Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили…

Like this:

Будите први коме ће се свиђати ово чланак.

Овај унос је објављен петак, 14. октобар 2011. у 11:44 pm под Акциони план. Можете пратити реаговања на овај чланак преко RSS 2.0 довода. Можете оставити реаговање или повратну везу са свог веб места.

17 реаговања на Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили…

Varagić Nikola каже:

октобар 14, 2011 у 11:45 pm

Srbija je pretpolitičko društvo

POLITIKA I UPRAVA

Autor: Veran Stančetić

Donošenje neefektivnih odluka, loših zakona, ili pak dobrih odluka koje se ne sprovode i čije efekte niko ne meri, nesklonost planiranju i vođenje politike pa i ukupnog života od danas do sutra karakterišu današnju Srbiju. Plata nekog koji je završio fakultet i zaposlio se u, na primer, ministarstvu kao mlađi savetnik tek je nešto malo iznad 30.000 dinara. Doduše, ako je kojim slučajem završio i viši stepen studija, to mu ništa ne znači, tačnije, ne reflektuje se na zaradu.

Ali ako se strpi nekoliko godina i napreduje stepenik više onda sledi i „nagrada“ u nekoliko hiljada većoj plati. Istina, „nešto bolje“ stoje načelnici odeljenja kao i pomoćnici ministara i tzv. specijalni savetnici čije su plate i po nekoliko puta veće u odnosu na početničke.

O kvalitetu organizacije rada u jednom organu državne uprave najbolje se može suditi analizom donjeg ešalona radnika (dakle savetnika, mlađih savetnika i drugih koji rade po ugovoru) koji zapravo obavljaju najveći deo svakodnevnog posla koji se delegira od nadređenih. Najbolje je porazgovarati sa mladim čovekom i saznati koliko je zadovoljan svojom platom, koliku ima statisfakciju što može da doprinese oblasti u kojoj radi. Koliko napreduje zahvaljujući svom znanju i zalaganju i koliko odnos nadređednog prema njemu zavisi od toga da li je danas uspeo da dostavi što ovaj od njega traži a što je vrlo često označeno sa hitno. Rečju, tamo gde je često nešto hitno i radi se na brzinu a efekti su minimalni. Jasno je da se radi o potpuno neuređenom sistemu da ne kažemo haotičnosti.

Pogleda li se situacija van glavnog grada po opštinama i gradovima Srbije sada u vreme skore predizborne kampanje, videće se veoma razvijeno tržište između političkih stranka, potencijalnih glasača i sakupljača potencijalnih glasača. Lokalne ogranke stranaka u tom periodu interesuju samo oni članovi koji joj mogu „napapirčiti“ više potencijalnih glasova dok je stručan čovek sa idejama manje atraktivan, kad-kad i smeta. Shodno tome, onaj ko stranci donese najviše potencijalnih glasova biće i adekvatno nagrađen radnim mestom u opštini ili pak nekom javnom preduzeću.

Pitanje zašto nameće se, gde god da se proviri – u opštinu, u državno preduzeće ili proanalizira (ne)atraktivnost za investicije u Srbiji, ili se pogleda kolike su plate i kako se u proseku živi? Kad pogledamo koliko je malina bačeno, šljiva istrulilo, zemlje neobrađeno, kada gledamo godinama izvor vrele pri tome i lekovite vode, dakle izvor i energije i zdravlja potpuno neiskorišćen, čovek se pita, kako je moguć toliki stepen neorganizovanosti pa i iracionalnosti? Srbija je nekad, kao deo stare Jugoslavije, bila znatno razvijenija od okruženja. Danas je baš kao i druge zemlje, prekrivena internetom, dostupne su informacije, sve veći broj mladih studira, govore strane jezike… Postoje i osnovni preduslovi za razvoj u smislu povoljne geografske pozicije, klime, prirodnih uslova… Ali, ipak stiče se utisak da je malo vajde od toga. O čemu se, dakle, radi?

Problem ovdašnjeg društva i politike jeste u činjenici da, zapravo kod nas, politika još uvek ne postoji i ne percipira se na način kako se to shvata u uređenim društvima. Suština politike je upravljanje opštim interesom u korist zajednice a suština politike kako se u našem društvu shvata je osvajanje vlasti! Otuda kod nas reč politika ili političko ima pežorativno značenje. Jer uraditi nešto iz političkih razloga znači uraditi nešto da bi se ostalo na vlasti, odnosno, da bi se osvojila vlast. Kakve će to efekte imati po društvo manje je važno. Stoga, nije iznenađujuće pitanje profesora iz Holandije koji se na jednoj naučnoj konferenciji u Srbiji začudio i upitao šta ima loše u tome da se nešto uradi iz političkih razloga (zapravo po zdravom shvatanju politike to znači iz razloga da bi se doprinelo interesu zajednice). Ukratko, naš problem je što i nismo političko već pretpolitičko društvo! Pored toga – ne poznajemo politiku, veoma slabo poznajemo i demokratiju kao sistem prava i odgovornosti. Jedino u čemu smo mi nekad dobri, kad je u pitanju demokratija, jeste simulacija demokratske procedure!

Ovde treba istaći ovo „mi“ jer nisu odgovorni samo „tamo neki“, političari, odgovorni smo i mi kao pojedinici jer ljudi koji upravljaju i donose odluke nisu sleteli s druge planete već su produkt društva kao celine. Ovo se može ilustrovati na primeru dugačkog reda ljudi koji čekaju, na primer, prijem kod lekara. Desi se da neko ima rođaka ili prijatelja među lekarima što mu omogući da preko reda prođe pored svih i odmah završi posao. To izaziva bunt i pravu malu revoluciju ostalih koji čekaju. Ali ključno pitanje je sledeće: koliko će se od ovih „revolucionarnih“ ljudi koji su morali da čekaju red, kada se neki drugi dan na nekom drugom mestu nađu u redu, ispred recimo šaltera u opštini, a imaju prijatelja koji može „da im završi posao preko veze“, samo zahvaliti, ostati u redu i reći mu da nije korektno da ide preko reda zbog drugih ljudi koji čekaju? Slično je i u politici.

Iako smo svi mi platforma i potpora za ovakvo stanje, ovome povratnu spregu i finalni oblik daju oni elementi koji iniciraju ili dalje produbljuju ovakve odnose, a to je politički sistem i partije i partijski sistem, ili još tačnije stranački odnosi. Naime, budući da je suština (po našem shvatanju) bavljenja politikom dolazak na vlasti ili očuvanje ili uvećanje moći da bi se potom mogao ostvariti sopstveni ili uskogrupni interes, onda se slično kao i nekada u preddruštvenim zajednicama najviše ceni onaj koji donese najviše ulova. U slučaju stranke to je onaj ko može da obezbedi najviše glasova. Problem je taj što stranka diskretno (nekad legalno a nekad i samo simulirajući legalizam) ima mogućnost da nagrađuje ove ljude nezavisno od njihovog obrazovanja, veština, ljudskih i moralnih kvaliteta. Često se desi da među ovim ljudima ima neznalica a dobijaju visoke položaje. Da bi sačuvali svoj položaj i rejting, plašeći se „razgoljavanja“ svog slučaja, ovi ljudi to najčešće čine arogantnošću, nepristupačnošću i vrlo često osporavanjem bilo kakvih reformi i pokretanja velikih poslova. Pokrenu li se reforme i promena sistema, dotični može izgubiti svoju poziciju. Pokrenu li se kakvi veliki poslovi možda će trebati stručnosti i znanja a on ih nema! Samo jedan ovakav čovek ili šef na nekoj poziciji, pored neposredne štete po funkciju koju obavlja, pravi i veliku štetu ljudima koji su hijerarhijski ispod. Vrlo često su to mlađi ljudi koji su tek završili svoje formalno obrazovanje i kojima se suptilno stavlja do znanja da svoje znanje zadrže za svoju kuću! Ukoliko se takva situacija još „počasti“ niskom platom sa kojom se ne mogu ni elementarne potrebe zadovoljiti, za nekoliko godina umesto čoveka u najvećoj snazi koji može da menja svoju okolinu na bolje, imaćemo već umornog, istrošenog, malodušnog čoveka koji ne veruje da ima smisla bilo kakav aktivizam, usavršavanje, mogućnost za promenom. Imaćemo čoveka koji, umesto da živi punim plućima u najboljim svojim godinama, zapravo, preživljava i to mirno prihvata, jer, jelte, neki nemaju ni toliko!

