Pavlova barka

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Blenem u naslov na internet stranici jedne relativno i periodično normalnije i uravnoteženije srpske medijske kuće (B92): „Vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“. Molim?! Budući da sam prethodno već, u najmanje desetak drugih medija pročitala o tome da je u Vatikanu u utorak zaključena višednevna konferencija posvećena mogućnosti postojanja života u svemiru i njegovih implikacija po Katoličku crkvu, nisam očekivala ništa spektakularno.

Stoga sam mirno pročitala tekst ispod dramatičnog naslova. Ništa. Nema invazije, ista vest kao i u drugim izveštajima. Samo je naslov sročen kao školski primer novinarske „svemirske“ patke, koja se, eto, događa i u boljim kućama. Ne mislim da tu ima nekog predumišljaja. Prosto, uredniku promaklo. Pa kako vanzemaljci ne ugrožavaju Vatikan, zaključujem pomirljivo da je takav naslov posledica neke vrste medijskog PMS-a.

Evo kako je o ovoj konferenciji izvestila HINA: Naslov: „U Vatikanu Konferencija o vanzemaljcima“.

„Skup je dio događanja kojima se obilježava od UN-a proglašena međunarodna Godina astronomije i 400. obljetnice Galilejevih prvih opservacija teleskopom. Konferenciju je u utorak zatvorio ravnatelj vatikanskog opservatorija otac Jose Gabriel Funes i rekao da su ’pitanja porijekla života i postoji li život drugdje u svemiru vrlo prikladna i zaslužuju ozbiljno razmatranje’, izvijestila je agencija Associated Press. Na skupu su sudjelovali fizičari, kemičari, astrobiolozi i geolozi koji su, uspoređujući rezultate njihovih istraživanja (…) ocijenili ’vjerojatnim’ postojanje stotina milijuna nastanjivih mjesta samo na Mliječnoj stazi koja je samo jedna od galaksija svemira, navodi ANSA i posebno ističe kako je znakovito da je Vatikan ovom složenom pitanju odlučio prvo pristupiti iz znanstvene perspektive.

’Opipljiv je osjećaj da svemir udomljuje oblike života i postoji nada da nas samo malo godina dijeli od prvih otkrića’, rekao je američki astronom Chris Impey.“

Vraćam se ponovo istom događaju opisanom na portalu B92. Tamo je sa Konferencije kao bitan izdvojen sledeći akcenat: „Sveštenik Hose Gabriel Funes, astronom i upravnik vatikanske opservatorije, izjavio je da nauka i vera nisu inkompatibilne i da pitanje postojanja vanzemaljskih bića ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje veru u Boga. „Ako oblici života postoje i na drugim mestima u univerzumu, i oni se mogu smatrati Božijim bićima. To nikako ne osporava našu veru pošto se granice slobode koju je Bog imao u trenutku stvaranja ne mogu odrediti“, izjavio je Funes prošle godine vatikanskom dnevniku Oservatore romano. Osim što bi se moglo upuštati u raspravu o načinima izveštavanja te uočiti, bogme, kvalitativna razlika u shvatanju važnog i manje važnog sa ove konferencije izmedju HINE i agencija koje ona citira, te B92 i njenog izbora, a u korist HINE, no i ponovne zapitanosti kako se iz svega ovoga zaključilo da „vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“, ovde i prestaje nada da bismo se daljim čitanjima medijskih izveštavanja o vatikansko-naučno-fantastičnom skupu domogli nekog sočnog like The X-Files detaljčića. Osim, ako se i sama mogućnost da se Vatikan otvorio – (mada ne prvi put, još od 2005. datira javno ispoljeno interesovanje na zasad jednosmernoj Vatikan – intergalaktičkoj relaciji) za ovakvu jednu „I Want To Believe“ alekskalijevsku opsednutost rođacima iz svemira – ne graniči sa SF. Napokon, izuzetno inspirativno zvuče komentari posetilaca ove vesti na internet-portalu B92. Sve dosadašnje teorije zavere su mala maca (Ha! „Kolevka za macu“, ljubitelji SF literature će se setiti ove simpa knjižice) za urnebesni zaverenički štimung koji vlada na ovoj veseloj, PMS B92 zacelo, internet stranici. Dobronamerni bi, ipak, zaključili samo toliko da je ova Konferencija nevažna za čovečanstvo, ali veliki korak za Katoličku crkvu čija je istorija „odnošenja sa svemirom“ opterećena krupnim nepravdama učinjenim Galileju, Brunu, i onolikim naučnicima.

