која ноћу изгледа као јавна кућа или казино када се упале светла која осветљавају зграду (у различитим бојама се мењају)… То није случајно…
ДАНАШЊА РАСПРАВА У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ ПОВОДОМ ЗАКОНА О РЕСТИТУЦИЈИ ПОКАЗАЛА ЈЕ ДА ЈЕ ВЕЋИ ДЕО ПОЛИТИЧКЕ ЕЛИТЕ НА СТРАНИ ОКУПАТОРА – ДА СЕ ”САРАДНИЦИМА ОКУПАТОРА” МОЖЕ НАЗВАТИ НАЈВЕЋИ БРОЈ ПОСЛАНИКА.
ТО НИЈЕ НАРОДНА СКУПШТИНА. (А ТЕК СУ ЈЕ РЕНОВИРАЛИ…)
ВИДЕТИ ЈОШ:
Закон о реституцији и Трећа Србија
Пацифизам и владавина права
Црвене линије СПО-а и СПС-а
Američki veterani svedoče u korist Draže Mihailovića
Часни живот др Драгића Јоксимовића
JOВАН ТРКУЉА: Биће то половична реституција
—————————-
BEOGRAD, 14.09.2011
Poštovani gospodine Cvetković,
Obraćamo Vam se u ime udruženja izbeglih i prognanih Srba iz Hrvatske. U prethodnom periodu u tri navrata smo Vam uputili zvanične dopise (23. februar 2011. godine, 29. april 2011. godine i 12. avgust 2011. godine). Niste nas primili. Zbog toga smo prinuđeni da Vam se obratimo na ovaj način.
Izbeglice traže posebnu evidenciju na popisu stanovništva (treći put)
Predstavnici 100 izbegličkih udruženja dostavili su danas srpskom premijeru Mirku Cvetkoviću otvoreno pismo sa zahtevom da Vlada Srbije po hitnom postupku donese odluku da se prognani i izbegli Srbi s područja bivše SFRJ evidentiraju na posebnom obrascu na predstojećem popisu stanovništva.
“Na posebnom obrascu treba da se popišu i građani Srbije koji su u Hrvatskoj, BiH i Sloveniji oštećeni u imovinskim i drugim pravima”, izjavio je novinarima predsednik Koalicije izbegličkih udruženja Miodrag Linta, koji je u zgradi Vlade predao otvoreno pismo.
Prognani i izbegli Srbi traže, kako je objasnio, da se izvrši evidencija njihove oduzete, nestale ili uništene imovine i drugih stečenih prava.
Podsetivši da je Ministarstvo pravde SR Jugoslavije tokom 1996. godine organizovalo popis imovine izbeglih i prognanih Srba i ostalih građana koji imaju imovinu u Hrvatskoj, Linta je naveo da od premijera Cvetkovića sada traže odgovor na pitanje da li je ovaj popisni materijal ikada obrađen i da li je sačinjen zvaničan izveštaj o vrednosti njihove nezakonito uzurpirane imovine.
Prema njegovim rečima, u otvorenom pismu Vladi Srbije je upućeno još pet zahteva.
“Zatražili smo da Vlada Srbije usvoji peticiju izbegličkih udruženja koju je podržalo 75.000 građana, a koja sadrži 12 zahteva o povratu stanarskih, imovinskih i drugih stečenih prava Srba iz Hrvatske, uključujući neisplaćene penzije i obnovu porušenih ili oštećenih kuća na području gde nije bilo oružanih sukoba “, rekao je Linta.
Pored toga, kako je rekao, od Vlade se traži da usvoji Predlog rezolucije o poštovanju ljudskih prava prognanih i izbeglih Srba iz Hrvatske i da ga uputi Skupštini na usvajanje.
On je ukazao da je temelj za rešavanje tih pitanja sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Hrvatske iz 1996. godine kojim su se dve zemlje obavezale da će sklopiti dogovor o naknadi za uništenu, oštećenu i nestalu imovinu.