Evolucija u političko društvo, ipak, moguća je. Ali teško da će doći spontano, odozgo. Mora da počne od nas samih! Ako svako, a naročito mladi i obrazovani ljudi, daju svoj maksimum, i kao ljudi i kao stručnjaci, i budu hrabri – uspeh je neminovan.

Autor radi u Centru za studije dobrog upravljanja

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/srbija_je_pretpoliticko_drustvo.45.html?news_id=225961

Одговор
Varagić Nikola каже:

октобар 15, 2011 у 12:24 am

Svetislav Basara

Učenja don Vinstona

Uvek to tako ide: tražim jednu knjigu, a nađem neku drugu koja me zainteresuje, pa dignem ruke od tražene, zavalim se u fotelju i krenem da čitam. Ovoga puta sam naleteo na „Drugi svetski rat“ Vinstona Čerčila (tomovi su to) za koje delo je, ako se ne varam, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nije to bio jedan od Komitetovih promašaja, bar ne veliki. Čerčil je bio čovek od pera, a imao je, bogme, šta i da kaže.

Da je ovde pameti, to bi štivo moralo biti obavezno za svakoga ko se u Srbiji bavi ili namerava da se bavi politikom. I to ne obavezno u smislu da ga uzmeš iz biblioteke i prelistaš nego, bato, da ga proučiš, pa na državni ispit. Pa ako položiš, vezuj mašnu i stavljaj Constantin vacheron na ruku.

Šta bi, dakle, naši političari mogli da nauče iz Čerčilovih pisanija? Svašta! Na prvom mestu da je u ozbiljnim zemljama politika ozbiljan, rudarski posao, a ne lažovska metafizika, estrada, prenemaganje, besplatno žderanje i karanje ambicioznih plavuša.

Osnovano se sumnja da ni ser Vinston nije bio gadljiv na ovozemaljska zadovoljstva, ali im se izgleda odavao onako usput, u pauzama krvavog posla. A posao mu je, vaistinu, bio krvav. Zapalo mu da bude britanski premijer u zaguljeno vreme Drugog svetskog rata. Wermacht na vrhuncu moći! Luftwaffe dominira nebesima. Evropa na kolenima. Samo ser Vinston i drug Tito pružaju otpor. Staljin još stoji po strani. Dobro, drugu Starom je bilo malo lakše jer je vojevao po vukojebinama i to part time, jer mu je glavni posao bila revolucija koja teče, bolelo ga dupe za razaranja, civilne žrtve i pročaja.

Nemačka se, dakle, ordija ustremila na Englesku. Gori London. Zalihe se tope. Snabdevanje nesigurno. Konvoji iz bratske Amerike neredovno stižu, potapaju ih nemačke podmornice. Sve manje rane i džebane, a pomoći niotkud. Sad, cenjeni publikume, dolazimo do poente. Mislite li vi (koji niste čitali Čerčila) da je ser Vinston zakukao, da se požalio na nepravdu, da se pozvao na istorijska prava Engleske? Jok, more! Smiren, lucidan, hladan kao led u čaši viskija, u zadnji čas pronalazi efikasna rešenja, smišlja lukave poteze i na kraju sa četvorostruko manje aviona od Nemačke, nanosi prvi poraz pobesnelom Maxu, pardon – Hitleru.

Koliko je to samo različito od prosedea naših političkih plačipički koji suočeni sa – istina povelikim, ali ne i nerešivim problemima – ne uspevaju da smisle ništa pametnije nego da nas pozivaju na „nacionalno jedinstvo“ i da kukaju na Zapad. Nekada se pevalo: Amerika i Engleska, biće zemlja proleterska. Mi smo bili zemlja proleterska, ali iz toga, nažalost, nismo izvukli nikakvu pouku.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ucenja_don_vinstona.881.html?news_id=225916

Одговор
Срби, први пут, нису насели « KOSMET VIA KOSMOS каже:

октобар 15, 2011 у 6:12 pm

[...] Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили… Like this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . [...]

Одговор
Varagić Nikola каже:

октобар 17, 2011 у 10:27 pm

Novi protest akademaca

Studenti se spremili da prenoće na Filološkom fakultetu

Studenti Filološkog fakulteta jutros u sedam sati blokirali su fakultet i nisu dozvolili održavanje nastave, a protest su nastavili i noćas. Budući da danas nije postignut dogovor sa upravom fakulteta, 30- tak studenata spremilo se da prenoći na fakultetu.

Istrajni u tome da ne odustanu od protesta dok im se ne ispune zahtevi, oko 30- tak studenata odlučilo je da noć provede na Filološkom fakultetu.

Iako za ovo doba noći to nije uobičajeno, u zgradi Filološkog fakulteta trenutno ima više desetina studenata.

Jednu od slušaonica preuredili su kako bi im noćas poslužila kao spavaonica, pa su na klupe postavili ćebad i jastuke.

Kako im ne bi bilo hladno, doneli su grejalicu, a instalirali su i rešo na kojem kuvaju kafu i čaj.

- Snabdeli smo se i hranom i vodom. Dogovaraćemo se noćas o sledećim koracima i nećemo odustati dok nam ne ispune zahteve. Pored ćebadi, obukli smo i zimske jakne da nam ne bude hladno. Mirno protestujemo i ne pravimo incidente. Školarina na fakultetu je 119 hiljada dinara. To je zaista mnogo, a mi za taj novac ne dobijamo ništa. Stalno se govori o tome da želimo obrazovanu omladinu, a školarine su previsoke i mogu da plate samo bogate porodice – kažu večeras za “Blic” studenti, dok se spremaju za noćenje na fakultetu.

Protest je počeo jutros u 7 sati.

Ranije u toku dana studenti su blokirali ulaze u sve učionice, tako da nije bilo predavanja na celom fakultetu. U zgradu fakulteta se moglo ući, šalteri i studentske službe su normalno radile, kako bi studenti mogli da uzimaju potvrde koje su im neophodne.

- Blokada će trajati dok nam se ne ispune zahtevi – rekli su delegati “Plenuma studenata” za “Blic” i dodali da neće biti protestne šetnje niti blokade saobraćaja.

Studenti između ostalog traže smanjenje školarine i vraćanje prava na apsolventski staž i apsolventskih rokova.

- Filološki fakultet je od danas u blokadi, sva nastava se odlaže do daljeg i zgrada fakulteta se nalazi pod kontrolom studenata – saopštio je Plenum studenata Filološkog fakulteta.

Dekanica Filološkog fakulteta Aleksandra Vraneš je u telefonskoj izjavi agenciji Beta potvrdila da je fakultet blokiran.

- Blokirali su fakultet i onemogućili studentima da dolaze na nastavu. To nisu studenti Filološkog fakulteta, mada među njima ima i naših studenata, ali i studenata drugih fakulteta i drugih univerziteta – rekla je Vranešova.

Ona je dodala da ne zna koliko će trajati blokada, na koju, kako je rekla, fakultet “gleda s nerazumevanjem”.

Jedan od delegata Plenuma koji je želeo da ostane anoniman rekao je u telefonskoj izjavi agenciji Beta da se nada da se nastava neće održavati do kraja nedelje, dokle god budu imali podršku studenata.

On je dodao da su postavljene barikade od klupa i stolica, ali da niko nije sprečen da uđe i da sve službe rade uobičajeno.

Delegat je takođe negirao navode dekanice Aleksandre Vraneš, rekavši da iako ima studenata sa drugih fakulteta, većinu čine studenti Filološkog.

Prema njegovim rečima, blokada fakulteta predstavlja samo novi vid i nastavak ranijih protesta uperenih protiv ministarstva prosvete zbog visokih školarina i upisne politike, kao i teškog položaja studenata.