Najzad, moja grešna malenkost, ne može a da se ne zapita šta bi se u „dvema Srbijama“ dogodilo da je nešto SPC sazvala takav skup? Ne znam da li bi se Crkva teže odbranila od grubih šaljivdžija koji bi svako „uplitanje“ SPC u pitanje svemira smatrali ili nenaučnim (pošto je nauka samo ono što oni proglase naučnim, sic!) ili mešanjem SPC u teritorijalni integritet, čime se narušavaju (ne)ljudska prava kao i pravo na različitost manjinskih intergalaktičkih grupa. Ili bi se još teže odbranila od turbo-pravoslavaca, čak i u vlastitim redovima, koji bi joj zamerili bavljenje svemirskim temama? I mada je hrišćanstvo zasnovano na veri u Tvorca čitave vaseljene. Ovakva maliciozna pitanja ne bi mi u četvrtak kada pišem tekst pala na pamet da proteklih dana od kada se patrijarh Pavle upokojio u Gospodu, nisam sa čuđenjem čitala neumorna nadgornjavanja gordih dveju Srbija koje su se otimale o njegovu smrt. Jedna, prisvajajući besprizorno njegovu bezgrešnost kao svoju, a druga oholo i benasto sudeći svima odreda, pa i samom patrijarhu.

Dopustite još samo da se zajedno upitamo ko su onda one stotine hiljada ljudi koji tri dana stoje od Knez Mihailove do Saborne crkve? Verujem da su oni „budimo ljudi“ iz Pavlove barke.

Danas, 20.11.2009.

Апостол Павле

Тако је говорио патријарх српски Павле

„У дан спасења помогох ти“ (2. Кор. 6, 2)

Ове речи светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни народе Бога живога.
Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђељску истину осећамо и ми на особит начин у овом за нас пресудном часу када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу светога Саве, бреме које – ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и

исповедамо, заједно са истим светим апостолом: „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4, 13).
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоносног православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био он тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човекова самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, „у време погодно“ и „најпогодније време“, у „дан спасења“ – сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: „У свему се показујемо као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама“…, али исто тако, ако не и више, „у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности…“ (2. Кор. 6, 4-7). Јер, само тако ћемо бити „као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10).
На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делања на своме и спасењу ближњих својих, ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да наше патријаршко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.
Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон светог Саве, ми немамо никакав свој програм патријаршке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, блага вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У православној цркви Христовој сви људи су једно тело и један дух у Господу (1. Кор. 10, 17 и 12, 12-17; Еф. 1, 23 и 4, 4. Кол. 1, 18 и 3, 15 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, заснивано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном „братству и јединству“, утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. На то свето, човека и народа једино достојно, дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању, сву нашу браћу и сестре по вери у православној васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где било, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и Крста. Нису наше него Христове речи које кажу: „Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!“ Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша Света црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!

Трудићемо се да пред Богом, овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није и завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима Крста Христова и покајницима, умногоме, за све Србе: да наше нове одговорности нипошто не значе растанак него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у славу Јединог Истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

‘
Амин
Патријарх српски Павле Беседа у Саборној цркви 2. 12. 1990. после устоличења

Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године.

Митрополит Варне Кирил Ковачев изјавио је за софијске црквене медије да је патријарх Павле био веома духован човек, који се подвргавао посту и молитви и свакодневно служио литургију, истичући да је ретко да црквени поглавари тако живе, због чега се моли за његову душу.
Како је пренела је Верска информативна агенција, бугарска црква ће у понедељак одлучити ко ће бити њен представник на сахрани патријарха Павла. Патријарх Максим, коме је 95. година, није у стању да путује. У Софији се сматра да ће га представљати митрополит Кирил. Тугу због смрти патријарха Павла преко црквених интернет страница изразили су бројни клирици и верници. Умро је „велики молитвеник, истински отац, духовни вођа народа, пример православним првојерарсима и јерарсима, пример светости“, стоји у порукама. Свештеник Добромир Димитров помиње да су патријарха Павла и деца знала по речима „Будимо људи“. Свештеник Петар Маџаров патријарха Павла сматра „андјелом на земљи и човеком небеса“, који је живео као апостол. Господ нека му дарује венац правде, нека не заборави ни нас у молитвама својим пред престолом Божјим. Архимандрит, доцент Павел Стефанов, изјавио је да је тешко данас некога означити „светим“ или „праведним“, али, за патријарха Павла се може рећи да је био истински монах, блистав пример патријаршког служења.

