Pavle Ugrinov | 03/11/2011
Iz neobjavljenog dnevnika
Beograd, 12.10.1989.
Sastao sam se sa Radetom (Konstantinovićem) u njegovom stanu u Ulici Sime Miloševića da bih ga upoznao sa inicijativom grupe pisaca (Mirko (Kovač), Vidosav Stevanović, Fića (Filip David)), kojoj i ja pripadam, za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije, čiji je cilj razgraničenje sa postojećim Udruženjima književnika, odnosno nacionalistima u njima.
Rade prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putuje sa nama u Sarajevo na Skupštinu. Što se dokumenata objavljenih u „Borbi“ tiče, ima na njih jednu primedbu i dve opaske, koje su više interne prirode. Primedba se odnosi na tretiranje Jugoslavije isključivo kao – geografskog pojma. Jugoslavija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje, i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi trebalo svoditi na „geografski pojam“. Dve opaske su više rečene za mene lično: ne dopada mu se kako se upotrebljava pojam „boljševizam, sovjetizam“. Smatra da je danas postala moda upotrebljavati te pojmove sa krajnje negativnim predznakom, čime se cilja na Lenjina, tobožnjeg začetnika staljinizma. Po njegovom mišljenju to istorijski nije tačno. I ne može se reći da za proteklih četrdeset godina nisu stvorene značajne stvari. Neka kapitalna dostignuća ne može niko da porekne! Pri tom ne spori greške, pa čak i velike greške, i komunizma i titoizma. Pa ni greške i slabosti samoga Tita, posebno one karakterne.
Beograd, 15.11.1991.
„Moj svakodnevni protivnik nije niko drugi do – Dobrica Ćosić“, kaže Rade. „I hoću da se sa njim, i onima oko njega, uhvatim u koštac“.
Beograd, 26.01.1992.
Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – “evropsku Srbiju”.
Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija.
http://pescanik.net/2011/11/nulta-tacka/
—————————————————————————————
Radomir Konstantinović umro je 28. 10. 2011. godine u 83. godini u Beogradu. Konstantinovićev prijatelj Mirko Tepavac ocenio je da “palančani nikada neće oprostiti” autoru “Filisofije palanke” zbog toga što im je, kako se izrazio, “stavio ogledalo pred lice”.
—————————————————————————————–
02.11.2011.
Književnik Dobrica Ćosić doživeo je preksinoć na Zlatiboru prelom desne ruke pošto se sapleo o stepenik i pao na ulazu u restoransku salu hotela „Palisad“.
Iako sa rukom u gipsu, Ćosić se našem listu ipak javio na mobilni telefon iz automobila koji ga je iz Užica vozio u Beograd.
- Promašio sam jedan stepenik i pao na leđa. Kako sam pao, prava je sreća što nisam poginuo, nego sam samo slomio ruku u predelu između lakta i ramena. Imam jake bolove i vrlo mi je loše. U bolnici u Užicu su mi odmah pružili prvu pomoć i adekvatnu negu i za njih imam samo reči pohvale. Dalje preglede i analize će obaviti na VMA – rekao je Ćosić za „Alo!“.
————————————————————————————————
2010.
PRESUDOM Okružnog suda u Novom Pazaru, koja je nedavno postala pravosnažna, rehabilitovan je Sretko Popadić (1886-1945), u prvoj polovini 20. veka jedan od najpoznatijih i najcenjenijih Srba sa Peštera, prekaljeni borac za slobodu svoga kraja, svoga roda i svoje zemlje, većnik Zetske banovine i domaćin koji je u celom kraju, a i šire, služio za primer. Sudskom rehabilitacijom Sretka Popadića, koga je Ozna, nedužnog, bez suđenja i krivice, ubila 15. aprila 1945. godine, skinuta je ljaga sa imena ovog časnog čoveka i ispravljena je velika istorijska nepravda prema rodoljubu koji je sav svoj burni život posvetio borbi za slobodu, čast, pravdu i bolji život svih žitelja ovog dela Srbije. Sretko Popadić je, kaže njegov unuk, profesor Vukosav Popadić, zapamtio turski zulum, služio je tursku vojsku, ali je 1912. uspeo da prebegne u Grčku i preko Trsta i Zagreba stigne u Srbiju. Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu, 1913. je ranjen, pa je prebačen na lečenje u Alžir. Po povratku iz ove afričke zemlje, pre nego što je stigao kući u Buđevo, u Kraljevu ga zatiče početak Prvog svetskog rata, prošao je Cer, Kolubaru, Kajmačkalan… Iz rata je izašao 1918. sa mnogo rana i sa ordenom za hrabrost – Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U prvoj polovini 20. veka, Sretko je bio nosilac svega novog i progresivnog na Pešteru, bio je uspešan političar, vrstan stočar, odličan vodeničar, častan i redak Pešterac, o njemu je, iz pera Grigorija Božovića, objavljen i veliki tekst u tadašnjoj „Politici“. Dogovorom Nemaca i Italijana, Sjenica je 1941. godine priključena tadašnjoj NDH, ustaše su, bojeći se pobune, odmah zatvorile Sretka i još desetak najuglednijih domaćina, koji su bili taoci u sjeničkom zatvoru. U noći kada je pušten došli su da ga ubiju, ali su ga rođaci i komšije odbranili. Usledio je potom napad muslimanske milicije u kome je Sretko ranjen, a Buđevo je odbranjeno, ali 2. maja 1943. godine, muslimanska milicija i Nemci ponovo zajedno napadaju Buđevo i ubijaju 64 žitelja, a selo spaljuju, Sretko se spasio, ali je morao u izbeglištvo u Brnjicu kod Štavlja, gde se sve do 1945. godine borio da prehrani svoju porodicu. Početkom 1945. godine Sretko je otišao u Vrdila kod Kraljeva gde je bio bio smešten deo naših izbeglih rođaka, 15. aprila se vraćao kući sa sinovcima Selimirom i Filipom Popadićem, u Lijevoj rijeci na Goliji, nedaleko od Duge poljane, naišli su na jedinicu Ozne kojom je komandovao neki Zejak. Iste noći, bez suđenja i bez ikakve krivice, nedužni i na pravdi boga sva trojica su pobijena. Vest o pogibiji Sretka Popadića zaprepastila je i rastužila sve ljude u ovom kraju, na sahranu su došli svi koji su ga voleli, cenili i poštovali – ističe Vukosav Popadić.
SAMO PO ODELU SELjAK
U SVOM članku, objavljenom 3. aprila 1941. godine, Grigorije Božović o Sretku Popadiću piše: „Gorštak u najboljoj zreloj snazi, ali neobično uman i uglađen, samo po odelu seljak. Pismen je i vrlo kulturan, život mu je bio vrlo buran, sjajan domaćin i predstavnik kraja….“
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:326359-Novi-Pazar-Rehabilitovan-Sretko-Popadic
———————————————————————————————————-
02. 11. 2011.
Prvi ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac uhapšen je jutros u Karlovcu zbog sumnje da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovišta u Dugoj Resi u maju 1945. godine. Osim Boljkovca, istraga se godinama vodi i protiv nekadašnjeg predsednika Hrvatske Vlade i jednog od osnivača HDZ-a Josipa Manolića i Rade Bulata. Manolić, Boljkovac i Bulat sumnjiče se za niz masovnih i pojedinačnih ubistava u kojima su i oni lično učestvovali, odnosno terete se po ličnoj i komandnoj odgovornosti za niz ratnih zločina koje su počinile partizanske jedinice, kao pripadnici tajne policije Ozna, prenose hrvatski mediji.
http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/287080/Josip-Boljkovac-uhapsen-zbog-partizanskog-zlocina-iz-1945
———————————————————————————————————-
03. 11. 2011
Komunistički zločinci ipak idu na sud
Srbija na potezu – Posle hapšenja nekadašnjeg hrvatskog funkcionera Josipa Boljkovca, otvara se pitanje da li i u Srbiji treba očekivati slično
Ovaj događaj izazvao je juče veoma burne reakcije u Hrvatskoj, a sagovornici Pressa kažu da ljudi poput Boljkovca ima i u Srbiji, a da se neki od njih još uvek javno hvale da su ubijali ideološke neistomišljenike. Jedan od onih koji su i dalje aktivni u javnom životu jeste partizanski general i čuveni udbaš Jovo Kapičić. Nekadašnji šef Udbe za Beograd pre dve godine rekao je da je na toj poziciji sam odlučivao bez zakona, a da su partizani u progonu četnika „bili okrutni jer su čistili smeće”.
Vekarić: Trebaju nam dokazi
Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, kaže da će biti pokrenute optužnice za sve slučajeve za koje postoji dokazni materijal. On kaže da je specijalno tužilaštvo nadležno samo za slučajeve od 1941. do 1945, a da streljanja posle oslobođenja spadaju u delokrug osnovnih sudova.- Većina ilegalnih streljanja je bila posle rata, ali mi u nekim slučajevima pomažemo logistički. Svaki slučaj ratnog zločina za koji postoje dokazi biće procesuiran, ali važno je da se otkrije i valjana dokumentacija – kaže Vekarić.
———————————————————————————————————-
ЖРТВЕ КОМУНИСТА У КРАГУЈЕВЦУ (6)
2011-11-02 Милослав Самарџић
Хрвати су почели да хапсе комунисте осумњичене за ратне злочине, па је актуелно питање да ли ћемо то ускоро видети и у Србији
Државна комисија основана пре две године ради проналажења ”масовних гробница” и даље не користи термине ”злочин” и ”злочинци”. С друге стране, тужбе против комуниста осумњичених за ратне злочине, које подносе поједини грађани, годинама се одбијају као застареле, мада ратни злочини не застаревају. То је класичан пример опструкције правде, за коју такође једног дана неко мора бити изведен пред суд.
У сваком случају, ратни злочини комуниста су поново тема дана и зато настављам серију чланака са списковима имена њихових жртава у Крагујевачком округу. Претходних пет наставака можете погледати овде:
Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца:
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Закон о реституцији и Трећа Србија
Jelisaveta Karađorđević: Moj san je da oca vratim u voljenu Srbiju
Princ Vladimir Karađorđević u Aranđelovcu
Povratak kraljice u Madlenianumu
Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини
О српским револуционарима и реакционарима
Још једном о комунистима и њиховим наследницима…
Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)
Српска демократија и Империја(лизам)
Капитализам и социјализам, фашизам и комунизам
Милослав Самарџић: Да ли заслужујемо бољу власт?
И треба да пропаднемо, ако је Добрица српски Шекспир
ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)
Зашто је Недић издајник а Дачић није?