Studenti Filološkog, Filozofskog, Arhitektonskog fakulteta i Fakulteta političkih nauka, kao i studenti Više elektrotehničke škole protestovali su 14. oktobra u centru grada tražeći lakše uslove za upis naredne godine studija, kao i to da školarine ne premašuju visinu tri minimalne mesečne zarade u Srbiji. Studenti su prvi put sa istim zahtevima protestovali 6. oktobra.

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/283720/Studenti-se-spremili-da-prenoce-na-Filoloskom-fakultetu

Одговор
Varagić Nikola каже:

октобар 20, 2011 у 7:37 pm

Nekoliko stotina akademaca prošetalo centrom Beograda

Studenti traže olakšice

NA LICU MESTA

Autor: B. K.

Beograd – Nekoliko stotina studenata Fakulteta političkih nauka, Fakulteta organizacionih nauka, Fakulteta bezbednosti, Više elektrotehničke škole i drugih viših škola i fakulteta, okupili su se juče na platou ispred Filozofskog fakulteta, odakle su prošetali do Ministarstva prosvete i predali zahteve pomoćniku ministra Slobodanu Jaukoviću. Oni zahtevaju da svi studenti s 48 poena dobiju status budžetskog studenta.

Među parolama koje su dominirale, najveća je bila ona s natpisom – „Znanje nije roba“.

- Poslednjih par godina se protestuje, ali država izgleda nije sposobna da na vreme reši probleme studenata. Recimo, na Fakultetu primenjenih umetnosti ima studenata sa 60 bodova i prosekom 9.2, ali ipak nisu na budžetu – rekao nam je jedan od studenata. Za ovo pitanje, kako kažu studenti, niko nije nadležan, jer dekan kaže da to nije u njegovoj nadležnosti, „prebacuje nas na Vladu i ministarstvo, ali i tamo se prave gluvi, pa moramo protestima da im pošaljemo jasnu poruku – Budžet za sve“.

U protestnoj šetnji nisu učestvovali Filološki i Filozofski fakultet.

Član studentskog plenuma na Filološkom kaže da će pomoći Filozofskom da „uspešno sprovede blokadu“.

Filološki fakultet je još uvek u blokadi, a od sinoć je blokiran i Filozofski fakultet. S druge strane, Aleksandra Vraneš, dekan Filološkog fakulteta, kaže za Danas da ne vidi razlog za dalju blokadu.

- Prethodnog dana smo razgovarali sa članovima plenuma do 21 čas i oni su nam obećali da će ostalim članovima preneti da su zadovoljni, ali se sve to izvitoperilo – kaže Vraneš.

Protest i u Nišu

Niš – Više od hiljadu studenata Univerziteta u Nišu protestovalo je juče na centralnom gradskom trgu u Nišu zahtevajući da se o trošku države školuju svi koji imaju više od 48 bodova, kao i da se smanje školarine. Studenti su zatražili i uvođenje apsolventskih rokova za školske generacije od 2006. do 2009. godine, kao i nastavak studija na teret budžeta posle odslušane poslednje godine studija za ove generacije bez obzira na broj ostvarenih bodova u protekloj školskoj godini. Zahtevali su i da se svim studentima koji su se školovali za nastavnička zanimanja omogući rad u srednjim i osnovnim školama sa završenim četvorogodišnjim studijama.

- Veliki broj studenata koji se okupio pokazuje da je naše nezadovoljstvo veliko. Naš protest usmeren je direktno protiv Ministarstva prosvete, koje dozvoljava da čitav teret studiranja padne na studente – rekao je predsednik Studentskog parlamenta NU Milan Nešić.

Studenti su nosili transparente „Prodajem bubreg za diplomu“, „Hoćemo Bolonju a ne reket“, „Dok mi studiramo oni profitiraju“ i „ Gde idu naše pare“. Saobraćaj u centru Niša odvijao se nesmetano, osim kada su se protestu priključili i studenti Ekonomskog i Pravnog fakulteta koji su za trenutak zaustavili saobraćaj. Na protestu nije bilo incidenata. Z. M.

Pauza kod predsednika

Prilikom protestne šetnje centralnim gradskim ulicama, studenti su „pauzu“ napravili ispred Gradskog odbora DS-a, kao i ispred Predsedništva, gde su, složno i glasno, uzvikivali „Lopovi, lopovi“. Saobraćaj je prilikom šetnje bio u zastoju, Slavija je nakratko bila blokirana, a u gužvi su bila zaglavljena i kola hitne pomoći s upaljenim rotacionim svetlima.

Blokada Filozofskog

Filozofski fakultet će biti blokiran i tako će ostati dok se ne ispune četiri zahteva. Reč je o prelasku na budžet svih studenata koji su ostvarili 48 bodova, zatim ukidanje rangiranja, vraćanje apsolventskih rokova i staža, kao i ograničenje visine školarine na tri minimalne plate. Međutim, juče su se delili i papiri na kojima se tvrdi da „blokada Filozofskog nije u studentskim interesima“, i navodi da je studentski parlament Filozofskog već podneo zahtev parlamentu Univerziteta da i u 2011/12. uslov za budžet bude 48 bodova. Takođe, tvrdi se i da su apsolventski rokovi već usvojeni.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/studenti_traze_olaksice.55.html?news_id=226361

Одговор
Vuk Perišić: О Manifestu Pokreta 15. oktobar « KOSMET VIA KOSMOS каже:

октобар 21, 2011 у 12:33 am

[...] Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили… [...]

Одговор
Varagić Nikola каже:

октобар 21, 2011 у 1:27 am

Студенти блокирали и Филозофски факултет

БЕОГРАД – Студенти су почели блокаду Филозофског факултета у Београду, придруживши се колегама са Филолошког факултета који су почетком ове недеље заузели зграду свог факултета.

Један од студената Филозофског факултета је агенцији Бета рекао да је окупљање требало да почне у 19 сати, али да је декан наредила да се слушаонице закључају раније, како би се предупредила блокада.

Студенти ће, како је рекао, вечерас одржати пленум да би се договорили шта да ураде.

Он је додао да је на факултету 50-так студената, али очекује долазак већег броја.

Око 100 студената је у згради Филолошког факултета.

Студенти захтевају да се школарина смањи на износ од три минималне плате и да услов за упис године уз финансирање из државног буџета буде 48 бодова. Траже и укидање рангирања, као и поновно увођење апсолвентског статуса и привилегија при полагању испита.

Захтевајући промену услова студирања, студенти су данас у протестним поворкама прошли централним улицама Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца.

Бета
објављено: 20/10/2011

Одговор
Varagić Nikola каже:

октобар 25, 2011 у 8:12 am

Studentski otpor razaranju uma

Todor Kuljić

| 24/10/2011

„Znanje nije roba“ – jeste mantra koja zadnjih dana kruži. Svi se s njom u načelu slažu, ali studije treba plaćati. Isto tako svi jesu verbalno za ublažavanje nejednakosti i za pluralizam. Ali čim studenti krenu u akciju, saglasnost opada. Demokrate smo samo dok ne počne frka. A onda studente koji blokiraju nastavu nazivaju ekstremistima. Viču im: „Nema više večitih studenata, sve se plaća“. Rektor BU je čak rekao da je to što se ovih dana zbiva cirkus. Komunistički, kaže. Neće biti. Samo se probudila građanska neposlušnost. Šta je razbilo san uspavanog srpskog društva?

Aktuelna gibanja na univerzitetu jesu sigurno odjek masovnog svetskog pokreta „Okupirajmo Volstrit“ protiv finansijskog kapitala. Deo su i opšteg evropskog antibolonjskog studentskog pokreta utemeljenog na studentskom samoorganizovanju i neposlušnosti. Neka su. Beograd je i juna 1968. bio otvoren prema svetu. Bukurešt nije. Danas se studenti bune protiv načina finansiranja visokog obrazovanja i protiv uslova upisa naredne godine. To jeste povod, ali šta je uzrok bunta?