Председник Либерално демократске партије (ЛДП) Чедомир Јовановић, поводом смрти патријарха Павла, изразио је данас саучешће верницима, Српској православној цркви и свима који су смрћу поглавара Цркве доживели губитак. „Патријарх Павле водио је СПЦ у веома тешким временима у којима смо и патили и у којем су други патили због нас, покушавајући да сачува и њу саму, али пре свега њене вернике, од великих изазова са којима смо били суочени“, наводи се у саопштењу Јовановића. „Често је позивао на разум и људскост и често је његов позив остајао усамљен чак и у самој цркви. Време које је он провео на челу СПЦ свима мора да послужи као велика поука“, нагласио је Јовановић. Верујем да ће СПЦ, као значајна друштвена институција, поручио је Јовановић, успети да пронађе своје важно место у друштвеном поретку заснованом на вредностима, националним и европским.

Одлазак Патријарха Српског господина Павла велики је губитак за Српску православну цркву (СПЦ), српски народ и цео хришћански свет, изјавио је министар за дијаспору Срђан Срећковић.
„У тешким временима био је глас разума и помирења, глас наде да наша држава и наш народ имају будућност, а да није било њега и његових претходника и следбеника српски народ организовано у дијаспори не би постојао“, рекао је Срећковић поводом смрти патријарха Павла.
„Био је велики духовник, симбол љубави, праштања и хришћанског морала, а у аманет нам оставља да чувамо и негујемо светосавски дух нашег народа и да га бранимо од будућих искушења.“

Председник Црне Горе Филип Вујановић упутио је Српској православној цркви телеграм са изразима саучешћа поводом смрти патријарха српског Павла.
„Посвећеност патријарха Павла цркви и верницима кроз благу реч и поруку остаће памћена и поштована“, наводи се у саопштењу Вујановића, пренела је РТЦГ.

Митрополит Цариградске патријаршије за Аустрију Михаел Стаикос изјавио је да одлазак патријарха српског Павла представља „велики губитак за целокупно православље“. Патријарх Павле је био „велика духовна личност“, како у свом животу, тако и у речима, пренела је Верска информативна агенција. Допринео је да у време распада Југославије деведесетих година прошлог века не буде проливено још више крви, сматра митрополит Стаикос. Допринео је, према његовим речима, помирењу измедју хришћана и муслимана, као и између православних и католика. Патријарх Павле извео је српску цркву из изолације. Током његовог првојерарховања, СПЦ је у оквирима „Конференције европских цркава“ у дијалогу са католицима и протестантима имала важну улогу. „Целокупно православље моли за душу блаженопочившег патријара и моли се да достојан наследник дође на чело СПЦ“, изјавио је аустријски православни митрополит.
Челници Исламске заједнице Србије упутили су јуче телеграме саучешћа Српској православној цркви и православним верницима поводом смрти патријарха Павла. „Његова мисија поруке мира које је упућивао у најтежим временима враћале су наду у боље сутра и у неопходност заједничког живота и толеранције међу различитим народима и културама”, наводи се у телеграму реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адема Зилкића, који је он у своје лично и у име Ријасета Исламске заједнице Србије упутио СПЦ, монаштву, свештенству и свим православним верницима.
Председник Мешихата Исламске заједнице у Србији главни муфтија Муамер Зукорлић поводом смрти патријарха Павла изразио је јуче дубоко саучешће Српској православној цркви и свим њеним верницима. „Ово је ненадокнадив губитак за СПЦ јер је у питању човек који је потврдио доследност сопственој духовности и склад између дела, речи и уверења, што је реткост у савременом свету”, навео је Зукорлић у саучешћу. „Верујем да ће СПЦ наћи начина да изабере новог поглавара који ће водити цркву у складу са њеним циљем и интересима, као и интересима свих грађана, пошто је у питању најутицајнија верска институција у држави”, каже се у саучешћу.
С болом у души примили смо вест о смрти Његове светости, нашег драгог патријарха Павла. Он је био и остаће оличење библијске доброте, благости и самилосне љубави којом је његова личност зрачила и обливала сваког ко је био у његовом присуству. Те особине су ретке и прави је благослов био што смо имали ту заслугу да у најтежим годинама по нашу заједничку отаџбину управо Патријарх Павле буде духовни лучоноша свима нама подједнако, без обзира на веру и нацију, рекао је рабин Исак Асиел.

