Preokret za rehabilitaciju Draže i četnika?

 

ZORAN PANOVIĆ

Srpski narodni kuvar

glavni urednik DANAS-a

(…) Dobro, nivelisanje četnika i partizana na nivou gastronomije ipak je mnogo simpatičnije od rizičnih regionalnih posledica zvanične rehabilitacije četničkog pokreta i đenerala Mihailovića. Neko bi možda rekao da je „Na planini Jelici“ jedina domaća pesma u kojoj se eksplicitno pominju ljudska prava. „Ona (petokraka) ne da srpskom rodu ljudsko pravo i slobodu“. Sigurno da Ante Pavelić nije čekao iskrcavanje Angloamerikanaca u Dalmaciju, niti su ustaše spašavale američke pilote. Čak ni komunistička istoriografija nije krila izvesne zasluge četnika u početku ustanka u Srbiji. Tačno je da je Draža odlikovan od Trumana, tačno je i da nema poternice na kojoj piše da će 100.000 rajhsmaraka u zlatu dobiti „onaj koji dovede živa ili mrtva vođu bandi Pavelića“ (kao što ima za Dražom i Titom). Ali, šta da radimo kad Hrvati, Bošnjaci i njihova čula „to ne umeju da cene“. Zbog uslovnog refleksa čak ni kao „koncept“. Kad kažem koncept, mislim na one srpske studente koji su pre jedno sedam godina pošli u Zagreb da vide slike Pikasa, a usred Jelačića placa priredili performans sa Dražinom slikom.

(…) I dobro, da su stvarno pobedili četnici i da nam se, kako kaže Vuk Drašković, ponovila pobednička 1918. i da se ta Jugoslavija kao federacija ili konfederacija svrstala u vodeće evropske države i demokratije, da li bi bilo normalno očekivati da Hrvati jedu „Đujićevu pastrmku na kajmaku“, a njihova deca za geometra uče u nekoj školi „Nikola Kalabić“ jer je ovaj, ako niste znali, bio geometar. I da li bi nam bilo pametnije da nešto naučimo od jednog četnika-prvoborca kojeg sam davno upoznao u Šapcu: Tvrdio mi je da jedini razume komuniste koji su zbog Staljina istrulili na Golom otoku ili se ubili kad su čuli Rezoluciju Informbiroa. On kaže da su se tako ponašali i njegovi ratni drugovi, koji su stavljali cev u usta kad su čuli preko Radio Londona kralja Petra, koji ih poziva da se stave pod Titovu komandu. Politika je kurva.

Malo je i čudno da Jelko Kacin, kad tvrdi da je rehabilitacija Draže suprotna od EU, ne vidi sve one slovenačke četnike Vuka Draškovića. Rehabilitacija Draže demaskira i DS, otkrivajući njenu desnu (da ne kažemo reakcionarnu) suštinu umesto oktroisane levičarske. Osim „priznavanja realnosti“ povodom Kosova, koalicija Preokret je takođe rehabilitacija Draže i četnika. Uostalom, zašto Latinka Perović, Jovo Kapičić i Žarko Korać ne traže od Čedomira da se distancira od četnika kao što Koštunica traži od Tome da se distancira od EU?

Pomalo se zaboravlja da je EU antikomunistička tvorevina. Otuda i restitucija kao uslov, mada je i ona u podtekstu relativizacija antifašizma. Pretpostavljam da se razumemo.

CEO TEKST:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpski_narodni_kuvar.1083.html?news_id=237174

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

А Преокрет? А Истина?

Преокрет: Недић није издајник

Још зелен, а већ нациста

 

 

“Србијом влада сто породица“

Интервју са професором Слободаном Миладиновићем (социолог, ФОН), НИН број 3195: 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији

Биланс стања и неуспеха

Реалност састављена од више реалности

Болесно друштво, болестан народ

 

Болесно друштво, болестан народ

Negotin — M. P. (32) iz sela Sikole osuđen na tri godine i šest meseci zatvora jer je izvršio nedozvoljene polne radnje nad svojim dvema maloletnim ćerkama. U toku postupka, dokazano je da je M. P., najpre, iskoristivši majčino odsustvo od kuće, prvo obljubio stariju ćerku. Njoj je, nakon toga, „objasnio da je sve to normalno“ i zapretio joj da o tome nikome ne sme ništa da priča. Nakon što je obljubio stariju ćerku, M. P. je, dok mu je supruga spavala, ušao u sobu mlađe devojčice i takođe je obljubio. Međutim, majka je posumnjala da se nešto događa. „Pritisla“ je svoju decu koja su joj ispričala šta im se dogodilo. 

Ali kada je saznala da je otac obljubio i njenu mlađu sestru, starija devojčica je pokušala da izvrši samoubistvo, popivši veliku količinu tableta. Zahvaljujući brzoj intervenciji lekara i majci koja ju je zatekla onesvešćenu na podu kupatila, spasena je, bukvalno, u poslednjem trenutku.

Prema Krivičnom zakonu republike Srbije za delo nedozvoljene polne radnje zaprećena je zatvorska kazna do tri godine zatvora. Prema stavu dva, ko izvrši neku drugu polnu radnju, kažnjava se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Извор: Вечерње новости

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Милослав Самарџић: Паралела и поука

Неће остати некажњени

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

Dokumentarni film o štrajku i protestu radnika ”OD –18 DO +30”

РЕСТИТУТКА

„Буди мушко – мењај правила“

 

Биланс стања и неуспеха

 

Подршка малим и средњим предузећима и предузетницима на делу.

Подаци узети из последња два броја НИН-а (3195 и 3196):

Јавна предузећа и јавни сектор у Србији

 

– 710 јавних предузећа на свим нивоима.

– У њима ради између 180 и 280 000 људи.

– Највећи број њих послује са губицима, који чине 40% укупних губитака српске привреде.

– Вишак је 45 000 запослених.

– У 2010. укупни губици јавних предузећа око милијарду евра.

– Директне субвенције тим предузећима износе 170 милиона евра.

– За заостала плаћања ПИО фонду и другим државним институцијама издваја се око 500-600 милиона евра годишње.

– За гаранције за кредите током 2010. и 2011. плаћено преко 150 милиона евра.

– Србијагас 2008. имао 1069 радника, данас 4 500 радника, а губитак у 2010. био 4.1 милијарду динара. Дугови су неколико стотина милиона евра.

– У Железнице Србије кроз субвенције за 8 година отишло је 1.2 милијарда евра, државних гаранција за 210 милиона евра а просечна брзина железнице остала 25 километара на сат.

– У јавним предузећима у Крагујевцу 1997. радило 1 272 радника, крајем 2011. било је 2323 радника.

– У Србији 31% запослених ради у јавном сектору, просек у ЕУ је од 10 до 18 %.

– У јавном сектору ради око 690 000 људи.

– За њихове плате иде 11% БДПа, треба смањити за 1.5% или 450 милиона евра годишње.

– Не постоји јединствен критеријум за исплате плата, постоји 620 различитих коефицијената за запослене у јавном сектору

– Ни АПР ни Републички завод за статистику немају обједињене податке о јавним предузећима и броју запослених

– Влада Србије од почетка 2012. потрошила више од договорене суме. Мањак у прва два месеца је 37.2 милијарде динара, прилим од ПДВ-а смањен са 29.5 на 22.2 милијарде, а од акциза са 17.7 на само 8.1 милијарду динара.

– Ако Влада настави да троши овим темпом до краја године ће потрошити 313.5 милијарди динара више него што ће имати прихода. 

Фонд за развој

 

– Од 2008. до данас број новооснованих предузећа смањен за 20%.

– Неликвидних је 38 000 фирми и 92 000 предузетника

– У малим и средњим предузећима и код предузетника сада ради 233 000 људи мање него 2008.

 

Од Фонда за развој су од почетка кризе и нове владе (ДС-СПС-УРС) следећи тајкуни добијали најповољније кредите у следећим износима:

 

– Мирослав Мишковић (Делта) укупно 1.2 милијарде динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мирослав Богићевић (Фармаком МБ) укупно 731 милион динара. Близак ДСу.

– Ненад Поповић (АБС) укупно 709 милиона динара. Потпредседник ДССа.

– Војин Лазаревић (Руднап) укупно 508 милиона динара. Близак ДССу и УРСу.

– Небојша Човић (ФМП) укупно 535 милиона динара. Бивши потпредседник владе. Бивши функционер СПСа.

– Миодраг Костић (МК комерц) укупно 300 милиона динара. Близак ДСу и УРСу.

– Жељко Митровић (Пинк) укупно 470 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Мило Ђурашковић (Нибенс-ПЗП) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Мирко Тодоровић (Тодор) укупно 130 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

– Горан Перчевић (Интеркомерц) преко 400 милион динара. Бивши функционер СПСа.

– Предраг Ранковић Пецони (Инвеј-Рубин) укупно 200 милиона динара. Близак СПСу.

– Топлица Спасојевић (ИТМ) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Ђорђе Антељ (Гемакс) измеђи 100 и 200 милиона динара. Близак ДСу, УРСу, СПСу, ДССу, СНСу, СРСу.

– Драгољуб Вукадиновић (Металац) укупно 85.2 милиона динара. Саветник потпредседника владе из УРСа.

 

Ко је одобрио ове кредите (преко милијарду евра намењених малим и средњим предузећима)?

 

Чланови УО Фонда за развој:

 

– Милутин Мркоњић (СПС)

– Душан Петровић (ДС)

– Расим Љајић (СДП)

– Мирко Цветковић (ДС)

– председник УО Небојша Ћирић (УРС).

До прошле године председник УО Фонда био Млађан Динкић.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Реалност састављена од више реалности

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији

Hoću da znam – gosti Žanka Stojanović i Janko Baljak

Gosti: Žanka Stojanović, majka Nebojše Stojanovića poginulog u bombardovanju zgrade RTS i Janko Baljak, reditelj.

http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=84084&playlist_type=1

http://www.b92.fm/channel/Ho%C4%87u+da+znam/84084.html

>>>

Реалност састављена од више реалности

 

Реалност састављена од више реалности

Срби који живе на Космету не желе да напуштају своје куће и своја имања. Нема повлачења, чак и ако их издају политичари из Београда и српских општина са Космета. Можда би Срби из “јужног Косова“ због околности у којима живе отишли у Србију или Русију у случају да дође до оружаних борби између Срба са једне стране и Косовара и Нато војника са друге стране, али Срби из “северног Косова“ остају да се боре. На том простору Срби живе као већина, има их око 80 000, добро су организовани и наоружани, са довољно војно способних мушкараца. 

То је ситуација: Срби не желе да одступе. Нато алијанса може само силом да успостави “државност“ “државе Косово“ коју је признала већина Нато и ЕУ држава. Уколико би Нато и ЕУ кренули силом да успостављају поредак који руши резолуцију УН, са садашњим бројем војника које имају на Космету, доживели би војни пораз од стране Срба који живе у ове четири општине. Срби, још једном понављам, не би одступили, и ушли би у рат са Нато и ЕУ војницима, без обзира на њихову бројност. Наравно, Срби су свесни да би после тога Нато могао са авионима и бомбама да “спржи“ “северно Косово“. Чак и Србија да се укључи у рат, после првих војних победа, када би се укључила авијација Нато алијансе, Србија би доживела тежак војни пораз. Али, политичари и капиталисти који воде најмоћније државе Нато алијансе свесни су да би унутар Нато алијансе после тога дошло до озбиљних подела и још озбиљнијег сукоба са Русијом и Кином (а све се одиграва паралелно са кризом у Сирији, Либији и око могућег рата Нато алијансе против Ирана, чији су савезник Русија и Кина, док трају протести унутар држава Запада, док се не види излаз из економске кризе у Европи и свету).

У суштини имамо пат позицију на терену. Срби су свесни да у рату не могу да победе Нато алијансу нити да могу војним методама да поврате контролу на целим Косметом (чак и када би Србија имала војску и пет пута већи БДП). У Нато алијанси свесни су да у овом тренутку, све док Срби мирно протестују и док постоји резолуција УН, не могу оружјем да освоје територију “северног Косова“. У остатку Космета морају гарантовати безбедност Срба. 

Садашња игра је само још једно показивање мишића и позиционирање пред почетак Трећег светског рата. Рат неће почети на Космету, због Космета. Због тога ће садашња пат позиција са барикадам да потраје (ако не грешим да рат неће почети због Космета – криза са барикадама ће потрајати све до почетка светског рата). Због тога Срби из “северног Косова“ размишљају да прогласе аутономију, своју посебну државу. Да постану аутономни/независни и у односу на Приштину и у односу на Београд. Ова пат позиција то допушта. И зато ће да потраје. Режим у Београду нема начин да натера Србе са Космета да прихвате ултиматум Запада. Самим тим ни Запад нема начин да утиче на власт у Београду, што се тиче овог захтева. 

Срби са Космета неће у ЕУ јер ЕУ виде као организацију која ради на сецесији Космета. Са друге стране, опстанак Срба на Космету је могућ само ако дође до европеизације целог Космета, Србије и региона. ЕУ има алтернативу, али процес европеизације нема алтернативу. Чак и да се са Космета повуку Нато војници и да Русија или било која друга светска сила изгуби било какво интересовање за будућност Космета, у покрајини остају да живе Срби и Косовари. Они морају да уреде друштво у коме ће већина грађана желети да живи и имати услове за лични и економски развој, у коме постоји владавина права…

Да замислимо пар сценарија:

1. “Северно Косово“ као независна држава унутар Космета – или посебна аутономна област унутар Србије: уколико не постоји владавина права, уколико као људи који имају власт и моћ дођу криминалци који ће трговати са Косоварима и шверцовати дрогу, нафту, цигаре, оружје, жене… живот већине Срба унутар “слободног северног Косова“ неће бити бољи. Ако је за одбрану и стварање “северног Косова“ била потребна парамилитарна формација, чији су се припадници финансирали од илегалних делатности, после успостављања границе према остатку Космета такве “обичаје“ треба прекинути. Истина је да ни сада таква формација није смела да се финансира од илегалне трговине дрогом, оружјем и женама са албанским клановима, посебно ако се зна да је већина Срба који се налазе на барикадама на платном списку Србије и примају сваког месеца плате из буџета. Боље је да су оставили дупле плате него да се тај протост додатно криминализује. То што се тако сада ради, доста говори о олигархији у Београду, о политичарима, официрима, интелектуалцима… о српској владајућој елити (у последњих пар деценија).

2. Космет као Република са посебним статусом унутар Србије: уколико би дошло до договора између садашњих владајућих структура у Приштини и Београду, све организоване криминалне структуре са обе стране би остале на својим позицијама, па би живот и Срба и Албанаца на Космету, у целој Србији, остао тежак, немогућ за нормалан развој, чак и да таква Србија са таквим Косметом постане део ЕУ. За већину “обичних“ људи дошло би до промене окупатора – уместо спољашњих дошли би унутрашњи. Такву врсту окупације у Србији имамо већ деценијама.

3. Независно Косово као држава са местом у УН, са посебном аутономијом за “северно Косово“: иако би било тешко замислити да у таквој ситуацији на Космету буде Срба, исто важи као и у два претходна случаја, а овај наглашам због Косовара, јер је успостављање владавине права и европеизација услов за опстанак и њиховог народа. “Независно Косово“, без Срба, са садашњим политичарима на власти у Приштини, иза којих су оптужбе за ратне злочине и организовани криминал, било би у потпуној физичкој изолацији, а већина Косовара би живела у још горим условима.

Расплет кризе, не само на северу, већ око статуса целог Космета, може да иде у два правца:

1. Европеизација
2. Рат 

У првом случају, потребна је политичка воља да се одустане од интеграције у ЕУ – али да се настави европеизација Србије (и региона). Мора се пронаћи унутрашња снага за европеизацију. Успостављање владавине права мора бити унутрашњи императив, а не захтев који морамо да испунимо због притиска из света – као што се проналази унутрашња снага за одбрану, када имамо велики притисак из света. Нама, без претње од стране спољњег непријатеља, треба унутрашњи мотив за покретање “Солунског фронта“ у освајању владавине права и демократизацији Србије.

Све док је тренутан поредак унутар ЕУ такав какав је, неће бити мира између Срба и Косовара. Државе попут Немачке, Велике Британије и Француске заступају сопствене интересе, често су у међусобним сукобима, није им стало до договора између Срба и Косовара јер тиме губе свој утицај. Садашње владајуће структуре на Западу неће сменити садашње политичаре у Приштини, подржаваће их у настојањима да успоставе “независну“ “државу Косово“. Тренутни поредак у ЕУ затева да бирамо: или ЕУ или Космет. Избор је јасан. Уколико дође до промена владајућих елита које контролишу Запада, онда је реално очекивати истину и правду, да ће бити кажњени они који су убијали Србе. Борба за Космет значи да нећемо изгубити ни Космет ни Европу, јер када се одбрани Космет, Европа је и даље ту – Србија је део Европе. Сарадњу са државама Европске уније треба наставити на билетарним основама, треба пратити даљи развој ЕУ, те сачекати расплет око кризе са европском валутом.

                                   ***

Шта значи, данас, одбранити Космет? Јасно је да статус Космета не може бити исти као и пре 1999. године. Јасно је и да је српски интерес на Космету шири од заштите живота и имовине Срба и имовине СПЦ. Због тога “паралелне институције“ треба да постоје све док Србија не одбрани своје интересе. Њиховим “утапањем“ у институције под контролом Приштине, све док се не одбране српски интереси, одустаје се од борбе за српске интересе. Одустаје се од борбе за кажањавање злочинаца који су убијали Србе. Између “паралелних институција“ и институција ЕУ, бирам одржавање “паралелних институција“ на Косову и Метохији. Али, под условом да и институције Србије у Београду и Србији, и “паралелне институције“ на Космету временом све више личе на институције најразвијенијих европских држава, попут Шведске и Норвешке. Да би се то постигло, потребно је да дође до европеизације друштва. 

Када говоримо о “прихватању реалности“ прво треба сагледати реалност.

Реалност, на Космету, је следећа:

1. Срби не одустају – бране “северно Косово“ до смрти. Или егзодуса. Имају подршку и Срба из целе Србије, региона и расејања. Сви су свесне да је непријатељ јачи, али нема предаје.

2. Режим у Београду, у овом тренутку, не може да утиче на Србе са Космета. Не утиче, значајније, ни опозиција. Срби са Космета бране своје животе и своја имања. Свесни су да не могу опстати ако признају власт у Приштини, ако прекину везе са Србијом. Због тога режим у Београду не може да ради по ултиматуму Немачке и осталих држава Запада, без обзира колико је појединаца у режиму расположено (или уцењено) да прекине финансирање “паралелних институција“.

3. Нато и ЕУ, заједно са Косоварима, неће одустати од својих планова. Посебно људи из владајућих структура Запада и Приштине који су се повезали у организоване криминалне групе. Уколико одустану, не само да губе послове који доносе велике профите, већ ризикују покретање разних истрага и судска процесуирања за злочине и криминалне активности које су починили на Космету, у региону, током претходних 20 година.

4. Немогуће је да Русија нема утицај у Србији, Русија је једини прави савезник Србије. Као чланица СБ УН пита се и за статус Космета. 

5. Турска и Иран на Космету, и у БиХ, имају своје интересе. Турска је у добрим односима са САД, Иран није. И Турска и Иран су у лошим односима са ЕУ а у добрим односима са Русијом. 

6. САД неће дозволити Немачкој превелики утицај на Балкану, посебно ако Немачка постане ближи савезник Русије. Немачка (поново) покушава да више одлучује на Балкану (и целој Европи). До сада се интереси Немачке нису разликовали од интереса САД, са кризом евра и долара долази до промена. 

7. САД, Русија и Турска могу без ЕУ да успоставе нов поредак на Балкану. Уколико дође да пада евра и распада ЕУ, а тај пад, бар неко време, не обори и ове три државе, оне ће доносити најважније одлуке на Балкану, међу великим силама. Немачка неће моћи још дуго да се понаша као да је Балкан само немачка интересна зона.

То је реалност. Та реалност је састављена од више реалности – и није реално наметање само једне реалности. Нити је реално да се наметне “реалност која је на терену“, да се прекину везе Србије (Београда) са Косметом и Србима који ту живе, нити је реално да се наметне реалност у којој је Космет део Србије, како је то било током већег дела 20. века. Тражи се реално решење на основу свих реалности. Рат је, такође, реалност која је реална да се догоди – да се ратом реши питање статуса, данашња пат позиција. Али, понављам, рат између Срба и Косовара (Албанаца) може да се догоди само ако дође до светског рата. Све док између великих светских држава нема ратног стања, реалност је да – није реално да Срби и Косовори ратују међусобно, без уплитања у рат великих светских држава. Срби војним путем не могу да поврате Космет, Косовари војним путем не могу да интегришу Србе, посебно Србе из “северног Косова“.

Светски рат је још једна реалност коју треба анализирати, јер је реално да дође до светског рата – да се тако реши – не криза око Космета већ – много озбиљније кризе на овом свету. 