Pre svega studenti nemaju poverenja u forumsku demokratiju. Ne bez razloga. Bune se protiv Bolonjske deklaracije o reformi visokoškolskog obrazovanja koja je potpisana 1999. Tada je u obrazovanje uvedeno tržište na nivou Evrope. Besplatno obrazovanje nije više svima dostupno, univerzitet je podređen tržištu kapitala. Pa ko ima novca, osniva univerzitet i štancuje diplome. Reč je o tržišnom razaranju uma: smanjeno je gradivo, daje se manje znanja, opada nivo opšteg obrazovanja i kulture studenata. Bolonjizirani univerzitet sve manje stvara intelektualce, a sve više pi-ar menadžere. Japijevce. Tranzicijska šok terapija zahvatila je univerzitet. Sve je manje zagarantovanih budžetskih mesta. Elite su zadovoljne, studenti nisu.

Uzalud sociolozi ponavljaju da su kanali pokretljivosti danas zatvoreni za niže slojeve. Neoliberalizam uporno sugerira bezalternativnost: sveopštu privatizaciju, od zdravstva do obrazovanja. Mnoštvo je debata oko nacionalnih prava i oko pravne države, ali nema debate oko postulata (kapitalizma). Može se raspravljati do mile volje samo o proceduri, pa je zato na delu demokratija bez naroda i bez alternative. Kapitalizam je aksiom. Kao da ga samo studenti dovode u pitanje. Zašto su usamljeni? Zato što nema levice koja dovodi u pitanje kapitalizam. Zato i višestranački izbori jesu u osnovi trka sa jednim konjem. A pluralna neoliberalna javnost nije filter uma, nego filter moći.

Iako je sve očevidnija kumulacija rizika, nema kumulacije socijalnog bunta. Raspršena je iluzija o nesmetanom funkcionisanju ekonomije neoliberalizma. Postupno se probija strah od rizika u rizičnom društvu, nad EU se nadvija bauk državnih bankrota i sloma evra. Ima mišljenja da predstoji ekonomski cunami. To što je u neoliberalizmu prisutno široko nezadovoljstvo, gnev, bes i ozlojeđenost globalizacijom i kapitalizmom ne znači da su ovi režimi nestabilni. Rasuti otpori ne stvaraju alternativu kapitalizmu. Nema kritične akumulacije besa jer nezadovoljstvo nije kanalisano, nego se razliva. Udar nezadovoljstva po sistemu je decentriran, pa ga kapitalizam lakše podnosi. Atraktivni su partijski, a marginalizovani su klasni sukobi. Nezadovoljstvo nije zgusnuto u bunt niti je sistematski organizovano u otpor protiv vladajućih, već je difuzno razliveno u mnoštvo koflikata koji ne pogađaju jezgro sistema.

Nestabilnost je neprogresivna zato što se sve debate završavaju u bezalternativnosti (kapitalizma i EU) i zato je od demokratije preostala procedura. Ali bez alternative nema demokratije. Demokratiji su potrebni elementi konfrontativne politike, a ne politikantske napetosti kakve su npr. one između DS i SNS: sporovi se vode oko patriotizma, izdaje Kosova, korupcije, a za obe stranke je kapitalizam kanon. To je parališuća politička bezalternativnost koju cementiraju privatizacija i profitabilnost (svaka partija ima svog kapitalistu – donora). Na delu je TINA princip: there is no alternative. To znači, nema povratka socijalne države. Citoyen napušta javni prostor i ustupa ga posedniku, bourgeois-u. Ustupa mu i monopol na pamet. Svedoci smo nove faze razaranje uma kojoj se samo studenti protive.

Todor Kuljić je profesor sociologije politike, kulture sećanja i prevladavanja prošlosti sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 24.10.2011.
http://pescanik.net/2011/10/studentski-otpor-razaranju-uma/

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 1, 2011 у 8:43 pm

Znanje je na ceni

Vesna Miletić

Nedavne blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu su još jedan signal da su neophodne sistemske promene u našem visokom obrazovanju. Visoko obrazovanje je ulaznica za društvo razvijenih zemalja današnjice, a po raznim pokazateljima Srbija je daleko izvan tog kruga. Izložiću svoj stav kao naučnik i đak Univerziteta u Beogradu i Edinburgu u prilog diskusiji koja je pokrenuta na sajtu Peščanika, a pre svega kao reakciju na tekst Ivana Selimbegovića (Zašto treba podržati studente u blokadi, 26.10.2011).

Treba praviti jasnu razliku između znanja kao opšte kategorije, autorskog dela i rada na prenošenju znanja. Mešanje ovih pojmova moglo bi navesti na zaključak da naučnici nisu vlasnici svojih otkrića, da bi i privatni univerziteti trebalo da budu besplatni jer koriste znanje kao javno dobro, a i autori udžbenika bi mogli krivično odgovarati jer su prisvojili i materijalno se okoristili javnim dobrom.

Znanje jeste javno dobro, ali je itekako proizvod aktivnosti određene individue ili grupe ljudi. Tačno je da je u jedno otkriće utkano znanje prethodnih generacija, ali to znanje se nije samo od sebe povezalo, već je produkt nečijeg intelektualnog rada u specifičnom trenutku i okruženju. Stoga je pogrešno tvrditi da „jedna teorija nikako ne može biti vlasništvo jedne individue (ili grupe)”. Bez obzira na društvenu korisnost znanja koje proizilazi iz nečije teorije, ne znači da društvo na teoriju polaže isto pravo kao i autor. Sasvim je drugo pitanje da li i zbog čega bi drugi članovi društva imali pravo da znanje proisteklo iz nečije teorije steknu besplatno ili ne.

Tražiti besplatno obrazovanje zato što je znanje javno dobro je isto kao tražiti besplatan ulaz u pozorište zato što je kultura javno dobro. I pozorišna predstava je inspirisana prethodnom umetnošću i ostaje utkana u kulturnu baštinu društva. Da li to znači da stvaraoci tog kulturnog dobra ili država imaju obavezu da korisnicima isto stave na uživanje besplatno?

Mislim da je pogrešan razlog koji se navodi u prilog besplatnog studiranja – „znanje nije roba“. Znanje možda nije roba sa aspekta kriterijuma koje je I. Selimbegović naveo, ali edukacija je rad koji nešto vredi. Ako je znanje javno dobro, rad je vrlo ličan i ne može i ne sme biti obezvređen. Može biti obogaćen i sopstvenim otkrićima onih koji znanje prenose. Čak i samo prenošenje znanja, bilo kroz predavanje ili udžbenik, predstavlja autorsko delo pojedinca koji iz mora znanja bira i na autentičan način povezuje informacije koje će zatim prezentovati. „Rad na produbljivanju znanja“ bi trebalo da plati onaj ko od toga ima koristi. U nekim slučajevima je to država, u drugim pojedinac.

Opravdanje za besplatno studiranje ne treba tražiti u javnosti znanja nego u interesu države da ima što više visoko-obrazovanog stanovništva. Osnovno i srednje obrazovanje su besplatni ne zato što je znanje javno dobro, nego zato što je država shvatila da ne može sebi priuštiti nepismeno stanovništvo. A ni ovi oblici obrazovanja nisu zaista besplatni, jer država plaća za njih. U eri stem ćelija i informacionih tehnologija, osnovno i srednje obrazovanje više nisu dovoljni – izazovima 21. veka može da odgovori samo visoko-obrazovano stanovništvo. To treba da bude interes države koja će besplatnim studiranjem omogućiti povećanje procenta visoko-obrazovane populacije. Naša država ovo, naizgled, shvata i praktikuje kroz budžetske kvote. Nameću se pitanja na osnovu kojih parametara su ove kvote formirane i da li odgovaraju stvarnim potrebama društva. Suštinsko je i pitanje kako odgovoriti na povećano interesovanje za određenu profesiju uprkos potrebama. Primera radi, u stomatologiji postoji hiperprodukcija kadrova usled nejasnoća vezanih za prethodna pitanja. Gde su i šta rade oni koji diplomiraju na postojećim stomatološkim fakultetima i odsecima državu ne zanima. Da je zanima, znala bi da većina njih ne može da se zaposli. Ipak je dato zeleno svetlo da se nedavno otvori još jedna škola stomatologije i tako stvori još veća armija nezaposlenih stomatologa. Sada imamo paradoksalnu situaciju da je zdravlje zuba građana sve lošije zbog naplaćivanja stomatoloških usluga, a sa druge strane nezaposleni stomatolozi ne znaju šta će sa stečenim znanjem.