“Tražimo, takođe, da Vlada Srbije kod bivših država sukcesora hitno inicira sednicu stalnog mešovitog komiteta zaduženog za sprovođenje odredbi Bečkog sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine“, rekao je Linta.
On je podsetio da je aneksom G tog sporazuma o privatnoj svojini i stečenim pravima utvrđeno da će svim građanima biti vraćena prava koja su uživali na dan 1. decembra 1990. godine.
Odgovarajući na pitanja novinara, Linta je rekao da delegaciju izbegličkih udruženja do sada nisu primili ni predsednik države, ni premijer iako su to u nekoliko navrata tražili.
http://www.tanjug.rs/vest.asp?id=20141
ВИДЕТИ ЈОШ:
Povodom intervjua Gaše Kneževića „Godinu i po dana čekamo odgovor Hrvatske“ (Danas, 17 – 18. septembar 2011.)
Vodite politiku čistih računa
Autor: Miodrag Linta
Intervju sa gospodinom Gašom Kneževićem, visokim predstavnikom Srbije u Stalnom mješovitom komitetu sa sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji izazvao je veliko interesovanje među građanima koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj.
Gospodin Knežević, reagujući na zahtjeve izbjegličkih udruženja da se Srbija aktivnije uključi u rješavanje naših problema, kaže, citiram, „Ja nisam video državu da je njeni građani gledaju sa više omalovažavanja, potcjenjuju je, ne vjeruju joj ništa, a sa druge strane žele da se oslone na nju“.
Navedena tvrdnja je, u najmanju ruku,netačna. Njom se šalje poruka javnosti da su izbjegla i prognana lica iz Hrvatske, nezahvalna za ono što je Srbija do sada za njih učinila. Smatramo da pristup diskvalifikacije i optuživanja jednog dijela građana Srbije, koji su najveće žrtve ratova na prostoru bivše SFRJ, neće pomoći rješavanju problema, a može samo dodatno produbiti nepovjerenje i sumnje oštećenih građana u iskrenost namjera aktuelne vlasti.
Izbjeglička udruženja, duži vremenski period, aktivno nastoje da uspostave dijalog sa predstavnicima vlasti u Srbiji u cilju pronalaženja pravičnog i trajnog rješenja za 500.000 izbjeglih i prognanih Srba iz Hrvatske i preko 100.000 građana Srbije koji su oštećeni u svojim imovinskim i drugim pravima u Hrvatskoj. Predsjednik i premijer ne smatraju potrebnim da prime našu delegaciju. Podsjećamo javnost da je Peticiju izbjeglih i prognanih Srba iz Hrvatske, u kojoj se navodi 12 problema vezanih za povratak oduzetih imovinskih i stečenih prava, uspostavu istih standarda u suđenjima za ratne zločine i rješavanje pitanja nestalih lica svojim potpisom dosad podržalo 70.000 oštećenih građana.
G. Knežević ističe da u primjeni Aneksa G sporazuma, kojim je regulisana sukcesija privatne svojine i stečenih prava tj. problem imovine fizičkih lica i preduzeća, Srbija nema pravo biti tužilac jer, citiram, „Srbija nije titular svojine, ako bi Srbija tužila, tužba bi bila odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije. Moj zadatak nije da budem u koži tužioca, moj zadatak je da napravim pravni okvir koji će njima to omogućiti, a ja mislim da svako ono lice koje je tužilac mora ili da se samo bori ili da nađe nekog advokata“. G. Knežević sigurno zna da hiljade izbjeglih i prognanih lica u poslednjih 15 godina nastoje da pravnim putem u Hrvatskoj ostvare svoja imovinska i druga prava. Velika većina nije u tom uspjela jer u Hrvatskoj funkcioniše etnički motivisano pravosuđe, koje aktivno radi na legalizaciji rezultata etničkog čišćenja Srba. Takođe, hrvatski Sabor i Vlada usvojili su niz zakona i podzakonskih akata čiji je cilj sprečiti povrat oduzete srpske imovine, stečenih prava ili naknadu štete za uništenu, oštećenu i opljačkanu imovinu. Navodimo samo dva primjera.