                                       ***

Северна Митровица је, за разлику од градова попут Куршумлије, Прокупља, Прибоја, Неготина, Бора и Мајданпека, град у коме има много више живота, на улицама су гужве, препуне су људи и аутомобила. Проблеми са водом и струјом нису решени. Улаз у један од солитера изгледа као да се рат јуче завршио. Али зато лифт боље изгледа и још боље ради него у већини београдских солитера. У становима проблеми са водом, на вишим спратовима уграђују пумпе, воду за пиће доносе. Но, без обзира на тешке услове живота Срби који овде живе нису изгубили вољу за животом, нису клонули духом, нису се предали, као већина грађана Ниша, Крагујевца, Београда и Новог Сада. У Митровици је више младих који оснивају породице и на будућност гледају са више оптимизма него у остатку Србије.

Политички преговори се настављају. Српска власт попушта. Сада се договор о регионалном представљању тумачи тако да фуснота није потребна. У Приштини суд састављен од судија из ОВК и Еулекс-а пустио убицу Срба (и Косовара) на слободу. Српска жандармерија по налогу из Београда блокирала алтернативне путеве. Еулекс објавио да је прелаз Јариње проходан и да ће контролу обављати службеници Приштине и Еулекс-а. Срби из “северног Косова“ сатерани су у ћошак. Београд их препушта убицама. А истовремено се “бори“ да се српски избори одрже и на територији КиМ.

То је реалност коју ће затећи нека нова власт у Србији, неки нови људи који ће чинити владајућу елиту у будућности. Шта радити? 

Срби на Космету не смеју остати сами, без подршке Београда. У овом тренутку та помоће не може бити велика. Али може бити ефикаснија. Контрола новца који из републичког буџета иде ка “паралелним институцијама“ и осталим корисницима на КиМ мора бити озбиљна. Да би подршка била озбиљна мора доћи до декриминализације српске полиције и тајних служби. Само тако је могуће да дође до декриминализације међу Србима на КиМ. И само тако може да се крене у обрачун са организованим криминалним групама под контролом Косовара. Само тако се може покренути пресецање “балканског пута дроге“. Србија мора бити спремна да и ово што је остало од војске употреби у случају да дође до напада на Србе унутар КиМ од стране Косовара или Нато. Мора се спремити ново етничко чишћење, попут оних из 1999. и 2004. године када је највећу број Срба напустио Космет. 

Дугорочно Србија мора да јача војску. Да би јачала војску мора развијати привреду. Да би се развила привреда потребно је успоставити владавину права. Тако ће се побољшати међународни углед Србије. Зашто Северна Кореја није бомбардована попут Србије 1999. године? Зато што Северна Кореја има нуклеарне бомбе. Али, да ли је решење да се Србија (само) тако брани, да попут С. Кореје и Ирана развија оружја за масовна уништења? Да ли Србија треба да се милитаризује попут Израела, да уз војну претњу и надмоћ у физичкој сили опстаје окружена непријатељским народима и државама? Да ли постоји и ненасилни пут за заштиту националних интереса и раст угледа и поштовања у свету? Добро је залагати се за мир, али увек бити спреман и за рат. Сада се Србија залаже за мир, али мора бити спремна и за рат.

Уколико Запад настави да делује против Србије, уколико настави да подржава Албанце (муслимане) на Балкану против Срба (хришћана), уколико настави притисак на Републику Српску, немогуће је да се одбрани Израел. Уколико Космет и Израел падну – пада цео Запад, руши се јудеохришћанска цивилизација. Србија не може да одбрани Израел и Запад, али може да заштити своје интересе на КиМ, да чува Србе који ту живе, да обезбеди повратак онима који желе да се врате. Због тога Србија мора да има јаку војску. Али тражити решења без употребе оружја. Све док је то могуће, све док друга страна не употреби оружје. Срби су увек били вољни да ратују, али никада нису били спремни за ратове. Није било довољно писмених. Можда кнез Милош Обреновић може бити нека врста изузетка у овом случају (избегавао је рат, иако је био неписмен подржавао је образовање, али је био и аутократа). Неспремно се улазило у рат против Бугарске почетком 20. века, у ратове крајем 20. века. То су највећи војни порази – ратови са Бугарима, Хрватима, Словенцима и Бошњацима – са осталим Јужним Словенима.

Државе Нато алијансе од 1999. године штите Србе у “северном Косову“ да би “доказали“ (коме?) да немају геноцидне намере према Србима. Те 1999. године већина Срба је етнички очишћена од стране ОВК и Нато алијансе (на исти начин су Хрвати уз помоћ Нато алијасне спровели етничко чишћење над Србима у Хрватској 1995. године). Мањина која је преостала у “северном Косову“ остала је заштићена да би се показало како су они који су спровели етничко чишћење “демократе“. Због тога што је у енклавама у остатку КиМ било превише Срба дошло је до новог етничког чишћења Срба у марту 2004. године. После тога су у ОВК и Нато алијанси одлучили да “заштите“ преостале Србе.  

Сада се међу дипломатама западних држава чују гласови да Срби у “северном Косову“ треба да добију аутономију, да је план ЕУ и САД недовољан, итд. Но, то је све игра да би Срби прихватили власт у Приштини као једину и легитимну.

Преговори са ЕУ и мисијом Еулекс више немају сврху. Те “преговоре“ треба отказати. Од Русије и Кине тражити јасан став и конкретну подршку Србији. Морамо имати и план Б – у случају да ни Русија ни Кина неће, у овом тренутку, превише “таласати“ у односима са ЕУ због Срба, напуштања преговора са ЕУ, захтева да се укине мисија Еулекс и да КФОР и УН поново преузму контролу. Уз веће учешће држава које нису чланице Нато алијансе. Такође, подршка држава попут Русије и Кине потребна је и због напуштања преговора о чланству у ЕУ. Србија мора да враћа дугове, мора да обезбеди тржишта, све оно што губи уколико државе ЕУ попут Немачке, Италије, Аустрије, В. Британије, Француске, Хрватске и Словеније крену са још већим притисцима на Србију, уколико из САД крене притисак. И тада је потребан план Б – шта радити ако Србија одлучи да остане ван ЕУ а Русија или Кина после тога не подрже искрено и конкретно Србију.

Преговори са представницима Косовара, који су учествовали у убиствима над Србима и бројним криминалним радњама, никада нису имали сврху нити су икада требали да се покрећу. Србија треба да инсистира да се сви одговорни међу Косоварима за злочине над Србима приведу и да одговарају пред судом (било којим, може и пред судом у Приштини или Хагу ако ће бити праведно суђење, ако ће злочинци бити осуђени и послати у Шведску на издржавање казне).

Тако је требало рећи ЕУ: оног тренутка када ухапсите Косоваре који су убијали Србе због трговине органима можемо разговарати о статусу и осталим питањима. Тадашња српска власт (после 2000. године, посебно после 2008.) морала је рећи ЕУ: изволите са мисијом Еулекс, ухапсите убице и криминалце. Дајемо вам годину дана, ако то учините, у том року, можемо да преговарамо после тога. Србија је то могла да уради јер је Србија у Хаг послала све државне функционере и све осумњичене за злочине из ’90-тих 20. века, а великом броју Срба који су учествовали над злочинима над несрбима судила је и сама Србија, српски судови су их осудили за те злочине. Такође, решење статуса Космета требало је везати за решење статуса Републике Српске Крајине и људска права Срба у Хрватској. Замислите да су Срби етнички очистили КиМ од Косовара као што су то Хрвати урадили са Србима? Хрватска је, поред свега, признала парадржаву “Косово“. И примљена је у ЕУ.

Још 2001. године то је требало отворено рећи албанском народу – покажите да не мрзите Србе. Докажите да вам није циљ да протерате Србе и можемо о свему да преговарамо, да се договарамо.

ЦЕО ТЕКСТ: 

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Милослав Самарџић: Паралела и поука

(…) Према томе, одговор који пружају споменици веома је једноставан и гласи: оно је био један народ, ово сада је други народ. Овај народ не може разумети онај народ, већ му суди према сопственим критеријумима. С друге стране, онај народ не би могао да разуме овај народ.

Онај народ је одбио страшне ултиматуме 1908, 1914. и 1941. године.
Овај народ више и не зна колико је бесмислених ултиматума прихватио.

Онај народ водио је узастопно три рата, сва три пута је победио и срушио је три непријатељска царства. У ратовима је главну реч имао официрски кор. Он је био веома цењен и утицајан и касније – и он је извршио пуч.

Овај народ је изгубио Други светски рат са ужасним људским губицима и смањењем територије од 50 посто. Онда је колективно подвргнут тзв. методу јаничарења, што је 35 година касније имало за последицу масовно оплакивање команданта својих ратних непријатеља, комуниста.

Уопште, последице комунистичког поретка по јавни и приватни морал становништва су несагледиве. Исто тако и последице чињенице да су се током расплета догађаја и у серији нових ратова, 1990-тих година, на свим кључним позицијама у држави налазили (нео)комунисти.

Због свега тога овај народ масовно прихвата љотићевско-хитлеровско виђење 27. марта 1941. Онај народ, дакле, делује овом народу као маса чудака. Док би онај народ гледао на нас као на беднике.

ЦЕО ТЕКСТ са сликама можете видети овде:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=255319#255319

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

За Оскара!

Војска и полиција на делу – ”испит генерације”

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

РИМСКИ КЛУБ

А Преокрет? А Истина?

Неће остати некажњени

Још зелен, а већ нациста

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Двери: Писмо српском расејању

Одлазе у хајдуке???

Милан Стојадиновић

Глупаци и преваранти

 

За Оскара!

 

Мислим да је увреда за председника републике да га пореде за Џ. Клунијем.

Гледао сам предизборне спотове ДС-а.

Џ. Клуни није ни до колена председнику републике. 

После 12 година на власти (осам као председник) постао је врхунски глумац. Спреман је за Холивуд.

Треба му дати глас – на додели Оскара. 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Добар производ

Црвена полиција

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

О правди, у Србији

 

Angelina Jolie insults rape victims: In the Land of Blood and Honey

Jolie’s debut anti-Serb after all

Angelina Jolie could hardly have chosen a more difficult subject for her directorial debut. „In the Land of Blood and Honey“ focuses on violence against women in the recent and bloody war in Bosnia and Herzegovina (1992-95).

Français | Русский | Deutsch | Español | Српски

(…) Our organization grew out of a grassroots movement that arose in reaction to an omission of Serb victims of the Jasenovac death camp in a Spanish TV program: http://antisrbizam.com/en/rtve-apology/7-prevod/4

Following our first success, we have made it our mission to monitor Anti-Serb hate speech and media bias.

The recent premieres of ”In the Land of Blood and Honey” gave us a long awaited opportunity to analyze it in order to ascertain the truth of allegations of anti-Serb slant.

Using content analysis, we counted the characters appearing in scenes depicting violence and categorized them based on a number of criteria including gender (male, female), role (civilian, soldier), ethical valence (victim, perpetrator), and ethnicity (Muslim, Serb, Croat). We then compared the observed frequencies with available official statistics.

The complete analysis including written and verbal references to violence and additional criteria will follow shortly. However, the preliminary results are sufficiently conclusive:

1. All war criminals are Serbs.
2. None of the civilian victims are Serbs.
3. All civilian victims are Muslims.

      

(…) There is a significant discrepancy between our findings and the facts.

In reality, the war in Bosnia and Herzegovina was a civil war not between two, but three constituent peoples: Muslims (or Bosniaks), Serbs and Croats. All three fought each other, all committed atrocities, including systematic abuse of women, and all fell victim to such atrocities.

Serb women were systematically raped by Muslim and Croat perpetrators in prison camps in Sarajevo, Odžak, Konjic, Kladanj, Dretelj, Bosanski Brod, Visoko, Čelebići, Tarčin, Mostar, and Tuzla, to mention but the most notorious locations.

The regional premiere of ”In the Land of Blood and Honey” was held in the Zetra Centre – one of many Sarajevo camps in which Serb women were detained and raped.

The statistical breakdown of victim numbers and their ethnic background is available only as an estimate. The Sarajevo-based Research and Documentation Center estimated that the Bosnian War resulted in approximately 100,000 victims, 66% of whom were Muslims, 26% Serbs and 8% Croats. The same Center has condemned the claim of 20,000 victims of rape as a “complete exaggeration” and manipulation. In comparison, Jolie asserts that „as many as 50,000 Bosnian women were raped“.

Other reliable research reports a total of 30,700 Serb victims, of which c. 8,500 only in Sarajevo.

Ignoring Serb victims would in itself represent an act of discrimination and disrespect. But Jolie makes this worse by doing nothing to exempt Serb victims from generalized blame, or suggest culpability of the Muslim perpetrators.

According to Jolie, the film was meant to honor the victims of the war. However, it has achieved exactly the opposite – it has discriminated, omitted, vilified and disempowered victims on ethnic grounds.

(…) In the memorable closing scene, the Serb character Daniel repeats: „I’m a war criminal“. He voices a consensus: Serbs are criminals.

This movie clearly shows how deep and dangerous Anti-Serb prejudice is, when it can turn a women’s rights activist into an accomplice in demeaning rape victims.

Fighting this prejudice is a necessary precondition for reconciliation of the Balkan nations, which can be built only on the truth.

Read more: http://antisrbizam.com/en/jolie-s-debut/19-anti-serb-after-all

Црвена полиција

Јутрос сам имао необично заустављање од стране полиције.

Кренуо сам, као и обично, око 3-4 ујутру, из канцеларије ка стану. У Булевару краља Александра, куда сам возио ауто, није било других возила. Из правца Батутове улице долазио је ауто полиције. Ја сам у том тренутку био на више од 200 метара од семафора. Гледам ауто полиције који улази у Булевар, пролази траке супротног смера, прелази преко трамвајских шина и улази у смер којим се ја крећем. Код те раскрснице постоје три траке у једном смеру. Стаје попреко, преко средње траке. Пали ротацију. Помислио да су стали да би блокирали раскрсницу, кретање у булевару. Помислио сам да неко треба да прође Батутовом.  

Међутим, како сам прилазио тако је један полицајац изашао из кола и показао ми да станем. Иза мене није било других возила на видику. Стао сам.

Тражио ми је документа. Дао сам му личну карту и саобраћајну дозволу. Питао ме је да ли сам нешто пио. Није тражио возачку дозволу. Није проверавао податке из личне карте и саобраћајне. Онда је рекао да могу да идем.

Деловао ми је као да ни он не зна зашто ме је тачно зауставио. А ја не знам зашто сам заустављен на тај начин, на раскрсници, тако што су ушли у мој смер и блокирали булевар, у 4 ујутру, када није било других возила. Није тражио возачку, није проверавао податке, питао ме је да ли сам пио а није имао апарат за мерење. Други полицајац је са аутом прошао и стао иза мене. 

Док са одлазио гледао сам у ретровизор. И даље није било других возила. Полицајац је ушао у кола и отишао са колегом који је возио. Практично, како сам наилазио, они су дошли, блокирали улицу, као проверили документа и као питали да ли сам пио, и отишли.

Крштен сам када је умро комунистички диктатор. Не знам како је изгледала “народна милиција“ у доба диктатуре. Нисам био у Северној Кореји. Али не верујем да је велика разлика у односу на полицију какву имамо од 1990. и после 2000. године. 

И полиција би, попут репрезентације у фудбалу, боју одела (дресова) требало да промени у црвену. Па уместо да их зовемо “плави“, треба их звати како и пристаје: “црвени“. 

Србији је потребан ред, поредак, владавина права, али је то немогуће постићи док смо у канџама “окупационих снага реда“.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

РИМСКИ КЛУБ

А Преокрет? А Истина?

Неће остати некажњени

Још зелен, а већ нациста

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Пацифизам и владавина права

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Двери: Писмо српском расејању

 

(…) Jасно је да полувековној непромењеној и готово непромењивој псеудоелити у Србији није у интересу никаква конкуренција и позитивна селекција, а посебно не она која долази из супериорне у односу на домаћу, елите српске дијаспоре. И ту се крије одговор на сва претходна питања: зашто би локални политичари, администрација, привредници прихватили боље од себе и дали им шансу да помогну Србији, и својим квалитетом истисну овдашњи неквалитет на свим пољима?
Зашто, кад упркос пропасти Србије они могу и даље да трају на власти и управљају свим друштвеним монополима, не обазирући се на општи интерес?

Ето главног разлога зашто морамо заједнички и организовано да се супротставимо вишедеценијској негативној селекцији и радимо на стварању нове српске елите. Део ње свакако би требало да чине повратници из Расејања! Ова тема је, најзад, и велика провера државе Србије и представља легитиман притисак на све полуге власти да се окрену визији новог поверења и нових односа између матице и дијаспоре, чији би повратак и успешна реинтеграција повратника био један од најважнијих делова.

(…) О коме ми заправо причамо? О људима који су под разноразним принудама морали да емигрирају, у новом свету најчешће почели ни од чега, са својих 10 прстију и постигли доста, а да им нико ништа није поклонио нити су добили од маме и тате, користећи пола века све друштвене привилегије као што је то често случај у Матици.

То су они који углавном нису подржавали Милошевићев режим, али ни слепо веровали тзв. демократским усрећитељима постпетооктобарске Србије. Они су много помагали све српске одбрамбене ратове деведесетих, посебно избеглице, кроз небројене хуманитарне активности до данас. Они хоће и даље да помажу, али су толико пута преварени и изгубили су поверење.

Ко данас интензивно ради на повратку најпре поверења, а потом Срба из Расејања?

Многи међу њима, завршили су највеће светске универзитете и раде у најбољим фирмама света. То су они који имају радну етику на западном нивоу, као и све потребне стручне, техничке и технолошке квалификације. То су они који познају Запад изнутра, све његове предности и мане, а не стиде се свога националног идентитета и имају изражен патриотски осећај.

То су сви они којима једино траже да у Србију шаљу тешко стечене паре, а да их до сада нико није позвао да се врате и понудио им конкретне повољности због којих би то требало да учине.

Да ли су онда Срби у Расејању савршени, неки суперхероји без мане и страха? Не, Срби у Расејању су део свога народа, са свим нашим манама и врлинама. И са много проблема:

– духовна асимилицаја: губљење српског језика, писма, вере, традиције и комплетног националног идентитета;
– материјална везаност за каријеру, посао, кредите, навике, стандард;
– наталожено одсуство поверења у Матицу;
– економска криза која постаје све већа широм Запада, губитак посла и перспективе, неадекватна запослења, неакредитоване дипломе, нерешени папири и социјални статус;
– немање могућности где се вратити, шта радити, како се уклопити…

Да ли су ово све велики проблеми и кочнице за повратак? Свакако!

Да ли се ишта може учинити ако се ништа и не проба? Никако!

Да ли је уз одређене озбиљне припреме и планове могуће решити неки од ових проблема и остварити услове за повратак? Мора да јесте, само неко треба да то жели и на томе ради!

Покрет Двери ЗА живот Србије је прва политичка организација која ће поставити питање повратка Срба расејаних широм планете.

Дакле, прво питање гласи: желите ли да се вратите?

Друго питање јесте: када и како организовати повратак?

Зар на Западу, где се читав посао и живот толико унапред планирају и представљају само различите врсте пројеката са унапред испланираним визијама, буџетима и роковима, не можемо од идеје повратка да направимо свој животни лични или још боље породични пројекат?

Визија, редослед корака, потребан буџет, рокови за остварење. Нека повратак постане наш лични и свенационални пројекат на дуге стазе и кренимо малим али сигурним и чврстим корацима, постигнимо прве резултате, истакнимо позитивне примере, организовано радимо на томе, не одустајмо после првих препрека, покажимо да је могуће!

За то Вам је потребан политички заступник у Србији и државни гарант да се направи друштвена атмосфера за повратак, а ми сматрамо да Двери то могу бити.

Зашто је све ово важно за Матицу? Зар нам није потребно нове стручности, морала, радне етике, високообразованих, патриотизма, познавања Запада и светских кретања, и свега тога без одрицања од себе и свога? То нам управо доноси српска дијаспора, која је пуна пропуста и лошег наслеђа, али која толико често уме да буде отмена, родољубива, милосрдна, предузетничка, солидарна.

Сви који познају Српско Расејање добро знају колико је тамо остало неразумевања и неповерења према Матици, а знајући и наше прилике јасно је зашто је то осећање с правом тамо присутно. Али то, упркос свему, не може бити изговор:

Српско Расејање је данас позвано да се врати и заједно са нама мења Матицу на боље.

Ово предлаже неко ко је остао, није желео да оде, ко се много година бори на више друштвених фронтова и ко још увек нема могућности да било шта обећава у име државе, али има вољу и снагу да мења овај режим и ствара услове да се држава посвети овој теми. Опстанак и бољитак Матице не може бити борба само нас овде који још увек некако пружамо колики-толики отпор бесмислу и тоталној пропасти, већ заједничка одговорност да нешто променимо.

Најлакше је изговорити се да у Матици ништа не ваља и нема услова за живот, али је то само бежање од преузимања одговорности и борбе. Сигурно је да се у Матици мора много тога мењати, али ко ће то да уради за све нас и уместо свих нас?

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/pisma-biracima/pismo-biracima-br-3-srpskom-rasejanju.php

>

>

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Још зелен, а већ нациста

Цитати из текста заменика министра спољних послова Немачке у време агресије на Србију, члана странке Зелених (“пацифиста“), која је била у коалицији са социјалистима (још већи “пацифисти“).