Takođe primera radi, na Univerzitetu u Edinburgu, škotski građani ne plaćaju studiranje, jer njihovo školovanje plaća škotska vlada. Postoje upisne kvote, ali se one ne probijaju iako interesovanje znatno prevazilazi potrebe društva, pa nema ni mogućnosti upisa o svom trošku, to jest nema samofinansiranja. Za ostale građane Velike Britanije koji plaćaju školovanje u Edinburgu, plan je sledeći: ništa ne plaćaju unapred, čak ni tokom studija; kad se zaposle i prime prvu platu koja premašuje određeni iznos počinju da otplaćuju dug. U Velikoj Britaniji je ovakav plan sasvim održiv, jer se 95% diplomaca Univerziteta u Edinburgu ili vrlo brzo zapošljava ili nastavlja dalje usavršavanje koje kasnije još lakše vodi zaposlenju. Kod nas bi ovakav plan bio neodrživ, zar ne? Da li mi uopšte znamo koji se procenat diplomaca Univerziteta u Beogradu zaposli u roku od godinu dana? Nadam se da je u pitanju dvocifren broj.

Kad su u pitanju aktuelne studentske blokade, iznenađuje površnost studentskih zahteva. Analizirajući uzroke aktuelnog bunta na Univerzitetu, profesor Kuljić je dao sveobuhvatnu kritiku od „bolonjizacije“ znanja do samih korena kapitalizma. A sve što studenti traže je apsolventski staž, 48 bodova=budžet i školarina=3 plate. Da li bi to trebalo da bude suština studentskih protesta koji se aktuelizuju jednom godišnje dok se čak ni tada, a ni u preostalom delu godine ne postavljaju suštinska pitanja – kakav je kvalitet onoga što uče i šta će sa time da rade? Čak i da je visoko obrazovanje besplatno u novcu, ono košta te mlade ljude najboljih godina života. Ne treba da ih proćerdaju učeći beskorisne ili zastarele stvari samo zato što su besplatne. Još više će ih koštati ako ne mogu da se zaposle usled stihijske hiperprodukcije kadrova.

Mislim da studentski protest treba da bude usmeren u dva pravca:

(1) na državu u pogledu odgovornosti za upotrebljivost znanja kroz zapošljavanje, za finansiranje visokog obrazovanja umesto besomučnog i nenamenskog trošenja budžetskih sredstava i za planiranje kadrova u skladu sa potrebama društva. Interesantno je da studenti recimo nisu tražili odgovornost pojedinih ministara koji su finansiranjem koječega direktno oštetili studente kao korisnike budžeta koji bi mogao biti usmeren na visoko obrazovanje. Studentska inicijativa ima potencijal društvenog korektiva, bar u onom delu koji se odnosi na njihove interese.

(2) na univerzitet u pogledu kvaliteta sadržaja. U vreme kada su kompjuteri podrazumevani školski pribor, neshvatljivo je da studenti prihvataju da pohađaju nastavu za koju nemaju ni valjan udžbenik.

Jasno je da suštinski problemi ne mogu biti rešeni ad hoc blokadama i da zahtevaju širu i dugoročniju aktivnost na različitim nivoima. U tom poduhvatu studenti i profesori jesu i ostaće saveznici, jer je u interesu i jednih i drugih da se znanje podeljeno u akademskoj interakciji, u narednoj iteraciji podigne na viši nivo.

Transformacija obrazovnog sistema i komercijalizacija znanja su globalni trendovi koji višestruko prevazilaze mogućnosti Srbije da im se odupre. A izgleda i da će biti tu još neko vreme, pa se zato treba adaptirati što pre da bismo uhvatili priključak sa svetom. Jasno je da je bolja puna nego prazna čaša i tome treba stremiti, ali i polupuna čaša nudi neke mogućnosti. Za početak treba shvatiti da se stvari ne rešavaju preko noći i da zahtevaju sistematičnost i istrajnost. Potreban je jasno definisan cilj i plan. Neophodan je i plan B. Instant rešenja su retko kad održiva na duže staze.

Način na koji studenti pokušavaju da reše svoje egzistencijalne probleme štetan je za obe strane kako god da se ovakve blokade završe – studenti prilično gube time što remete normalan tok svoje edukacije bez doticanja suštinskih pitanja, a državi će neka naredna generacija na sličan način ispostaviti nove zahteve.

Autorka je asistent na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirala je na Univerzitetu u Edinburgu gde se trenutno nalazi na post-doktorskom usavršavanju.

Peščanik.net, 01.11.2011.

http://pescanik.net/2011/11/znanje-je-na-ceni/

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 1, 2011 у 9:01 pm

ČEDOMIR ANTIĆ:

DA LI JE BLOKADA FAKULTETA ISPRAVNA I LEGITIMNA?

ponedeljak, 31 oktobar 2011

Imaju li studenti razloga za nezadovoljstvo? Nesumnjivo da imaju. Socijalna kriza je teška i trajna. Univerzitet je reformisan polovično, bez veće želje i dublje vizije. Perspektive mladih ljudi su slabe. Srpska država je danas, bez obzira na činjenicu da imamo demokartske izbore, uživamo slobodu govora i gradimo moderne ustanove, u većoj meri oligarhizovana nego u vreme Brozovih naslednika. Što je najgore, političke i druge elite su danas verovatno u većoj meri zatvorene za nove osobe.

Zahtevi studenata su uglavnom sindikalni. Nažalost, njihov domet ne prevazilazi uskogrudi svet tranzicionih gubitnika po sopstvenom izboru. Školarina veća od tri prosečne plate je, bez sumnje, previsoka. Ali šta znači zahtev za „besplatnim školovanjem“? Studiranje neko mora da plati: studenti i njihovi roditelji, neka privatna fondacija ili država. Kako da se niko nije dosetio da pokaže solidarnost i, recimo, zatraži da svi studenti plaćaju, ali znatno niže, školarine. Da im u tome delom pomognu fakulteti koji imaju visoke prihode od rente, projekata i slično… Da današnju „tržišnu“ cenu plaćaju oni koji ponove godinu, siromašni i odlični studenti da budu oslobođeni svakog plaćanja, a da najboljima budu dodeljene stipendije.

O solidarnosti niko ne razmišlja jer, umesto da nas mladi pouče onome što ne znamo, od njih saznajemo za sopstvene mane koje pokušavamo da potisnemo. Setimo se protesta u prilog dodele zvanja „master“ onima koji nisu ni bili postdiplomci, pa zahteva da sadržaji koje treba učiti za ispite budu strogo limitirani. Danas slušamo o besplatnom studiranju…

Da li je blokada Filozofskog i Filološkog fakulteta uopšte ispravna i legitimna? Ima li među štrajkačima pripadnika ekstremističke i nedemokratske grupe koji nisu studenti? Da li se nekakav anarhistički „sovjet“, može biti, stavio iznad legitimno izabranog Studentskog parlamenta? Da li su profesori i studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta fizički ugroženi?

Napredni klub

http://www.standard.rs/cedomir-antic-da-li-je-blokada-fakulteta-ispravna-i-legitimna.html

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 1, 2011 у 9:02 pm

Najmanje moguće: ostavka rektora Kovačevića

Vesna Rakić-Vodinelić

„Pozivam državu da reši problem kako zna i ume. Dogovorom, milom ili silom, to nije moj posao“, rekao je Kovačević na konferenciji za novinare u Rektoratu BU, dodajući da je njegov posao da drži nastavu. Prema njegovim rečima, „fakulteti su državno vlasništvo i država treba da uvede red u svojim prostorijama.“

Rektor Kovačević jeste pozvao policiju da uđe u prostorije i da zavede red. To je učinio javno, na konferenciji za štampu. Apelovati na državu da zavede red, ako treba i silom, znači pozvati policiju da uđe na Univerzitet, jer policija, to je jedna od fizičkih sila svake države. Ove, naročito. (Pozvati vojsku bi, pretpostavljam, čak i po merilima rektora Kovačevića, bila prekomerna reakcija.) Silu, kako rektor tumači, valja primeniti na osnovu „vlasništva“, tj. prava svojine – izgleda ne samo na stvarima već i na ljudima. Dalje, saopštava nam rektor – on je lice ograničene poslovne sposobnosti (moj posao je da držim nastavu). Dočim, samo vlasništvo daje nekom potpunu sposobnosti (država ima da reši problem kako zna i ume).