Музеј геноцида над српским народом у XX веку
Mario Kopić: Crkva i sloboda savjesti
Ekonomski mitovi Titove vladavine
Američki veterani svedoče u korist Draže Mihailovića
Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца:
http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%9B/40902/%D0%96%D0%A0%D0%A2%D0%92%D0%95+%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%A3%D0%9D%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%90+%D0%A3+%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%93%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%92%D0%A6%D0%A3+%286%29.html
400. Живан Васић, деловођа сеоске општине у Шаторњи. Убијен 27. јула 1941. године по наређењу Панте Станковића из Винче, командира 2. чете Првог шумадијског партизанског одреда.
401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша. До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ”Јована су касније убили његови, комунисти”.
402. Светозар Рафаиловић (40 г.) деловођа општине с. Вукасовци. Убијен 4. септембра 1941. крај сеоског пута, по наређењу Милана Благојевића – Шпанца из Наталинаца, команданта Првог шумадијског партизанског одреда. Убице су Светозару размрскале главу.
403. Аврам Ацо Петровић (1919) из Трешњевице. Убијен половином септембра 1941. године у Врбици, на ”Дугајлији”. У овом убиству учествовали су и врбички скојевци Драгољуб Росић ”Јанко” и Катарина Богдановић ”Борка”. Аврамова ”кривица”: није хтео са комунистима.
404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца. Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.
409-410. Велимир Јовановић, потпуковник, и Василије Јовановић, ваздухопловни водник, из Венчана. Убијени 8. октобра 1941. године од космајских партизана које је предводио Јеврејин Анаф Исак Соломон, адвокат из Пожаревца.
411. Милош Грујић (50 г.) абаџија из Даросаве. Борац у Балканским ратовима и Солунац. ”Оличење Даросаве”. Убијен од даросавских комуниста 9. октобра 1941. године. Убили га јер је ”наговарао људе да не ступају у партизане”.
412. Душан Милованов, учитељ избеглица из Бачке. Зверски убијен од даросавских партизана 9. октобра 1941. године, јер је и он ”наговарао људе (у Даросави) да не ступају у партизане”. Иза њега је остало петоро деце сирочади.
413. Тихомир Томачевић (43 г.) из Даросаве. Деловођа сеоске општине. Убијен с леђа бајонетом, 9. окотбра 1941, у Пословчици близу старе цркве. Убили су га даросавски партизани.
414-415. Радован Добричић (1916) из Даросаве. Убијен 9. окотбра 1941. године од даросавских партизана, с којима је у почетку сарађивао. У новембру исте године убили су и његовог оца Миливоја (1898).
416. Радисав Прокић (1909) из Даросаве. Каменорезац. Убио га Радосав Несторовић из Даросаве, 9. окотбра 1941. године, у Пословчици, близу старе цркве. ”Није хтео са комунистима”.
417. Хаџи Танасије Думовић (65), велетрговац из Аранђеловца. Убијен је 16. октобра 1941. године у атару села Копљари од партизана Првог шумадијског одреда. У злочину се ”истакао” и Светомир Трифуновић из Трешњевице: ”Нећу твоје паре, `оћу твоју душу”! Наравно, Думовић је опљачкан. Носио је у Београд новац сакупљен од богатијих Аранђеловчана за фонд Владе народног спаса генерала Милана Недића.
418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал. Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ”народног хероја”) из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ”Милан Благојевић”.
419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца. Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић – Кика (после рата проглашена за ”народног хероја”).
422-423. Милан Антонијевић (43) из Трешњевице. Убијен и опљачкан од комуниста у петак пред Св. Аранђела 1941. Тада су убили и његову сестру Милицу Чумић, а њеног сина Чеду ранили у главу.
424. Добривоје Грујић (1912) из Даросаве. Убијен је по наређењу блиског рођака Радована Грујића (до рата бомбонџија, после рата потпредседник Скупштине Србије). Убиство је почињено на Божић 1942. пред зору, недалеко од Добривојеве куће у Старом селу у Даросави. Остало је без оца четворо сирочади.
425. Добривоје Станишић Липса из Брајковца. Убили га, у пролеће 1942. године, Станислав Сремчевић Црни из Гунцата код Крагујевца (потоњи ”народни херој”) и Вујадин Станошевић из Брајковца.
426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику. Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године.
427. Александар Величковић из Гараша. Вршио припреме за формирање четничке чете. По наређењу Милорада Лабудовића Лабуда, команданта Првог шумадијског парт. одреда, убила га тројка: Живомир Жика Несторовић и Светолик Ђурђевић Лика из Даросаве, Милан Чорта из Београда, са кокардама на капама. Сачекали су га у заседи на брду Ваган крајем јула 1942. године. Обавештајни посао обавила је Дана Миловановић из Даросаве. (Овакав исказ о том убиству оставио је сам Несторовић у својој књизи ”Црвене стазе”.)
428. Милош Симеуновић (1921) из Живковаца. Заклан у с. Јеловику, августа 1942. године после напада комуниста на чету припадника ЈВуО из качерског краја. У злочину су учествовали: Душан Павловић из Раниловића звани Бора Ранилац, Моша Јосиповић и Живорад Ристовић из с. Драгоља.
429-430. Раденко Тодоровић Грбовац (45) из Гараша. Ухвате га на свадби Павла Радивојевића у Јеловику, крајем септембра 1942. године и убију недалеко од јеловичке школе. На самој свадби убили су Душана Балтића Маџара из Трудеља. Ове злочине починила је, уз помоћ ”комунаца” Јанковића из Јеловика, четворка за специјалне задатке: Радомир Момчиловић – Паја Смедеревац, Радомир Ивановић – Мића Црвени из Крћевца, Јошко Падрац – Марко Врчинац и Бранислав Параћ – Реља из Београда.
431. Михаило Милинковић (45) из Трешњевице. Био је зидар. Убили га ”џаб-џабе” у подруму његове куће, ујесен 1942. године. ”Није ником воду натрунио”.
432. Максим Максимовић (55) из Брезовца. Благајник у сеоској општини. Као члан Земљорадничке странке, пре рата био је посланички кандидат. Убијен 23. октобра 1942. године у близини његове куће, под липом – записом код општине. Најпре му скинули нове опанке. Злочин је извршила тројка Душана Радоњића, учитеља из села Бање.
433. Светозар Вујановић (други) из Брезовца. Убијен 23. октобра 1942. године у Брезовцу од партизанске тројке коју је предводио Душан Радоњић.
434. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца. Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
435. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца. Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
436. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца. Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ”сингер” машину. Петоро деце је остало без мајке.
437. Љубисав Васић, деловођа из Трбушнице. Убила га пред његовом кућом дружина Жике Несторовића из Даросаве, у ноћи 5. марта 1943. године.
438. Борислав ћурђевић из Венчана. Припадник ЈВуО. Ликвидиран од Качерске партизанске чете, у рудовачком забрану, 11. маја 1943. године.
439. Ђорђе Милановић Кезунац (47) из Буковика. Солунац. Радикал. Убијен једне ноћи у мају 1943. године, на кућном прагу. На тражење буковичких и аранђеловачких активиста, убиство је починила четворка за чишћење терена коју је предводио Радомир Момчиловић – Паја Смедеревац.
440. Јован Јанковић Миловац из Липовца. Председник села. Солунац. Убијен у пролеће 1943. године од дружине коју су предводили Бранко Ковачевић – Жика морнар (родом из Црне Горе, потоњи ”народни херој”) и Славко Зечевић из Липовца.
441. Рајко Димитријевић (1912) из Гараша. Четовођа. Убијен на Белу суботу 1943. године код сеоске општине где се одржавао вашар после традиционалне литије крстоноша. Злочин су починили: Душан Павловић – Бора Ранилац, Петар Петрушевић – Македонац, и др.
442. Александар Лека Марковљевић (45), председник општине села Даросава. Радикал. Убијен 4. јула 1943. године у близини своје куће, по наређењу Душана Петровића Шанета (комунистичког главешине у аранђеловачком крају, каменоресца, родом из Крагујевца, потоњег ”народног хероја”). Наређење су извршили, са три пушчана метка, Миливоје Станичић Сеља из Даросаве и Чеда Рановић из Рудоваца. Три месеца раније Немци му запалили кућу, а једва се избавио из немачког затвора у Крагујевцу те није стрељан.
443. Светислав Радисављевић ”Попић” (1901) из Гараша. Убијен у ”време кошења” 1943. године. Злочин је извршила тројка Пере Петрушевића Македонца, на месту где је сад гарашко вештачко језеро из којег се Аранђеловац напаја водом.
444. Радомир Јовановић (1915) из Копљара. Припадник ЈВуО. Убијен од партизанске заседе у с. Бања, 23. јула 1943. године.
445. Миодраг (Радованов) Анић (1908) из Орашца. Био је начелник геодетске службе у Сопоту. На једном збору у току лета 1943. године говорио о опасности од комунизма по српски народ. Убила га у Дучини, 16. августа 1943. комунистичка дружина коју су предводили Жарко Михаиловић из Стојника (београдског) и Љубиша Мишић из Дучине.
446-447. Лепосава Андрић (60) и син Витомир (40). Убијени од даросавских комуниста у потоку Швабинац у Буковику, 16. септембра 1943. године.
448. Богдан Бошко Катанић (1894) из с. Бања. Угледан домаћин. Радикал. Кмет села. По наређењу Душана Петровића Шанета, убила га тројка Миливоја Станичића Сеље, одвевши га са његове њиве где је секао шашу. Злочин је извршен око Крстовдана 1943. године у Копљарској јарузи. ”Није узео пушку у руке, убили га да би опљачкали његово богато домаћинство, и зато што је говорио да су комунисти мангупи који су пошли да упропасте земљу и народ”.
449. Петар Томковић (1877) из с. Бања. Пре рата председник одбора чувене Венчачке винарске задруге. Најбогатији био у селу. Убијен је после дугог мучења и копања очију у Лучића забрану у Врбици, око Крстовдана 1943. године. Затим је опљачкана његова имућна кућа.
450-451. Радојко Ралетић (65) из Даросаве, учитељ у пензији. Био је пре рата начелник среза. Убијен ујесен 1943. код Требежа у Даросави. С њим је страдао и Милутин Пантелић Језгринац (1866), кмет села, солунац, коме су комунисти покупили све из куће, коње и кола. Тим коњима су распињали ове своје жртве, о чему је касније причао случајни очевидац Влада Милојковић, железничар из Београда. Овај злочин су починили: Душан Петровић Шане, Радован Грујић, Жика Несторовић, Миливоје Станичић Сеља, Светомир Андрић и други, из Даросаве, Душан Павловић – Бора Ранилац, Иван Кузмановић Макса из Венчана…
452. Велимир Перишић (1899) из Даросаве. Убијен на Крушевачком вису ујесен 1943. ”Није узео пушку у руке”.