Овај човек је луд или мисли да су други луди:

Amerikanci prosto hoće rat i torpedirali su konferenciju.

Za svoj pristanak, Amerikanci su tražili visoku cenu: podržaće konferenciju, ali ukoliko ova propadne, Nemačka uzima učešće u neizbežnoj vojnoj operaciji. 

Šreder se, u stvari, neposredno posle izbora i pre putovanja u Vašington, svom prethodniku Kolu obavezao na „ograničeno učešće u mogućoj vojnoj intervenciji“. Predsednik SPD-a Oskar Lafonten je bio prisutan, a i Joška.

Rambuje je propao. Iz moje perspektive jedino i samo zbog Beograda.

Ipak, svečani ulazak crveno-zelene koalicije na međunarodnu scenu bio je u znaku bacanja NATO bombi na Srbiju, zajedno sa Nemačkom. Prvo na vojne ciljeve, pa na infrastrukturu, zatim na kinesku ambasadu, onda i na civile…

OVK se profilisala kao oslobodilačka vojska i dobila na važnosti. Njihove provokacije i napadi su se pojačali. Ovi razbojnici, kako su ih s pravom nazivali strani posmatrači, želeli su da isprovociraju rat kako bi NATO intervenisao na njihovoj strani. NATO kao vazdušna podrška OVK.

Površno gledajući, moglo se pomisliti da je bombardovanje uzrok, a izbeglice posledica. Potpuna besmislica, ali svaka besmislica je tada imala svog zagovornika.

Vašington. Bela Kuća. Rukovanje sa predsednikom. Šik ručak tokom kojeg je Bil Klinton briljirao analizirajući stanje u svetu. Duži razgovor u četiri oka između Klintona i Šredera.

Povlačenje srpskih trupa je do tog trenutka potisnutim Albancima pružilo priliku za osvetu nad srpskom manjinom koja je proterana sa Kosova, uz spaljivanje pravoslavnih crkava.

A novi vlastodršci na Kosovu: žele li oni uopšte transformaciju od mafijaške privrede i trgovine drogom do regulisane tržišne privrede prema evropskom modelu?

Autor: Ludger Volmer

Berlin, mart 2009.

Uskrs kada su padale bombe

(…)

Deset dana pre Uskrsa pale su prve bombe. Rat na Kosovu je počeo! Prvi put nakon Drugog svetskog rata, Nemačka je u ratu. Ratu koji je podržala crveno-zelena (SPD-Zeleni, prim. prev.) koalicija. Sve se dešavalo samo nekoliko nedelja posle parlamentarnih izbora, još dok je dolazeća vladajuća većina, levo od centra, živela u nadi da će nakon 16 godina konzervativne vlasti sve krenuti napred. Na unutrašnjem planu, krupne reforme čekale su hrabre političke poteze. Na međunarodnom planu, trebalo je zaustaviti remilitarizaciju spoljne politike, koju smo kritikovali još kao opozicija Helmutu Kolu i njegovom ministru odbrane Folkeru Rijeu. Civilno rešavanje konflikata trebalo je da potisne vojnu opciju u pozadinu. Ipak, svečani ulazak crveno-zelene koalicije na međunarodnu scenu bio je u znaku bacanja NATO bombi na Srbiju, zajedno sa Nemačkom. Prvo na vojne ciljeve, pa na infrastrukturu, zatim na kinesku ambasadu, onda i na civile…

Da li su Zeleni zakazali? Da li smo izdali naše principe? Mnogi koji su nas podržavali mislili su upravo tako i okrenuli nam leđa. Ali da li smo mi uopšte imali šansu da sprečimo rat? Zar nismo, u skladu sa situacijom, vodili praktično najpametniju politiku?

(…)

Američki ambasador Džon Kornblum, koji je sa nama putovao, smatrao je opciju zamislivom.

Vašington. Bela Kuća. Rukovanje sa predsednikom. Šik ručak tokom kojeg je Bil Klinton briljirao analizirajući stanje u svetu. Duži razgovor u četiri oka između Klintona i Šredera. Dolazeći kancelar nas nije obavestio o pojedinostima, ali je odavao utisak kao da Klinton ima razumevanja za nemačku neodlučnost… Jedva da smo i stigli u Nemačku, kada se pronela vest: Amerikanci zahtevaju jasnu odluku! Sad odmah! Neko iz Vašingtona je pozvao i razjasnio: NATO bez Nemaca, to neće moći. Crveno-zeleni ne mogu proći tako jeftino.

(…)

Šreder se, u stvari, neposredno posle izbora i pre putovanja u Vašington, svom prethodniku Kolu obavezao na „ograničeno učešće u mogućoj vojnoj intervenciji“. Predsednik SPD-a Oskar Lafonten je bio prisutan, a i Joška. Za mene, kao i za većinu drugih, koji smo radili na stvaranju koalicije, to je bilo potpuno otkrovenje. Kao uostalom i Šrederova izjava da se tokom razgovora sa Klintonom slično izjasnio, o čemu su on i Fišer navodno još tokom koalicionih pregovora obavestili sve nas. Za mene je i ovo bila novost, iako sam u pregovaračkoj komisiji predstavljao Zelene i bio pri tom zadužen za spoljnu politiku.

(…)

Šreder je bio izabran za kancelara, Fišer za ministra inostranih poslova, Verhojgen i ja za državne sekretare. Stigla je zima i sneg je pokrio kosovska brda. Borbe su utihnule. Hoće li primirje potrajati? Ili je ipak samo zima naterala zaraćene strane na primirje? Šta će biti na proleće kada se otopi sneg? Odgovor je stigao pre toga.

Već početkom 1999. situacija se zaoštrila. Nakon što su se Evropljani oglušili o prijateljske opomene mirovnjaka i emancipatora Ibrahima Rugove, OVK se profilisala kao oslobodilačka vojska i dobila na važnosti. Njihove provokacije i napadi su se pojačali. Ovi razbojnici, kako su ih s pravom nazivali strani posmatrači, želeli su da isprovociraju rat kako bi NATO intervenisao na njihovoj strani. NATO kao vazdušna podrška OVK.

(…)

Fišer se odmah dao na posao. Savetovanje smo nastavili bez njega. Na kraju drugog dana se vratio, iscrpljen ali zadovoljan: „Konferencija je dogovorena! Amerikanci podržavaju.“ Dva dana je razgovarao telefonom sa svim ministrima inostranih poslova zapadnih zemalja, kako bi ih pridobio. Prednost je bila nemačko predsedavanje EU i G7 u prvoj polovini 1999. Fišer je napravio jedan od najvećih uspeha svoje profesionalne karijere.

Za svoj pristanak, Amerikanci su tražili visoku cenu: podržaće konferenciju, ali ukoliko ova propadne, Nemačka uzima učešće u neizbežnoj vojnoj operaciji. Amerikanci bi napali odmah, ostali NATO partneri takođe – i Nemačka sa njima – jer Bundestag je već bio odobrio učešće. Konferencija je trebalo da se održi u Rambujeu, domaćin je Francuska.

Ideja da Nemačka bude domaćin, a zbog Genšerovog priznanja Hrvatske i Slovenije, ne bi od strane ostalih evropskih partnera, koji su i tada bili drugačijeg mišljenja, bila tretirana kao blagonaklona. Ni sećanja na istorijske odnose tokom dva svetska rata još nisu bila iščilela. Ispred Evropljana je trebalo da nastupaju i pregovaraju Engleska, Francuska i sledeća predsedavajuća EU – Austrija, koja je kao blizak sused i znala puno o Balkanu. Nemačka je imala ulogu posmatrača i savetodavca.

Rambuje je propao. Iz moje perspektive jedino i samo zbog Beograda.

(…)

Amerikanci prosto hoće rat i torpedirali su konferenciju. Srbima su postavljeni nemogući uslovi. Anex B, dodat na kraju pregovora, bio je potpuno neprihvatljiv za Beograd, kao unapred smišljeno mesto loma. Bio je to dodatak primirju, koji je uključivao stacioniranje NATO trupa na jugoslovenskoj teritoriji. Smišljeno postavljena zamka? Prema našim diplomatama, poučenih iskustvom u Bosni, smisao toga je bio omogućiti pristup stranim mirovnim trupama na Kosovo. Ideja je bila da trupe uđu na Kosovo preko Beograda. Ne zato da bi NATO zauzeo glavni grad ostatka Jugoslavije, kako se ozlojeđeno pretpostavljalo. Ulazak preko Beograda – a ne preko Albanije i Makedonije – baš suprotno, trebalo je da pokaže da je Beograd i dalje glavni grad Kosova. Bio je to izlazak u susret jugoslovenskoj strani, podrška njenom teritorijalnom integritetu!

Srpsko oglušivanje o ruski kompromisni predlog o nastavku konferencije iz Rambuja u Parizu, koji je Srbima nudio mogući izlaz, bio je neoborivi dokaz teoretičarima zavere o lažnoj ulozi Zapada. A zapravo je srpska strana ignorisala ovaj predlog i uz to odbacila i dotadašnje rezulate pregovora. Mnoge diplomatske misije su još tokom pregovora okušale sreću u Beogradu, Fišer takođe, i svi su bili odbijeni. Milošević nije želeo mir.

(…)

Bila su to vremena kada se svako zaklinjao da se mora sprečiti još jedna Srebrenica, da se genocid iz Ruande ne sme ponoviti. Vremena kada su eksperti iz oblasti bezbednosti strahovali da, ako Zapad ne zaštiti živote muslimana u Evropi, onda će to – kao u slučaju rata u Bosni – uraditi akteri iz muslimanskog sveta, pa kasnije za tu pomoć ispostaviti određene zahteve za preraspodelom moći, ali i uvozom svoje ideologije na Zapad.

(…)

Da li je trebalo da Nemačka prekine svoje učešće u intervenciji? Hoće li zbog toga rat stvarno prestati? Ili će možda, nakon slabljenja NATO-a, sve postati još gore, ali će naša (зелених) savest biti čistija?

Bilefeld. Opštinska dvorana. Opkoljena demonstrantima i zaštićena od strane politicije. Zvižduci i povici protiv funkcionera Zelenih. Poznata lica iz vremena pacifističkog pokreta, stari prijatelji. Ipak, puno je nepoznatih, radikalnih levičara, nasilnika, srpskih provokatora? Joška Fišer pogođen je kesom farbe u glavu – slika zasedanja koja je otišla u svet.

Nastup Berbel Hen, ministarke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija (SRV). Istaknuta kandidatkinja levog krila. Dala je sve od sebe. Protiv učešća Nemačke, protiv bilo kakve vojne intervencije, protiv USA, protiv pogrešne slike Srbije kao neprijatelja, protiv onih tamo u Bonu. Frenetični aplauz u sali, mitovi sa početka Zelenih ponovo su oživeli, hvalospev protivljenju. U tom trenutku činilo se da je to kraj koalicije.

Nisam ima ništa protiv ljutnje Henove. U internim diskusijama zalagala se za neutralnost i prema Albancima i prema Srbima. Isto odstojanje. „Krivica je uvek na obe strane“ – ova rečenica, toliko isključiva da sprečava svako dodatno razmišljanje i svaku dublju analizu, kod mnogih levičara je naišla na dobar prijem. Dole na terenu, OVK je neprestano dolivala ulje na vatru, ali prestupi su, posmatrano iz strateške perspektive, bili jasno na strani Beograda. Pored toga, Henovoj su hitno bili potrebni nova leva retorika i nastup. U crveno-zelenoj koaliciji u Dizeldorfu, morala je da napravi puno kompromisa, posebno u krucijalnoj temi za Zelene kakva je eksploatacija uglja. Samo sa puno truda bilo je moguće izbeći raspad koalicije i kraj Henove kao ministarke životne sredine. Evidentno joj je bio potreban korak koji će od nje načiniti vodeću figuru levice, pa nek košta šta košta, samo da se ona stabilizuje u pokrajini. Strašno.

Ja sam u svom govoru igrao na sve ili ništa, napao sam Henovu direktno. Time sam uništio svoju bazu u SRV, ali to u ovom trenutku uopše nije bilo važno. Citirao sam i jedan dokumentarac koji je producirao Frankfurter Rundšau: srpski ideolozi su objavili rasistički pamflet o Albancima. Govor sam završio još oštrije: protiv rata, za mirovni plan, a time i za vladu! Rezulati glasanja: pobedili smo mi, dobijena je jasna većina za opciju stranačkog vrha. Fišer je ostao ministar. Vlada je bila spasena. Radimo dalje na mirovnom planu.

(…)

Iako je Milošević svojom smrću izbegao pravdu, nijedan razuman čovek ne sumnja u to da su on i njegova žena glavni inicijatori balkanskih užasa. Na kraju je izgubio i Kosovo.

Ovo ne oslobađa krivice ostale. Osuđenih zločinaca ima na obe strane, iako srpski glavnokomandujući još nisu uhvaćeni.

(…)

Iako sa deset godina zakašnjenja, ova ponuda je slična onoj koju su Zeleni nekada uputili, i to ne POSLE nego UMESTO vojne intervencije: dođite u Evropu!

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2012/03/uskrs-kada-su-padale-bombe/

Autor: Ludger Volmer, u Berlinu, mart 2009. Prevod: Mihailo Kotarac, u Berlinu, mart 2012.

Originalni tekst: http://www.ludger-volmer.de/spuren/0903s_kosovo.pdf

Biografija autora na engleskom: http://www.ludger-volmer.de/vita_e.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

РИМСКИ КЛУБ

А Преокрет? А Истина?

Неће остати некажњени

LAJZI FELEJN: LEKCIJA „NJUJORK TAJMSU“ O SIRIJI I LIBIJI

Occupy Kosovo

>>

 

Не заборавити на Природу…

Po-etički bes

Autor: Božidar Mandić

Porodica bistrih potoka

(…)

Pitam se šta bi Bog rekao kad bi došao na neko gradilište gde se uništavaju trave i stabla, parkovi i prvotni ambijent?! A možda nam te zelene površine uopšte i nisu potrebne, jer se razvila savršena molitva za materijalizam i napredak. Bože, verujemo u tebe samo kad nam tutneš bogatstvo. Tako ispada da su religiozni ljudi veoma pohlepni, a ateisti odani Bogu jer se bore za prirodu.

Ona nas opominje u vidu poplava i požara, u vidu niskih temperataura i prženja… ali mi ništa ne primećujemo. U velikim kataklizmama i nije važno da li si religiozan ili ateističan, već koliko si brz da pobegneš.

Nauka obećava da će sve to poravnati!!! Ali, ja lično nemam hrabrosti da poverujem u to jer je ona sve i pokvarila. Pripadam svetu progresa, ali više verujem u čar koju su negovali primitivni narodi sa naturom.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/poeticki_bes.26.html?news_id=236684

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

>

Србија мора да гради инфраструктуру, људи морају да имају посао. Дакле, морају се градити зграде и фабрике, али се мора чувати животна околина. Треба наћи меру. Треба мислити и на природу. Треба чувати, неговати, природу.

На пример, у Београду је Пети паркић одбрањен, али је Шести паркић (у Миријеву) пао (изграђена зграда). Борба за очување Звездарске шуме не престаје. Покренута је кампања за чишћење река, али се више не помиње та тема. Није решено питање отпада у скоро ниједном граду у Србији…

>

Глупаци и преваранти

(…) Баналан пример: Србија је једна од најпрљавијих држава у Европи. Смеће је на улицама, поред путева, поред река, у рекама и потоцима. Ко је бацио толико смеће, ко баца смеће сваки дан већ деценијама? Толико смећа може да се накупи само ако већина, и то апсолутна већина, баца смеће (папириће, паклице, пикавце, флашице, кутијице, кесице, кесе) – то значи да смеће бацају сви: од професора и уметника до физичких радника и сељака, мушкарци и жене, одрасли и деца, политичари и грађани, еврофили и русофили, радикали и либерали…

 

А Преокрет? А Истина?

Dvanaest nevladinih organizacija usprotivilo se predlogu za rehabilitaciju Draže Mihailovića, jer je on osuđen za zločine protiv čovečnosti. Za istoričarku Latinku Perović nemoguće je odbaciti ono što je istoriografija i ovde i van Srbije uradila o antifašističkom ratu, građanskom i sukobu partizana i četnika, i reći da su svi tomovi istraživanja bili obična ideologizacija. Na probi je, kaže ona, etička odgovornost istoričara, jer su posledice rehabilitacije višestruke. “To komplikuje odnose u društvu u moralnom smislu, stvara konfuziju, posebno kod generacija koje dolaze, i na neki način nas izopštava opet iz komunikacije, normalne, sa susedima i sa svetom i sa Evropom koja se temelji na antifašizmu”, kaže ona.

>>

Рехабилитација монархиста и равногораца не значи да ће будућа српска војска увести забрану бријања, ставити кокарде на шлемове и кренути у рат против комунста и несрба. Није реално да се у Србији укине наука, да се учи само веронаука. Сигурно је да међу десничарима, међу православцима, међу четницима, међу свештеницима има оних који су фундаменталисти, али они су апсолутна мањина међу онима који сматрају да генерал Михаиловић треба бити рехабилитован. Као и што већина оних који мисле да је Хаг антисрпски суд неће рећи да у Сребреници није било злочина и осудиће убијања недужних Бошњака.

Није нормално да се не зна где је гроб генерала Михаиловића а да у Београду на Дедињу постоји комплекс унутар кога је гроб комунистичкога диктатора. Није нормално да се четници називају злочинцима а партизани херојима. Није нормално да се равногорци називају издајницима а партизани родољубима. Јер из те ненормалности произилази још већа ненормалност – да се четници изједначавају са усташама. (А комунисти се љуте када се период комунизма изједначава са нацизмом и фашизмом по злочинима који су учињени – и то изједначавање потиче са Запада, из ЕУ, која нема алтернативу).

Какав је комунистички систем, који је осудио генерала Михаиловића, показује да је захтев за рехабилитацију поднет и за Милована Ђиласа, комунисту и каснијег дисидента. И генерал Михаиловић и Милован Ђилас били су веома поштовани у САД. Генерал Михаиловић је добио орден од САД, а књига Милована Ђиласа је издата и веома читана у САД. Дакле, држава са највишим степеном демократије и владавине права славила је у том тренутку њих двојицу, док их је комунистички диктатор, агент страних организација, осудио за издају. То није нормално. Као што није било нормално да генерал Михаиловић и Милован Ђилас ратују један против другог. Време је да се раздвоје антифашистички злочини од комунистичких злочина који су чињени после рата, да се коначно, како треба, сагледају и четнички злочини и борба четника против нациста, фашиста, балија, усташа и партизана.

Србија је имала два антифашистичка покрета, партизански и равногорски. Оба покрета су сарађивала и са Западом и са СССРом, али у појединим тренуцима и са нацистима. Погрешно је и партизане и равногорце оптуживати за сарадњу са Трећим рајхом. То су били, пре свега, антифашистички покрети, а оно што се догађало између партизана и четника јесте национална трагедија, братоубилачки рат који су користили и немачки нацисти и совјетски комунисти и евроатлантски капиталисти. Ништа се није променило ни после 70 година.

Као што сам више пута указивао, ”национално помирење” између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношење Закона о реституцији, недавно, показало је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини исрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Замислите да је СПО са ЛДП-ом форимирао ”Преокрет” и да је део тог прогласа обећање да ће бити донет нов закон о реституцији, који би између осталог подразумевао и супституцију, посебно за земљу, као и осуда злочина комунизма. Какво би то национално помирење било, какав би то преокрет био…

>

Председник СПОа објављује фељтон у листу Пресс, који је у власништву градоначелника Београда и власника Делта холдинга, у знак подршке рехабилитацији генерала Михаиловића. Пресс је новина ДСа. Председник СПО је део покрета Преокрет, који, наводно, критикује ДС. У том покрету је са странком ЛДП. ЛДП је основана од стране либералкомуниста, бољшевика, марксиста. Финансирају је исти тајкуни који финансирају ДС и СПО. И СПС и ДСС. И СНС. Ових 12 организација, на челу са историчарком, које су против рехабилитације, чиме одржавају конфузију, подржавају Преокрет, ЛДП. Са њима је СПО који је за рехабилитацију. А Преокрет је против ДСа и СПСа, СНСа и ДССа. Само, имају исте финансијере. И председник СПОа добија фељтон у листу ДСа. 

После 50 година комунизма тешко је било очекивати да, крајем ’80-тих прошлог века, српска десница буде здрава и јака, да српска црква има снаге за брз препород. Прогоњена, подељена, са бројним ретроградним снагама, СПЦ није имала улогу током ’90-тих која јој се приписује, која се преувеличава. Тачније, СПЦ је злоупотребљена од стране комуниста, а не обрнуто. Свештенство СПЦ није ни данас, а не пре 22 године, дорасло времену у коме живимо. Расејање је било потпуно неорганизовано и подељено, отуђено (правих четника није било ни за једну чету). 