„Nakon što je pozvao državu da blokadu na Filološkom fakultetu u Beogradu reši „milom ili silom“, rektor Branko Kovačević za Blic kaže da nije pozivao na nasilje niti zvao policiju. Rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević kaže za Blic da je njegov poziv državi pogrešno protumačen i ističe da je državu pozvao da spreči nasilje nad Univerzitetom. „To može onaj ko je moj vlasnik, odnosno država. Kako će to uraditi, ja to ne znam. Organi reda i mira nisu nasilne institucije. Njihov zadatak je da spreče nasilje i ja sam na to i pozvao“, kaže Kovačević.

Šta se može naučiti iz ovog rektorskog citata, pored poziva državi da primeni silu, uprkos naknadnom – treba li pristojno reći – neuverljivom tumačenju? Najpre – Univerzitet to sam ja (država je moj vlasnik). Potom: ja nisam subjekt, nego objekt (država je moj vlasnik). Dalje: pitanje autonomije univerziteta je pitanje svojine (država je moj vlasnik). Vrhunac: organi reda i mira nisu nasilne institucije – a monopol fizičke sile države, rektore naš ovdašnji? Da je poruka recipirana kako treba, makar od nekih dekana Beogradskog univerziteta, pokazalo se istog dana:

„Miodrag Popović, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, objašnjava da je Univerzitet autonoman i da sam donosi odluke i da dekani ili savet fakulteta mogu da pozovu policiju ako postoji opravdan razlog… Ovo može beskonačno da traje, jer se zahtevi studenata stalno menjaju. Blokada više liči na sindikalni štrajk. Ista je situacija kao sa putarima ispred Vlade.“

Šta smo naučili iz ovog dekanskog citata? Autonomija univerziteta jeste subjektivno pravo rektora, dekana… da sam(a), bez uticaja drugog, odluči da pozove policiju na univerzitet. I dalje: autonomija ulice je isto što i autonomija univerziteta (putari na ulici = studenti u zgradi univerziteta – možda i na kvadrat).

A šta bi se moglo naučiti iz istorije, latinskom nasleđu uprkos – najlošije učiteljice naših života?

U istoriji Srbije, jedini rektor Beogradskog univerziteta koji je pozvao policiju na Univerzitet bio je Vladimir Ćorović. Povod za štrajk studenata 1936. godine bio je politički, ne školski, involvirajući protest studenata komunističke provenijencije protiv vlade Stojadinović – Korošec i njene profašističke politike, te protiv organizacije ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), tačnije njenog ogranka ORNAS (Organizacija nacionalnih studenata). Da bi se studentska pobuna sprečila, tadašnja vlast je osnovala tzv. „studentsku policiju“ koju su mahom činili pripadnici Organizacije nacionalnih studenata. Povodom upada studentske i redovne policije na Univerzitet, izbili su nemiri u kojima je 4. aprila 1936. godine ubijen student Žarko Marinović. Četvrti april je proglašen Danom studenata, a tom danu se nepravedno pripisuje isključivo komunistički predznak. Rektor Ćorović je, posle okončanja studentskog štrajka, bio smenjen, a studentska policija ukinuta. Sećanje na 4. april 1936. obnovljeno je u najnovije vreme 4. aprila 2011. godine prvim Facebook okupljanjem studenata u Beogradu, kome je prisustvovalo samo 250 ljudi.

Kasniji studentski protesti nisu naveli nijednog rektora Beogradskog univerziteta da otvoreno pozove policiju da na Univerzitet uđe. Ni 1968, ni docnije u Miloševićevo vreme – 1992, 1996/97. Doduše,1998/99 godine, iz zgrada fakulteta Beogradskog univerziteta jesu bili izbacivani profesori – čak ni tada, ne uz pomoć policije, već od privatnog obezbeđenja tadašnjih dekana. Na Filološki fakultet do sada nije ušla policija, ali jeste izvidnica modernih Ornasovaca – skinhedsi.

Van Srbije, drugi krvavi incident upada policije na univerzitet, u novijoj istoriji zbio se takođe u aprilu, ali 1968. godine u SAD: „Nakon izliva u parku, studenti su upali u zgrade u okviru kampusa, zauzeli ih i držali nedelju dana. Završio sam u Holu matematike i ostao sam tamo do kraja demonstracija. Studenti Kolumbije bili su u štrajku. Dok smo mi mirno održavali svoje sastanke unutra, kampus je uzavreo od ratobornih i bučnih utakmica i tuča, jer su oni za i oni protiv štrajka razuzdano kidisali jedni na druge. Do noći 30. aprila, upravi Kolumbije je dozlogrdilo, pa su pozvali policiju. Usledio je krvavi metež. Uhapšen sam sa još 700 ljudi – jedan policajac me je za kosu odvukao do marice, a drugi mi je čizmom nagazio na ruku. Ali, nema kajanja. Bio sam ponosan što sam dao skromni doprinos našoj stvari. I lud i ponosan“ (Paul Auster, The Accidental Rebel, The New York Times, 23.04.2008, prevod na sajtu Peščanika).

O ovom događaju snimljen je film O jagodama i krvi.

Svojim, istorijski gotovo unikatnim pozivom, rektor Branko Kovačević se pokazao kao društveno opasna ličnost. Ako Savet Beogradskog univerziteta još uvek, makar i formalno drži do autonomije univerziteta, Kovačević mora biti smenjen. Valjalo bi mu izreći i sankciju društveno-korisnog rada. Na primer – gledanje filma O jagodama i krvi najmanje tri puta, a potom i snimka na Youtube o nasilju nad studentima Filološkog fakulteta. Ako nas obraduje i podnese ostavku sam, Youtube bi bio dovoljna sankcija.

(Ovde se bavim samo pozivom na nasilje. Debatu, već započetu na web sajtu Peščanika o uzrocima pobune studenata Filološkog fakulteta, njenim pojavnim oblicima, katastrofama visokoškolskog obrazovanja u Srbiji, ima smisla nastaviti kada pretnja nasiljem prođe. Ako prođe.)

Peščanik.net, 30.10.2011.

http://pescanik.net/2011/10/najmanje-moguce-ostavka-rektora-kovacevica/

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 1, 2011 у 9:33 pm

Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu

http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=81409&playlist_type=1

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 1, 2011 у 11:48 pm

Održan Plenum studenata u Novom Sadu

Beta | 02. 11. 2011. –

U Novom Sadu je sinoć u amfiteatru Filozofskog fakulteta održan skup studenata organizovanih u Plenum, koji je protekao u ambijentu svađe između pristalica Plenuma i pristalica Studentskog parlamenta.

Pristalice Studentskog parlamenta, koji su bili u većini, postavili su pitanje legalnosti i legitimiteta Plenuma jer nije dovoljno brojan da zastupa mišljenje svih studenata Univerziteta u Novom Sadu, a nije ni pravno regulisano njegovo
postojanje.

Oni su u raspravi optužili Plenum da je organizovan od strane “anarho-sindikalističkih organizacija iz Beograda, koji svoje kvazi-političke ideje pokušavaju da sprovedu i u Novom Sadu nakon što u Beogradu nisu u tome uspeli”.

Pristalice Plenuma su istakle da u tom telu svako zastupa sebe i da njegovu legitimnost čine svi oni koji su na njega došli, te da je plenum jedan od načina borbe za studentska prava koji je okarakterisan i Ustavom i zakonima.

Oni su rekli da su “neki od pristalica Plenuma zastrašeni i da se boje da iznesu svoje stavove i ime i prezime, zbog određenih represija sa Filozofskog fakulteta”.

Pristalice Plenuma su istakle da je ovo način da transparentno iznesu svoje probleme i da se na taj način obrate upravi i nadležnim institucijama, te da nije uvek potreban Studentski parlament da govori u njihovo ime.