453. Радивоје Рако Вучићевић (30) из Буковика. Убијен новембра 1943. године у Даросави од дружине Васе Савића (родом од Мостара), Станоја Јовановића Дражића и Михаила Кала Николића из Буковика…
454. Радомир Вујић (1902) из Копљара. Као поднаредник повремено је руководио војном обуком сеоских младића. Убијен у Суморини 15. децембра 1943. Син Момчило (тада 18-годишњак) гледао је убиство оца, које су починили: Милић Радовановић – студент из Винче и Слободан Минић из Бање (потоњи народни хероји), Душан Каратошић, Андрија Васиљевић, Милорад Мишула Илић – сви из Копљара, Нада Драгичевић из Бање… ”Мишула га ударио секиром, па га докрајчили из пушке. Покупили су ствари из куће и 700.000 динара”.
455-456. Вељко Влајковић (75) из Буковика, Солунац, и син Бошко (1895), кмет села пре рата. Убијен пред Св. Николу 1943. године у потоку Ђућевцу у Буковику. У злочину учествовали: Бранко Ковачевић – Жика Морнар из Црне Горе, Милан Цане Вићентијевић из Даросаве, Станоје Дражић из Буковика… Налогодавцу Д. Петровићу Шанету Дражић је реферисао: ”До пола пута син јаше оца, од пола – отац сина”! Други Вељков син Рајко, стрељан је од Немаца у Шумарицама 21. октобра 1941. године. (Срески народни суд у Аранђеловцу, закључком Бр. 162/45, од 15. јануара 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да се имовина ”народног непријатеља” Бошка Влајковића не може конфисковати, јер је ”живео на имовини свога оца Вељка”. Истог дана, закључком Бр. 165/45, Срески народни суд у Аранђеловцу пише да се ни конфискација имовине ”народног непријатеља” Рајка Влајковића, Бошковог брата, не може спровести, јер је и он ”живео на имовини свога оца Вељка”. ИАШК, Фонд ОНО, К-39. За сада се не може рећи да ли су комунисти убили и Рајка.)
457-458. Димитрије Вишо Лазаревић (45), капетан академац и Драгиша Томић (30) четовођа из Врбице. Уочи Материца 1943. године одвели их Жика Морнар и другови и код Недића трла иза Рисоваче изболи камама.
459. Божа Арсенијевић (50) из Прогороваца, деловођа у Даросави. Убијен почетком фебруара 1944. године.
460-461. Милева Радојичић и њен син Драгољуб Шегинац (18) из Даросаве. Убијени у потоку испод куће, у зиму 1944. године. Злодело је починила група Жике Несторовића, по заповести Д. Петровића Шанета. (Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 103/45, од 16. новембра 1945, закључио је да се ”народном непријатељу” Драгољубу нема шта конфисковати, јер је ”био неожењен и живео је на имању свога оца Живомира који је још у животу”. ИАШК, Фонд ОНО, К-39.)
462. Радован Ранковић Змај (55) из Даросаве. Учесник балканских ратова и солунац. Једног мартовског дана 1944. године случајно је наишао на земуницу у кући комшије Михаила Лазаревића Цара, где су се крили Душан Петровић Шане, Жика Несторовић и др. По шанетовом наређењу, ликвидиран је ту у близини због ”безбедности земунице” (како је касније писао Ж. Несторовић у књизи ”Црвене стазе”).
463. Благоје Ћирић (1908) из Даросаве. Завршио гимназију. Сарађивао је с комунистима али је одбијао да врши улогу егзекутора по наређењима Д. Петровића Шанета. Убио га у зиму 1944. Жика Несторовић у Даросави. Остало је за њим петоро деце сирочади.
464. Милан Степановић из Гараша. Уочи Ђурђевдана 1944. године пуштен је из центра за војну обуку у Шаторњи да код своје куће прослави славу. Успут га пресретне тројка преобучена у четнике, коју је предводио Бора Ранилац. После испитивања пусте га. Дођу му на славу, с петокракама. Почасти их како доликује. Затим га вежу, и већ ту у његовом дворишту Бора му зада први удар камом. ”Докусуре” га у селу Раниловић.
465. Коста Дуић из с. Бања. На захтев месних скојеваца, убила га дружина Жике Несторовића, почетком јуна 1944. године, ”јер је наговарао људе да раде за четнике” (Ж. Несторовић).
466-467. Милорад (Влаичин) Грујић (1902) четовођа и Витомир Вића Грујић (35) из Даросаве. Убијени на Крушевачком вису, крајем јуна 1944, по Шанетовом наређењу. Егзекуторску групу предводио је Жика Несторовић а непосредни извршилац био је Иван Кузмановић Макса из Венчана.
468. Војин Грујић (36) из Даросаве. Убио га је 1. јула 1944. године Миливоје Станичић Сеља после партизанског напада на једну јединицу ЈВуО код Војинове куће.
469. Милорад Мика Ћирић (28) из Даросаве. Убио га Милосав Ранковић Чичинац из истог села, код записа на потесу Порта, 6. јула 1944. године. Говорио је: ”Даросава би била мирна да није шанета, Радована (Грујића) и Жике (Несторовића)”. Они су му и пресудили.
470. Миливоје Швабић (1912), угледни домаћин из Буковика. Четовођа. По наређењу Д. Петровића Шанета убијен у Мисачи иза Нерезија, 16. јула 1944. године. Злочин су извршили: Станоје Дражић и Михаило Коле Николић из Буковика, Радован Петровић из Стојника, Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве, Жика Морнар из Црне Горе, Петар Владетић Галама, избеглица из Глине, сви обучени као четници са кокардама на капама.
471. Обрен Бошовић (1903) из Врбице. Убијен на Св. Илију 1944. Пошто га је комунистичка тројка везала и извела недалеко од куће, у њега је пуцала рођака Радмила Бошковић звана Мицоје, скојевка. ”Није узео пушку у руке у току рата”.
472. Милован Марковић (33) их Гараша. Командант села. Убијен крајем августа 1944. по шанетовом наређењу. Поред Шанета у злочину су учествовали: Добривоје Јовановић Доша и Станоје Дражић из Буковика, Миодраг Миле Ризнић из с. Бања, Радован Грујић из Даросаве, Бранко ”теренац” из Београда…
473-474. Аранђел (1880) и Андромир (1883) Радовановић из Липовца. Аранђел је пре рата дуго био деловођа у Тополи. Стрељани једне ноћи септембра 1944. код школе. Овај злочин су починили: Славко Зечевић (доцнији ”буџа”), Ђорђе Ђурић Шарац, Жика Морнар, ”Гајара” Весовић из с. Бања, Радомир Рака Благојевић из Копљара. Убијени нису пушку узели у руке. Зечевић је касније говорио да су у ”брзини побијени”.
475. Богдан Димитријевић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Мобилисан од Бугара 17. септембра 1944. године да стовара дотерану сламу за бугарску шталу код хотела ”Старо здање”. Два дана касније, приликом ослобођења Аранђеловца, заробљен је од припадника Пете крајишке дивизије и са још 11 стрељан код Соколане.
476. Милош С. Јеремић (1910), председник општине с. Буковик. Убили га Жика Несторовић и Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве 20. септембра 1944. године, у близини данашње фабрике ”Шамот” у Аранђеловцу. (Немцу су га држали у затвору у Крагујевцу последња два месеца окупације, тј. до октобра 1944. Док се враћао кући, срела су га ова два партизана и убила. Био је са женом Вукосавом, неки партизан Грујућ није дозволио овој двојици да убију и њу. Према изјави породице аутору; процес рехабилитације био је на почетку 2011. године.)
477. Милорад Прековић (1927) из Буковика. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године у тадашњој буковичкој општини преко пута хотела ”Старо здање”. Био је донео некакву пошту.
478. Милош Живановић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Одборник Равногорског одбора. Убили га 19. септембра 1944. припадници Пете крајишке дивизије и месни комунисти у близини данашњег Комуналног предузећа.
479. Радоје Радојичић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО, подофицир. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године, код Соколане у Аранђеловцу.
480-481. Богдан и Госпава Пантелић из Даросаве. Богдан је био железничар, четнички командант среза Орашачког. Убио га Жика Несторовић у парку код хотела ”Старо здање”, 20. септембра 1944. године. Три месеца раније комунисти су запалили његову кућу у Даросави, а у октобру су убили и његову кћер Госпаву, борца ЈВуО.
482-483. Миленко Зечевић – Белуган из Липовца. Убијен приликом ослобођења Аранђеловца, 20. септембра 1944. године. Убио га заробљеног Пера Циганин, ковач, чекићем. Тада је убијен и Сава Петровић из Липовца.
484. Милутин Бановић (1922) из Буковика. Убијен у ”бугарској штали” код хотела ”Старо здање”, 20. септембра 1944. године, кад су дошли Крајишници.
485. Михаило Микица Томашевић (1924) из Даросаве. Заробљен, као мобилисани припадник ЈВуО, приликом ослобођења Аранђеловца 20. септембра 1944. и убрзо потом стрељан у потоку Јешовцу, највећем аранђеловачком стратишту, испод цркве.
486. Драгиша Томковић (1900) из с. Бања. Угледан домаћин. Командант села (приморан), због чега је неко време био затворен на Бањици. ”Није учествовао ни у једној борби”. Ухвате га док је са својом вршалицом радио код рођака у комшилуку, крајем септембра 1944. године. Ту је изрешетан, а његов син Крста рањен. Злочин су починили Душан Петровић Шане, Нада Драгићевић из Бање, Ђорђе Ђурић Шарац из Трешњевице и још два партизана. Потом су запалили вршалицу, опљачкали ствари из куће и отерали с његовим коњем и чезом.
487. Чедомир Чеда Чумић (1914) из Трешњевице. Завршио гимназију. Стрељан код Соколане у Аранђеловцу, крајем септембра 1944. године.
488. Војислав Миловановић (1919) из Буковика. Убијен после Крстовдана 1944. године у Даросави, на Крушику. Непосредни егзекутор био је Цане Вићентијевић из Даросаве. Војислав је нађен унакажен, ископаних очију… ”Цане је касније мало врднуо с памети”.
489. Живан Каратошић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО. Стрељан 3. октобра 1944. године у Јеловику, после једне борбе.
