Закон о реституцији и Трећа Србија

 

За 20 година, од када је у Србији враћен вишепартијски систем, ниједна странка није подржала доношење праведног закона о реституцији. То је доказ да сви водећи политичари у Србији треба да одговарају зато што су припадници организованог криминала. Треба разбити ту организовану криминалну групу. Сви су настали из истог центра.

Знамо да се српски комунисти деле на две струје. Једну чине националисти, другу припадници грађанског дела Србије (анационалисти, атеисти). Као што сам већ писао, Србија за ових 20 година није успела да добије праву десничарску странку (НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA). Да јесте, Србија данас не би била једина држава у Европи у којој није спроведена реституција. Ускоро ће бити донет лош закон, искључиво због притиска Европске уније, а не због грађана Србије и грађана који живе у расејању, или верских заједница (Епископ бачки Г. Иринеј: “Спрега политичке елите, тајкуна и организованог криминала“). Српски народ није имао добро организован антикомунистички покрет, и такo је дочекао крај Хладног рата. Како комунисти воде државу од краја Хладног рата до данас, сви видимо (Produktivnost u Srbiji 42 odsto od evropskog proseka и Srbija po kvalitetu života i standardu građana na dnu lestvice u regionu). Они су се поделили на те две струје – националкомунисте и либералкомунисте. Поред њих је основано пар квазидесничарских странака и пар које су имале потенцијал да постану праве десничарске странке, али нису успеле, због штетне ”кохабитације” (Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом и Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi). Да су ”екс-комунисти”, који су после 1990. године постали ”православци” или ”демократе” и ”либерали” заиста то постали, дошло би до договора између њих и Србија би спровела реституцију, док се као председник Владе Србије на њеном челу налазио председник ДСС. То ће остати као историјска чињеница – Србија је имала на челу владе ”антикомунисту”, министар спољњих послова био је ”антикомуниста” и ”заступник” Равногорског покрета, имала је ”демократске” странке у владајућој коалицији и није донет Закон о реституцији. Зато мислим да су сви они комунисти (ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО). Осим што је указана почаст Слободану Јовановићу, осим што је делом исправљена неправда према равногорцима (и даље се врше опструкције према онима који су рехабилитовани или су заслужили пензије), за 20 година ништа значајније није учињено у Србији од стране оних који су себе називали антикомунисти и равногорци. Академик Драгослав Михајловић једини подсећа на злочине са Голог отока, али је он постао академик САНУ, и као што видимо, неуспешно се бори против генерала ОЗНЕ који се слободно шетају Београдом (Нитков!). ”Деца комунизма” (генерације људи рођених и васпитаваних унутар комунистичког система) ударна су песница национализма и неолиберализма. После 1990. године нико на власт у Србији није могао да дође а да није добио сагласност већине унутар тог комунистичког и квазидисидентског круга људи из владајуће елите. Нити је неко могао да постане милијардер. Због тога је власник ТВ Пинк-а постао тако успешан послован човек. Током ’90-тих имао је подршку СПС-ЈУЛ-СРС, после 2000. године имао је подршку странака ДОС-а. Настао је док су националкомунисти апсолутистички владали, сада када либералкомунисти апсолутистички владају продаје део своје ТВ човеку против кога се већи део елите, која је стварала Пинк, наводно борила – Џ. Сорошу (Tunjevina s Pinka). А власнику Делта холдинга на отварање тржног центра долази академик Добрица Ћосић, пријатељ Матије Бећковића и заштитник Војислава Коштунице. Сви они су помогли да настане Делта, да преузме Ц маркет да би на крају ту компанију продали ”непријатељу” из ЕУ. Партнер власника Делте финансира ЛДП. Без обзира на разлике које постоје између националкомуниста и либералкомуниста, заједничко им је да по сваку цену желе да омогуће доминацију комунистичк идеологије у Србији (Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?). Садашњи градоначелник Београда је у Србију довео ријалити ”Велики брат”, контролише тржиште маркетинга и не критикује директора РТС-а и власника ТВ Пинк, који су се у међувремену помирили. Шта друго од њих очекивати, када Хрвати нападају а хомосексуалци заказују параду? (Зашто информације нису доступне и грађанима ако је јавни сервис европске Србије заиста јаван?) Као што је познато, садашњи председник ДС и председник Републике израстао је из тог круга људи. Чули смо да је лењиниста и кум Мирјане Марковић управо постао члан Српске напредне странке, где је дошао из Српског покрета обнове (и власник ТВ Пинк доста дугије М.М.). Таква владајућа елита контролише медије у Србији, они образују новинаре у Србији (Upravni odbor RTS –a izvinio se građanima). Зато у српским медијима постоји забрана извештавања са скупова Двери српске, зато саопштења овог Покрета ниједан медиј у Србији не објављује. Једине новине које дозвољавају људима из Двери српске да се изразе јесте недељник Печат, који води националкомуниста, убачен међи десничаре као Тројански коњ (Покушај самокритике једног шарлатана). Некадашњи ратни хушкач, блиски сарадник Милошевића и пријатељ Ђинђића, слуга бившег начелника ДБ (екс УДБА/ОЗНА), данас је, наводно, једини власник новина за које може да се каже да су опозиционе. Тиме се само наставља политика српских комуниста да глуме демократију и да праве православце и десничаре држе на маргини, а да квазиправославце и квазидесничаре представља као пример шта би се догодило када би власт у Србији преузели ”четници”, ”јустиновци”, ”образаши” и остали (Zašto Arkanovu Cecu smiju slušati samo ljute Hrvatine?). То је вишедеценијска тактика онемогућавања да се разбију ”уједињени монополи Србије”. 