Све што су комунисти радили било је у функцији опстанка система и привилегија. Националкомунисти су били спремни да жртвују Србе у РСК, РС, на КиМ, у Србији, да искористе људе из расејања, лагали су и народ и свет, само да би опстале “тековине револуције“, да би комунистички систем заменили квазидемократским јер је омогућено да се гласа за више фракција УДБЕ, и квазикапиталистичким – јер су комунистички директори и функционери сада власници предузећа и компанија које су приватизовали. Ушли су у рат против целог света да би задржали свој систем и своје фотеље. Исти су и њихови саборци из “револуције“ и Партије – либералкомунисти. Сада видимо да су због опстанка на власти спремни да продају Космет, народ, државу, ресурсе, све што ЕУ тражи – само да остану на власти, да задрже свој систем: да равногорци не добију пензије, да не дође до праведне реституције, да се не нађе гроб генерала Михаиловића, да се не врати слика генерала Недића, да остане гроб комунистичког диктатора, да људи из расејања не гласају на изборима, да се не изврши ревизија приватизације…

>

Mihailović je streljan 17. jula 1946. godine, nakon što ga je Vojni sud osudio za izdaju i ratne zločine. Dva dana kasnije 17. jula 1946. godine streljan je kao državni neprijatelj „broj jedan“, a do danas nije javno objavljeno ni gde je streljan, ni gde je i kada sahranjen. Zahtev za rehabilitaciju podneo je 2006. godine njegov unuk Vojislav Mihailović. Postupak za rehabilitaciju je počeo 16. septembra 2010. godine, a do sada je svedočio američki avijatičar Milton Frend (89).

>

>>

>>> ВИДЕТИ ЈОШ:

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Преокрет: Недић није издајник

Пацифизам и владавина права

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

LJILJANA SMAJLOVIĆ: OMAŽ VERICI BARAĆ

Svakako ste čuli za Vericu Barać, sada već legendarnu predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, na čijem se čelu nalazila od maja 2003. do svoje prerane smrti.

Ali čisto sumnjam da ste čuli za njen poslednji izveštaj Vladi Srbije, o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Ne verujem da znate na šta je utrošila poslednje snage u poslednjoj godini života.

Bilo bi pravo čudo da znate, jer su vodeći srpski mediji uglavnom složno ignorisali taj izveštaj na 45 strana, iako se ovo štivo, koje je razotkrilo skrivene i prljave puteve novca između vlasti, tajkuna i medija u Srbiji i koje možete naći na sajtu Udruženja novinara Srbije http://www.uns.org.rs, čita kao pravi mali krimi-roman.

Pre nego što je ućutkana u medijima, Verica Barać pročula se po borbi s vetrenjačama u politici i privredi Srbije. Ukazivala je na nezakonitosti u najvećim privatizacijama i tražila krivične istrage protiv nekih od najmoćnijih ljudi u Srbiji, tajkuna koji su u proleće 2009. godine, na poziv predsednika Srbije, večeravali s američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Kriminalnom je proglasila i privatizaciju Luke Beograd, što je nije dovelo u sukob samo s Milanom Bekom, već i s moćnim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom.

Mediji joj poslednjih godina nisu bili saveznici, što i nije čudo, jer su samo slobodni mediji saveznici društva u borbi protiv korupcije, a takvih je u Srbiji danas ostalo veoma malo.

Vrhunac je, ipak, to što je poslednji veliki napor njenog antikorupcijskog tela potpuno ignorisala Vlada Srbije, čiji je savetodavac gospođa Barać formalno bila. Vlast jedino nije imala dovoljno kuraži da ukine i nju i njen savet. Tajkuni su Vericu zasipali tužbama za klevetu i krivičnim prijavama, ali je vlast postupala lukavije: bojkotovala je gospođu Barać i pretvarala se da njen savet ni ne postoji. Vlast je tolerisala fizičko prisustvo tog tela u zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu i članovima je isplaćivala plate. Samo ih je, što bi klinci u beogradskom žargonu rekli, iskulirala.

Poslednji izveštaj gospođe Barać o korupciji u medijima nikada nije došao na dnevni red njenog poslodavca Mirka Cvetkovića, koji se, samo par meseci posle objavljivanja tog ubitačnog dokumenta (u čijem uvodu piše da se na medije u Srbiji vrši snažan politički pritisak, da je nad njima uspostavljena potpuna kontrola i da u zemlji više ne postoji medij iz kog građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije), pred novinarima iz regiona hvalio da medijima u Srbiji nikada u istoriji nije bilo bolje.

Verica je za to vreme umirala od raka, što u Beogradu i nije bila neka velika tajna. Jedan je funkcioner čak rekao medijima da nije imala dovoljno novca za lečenje od teške bolesti, mada na to za njenog života nije javno upozoravao. Posle njene smrti predstavnici vlasti uredno su medijima davali izjave pune pijeteta i navodnog poštovanja prema njenom radu. Svi su priznavali da je bila simbol borbe za bolju Srbiju i svi su na rečima odavali priznanje njenom integritetu, hrabrosti i beskompromisnosti.

Javnost nije ukazala preterano poverenje iskrenosti tih omaža. No još nije kasno da nas vlast uveri u suprotno, da pokaže da je njen odlazak zaista veliki gubitak za Srbiju, kako su listom ovih dana izjavljivali.

Imam u tom smislu jedan skroman predlog.

Neka Vlada Srbije već na narednoj sednici stavi na dnevni red javno razmatranje izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Neka održi javni čas. Ako je u tom izveštaju zaista bilo nekih netačnosti, na koje su se poslednjih meseci, istina u pola glasa, žalili ključni ljudi vladajućeg medijsko-političkog establišmenta, neka se sada te netačnosti isprave, ali neka nam prvo kažu šta je u dokumentu nesporno, a šta nije. Neka onda usvoji izveštaj koji je Verica Barać počela da piše kada je shvatila da je borba protiv korupcije unapred izgubljena ako nema slobodnih medija.

Idemo redom. Neka za početak kažu ima li istine u tvrdnji da RTS predstavlja „servis političkih struktura i produkcija blisko povezanih s vrhovima vladajućih stranaka“. Da li Miroslav Mišković i Dragan Đilas poseduju i kontrolišu list „Pres“? Zašto je Komisiji za hartije od vrednosti bilo potrebno sedam meseci da zvanično utvrdi da Milan Beko poseduje „Večernje novosti“, iako je to sam Beko pred kamerama izjavio? Da li je Grk Minos Kiprijaku suprotno zakonu došao u posed dve televizije s nacionalnom frekvencijom, TV Prva i B92? Zašto Savet RRA pronalazi formalna opravdanja za takve nezakonitosti, iako je osnovan da bude nezavisno regulatorno telo? Je li Željko Mitrović većinski vlasnik i TV Pink i Avale? Krši li Vlada Srbije Zakon o oglašavanju kroz finansiranje javnih kampanja koje nemaju humanitarni karakter već služe promovisanju članova Vlade i njihovih ministarstava? Služe li budžeti mnogih državnih institucija za promociju funkcionera i njihovih političkih stranaka, što je zakonom strogo zabranjeno? Je li puka slučajnost što se lista najzastupljenijih političara u medijima poklapa s listom državnih institucija koje izdvajaju najviše novca za medije? Zašto država od medija naručuje skupa lažna istraživanja, koja zapravo služe za besplatnu političku promociju stranačkih funkcionera? Je li „pretplata“ ministarstava na usluge novinskih agencija samo još jedan vid kupovine uticaja u medijima? Zašto u medijima nema kritičkih tekstova o poslovanju „Telekoma Srbija“? Je li tačno da tržište reklama već godinama kontrolišu agencije za odnose s medijima koje su u vlasništvu visokih stranačkih funkcionera i njima bliskih osoba, a konkretno Srđana Šapera i Dragana Đilasa? Ima li istine u tvrdnjama da se te agencije koriste za finansijsko disciplinovanje medija koji bi da pišu o temama koje nisu u interesu DS-a ili pojedinaca? Je li istina da se dobitak tih agencija dramatično uvećao otkako je Boris Tadić 2008. proširio i učvrstio svoju vlast nad Srbijom, i pored krize?

Čitalac će možda reći da bi izborna kampanja u Srbiji morala da odjekuje tvrdnjama iz izveštaja Verice Barać. Reći će: kakvo je oružje stavila u ruke opozicije!

Čitalac se vara. Ni opozicija nije volela gospođu Barać. U nemilosti je bila i za vreme Vlade Vojislava Koštunice, a njen izveštaj o medijima nije ni po čemu pomilovao opoziciju. Nije izostavila ni agencije koje su poslove dobijale od narodnjaka i naprednjaka, pa čak ni najsitnije detalje u vezi s vlasništvom opozicionih medija, uključujući i „Standard“ Željka Cvijanovića.

Radila je bez straha i bez naklonosti prema bilo kome, without fear or favor, što bi rekle anglosaksonske kolege. A na njenoj smo sudbini videli kako takvi prolaze u „prozapadnoj“ i „prodemokratskoj“ Srbiji.

Ostalo je još samo pitanje hoće li i ovaj hrabri izveštaj umreti s tom hrabrom ženom?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Omaz-Verici-Barac-133675.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

О правди, у Србији

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

Предизборна размишљања

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

Svetlana Lukić: Robinzon građanske Srbije

Vesna Pešić: Spinovanje Druge Srbije

Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

РИМСКИ КЛУБ

РИМСКИ КЛУБ

 

После ЗАСТАВЕ и железара САРТИД иде у власништво италијанске компаније. Још једна италијанска компанија стиже као помоћ режиму у Београду, пред изборе. Да ли то значи да ће железара прорадити пред наредне редовне изборе 2016. године, пошто је ФИЈАТ пред изборе 2008. обећао покретање производње исте године, а то је учињено пред изборе 2012. године?

Од раније постоје договори да се добар део српског хидропотенцијала препусти Италији за грађење хидроцентрала. Италија тиме решава питање квота из протокола из Кјота и снадбевање струје за своју индустрију.

>

Rimski klub

Rimski klub je globalni tink tenk koji se bavi čitavim nizom pitanja koja su povezana sa međunarodnom politikom. Osnovan je 1968. Na inicijativu torinskog industrijalca i Anjelijevog (FIAT) prijatelja Aurelija Paćelija i škotskog naučnika Aleksandra Kinga, kada je mala grupa ljudi iz akademskog sveta, politike, diplomatije i industrije počela redovno da se sastaje u Paćelijevoj vili u Rimu. Klub je privukao izuzetnu pažnju svojim prvim izveštajem „Granice rasta“ koji je objavljen 1972, prodat u više od 12 miliona primeraka i preveden na 50 jezika. Smatra se da je to najbolje prodavana knjiga iz ekonomije u svetskoj istoriji. Zahvaljujući činjenici da je na sastancima kluba ubrzo počela da se okuplja svetska diplomatska i industrijska elita, Klub je postao predmet kontroverzi i spekulacija u krugovima „teoretičara zavere“ kao još jedno mesto okupljanja globalnih „tajnih vlada“ i „vlada u senci“.

Predsednik Rimskog kluba Ašok Košla, u svojoj mladosti bio višegodišnji stanovnik Beograda.

Извор: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ekonomski_sistemi_bazirani_su_na_vecnom_rastu_a_zivimo_na_planeti_koja_ne_raste.26.html?news_id=208147

>

Римски клуб

Римски клуб се у јавности појавио 1968 године. Основао га је Аурелио Печеи, масон и члан Комитета 300. Био је један од извршних директора“Фијата“, на чијем челу је веома значајни члан Комитета и Билдерберга, Ђовани Ањели. Ањели је један од најмоћнијих људи света, припадник породице која своје корене и моћ има у Црном племству Лондона, Венеције и Ђенове.

Римски клуб је дефинисан на састанцима држаним на имању Рокфелерових у Белађу, Италија. Планови Римског клуба су: брига за животну средину, заустављање индустријског развоја на Западу и у земљама Трећег света, контрола популације човечанства и реструктуирање света у пет региона, под контролом једне светске владе. У периоду од 1968 до 1972 године, Римски клуб је постао дефинисано тело научника, заступника „нове науке“, глобалиста, планера будућности и интернационалиста свих могућих усмерења. Печеијева књига „Људски квалитет“ је дефинисала доктрину, коју је касније прихватило и политичко крило НАТО пакта.

Основна идеја Печеија је да се заустави „манија раста“, или како дословно каже, „неконтролисани раст човечанства, енергетска криза, стварни или потенцијални губитак ресурса, деградација животне средине, ширење нуклеарне енергије и повезане последице“.

Римски клуб и његови финансијери су високо организована тела, која раде директно за НАТО пакт. Већина високих функционера Римског клуба пре тога је радила за НАТО. Римски клуб је формулисао све политичке функције и принципе НАТО пакта. Као једна од најважнијих грана за формулисање спољнополитичких ставова Комитета 300 (другу чине билдерберговци), Римски клуб је настао од чланова Моргентау групе, са циљем убрзавања иницијативе за стварање светске владе. Задатак Римског клуба је да створи и прошири идеје постиндустријског доба у Америци, и спроведе читав низ програма контракултуре, као што су дрога, рок музика, секс, хедонизам, сатанизам и наводни покрети за заштиту природе. Зато није чудно да се у управном одбору Римског клуба налазе многи стручњаци за примењену социјалну психологију са „Тависток“ института, „Станфордског института за истраживање“ и „Института за социјалне односе“, као и читав низ стручњака и саветника.

http://www.antiglobalizam.com/?lang=cyr&str=nsp/RimskiKlub

 

Неће остати некажњени

 

Чак и да их не стигне земаљска правда, ту је Божја правда. То је заменик републичког тужиоца заборавио.

У сваком случају, овако говори представник слабе државе. Онај ко се предао, можда и продао, сме да каже да ће злочинци остати некажњени. Само држава са слабим председником, са слабим генералима, са слабим интелектуалцима, са слабим привредницима… очекује праведно суђење од некаквог суда у Приштини, састављеног од судије из ОВК и двоје из окупационе мисије Еулекс. Ако било шта очекује, осим добијања кандидатуре за пријем у чланство међу оне који ослобађају ратне злочинце који су убијали Србе, жену и децу.

>

„Ovo je žrtvovanje žrtava i ukoliko se nešto u tom postupku ne promeni, pravde za žrtve neće biti, a zločinci će ostati nekažnjeni„, istakao je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić.

Sudija Okružnog suda u Prištini naredio je puštanje iz pritvora Fatmira Ljimaja i još devet optuženih za ratne zločine protiv civila u logoru OVK u selu Klečka. Sudije su utvrdile da tužilaštvo nije uspelo da ispuni određene proceduralne standarde, tako da dokazi Agima Zogaja, koji je u septembru prošle godine pronađen mrtav u Nemačkoj, vođenog kao svedok X, nisu prihvatljivi. . Zogaj je pronađen obešen u jednom parku u Nemačkoj, a Euleks je dva meseca kasnije zvanično saopštio da je reč o samoubistvu. Portparol Euleksa Irina Gudeljević je rekla da je odluku donelo sudsko veće sastavljeno od dvoje Euleksovih sudija i jednog lokalnog i dodala da je suđenje za slučaj Klečka u toku. U izveštaju Dika Martija, izvestioca Saveta evrope o trgovini organima na Kosovu, Ljimaj se pominje kao jedan od vođa „Dreničke grupe“ Hašima Tačija, a tokom 1998. i 1999. bio je komandant logora Lapušnik i zbog ratnih zločina u tom logoru našao se i na optuženičkoj klupi Haškog tribunala – ali je posle procesa, održanog u senci zastrašivanja svedoka, oslobodjen. 

 

Vesna Pešić: Malo i veliko zlo, opet?

(…) Nije uvek lako proceniti šta je manje a šta veće zlo. Treba glasati samo za ono što prema sopstvenoj savesti smatramo dobrim. Glas za manje zlo ipak je glas za zlo, a to znači kapitulaciju pred svojom savešću i pred okolnostima koje treba menjati. Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – “nemoj posle da se žališ”, reklamacije se ne primaju.

Posle četiri godine, situacija se ponovila.

(…) Zar ne bi pomoglo da se zapitamo kako smo se uklještili između dva zla? Da li bi vredelo da rizikujemo i pustimo da se dva zla tuku bez nas? Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički? Realpolitika bi se vratila, a s njom valjda i neki izlaz, ali to bi značilo da smo promenili metod i pogled na svet. Ako bismo rekli da izbori nisu istorijski nego samo obični izbori, i da na vlast dolaze čas jedni čas drugi, da istresemo to što imamo i što nas guši, možda bi nas to spustilo u realnost i isteralo na čistac?

(…) Čim politika postane toliko rigidna, moramo znati da s njom nešto nije u redu. Ona mora da je zapala u čeljusti nekih gvozdenih ideologija i/ili interesa, koji s nama koji živimo ovde, u Srbiji, veze nemaju. Da li moramo lupati glavom o zid da bi se pobedilo malo i veliko zlo, a ona se čas spajaju, čas razdvajaju, a bogami i mire na velika zvona? Ili mora da se napravi neka finta, da se mantra o istoriji zaobiđe, tako što mi više nećemo obavljati spasilačku ulogu koju su nam zajedničkim snagama nametnuli malo i veliko zlo. Oni su na istoj strani – a protiv nas. DS svaki čas redefiniše ko je veće a ko manje zlo, prema svojim interesima, a mi treba da se ubijamo od podrške manjem zlu, u koje je na velika vrata odavno ušlo veliko zlo: Koštunica, SPS, Dragan Marković Palma (feudalac iz Jagodine), Krkobabići kao stari sledbenici Miloševića, a za prebacivanje u malo zlo se spremio i Tomislav Nikolić. Još je jedino Šešelj ostao veliko zlo, a i tu se stvari mute. Manje zlo, kako reće Srđa Popović, ima tendenciju da briše razlike izmeđe sebe i “većeg zla”. Inače, da nije tako, pitajte se odakle DS-u i Borisu Tadiću toliki glasovi? I kako će opet stići na vlast, a za četiri godine – opet ista pesma, o istoriji, o malom i velikom zlu. Aman!

CEO TEKST:

http://pescanik.net/2012/03/malo-i-veliko-zlo-opet/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Србија данас, Последње искушење

О правди, у Србији

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Српске банке

Предизборна размишљања

Svetlana Lukić: Robinzon građanske Srbije

Vesna Pešić: Spinovanje Druge Srbije

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића

Замислимо да се српска елита неколико година пред Други светски рат окупила и да су сви заједно – монархисти и аристократе, капиталисти и политичари (међу њима социјалисти и српски комунисти) – предвидели даља дешавања у Европи: понашање савезника из Првог светског рата, понашање СССРа, народа који су чинили Југославију, намере нациста и фашиста, светских комуниста и капиталиста. И онда направили договор како српски народ најбоље да прође у годинама Другог светског рата, како да изађе јачи из рата, како да се развија после рата. Да је тога било, никакве јалте и малте не би то могле да промене. Тадашња српска елита то није успела. Због тога се распала монархија. У Србији су остали генерали Михаиловић и Недић, а већи део краљевске породице, аристократије, владајаће елите – напустио је Србију. Народу су пришли, уз народ су били током окупације – комунисти. Шта би било да комунисти нису реализовали циљеве Коминтерне, и совјетске и западне, и јавне и тајне, да нису започели антидржавну и антинационалну револуцију у тренутку када је држава под страном окупацијом. Нисам неко ко негира да су четници чинили злочине, да су доста тога радили погрешно. Но, не може се замерати на томе генералу Дражи Михаиловићу, команданту војске Југославије под окупацијом – у тренутку када су непријатељи из Првог светског рата поново заузели српске земље, када стижу вести да су они које су Срби ослобађали у Првом светском рату, са којима су заједно стварали Југославију, поново савезници окупатора (стижу вести о закланим Србима од стране хрватских усташа, од стране босанских муслимана, од стране Албанаца, Бугари ударају иза леђа…), а да се величају комунисти који у том тренутку сарађују са окупатором и започињу рат против војске Југославије, против Србије, против српског народа, започињу револуцију са циљем стварања тоталитарног система. Не може се величати “црвени терор“ а замерати на злочинима око Дрине. Не може се величати диктатор, а замерати краљу. Монархија је била народна. Практично, Србија је била једина држава са народном монархијом, јер су обе династије настале из народа, који је бирао вође српских устанака, који је следио вође српских устанака. Тадашња елита је била однарођена (доказ је да су скоро сви припадници аристократије и политичари напустили Србију уместо да су са генералом Михаиловићем остали, да су попут краља Петра у Првом светском рату били уз војску). Комунисти су били уз народ у току рата, али са ове временске дистанце видимо да они нису били народни покрет, да нису радили у корист народа јер су били инсталирано интернационално братство са антисрпским циљевима и на недемократкси начин су уз подршку Лондона и Москве владали Србијом спроводећи “црвени терор“. Али, не говорим о томе да су сви комунисти такви, да је у социјализму све лоше, да је марксизам глупост, да међу партизанима није било поштених, честитих родољуба… А да су сви четници савршени, да су сви православни монархисти добри…

Како објаснити понашање садашњег председника СПС-а, странке наследнице Комунистичке партије Југославије, који као потпредседник Владе Србије (под окупацијом НатоАрабије) скида слику председника Владе Србије (под окупацијом нациста), са зида у згради Владе на коме су окачене слике свих председника влада у историји Србије? Исти потпредседник српске Владе на почетку друге деценије 21. века поносно сарађује (као “Најевропљанин“) са онима који су физички окупирали један део Србије, изданак је оних који Србију држе у економској и културној окупацији, одржава у животу комунистички поредак. Генерал Недић је био ратни херој из Првог светског рата, а садашњи председник СПС-а портпарол током ратова ’90-тих. Генерал Недић је прихватио сарадњу са нацистима да би заштитио што више Срба, а потредседник владе од 2008. до 2012. да буде и министар полиције у тој влади да би заштитио што више тајкуна и криминалаца. И он, такав, скида слику Генерала? Да ли истичем да треба спалити кућу цвећа, избрисати сваки траг из доба комунизма, поништити све што су комунисти створили? Управо супротно. Али, да ли је могуће градити владавину права ако се не крене од почетка? Од реституције, од провере да ли је земљиште на коме се налази кућа цвећа легално и легитимно купљено и уређено да буде за ту намену и да ли на таквој локацији треба да се налази нечији гроб. Да ли су се на исти начин комунистички функционери и геренали уселили у куће око куће цвећа? Треба решити питање места где се налази кућа цвећа, а где преместити гроб комунистичког диктатора (на ком месту, у којој држави). На том месту треба очувати сећање и на оно добро што је остало иза социјалистичке Југославије али и на оно лоше, у знак сећања на Голи оток и остала комунистичка зла. (Толико су желели Дедиње, да немам ништа против да на једном малом делу Дедиња имају мали музеј. Нећу бити против да ту сутра буде и мали музеј посвећен транзицији и жртвама транзиције. И данашњи политичари и тајкуни воле Дедиње.) 