КРИЗА АУТОРИТЕТА

Како тумачити дешавања у друштву која се тичу пандемије грипа, стварања ВАНУ и доношења Закона о информисању, осим као јасну кризу ауторитета у српском друштву – суоченим са кризом смисла и идентитета, предвођеним елитом која је неспособна да пронађе смисао и изгради идентитет, са већином грађана који се налазе у стању апатије и немоћи.

 

Једина покретачка сила у овом друштву је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за надмоћ. Ова сила уједињује већину грађана и њена реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине…

 

У случају да владика који мења патријарха СПЦ позове грађане да се не вакцинишу, више од половине грађана Србије би отишло на вакцинацију. Данима најстручнији научници говоре да је вакцина безбедна а у Србији расте број оних који сумњају у безбедност вакцине.

 

Када председник Републике изјави да Војводина не постаје држава у држави, међу грађанима је све већи број оних који мисле да Војводина постаје држава у држави. Пре годину дана је САНУ упозорила да се не формира ВАНУ и сада се отвара пут за – формирање ВАНУ. Грађане апсолутно не интересује шта се мисли у САНУ нити знају да се у САНУ нешто мисли…

 

Уставни суд треба да донесе одлуку да ли је Закон о информисању  у складу са законима и Уставом. Да видимо ту одлуку, да видимо како ће власт реаговати на ту одлуку, да видимо колико ће грађана знати какву је одлуку донео Уставни суд. За то време један од владика изјављује да он не признаје ниједан овоземаљски суд. Бивши начелник БИА указује на лоповлук министра полиције у фабрици Галеника. Сви у полицији и тужилаштву Србије знају да градоначелник Јагодине краде у РБ Колубара, већини грађана постаје јасно ко контролише медије и тржиште маркетинга у Србији…

 

У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да садашњег министра полиције у Србији подржава мање од 5% грађана Србије а министра економије мање од 1% грађана Србије. И они су власт, први управља системом безбедности, други управља економијом. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача. Нешто већу подршку има председник Демократске странке, али само када се ради о избору један на један са радикалским кандитатом, када бројни гласачи ДССа и ЛДПа гласају за председника ДС а већ сутрадан прелазе у опозицију.

 

Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају од стране грађане Србије је мања од укупног броја пунолетних грађана Србије. САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и које грађани имају у судове и полицију.

 

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Србији је потребна политика за коју ће се залагати већина грађана Србије. Прави ауторитети ће бити они за које ће на демократским изборима гласати више од две трећине од укупног броја бирача у Србији.

 

Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити сила која ће оживети и оздравити умируће и болесно биће? Сила која ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, сила која ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији  и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва…

 

 

СЛОГА И ПОМИРЕЊЕ

Да ли су партизани и комунисти ослободиоци? Јесу.

Да ли су монархисти и четници издајници? Нису.

Да ли су партизани чинили злочине и издали своју нацију? Јесу.

Да ли су четници сарађивали са нацистима? Јесу.

-

Да ли је хомосексуализам болест? Није.

Да ли је хомосексуализам нормалност? Није.

Да ли хомосексуалци треба да имају своја права? Треба.

Да ли хомосексуалци треба да усвајају децу? Не.

-

Да ли је Слободан Милошевић био аутократа који је радио на штету свог народа? Да.

Да ли су непријатељи Србије само у СМ видели свог непријатеља или у целом српском народу? У целом српском народу.

Да ли је режим Милошевића желео рат(ове)? Јесте.

Да ли би до ратова дошло да режим Милошевића није хтео да ратује? Да, јер су Хрвати, Бошњаци, Албанци и НАТО свакако планирали и ратом да остваре своје циљеве.

-

Да ли је 5. октобар велики дан на путу демократизације Србије и региона? Јесте.

Да ли се 5. октобра догодила револуција? Није.

Да ли је после 5. октобра мало боље живи у Србији? Да.

Да ли су лидери ДОС-а издали грађане Србије који су их довели на власт? Да.

-

Да ли је Зоран Ђинђић био визионар? Јесте.

Да ли је око себе међу сарадницима окупио људе сумњивог морала и доста криминалац? Јесте.

Да ли је ЗЂ заслужио такав политички крај и такав однос од стране опозиције у Србији? Није.

Да ли је преценио или потценио оне којима је препустио или допустио да воде безбедност и економију Србије? Јесте.

-

Да ли су српски тајкуни опљачкали Србију? Јесу.

Да ли су српски радници вредни и организовани? Нису.

Да ли су српски тајкуни једини кривци за лошу економску ситуацију у Србији? Нису.

Да ли су радници у Србији схватили шта је капитализам? Нису.