Oni su istakli da Plenum nije desničarska ekstremistička organizacija i da nema nameru da uništave imovinu fakulteta, da je zabranjena upotreba alkohola i narkotika, kao i pušenje.

Kao i u Beogradu, plenum u Novom Sadu, kojem je večeras prisustvovalo oko 200 studenata, zahteva prelazak svih studenata koji su ostvarili 48 bodova na budžet i ukidanje rangiranja.

Oni traže i ograničenje godišnje školarine na tri minimalne mesečne plate.

Plenum zahteva i vraćanje apsolventskih rokova i apsolventskog staža, kao i ukidanje naplate prenetih ispita.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/287046/Odrzan-Plenum-studenata-u-Novom-Sadu

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 3, 2011 у 12:22 am

„Domovina se brani znanjem“: prizivanje države

Jana Baćević

| 02/11/2011

U nadi da, za razliku od prethodnih godina, diskusije o visokom obrazovanju neće iščileti iz javnosti sa vraćanjem studenata u klupe, hoću da dam još jedan prilog debati o značenju transformacija visokog obrazovanja u Srbiji, ovaj put skrećući pažnju na motiv sve prisutniji u javnim diskusijama, koji, zajedno sa nekim kolegama, zovem „prizivanje države“.

Prizivanje države podrazumeva nemogućnost da se suoči sa, diskutuje o, i/ili nađe rešenje za, različite socijalne konflikte (legitimne i, moguće, neizbežne u svakom demokratskom a ne savršeno egalitarnom društvu). Poziv rektora Univerziteta u Beogradu da država reši problem studentske okupacije nekih fakuleta „milom ili silom“ predstavlja jedan, sada već čuven, primer takvog prizivanja; slično je i sa tekstom Vesne Miletić („Znanje je na ceni“, 01.11.2011). U drugom slučaju, međutim, prizivanje je znatno suptilnije, jer podrazumeva da pravo države da upravlja visokim obrazovanjem proizlazi iz njenih ekonomskih interesa; dakle, razlog zašto država (treba da) finansira visoko obrazovanje leži u potencijalnoj ekonomskoj isplativosti (upotrebljivosti) znanja koja studenti i studentkinje stiču. Iz ovoga obično sledi zaključak da je jedini način da država sredi „haos“ u visokom obrazovanju da definiše koji procenat i struktura visokoobrazovanog stanovništva je potreban za zadovoljavanje ekonomskih potreba, te da projektuje/finansira visoko obrazovanje u skladu sa time. Slično drugim zdravorazumskim argumentima, i ovaj je zavodljiv dovoljno da ga benevolentnih komentatori ili reformatori obrazovnih politika često usvajaju. Pokušaću, zato, da skrenem pažnju na neke od njegovih implikacija.

Ekonomizacija obrazovanja. Niko ne spori da obrazovanje ima ekonomsku i upotrebnu vrednost. Problem nastaje kada ta vrsta vrednosti dobija primat i potiskuje sve druge. Na primer, prilično očekivana posledica ekonomizacije (odnosno, u savremenoj formi, neoliberalizacije) obrazovanja je da se radikalno smanjuje ili prekida državno finansiranje za sve discipline koje ne doprinose direktno ekonomskom razvoju. Ovo je danas slučaj u Velikoj Britaniji, gde je gotovo potpuno ukinuto finansiranje za društvene i humanističke nauke. Državi su potrebni inženjeri, lekari, advokati, arhitekte, programeri, i poneki administrator; ali joj nisu potrebni filozofi, sociolozi, antropolozi, pesnici (osim za veličanje nacije), niti slobodni umetnici. Najmanje od svih su joj potrebni oni koji umeju da misle, pa u tom procesu mogu da dođu do zaključka da država stvari ne radi baš najbolje, te i da se pobune. Države tradicionalno nisu naklonjene pobunama, jer one koče ekonomski rast, naročito kada dovode u pitanje vladajući poredak. Stoga, najsigurnije za državu jeste da podržava i finansira samo obrazovanje koje direktno dovodi do ekonomskog razvoja, a da zaobiđe ili direktno potiskuje sve ostalo.

Usmereno obrazovanje. Takav eksperiment, međutim, već je postojao u SFRJ; zvao se usmereno obrazovanje. Podrazumevao je da se ljudi obrazuju za rad i uz rad, te da se time jednako zaustavi reprodukcija socijalnih nejednakosti u i kroz obrazovanje (koja je postojala uprkos „besklasnosti“ socijalističkog društva), rast nezaposlenosti i pad produktivnosti (oba već akutni problemi u tom trenutku), a pri tome i spreči ponavljanje studentskih protesta sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. Jedino u čemu se (delimično) uspelo je poslednja stavka, jer je na ozbiljnije studentske proteste trebalo čekati do početka devedesetih. Glavni uzrok neuspeha usmerenog obrazovanja, međutim, nije bio u buržoaskom preziru prema svemu što ima predznak radničkog (naročito u obrazovanju), već u nemogućnosti da se, uprkos političkoj volji/pritisku i mnogobrojnim petogodišnjim planovima, zaista predvide ekonomski trendovi. Samim time, planiranje obrazovanja za potrebe fiktivne ekonomije nije moglo da urodi uspehom. Ukoliko nije uspelo u kontekstu (ipak) relativno planske privrede i ekonomije, kolika je verovatnoća da će dati dobre rezultate u kontekstu liberalizovanog tržišta?

Obrazovni intervencionizam. Čak i kad bi bilo moguće ponoviti eksperiment usmerenog obrazovanja, veći problem od verovatnoće neuspeha leži u pretpostavci da država – jedina – ima pravo da definiše ekonomske potrebe i da njima prilagođava visoko obrazovanje. Ta pretpostavka podrazumeva da vrhovna mudrost u planiranju obrazovanja leži u domenu državne administracije, te da bilo koja individua ili grupa sa strane tu nemaju šta da kažu (osim, možda, da pregovaraju o sitnicama). Taj pristup potpuno dezavuiše građansko društvo: sindikati, studentske organizacije, istraživački centri, i bilo ko drugi – jer obrazovanje je, zaista, problem svih nas – nemaju veću legitimnu osnovu da učestvuju u javnom dijalogu; obrazovanje postaje „pitanje dogovora“ između države i univerziteta, gotovo „interna stvar“. Najstrašnije, međutim, jeste to što je uloga univerziteta u ovom slučaju potpuno promenjena: od važnog socijalnog aktera univerzitet postaje pružalac usluga (service provider) za potrebe države, koja određuje prioritete, kontroliše kvalitet i nadgleda učinak. Studenti, kao što sam već napisala, u ovom slučaju postaju konzumenti – korisnici usluga, and so on, kako bi rekao Žižek.

Autonomija univerziteta počiva na ideji da država nije jedini izvor mudrosti kad je upravljanje visokim obrazovanjem u pitanju. U osnovi autonomije univerziteta je uverenje da univerzitet (to znači uprava, nastavno i administrativno osoblje, i studenti) imaju dovoljno znanja, volje i iskustva da demokratski upravljaju institucijama visokog obrazovanja. Znanje ne služi samo tome da bi se branila domovina; naprotiv, u prirodi znanja je da domovinu kritikuje i preispituje. Prizivanje državne intervencije u zemlji u kojoj je zakonom garantovana autonomija univerziteta bila ozbiljno ugrožena pre jedva malo više od deset godina, kao što je i napisala Vesna Rakić-Vodinelić („Najmanje moguće: ostavka rektora Kovačevića“, 30.10.2011), potencijalno je opasno. U krajnjoj liniji, kao što je napisao Dž. B. Šo, demokratija je instrument koji osigurava da ćemo imati onakvu vlast kakvu zaslužujemo. Demokratsko društvo koje prestane da se bori za autonomiju univerziteta može da zasluži da se o pitanjima visokog obrazovanja više ne razgovara i ne odlučuje na demokratski način.

Autorka je gostujuća istraživačica na Odeljenju za javne politike Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Istraživanjem i kritikom obrazovanja bavi se od 2001. godine, objavljuje stručne radove i analize, naročito na temu socijalnih i političkih implikacija transformacije visokog obrazovanja. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Peščanik.net, 02.11.2011.

http://pescanik.net/2011/11/%E2%80%9Edomovina-se-brani-znanjem%E2%80%9C-prizivanje-drzave/

Одговор
КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“ « KOSMET VIA KOSMOS каже:

новембар 7, 2011 у 9:40 pm

[...] Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили… [...]