Дакле, овог текста не би било да се против рехабилитације генерала Михаиловића буне нека света и хумана бића, али ако се рехабилитацији противе они који су учествовали у “црвеном терору“, који имају разумевање за “црвени терор“, они који бране усташе и славе “Олују“, они који славе злочине балиста и муџахедина, они који су злочинци или славе злочинце а упиру прстом у другог, они који су издајници и називају другог издајником… 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Глупаци и преваранти

Пацифизам и владавина права

О правди, у Србији

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Ko se, dakle, boji “Dveri”?

PETAR DRUGI NIJE NIKAD ABDICIRAO

Zvezde Grajma ft. Gazda Paja – Čke Beogradske

ЈОСИПовић Броз и Коминтерна

 

Хрватски председник Иво Јосиповић изјавио је данас, коментаришући могућност рехабилитације Драгољуба Драже Михаиловића у Србији, да то није добар потез и најавио да ће уколико се то догоди, Хрватска вероватно и званично изразити неслагање с том одлуком.

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Никола Варагић

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

(…)

Јер, шта је капитализам? Прво, без капитализма нема демократије. Зато је укидање капитализма, борба против капитализма – борба против демократије. Основа капитализма је – слобода. Развој демократије и капитализма у модерном добу иде заједно. Друго, капитализам може постојати, може имати смисла, само ако постоји владавина права. Дакле, капитализма нема тамо где нема демократије и владавине права.

(…)

Два кључна проблема у економија која треба решити у наредних пар година:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања; како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?[26]

2.     Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)?

>

ЦЕО ТЕКСТ:

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

 

TONI PARSONS: Srbija je skrivena tajna Evrope

“Srbija je skrivena tajna Evrope. Udaljena je od sveta na način koji nikako nije u redu. Više ni sam ne znam koliko puta sam dolazio poslednjih godina, i osećam da sam nešto kvalifikovaniji da govorim o Srbiji od običnog sveta sa Zapada. Mene su svojevremeno u Beograd ispraćali pitanjima tipa ′Jesi siguran da ćeš se vratiti odande′, a ja se u Beogradu u neku ruku osećam sigurnije nego u Londonu”.

Tako govori Toni Parsons (1953), engleski pisac rođen pod rokenrol zvezdom.

CEO INTERVJU:

http://www.akter.co.rs/politikaprint/4481.html

Vladimir Milutinović: Istina o milijardama

Vladimir Milutinović

12/03/2012

Približavanje početka izborne kampanje proizvelo je prve ekonomske rezultate – zapljusnuo nas je već drugi talas imaginarnih milijardi. Najpre, Milica Delević u Kuriru, Politici i drugim novinama: “Da je u EU, Srbija bi dobijala milijarde!”, a na to se nadovezao i Boris Tadić povodom novog modela Fiata: “Srbija od izvoza vozila očekuje prihod od 1,5 milijardi evra godišnje”, a od poslova sa Italijom još milijardu. Nije zaostao ni B92. “10. 5 milijardi eura za srpsku energetiku”. Sve u svemu, za kratko vreme, više od 15 milijardi evra je prošlo pred očima glasača i čitalaca novina. Sve su bile imaginarne: Srbija u EU neće biti još najmanje 10 godina, koliki će se deo od najveće moguće prodaje Fiata 500L sliti u budžet Srbije ostaće tajna, a milijarde za energetiku su takođe dobijene iz desetogodišnje projekcije. Ali, svejedno, milijarde su tu. Ako ne u realnosti, a onda u mašti.

To otvara pitanje o našem javnom govoru. Šta je on zapravo? Ako dosta veliki deo novina može zauzeti jedan oblik marketinške kampanje, šta se u njima još može naći što govori o čemu se zaista radi u našoj politici?

I prošle nedelje, novine su ponavljale mantru o izborima koji nam oduzimaju čitavu jednu godinu. Blic je temi posvetio čitav članak: “Godinu ne smemo da izgubimo zbog izbora”. Kao da se potencijalnom biraču novina obraća rečima: ”Zbog tebe ćemo izgubiti godinu! Hoćeš da glasaš? Znaš li ti koliko to košta i koliko to smeta? Ako baš moraš, evo biće izbori 6. maja, ali da nisi pravio neku veliku frku oko toga i da se to što manje oseti!” A vi ste hteli samo da ostvarite svoje osnovno političko pravo i ozbiljno ste shvatili priču da su građani suvereni u demokratiji.

Da, u stvari, izbori nisu važni, potvrđuje se i na druge načine. Biznis-klasa se prošle nedelje skupila na Kopaoniku, pa su svi zaključili da su štednja, reforme i rast ono što će obeležiti narednu godinu. Tamo je palo puno preporuka šta buduća vlada mora da uradi. Božidar Đelić je rekao: “Sledeća vlada će neminovno biti reformska”. To je dobro, ali kako to misli “neminovno”? Ako će politika neminovno biti reformska, onda bi to trebalo da znači da je potpuno svejedno kako će glasači glasati. Oni ne samo da ne mogu da se usprotive neminovnim procesima, nego tim procesima, ako su neminovni, nije potrebna ni njihova podrška. Oni će se desiti na svaki način.

Izgleda da je za sve ekonomiste na Kopaoniku glavni problem u tome što nemamo dovoljno odlučne političare koji bi sproveli “nepopularne” reforme. Ali, istovremeno, govori se o tome da svi građani moraju da shvate kako su reforme neophodne, da je ovakvo stanje neodrživo itd. Između ove dve tvrdnje postoji protivrečnost. Kada bi svi građani shvatili da su mere štednje neophodne i korisne, one bi bile popularne. Izgleda da se ovaj problem može razrešiti (mada se niko ne trudi) samo posebnom tranzicionom metafizikom. Nepopularnost izaziva negativna osećanja koja ljudi imaju pri pominjanju “bolnih rezova”, dok bi racionalnost trebalo da govori u prilog tome da se ovi bolovi moraju izdržati radi izlaska iz krize. Međutim, tvrdnju da mere štednje vode izlasku iz krize ne osporava niko.

Pa kad već neće niko među ekonomistima, evo jedan filozof: Tvrdim da mere štednje neće voditi rastu ekonomije, niti bilo kakvom izlasku iz krize. To bih mogao da obrazložim, ali je zanimljivije da stvari ostavimo ovako, čisto da procenimo koja nauka bolje predviđa ekonomsku budućnost – ekonomija ili filozofija. Ako se pokaže da su mere štednje oporavile privredu, ja ću revidirati svoju filozofiju, ali ako se pokaže suprotno, ekonomisti bi mogli da se zapitaju kako to da baš nijedan ekonomista sa Kopaonika nije doveo u pitanje tvrdnju da će mere štednje dovesti do rasta ekonomije i izlaska iz krize. Ako se pokaže da je ovo drugo istina, nije li u tom slučaju čitava “ekonomija” samo PR kapitala u čijem su jasnom i neposrednom interesu sve pojedinačne mere štednje?

Ako relacija bolni rezovi-rast ne postoji, onda se čitava mala kvazi-metafizika krize menja. “Mere štednje” više nisu nepopularne iz iracionalnih, već iz sasvim racionalnih razloga. Reforme nisu neminovne, a izbori postaju važni.

Na radiju, u emisiji “U središtu pažnje”, dvoje ekonomista se zalažu za reforme, smanjenje uloge države itd, ali i oni sumnjaju da će političari biti dovoljno hrabri. Kažu da je, doduše, pritisak koji možemo da izvršimo na vlast kako bi ubrzali reforme (jer je suprotan pritisak naravno nezamisliv) relativno mali zbog nepostojanja “alternative”. Drugim rečima, ekonomisti nam sugerišu da nemamo za koga drugog da glasamo, jer je opozicija sasvim neprihvatljiva iz ovih neekonomskih razloga. Slično rezonuje i Vladimir Vuletić u Politici: “Kada se ima u vidu ko su neprijatelji EU u našem okruženju, onda više nije najvažnije pitanje da li, odnosno koliko će koristi Srbija imati od članstva u EU, već je, naprosto, sramota biti protiv EU.” Eto, ako vam se i učini da su koristi od EU malo preuveličane, i da reforme neće dovesti do rasta, ipak morate glasati za trenutnu vlast, jer je sramota biti protiv EU. Kao što i većinu Norvežana i Švajcaraca takođe treba da bude sramota. I pored toga što su im države najbogatije na svetu, ako izuzmemo minijaturne kneževine.

Kad smo već kod Politike, u petak nam se sa naslovne strane, iz sjajne hale Sajma automobila u Ženevi, obratio generalni direktor kompanije “Fiat automobili Srbija” Antonio Čezare Ferara: “Verujemo u Srbiju”. Tu su predstavnik Kapitala i Srbija postavljeni u realne odnose. Srbija je tu ta koja može razočarati, kojoj se daje neki kredit. Ta koja će biti ocenjivana, i koju, ako izgubi veru u nju, Kapital može napustiti i otići ka nekoj “konkurentnijoj” državi. Pa vi onda gledajte šta ćete.

A ne možete mu ništa. Upravo vam je, u jednoj nedelji, rekao da smetate sa izborima, da se morate pomiriti sa merama štednje, da je sramota da ne glasate za njega, dok su vam se svi ekonomisti složili da će mere napravljene po meri kapitala u budućnosti koristiti i vama. Milijarde stižu.

Samo će se, kad prođu izbori, dogoditi jedan fenomen. Slova reči “ISTINA” sa današnjih bilborda preko noći će izbledeti. A na plakatima će se pojaviti nešto sasvim drugo. Nešto ovako:

NE LIPŠI, GLASAČU, DO ZELENE TRAVE
(Političke stranke Srbije)

.
Filozofija.info, 10.03.2012.

Peščanik.net, 12.02.2012.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Српске банке

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Шта се догађа?

Šoškić tužio Press

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Saša Radulović: Kriv je MMF

Najveći u Evropi… 

А имовина?

Директор Пореске управе Србије

Turisti ili…

Kако Млада Србија да врати дугове?

Добар производ

>

Никола Варагић

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Ko se, dakle, boji „Dveri“?

 

Teofil Pančić: Pile u mokroj majici

VREME

8. mart 2012.

(…) Vidim da je nešto malo uzbihozorenja i levo i desno izazvala nekakva pompezna konvencija, šta li, nečega što se zvanično zove Srpski sabor „Dveri“, a što se iz jedne od onih bezbrojnih, smehotresno ekscentričnih i ružičićevski kitnjasto-ispraznih naciklerikalnih Nevladinih Organizacija prelevilo u političku stranku (pardon, „pokret“, whatever), i što kanda namerava da učestvuje na izborima, valjda kao zdrava alternativa establišmentu, onom desnom, naravno. Od kojeg da su „patriotski“ glasači umorni i zasićeni, štaviše frustrirani, pa ko biva, da ne bi i oni napravili neku svoju verziju belolistićarstva – ne brigajte, neće! Ipak je to bar u praktičnim stvarima ozbiljan i odrastao svet! – eve njima čiste i neukaljane Omladine Srbske, oplemenjene mudrošću stanovitih sedih Mudrih Glava Srbskih (čija nam se svetla imena, doduše, iz nekih razloga taje), da ključno pripomogne rušenju zlog nenarodnog izdajničkog režima Borisa Tadića i ostale mondijalističko-pedersko-narkomanske kamarile.

Zašto je meni sve to em tako neodoljivo poznato em tako neodoljivo smešno? Zato što će (mi) biti zabavno da gledam taj veličanstveni brodolom: uvek ima nečega očaravajućeg u čeonom sudaru patetičnih zamlata i suklata bilo koje provenijencije sa stvarnošću ovoga sveta. Naime, „Dveri“ na bilo kakvim izborima u zemlji Srbiji u iole dogledno vreme nemaju ama baš nikakve šanse, taman i da Nikolić, Koštunica i Šešelj zajednički izvrše harakiri i time im otvore ogroman prazan prostor na desnici, a kamoli ovako… Najpre, Srbija je u ovih dvadesetak godina nekakvog višestranačkog života ipak prerasla kojekakve uvrnute šamane sa spasilačkim idejama napabirčenim iz maloumnih brošura što se na kilo kupuju po (para)crkvenim knjižarama ili nekim drugim zaumnim mestima, a izriču se onim nemogućim jezikom kojim ama baš niko ne govori i koji ama baš ništa ne znači i ne kazuje. Drugim rečima, „Dveri“ su naprosto ezoterična stvar, počevši već od apsolutno idiotskog imena, koje prosto vrišti „sterijanskim“ klovnerajem; ko li im je Šerbulić, a ko Smrdić? Nešto, dakle, po defaultu marginalno, bizarno, što može da ima izvestan društveni uticaj (i ima ga) kao neformalna grupa građana, ali po pravilima međustranačke borbe nije doraslo ni do nivoa sparing partnera. Ne zato što tamo sede neki Pera, Žika i Laza koji nisu dovoljno sposobni, nego zato što „Dveri“ kao stranka naprosto fundamentalno promašuju žanr: kao pile koje bi da se takmiči za miss mokre majice (i kao „Otpor“ onomad). Da se razumemo, po ovim merilima nisu ništa manje ezoterične ni kojekakve organizacije suprotnog svetonazornog predznaka, tipa „Centar za održivo nasilje i nezaustavljivi alterglobalni razvoj u pravcu anarhosindikalnog queer vegetarijanstva“, ali takve bar ne izlaze na izbore.

Ko se, dakle, boji „Dveri“ (u drugosrbijanskom slengu od milošte zvanih „Zveri“) nepotrebno ih se boji, bar u ovom njihovom vidu: nema od te rabote baš ništa. Ko se, pak, uzda u „Dveri“ (a ima toga ustreptalog ufanja dosta po desničarskim sajber brbljaonicama) kao u novu, prevratnu snagu vaskolikog „patriotskog buđenja“, takođe se bavi besposlicama i zaludicama. Ezoterična faza u srpskoj politici naprosto je prošlost: sistem je stabilizovan, fermentacija je završena, diletanti su otpali, imamo to što imamo. Ne znači da se jednom, u nekim, nedajbože, iznova sasvim zagovnanim okolnostima ne bi mogla pojaviti iznova, no to je sad d(r)uga priča. Kako god, kupite kokice, zabava može da počne…

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1039617

>>>

Деманти Двери – Покрета ЗА живот Србије поводом вести „Чавошки и Шошкић воде Двери“.

Београд, 08.03.2012

Покрет Двери демантује део текста који је објавио лист „Прес“, од 8. марта 2012. године, на 2. и 3. страници, под насловом „Чавошки и Шошкић воде Двери“.

Први разлог демантија је управо овакав наслов који представља неистину.

У кратком телефонском разговору, на питање новинара ко од јавних личности подржава Двери, Бранимир Нешић је навео неколико имена истакнутих интелектуалаца, уметника и спортиста које су до сада јавно изразизили своју подршку Дверима (проф. др Јасмина Вујић, проф.др Коста Чавошки, проф. др Смиља Аврамов, проф. др Мило Ломпар, проф. др Мила Алечковић, Добрица Ерић, Милутин Шошкић, проф.др Љубомир Протић, проф. др Александар Липковски). Изражавање подршке свакако не значи да они „воде“ Двери, као што је насловом нетачно инсинуирано.

Исто важи и за део текста где је Нешићев одговор на питање „ко подржава Двери“,  новинар Б. Б. погрешно интерпретирао да ће наведене личности бити „у врху изборне листе Двери“.

Ценећи подршку свих поменутих личности, а у циљу истине и поштовања новинарске етике, захтевамо да без накнаде, а у смислу члана 47. Закона о јавном информисању (Службени гласник РС број 43/03; 61/05; 71/09) објавите наведени деманти.

>>>

Говор Невене Стефановић, мајке четворо деце, Дом синдиката

Да ми деца остану у Србији! 

http://www.youtube.com/watch?v=KCKAaNWz7H4&feature=player_embedded

>>>

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Припреме за опозицију или Гулаг, како ко…

PETAR DRUGI NIJE NIKAD ABDICIRAO

Двери: Политика државног уређења

 

Колики је спољни дуг? Како вратити дуг?

Komentar Danas

09.03.2012.

Kreativni premijer

Autor: Redakcijski komentar

(…) Osim „suvih“ stručnjaka, malo ko u Srbiji zna koliko smo zapravo dužni, jer se, zavisno od izvora, iz dana u dan plasiraju različite brojke, ali i tumačenja koja idu od katastrofičnih do „opušteno“ varijanti. Malo ko od ekonomskih analitičara u ovom kontekstu neće pomenuti čuvenu euforičnu izjavu premijera iz oktobra prošle godine, koji je prodaju državnih zapisa od milijardu evra sa kamatom od 7,25 odsto na međunarodnoj berzi objasnio kao „vraćanje poverenja stranih investitora u Srbiju“.

A zapravo, zadužili smo se ne samo za milijardu, nego i za kamatu zbog koje ćemo svake godine, u narednih deset, izdvajati 72,5 miliona evra, ili ukupno 725 miliona. Pri tom, zvanična statistika ubeležila je samo uvećanje duga od milijardu evra. Po toj metodologiji, od 2008. godine, kada smo bili dužni 8,7 milijardi, sada dugujemo 14,4 dok je ukupan spoljni dug, kada se tome dodaju i zaduženja privrede kod inostranih banaka, dostigao 24 milijarde. To je ono što Vlada priznaje. Ekonomisti, međutim, podsećaju da bi tome trebalo dodati i kamatu od ukupno 12 milijardi evra, pa ćemo do 2021. godine morati da vratimo zapravo 36 milijardi. A to je brojka koja već izaziva paniku.

Da je većina kredita koje smo izdobijali u proteklih nekoliko godina bila upotrebljena za investicije koje bi podigle privredu i zaposlenost, ne bi bilo baš toliko razloga za brigu. Ali, novac je otišao na krpljenje budžetskih rupa, privreda ni pored svih privatizacija i najavljenih investitora, nikako da dostigne ni polovinu obima koji smo imali pre više od 20 godina, a broj nezaposlenih nikako da se smanji. Potencijal države da vraća dugove gotovo da ne postoji, pa je to možda i odgovor na pitanje zbog čega vlast krije u kolikim smo problemima. Da se samo dobaci do izbora…

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kreativni_premijer.46.html?news_id=235593

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Српске банке

Шта се догађа?

Šoškić tužio Press

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

>>

>>>

Kако Млада Србија да врати дугове?

29. октобар 2009.

Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити.

Како?

Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због ”ћутања” – отпишу све дугове.

Војска Србије треба да заузме енклаву око Северне косовске Митровице, Република Српска треба да закаже референдум за независност, треба национализовати Нафтну индустрију Србије и све банке, затворити кинески тржни центар на Новом Београду а царине за увоз из Кине подићи, и ето ”велике коалиције” савеза праведних и напредних, уједињени, бомбардују Србију. Пошто су се ”опекли” током бомбардовања 1999. треба очекивати да овог пута неће гађати болнице, школе и возове, нити користити осиромашени уранијум. Као мете треба ”истурири” све касарне у градовима које иначе треба рушити да би се нешто друго градило, и све пропале фабрике. Ако Руси гађају постројења НИС-а, то искористити у периоду обнове ”пре рока” да Србија пређе на ”зелене” технологије, а на месту Заставе подићи фабрику за аутомобиле на еко погон… Уколико Кинези изграде Кинески мост, претпоставимо да ће гађати Панчевачи мост, што би било пожељно имајући у виду стање овог моста, и, уколико не буде реконструисан до тада, мост Газелу, на који треба ставити макете МИГ-ова, да помисле да је писта…

После 10 дана треба потписати ”примирје”, Војска Србије треба да се повуче са Космета, референдум у Републици Српској одложити, НИС вратити, отворити тржни центар на Новом Београду и Кинеску четврт у Трећем Београду. Одмах после тога започети преговоре о отпису свих дугова које Србија има према иностраним повериоцима. Домаћим правним и физичким лицима рећи да због обнове земље неће бити исплаћени дугови државе према њима. Пензионерима уместо пензија делити бонове да сваки дан могу да добију хлеб, млеко, два јаја и Курир у СОС маркету.