Prvi – u dijelu Hrvatske u kom nije bilo ratnih djelovanja, tokom 1990 – 1995. godine, srušeno je u klasičnim terorističkim akcijama preko 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata. Hrvatska je promijenila član 180. Zakona o obaveznim odnosima kojim je predviđena naknada materijalne štete. Oštećeni Srbi su nastojali da pravnim putem dobiju odštetu, ali nisu uspjeli. Drugi, u Hrvatskoj je, na nezakonit način, Srbima oduzeto preko 30.000 stanova na kojima je postojalo stanarsko pravo. Srbi su pod pritiscima, prijetnjama i fizičkim napadima bili prinuđeni da napuste svoje stanove. Hrvatska država se pozvala na jednu odredbu iz Zakona o stambenim odnosima iz bivše SFRJ prema kojoj se nosiocu stanarskog prava oduzima stan ako u njemu ne boravi šest mjeseci u kontinuitetu. Ta odredba do 1991. godine je bila formalnog karaktera, a Hrvatska ju je primjenila, s tim što je rok boravka izvan stana skratila na tri mjeseca.
O nizu drugih problema, kao što su neisplaćena dinarska i devizna štednja, neisplaćene penzije, ugovori o zamjeni kuća i stanova koji su sklopljeni za vrijeme rata pod pritiscima i prijetnjama, oduzeti ili uništeni poslovni i privredni objekti, oduzeto ili uzurpirano poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište, uništene ili oštećene kuće koje nisu obnovljene, opljačkana pokretna imovina., da i ne govorimo.
G. Knežević kaže da je srpska strana, prije godinu i po dana predložila hrvatskoj nacrt bilateralnog sporazuma o sprovođenju Aneksa G ali da oni na njega dosad nisu reagovali. To je, prema njemu, razlog zbog čega od septembra 2009. godine dosad nije održan sastanak Komiteta. Podsjećamo da se u Aneksu G jasno kaže da će građanima biti vraćena prava koja su oni imali na dan 31.12.1990. godine. Ako to nije moguće, onda bi se prema iskazu g. Kneževića, citiram „dobila novčana naknada za tu imovinu koja bi trebalo da odgovara tržišnoj vrednosti, ili da bude veoma bliska njoj“.
Na kraju dolazimo do ključnog pitanja. Kako Srbija nastoji privoliti Hrvatsku da odgovori na ponudu Srbije u vezi poslanog nacrta bilateralnog sporazuma za implementaciju Aneksa G Bečkog sporazuma? G. Knežević odgovara, citiram, „Samo diplomatski. Mi da se obraćamo Briselu i da pišemo da imamo problema sa Ugovorom o sukcesiji , ne znam koliko bi se na to dobro gledalo“. Ako Srbija nastavi da vodi sadašnju politiku, koju reprezentuje g.Knežević, Hrvatska još dugo vremena neće odgovoriti na ponudu Srbije. Tražimo da Srbija pitanje oduzete imovine i stečenih prava fizičkih i pravnih lica definiše kao otvoreno pitanje u odnosima sa Hrvatskom. Aktuelna politika popuštanja i nezamjeranja sa obrazloženjem da će Hrvatska biti naš saveznik u procesu evropskih intregracija pogrešna je i štetna. Bitan elemenat te politike jeste žrtvovanje imovinskih i drugih prava izbjeglih i prognanih Srba i drugih oštećenih građana. Tražimo da Srbija hitno počne voditi politiku čistih računa prema Hrvatskoj zasnovanu na poštovanju ljudskih prava građana. Posebno tražimo da Srbija vodi diplomatsku i političku ofanzivu prema EU i drugim međunarodnim organizacijama sa zahtjevom da Hrvatska prije prijema u članstvo EU mora da vrati oduzeta imovinska i stečena prava fizičkim i pravnim licima ili omogući pravičnu novčanu naknadu.