Одговор
Србија данас, Последње искушење « KOSMET VIA KOSMOS каже:

новембар 11, 2011 у 6:17 pm

[...] Стање је критично. Стварно. И студенти се пробудили… [...]

Одговор
Varagić Nikola каже:

новембар 20, 2011 у 8:40 pm

Post festum, ad infinitum

Autor: Jasna Šakota Mimica

Kad je onomad za Dubrovnik rečeno da ćemo izgraditi novi, stariji i lepši, te da nema mesta očaju što je onaj – bíće mlađi i ružniji – (s)rušen, na tren sam pomislila: dalje se od ove zloćudne gluposti ne može ići. Taj trenutak naivnog optimizma ostao bi zaboravljen, da me skorašnji događaji na državnom univerzitetu nisu podsetili na pomenutu izjavu, skrećući mi pažnju na čudovišnu kašu u glavi onih koji bi da prave novi, stariji i lepši univerzitet od srednjovekovnog.

Ima tome podosta vremena otkako je država obznanila da bi njen novi, stariji i lepši univerzitet trebalo sačiniti od studentskih para, nikako ne od onih iz budžeta. Iako u Srbiji između reči i dela postoji nepremostiv jaz, kada je na snazi otimanje novca, naša je država hitra i uporna, pa se tako akademcima iz godine u godinu nabijaju sve veće školarine. Naravno, niko ne pita zašto država odvaja tako malo sredstava za obrazovanje i zašto ih stalno sebi ugurava u džep, u svoju elitističku demokratiju i višestranačku partiju. Umesto toga, pitanja i odgovori povodom novog, starijeg i lepšeg univerziteta usmeravaju se tamo gde im nije mesto, što je samo po sebi sasvim razumljivo, jer u Srbiji niko i ništa nije na mestu na kojem bi trebalo da bude.

Elem, kako počne koja školska godina, prolomi se jasan i razgovetan urlik naših studenata: dole školarine! Ali država, sve zajedno sa svojim činovnicima, odmah vadi knutu i udara po najvrednijem komadu vlastitog građanstva. Dok zgrće novce, poručuje: onaj ko traži da se školarina smanji, ili ne daj bože, sasvim ukine, okoreli je i retrogradni levičar i anarhista koji bi da nasrne na srpski kapitalizam bez kojeg nam nema ulaska u beli svet. Iz ovog bi se dalo zaključiti mnogo šta, pa i to da je katolička Crkva, s papinstvom na čelu, levičarsko-anarhistička organizacija, jer, eto, baš je ona prva koja je u srednjem veku proklamovala besplatno školovanje. I nije Crkva to činila (samo) zato što je znanje smatrala Božjim darom, svetinjom koja se ne sme prodavati, nego (i) zato što je siromašnim studentima htela da garantuje obrazovanje. I nije Crkva siromašnima davala ove garancije zato što je volela sirotinju, nego zato da bi iz te populacije za sebe pridobila najbolji kadar. I nije Crkvi bilo stalo do sreće i blaženstva onih koji taj kadar čine, nego do vlastitog opstanka koji bi bez obrazovanih bio ugrožen.

Da li se, onda, čuditi što se srednjovekovna Država takmičila s Crkvom koja će od ovih institucija više zlata da izdvoji za Univerzitet?

U srednjem veku to nije bilo čudno. Ali našoj progresivnoj državi jeste. Njoj ne treba ni kadar ni opstanak: dok traje, traje. E, sad, pitanje trajanja Srbije za državu je stvar (trenutnih) parlamentarnih i predsedničkih izbora, a ne pitanje univerziteta, pa je iz čistog patriotizma stvari obrnula s nogu na glavu: ako studenti nemaju nameru da daju novce za novi, stariji i lepši univerzitet, oni, iako još nisu proglašeni katolicima, svakako idu tragom levog anarho-katoličanstva, što, nema sumnje, ostavlja loš utisak na pravoslavne multikonfesionalne građane. Ako li, pak, studenti pride hoće i da štrajkuju, ostvarujući time jednu od tri privilegije univerziteta osvojene u srednjovekovlju, onda su još i mračnjaci koji naprednu Srbiju vraćaju u XIII vek iz kojeg se ova po mnogo čemu još uvek čupa. No, da bi čitava stvar bila naprednija, naročito u pogledu morala, protiv besplatnog školovanja zalažu se upravo oni koji su se o takvo školovanje najviše okoristili. Dakle, državni službenici, koji se iz nekih razloga zovu nastavnici.

Univerzitet je u srednjem veku nastao onako kako je jedino i mogao – kao korporacija, zajednica učenika i učitelja koji dele isti interes – znanje. Tako je bilo tada, tako je i sada. Samo što novi, stariji i lepši ne želi da bude takav univerzitet. On za svoj temelj hoće da postavi jednu notornu i svirepu laž: da se studentski i profesorski interesi sasvim razlikuju, da su, štaviše, do te mere suprotstavljeni da je, što se univerziteta tiče, najprirodniji sukob između akademaca i nastavnika, a nipošto između univerziteta i države. Krv koju su srednjovekovni studenti zajedno sa svojim profesorima prolivali da bi se oslobodili nepodnošljive stege državnika, crkvenjaka i gradskih opštinara, krv koju su dali da bi pokazali da se samo u slobodi može negovati znanje koje je svima na korist i baš zato zlata vredno, ta krv kao da se zalud izlila. I jeste zalud za sve one koji tvrde da studenti pitanjem školarine žele da vlastite nastavnike i njihovu čeljad ostave gole i bose, gladne i jadne. Ruku na srce, ne znam niti jednog studenta koji je namerio da profesora prometne u proletera kojem se jemči isključivo život od smoga i zagađene vode, ali znam da je moja država većinu svojih građana pretvorila u klasu onih koji jedva preživljavaju.

I u srednjem veku je većina jedva preživljavala. Tu je Srbija rame uz rame s davnim vremenima, samo što neće da ide u korak s rešenjima koja su ondašnja vremena nudila univerzitetu, a koja se i danas primenjuju u svakoj uređenoj zemlji. Ako ostavimo po strani srednjovekovne beneficije i velikodušnost mecena, nastavnika mogu plaćati ili njegovi učenici ili civilne vlasti. Ako je nastavnik na plati, on je radnik, a znanje roba. Prima li platu od studenata – on je trgovac, prima li je od države – službenik je. Ono što nastavnik na državnom univerzitetu zasigurno ne može biti, to je službenik koji trguje. A novi, stariji i lepši baš to traži od svog nastavnika. Zašto? Zato što država svoj univerzitet ne sme da pretvori u privatni jer bi izgubila ugled i jednu od najvažnijih poluga svoje moći – onu koja kontroliše njenu najperspektivniju (najmlađu, najsnažniju, najprogresivniju) i stoga po nju najopasniju inteligenciju, nepotkupljivu inteligenciju koja još ne mari za institucije u koje su se ugurali ocvali intelektualci. A zašto to smeta nastavnicima? Pa zato što bi se među njima najlojalniji državni činovnici našli na ulici. Nijedan student ih ne bi slušao, a kamoli plaćao. Time bi izgubili svaki značaj za državu, pa i njihove jasle. Oni kojima je država žmurećki dodelila i dodeljuje licencu predavača ne samo da bi prestali da čine deo državne moći, oni bi se uistinu vukli po sokacima, radeći isto ono što i veliki deo našeg građanstva. A zašto pa ne? Po čemu su oni bolji, ako ne i gori, od te većine? Kada univerzitetski profesori budu počeli da odgovaraju na takva pitanja, naći će se tamo gde su im i studenti. Tek tada će se moći ozbiljno razgovarati o državi i univerzitetu koji bi, da se studenti pitaju, trajali doveka, a ne tek do sledećih parlamentarno-predsedničkih izbora.

Autorka je nastavnik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/post_festum_ad_infinitum_.46.html?news_id=228467

Одговор