Припреме за опозицију или Гулаг, како ко…

Svetislav Basara

Štednja

Izgleda da je Mirko Cvetković-Maček, po zanimanju aktivni premijer u senci, konačno lupio rukom o astal i povikao: ora basta! Neće više, cenjeni publikume biti arčenja državnih para, besplatnog vozikanja u audijima, kupovine parfema za sekretarice i galantnog naručivanja stotina hiljada ćevapa. Gorepomenuti je pri samom kraju četvorogodišnjeg mandata, takoreći uoči izbora, odlučio da zavede stroge mere štednje koje – ako je premijeru verovati – neće pogoditi obične građane, već samo ministre i njihove svite.

Kada su ga znatiželjne novindžije upitale kako misli da državne rasipnike oduči od besplatnog života na visokoj nozi, Mirko Maček je izgovorio antologijsku rečenicu: „Nateraću svoj kabinet da štedi tako što ću im reći – nemojte da trošite!“ Hoćete li da vam kažem šta će mu kabinet odgovoriti! Hoćete? Dobro, onda, odaću vam državnu tajnu. Reći će kabinet: „Neću više, majke mi, časna pionirska reč!“ I sve će se – možda malo manje otvoreno i obesno – nastaviti po starom.

Lično ne sumnjam da Mirko Maček vaistinu očekuje od popečitelja da šparaju, ali od tog posla neće biti ništa jer se protiv sistema ne može, a sistem se (ne onaj papirnati, naravno) zasniva upravo na korupciji i besplatnosti. Pa, ne mislite vi valjda, cenjeni publikume, da se naši državotvorci satiru u nastojanjima da se dokopaju kakvog portfelja zarad plate od tričavih hiljadu evra; jok, more, nisu to nesposobni ljudi, toliko su u stanju da zarade i van politike. Ministarske pozicije su primamljive upravo zbog onoga što bi Mirko da zabrani. Ne radi se tu samo o kešu, mada i njega bude.

Život u Vladi Srbije veoma je nalik životu u komunizmu o kome je svojevremeno jedan prostodušni sovjetski aparatčik ovako slavoslovio na nekom kolhoznom skupu: „Kažete, nema mleka, nema šećera, plate kasne. Sve su to, drugovi, objektivne teškoće na putu u besklasno društvo. Jednoga dana, a on nije daleko, biće i mleka i šećera, ukratko – biće svega. Svi ćemo, drugovi, imati automobil i daču. Evo, recimo, ja već imam i automobil i daču i još mnogi drugovi imaju automobil i daču. Strpljenja, drugovi!“

Kolhoznici su, uveren sam u to, shvatili da je suština problema u strpljenju i verujem da su podvili repove i prestali da gunđaju zbog šećera i mleka, što je – u slučaju da su postupili tako – bilo veoma pametno, jer bi u suprotnom sigurno završili na nekom od ostrva arhipelaga Gulag. Mene, da prostite, Srbija sve više podseća na opisani kolhoz, a srpski građani mi sve više liče na strpljive kolhoznike. Nama se možda i posreći. Imamo srpski fijat i ništa nam ne stoji putu da jednoga dana svi imamo auto. A umesto dače, svi već imamo Dačića.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/stednja.881.html?news_id=235521

Само напред!

Предлог – радна верзија

30. мај 2009.

– Створити услове да се изгради фабрика која производи аутомобиле са моторима који не загађују животну околину. Створити услове за привлачење инвеститора који имају довољно новца и потребну технологију (у овај посао укључити и привреду БиХ). У Србији постоји велики број напуштених фабрика које се могу реконструисати, радници се могу прекфалификовати и могу се запослити млади. Са две фабрике аутомобила значајно се смањује трговински дефицит.

>>>

08.03.2012.

Električni automobil iz Srbije za svetsko tržište

Autor: Beta

Srpska kompanija Faraon najavila je danas da će krajem 2013. predstaviti prototip električnog automobila sa nultom emisijom štetnih gasova, a otvaranje fabrike planira za 2015. godinu.

Direktor te kompanije Vuk Stefanović rekao je da bi Srbija za tri godine mogla da postane proizvođač električnih automobila, prenose beogradski mediji.

Fabrika u Srbiji bi u prvoj godini proizvodila 2.000 vozila, u drugoj 10.000 automobila, a planirano je da u petoj godini od početka proizvodnje fabrika isporučuje 40.000 vozila koja će biti plasirana na tržište EU i Kine, ali i u južnu Koreju i Japan. Stefanović je kazao da će električni automobil biti napravljen od kompozitnih materijala, navodeći da su za njegov dizajn angažovani
dizajneri iz Brazila.

On je dodao da je planirano i otvaranje fabrike u Kini 2017. godine, što bi značilo ukupnu godišnju proizvodnju od 100.000 automobila od 2021. godine. Pored fabrike za sklapanje vozila, u Srbiji bi bila otvorena i prateća fabrika za preradu sirovina i kompozita za proizvodnju automobila.

Stefanović je rekao da će to značiti zapošljavanje 1.050 radnika u petoj godini rada angažovanih u fabrici za sklapanje vozila i još 8.000 radnih mesta u dobavljačkom lancu.

Na projektu su trenutno angažovani domaći inženjeri, a kada počne masovna proizvodnja u ceo proces će, kako je istaknuto, biće uključeni i svetski stručnjaci.

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/elektricni_automobil_iz_srbije_za_svetsko_trziste.83.html?news_id=44791

Добар производ

Напокон се на тржишту појавио “српски фијат“. Видим по медијима да је председник републике постао промотер. Морам признати да је направљен добар производ. Уложене су године рада. Председник је постао добар манекен, врхунски обучен од стране стручњака за маркетинг.

Само што је без ефекта, ускоро ће да пукне, а за пар година нико се неће ни сећати да је некада владао Србијом. 

Осим ако се за 5 година не појави у реклами за нови модел Фијата.

PETAR DRUGI NIJE NIKAD ABDICIRAO

Na konferenciji za novinare održanoj u četvrtak 1. marta 2012. godine, konačno su o toj manipulaciji abdikacijom govorili naši ugledni istoričari prof. dr Ljubodrag Dimić, redovni profesor na katedri za Istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, i prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za Savremenu istoriju. Posle argumenata koje su izneli, zajedno sa poznatom bografijom Petra Drugog iz pera našeg uglednog istoričara dr Branislava Gligorijevića i dela „Od monarhije do republike“ dr Vojislava Pavlovića, naučno su razvejane sve publicističke i senzacionalističke senke. Jugoslovenska monarhija je ukinuta revolucionarnim nasiljem, kršenjem demokratskih načela, ustava, zakona i ranije postignutih sporazuma, a ne na demokratski način i nikako voljom poslednjeg jugoslovenskog kralja.

Цео текст:

Napredni klub

>>> видети још:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Двери: Политика државног уређења

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

 

 

Двери: Политика државног уређења

 

Да би Србија преживела постојећи режим управљања државом мора да буде замењен. Сваки нови дан са актуелним режимом на челу државе је наставак пропасти за све грађане Србије.  Али ма колико предуслов сваког опстанка и напретка на првом месту била смена актуелног режима, подједнако је битно и ко ће доћи после овог режима. Јер, добро се сећамо и скупо плаћамо претходне наивности да је довољно да један режим падне да би нам било боље, односно да је свеједно ко ће доћи уместо лошег режима. Није и не сме бити свеједно ко ће доћи после овог режима, чија је утопистичка и преварантска политика И Косово и ЕУ дефинитивно поражена. Не смемо поновити раније грешке, већ морамо мењати не само режим већ и читав друштвени систем, а на првом месту систем вредности. Ништа нећемо добити променом постојећег режима на чије место би дошао други режим који би такође био постављен од стране Уједињених монопола Србије. Зато је да би се у Србији нешто променило потребна најпре промена постојеће политике, политичке елите и политичког система у целини, а потом и предизборне гаранције како ће изгледати та другачија политика.

Политика државног уређења (цео текст):

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/izborni-program/dveri-politika-drzavnog-uredjenja.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

О српским револуционарима и реакционарима

Српске банке

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

РЕСТИТУТКА

БОГ СУДИ

 

Владимир Димитријевић: О Селићу

 

(…) О Селићу нисам ништа знао (мада сам његове текстове читао у крагујевачким „Погледима“ и београдској „Дуги“ деведесетих година 20. века, кад се чинило да је у Србији и свету све могуће, па чак и неко велико добро из нашег великог страдања, и кад је Селић био међу добровољцима у Републици Србској). А онда ми је неко (изгледа, неки монах) дао књигу новинара Ристе Кубуре, где су били разни разговори са различитим делатницима српске духовности и културе у последњој деценији оног столећа у којој се Србима десио Солунски фронт, Јасеновац, процес ђенералу Михаиловићу и Голи оток, као и распад Југославије, у коју је српски народ уложио толико крви и суза. Књига се звала „Вражји прст и часни крст“. И ту се, својом озбиљношћу и бескомпромисним говорењем истине, издвајао разговор са Момчилом Селићем, сином партизана и партизанке из Црне Горе, чији је отац радио за Службу (Титову тајну полицију, која је, из метафизичких разлога, била много више од тајне полиције: својеврсна мистичка, контраинцијацијска дружина, с циљем да се свет преведе у мракобесну земљу иза огледала), и који је, још као дете, сретао, у свом дому, све могуће удбаше и удбократе.

У једној ТВ емисији, када се причало о „ратним злочинима Срба“ у најновијим ратовима приликом распада Титотопије, Селић је рекао да је стручњак за ратне злочинце – јер их је, још као дечак, стално виђао у својој кући.  Селић је, у интервјуу датом Кубури, говорио оно што сам ја, свих година које су појели скакавци, слутио: да нашим животима из сенке управља оно што је интервјуисани звао „Савет злих стараца“, једна клика слугу Дебелог Мртваца Гроза која је повезана и са страним обавештајним службама (а све оне скупа чине змијски прстен, навучен на планету као лудачка кошуља). Они управљају позориштем сенки које се зове нашим политичким и културним животом, ваде повремено своје чупоглавце из кутије и шаљу их на власт или у опозицију, како им где одговара. Привидни господар живота и смрти Србије, Слободан Милошевић, био је онтолошки утемељен колико и главни јунак филма „Дечко који обећава” који се, исто тако, гле чуда, звао Слободан Милошевић. Касније ми је Владимир Стегњаић, власник ТВ сервиса из Чачка, који је, оптужен да је четник деценијама после Другог светског рата – и то само зато што је био Србин и није волео Тита – у Забели робијао са Селићем, причао о Момчиловом часном држању на робији. Причао ми је да им је овај Момчило, писац – робијаш, син Владете и муж Ане, ћерке Момчила Марковића, једног од кључних припадника србијанске комунистичке „аристократије“ – Мирјана Марковић је његова познатија ћерка – у Забели, почетком осамдесетих, кад је будући шеф још увек непостојећег СПСа био анонимни банкар, говорио да је „Савет злих стараца“ већ припремио превару за Србију; чак су му и име одабрали-Слободан, као „слобода“ и Милошевић – нови „кнез Милош“, концесионар, али, тобож, вешт.

(…) Зато је Чеда, студентски „протестант“ и хиперсветосавац из 1997 (иако је био некрштен) сада главни антиклерикалац; и зато је Чеда сад друг Вука Драшковића, четникомрсца и верног сина свог оца Видака, члана партизанског Народног одбора од 1943. године, који се до моћи и лове пео заклињањем у Косовски завет, а сад причом о томе да треба одбацити косовски „мит“. Селић је све знао од почетка: ови момци, што млађи, што олињали, раде за Службу (непосредно, посредно, али раде); и земунски клан није мртав, док год је политички активних „шилероваца“ који би да Србију „преокрену“ (то је клан недоклан, јер иза њега је, понављамо, била, јесте и биће Служба).

А о томе је Селић говорио 1998. рекавши да Србијом влада „сенат“ зликоваца још из Другог светског рата. И додао је, онда, кад је мали број људи слутио колико је то истина: „Они се виђају, играју покер и преферанс заједно, расплићу и преплићу. Они имају своје полицијске и кадровске досијее, али још више памте, знајући ко је како настао./…/ Ми не знамо ни ко нам је полиција. Људи који се именом јављају као министри полиције и слично, нису ти који вуку конце. Изнећу само један пример. У времену Александра Ранковића, тадашњег номиналног министра полиције Југославије, главнији од њега је био Драгутин Ленард, отац Татјане Ленард (новинара РТСа и једног од портпарола ЈУЛа). За њега нико није знао. Али, тек кад је умро, некролог у „Политици“ величао га је као „првог полицајца државе“. Тај некролог имам, и добро га чувам. Они који стварно раде неки озбиљан посао, и то не само овде, добро се труде да се за њих не зна“.

(…) Селић се појавио и у једном сјајном српском филму: „Београдски фантом“. Филм говори о младићу Владимиру Васиљевићу, Васи Опелу, који је, 1979. године, пред сам крај Титове владавине, украо лепог белог поршеа и данима правио хаос полицији и УДБИ, лудачки возећи по Славији и другим београдским улицама, док су га Титови измећари ловили с намером да га што пре зауставе, јер је Тито требало да се врати са Кубе. Цео народ је био уз „Београдског фантома“, који је своје акције најављивао преко новинара Марка Јанковића, у то време водитеља рок – емисија. Васу Опела су на крају ухватили и осудили на две године робије, да би му, петнаесетак дана по изласку из затвора, подметнули саобраћајну несрећу у којој је погинуо.

Селић у филму говори о страхотама једног сатанистичког система, у коме је споља све у реду (и за којим неке будале још жале), али је изнутра све било убилачко, спремно да одсече главу сваком ко мисли својом главом. Селић се диви младићу који је био спреман да изазове систем. Као што га је и Селић изазивао, и изазива, по мери својих сила…

Селић већ годинама има „Српски клуб“ и уређује, на Интернету, „Српски лист“.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/ne-broj-nego-soj-o-momcilu-selicu-najzad.php

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца

Сарадници окупатора седе у црвеној скупштини

О српским револуционарима и реакционарима

Владари Србије 

Још једном о комунистима и њиховим наследницима… 

Гробница и дневник (или дневници, или гробница за дневнике?)

KRLEŽA I TOMAS MAN

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Српске банке

Српска демократија и Империја(лизам)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

Šoškić tužio Press

Пацифизам и владавина права

Капитализам и социјализам, фашизам и комунизам

РЕСТИТУТКА

БОГ СУДИ

Момчило Селић: СРПСКИ КАТИХИЗИС

MOMČILO SELIĆ: SVETA TAJNA RATA

Kомунизам је исто што и фашизам и нацизам

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Dokumentarni film o štrajku i protestu radnika “OD –18 DO +30“

Ovaj film nije prošao selekciju 59. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Možda zbog lošeg kvaliteta, možda iz nekog drugog razloga. Šta vi mislite?

http://pokret.net/cms/index.php?page=film-od–18-do-30—produkcija-pokret-za-slobodu

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Šoškić tužio Press

Српске банке

 

Šoškić tužio Press

05. 03. 2012

PRESS

GUVERNER NARODNE BANKE SRBIJE PRONAŠAO KRIVCA ZA SUNOVRAT DINARA

Monetarni udar na novinarstvo: Šoškić tužio Press

Da li neko u to veruje? Dejan Šoškić obavestio javnost da je naš list svojim pisanjem „zlonamerno i tendenciozno narušio ugled institucije koju on vodi i ozbiljno ugrozio proces njenog rada“.

Najzad se zna zbog koga se sunovratila domaća valuta, a evro dostigao rekordnu vrednost od 111 dinara. Verovali ili ne, za sve je kriv Press. Ako se pitate ko je zaslužan što je krivac konačno „uhvaćen“, čitajte dalje…

Narodna banka Srbije (čitaj: guverner Dejan Šoškić) saopštila je juče da je podnela žalbu Savetu za štampu protiv dnevnih novina Press. NBS je obrazložila da je to učinila zbog više tekstova objavljenih u našem listu, koji su, kako smatraju u centralnoj banci, bili „zlonamerni i tendenciozni“ i kojima je „narušen ugled“ te institucije.

– Pomenutim tekstovima, od kojih su mnogi bili i na naslovnoj strani tog dnevnog lista, ne samo da se narušava ugled NBS kao centralne državne finansijske institucije, već se veoma ozbiljno ugrožava i sam proces rada institucije koja je zadužena za stabilnost cena i finansijskog sistema Srbije – navodi se u saopštenju NBS, i dodaje tvrdnja da je takvim izveštavanjem prekršen Kodeks novinara.

Ko koga ugrožava?

Redakcija Pressa zahvaljuje se guverneru NBS jer do juče nismo imali pojma da smo toliko moćni. Ali saznali smo, eto, da možemo, samo kad hoćemo, da urušimo jednu valutu, da je za tili čas spustimo za šest-sedam odsto, da ojadimo privredu i iznerviramo 99 odsto građana Srbije…

Reklo bi se, sudeći po tonu saopštenja centralne banke, da smo svojim tekstovima, od kojih su neki, gle čuda, objavljeni i na naslovnoj strani, uspeli da sprečimo Šoškića da sačuva dinar. Uspeli smo i još mnogo toga. Na primer, da nateramo sve sagovornike, a bilo ih je sigurno dvadesetak, i to iz stručnih krugova, da svašta kažu o liku i delu guvernera. Uspeli smo i da prisilimo najuglednije privrednike da zavape nad svojom sudbinom i izmisle da su u debelom minusu zbog divljanja evra. Uspeli smo da prisilimo ministra Dulića da optuži NBS da je svojim merama desetkovala prodaju stanova i „rasturila“ građevinsku industriju. Uspeli smo čak i predsednika Tadića da nateramo da u danu kada se cela Srbija radovala kandidaturi za EU započne priču o kursu pred mnogobrojnim stranim i domaćim novinarima i izjavi da je dobio uveravanja guvernera da će se kurs stabilizovati (A zašto da se stabilizuje kada vi, gospodine Šoškiću, tvrdite da je stabilan?). I svašta smo još uspeli, sve sileći se nad nejakim guvernerom…

Nešto smo ipak postigli

I nikom ništa što ni na jedno od pitanja koja smo svih ovih dana postavljali prvi čovek NBS nije odgovorio (ponavljamo ih uz ovaj tekst, pa neka izvoli…). I nikom ništa što nam nije objasnio zašto je izjavio, i to ne u našem listu pa da nas optuži da smo loše preneli njegove reči, da skok evra neće uticati na cene. Ili, kako je moguće da NBS interveniše prodajom evra na međubankarskom tržištu kasno poslepodne, kada je kurs već podivljao. Ostao nam je bogami dužan i objašnjenje kako su to tekstovi u Pressu ugrozili rad institucije na čijem je čelu. Nije nam objasnio ni da li je normalno da firma u kojoj je bio suvlasnik prodaje softvere poslovnim bankama, dok čovek kojeg je imenovao na mesto predsednika Saveta guvernera i dalje ima vlasnička prava u toj firmi. I još mnogo toga…

A pokušaj da se meša u uređivačku politiku mu opraštamo. Jer, kakav je guverner, sasvim je sigurno da mu ne bi bilo teško da bude bolji kao novinar. Ako je ovo pokušaj da pređe u te vode i napusti NBS, onda smo ipak nešto postigli.

Uređivački kolegijum Pressa

Pitanja na koja Šoškić duguje odgovor

1 Kako je moguće da guverner jedne centralne banke izjavi da rast kursa neće uticati na cene?

2 Da li je normalno da kurs evra od decembra do kraja februara poraste sa 103,5 na 111?

3 Kako je moguće da ostane gluv na vapaje privrednika da ih nagle promene kursa uništavaju?

4 Zašto na svaku kritiku nudi uvek jedan te isti odgovor: „Nismo najgori u regionu“?

5 Zašto NBS na međubankarskom tržištu interveniše prodajom deviza tek poslepodne, na čemu mu zameraju čak i bankari?

6 Da li je normalno da firma u kojoj je guverner bio suvlasnik do pre tri godine prodaje poslovnim bankama softverska rešenja?

7 Da li je normalno da predsednik Saveta guvernera ima vlasnički udeo u toj firmi?

8 Da li se najbolje oseća u koži biznismena (bivši suvlasnik firme CIF), guvernera ili novinara (pokušaj da uređuje Press)?

9 Zašto smatra da je opravdano kada ga kritikuje predsednik Tadić, a neopravdano kada sa istim argumentima to čine mediji?

10 Da li oseća bar malu dozu nelagode što u zemlji gde je prosečna plata 36.639 dinara, on svakog meseca primi 663.719 dinara?

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/207147/Monetarni+udar+na+novinarstvo%3A+%C5%A0o%C5%A1ki%C4%87+tu%C5%BEio+Press.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Шта се догађа?