490-494. Момчило Јовановић (1920) и Драга (1921), Момчилови родитељи Петар и Ленка из Вукасоваца и Драгина мајка Љубица. Убијени у потоку Јешовцу у Аранђеловцу октобра 1944. године. Иза овог злодела стајали су челници аранђеловачке ОЗН-е Душан Репац – ”Пера књижар” из Госпића и Петар Петрушевић – Пера Македонац, циглар из Велеса. Драга је била у другом стању, молила да буде поштеђена, али је распорена, урезана јој петокрака на чело. У злочину се истакао Драгољуб Росић – Јанко из Врбице са својим ашовом (касније носио Петров гуњ, џоку и цокуле). Драгина мајка Љубица се потом отровала. Ниједна од жртава није узела пушку у руке током рата.
495. Благоје Петровић – Дашчар (1898), председник општине Аранђеловац. Солунац. Убијен у октобру 1944. године у Јешовцу. Егзекуцију извршио Душан Марковић – Шабакан из Аранђеловца, о чему је касније причао.
496. Данило Недељковић – Брка (1907) из Крћевца. Припадник ЈВуО. Убили га Славко и Миодраг Зечевић из Липовца у Круловића забрану у Бањи, у другој половини октобра 1944. године.
497. Петар Стевановић (1903) из Митровчића, Топола. Земљорадник. Повремено био у јединицама ЈВуО. Ухапшен средином окотбра 1944. године и спроведен у Аранђеловац, затворен у Јуцину кућу. Везан је за кревет (који је имао само жичани мадрац) потрбушке, а испод је ложена ватра. На 150-200 потписа Тополаца бива пуштен. Убрзо је поново ухапшен и стрељан у потоку Јешовцу у Аранђеловцу.
498. Радоје Миловановић (20) из Бање. Завршио гимназију. Убијен је у потоку Јешовац октобра 1944. године.
499. Глигорије Глиша Војиновић (1892) из Врбице. Солунац. Радикал. Био је председник сеоске општине и председник Равногорског одбора. Убијен на дан Св. Петке 1944. у Јешовцу. Није узео пушку у руке током рата.
Наставиће се
Svetislav Basara
Da spustim kosti
Potegao, cenjeni publikume, Kosta Čavoški pa objavio knjigu, dramatično naslovljenu „Rasrbljivanje“ i među vodeće „rasrbljivače“ svrstao prezidenta Tadića i moju malenkost. Ali to nije tema ove kolumne. Tema je , strogo uzev, nekako primerenija prezidentu, psihologu po profesiji, ali budući da je Jego Sijatelstvo u obavezama do guše, ja ću reći neku.
Ne znam da li ste primetili koliko je udobna pozicija takozvane nacionalne i patriotske inteligencije. Šta god da izbulazne, šta god da nalupetaju, koliko god da se proseru, gleda im se kroz prste, jer oni podrazumevaju da iza njih stoji narod i da se njima kao narodobraniteljima ništa ne sme spočitnuti. U tom gledanju kroz prste naročito se isticao prezident Tadić i za to je od strane „patriota“ nagrađen titulama „ustaša“, i „rasrbljivač“. Sad kad mu u Moskvi pletu svilen gajtan, a Kosta i Voja seire, nije zgoreg da malo razmisli o tome i da definitivno izabere stranu.
Elem, čim je Čavoški napisao „Rasrbljivanje“ našao se, nesvesno doduše, u taboru „rasrbljivača“. Jer ja – godinama ovo ponavljam – ne znam za većeg rasrbljivača i uništitelja srpske tradicije i duhovnosti od Vuka Karadžića i njegove jezičko-populističke brljotine. Tu se sada više ništa ne može učiniti. Da se mi pozabavimo „rasrbljavanjem“ kao takvim. „Rasrbljavanje“ je neprestano u opticaju, idealno je za naricanje, ali još se nije našao patriotski hadžija da ga precizno definiše. Šta je konkretno?
Vatikan je po svemu sudeći digao ruke od prozelitizma među Srbljima, Kominterna ugašena, svo evropsko đubre – i ideološko i materijalno – odavno se ovde ugnezdilo i primilo. Konačno, šta je nacionalizam nego đubre sa zapada jer ga – pre nego što je u XIX veku uvezen takođe sa zapada – u Srbiji uopšte nije bilo. Tu dolazimo na stvar: Po Kosti i kostićima glavni faktor rasrbljivanja jesu Srbi koji ne misle kao Kosta i kostići. Hvala Bogu, takvih ima jako puno.
Ideja „rasrbljivanja“ infantilna je i imbecilna sama po sebi, ako ni zbog čega, a ono zbog potpune nesvrhovitosti takvog poduhvata. Ako i mogu da zamislim neku hipotetičnu silu čiji je cilj apsolutno uništenje Srba – činjeni su već takvi pokušaji u istoriji – sa „rasrbljavanjem“ mi to nikako ne polazi za rukom. Hitler se, recimo, nije baktao sa razjevrejivanjem Jevreja nego ih je slao u gasne komore. Osim toga, svaki pokušaj „rasrbljivanja“ je unapred osuđen na propast jer to Kosta i kostići nipošto neće dozvoliti.
Čemu onda tolika galama? Evo čemu: da se ne bi čulo kako zvone beznačajnost i otupelost. Kosta se u „Rasrbljivanju“ jada da sam prezidentu predlagao sankcionisanje lažnih patriota. Idem i korak dalje: Čavoškog treba obesiti! Mačku o rep.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/da_spustim_kosti.881.html?news_id=227229
Nataša Odalović
Srpski Ujka Vanja
Srbija više ne stanuje u Srbiji. Ima je kojekude: na rečima, na svetskim političkim savetima, na naslovnim stranama štampe, u duhu i slovu palanačkih okupljanja, ponajboljim svojim delom u emisijama o poljoprivredi, ali, locirano geopolitički – Srbije u Srbiji nema.
To nema veze s onim Konuzinovim Srbima kojih, srećom, ne beše na onom bezbednosnom skupu, koji je, s obzirom na ambasadorovu kazačok-energiju mogao da se završi poprilično t(a)ras-bulj(b)asto po Srbe, da je istih na skupu bilo.
Govorim o Srbiji koja je nekoć makar i kojekako živela među narodima, pesmama i šljivama. Danas, ona živi među diplomatama, čituljama i plodovima korupcije, estradnim bljuvaonicama, nitkovlucima svake vrste. Takvu nepostojeću i nigdeću Srbiju, nedavno je i telesno napustio Radomir Konstantinović, simbol vremena, metafora nigdine u kojoj smo. Političari se ponašaju kako im pada na pamet, bez stranačke, makar, discipline, razulareni, svemoćni: ima se – može se. Ne odgovaraju više nikom, ako iza sebe imaju par ambasadora, a ako imaju tri ili četiri komada, oni se ne plaše nikoga do Boga, a njega tek ne šišaju dva posto. Ljudi oko političara, službice, medijske službice, mutivode, secikese, trče ispred svojih gospodara političara i grade im Potemkinova sela ili makar obavljaju onu dužnost koju Mačak u čizmama obavlja u istoimenoj bajci trčeći ispred svog gospodara i otuđujući za njega svu imovinu na koju naiđe, čineći, usput, taj postupak legitimnim.
Ljudi koji su kao neka opozicija, ne toliko partijska koliko ova koja se zove javnost, postala je sasvim amebična i dostigla sam vrh „apsolutne javnosti“, a njena dioptrija iz nekad koliko-toliko kritičke pretvorila se isključivo u „prekoplotsku“. Svi su sa svima na „sestroslatka“, a ujedinjuju se tek oko pitanja kom komšiji da danas crkne krava. To nastojanje da se poslednji ostaci vrednosnog sistema u Srbiji okrenu naglavce, i da se kič i trač proglase vrhovnim imperatorom koji je jedini „vlasan“ da arbitrira po pitanjima koja njegovi medijski i javnosni promoteri ili prepoznaju kao pitanje samo po enklitičkom znaku na kraju, ili, kada je reč o poznavaocima, služe da pitanje zamagle i učine da vidljivo postane nejasno i nevidljivo građanima, suprotno narodnoj mudrosti da ako „koza laže rog ne laže“. Ko mari za narodnu mudrost kada se ni za narod, koga od prošlog popisa stanovništva ima 300.000 manje, ne daje ni kolektivna čitulja, dočim se narodne kuhinje zatvaraju, cene skaču, kupovna moć opada. Jedina nam je uteha, kažu nam političari i anestetičari javnog mnenja, to što je „tako svuda“ i što je „kriza“ u celom svetu.
Materijalna i duhovna beda obično idu skupa, ali, zar baš mora ovoliko. Pitam se, nije li država mogla, eto, po cenu da malo odradi sebi nauštrb, da ostavi neko ostrvce u koje bi ulagala na svoju štetu, ostrvce vrednosti izvan „apsolutne javnosti“? Pitam se to prošle nedelje posmatrajući atmosferu na Sajmu knjiga, pitam se to posmatrajući neobičnu tišinu povodom fizičkog odlaska Radomira Konstantinovića. I imam utisak da su toj tišini doprineli i mnogi od onih koji su poslednje dve decenije svoje delovanje najglasnije vezivali za Konstantinovićevu baštinu, producirajući svoju navodnu kreativnu neprilagođenost i čineći od nje svoju profesiju. Tišina je u novoj prilagodljivosti, u davanju legitimiteta osrednjosti, koja prebivajući na dnu dna, zaista deluje kao ekskluzivitet, nova modernost, pamet.
Srbija se bavi ambasadorima i pevačicama s narukvicama i bez narukvica, i tu se priča završava. Srbi na severu Kosova postaju centralna medijska tema, e da bi se i njima samima skrenula pažnja sa činjenice da Kosova van tog lokaliteta nigde i nema, i onda Srbi na barikadama brane, navodno, nešto što više uopšte nema smisla, postaju smešni, drugima odavno, sami sebi, odskora… Nas neće ubiti prejaka reč, već gomilanje reči koje ne znače ništa, reči bez težine.
Pa, šta nam preostaje? Optimizam, uprkos svemu? Šalim se. Ali, recimo, kada bismo, kad već vraćamo Čehova u teatar, iz „Višnjik“ faze prešli, preskočili u „Ujka Vanju“. Nije tamo mnogo bolje. Ali završava se jedinim optimističkim rešenjem za postpesimističko društvo: Treba raditi, raditi… Valja nam raditi, za druge, zbog drugih, zbog sebe, na sebi. Raditi. Višnjik je poguban za Srbe. Kao i za tankoćutnije Ruse, uostalom. Usput, znate li da je po Forbsovoj listi, Putin drugi najmoćniji čovek na planeti, dakle, zamislite kako je to super pozicija. A gde smo mi – čitajte tekst od početka.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_ujka_vanja.891.html?news_id=227275
BEOGRAD 04. 11. 2011
PRESS
Da li Će Srbija konaČno da otvori pitanje zloČina komunista
Krcunove legije izbegle pravdu
Vreme smrti: Posle hapšenja Josipa Boljkovca u Zagrebu srpski istoričari očekuju da i naša država započne istragu strašnih zločina počinjenih posle Drugog svetskog rata
Najpoznatiji srpski istoričari i istraživači zločina za vreme Drugog svetskog rata slažu se da je vreme da država i nadležna tužilaštva istraže ubistva posleratnih komunističkih vlasti počinjena nad ideološkim neprijateljima.