Због свега тога ни из Двери српске нису се јасно изјаснили поводом доношења закона о реституцији. Очекујем не само да се изјасне, већ да заједно са организацијама које заступају оне којима су комунисти отели имовину напишу нов закон и да тај закон буде донет када нова власт дође. Нема боље прилике да се дистанцирају, да разбију ”уједињене монополе Србије”. Како сам чуо на вестима, представници оних којима је имовина отета планирају, од сада, заједничко деловање са традиционалним верским заједницама (црквама). Ето прилике да се Двери јасно дистанцирају од многих који сада потписују антигеј петицију, а који припадају ”уједињеним монополима Србије”; који уместо закон о реституцији у први план истичу као ”животно” најважнију тему спречавање геј популације да организује протест, јер је закон о реституцији ”животно” важан за опстанак ”уједињених монопола Србије”. Они су се помирили и са предајом Космета, браниће Космет све док је та одбрана истовремено и одбрана ”уједињених монопола Србије” и док могу да се крију иза такве врсте национализма. 

Доношење закона о реституцији је прилика и за све либерале, левичаре и демократе, који припадају грађанском делу Србије, који подржавају организовање геј параде, да покажу колико су заиста за владавину права, за људска права, јер је право на приватну својину основно људско право, темељ за владавину права. Ако су заиста против сваке врсте тоталитаризма, то је прилика да осуде и да се дистанцирају од периода тоталитаризма – титоизма и комунизма, од 1945. године до данас. Надам се, да се међу припадницима грађанског (либералног и левичарског) дела популације, може наћи довољно поштених и паметних људи који ће увидети везу између права на приватну својину и поштовања људских права, тј. зашто није донет закон о реституцији (или се доноси онај који одговара тајкунима и политичарима) и зашто су многима људска права угрожена, од хомосексуалаца до радника и трудница (од стране оних који нису хтели да донесу закон о реституцији па су сада због притиска ЕУ поднели лош закон). 

Пре три године написао сам текст “Да ли треба да ратујемо једни са другима?“. Од тада, дошло је до разлаза између Двери српске и српских националистичких странака (Двери самостално излазе на изборе са жељом да се разбију ”уједињени монополи Србије”) а аутори Пешчаника су се разочарали у ЛДП, пре тога у ДС . Мислим да се показало да су и једни и други, што се тиче својих уверења, искрени. Мислим, и даље, да се око Двери окупља најобразованији део православне Србије, да се око Пешчаника (где је све више младих људи) окупља најобразованији део грађанске Србије (Levičari i desničari). У Двери српске стекли су поверење Срби који живе на Космету, Републици Српској, Хрватској и Црној Гори. Оснивачи и аутори Пешчаника потврдили су свој статус међу пријатељима и сарадницима у већинским народима који живе у српској покрајини Косово и Метохија, у БиХ и Хрватској. До сада није дошло до цивилизованог разговора између ове две групације. И људи који су окупљени око Пешчаника имају свог Вучелића – зову га Беба. И своју Смиљу Аврамов – Латинка Перовић. И свог Косту Чавошког – Срђа Поповић. (Ово напомињем на овај начин зато што либерали мисле да су интелектуално, а често и морално, супериорнији од конзервативаца). Наставља се са (обостраном) мржњом. Обе стране су остале искључиве и екстремне поводом: (не)признавања Космета, (не)одржавања геј параде, пријема у ЕУ и НАТО, савеза са Русијом… Код првих има оних који су се радовали бомбардовању Сарајева, код других има оних који су се радовали бомбардовању Београда. Код првих има оних који сањају некакву митску Велику Србију у којој би сви били Срби православци, код других има оних који би дозволили да се поред Космета отцепе и Рашка/Санџак и Војводина, којима је довољно да живе у кругу двојке. 

