuđeno i da će ga branilac poderati na sudu, pa odustane od gonjenja.
Tada na scenu stupa policijski sindikat, koji tvrdi da je tužilaštvo u sprezi sa dekadom Roma, ministar se žali medijima na pravosuđe itd.
Kad se ovako postave stvari, ispada da rešenja nema. Međutim, naravno da rešenja ima! Rešenje je u primeni zakona za sve i svuda, izmena postojećih rogobatnih i nakaradnih i donošenje novih zakona u skladu sa društvenim i političkim okolnostima koje vladaju.
Prvo, mora se postaviti princip da je krađa, odnosno bilo kakvo protivpravno prisvajanje materijalne vrednosti čiji niste vlasnik neprihvatljivo. To što ste na ulici slučajno našli nečiji novčanik ne znači da imate pravo da ga prisvojite. Imate pravo na nagradu kao pošteni nalazač, ali nemate pravo da prisvojite tuđu stvar samo zato što je neko slučajno izgubio, a vi je slučajno pronašli.
ŠTA MOŽE, A ŠTA NE Nemate pravo da uđete u nečiju kuću samo zato što je ona otključana. Imate pravo da uđete u svoju kuću bila ona otključana ili zaključana, u tuđu nemate, a naročito ne smete iz kuće koja nije vaša da iznositi predmete, bez obzira na to koliko oni bezvredni bili.
Nemate pravo da sa stubova skidate kablove iako su oni od bakra koji se dobro prodaje na otpadima samo zato što ih niko ne čuva. Zato što ti kablovi nisu vaši. Ne možete prodavati nešto nad čime nemate pravo vlasništva!
Sitna deca i krupna žena nisu razlog zbog koga bi bilo koji sud trebalo da traži olakšavajuće okolnosti za bilo koga ko se sitnom krađom bavi u vidu zanata. Isto tako, faktor „desilo se“ ne može biti olakšavajuća okolnost za nekoga ko je posegnuo za tuđim. Ne može se nešto ukrasti slučajno. Slučajno se može potući, slučajno se može i ubiti, ali slučajno se ne može ukrasti. Žalim, ali ne može.
Za krađu uvek postoji namera, a namera za prisvajanjem tuđeg se mora suzbijati. Neka društva takve namere suzbijaju pojednostavljenim tumačenjem i primenom zakona. Ponegde je dovoljno postaviti tablu na kojoj piše: „Privatni posed! Ne prelazi“. To praktično znači da – ukoliko ubijete nekoga ko je iznenada poželeo da se okupa u vašem bazenu, pa preskočio ogradu na kojoj je istaknuto upozorenje – odvešće vas u policiju do završetka uviđaja, a onda će vam pozvati taksi da odete kući, do suđenja na kome ćete biti oslobođeni.
Doduše, ako se zaigrate pa upucate nekoga sa druge strane ograde, lako vam se može desiti da vas griluju na električnoj stolici. Pošto se naša država opredelila za „kreativan“ pristup tuđoj imovini, kod nas se razvila posebna privredna grana: sitna krađa u vidu zanata.
Tim „zanatom“ se bave ozbiljni profesionalci koji bi posle prvog upozorenja trebalo da zaglave tešku robiju kako bi shvatili da se prisvajanje tuđeg ne isplati.
Dakle, zakon bi trebalo promeniti u smislu da se potencira preventiva, odnosno da se kažnjava sama namera bez obzira na vrednost otuđene imovine. Ovde naročito naglašavam da ne mislim kako policiji treba dati ovlašćenja da procenjuje kakve su čije namere.
Policiju treba stimulisati da privodi i prijavljuje što više prestupnika, da ih uz kvalitetne dokaze preda tužiocima, a onda ćemo njih da stavimo na tapet. Jer, kakva je da je, policija nečemu i služi. Dok su tužilaštva uglavnom beskorisna, kao što se vidi iz primera koji je predmet ovog pisanija.
Posebna priča je motivacija policajaca da se bave svojim poslom. Najčešće se žale: „Mi prestupnike hapsimo, a sudovi ih oslobađaju“.
A šta biste vi hteli, gospodo? Pa zato ste valjda i odlučili da budete policajci, a ne pekari. Mislite li da pekaru ne dosadi da svakodnevno mesi isto testo, da od njega peče stalno iste kifle, da će tako morati sve do penzije jer njegove mušterije imaju čudnu naviku da pojedu sve što je ispekao, pa sutradan dođu i traže još?
Jeste li vi ljudi, kršteni (ili sunećeni, svejedno)? Kad bi vama sad neko dao ovlašćenja Gestapoa, kakva inače tražite, kad bi nestalo kriminala, kome biste vi trebali? Ko bi od vas državni pendrek i pištolj dobrovoljno zamenio čobanskom budžom ili francuskim ključem?
MOZAK, ONO PORED OČIJU Ako biste zaveli takvo strahopoštovanje prema policiji i toliki strah od kazne da nikom ne padne na pamet da krši zakone – čime biste opravdali toliku brojnost policijskih službenika?
Uostalom, šta će nam uopšte policija? Zar ne bi bilo jednostavnije na svaku raskrsnicu postaviti po jedno mitraljesko gnezdo, a nišandžijama dati ovlašćenja da pucaju na svakog ko im se učini sumnjivim. Garantujem da bi bio red, rad i mir, veći nego u NDR Koreji.
Smisao organizovanja u zajednicu poput države nije odricanje od ličnih prava i sloboda u korist privilegovanog sloja dece bivših pandura, partijskih kadrova i kumova moćnika, već udruživanje radi zajedničkog interesa svih. Društvo je policiji dalo veća prava i ovlašćenja nego što ih imaju ostali jer smatra da mora postojati služba koja bdi dok većina spava, koja se smrzava dok se većina zabavlja. Ta služba je od društva plaćena za usluge koje mu pruža. Da li je plaćena adekvatno, to je za neku drugu priliku, ali svako ko misli da se njegov rad ne ceni dovoljno može da potraži drugi posao. Kao, uostalom, i milioni građana Srbije.
Po kom osnovu bi policajac trebalo da bude privilegovan u odnosu na, recimo, rudara kome su zatvorili rudnik, pa mora na biro? Ako zakoni tržišta vrede za celo društvo, zašto ne bi vredeli i za one koji ništa ne stvaraju, već samo čuvaju ono što im je povereno. Doduše, i to kako čuvaju povereno je tema za neku drugu priliku.
Umesto zaključka, stoji konstatacija da nam je društvo sve kriminalizovanije. Razlog je ništa drugo nego „kreativan“ pristup zakonima i njihovo selektivno sprovođenje. Neodgovarajuća kaznena politika, koja prestupnike ne demotiviše da nastave sa vršenjem krivičnih dela, već naprotiv – stimuliše ih da ih čine, i to sve teža i teža, pošto se tako penju na društvenoj lestvici kriminalne subkulture. Ali, kakogod, policijski službenici Adamov i Biserčić su odgovorni za zlostavljanje Stojanovića. Bez obzira šta na to kaže nadležni tužilac.
On ni u kom slučaju nije neko kome bi trebalo verovati više nego sopstvenim očima. Bog nam je dao oči da na njih gledamo. Zašto nam je dao mozgove koji ne mogu da prihvate ono što je očigledno, e, to mi već nije poznato.
(R)evolucija
http://www.standard.rs/dragoslav-pavkov-on-the-road-again-ili-jos-jednom-o-policiji-i-zanatu-danijela-stojanovica.html
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]
[...] Предлог за нов закон [...]