Posle hapšenja bivšeg hrvatskog funkcionera Josipa Boljkovca (90) u Zagrebu, koji je optužen za ubistva iz 1945. godine, u srpskoj javnosti pojavilo se pitanje odgovornosti generala Jove Kapičića, nekadašnjeg šefa Udbe za Beograd.
Šefovi Ozne
- Ne radi se samo o Jovi Kapičiću, nego i o ostalim šefovima Ozne, ali je on jedini još uvek među živima. Poznati podaci pokazuju da je u jesen 1944. na čelu Ozne za Beograd bio Slobodan Penezić Krcun, posle njega je na to mesto došao Miloš Minić dok nije prešao na novu dužnost, a u jesen 1945. došao je Jovo Kapičić. U „Popularnoj enciklopediji BIGZ-a” iz 1976, zvaničnoj enciklopediji komunističke Jugoslavije, na strani 1251. stoji da je Udba osnovana kao Ozna 14.5.1944, a da od sredine 1952. nije više vojna formacija i da radi u okviru ustava i zakona. To je zvanično priznanje da je pre toga radila iznad zakona i ustava i svi oni koji su rukovodili imaju komandnu odgovornost za sva ubistva koja su se dogodila. Ako to nije dovoljno specijalnom tužiocu Slobodanu Vukčeviću i portparolu Brunu Vekariću, onda ne znam šta im je potrebno – kaže Marković.
On podseća da je Jovo Kapičić u medijskim nastupima sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja. Kapičić je još pre dve godine izjavio da su u progonu četnika bili „okrutni jer su čistili smeće”.
- Da su Vizental, Zurof i ostali lovci na naciste tumačili izjave zločinaca kao naš specijalni tužilac, nikoga ne bi odveli pred sud. Apelujem na specijalno tužilaštvo da, ako neće da se bavi ovim problemom, taj posao u potpunosti ostavi višem tužilaštvu u Beogradu. Više tužilaštvo bi trebalo da bude nadležno za sve zločine koji su se dogodili posle maja 1945. Ali, jedno su ratni zločini, a drugo zločini protiv čovečnosti koji mogu da se počine bilo kada i potrebno je da raščlanimo ko je za šta nadležan – kaže Marković.
On ističe da je indikativno što u arhivima BIA koji su preneti u Arhiv Srbije postoje spiskovi streljanih za razna mesta po Srbiji, ali da su uklonjeni „fajlovi” za Beograd.
- Očigledno da je to neko sklonio, imajući u vidu da će se jednog dana pojaviti neko kao Press, ko će konačno postaviti pitanje šta se dešavalo u Beogradu posle ulaska partizana – istakao je Marković.
Našem listu se juče javio i Miladin Gavrilović, direktor zadužbine Kralja Petra na Oplencu i član Komisije za istragu pogubljenja Draže Mihailovića, koji je takođe podržao inicijativu da se konačno pokrene krivični postupak protiv komunističkih zločinaca na kraju i u periodu posle Drugog svetskog rata.
- Kapičić je svojim izjavama sam sebe optužio. Ali, nije samo u Beogradu bilo streljanja, nema grada gde ih nije bilo. Ima još živih lokalnih komandanata Ozne koji su naređivali streljanja, ali od svih živih, po funkciji koju je obavljao Kapičić je „najkrupnija figura” – kaže Gavrilović.
Strašne čistke u Srbiji
Miloslav Samardžić, glavni urednik časopisa „Pogledi”, koji dvadeset godina istražuje partizanske zločine, podseća da su Hrvatska i Slovenija daleko više otišle u rasvetljavanju ove mračne stranice naše istorije.
- Slovenci su otkopavali tajne grobnice, a Zagreb je povukao prvi korak raspisavši međunarodnu poternicu za nekadašnjim Titovim majorom Simom Dubajićem zbog ubistva 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine, a sad su i uhapsili šefa Ozne iz Karlovca Josipa Boljkovca zbog partizanskih zločina. Sve to je strašna ironija jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red – kaže Samardžić.
On podseća da su se prvi masovni zločini desili još u Užicu 1. oktobra 1941, kada je komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković izdao proglas: „Glavni cilj naše borbe je uništenje naših klasnih neprijatelja.”
- Komunisti su tada pohapsili i streljali preko 400 osoba. Slično se dešavalo i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i Sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Komunisti su to zvali „drugom fazom revolucije”. Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani pokušali povratak u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. „Druga faza revolucije” završila se kada je došla Crvena armija oktobra 1944. godine. Hrvatski komunista i Titov biograf Dušan Bilandžić zabeležio je Titovu izjavu na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali.” Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji – kaže Samardžić.
a
Krcun: Mnogo vas je ostalo u životu, ali ispravićemo to
Istoričar Miloslav Samardžić kaže da o „politici” novih vlasti najbolje govori izjava Milovana Đilasa posle oslobađanja Beograda: „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi.”
- Arhivski zapisi iz tog vremena kriju pravu prirodu tog režima. Josip Broz Tito je u govoru na Banjici novembra meseca rekao: „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti”, dok je prva izjava „poludivljeg” Slobodana Penezića Krcuna glasila: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo.”
t
- Jovo Kapičić je na čelo Udbe za Beograd došao na jesen 1945.
- U najmanje 35 gradova i opština locirane su tajne grobnice u kojima su partizani ubijali Srbe
- Major Ozne Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila, a Beograd je imao 16 kvartova
- Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi”
- Prema procenama Komisije za tajne grobnice, komunisti su u Srbiji ubili najmanje 25.000 ideoloških neprijatelja
Slobodan Marković, jedan od najpoznatijih srpskih istoričara mlađe generacije, kaže za Press da zločini protiv čovečnosti ne zastarevaju i da svi koji su imali komandnu odgovornost moraju da budu predmet istrage.
a
Ko je sve ubijao „narodne neprijatelje”
Deset komunista za koje postoji osnovana sumnja da su učestvovali u likvidacijama „narodnih neprijatelja” u Kragujevačkom okrugu kasnije je proglašeno za narodne heroje: Milan Ilić Žuća iz Trešnjevice, komandant Prvog šumadijskog odreda „Milan Blagojević”, učiteljica Božidarka Damjanović Kika iz Paraćina, Stanislav Sremčević Crni iz Guncata, Branko Kovačević, zvani Žika Mornar, iz Crne Gore, Dušan Petrović Šane, pomoćni kamenorezački radnik iz Kragujevca, Milić Radovanović, student iz Vinče, Slobodan Minić iz Banje, Raja Nedeljković iz Grošnice, Lazar Mićunović, student iz Crne Gore i Mijalko Todorović iz Dragušice.
Veljko Miladinović
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/184929/Krcunove+legije+izbegle+pravdu.html
NEBOJŠA MALIĆ: PORICANJE SOPSTVENOSTI – IZVOR SUPERIORNOSTI ŽUTOKRATA PREMA SVOM NARODU
četvrtak, 03 novembar 2011
Nije potrebno, pretpostavljam, detaljno objašnjavati tezu da žutokrate i nevladnici mrze narod kojim vladaju. Taj osećaj prosto zrači iz svakog njihovog gesta, svake reči i dela. Uostalom, to otvoreno i govore kroz priču o „promeni kulturne matrice“ i civiliziranju Srba, za koje govore i pišu da su ružni, prljavi i zli (a onda za takva pisanija jedni drugima dele nagrade).
Odbijam da za njih upotrebim izraz „druga Srbija“; nemaju pravo ni na tu imenicu ni na pridev pošto na svaki spomen bilo čega srpskog dobiju osip. U vrednostima koje zastupaju i načinu na koji se ponašaju ima vrlo malo istorijski srpskih karakteristika – oni se time ponose i trude se da u svemu liče na svoje inostrane idole. Čak je i jezik kojim se služe, na prvi pogled srpski, izvitoperen do neprepoznatljivosti…
Ovo, međutim, nije priča o njima, jer je o njima uglavnom već sve potrebno ispričano. Ne, ovo je priča o nama, i nečemu što se oni toliko trude da nam otmu.
Sredinom oktobra je u kulturnoj rubrici kanadskog dnevnog lista „Glob end Mejl“ (Globe and Mail) osvanuo tekst novinara Roberta Everet-Grina pod naslovom „Muzika Ane Sokolović podseća na Srbiju“. Povod za tekst je serija koncerata koje ove godine u njenu čast organizuje Društvo za savremenu muziku Kvebeka (SMCQ – Société de musique contemporaine du Québec).
Od 1993. Ana Sokolović živi u Montrealu, kulturnom centru frankofonske provincije Kvebek. Udata je za kolegu Žana Lesaža (Jean Lesage). Imaju dvoje dece. Dok je živela u Srbiji, priča kanadskom novinaru, prezirala je tradicionalnu muziku i htela je da komponuje savremene melodije bez ikakve veze sa bilo kojim društvom. Kosmopolitske i univerzalne. Dodaje da je isti stav imala i većina njenih kolega koji su u Beogradu studirali kompoziciju.
SLOVENSKA DUŠA ANE SOKOLOVIĆ Zamislite onda, piše Everet-Grin, njeno iznenađenje kada su posle izvođenja njene prve kanadske kompozicije (dueta za violine) počeli da stižu komplimenti hvaleći „slovensku dušu“. Sokolović priča kako je bila u šoku: „Pobogu, ja sam komponovala savremenu muziku, kakva sad slovenska duša?“
Sokolović se potom posvetila istraživanju muzičkog nauka koji je donela sa sobom, prepunog balkanskih ritmova i melosa, koje je uzimala zdravo za gotovo. Sada crpe kreativnu energiju iz narodne umetnosti, koju je ignorisala dok je živela u Beogradu. Na prvom koncertu u ovogodišnjoj seriji pokazala je vunene rukavice koje je isplela njena prababa od vune koju je sama šišala, bojila i prela. „Sve više vidim tu povezanost u kreativnom odnosu, bilo da je reč o umetnicima ili zanatlijama“, kaže.