Једино су сложни када се ради о реституцији. То уопште не помињу, или само узгред или врло равнодушно помињу. Зашто, ако и једни и други нападају исту владајућу елиту? Зашто нико од њих није написао свој предлог закона о реституцији, зашто нико није од њих не преноси мишљења оних којима је отета имовина? Ни после данашњег саопштења владе Србије која је скупштини упутила закон, на сајту Двери, на сајту Пешчаника, ни речи о том закону, нема текстова и изношења мишљења људи који су представници оних којима је имовина отета (Mahinacije uoči restitucije). Ти људи су изјавили да је закон лош и да се наставља пљачка отете имовине. 

Српски народ је током 18. и 19. века највише утицаја примао из Француске, Немачке и Аустроугарске, поред традиционално присутне Русије и византијског наслеђа које је остало на Балкану. Србија је два века грађена на темељима Француске револуције. Два века неуспеха, крвавих грађанских ратова и насилних обрачуна унутар елита. Врхунац борбе црвених и белих српских јакобинаца догодио се средином 20. века када су црвени јакобинци поразили и уништили беле јакобинце. Више од 50 година траје терор црвених над српским (сопственим) народом и историјом. Зато не чуди што је по недавном истраживању утврђено да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету ”социјалиста у души”, на власти је социјалистичка коалиција бивших комуниста. Приликом писања програма за наредних 10 година Демократска странка заборавила на предузетнике и развој предузетничког менталитета као предуслов за развој Србије. Српска елита је одрасла у духу Француске револуције и Комунистичке партије и није способна за развој предузетничког духа. Разлог зашто предузетничког духа има више међу комунистима у Француској, Италији или Немачкој, а много мање код комуниста у Србији, Грчкој или Русији јесте разлика која постоји између Католичке и Протестантске цркве у односу на Православну цркву када се ради о погледима на земаљски и физички живот, организацију цркве и друштва, економију, телесни и чулни свет. Разлог зашто је предузетничког духа највише код протестантских Британаца, Германа и Нормана, који су најбројнији потомци првих становника Северне Америке, поред својих матичних држава у Европи, јесте истина да они никада нису били комунисти. Модеран свет изградили су британски конзервативци и либерали, који су постигли највиши ниво хармоније између хришћанског и античког наслеђа Европе. Зато је настала доминација либералног капитализма, где су либерали истовремено капиталисти, а капиталисти истовремено и либерали, где хришћани могу бити и либерали и капиталисти, где ни једни ни други не морају бити хришћани. Ни леви ни десни, ни левичари ни аристократе не дирају темеље демократије и капитализма, индивидуалних слобода и приватне имовине. Тачније, једни друге надгледају, исправљају, опомињу… 

За ово стање није крива само ова генерација политичара. Пре два века сукоб је настао између свештенства које је имало интереса да сарађује са Русима и трговаца Војне крајине који су пословали са Германима и Западом. Слично је данас: они који имају личну корист од пословања са Западом желе Србију да уведу у НАТО пакт, они који имају личну корист од пословања са Русијом желе ближе односе са Русијом. Нема државе која нема сличне проблеме. Германи су распети између католичанства и протестантизма. Хрвати у својим редовима имају англофиле и русофиле који се сукобљавају. У Бугарској постоје православни фундаменталисти и евроатлантски екстремисти. У САД и Турској живе и религиозни људи и атеисти. У Великој Британији наука се поштује колико и магија. У Мађарској живе људи који су више окренути духовности, али и људи који су окренути само материјалним вредностима. Међу Бошњацима можемо наћи еврофиле и еврофобе. Међу Русима има оних који се не поносе на своје порекло и има оних који се веома поносе на своје порекло и своју веру. Али сви заједно мисле на опште, националне и државне интересе, када је то најважније. То се најбоље може видети на примеру народа који су чинили Југославију. Сви народи, осим српског, у Југославију су ушли са јасним циљем, и сви су, осим српског народа, из Југославије изашли са својим државама које имају међународно признате границе. Зато што су сви народи осим српског имали национални консензус око националног плана (ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ). 

Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам, либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француких револуционара, укинули демократију и приватну имовину, побили аристократију и капиталисте, уништили су православну цркву. И данас ти хибриси и бољшевици и њихови наследници и следбеници (и националисти и анационалисти), да би пратили савремене токове модерног света, узимају само најгоре што је остало од либералног капитализма, виде само најгоре што може да се нађе у конзервативизму (За будућа поколења, Solidarni biznismen). На начин како су оно најгоре од комунизма и социјализма применили у Србији.  

