Одлука Уставног суда Србије да функционери немају право на више функција коначно је, после два месеца од њеног доношења, јуче потписана и упућена „Службеном гласнику” на објављивање. Тиме одлука ступа на снагу, а око 1.300 функционера мораће у року од три дана да се обрате Агенцији за борбу против корупције и да је обавесте да су поднели оставке на једну од неспојивих функција (или на неколико њих) или да од ње траже мишљење да ли су те функције у сукобу интереса. Агенција мора да им одговори у року од 15 дана.
Др Чедомир Чупић, члан Одбора Агенције за борбу против корупције, оцењује за „Политику” да је УСС поступио одговорно и стога на данашњој седници Одбора aгенције неће покренути питање смене председника Уставног суда (како је раније најављивао да ће урадити ако до тада одлука суда не буде објављена, јер без тога Агенција за борбу против корупције не може да покрене одговарајуће поступке против функционера који обављају две или више функција).
„То је један добар начин понашања – када једна независна државна институција као што је Агенција за борбу против корупције опомене другу независну институцију, Уставни суд, а он реагује на то. Показује се ипак да се у овој земљи нешто може остварити”, истакао je др Чупић и додао да је то добар пример који може постати принцип (да се испод тога не може ићи).
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ustavni-sud-smenjuje-1_300-funkcionera.sr.html
————————————————————–
POVEZANI POSTOVI:
Ко може да заштити узбуњиваче
Зорана Марковић
За звиждаче правилник, па закон
Заштита узбуњивача у правном систему Србије релативно је нов институт у оквирима антикоруптивних мера које се могу примењивати. Сматра се европским стандардом и на различите начине је присутан у законима и пракси европских земаља. Код нас је још недовољно разрађен и изазива прилично дилема, како у нормативном, тако и практичном смислу.
Један од могућих разлога недоумица је и израз „узбуњивач” или „звиждач”, који представља непосредан превод енглеског термина „whistleblower”, а означава особу која у доброј вери указује или пријављује своју сумњу на корупцију у институцији у којој ради. У правним системима европских земаља узбуњивач је добио своје значајно место особе која указује на потенцијално коруптивне радње, не нужно и кривична дела, али свакако незаконите или несавесне радње или поступке, који у крајњој инстанци угрожавају интегритет институције, професије, функције па тиме и самог узбуњивача.
Нема сумње да је оваква улога и позиција „инсајдера” значајна за спречавање и сузбијање корупције у јавним институцијама и не треба трошити много речи на објашњавање разлога који су овај институт подигли на ниво европског стандарда, посебно када се штетност корупције анализира са економског аспекта. Начин на који стога држава пружа заштиту особи која је указала на штетне и коруптивне радње, показује и колики је степен свести о потреби да заштити своје шире економске, социјалне и друштвене интересе. При том су савремени начини пословања, технологија али и повезаност криминала изван граница националних држава, створили и потребу да се овај институт развије тако да пружи заштиту узбуњивача под једнаким условима изван оквира националних држава.
Питање заштите узбуњивача у домаћем правном систему први пут се обједињено разматрало након објављивања препорука GRECO – Групе земаља за борбу против корупције Савета Европе 2006. године, међу којима је била и та да Србија развије практичне механизме заштите узбуњивача. Када се пред овим телом задуженим за надгледање примене европске кривичноправне и грађанскоправне конвенције против корупције разматрао извештај Србије о спровођењу обавезујућих препорука овог тела, 2008. године, закључено је да је препорука делимично испуњена, што је значило да је држава предузела активне кораке у нормативном уређивању положаја и заштите узбуњивача кроз неколико закона, али су и даље недостајали практични механизми.
Овакво стање траје и данас и сви ми који имамо одговорност у спровођењу антикоруптивних политика и мера осећамо последице овако делимично регулисане области.
Заштита узбуњивача садржана је у неколико закона у Србији, у Закону о државним службеницима, Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности, Закону о заштитнику грађана, Закону о Агенцији за борбу против корупције али и у Кривичном законику и Закону о кривичном поступку који говоре о заштити сведока сарадника. Практични проблем није нужно број прописа у којима се ова заштита помиње, колико чињеница да сви набројани закони имају само по једну или две одредбе посвећене овој теми.
Јасно је наравно да оваква законска регулатива представља само основе заштите узбуњивача што у пракси доводи до значајних проблема који обесхрабрују потенцијалне узбуњиваче. Све и када се неко и одважи да пријави незаконите радње у својој институцији, долазимо до суштинског проблема да нема прецизно утврђеног редоследа радњи које се у том случају предузимају. Недостаје прецизно регулисана процедура која би одредила особе којима се таква сумња пријављује, права и обавезе тих лица, начин чувања информација или докумената које узбуњивач поседује, ниво поверљивости ових информација или докумената, и посебно улога руководиоца институције, који је по свим позитивним прописима одговоран за законито и правилно пословање, односно рад институције којом руководи.
Ову правну празнину и практични недостатак покушала је да надомести агенција недавно усвојеним Правилником о заштити лица које пријављује сумњу на корупцију, који је донет као део извршења обавеза из Закона о изменама и допунама Закона о агенцији. Како је у питању подзаконски акт, то агенцији није било могуће да питање заштите узбуњивача регулише кроз целовит поступак, већ је утврђена процедура која пружа неопходну заштиту идентитета лица и информација које се пријављују агенцији, уз обавезну проверу постојања „добре вере” у истинитост и мотиве оваквог пријављивања.
Код регулисања обима заштите оваквих лица мора се увек имати у виду и равнотежа са интересом институције, па се заштита не може пружати особама које дају лажне податке или лажно потказују своје надређене или колеге. Овај принцип уједно представља и најважнији изазов за државни орган који пружа заштиту јер се овде пажња (и ресурси) усмеравају на лице које је пријавило, а не на сам спорни случај, који остаје у надлежности других државних органа.
Донети подзаконски акт ће само делимично поправити положај узбуњивача јер су и даље остали изван домашаја ове регулативе изузетно важни инспекцијски и правосудни органи и надлежна министарства. Стога ће агенција, у сарадњи са повереником за информације од јавног значаја и заштитником грађана у наредном периоду интензивно радити на доношењу јединственог закона о заштити узбуњивача, како би овај институт коначно добио место које му припада.
*Директор Агенције за борбу против корупције
Зорана Марковић
објављено: 07.09.2011
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Za-zvizdace-pravilnik-pa-zakon.sr.html
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]
[...] Одлука Уставног суда Србије [...]