Najvažniji citat u tekstu nalazi se pri kraju, gde Sokolović veli: „Ovde u Kanadi sam otkrila simpatiju prema srpskoj i balkanskoj muzici. Ovo društvo nam dozvoljava da budemo ono što jesmo“.
Ironično, zar ne?
Njena biografija na stranici SMCQ kaže da je rođena je u Beogradu 1968. i da je studirala u Beogradu i Novom Sadu. Pretpostavljam da onda iz Srbije nije oterana, već je otišla vođena željom za boljim životom. Ispostavilo se, međutim, da je pravi problem bio u mentalnom bloku koji je tek suočavanje sa samim sobom u tuđoj zemlji uspelo da ukloni. Bilo je potrebno da Ana Sokolović ode iz Srbije kako bi shvatila da je Srpkinja.
Kako objasniti tu pojavu? Za nju nisu odgovorne „grozne devedesete“, rat i sankcije – Sokolović je u Montreal stigla 1993, a kaže da je prezir prema tradiciji postojao još dok je studirala, dakle drugom polovinom osamdesetih. Proizilazi onda da je taj odnos prema identitetu, kulturi i tradiciji stvoren još ranije. Ko ga je onda stvorio? Zašto? I na to pitanje je moguće naći odgovor. Nekima se on neće dopasti, ali je istina neumoljiva. Sve činjenice upućuju na zaključak da se taj prezir namerno, svesno i planski kultivisao – ali samo u jednom etnosu. Svima ostalima je bilo dopušteno da izražavaju – pa čak i izmišljaju – svoj identitet, dakako u granicama koje ne bi ugrozile vlast Maršala i Partije. Osim jednom narodu.
ZAŠTO IM SMETA KUSTURICA Sa posledicama te politike živimo danas. Svud okolo su novokomponovane nacije, čiji su najfanatičniji pobornici ljudi koji su se nekada smatrali Srbima, a potom bili ubeđeni da su nešto drugo. U samoj Republici Srbiji vlada mržnja i prezir prema svemu srpskom među tzv. elitom, žutokratama i nevladnicima koji ne čine „novu klasu“ – kako je Milovan Đilas zvao generaciju njihovih očeva – već kastu koja na sve ostale gleda kao niža bića. Pa je njima – vladarima – sve dozvoljeno, dok njihovim podanicima – Srbima – nije dozvoljeno ama baš ništa.
Zanimljivo, takav osećaj nestaje kada se pređe Drina. Teško ćete ga naći među Srbima proteranim iz Krajine koji su otišli u svet ili onima koji su u Bosni i Hercegovini odbranili svoje pravo na postojanje. Možda se zato žutokrate i nevladnici ubiše od urlanja da su prekodrinski Srbi agresori i genocidni zločinci, koje što pre treba civilizirati podređivanjem EUropskim vladarima tipa Jadranke Kosor ili Izetbegovića mlađeg. Možda im zato toliko smeta Emir Kusturica – ne samo zato što je izvršio „rekonstrukciju porekla“ već i što je ostvario svetski uspeh pretočivši inspiraciju sopstvenom tradicijom u vanvremenske i vanprostorne priče, dok su njihovi vajni kunstleri realizovali samo patetične, patvorene pseudo-univerzalističke pamflete.
Svaka kreativnost polazi od stvarnosti, a ona vrhunska nadograđuje tu stvarnost do tačke prevazilaženja vremena i prostora u kojem nastaje, izvođenjem opšteg iz mora pojedinačnosti. Nasuprot njoj se nalazi patvorena, oktroisana umetnost koja negira istinu i pojedinačnost i guši ih nametanjem lažnih opštih mesta. Nesposobna da istinski stvara, ona iskrivljuje do neprepoznatljivosti, parazitirajući na postojećem dok ga istovremeno prezire i proglašava ništavnim.
Kvislinški kult žutokrata i nevladnika nije stvorio sistem kojim Srbiju vodi u propast, ali ga svesno koristi da bi nastavio represiju srpske sopstvenosti, jer na tome temelji ubeđenje u svoju navodnu superiornost. Vrlo je značajno što je Ana Sokolović, kompozitor savremene muzike poreklom iz Beograda, u Montrealu našla sreću kroz spoznaju, a ne negaciju svog identiteta. Bilo bi tužno da u tome ostane usamljeni primer.
Sivi Soko
http://www.standard.rs/nebojsa-malic-poricanje-sopstvenosti-izvor-superiornosti-zutokrata-prema-svom-narodu.html
[...] Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца [...]
[...] Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца [...]
[...] Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца [...]
BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM
petak, 04 novembar 2011
Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla
„Istina je da slobodne nacije
gaje simpatije jedna prema
drugoj.“
Petar II Petrović Njegoš o
Crnogorcima, Francuzima
i Amerikancima
Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.
Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.
Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.
Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).
Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.
Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).
Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).
LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.
Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.
Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).
Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.
Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.
Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?
Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.
AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.
Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?
Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.
Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.
Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.
Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.
Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.
Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.
Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?
Eto zašto više nema nacionalne države.
ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:
„Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.
Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.
Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?
Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.
Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?
„Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.
„Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).
Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]
Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)
__________
Napomene:
[i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/
[ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html
[iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57
[iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html
[v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”
(R)evolucija
http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html
[...] Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца [...]
Orvel branio Dražu
B. ĐORĐEVIĆ | 11. novembar 2011.
Engleski pisac u predgovoru “Životinjskoj farmi” pomenuo generala Mihailovića. U tekstu osudio autocenzuru britanske inteligencije kada je u pitanju kritika SSSR-a.
AKO sloboda uopšte nešto znači, znači pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju. Ove reči zapisao je veliki engleski pisac i novinar Džordž Orvel u zaključku teksta “Sloboda štampe”, koji je nameravao da objavi kao predgovor “Životinjskoj farmi”. Takav predgovor nije prošao cenzuru i objavljen je prvi put tek 1972. godine u nedeljniku “Tajmsov književni dodatak”.
Orvel je “Životinjsku farmu” napisao kao satiru na Sovjetski Savez, kao antistaljinističku alegoriju. Predgovor je sastavio kao osudu autocenzure kod britanske inteligencije, kada je u pitanju kritika Staljina i Sovjetskog Saveza, ratnog saveznika. Kobna činjenica u vezi sa književnom cenzurom u Engleskoj, naglasio je Orvel, je u tome što je ona u velikoj meri dobrovoljna.
Za nas je posebno zanimljiv deo predgovora u kome pominje odnos britanske štampe prema Draži Mihailoviću. Orvel govori o servilnosti sa kojom je veliki deo engleske inteligencije progutao i ponavljao rusku propagandu od 1941. godine. U vezi sa svim kontroverznim pitanjima, kaže Orvel, rusko stanovište prihvatano je bez rezerve, bez provere i zatim objavljivano uz potpuno zanemarivanje istorijske istine i intelektualne pristojnosti. Ono što se zahteva, dodaje on, je nekritičko divljenje sovjetskoj Rusiji. Svaku ozbiljnu kritiku sovjetskog režima nemoguće je objaviti.
- Posebno očigledan slučaj bio je u vezi sa pukovnikom Mihailovićem, vođom jugoslovenskih četnika – piše Orvel. – Rusi, koji su imali svog jugoslovenskog štićenika u liku maršala Tita, optužili su Mihailovića za saradnju sa Nemcima. Ovu optužbu je odmah preuzela britanska štampa: Mihailovićeve pristalice nisu dobile nikakvu šansu da odgovore, a činjenice koje su u suprotnosti sa optužbom, jednostavno nisu objavljivane. U julu 1943, Nemci su ponudili nagradu od 100.000 zlatnih kruna za hvatanje Tita i istovetnu nagradu za hvatanje Mihailovića. Britanska štampa je bila “zapljusnuta” tekstovima o nagradi za Tita, dok su samo jedne novine, sitnim slovima, pomenule nagradu za Mihailovića: i optužbe za saradnju sa Nemcima su se nastavile.
Orvel je kao primer naveo i slučaj kada je Bi-Bi-Si proslavljao dvadesetpetogodišnjicu Crvene armije, bez pominjanja Trockog. “Ovo je bilo tačno kao kada bi se podsećali bitke kod Trafalgara bez pominjanja Nelsona, ali nije pobudilo nikakav protest engleske inteligencije”, naveo je Orvel.
Ideju za “Životinjsku farmu” Orvel je dobio 1937, posle nekoliko godina provedenih u Španiji, tokom građanskog rata, gde se borio na strani republikanaca. Roman je završio tek krajem 1943, za svega nekoliko meseci, i bio je svestan da sa objavljivanjem neće ići lako. Odbila su ga u startu četiri izdavača, od kojih jedan posle “konsultacija” sa Ministarstvom za informisanje. “Životinjsku farmu” objavio je tek 1945.
Po rečima profesora engleske književnosti Zorana Paunovića, nije neobično što je roman “Životinjska farma” naišao na takav odjek i prijem u Engleskoj i pre nego što je objavljen, zato što ga je Orvel i pisao sa izrazitim političkim ambicijama.
- Na neki način dobio je ono što je tražio. Ono što nije tražio bila je cenzura. Još kada je dobio ideju za taj roman, shvatio je šta se desilo sa komunizmom. Napisao ga je u vreme kad je Staljin već drugačije gledan, i u Engleskoj su mu rekli da još nije vreme za taj roman. Ipak, uspeo je da ga objavi, međutim, sa utišanim odjekom i priličnim rezervama kad je reč o kritici. Kad je neko delo politički nepodobno i problematično u nekom trenutku, da se ne bi demonstrirala cenzura u potpunosti, onda se njegova recepcija na neki način osujeti. To je bio slučaj u velikoj meri sa Orvelovom “Životinjskom farmom” – kaže Paunović.
SKRIVANJE PORUKE I u socijalističkoj Jugoslaviji ova knjiga je čitana na iskrivljen način. U jednom “Bigzovom” izdanju “Životinjske farme”, podseća prevodilac Zoran Paunović, pogovor je kratak ali je potpuni falsifikat.
– Nigde se ne spominje SSSR, nego Velika Britanija, kao da je delo napisano kao satira na Veliku Britaniju. Kod nas je knjiga čitana sa nekom vrstom pomerene perspektive, zamagljivanja onoga što ta knjiga u osnovi jeste – pamflet protiv boljševičke Rusije, pamflet u kome je hteo autor da pokaže da su oligarhije jedno te isto, kad je reč o fašizmu i o komunizmu. Da je samo pitanje trenutka u istoriji kada će fašizam i komunizam postati jedno, jer se svode na vladavinu i teror manjine nad većinom – kaže Paunović.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:353052-Orvel-branio-Drazu
Чачански равногорци
Терор комунизма и данас траје
Београд, 20.11.2011
У суботу, 13.новембра 2011.по грађанском календару, чачански равногорци су прославили своју крсну славу – Свештеноисповедника Варнаву Хвостанског, епископа Србске Цркве који је скоро све своје архијерејско служење провео као заточеник Титовог режима, зато што је неколико његових проповеди било оцењено као противудржавна пропаганда. (У ствари, осуђен је, крајем четрдесетих година 20. века, зато што је Брозу требало да међу Србима има противтежу осуди духовника НДХ, надбискупа Алојзија Степинца).