Autor je predsednik Koalicije udruženja izbjeglica
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/vodite_politiku_cistih_racuna.46.html?news_id=224097
http://www.index.hr/vijesti/clanak/hoce-li-ivo-josipovic-iskopati-prave-krivce-za-oluju/572964.aspx
PREMIJERKA Jadranka Kosor pozdravlja osuđene generale u Haagu, predsjednik Ivo Josipović tvrdi da oni tamo uopće ne bi trebali biti, dok budući premijer Zoran Milanović u ime svih Hrvatica i Hrvata zaključuje da su hrvatski generali nepravedno, preoštro, pa čak i neosnovano osuđeni.
Možda još nije kasno da se poljski premijer Donald Tusk vrati po onaj Pristupni ugovor kojeg mu je hrvatska kolegica prošlog vikenda doslovno iščepala iz ruku.
Jer očito je da hrvatske političke elite – one koje odlaze, one koje dolaze i one koje još ostaju – još uvijek imaju velikih problema s djelovanjem haškog Tribunala, s poštivanjem sudskih odluka, kao i sa suočavanjem s ratnim zločinima.
Tko je kriv? Zar ovaj koji je nevin?
“Nisam siguran da su se s hrvatske strane u Haagu našli pravi ljudi”, izjavio je ovoga tjedna predsjednik Ivo Josipović u razgovoru s hrvatskim iseljenicima u New Yorku.
I tako, nakon što je premijerka generalima slala pozdrave, a šef oporbe tvrdio da su neosnovano osuđeni, predsjednik Republike otišao je korak dalje i napomenuo da pred sudom za ratne zločine nisu završili pravi krivci, već – krivi optuženici.
Zna li možda Josipović, koji je kao pravnik surađivao s Vladinim Uredom za suradnju s haaškim sudom, koji su onda pravi krivci za zločine u Oluji? I ako zna, hoće li biti tako ljubazan pa njihova imena obznaniti domaćoj javnosti i međunarodnom pravosuđu? I hoće li poduzeti sve da ti “pravi” krivci budu prijavljeni ili barem raskrinkani? Živi ili mrtvi.
Mora se priznati da je to bila bravura dostojna Stipe Mesića.
Zločini da, krivci ne
Priznati da je bilo ratnih zločina s hrvatske strane, ali ustati u obranu onih koji su za te zločine nepravomoćno osuđeni, te pritom prešutjeti imena onih koje on smatra krivcima, a sve to pred publikom za koju točno zna što želi čuti, e to je mogao izvesti samo bivši predsjednik.
Milorad Pupovac napominje kako je ova Josipovićeva izjava gora od Kosoričina pozdrava generalima. Ima pravo: premijerka barem nije izjavila da nisu krivi. To je kasnije rekao Zoran Milanović.
Josipović, svjedok obrane
“Ova izjava opovrgava radnje Haaškog suda i nepravomoćnu presudu”, ističe Pupovac, te dodaje kako predsjednik ovom izjavom sugerira da zna tko je zapravo odgovaran za zločine. “Time sebi stvara obvezu pred domaćim i međunarodnim sudovima i otvara pitanje stvarno odgovornih za počinjene ratne zločine”.
Stvarno, prava je šteta što se Josipović nije ponudio za svjedoka obrane optuženih generala. Da je svoje spoznaje stavio u funkciju zaštite krivo optuženih ljudi. A ne da kasnije na njima gradi svoju popularnost.
Ali Josipović je takav. On voli da se ljudi s njime slažu, pa će zato učiniti sve da to osigura.
Kao što je na početku mandata osudio hrvatske zločine u susjednoj BiH, mudro prešutjevši pitanje tko je za njih odgovoran, tako je sada priznao zločine, obranio generale i opet mudro prešutio tko je onda trebao biti osuđen.
Državnička hrabrost
To je prava državnička hrabrost. A i prava mudrost: s najviše funkcije u državi komentirati, pa onda i osporavati odluke međunarodnog suda koji je dio i hrvatskog pravosuđa…
To je još samo Mesić bolje izvodio. Kad je ljude proglašavao krivima prije nego što je sudska presuda uopće donesena. Sva sreća da su obojica pravnici.