март 4, 2012

Дневни лист PRESS последњих недеља све оштрије и чешће напада гувернера Народне банке Србије. Управо су они највише нападали и претходног гувернера, PRESS је највише истицао садашњег гувернера за наследника. Уредник PRESSа је имао само лепе речи за гувернера о коме сада све најгоре пише. Гувернера је на то место поставила владајућа ДС, чији је потпредседник и градоначелник Београда истовремено и сувланик у листу PRESS. Сада је и он жестоко напао гувернера НБС. 

То се догађа док динар све мање вреди у односу на евро, курс динара је знатно промењен у односу на пре месец-два.

Гувернер НБС се, иначе, последњих недеља све отвореније залаже за динаризацију. Последња његова изјава:

Taнјуг

03/03/2012

.

Гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић изјавио је да се, према проценама централне банке, јавни дуг Србије налази око или благо изнад границе дефинисане Законом о буџетском систему од 45 одсто вредности бруто домаћег производа.

„Та граница, наравно, не значи да је постављена ту да се нипошто не може прећи, она се може прећи, али у кратком року и уз обавезу формирања једног врло озбиљног плана повратка јавног дуга у зацртани оквир”, истакао је Шошкић у интервјуу Танјугу.

„То је нешто што наша земља мора да учини у наредном периоду, то је део Закона о буџетском систему, и оно што се некада губи из вида, то је да решавање проблема земље као што је наша не може бити у томе да се настави са подизањем јавног дуга”, оценио је гувернер.

Према његовим речима, убрзани раст јавног дуга пре или касније довео би до једне врсте „тржишне казне”, односно тржиште би само по себи проценило да јавни дуг Србије захтева већу каматну стопу.

>

>>

>>> ВИДЕТИ ЈОШ:

Српске банке

фебруар 18, 2012

>

>>

Komentar redakcije Danas – 20.02.2012.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sta_to_bese_ostavka.46.html?news_id=234283

>

Kolumna gl. urednika nedeljnika Akter – 20.02.2012.

http://www.akter.co.rs/politikaprint/4398-ko-je-kriv-mi-smo-krivi.html

>

Драгољуб Жарковић, гл. уредник недељника Време – 01.03.2012.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1038239

>

Саша Радуловић, блог Б92 – 21.02.2012

http://blog.b92.net/text/19722/Kriv-je-MMF/

>

Политика, интервју: проф. др Милорад Филиповић – 04.03.2012.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Privatizovali-smo-drzavu-podrzavili-privredu.sr.html

>

Blic, Vlada nas gura ka grčkom scenariju – 22. 02. 2012.

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/308317/Vlada-nas-gura-ka-grckom-scenariju

>

Бранко Драгаш: Како реформисати Народну банку Србије – 27.02.2012.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/branko-dragas/kako-reformisati-narodnu-banku-srbije.php

>

>>

Небојша Катић

.

o inozaduživanju i inflaciji

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zaduzivanje-u-inostranstvu-povecava-inflaciju.php

.
kako finansirati investicije

http://www.standard.rs/nebojsa-katic-jedan-predlog-za-izlaz-iz-beznadja-ili-kako-finansirati-investicije.html

.

o kursu dinara

http://www.standard.rs/nebojsa-katic-kurs-dinara-ili-ekonomska-propast-ne-dolazi-ona-je-vec-tu.html

Шта се догађа?

Дневни лист PRESS последњих недеља све оштрије и чешће напада гувернера Народне банке Србије. Управо су они највише нападали и претходног гувернера, PRESS је највише истицао садашњег гувернера за наследника. Уредник PRESSа је имао само лепе речи за гувернера о коме сада све најгоре пише. Гувернера је на то место поставила владајућа ДС, чији је потпредседник и градоначелник Београда истовремено и сувланик у листу PRESS. Сада је и он жестоко напао гувернера НБС. 

То се догађа док динар све мање вреди у односу на евро, курс динара је знатно промењен у односу на пре месец-два.

Гувернер НБС се, иначе, последњих недеља све отвореније залаже за динаризацију. Последња његова изјава:

Taнјуг

03/03/2012

.

Гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић изјавио је да се, према проценама централне банке, јавни дуг Србије налази око или благо изнад границе дефинисане Законом о буџетском систему од 45 одсто вредности бруто домаћег производа.

„Та граница, наравно, не значи да је постављена ту да се нипошто не може прећи, она се може прећи, али у кратком року и уз обавезу формирања једног врло озбиљног плана повратка јавног дуга у зацртани оквир”, истакао је Шошкић у интервјуу Танјугу.

„То је нешто што наша земља мора да учини у наредном периоду, то је део Закона о буџетском систему, и оно што се некада губи из вида, то је да решавање проблема земље као што је наша не може бити у томе да се настави са подизањем јавног дуга”, оценио је гувернер.

Према његовим речима, убрзани раст јавног дуга пре или касније довео би до једне врсте „тржишне казне”, односно тржиште би само по себи проценило да јавни дуг Србије захтева већу каматну стопу.

>

>>

>>> ВИДЕТИ ЈОШ:

Српске банке

фебруар 18, 2012

>

>>

Komentar redakcije Danas – 20.02.2012.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sta_to_bese_ostavka.46.html?news_id=234283

>

Kolumna gl. urednika nedeljnika Akter – 20.02.2012.

http://www.akter.co.rs/politikaprint/4398-ko-je-kriv-mi-smo-krivi.html

>

Драгољуб Жарковић, гл. уредник недељника Време – 01.03.2012.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1038239

>

Саша Радуловић, блог Б92 – 21.02.2012

http://blog.b92.net/text/19722/Kriv-je-MMF/

>

Политика, интервју: проф. др Милорад Филиповић – 04.03.2012.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Privatizovali-smo-drzavu-podrzavili-privredu.sr.html

>

Blic, Vlada nas gura ka grčkom scenariju – 22. 02. 2012.

http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/308317/Vlada-nas-gura-ka-grckom-scenariju

>

Бранко Драгаш: Како реформисати Народну банку Србије – 27.02.2012.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/branko-dragas/kako-reformisati-narodnu-banku-srbije.php

>

>>

Небојша Катић

.

o inozaduživanju i inflaciji

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2012/mart/zaduzivanje-u-inostranstvu-povecava-inflaciju.php

.
kako finansirati investicije

http://www.standard.rs/nebojsa-katic-jedan-predlog-za-izlaz-iz-beznadja-ili-kako-finansirati-investicije.html

.

o kursu dinara

http://www.standard.rs/nebojsa-katic-kurs-dinara-ili-ekonomska-propast-ne-dolazi-ona-je-vec-tu.html

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Vrlo brzo doći će trenutak kad će demokratija potražiti pomoć od komunizma, kao što se pre tridesetak godina desilo obrnuto.

Neko je to nazvao pad komunizma, ali nije to bio „pad“, već potraga za većim slobodama i većom ekonomskom odgovornošću. Uvek, kad su levičarske ideje u krizi, zbog nadiranja populističkih ideja i zahteva, stiže privlačnost kapitalizma. Tada svi zaboravljaju na „isceđeni limun“, kao što se u naletu obećavajućih ideologija zaboravi opasnost diktatorstva. Sada su pohlepa i gomilanje novca u fondovima (oduzetim od gomile) doveli do krize čiji se kraj ne sluti. Još!

Najveći problem komunizma je nedostatak brige za sveopštu zajednicu, a demokratskih društava što nema demokratije. Zasigurno, vreme je izmenljivo: kad smo gladni željni smo klope, kad se zasitimo – povuku nas ideje. Odbacujući jedno i drugo, mi razvijamo krizu u kojoj samo bogati dobro prolaze. Svet, i pored napretka nauke i tehnologije, nikako ne napreduje. Ništa se nije učinilo da i siromašni postanu pristojno materijalno obezbeđeni građani. Uspeh nove ekonomije ne sastoji se u proizvodnom razvitku, nego u tajnoj vezi siromaha i bogatih. Došli smo do samog kraja, ali još kopamo. A, ako već propadamo dvadeset i kusur godina, možda bismo mogli skromno konstatovati da nismo baš na dobrom putu. Ali narod je izdržljiv. Svetu, nama posebno, potrebni su socijalizacija ekonomije i kapitalizacija kulture.

Kada malo bolje razmislim komunizam i demokratija i nisu u nekoj velikoj opozitornosti. Kao brat i sestra. Komunizam nam je ponudio samoupravljanje, demokratija vladavinu naroda – naravno, bez stvarnog uticaja. Komunizam ili demokratija – ko je stariji? Mene to ne zanima, kao ni ono pitanje o kokoški i jajetu, bitno je da imamo i jaja i kokoške. Pohlepa krasi sve istorijske teoreme. Čovek je uvek isti, ljudi se nikad ne menjaju. Neko je gore, neko dole! A mene bi zanimalo da se desi prvobitna akumulacija prosvetiteljstva. Veka koji uopšte ne poznajemo jer još vlada hladni rat između onih koji imaju i onih koji nemaju.

Dobar posao je kad čovek treba malo, a privreda ne razara prirodu i ne iscrpljuje resurse. Upravo zbog preogromnog konzumerizma stanje sveta strpano je pod alarmantni znak pitanja. Postoji interesna civilizacija i etička civilizacija. Biće velika šteta kad etička civilizacija potpuno iščezne. Politika je učinila sve da se zavara put profitabilizma.

Političari danas više služe za ismejavanje i sprdanje. I što ih više pljuješ, oni se osećaju značajnijim. Aktuelnijim. Mediji čine čuda, popularnost raste sa glupošću. U komunizmu intelektualci su bili proganjani, u demokratiji ni ne postoje.

Ne bih se radovao da čujem za smrt demokratije ili komunizma. Želeo bih, ma koliko moglo izgledati naivno, pomirenje dva slična društvena režima. Sinteza nije nemoguća čim pomislimo da nije nemoguća. Bibliju, kažu duhovni učitelji, najbolje tumače nepismeni. Onda bi izlazak iz krize najbolje mogli da reše oni koji nemaju para, samit siromašnih. Nisu oni vidoviti, nego sagledavaju zahteve običnog čoveka da preživi ne sramoteći progres. U komunizmu je vladalo pravilo – Jedan (diktator) za sve, a u demokratiji – Svi za Jednog, naročito pare…

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/komunizam_i_demokratija.26.html?news_id=235143

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Аристократија и демократија 

Хришћанска страна комунизма

Краљ и капитализам: да нам живи, живи рад!

Vuk Perišić: Nastupio je trenutak da se državi zabrani potkradanje građana

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo

Српска демократија и Империја(лизам)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ŠTA JE BORIS DOBIO KANDIDATUROM

 

(…) Ako vam Boris s početka ove trgovine deluje kao gubitnik, varate se. Nije džabe dao Srbiju, i nije joj bez neke koristi stavio uže i žig na osmuđenu zadnjicu. Dobio je novi prosede za svoje bavljenje politikom, i to u trenutku kada je onaj prethodni izgubio i već dugo vremena šlajfovao u mestu. Zakleo se na vernost sopstvenim životom, i oni mu tek sada veruju, jer on u svojoj političkoj karijeri posle ovoga ne može da bude ništa drugo nego stopostotna marioneta Brisela. Čak i kad bi hteo da bude nešto drugo, čak i kad bi EU u nekom čudu progutala zemlja, uvek će ostati to.

(…) Sve smo to otprilike imali na svoj način i do sada, ali kandidatura i slavlje koje je prati pokazuju živ interes i oduševljen pristanak naše političke i društvene elite da predaju svoju zemlju kao koloniju u zamenu za to da kolonijom večnu upravljaju u ime gospodara. Naravno, srećna okolnost za Srbiju biće upravo to što će kandidatura imati svoj puni smisao, koji sam opisao u prethodnom delu taksta, samo pod uslovom da Borisovi obnove svoj mandat, i svako odstupanje od toga smanjiće i kvalitet i značenje kandidature. Zato njihovo slavlje ima smisla: oni – ta zarozana beda od političkih i društvenih elita – danas slave svoju veru da su, zajedno sa Briselom, pobedili Srbe. Eto to slave, ne što su prevarili Srbe, već što su ponovo našli batinu kojom će im pred izbore zapretiti samo ako se usude da glasaju protiv njih.

Otuda je kandidatura – posebno dobijena na ovaj način i za ovu cenu – novi kvalitet. Uzaludne su bile nade Tome Nikolića da će njegova lojalnost Briselu biti nagrađena makar time što se ovi neće mešati u sledeće izbore. Ne samo da će se mešati već su se umešali, i to jednako žestoko kao 2008. godine (…) Ali kandidaturom je ta strategija potrošena, i to mu je pre nekoliko dana lep objasnio Mihael Erke iz „Fridriha Ebarta“, jedan od navažnijih Nemaca u Beogradu, kada je rekao da je za njih Toma nepoznanica, mačka u džaku, a oni to ne vole.

CEO TEKST:

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-evo-sta-je-boris-dobio-kandidaturom-%E2%80%93-novi-strah-kojim-ce-lomiti-srbiju.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Svetlana Lukić: Robinzon građanske Srbije

Aleksandra Dinić: Desna noga i grlo belo

>

Srbi sa Kosmeta ostali sami

5. август 2011.

>

Српске банке

О правди, у Србији

Да ли је урадио колико је могао? Како до консензуса? Ко да настави, да ствара политику неутралности??

„Буди мушко – мењај правила“

Предизборна размишљања

Aleksandra Dinić: Desna noga i grlo belo

 

(…) Možda je Žolijeva umislila da je na premijeri svog filma ili da je jedina u crnoj haljini pa da mora malo da je “otvori”… ali šta god da je htela, uspela je u jednom – da o njenoj nozi tvituju, bloguju i pričaju.

U drugom delu Zemljine kugle, doduše malo manje glamuroznom, Briselu, naš ministar Dačić je takođe sledio Andželinin primer skretanja pažnje na sebe, pardon na investitore, na koncertu “No smoking orkestra”, u okviru Međunarodnog foruma “Upoznajte Srbiju kao investicionu destinaciju”. Iako je zapevao pesmu koja sigurno nije nešto najbolje što Srbija iz svog mužičkog opusa ima da ponudi, moglo je biti i gore, da poput glumice pokaže svoju nogu, ali levu.

Ministrovu nameru da se lati mikrofona pokušao je da delimično objasni njegov nezvanični PR Kusturica, koji tvrdi da “Evropi možemo da ponudimo ono što ona nema, ne stideći se ničeg što je naše”. U čemu se svi slažemo sa Kusturicom, je l’ tako? Ali mi nije jasno, kakve to veze ima sa Dačićevim nastupom? Koju je to poruku on poslao? Da pevamo bolje nego što radimo? Ili da dobra većina kad ne zna šta će uzme mikrofon u ruke?

Ne znam zaista. Sve mi se čini da bi bilo mnogo bolje da je Andželina pokazivala nogu investitorima, a Dačić pevao na dodeli Oskara. Mi bismo možda i dobili još nekog investitora osim Indijca koji bi, kako kažu, da ulaže u srpski “pauer”, a u Holivudu bi se bar iskreno nasmejali. Jedino bi Klinton bio nesrećan jer je dobio ozbiljnu konkurenciju.

http://www.blic.rs/Komentar/Drustvo/309956/Desna-noga-i-grlo-belo

Svetlana Lukić: Robinzon građanske Srbije

Eureka, dobili smo status kandidata. Do kosmosa se stiže za nešto više od 6 minuta, a mi smo potrošili celu deceniju na stizanje pred kapije EU. Sada već sa strepnjom čekamo decembar i novu dramu oko dobijanja datuma početka pregovora.

Ovi što mrze Evropu, oličeni u piromanu Vojislavu Koštunici, danima nam poručuju kako nas EU košta ne samo Kosova i časti nego i novca, ali nema nikoga ko bi nam izračunao šta smo sve izgubili mrcvareći se svih ovih godina zbog Kosova, koje je ostalo srpsko još jedino u preambuli i glavama nekih kosovskih Srba, koji čekaju dan kada će srpska vojska umarširati u Mitrovicu. O tome šta smo sve propustili samo u ovih sedam godina, koliko zvanično traje naš put ka EU, mogao bi da se napiše roman, sa tužnim krajem, ali i ako EU gledamo samo kroz evriće, ostaje porazan podatak da je recimo Rumunija od 2007. do 2013. iz evropskih fondova dobila skoro 7,5 milijardi evra, sedam, osam puta više nego mi koji smo se zabarikadirali iza otpora Hagu i odbrane Kosova.

Danas će se na Andrićevom vencu piti viski, Nemanjinom će odzvanjati Žitorađa Sound, ali nevolje nisu sačekale zadnju strofu Miljacke – od komesara za proširenje stigla je nova oštra kritika tzv. reforme pravosuđa i novi zahtevi nestaloj Nati Mesarević i ponekad prisutnoj Snežani Malović. Međutim, najgore je to što predsednik do 13. marta mora da raspiše izbore. Kako ćemo sad? Da li raspisujemo izbore i na Kosovu, praveći se da je to deo Srbije, što bi bilo svakako korisno u predizbornoj kampanji? Ako to uradimo, nema dobijanja datuma početka pregovora. Da bismo preskočili tu lestvicu, potrebno je da na Kosovu ukinemo naše lokalne samouprave, javna preduzeća, pošte, naše BIE i policije. Ceo trust mozgova danas radi na rešavanju te kvadrature kruga, jer Tadić mora što pre da unovči ovu vest iz Brisela, ali u obraćanju svekolikom narodu mora da kaže da li će glasačke kutije iz Beograda slati i na Kosovo. Očekuje se da će Tadić danas saopštiti i da li će istovremeno biti održani i predsednički izbori. To sa predsedničkim izborima ne bi bila neka drama, da on nije toliko pogazio Ustav koji je sam pisao, i svoje radno mesto pretvorio u neprikosnoveni centar odlučivanja – o svemu. Navikli su nas da Boris o svemu odlučuje, i sada licemerno zvuče upozorenja raznih demokrata – zamislite šta će biti ako na to mesto sedne Tomislav Nikolić. Neću da zamišljam taj predsednički presto, on mora biti iznet i na njegovo mesto stavljena obična stolica, makar bila kupljena od Đelićeve verenice, ekskluzivnog snabdevača kancelarisjkim nameštajem BIA i ostalih srpskih institucija.

Frustrirani što, bukvalno u poslednjim satima pred početak samita u Briselu, sa Rumunima moraju da potpisuju protokol o pravima manjina, da na TV Boru preko noći počnu da titluju vesti na vlaški jezik, što moraju da se tresu od svake zvonjave telefona – jer šta ako neko zove iz Brisela, naša vlast se odlučila da sebi dâ oduška time što će iz Beograda proterati ambasadora Gane, jer je ova zemlja priznala Kosovo. Šef diplomatije te zemlje je postavio logično pitanje – mi smo 86. zemlja koja je priznala Kosovo, pa zašto proteruju samo našeg ambasadora? Na to pitanje nema ko da odgovori, dveri ministarstva spoljnih poslova su zaključana, niko ne smatra elementarnom pristojnošću da objasni zbog čega je ambasadoru jedne zemlje sa kojom, koliko znamo, nismo u ratu, na tako brutalan način otkazano gostoprimstvo. Sedamnaest miliona stanovnika Gane sigurno neće plakati za svojom ambasadom u Srbiji, a mi ćemo uvoziti kakao iz neke druge zemlje, ali taj višak poniženja kojima izlažu pre svega nas, postao je više nego uvredljiv. Odavno nije važno da li je to odluka mahnitog Vuka Jeremića i da li je za to znao njegov razredni Boris Tadić.

Problem ovih patrljaka od zemlje je to što njena unutrašnja politika, stanje ljudskih prava i standard njenih građana u velikoj meri zavise od spoljnopolitičke orijentacije, od toga kojem su se carstvu privoleli. U tom smislu, ni ovaj status kandidata ne garantuje ništa; šta ako u beslovesnom tumaranju od Brisela do Moskve pokušaju da prežive tako što će preslikati ruski model organizacije vlasti i države? Ovog vikenda Rusi će ponovo izabrati samoubistvo, izglasaće Vladimira Putina. Kada toliko dugo traje fascinacija bicepsima i tricepsima vođe, kada ljudi trpe sistematsko gubljenje prava i sloboda podmićeni skokom cena nafte i gasa na svetskom tržištu, normalno je da nema normalne opozicije. Putin i njegova jedinstvena Rusija nemaju protivkandidata; slično je i kod nas, 10 godina bez ozbiljnijeg otpora traje ta perverzna igra moći na političkoj sceni, uništavanje imovine i ljudi, i sada smo, kada nam je najpotrebnije, ostali bez normalne opozicije. Ostao nam je samo LDP. Da li nam je ostao? Ne liči.