Владика Варнава, млад човек и искрен хришћанин, чист као суза његовог народа у комунистичком ропству, прво је робијао у казаматима Босне и Херцеговине, онда пребачен у Сремску Митровицу, а затим био заточен у српским манастирима, непрестано под стражом, све док, под загонетним оиколностикма, није умро у манастиру Беочину, по свему судећи отрован од стране УДБЕ приликом поправке зуба.
Пошто је у просторијама Равногорског клуба пресечен славски колач и прочитано житије Свештеноисповедника Варнаве, Ацо Ђенадић, челник локалног равногорског покрета, истакао је да се чачански одбор равногораца определио да њега узме као славу да би имао молитвеног заступника пред Богом који је пострадао од истих оних од којих је страдао ђенерал Дража и од чијег биолошког и духовног потомства Србија и даље страда.
Окупљенима се и обратио човек-легенда српског родољубља, г. Антоније Ђурић, аутор књига „Солунци говоре“ и „Црвена куга“. Он је подсетио окупљене на наш народ на Косову и Метохији (сам редовно посећује барикаде), који се херојски, само молитвом и подвигом трпљења, брани од непријатеља материјално бескрајно јачег; подсетио је присутне и на своју брошуру „Памти, Србине, и усправи се“, која је отишла кроз Србију у више десетина хиљада примерака, опомињући нас на славну прошлост и храбрећи нас да не посустанемо.
На слави је била прилика да се сретнем и са г. Гораном Давидовићем, угледним делатником новије српске историографије, запосленим у Међуопштинском архиву града Чачка. Овај прегалац аутор је низа значајних књига, међу којима се истиче тротомна „Затамњена прошлост“ (са М. Тимотијевићем), историја равногораца чачанског краја. У овом тренутку, један је од чланова државне комисије за истраживање злочина које су комунисти починили после 12. септембра 1944. године, на чијем се челу налази др Срђан Цветковић, са Института за саврмену историју Србије. Први озбиљан успех ове комисије остварен је недавно, када су, из масовне гробнице у околини Бољевца, откопане кости тридесет жртава комунистичког терора, коначно хришћански опојане и сахрањене у заједничку гробницу, под крстом Господњим.
Давидовић већ годинама покушава да оствари ексхумацију костију оних које су комунисти побили у Чачку, бацивши их у масовне гробнице крај Мораве. Посмртни остаци многих жртава, на које су титоумници дигли своју злочиначку руку без суда и пресуде, сада леже, између осталог, и на помоћном фудбалском стадиону ФК „Борац“ (то су Титови џелати намерно урадили, да би кости њихових непријатеља вечито биле понижаване и гажене.)За сада, Давидовићу то још није пошло за руком, али он упорно наставља своју борбу за истину, због које су га, почетком 21. века, локални СУБНОРовци чак повлачили по судовима (уместо да се суди њима за недела која су починили служећи „дебелом мртвацу Грозу“- како је Тита звао владика Данило).
Да доба комунизма и комунистичких фалсификата још није прошло, сазнадосмо од Давидовића чији је текст „Чачански равногорци у устанку 1941. године“ био објављен у „Ужичком зборнику“ број 35 за 2о11, али ЦЕНЗУРИСАН (као да живимо у 1948, а не у 2о11. години). Анонимни цензор, без знања и дозволе Горана Давидовића, избацио је из његовог прилога низ чињеница које брозумцима и даље не представљају ништа друго до опасност по слику историје коју су изградили.
Рецимо, чињеницу да су партизани у ослобођеном Чачку у свом затвору побили низ својих идеолошких противника, да су иза леђа припремали напад на равногорце, а неке од похапшених четника, још пре избијања грађанског рата, злостављали, цензор „Зборника“ је једноставно ИЗБАЦИО, као да је Ужице и даље ТИТОВО. Очито је, дакле: док се не сахране жртве комунистичког терора и док год буде цензуре на писање о томе шта се овде дешавало за време Другог светског рата и после њега, „дебели мртвац Гроз“ и даље може да мирно спава у својој црномагијској „Кући цвећа“ на Дедињу.
Уверени смо, међутим, да ће Господ, молитвама Свештеномученика Варнаве и осталих мученика страдалих од мрака са пет крака, али и сложним прегнућем како ветерана истинољубља, попут Антонија Ђурића, тако и млађих снага, попут Горана Давидовића, извести свој народ из ропства неокомунизму на светлост истине, правде и слободе. А за то – Господу се помолимо!
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/cacanski-ravnogorci.php
Embargo na smrt
Autor: Dragoljub Todorović
Umro je Rade Konstantinović, jedan od najpametnijih i najvećih Srba XX veka. Briljantan um, značajan književnik, veliki filozof, korifej srpske kritičke misli i najbolji poznavalac korena i same suštine srpskog nacionalnog bića, Rade Konstantinović i njegovo impozantno delo čine čast srpskom narodu iz koga je potekao, sa kojim je živeo i među kojim je umro.
Sadašnje stanje srpske nacije, njenih državnih, političkih, kulturnih i svih drugih institucija, njenih elektronskih i pisanih medija, njenog javnog mnjenja i većine populacije je takvo da je Konstantinovićeva smrt prošla takoreći neprimećeno, u tišini, skoro da je vest o njegovoj smrti bila pod embargom i svojevrsnim bojkotom.
Predsednik Republike, koji vrlo revnosno izjavljuje saučešća, učestvuje na komemoracijama, a često i lično odlazi na sahrane glumaca, glumica, filozofa i drugih preminulih javnih ličnosti, povodom Konstantinovićeve smrti nije se oglasio.
Ćutao je i ministar kulture, na žalost književnik, koji učestvuje na svim „malim seoskim priredbama“ širom Srbije a ignoriše smrt takvog velikana, moglo bi se reći, giganta i gromade srpske kulture.
Gradonačelnik Beograda, inače vrlo posvećen protokolu, ni protokolarno nije obavestio javnost da je umro jedan od najznačajnijih i najzaslužnijih Beograđana.
U Beogradu deluju dva udruženja književnika. Nijedno ni drugo nije održalo komemoraciju, nije izjavilo saučešće niti je na bilo koji način obeležilo smrt istaknutog srpskog pisca Radeta Konstantinovića, autora desetak romana među kojima i dobitnika NIN-ove nagrade romana „Izlazak“, jednog od najboljih srpskih romana druge polovine XX veka.
Na komemoraciji, koju je organizovala stranka LDP bila su samo četiri književnika ( Filip David, Rade Kuzmanović, Dragan Velikić i Marijan Čakarević).
Možemo se samo nadati da će buduće generacije srpskog naroda biti građani evropske Srbije, lišeni svih tabua, mistifikacija, mitova i legendi i koji će znati šta je kritičko mišljenje, a šta himne, ode i panegrici; šta pravi a šta pseudo i kvazi patriotizam; šta je civilizacija, a šta „moravsko čovečanstvo“; šta je autentična literatura, a šta kič; šta je prava istorija, a šta guslarska. Tim budućim generacijama Srba Rade Konstantinović i njegovo delo činiće čast i ponos. Sigurno je da će generacije koje će jednog dana predstavljati elitu Srbije biti zbunjene i u nedoumici kako su se u Srbiji kakva je bila u drugoj polovini XX veka pojavila dela kao što su „Filozofija palanke“ Radeta Konstantinovića, „Vidovdan i časni krst“ Miodraga Popovića i „Mrtvouzice“ Bogdana Bogdanovića i tim delima će Evropi i svetu dokazivati da ipak potiču iz naroda kome pripadaju navedena dela i njihovi autori.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/embargo_na_smrt.46.html?news_id=228466
Hronika slamanja i uzdizanja Vojvodine
Ranko Končar, Dimitrije Boarov: Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine. Muzej Vojvodine, Novi Sad 2011.
Autor: Mihal Ramač
U komunističkoj (SFR) Jugoslaviji građani se nisu odviše opterećivali zbivanjima na političkoj sceni, niti su imali predstavu o onome što se događalo iza nje. Samo uski krug posvećenih razumevao je nijanse ezopovskog jezika političkih govora i zvaničnih saopštenja.
Oni koji su znali nešto više pazili su pred kim će to reći. Radnici, seljaci i pošteni intelektualci znali su da se treba sklanjati kad se tuku slonovi i da ne valja ostati u manjini kada se ruše veličine poput Đilasa, Rankovića ili tzv. liberala. U biografijama političara navođeno je samo kretanje u službi, s jedne funkcije na drugu, bez objašnjenja šta je dotični uradio na ovom ili onom položaju. Lični odnosi, spolja gledano, bili su idilično drugarski; politički sukobi skrivani su od javnosti sve dok jedna strana ne bi pobedila i obznanila pobedu. Zbog toga većina građana nije znala ni za gotovo neprestana žestoka sporenja oko statusa Vojvodine u Srbiji i Jugoslaviji.
Sve to nije naodmet reći kad se govori o Stevanu Doronjskom (1919-1981). Savremenici su znali da on pripada pokolenju revolucionara, partizanskih boraca i dugogodišnjih državno-partijskih rukovodilaca. O njegovim padovima i porazima nije se govorilo ni prilikom poslednjeg ispraćaja, jer to tada nije bilo uobičajeno. Doronjski nije zapamćen kao moćnik, lafčina ili crveni buržuj, već kao čovek odan ideji pravednog društva, bezrezervno lojalan Partiji i njenom vođi Josipu Brozu Titu.
Memoarske beleške
Istoričar Ranko Končar i novinar Dimitrije Boarov napisali su njegovu političku biografiju, osvetljavajući paralelno s njegovim političkim delovanjem najznačajnije događaje u Vojvodini od kasnih tridesetih do prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Na čitavih šest stotina stranica autori opisuju gotovo poluvekovni revolucionarni put Doronjskog od rodnog Krčedina u Sremu do najviših državnih i partijskih položaja u bivšoj Jugoslaviji. Pored rezimea na srpskom i engleskom, knjiga donosi stotinak stranica memoarskih i dnevničkih beleški Stevana Doronjskog pisanih s kraćim i, češće, dužim prekidima od oktobra 1949. do maja 1980. godine. Završni deo čini 140 stranica dokumentarnih priloga iz ostavštine Doronjskog, u okviru kojih je objavljen stenogram razgovora vojvođanskog rukovodstva s Titom 1959. te izvodi iz zapisnika sa brojnih sastanaka održanih 1961-63. godine na kojima se raspravljalo o ustavnom statusu Vojvodine.