Tko pod drugim jamu kopa, nađe krivce
Ali to sad nije važno. Važno bi bilo krenuti tragom Josipovićeve izjave da u Haagu trenutno čame nevini ljudi.
I stoga imamo za njega jedan prijedlog: kad se već bavimo iskapanjem žrtvava iz ’45. i kad već iskopavamo dokaze o crnim fondovima, mogao bi se kao predsjednik Republike zauzeti za to da se konačno iskopaju i pravi krivci za ratne zločine u Oluji.
Može zvati Tomislava Karamarka, on zna gdje treba kopati.
Месић на платном списку албанске мафије
Албански криминалци из Хрватске и иностранства финансирали су 2000. године прву предсједничку капмању Стјепана Месића, тврди албански предузетник Антон Качинари.
http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=12682
BEOGRAD 22. 09. 2011
PRESS
Komentar dana – Rade Stanić
Doslednost
Kada Nenad Čanak kaže da bi Srbija uskratila gostoprimstvo ruskom ambasadoru Aleksandru Konuzinu kad bi imala „jaču diplomatsku kičmu”, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se složi sa ovim stavom lidera ligaša. Ali, da ova država ima kičmu, Konuzin bi bio tek poslednji na spisku onih koji bi u Srbiji bili proglašeni za nepoželjne osobe.
Na primer, verovatno bi se i Čanak složio sa tim da američki potpredsednik Džozef Bajden sigurno ne bi mogao da zakorači na beogradski aerodrom, a kamoli da bude gost predsednika da se Srbija drži uspravno. Ako ne zbog toga što se zaklinjao u bombardovanje, ono zbog izjave da su Srbi „nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori” i da bi sve Srbe trebalo zatvoriti u konc-logore, nalik onima koje su osnovali nacisti.
Pokojni nemački ambasador Andreas Cobel morao je da bude u avionu za Berlin dan posle izjave da će se otvoriti pitanje statusa Vojvodine i Sandžaka ako Srbija nastavi da insistira sa kosovskim pitanjem. A ako se uzme u obzir ono što o Kosovu strane diplomate pričaju tajno, a što je objavio Vikiliks, pa je ipak postalo javno, broj nepoželjnih diplomata iz zapadnih zemalja bio bi veći od broja službenika u Ministarstvu spoljnih poslova. A on nije mali. Bogami, nepoželjan bi bio i dobar deo srpskih političara.
Holandski ministar (da li beše Ferhagen?) morao je pre četiri godine da bude proglašen za nepoželjnu osobu jer je javno birao članove srpske vlade – on je, naime, procenio da Dragan Jočić nije poželjan na mestu ministra unutrašnjih poslova. Nije on jedini birao vladu – Press je ove godine već pisao o Jelku Kacinu, koji je početkom godine pričao o „neophodnim promenama u Vladi Srbije” i istakao „potrebu za njenom širom rekonstrukcijom”. I tako dalje.
Srpska diplomatija je u svim slučajevima bila dosledna – nikom ništa nije zamerila i sve je prećutala. Tako je bilo i u Konuzinovom slučaju. To je stara škola. Kada je 1989. iranski predsednik Ali Hamenei u Beogradu javno osudio na smrt Salmana Ruždija, naša diplomatija je odgovorila sa tuc-muc, čime nije dobila ništa u javnom mnjenju, ali nije izgubila ni naftu.
Na kraju, nije baš jasno šta se Konuzinu zamera. Njegov temperament koji ga je naterao na larmanje ili to što je pitao gde su Srbi da pričaju o situaciji na Kosovu i brane interese srpske države? Jedan je, ipak, pričao na otvaranju skupa i posle toga otišao.
RADE STANIĆ
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/177240/Doslednost.html
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
Borba za poljoprivrednu reformu – 10. septembar 2011.