У суштини, у Србији су на власти две врсте комуниста – лењинисти и стаљинисти. Лењинисти настављају спровођење идеја и планова Треће интернационале према српском народу као ”тамници народа”. Ти се планови у последњих 20 година спроводе путем неолибералне идеологије и либералних политичких структура и зато лењинисте називам либералкомунистима. Стаљинисти су покушали да поврате достојанство нацији, да уваже постојање нације, и зато стаљинисте називам националкомунистима. После смрти комунистичког диктатора у политички живот Србије поново су се вратили стаљинисти. Они су покушали да уваже скоро 1000 година православне историје и традиције. Али тако да опстане комунистичка идеологија. У  тоталитаристичкој држави која се није ослободила негативног наслеђа патријархата и чија се елита није уздигла изнад малограђанског духа, тешко је доћи до обожења, до индивидуализације, до слободномислећих појединаца, јер се деценијама у Србији стварају ”послушни  грађани” и ”слепи следбеници” који не траже много за себе и своје породице, који ће се жртвовати за ”велике ствари”, а ту је и феномен ”потрошачког друштва” и ”конзуменизма” где можемо наћи људе који мисле само на себе (Autizam). 

Вечни мир није могућ на овом свету, па ни вечни мир између деснице и левице. Зато је западни хришћански свет створио демократски систем са секуларним државним уређењем. Тај систем је постигнут уз договор, уз компромис. Није савршен. Стално се мења, деградира или усавршава. Стално се помера граница – десничари би више права за себе а мање за левичаре, левичари би да имају више права за себе а мање за десничаре. И код једних и код других постоје екстремисти и фаталисти. Постоје и разумни и толерантни. 

Управо оно што представља највећу препреку мора да постане највећа предност српског народа. А то је богатство различитости. Сваки од елемената српског националног бића ври од врлина, знања и снаге. Но, растављени, раде  на свом самоурушавању и западању у екстремизам. Па су они из Двери екстремисти за оне са Пешчаника, и обрнуте, људи из/око Пешчаника су екстремисти за дверјане. Истина је, као и увек, негде у средини.

Када постоји добра воља, када се окупе људи који су способни, који имају знање, који могу да прихвате и другачијег – све је могуће: и да се донесе праведан закон о реституцији (а да Србија не банкротира или Војводина не постане део Немачке) и да се реши питање људских права и поштовања сексуалних мањина, и да се реши питање статуса Космета тако да се максимално остваре национални и државни интереси имајући у виду тренутно стање. 

Дакле, чекају нас три важна догађаја, где као народ, као друштво, као грађани ове државе, треба показати да ли смо у стању да очувамо, развијамо наше друштво, нашу нацију, нашу државу. То су: најављен напад Албанаца на север Космета, одржавање параде поноса и доношење закона о реституцији. Времена немамо, то је сигурно. Овако сам пре три године завршио текст ”Да ли треба да ратујемо једни са другима”: ”Да ли би дошло до цилизацијског помака у Скупштини, да су уместо посланика ДС и ДСС у скупштини посланици из редова Двери и Пешчаника?’’ 

Да су ове две друштвене групације, које су најозбиљније опозиционе групације владајућој елити, уместо те елите на власти, у Скупштини, да ли би успешно решили проблеме оних којима је отета имовина, проблеме оних који су хомосексуалци и уопште припадници мањина али и верника, да ли би допринели да се остваре људска права Срба на Космету, Хрватској и остатку региона? Ако се ова три питања брзо и ефикасно не реше за опште добро, русофили ће само сањати да купе авионску карту до Москве, еврофили ће само сањати да посете Париз и Лондон, остаће – заједно – да живе у заосталој паланки, сиромашни и посвађани. Ово су две коликотолико организоване опозиционе групације за које се коликотолико може рећи да су ван утицаја ”уједињених монопола Србије”. Остали, попут мене, су појединци, ван сваког система, сваке организације, и ми, ако се ускоро нешто не промени, можемо само емигрирати из Србије (свако ко пронађе начин то ће урадити), јер, ми, нећемо и не можемо да добијамо донације и остале повластице које могу (и даље) имати Двери или Пешчаник ако наставе са радом у Србији у којој се ништа није променило на боље. Што се неће догодити ако не могу да разговарају као нормални људи.

 

С’ поштовањем,

Господар Времена

 

———————————————————-

 

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

 

Svoj sam čovek i stojim iza svakog komentara

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

Нови народни договор и грађанска држава

Одлука Уставног суда Србије

Идиоти су и даље на власти