Autori prikazuju vreme u kojem je Doronjski delovao i njega u tom dramatičnom vremenu, kloneći se naknadne pameti, koja je veoma omiljena u političkoj publicistici, a nije strana ni nekim istoričarima. U knjizi govore dokumenti. Na osnovu njih saznajemo kako su nekadašnji rukovodioci razgovarali iza zatvorenih vrata, kako su razmenjivali argumente i niske udarce, kako su stvarane (ne)principijelne koalicije, na šta su sve bili spremni ljudi koji su se na javnoj sceni nazivali drugovima i aplaudirali jedni drugima. Čitaocu se, prvo, predočava širok prikaz političkih događaja. Istovremeno, na osnovu dokumenata osvetljava se pozadina tih događaja. Treći tok čini ono što je Doronjski beležio samo za sebe i, recimo tako, za budućnost. Taj treći tok ponekad je dramatičniji od prva dva. Današnjem čitaocu izgleda gotovo neverovatno da visoki skojevski rukovodilac u posleratnom Beogradu mesecima živi u sobičku bez grejanja i nameštaja; da potpredsednik republičke vlade početkom šezdesetih dve godine autobusom putuje iz Novog Sada u Beograd, jer baš za njega nema stana; da mu saborci ne daju kredit za obnovu kuće koja prokišnjava… Zvuči poznato, ali je zanimljivo znati da su beogradski funkcioneri i krajem pedesetih optuživali Vojvođane da su „za Franju Josifa“, ili da im je „bolja Pešta“. Jednako poznato zvuči i način na koji su Jovan Veselinov i Miloš Minić pokušavali da slome Doronjskog: „Ako ne možemo da se sporazumemo sa ovim Stevom, naći ćemo drugog Stevu, tog sa kojim ćemo se sporazumeti“.
Svinjci umesto fabrika
Iz zapisa Doronjskog može se saznati i za odluku saveznih vlasti da se novosadski „Jugoalat“ preseli u Trebinje, „Potisje“ iz Ade u Železnik, „Novkabel“ u Svetozarevo. Odluka se odnosila na mašine, inženjere i tehničare, VKV i KV radnike. Kad je otišao da se žali ministru industrije Francu Leskošeku, ovaj mu je odgovorio: „Vi treba da gradite svinjce i proizvodite svinje“. Vojvođani su ipak odbranili svoje fabrike, a Doronjski je zaključio: „Za mene tek sada nema ni trunke dileme ni kolebanja gde je izlaz. Ili ćemo ići na dalju, temeljitu decentralizaciju i razvoj samoupravljanja, ili ćemo zapadati u sve dublju društvenu krizu“.
Da bi slomio autonomaše, Ranković ucenama unosi razdor među pokrajinske rukovodioce. Sukobi traju više godina i završavaju se smenom kompletnog rukovodstva Partije u Vojvodini, na čijem čelu je Doronjski bio gotovo 13 godina (1951-1963). Dva meseca posle smene on beleži: „Bože, kako vreme odmiče, kako prestajem biti na funkciji na kojoj sam bio, odnos prema meni se menja. Eh, hipokrizija komunista. Ta hipokrizija je postala forma naših odnosa!“
Vojvođanin Jovan Veselinov, deleći s visoke funkcije u Beogradu lekcije vojvođanskim autonomašima, na jednom zatvorenom sastanku uporedio je Doronjskog sa „četnikom Mladenom Leskovcem“. Ovaj odgovara: „Ja nisam od Mladena Leskovca naučio šta je autonomija. Od njega to nisam ni čuo. Prvi put sam to čuo kada sam postao komunista, u našoj Partiji. Ja se sa tim pitanjem srećem kao važnim elementom revolucionarnog programa naše Partije. I mi smo taj program u toku NOB i ostvarili… Ako autonomaštvo postane politička etiketa za svako drugačije mišljenje, onda će se ono ubrzo pretvoriti i u brnjicu kojom će se začepiti usta za svaku diskusiju…“
Autonomaštvo i nacionalizam
Pored autonomaštva, komunisti jedni drugima rado pripisuju nacionalizam. Edvard Kardelj je još ujesen 1944. nazvao Doronjskog nacionalistom, jer je ovaj negodovao zbog pljačkanja Vojvodine. Po mišljenju Doronjskog, pak, „Draža Marković nije nikada ozbiljno i vredno radio i važi kao takav… On je u javnosti i partiji poznat odavno kao nacionalista i etatista“. Ništa bolje ne misli o još jednom drugu iz prvih redova. Petar Stambolić je, piše on, „ovejani intrigant i frakcionaš„. A kad se ova dvojica udruže, njihova kadrovska rešenja „prete da će se povampiriti velikosrpski nacionalizam i da će Vojvodina biti prva na njegovom udaru“. (Doronjski teško da je čuo za Slobodana Miloševića, ali je izuzetno dobro poznavao pomenutu dvojicu i otud je nepogrešivo predvideo šta će se zbivati kad Srbijom zavladaju njihovi izabranici.) Iako je sedamdesetih godina spadao u konzervativnu struju u Partiji, Doronjski nije mogao da ne zapazi mrtvilo koje je vladalo među vojvođanskim komunistima posle rušenja liberala, u vreme kad su vlast držali policajci predvođeni Dušanom Alimpićem: „Prosto se čovek čudi da ovde ne može da se čuje sveža ideja, naročito posle XI kongresa“ (1978).
Sporovi oko ekonomije
U osnovi gotovo neprestanih unutarpartijskih sporova i sukoba nije bila ideologija, već ekonomija. Komunisti su bili jedinstveni u težnji da očuvaju i ojačaju vlast Partije. Bratstvo i sloga nestajali su kad bi došla na dnevni red ovlašćenja pojedinih nivoa vlasti (savezne, republičke, pokrajinske) i ulaganja, odnosno podela novca. U knjizi R. Končara i D. Boarova navedeni su i detaljno analizirani brojni privredno-politički lomovi izazvani nastojanjem čelnika Srbije da oni imaju poslednju reč o svemu što se radi i gradi u Vojvodini. Na kojoj god funkciji bio, Doronjski je ostajao dosledan borac za razvoj Vojvodine. Kao što nikad nije sumnjao u Partiju, odnosno komunističku ideologiju, tako nije prestajao da se suprotstavlja uvek moćnim centralističkim snagama. Pritisci centra počinju odmah posle rata: na izborima 1946. Blagoje Nešković nametnut je za narodnog poslanika biračima u Novom Sadu; Petar Stambolić biran je u Subotici, njegovo ime dato je zemzadruzi u Kaću; Dobrivoje Vidić bio je faktički guverner Vojvodine od 1946. do 1951; Dušan Ristić bio je za šef pokrajinske Udbe; istovremeno, vodeći pokrajinski kadrovi premešteni su na beznačajne funkcije u Beogradu. Tek 1951. Doronjski se vraća u Novi Sad i staje na čelo partijskog rukovodstva koje čine „povratnici“ iz Beograda Geza Tikvicki, Petar Relić, Mirko Tepavac, Danilo Kekić i drugi. Slede godine nastojanja da se ublaže posledice posleratnog ekonomskog iscrpljivanja pokrajine, ali će Doronjski i 1955, navodeći obilje činjenica, saopštiti Titu: „Vojvodina je deset godina davala, a ništa nije dobijala“.
Ćosić i Davičo
Autori podrobno prikazuju lični doprinos Doronjskog osnivanju Novosadskog univerziteta, Sterijinog pozorja, Tribine mladih, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske… Kao kuriozitet, navode da je on obezbedio Dobrici Ćosiću smeštaj na Paliću kad je pisao Daleko je sunce. Roman mu je ispravljao Oskar Davičo, svedoči u knjizi jedan savremenik. Ko i ovakvu literaturu čita s vedrije tačke gledišta, u ovoj knjizi naći će potvrdu da sve prolazi i sve se menja, ali da u svim vremenima i sistemima postoji nešto nepromenjivo: težnja vlasti u Beogradu da vladaju Srbijom što čvršćom rukom i da Vojvodina kao njen deo uvek bude što je moguće žešće kontrolisana i iskorišćavana.
Najveća vrednost knjige „Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine“ jeste u tome što autori koriste izvore prvog reda – dosad nepoznatu ličnu ostavštinu Doronjskog i neobjavljenu građu iz nekoliko arhiva. Koriste, naravno i radove drugih istraživača, memoarsku literaturu, štampu i periodiku. Kombinovanjem i upoređivanjem novog i već poznatog oni pružaju široku i slojevitu sliku jednog vremena i doprinose razumevanju pozadine mnogih odluka, postupaka i poduhvata komunističkih vlasti u Beogradu i Novom Sadu.
Knjiga će biti nezaobilazna svima koji proučavaju noviju istoriju Vojvodine – kako političku, još više ekonomsku – jer donosi pregled ključnih procesa koji su se odvijali tokom više decenija, uz stalno navođenje podataka koji govore neporedivo više nego partijski programi i kongresni referati.
Ranko Končar i Dimitrije Boarov uradili su obiman, izuzetno složen i zahtevan posao. Nisu pisali pohvalu ili pokudu, već na činjenicama zasnovano naučno delo koje u značajnoj meri objašnjava, mada ne govori o njima, i događaje koji se odvijali u poslednjih tridesetak godina.
Licemerstvo u vrhu partije
Krajem 1962, kada su se sva rukovodstva zaklinjala u jedinstvo, Doronjski beleži: „Najteža godina mog života i rada uopšte i u Partiji! Šta sam sve saznao i kako sam upoznao do kraja neke ljude, kakvog li nemoralnog ponašanja, bezočnih laži. Kakvog li licemerstva“. Još manje očekivan je zapis od 30. juna 1963, posle izbora Tita za predsednika Republike: „Članovi IK se ljube sa drugom Titom. To je prvi put da se ljube ovde u Skupštini povodom izbora. Ranković se ljubi s Kardeljem, a na izlazu i sa Koliševskim. Znam da baš ti odnosi nisu u redu. Zašto se ljube? Ne znam šta ljudi o tome misle. Verujem da ih ima koji ne veruju u iskrenost ovakvih odnosa. Šta će nam sve to? Zašto ovoliko hipokrizije?! Videćemo kako će se završiti“.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/hronika_slamanja_i_uzdizanja_vojvodine.26.html?news_id=231956
[...] Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца [...]