Dodeljivanjem subvencija, pomaganjem poljoprivredne delatnosti i većim ulaganjem u seosku infrastrukturu podstiče se opstanak seoskog stanovništva u selima i na socijalno prihvatljiv način sprečava uvećavanje gradske sirotinje, a time i nastanak haotičnih socijalnih nereda kakve sve češće viđamo u zapadnoevropskim državama.
Seljačka udruženja i država treba da spreče eksploataciju zemlje i prirodnih bogatstava od strane multinacionalnih poljoprivrednih korporacija koje se bave poljoprivredom radi ličnog profita, zapošljavaju mali broj ljudi, a malim proizvođačima čine nelojalnu konkurenciju na domaćem i stranom tržištu. Poljoprivreda je strateška grana posebno važna u sitaciji kada se široki slojevi društva nalaze u potpunom socijalnom beznađu. Tokom devedesetih poljoprivreda se pokazala kao najvažnije egzistencijalno uporište stanovništva u uslovima ekonomskih sankcija, hiperinflacije i regionalne nestabilnosti.
Sve više sela nestaje sa mape Srbije i sve je manje stanovnika u njima. Rešenje tog problema – dok je još uvek moguće – donelo bi korist čitavom društvu. Seoskom stanovništvu treba omogućiti da sebi obezbedi pristojan život koji je ono, usled nepovoljnih životnih uslova, često prinuđeno da traži u gradu. U trenutku kada je samo 1,75 miliona stanovnika Srbije zaposleno treba poštovati činjenicu da seljaci sami sebi obezbeđuju zaposlenje; ne čekaju da to država uradi za njih. Dodeljivanjem subvencija, pomaganjem poljoprivredne delatnosti i većim ulaganjem u seosku infrastrukturu podstiče se opstanak seoskog stanovništva u selima i na socijalno prihvatljiv način sprečava uvećavanje gradske sirotinje, a time i nastanak haotičnih socijalnih nereda kakve sve češće viđamo u zapadnoevropskim državama.
Seljačka udruženja i država treba da spreče eksploataciju zemlje i prirodnih bogatstava od strane multinacionalnih poljoprivrednih korporacija koje se bave poljoprivredom radi ličnog profita, zapošljavaju mali broj ljudi, a malim proizvođačima čine nelojalnu konkurenciju na domaćem i stranom tržištu. Poljoprivreda je strateška grana posebno važna u sitaciji kada se široki slojevi društva nalaze u potpunom socijalnom beznađu. Tokom devedesetih poljoprivreda se pokazala kao najvažnije egzistencijalno uporište stanovništva u uslovima ekonomskih sankcija, hiperinflacije i regionalne nestabilnosti. Nezavisnost u proizvodnji i plasmanu hrane veoma je važan element stabilnosti u zemljama u kojima su praktično svi ostali aspekti života dovedeni u pitanje. Srbija, na žalost, spada u takve zemlje. Međutim, dok je povoljan plasman prehrambenih proizvoda ozbiljno ugrožen monopolskom pozicijom maloprodajnih lanaca, monopolizacija poljoprivredne proizvodnje se još uvek može sprečiti.
Poljoprivreda omogućava nastanak i razvoj industrije koja bi se zasnivala na preradi seoske primarne proizvodnje. Prerađivačka industrija povećava cenu proizvoda na svetskom tržištu i obezbeđuje dodatna radna mesta. Subvencije koje se dodeljuju stranim kompanijama koje u Srbiju dolaze u potrazi za jeftinom radnom snagom treba uložiti u seoske, zadružne prerađivačke kapacitete. Subvencijama bi se sprečilo smanjenje površine obrađene zemlje a povećanjem te površine drastično bi se povećala zarada od izvoza. Dakle, iz državnog budžeta bi za poljoprivredu morala da se izdvaja mnogo veća suma od dosadašnjih 2.5% a subvencije bi morale da se prošire i na voćarstvo i stočarstvo.