Preokret je velika reč, ozbiljna reč, reč koja nas deli od kataklizme, ali ona ne može da znači samo insistiranje na racionalnom odnosu prema kosovskom pitanju, ma koliko ono bilo važno, pa čak i presudno. Jedna stranka sa tako ozbiljnim pretenzijama, mora stalno, pogotovo u danima kada građane ubeđuje da glasaju za nju, da signalizira javnosti šta misli, recimo, o tome što u Srbiji nema citostatika; hiljade teško bolesnih ljudi bezuspešno ovih dana tumaraju od klinike do klinike, a malo duži prekid u terapiji za neke od njih znači smrtnu presudu. Ako je to sitna tema za preokret, možda je bolja raspad sistema socijalne i zdravstvene zaštite kome prisustvujemo iz dana u dan, upozorenje fiskalnog saveta da će javni dug uskoro doći do nivoa od 55 odsto BDP, što je neodrživo i uvodi nas u novu spiralu ekonomske i socijalne katastrofe, itd.

Možda su sve ove primedbe površne i glupe, ali sigurno nisu one koje se odnose na njihov stav prema reformi pravosuđa, zakonu o informisanju, slobodi medija, Luci Beograd, platanima… Možda je stvar u tome što jedna mala partija nema dovoljno ljudi koji bi nadgledali vlast i nudili bolja rešenja, ali zašto nemaju dovoljno ljudi, šta sprečava pametne i moralne ljude da se pridruže ovoj stranci i svima nama ponude alternative? U nadi da će ćutanjem ili ceđenjem kroz zube nekih opštih mesta izbeći sukob sa svojim potencijalnim koalicionim partnerima, oni su se ućutali i o temama za koje su navodno najpozvaniji da govore: ljudskim pravima, pravdi, slobodi informisanja, diskriminaciji…

U ovih nekoliko dana bilo je mnogo povoda da se ova stranka prodere – jedan Beograđanin je izboden nožem u gradskom prevozu, jer je neko posumnjao da je Albanac, viši sud je presudio da je državna kompanija JAT dužna da plati svom pilotu 3,8 miliona dinara odštete, jer ga je diskriminisala i šikanirala nazivajući ga Švabom i katolikom. Objavljeni su rezultati istraživanja javnog mnjenja Beogradskog centra za ljudska prava koji pokazuju da, posle svega, dve trećine ljudi u ovoj zemlji smatra da osnivanje Haškog suda nije bilo potrebno, prema mišljenju 69 odsto ispitanih, najveću žrtvu u ratovima podneli su Srbi, a 49 odsto ljudi smatra da su ubistva Bošnjaka u Srebrenici genocid – što je za 12 odsto manje nego 2009. godine. Bilo bi jako korisno da smo, na primer, povodom svih ovih slučajeva, čuli šta misli komesar za ljudska i manjinska prava LDP-a, Marko Karadžić, u koga smo se zaklinjali dok je bio državni sekretar. Marko bi sigurno imao šta pametno da kaže i o vlaškom problemu koji nas je zavadio sa Rumunima, ali, ako je verovati novinama, komesar mesecima nije u zemlji, skinuo se u gaće-kupaće i na nekom tropskom ostrvu učestvuje u rijaliti svinjcu. Preživljavanje, koji ćemo u sred predizborne kampanje gledati na nekoj od srpskih televizija.

Komesar za ljudska prava LDP-a se sa Plejboj zečicama, folk pevačicama i snouborderima takmiči za nagradu od 50.000 evra. Ako mu je novac toliko neophodan, mogli su da pitaju Mišu Beka da mu ga pokloni kao deo podrške stranci; ili je Čedomir Jovanović pomislio da je to dobar marketinški potez, da vide građani kako su i oni obični ljudi. U svakom slučaju, Marko Karadžić, Robinzon Kruso građanske Srbije, je ovim valjanjem po peščanim plažama Kostarike sebe eliminisao iz bilo kakve ozbiljne rasprave, i iznad slova LDP, umesto onih tačkica, dodao još nekoliko znakova pitanja. Ko su ti ljudi? Ili, da upotrebim omiljenu sintagmu lidera te stranke, u koji sistem vrednosti oni, u stvari, veruju?

Iz najave za emisiju 02.03.2012.

http://pescanik.net/2012/03/robinzon-gradanske-srbije/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

Српске банке

КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

Преокрет: Недић није издајник

Vesna Pešić: Spinovanje Druge Srbije

О правди, у Србији

Предизборна размишљања 

LAJZI FELEJN: LEKCIJA „NJUJORK TAJMSU“ O SIRIJI I LIBIJI

 

LAJZI FELEJN: LEKCIJA „NJUJORK TAJMSU“ O SIRIJI I LIBIJI

 

Lajzi Felejn (Lizzie Phelan) je nezavisna novinarka čije se ime počelo pominjati po izbijanju rata u Libiji. Skeptična prema izvještavanju mainstream medija, Felejnova je o svom trošku otputovala u Libiju i u svet plasirala informacije iz prve ruke. U razgovoru sa običnim ljudima saznala je pravo stanje na terenu i činjenicu da većina stanovnika Libije u potpunosti podržava sistem direktne demokratije i Muamera Gadafija.

Možda više nego iko drugi, lizi Felejn prokazala je sve licemerje i lažno izveštavanje vodećih svetskih medija o konfliktu u Libiji. Takođe je zabeležila i veliki broj civilnih žrtava koje su stradale za vrijeme NATO bombardovanja.

Uskoro će primarni fokus zapadnih sila preći sa Libije na Siriju i u skladu s tim Felejnova je ponovno odlučila da otputuje na samo mesto događaja. Već duže vreme izveštava o zbivanjima u Siriji a njeni video-razgovori sa stanovnicima još jednom pokazuju da je stvarnost potpuno drugačija od iluzije, koja se servira masama putem strogo kontroliranih medija.

Felejnova je 1. februara dala veliki intervju za američki „Njujork Tajms“. Pošto je i sama bila skeptična da li će američki list objaviti ceo razgovor bez skraćenja i strateških dodavanja, odlučila je da objavi ceo transkript na svom sajtu (lizzie-phelan.blogspot.com), odakle je intervju prenesen.

„NJUJORK TAJMS“: Pošto je vaše viđenje događaja u Siriji toliko drugačije od svega što pišu strani reporteri koji su bili tamo, želeo sam da vas pitam kako nalazite svoje izvore i zbog čega mislite da je situacija drugačija od one kakvom je prikazuju drugi novinari?

LAJZI FELEJN: Prvo, nadam se da ćete mi dati mogućnost da na svako vaše pitanje odgovorim u potpunosti, tako da se ponudi ceo kontekst – koji često nedostaje. Takođe se nadam da ćete me pitati sva pitanja koja ste predložili kad sam pristala na ovaj razgovor. Ukoliko to ne uradite, sama ću objaviti sva pitanja i kompletne odgovore.

Vaše prvo pitanje je promašeno jer ono što ste zapravo hteli da kažete je to da je moj utisak o zbivanjima u Siriji potpuno drugačiji od onih reportera koji izveštavaju po nalogu NATO i GCC („Gulf Cooperation Council“, saveznice zapadnih sila u Zalivu; prim. prir.), organizacija koje imaju veliki interes u Siriji.

Moji utisci su zapravo utisci većine ljudi na svetu, naročito među zemljama koje nisu članice NATO i GCC, pogotovo među zemljama koje su direktne žrtve ovih sila.

Ali, zbog činjenice da taj narod nije u posedu snažnih medija, njihovi glasovi su ugušeni. Mainstream mediji, koji sarađuju sa NATO i GCC, prikazuju samo stavove određene manjine.

Što se tiče mojih izvora, nalazim ih na razne načine, ali većinom tako što razgovaram sa običnim ljudima gde god da se nalazim u Siriji. To uopšte nije teško jer ljudi su veoma spremni da govore o krizi u kojoj se nalazi njihova zemlja, pogotovo sa strancima jer imaju logičan utisak da nismo upoznati sa stvarnim događanjima u njihovoj zemlji. Naravno, ne svi, ali većina ljudi koje sam srela otvoreno su govorili. Moje reportaže nastaju na tom temelju.

Baš kao i u Libiji, bila sam iznenađena brojem ljudi koji su želeli da otvoreno govore i pokažu sav svoj bes protiv lažnog izveštavanja medija u službi NATO i GCC. Upravo zbog toga smo moj kolega Mustafa Afzalzadeh i ja odlučili da napravimo dokumentarni film u kojem će biti zastupljen glas sirijskog naroda. Film na kojem radimo će zapravo pokazati kako bi, da nije bilo takvih medija, kriza u Siriji davno bila završena i mir bi se vratio u zemlju.

Novinari u mainstream medijima koji dolaze iz NATO i GCC zemalja pristupaju poslu sa već predodređenom agendom, a ta agenda je – prikazati „revoluciju“ koja se događa unutar Sirije i u skladu s tim dati sadržaj i lažne optužbe da je sirijski režim opasnost po sopstveni narod.

Na primer, ako jedan takav novinar izađe na ulicu i sretne deset ljudi koji mu govore da nema nikakve revolucije u Siriji i da narod želi vojnu zaštitu od terorista koji upadaju u zemlju, ako zatim naiđe na bar jednu osobu koja će konstatovati kako „u Siriji nema demokratije“, novinar sluša samo tu jednu osobu, a sve druge proglašava državnim špijunima. To sam videla svojim očima.

Kada bi ti isti novinari stvarno preneli poruke većine ljudi koji se nalaze na ulicama, time bi potkopali svoje medijske organizacije, koje već deset meseci u kontinuitetu prikazuju lažnu sliku da narod mrzi aktuelnu vlast. Ali doći će vreme kad više neće moći da sakriju istinu. Ali postoji opasnost da – baš kao što se desilo u Libiji – istina dođe prekasno. Kada jednom zemlju razore NATO i GCC snage, tek tada će mediji dobiti priliku da budu malo iskreniji. Ali nikad ne u potpunosti jer cilj njihovih šefova – recimo promena režima – je postignut.

Sa druge strane, ja nisam ovde da bih „uspela“ kao novinarka i zaposlila se u nekoj uglednoj korporaciji. Postala sam novinarka kako bih prenosila istinu bez obzira koliko bi me to moglo koštati. Jedino čemu sam apsolutno lojalna je moja sopstvena savest.

Pošto ste se pojavljivali na Pres TV, Raša Tudej i na sirijskoj državnoj televiziji, mislite li da bi time moglo ispasti da je vaš cilj da podržavate te režime ili vidite sebe u ulozi aktiviste koji se jednostavno bori protiv politike SAD i Velike Britanije?

– Ovo pitanje samo po sebi je vrlo podmuklo i izvučeno iz konteksta. Ispada da su ljudi koji rade za BBC, CNN, Al Džaziru nezavisni od svojih finansijera. Ako bih izveštavala za BBC, znači li to da samim tim podržavam politiku Britanije? Politiku zemlje koja vekovima gazi ovaj svet?

Zašto bi „Njujork Tajms“ bio zabrinut zbog činjenice da sam radila reportaže na stanicama Raša Tudaj i Pres TV? Izazivam vas da mi nađete primere novinara koji su radili za ove kuće i upustili se u loše prakse novinarstva. Zašto niste zabrinuti za rad Al Džazire, koju direktno finansiraju katarski emir i katarska kraljevska porodica? Za Al Džaziru je dokazano kako je proteklih meseci objavila niz lažnih izveštaja ne samo o Libiji.

Kako novinari Al Džazire mogu da budu neutralni, kad je njihov vlasnik istovremeno i domaćin najveće američke vojne baze u regiji i kad je direktno odgovoran za slanje hiljada boraca, oružja i velike količine novca za razaranje Libije, i sada to isto želi da napravi sa Sirijom? 

Još uvek čekam dan kad će „Njujork Tajms“ da potegne pitanje „neutralnosti“ novinara koji rade za državni servis BBC ili novinara koji rade za Merdok Pres – korporaciju za koju je itekako dobro dokumentovano da je direktno vezana sa strukturama moći zapadnih sila.

Zbog toga bi pitanje trebalo zasnovati na premisi da nijedna novinska organizacija nije neutralna i da predstavlja jednu određenu ideologiju. Ali, ako me pitate da li bih radije radila za novinsku organizaciju koja zastupa ideologiju zemalja koje se konstantno brane od napada Zapada, ideologiju koja se suprotstavlja spoljnim uplitanjima u unutrašnja pitanja i promoviše sopstvenu nezavisnost – ili bih radije radila za medijsku organizaciju čiji je cilj da šire arogantnu ideologiju kako je zapadna civilizacija superiornija i da bi zbog toga trebalo da bude nametnuta celom svijetu – mislim da bi svako ko bar malo poznaje globalnu politiku i noviju istorije čovečanstva svakako odabrao prvu opciju.

Druga stvar koje se sugeriše u vašem pitanju je da postoji nešto što bi se moglo nazvati „novinarska neutralnost“, kao da novinari imaju slobodu da biraju šta će pokriti, a šta neće ili se sugeriše da novinari uopšte nemaju sopstveno mišljenje. Ne zamaram se uopšte takvim optužbama, pogotovo ne kada ih izgovaraju oni koji smatraju da, ako radim za Raša Tudej ili Pres TV – onda to znači da me imaju u svom džepu, ali – ako radim za neku zapadnu organizaciju – onda sam „neutralna“.

Na primer, kad sam bila u hotelu Riksos u Tripoliju, sa mnom je bilo i oko 35 novinara. Dvojica američka novinara bili su u panici pošto su hotel preuzele Gadafijeve snage. Jedan se posebno plašio za svoju bezbednost. Zašto se toliko plašio? Priznao mi je da je povezan sa visokim predstavnicima pobunjenika. Nisam nikad primetila da su mainstream mediji dovodili u pitanje njegovu „neutralnost“. Što se njega tiče, niko mu nije naudio u hotelu.

Na kraju, jesam li ja aktivista? Ako to znači da moja uloga utiče na šira događanj, u tom slučaju smo svi aktivisti. Svako ko smatra da njegova dela nemaju učinak ili posledice je naivan. To se posebno odnosi na novinare, njihova dela imaju daleko veći učinak od svih drugih ljudi na svetu. Novinari imaju posebnu platformu i, kada izučavate novinarstvo, često će vam biti rečeno da morate biti „oči i uši šire javnosti“ i da tako imate uticaj. Na kraju tu platformu koristite za promociju pravde i međunarodnih zakona, koji su osnova napretka, ili zakopate glavu u pesak i koristite istu platformu samo za svoj lični interes i karijeru.

Želeo sam da vas više pitam o vašem izveštavanju iz Libije i kako odgovarate na optužbe da ste podržavali vladu pukovnika Gadafija? Sve u svemu, želim da saznam šta vas tačno navodi da govorite protiv zapadnih vlada, a da u isto vreme očigledno podržavate vlade poput iranske, ruske, sirijske – vlade koje su optužene za ozbiljna kršenja ljudskih prava.

– Ovo je opet jedno podmuklo pitanje koje najbolje prikazuje manipulacije kojima se služe najuticajniji mediji i listovi poput „Njujork Tajmsa“. Pitate me ovo samo zato što zapadne sile i mediji kriminaliziraju Muamera Gadafija, Iran i druge. Pokušavate da me navedete na zamku da – ako kažem da podržavam Gadafija ili Iran – to znači da takođe podržavam kršenje ljudskih prava.

Prvo, pitanje ljudskih prava je apsolutna zabluda i ujedno je najveće oružje kojim se ruše vladari nezavisnih država u razvoju, samo kako bi se stvorili moralni preduslovi za nametanje zapadnjačkog sistema u tim zemljama.

Moj kolega Den Glezbruk u razgovoru za Raša Tudej prošle nedelje je govorio o odluci organizacije Lekari bez granica da napusti Libiju jer su očajni zbog prizora masovnog mučenja progadafijevih Libijaca od pobunjenika koje zapadni mediji glorifikuju već godinu dana. Takođe je podsetio javnost da je, prema izveštaju HRW, u Libiji za proteklih pet godina bilo tri moguća slučaja smrti u zatočeništvu. Za poređenje, u Britaniji je bilo četiri takva slučaja samo za proteklih mesec dana. A to je samo Britanija. Druge NATO države, uključujući članice GCC i Izrael, još gore su po pitanju kršenja ljudskih prava.

Iskreno govoreći, Libija je bila raj što se tiče ljudskih prava i Gadafi je bio nominovan za nagradu organizacije za ljudska prava pre nego što je počeo NATO napad. I, naravno, Libija je imala najviši životni standard u celoj Africi i regionu, daleko viši nego, na primer, Saudijska Arabija, o kojoj gotovo da se i ne govori u zapadnim medijima.

Ali nećete implicirati da podržavaju kršenje ljudskih prava, recimo, novinari koji rade za britanski „San“ ili „Gardijan“ ako uzmemo u obzir da ti listovi podržavaju konzervativce i laburiste – dve stranke koje su ljudskom rodu kroz istoriju nanele ogromnu nepravdu.

Zašto dvostruki standardi? Sve se svodi na predrasudu zapadnih medija, koji drže da je zapadna civilizacija superiorna nad svim drugim i u skladu s tim, kad zapadne sile učine nepravdu, za to ne moraju da odgovaraju. Svako ko progovori protiv zapadnih sila – ime mu se uskoro baca u blato.

Malkolm X je jednom prilikom rekao: „Ako ne budete veoma oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su potlačeni i da obožavate njihove tlačitelje“. Taj citat danas je tačniji nego ikad, pogotovo kad vidimo kako su zapadni mediji izveštavali o Libiji i sada o Siriji.

Ali da vam odgovorim direktnije – poštujem međunarodno pravo, a najvažnije pravo i najvažniji princip na kojem je međunarodno pravo izgrađeno – kao i današnje posrnule UN – je poštovanje suvereniteta jedne nacije i neuplitanje u unutrašnja pitanja drugih država. Novija istorija pokazala nam je da je srž svih nepravdi upravo zlostavljanje tog temeljnog principa međunarodnog zakona i svako ko pogazi taj princip je kriminalac i treba ga smatrati za takvog, a svaka žrtva takvog čina mora se braniti. Ne samo ovi temeljni principi već gotovo svi važniji međunarodni zakoni i norme pregaženi su u slučaju Libije i zapadnjačkog tretmana Gadafija. Sve to skupa veoma je dobro dokumentovano. Sva ta kršenja zakona danas se vode protiv sirijske vlade.

Kako neko uopšte može sebi uzeti za pravo da moralizuje o ljudskim pravima, ali uopšte ne komentariše činjenicu da je jedan od najviših funkcionera američke vlade Hilari Klinton otvoreno pozvala na smrt državnika jedne druge zemlje – Gadafija – samo dva dana pre nego što je ubijen. Nadam se da ne moram objašnjavati koliko je takva izjava nezakonita i odvratna.

U potpunosti sam protiv takvih zlostavljanja – kao i svako ko veruje u međunarodne zakone i pravdu – i zato mi je cilj da podržim svakog da se brani protiv takvih zlostavljanja svim mogućim sredstvima.

Optuživali su me da sam portparol libijske vlade, ali istina izlazi na videlo. Sve što je bivša libijska vlada govorila bilo je tačno, a sve što su javljali mainstream zapadni mediji pokazalo se kao laž:

– Pobuna u Libiji bila je oružana od prvog dana. To je potvrdio detaljan izvještaj Amnesty Internationala prošle godine. Dakle, nije se radilo o „mirnom pokretu“;

– Pobunjenici jesu bili povezani sa zapadnim tajnim službama, sa kojima su pomogli da bude orkestriran NATO blitzkrieg;

– Libijski nacionalni savet nije sposoban da vodi zemlju, i narod ih neće;

– Pobunjenici imaju rasističke, ali i genocidne, namjere prema subsaharskom stanovništvu i trećini Libijaca koji imaju tamniju boju kože;

– Gadafijeve snage nisu izvodile vazdušne napade protiv onih koji su protestoveli i nije bilo masovnog silovanja. Štaviše, Amnesty International javlja kako nije bilo nikakvog silovanja;

– Gadafijeva vojska nije u Bengaziju ubila 10.000 ljudi, kako su mediji javljali, već 110 – ponovno je reč o ciframa Amnesty Internationala – i to ubijenih na obe strane pre NATO napada.

I u svim drugim pitanjima Gadafijeva vlada, njene cifre i analize pokazali su se daleko tačnijim od onog što su javljali Nacionalni savet i zapadni mediji. Zato je svaki novinar koji je izveštavao o ovim događanjima sigurno morao da zvuči kao „portparol vlade“ jer ono što je tadašnja vlada govorila bilo je potpuno tačno, a sada je to i potvrđeno.

Izvor Advance

http://www.standard.rs/lajzi-felejn-zasluzena-lekcija-njujork-tajmsu-o-siriji-i-libiji.html

>>>

Michael Savage: Was Breitbart assassinated?

 

Michael Savage: Was Breitbart assassinated?

http://www.michaelsavage.wnd.com/

http://latimesblogs.latimes.com/lanow/2012/03/andrew-breitbart-death-review-coroner.html

Andrew Breitbart, the conservative blogger and journalist, died suddenly on Thursday morning, according to his website Big Journalism. He was 43.

Breitbart came to be well-known for his work with the Drudge Report (he also played an early role with The Huffington Post), and would go on to found the Big Journalism, Big Hollywood and Breitbart.com websites. He was also an author, columnist and ubiquitous commentator in the media. Breitbart was an outspoken critic of the mainstream media. He is well-known for revealing the texting scandal that led to the resignation of Congressman Anthony Weiner.