Upravo iz tih razloga, Pokret za slobodu se zalaže za sistemsku reformu poljoprivrednog sektora, kako bi se unapredile mogućnosti proizvodnje i poboljšao socijalni položaj seoskih proizvođača. Učešće seljaka i radnika u donošenju odluka o sudbini naše zemlje cilj je radi kojeg oko našeg pokreta okupljamo brojne radničke, seljačke i druge grupe. Do sada je bilo neophodno da vlast nateramo da nas sluša organizovanjem protesta i štrajkova, zauzimanjem fabrika i puteva, nakon što bi svi prethodni apeli institucijama bili odbačeni. Istovremeno, pokušali smo da stvorimo prostor za bolju političku artikulaciju problema sa kojima se suočavamo. Nedavnim povezivanjem sa evropskim i svetskim seoskim organizacijama na konferenciji o suverenosti hrane održanoj u Austriji, na kojoj je prisustvovalo više od 400 delegata iz 34 evropske zemlje, dobili smo priliku da domaće probleme uporedimo sa problemima iz drugih zemalja, razmenimo iskustva i udružimo snage. Tokom konferencije usvojena je zajednička deklaracija (vidi ovde), a objavili smo i razgovor sa Ibrahimom Kulibaliem, jednim od bitnih aktera u ovom međunarodnom seoskom pokretu (ovde). Pokret za slobodu će početkom sledeće godine ugostiti predvodnike seoskih pokreta iz zemalja koje su, u pogledu poljoprivrede, bile u sličnoj situaciji u kojoj se mi sada nalazimo. Nastavićemo razgovor i povezivanje započeto u junu 2010. na konferenciji ”Poljoprivredna reforma u Srbiji”, sa koje je objavljena knjiga ”Zemlja i sloboda”. Pokušaćemo da dalje razvijamo strategiju za izlazak iz situacije u kojoj su poljoprivrednici svake godine prinuđeni da blokiraju puteve kako bi poboljšali svoj ekonomski položaj.
Pokret za slobodu
http://www.pokret.net
info@pokret.net
http://pokret.net/cms/index.php?mact=News,cntnt01,detail,0&cntnt01articleid=358&cntnt01origid=15&cntnt01detailtemplate=my_showdetail.tpl&cntnt01dateformat=%25d.%20%25m.%20%25Y.&cntnt01returnid=62
20. 09. 2011
Амбасадор
Чедомир Антић
Јако велики дипломатски инцидент. Истински скандал. Руски амбасадор је узео реч на форуму о безбедности и питао окупљене како то да нема речи о насилном претварању административне линије између АП Косова и Метохије и остатка Републике Србије у државну границу. Зачудио се, руски дипломата, како то да нико не спомиње учешће КФОР-а и ЕУЛЕКС-а у довођењу албанских цариника и полицајаца на нову границу. Питао се, безобразник, да ли у сали има Срба. Спомињао је чак и ратовање руских добровољаца на страни српских војски, баш као и легитимне руске интересе.
Велики дипломата, балкански политички мислилац Иван Вејвода, зауставио је руског амбасадора у наступу логореје тврдећи да је говорио предуго. Стари комунистички трик, не знам где би ико у модерној Србији, иначе привржен европској идеји и модерности тако нешто лепо могао да научи…
Комунистима, наиме, традиционално смета кад неистомишљеници говоре, па макар и истину, дуготрајније од десет минута. Они сами ту меру немају па су остали на власти четрдесет година и инсталирали политичке елите које ће владати наредних петсто.
Сместа су се јавили медији који већ дуже времена српској јавноси суфлирају како се у „Европи“ и „Свету“ мисли. Конузин је, кажу, прекорачио правила дипломатске учтивости. Он је, дакле, исти као и некадашњи амбасадор СР Немачке Цобел који је јасно најавио да ће Србија, ако не прихвати независност Косова, доживети отимање Војводине и Новог Пазара. Исто је, дакле, кад најавите уништење српске државе и када критикујете власти које у НАТО ступају упркос својим несврстаним афро тетоважама и лелекавим декларацијама о војној неутралности.
Заиста, увредљиво је подсећати на националне интересе и пријатељство државу чији председник тврди да одржава добре односе са суседном земљом која је у протекле три године: 1. признала независност дела наше територије (КиМ), 2. хапсила наше сународнике, понекад држављање, и судила им на непоштеним судским процесима (после 1995. су осудили крадљивца стоке као саучесника у извршењу Начертанија Илије Гарашанина), 3. славила осуђене ратне злочинце, 4. организовала дипломатске самите држава које окружују Србију укључујући и албанско Косово, 5. одбијала да врати станове десетинама хиљада прогнаника, 6. најављивала окупацију Републике Српске… Е то су нам пријатељи. Ако тако бирамо другове, амбасадор Конузин може да нам буде само и искључиво најгори душманин. А још је и дипломатски неишлифован – много се пали ! Јер, зна се шта амбасадор треба да ради, и ту нам стари добри Брозови приручници ваљају: треба да се смешка, да нема своје мишљење, да лепо и успешно лаже, учествује у прогону политичке емиграције и занемаривању економског исељеништва, да прати радње душмана, овај… домаћина, и о њима редовно извештава, да се укључи у разне криминалне радње на задовољство домовине и лукративне послове на сопствену корист. Свако ко то крши, ко није „тихи гласник“, ко се бави детињастим надгорњавањима, што отприлике рече за односе Црне Горе и Србије онај наш величанствени дипломата што му је отац Брозу дао први почасни докторат, а он се сâм брусио у СКЈ, СПО, па у дипломатији…
Један наш електронски медиј, који се управо ових дана у политичком погледу расформирава и кадрови му прелазе на север Србије да учествују у порођају будуће независне државе, направио је анкету шта српска јавност мисли о испаду амбасадора Конузина. Питали су Жарка Пуховског, Филипа Ејдуса, Ивана Вејводу и Тима Џуду. Српство је сагласно: амбасадоров наступ је недопустив.
Дошли смо у чудан положај. Пријатељујемо са отвореним непријатељима. Део наше елите себе види као европске функционере и не заступају више интересе Србије и њених грађана. У мрежама смо разних страних интереса, и у праву је амбасадор Конузин кад спомиње и руске интересе, део наших националиста и десничара се односи према Москви на исти начин као и део владе према Бриселу и Вашингтону.
Чекају нас велика искушења у будућности. 1999. смо имали политичаре који су подстицали народ да слави када су албанској герили и војсци НАТО предали Косово. И радикале недовољно храбре да поднесу оставке, већ су се брукали повлачећи их, а Милошевића су издали тек када је постало јасно да је пропао.
Данас су ту творци спољне политике који седе у Спољнополитичком савету Минситарства спољних послова а дају изјаве типа: „Србија је пропустила да уради…, изгубила је прилику…, после доласка немачке канцеларке и њених порука, Србија мора…“. У Србији не само да нико није на власти… јер су у некој врсти опозиције (сви су у опозицији ДС-у, а ДС је у опозицији покојном Милошевићу), већ, и ту је Конузин у праву, ретко ко од моћника хоће да игра улогу Србина.
Непопуларно је, опасно, а и стално изгубиш.
Они, за разлику од кнеза Лазара и Карађорђа (које би радо предали албанској историји која је за њих из неких перверзних разлога заинтересована), верују само у себе и своје породице, а као и сва паметна деца из њиховог времена у ратним играма воле да буду партизани, а не они други.
http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1316523484&archive=&start_from=&ucat=1&
Baroni i duhovi
teofil pančić
Apsolutno je nezamislivo i nedopustivo da se “mađarske” ili bilo koje druge “etničke” redakcije javnog servisa prepuste “manjinskim (ili većinskim) baronima”.
To bi značilo definitivan poraz Vojvodine, nakon čega bi zgradu Banovine jednostavno trebalo izdati pod kiriju, jer ničemu ne bi više služila.
A što se “mađarskog duha” tiče, on, ljudi moji, ne postoji, baš kao ni “srpski”, “nemački” ili “vijetnamski” duh.
Ideja o duhu nacije rodno je mesto svakog fašizma; kad to počne da ti se priviđa, vreme je da posetiš doktora za glavu.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1011588
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]
[...] Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини [...]