-

Да ли је потребно сарађивати са НАТО? Јесте.

Да ли треба тражити чланство у НАТО? Не.

Да ли НАТО доприноси миру у региону? Да.

Да ли је НАТО пријатељска организација? Није.

-

Да ли Србија треба да постане део ЕУ? Да.

Да ли Србија треба по сваку цену да постане део ЕУ? Не.

Да ли је ЕУ највећи мировни пројекат на свету? Јесте.

Да ли су све државе ЕУ пријатељске и да ли све вредности које усвоје институције ЕУ треба применити у Србији? Не.

-

Да ли је Русија историјски савезник Србије? Јесте.

Да ли су Срби “мали Руси“? Нису.

Да ли је Русија на путу демократизације и христијанизације? Јесте.

Да ли је Русија још увек превише комунистичка држава? Јесте.

-

Да ли је Ратко Младић српски херој? Јесте.

Да ли је Ратко Младић ратни злочинац? Јесте.

Да ли је РТ најодговорнији за злочин у Сребреници? Није.

Да је РТ одговоран за злочине почињене од стране војске РС? Јесте.

-

Да ли је Србија учинила довољно за дијаспору? Није.

Да ли је дијаспора добро организована? Није.

Да ли су у дијаспори сви четници и/или турбо-фолкери? Нису.

Да ли дијаспора може значајно допринети обнови Србије? Може.

Демократија од песка

03.10.2009.

Izmišljanje „levih ekstremista“

Danas: Da li je „odbrana“ Kosova zaista povezana s podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

- Biljana Srbljanović: Mislim i da ta opsesija Kosovom takođe postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg „unutrašnjeg neprijatelja“, protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao što sam rekla, Tadić je povodom ubistva Francuza najpre spomenuo obračun s „levim i desnim ekstremistima“ i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da još jednom pljune u lice građanskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje „svih ekstremista“ a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeđenja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome šta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji „levi ekstremisti“? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l’ tako? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika išutira čoveka na smrt, a u danima koji slede jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbijkama i nekrstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne građane svoje zemlje koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, sa tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapušiti usta. Srpska policija i pravosuđe mene procesuira pred sudom, sa nalogom za privođenje, jer sam uvredila pripadnike baš ovih organizacija koji razaraju zemlju. Predsednik je postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na Pravnom fakultetu, na primer – odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To što neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu Vojske, to sto štampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to što su redovni u listovima Pravoslavlje, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se prihvataju Gadafi i Ahmadinedžad kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam koji ovde neće biti tolerisan.

Peščanik, 02.10.2009.

Svetlana Lukić:

Ajmo još jednom, za predsednika…

Hitno hapšenje Ratka Mladića, hitno donošenje rezolucije o Srebrenici, hitno pokretanje postupka za utvrđivanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, privođenje na saslušanje Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića, Ace Tomića, Dragana Jočića i ostalih članova družine, smenjivanje direktora državne TV, izbacivanje iz medija koje kontroliše država svih kolumnista koji huškaju na nasilje, informativno-hrišćanski razgovor sa nekim od članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda i njihovom dečicom iz Sabora dveri, Naših, Nomokanona, kažnjavanje raznih varvarogenija koji su pozivali na nasilje i paljenje ambasada i tako dalje, i tako dalje.

Очигледно је екстремиста само онај који себе назива православцем и спреман је да користи насиље у борби за “православље“. Екстремисти нису они који не дозвољавају другоме да пише ћирилицом, да се крсти и слави славу, да разговара са анђелима, да о томе пише и јавно говори… Без насиља, оштро се противећи насиљу, као и медијском и сваком другом прогону… Као да је физичко насиље једини облик насиља… За оне кратког сећања – последњих 60 година левичари прогоне и убијају десничаре у Србији много, много више него што Црква прогони атеисте…

СУОЧАВАЊЕ

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

Ситуација је следећа: за политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије ЗНА да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква због јако великог броја атеиста и левичара али и оних који се само на попису изјашњавају као православни, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Мислим да ће врло брзо да дође до потребе да се каналише велико народно незадовољство које ће бити праћено бројним грађанским и радничким протестима. До овога ће доћи јер економија Србије убрзаном пропада и не види се никакав излаз. Политичка и привредна елита очигледно нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, да све већи број младих жели да напусти Србију, да је све већи број младића и девојака који су усамљени јер се осећају као губитници и не сналазе се у култури Великог брата, док је у другој групи, међу члановима “потрошачког друштва“ све више разврата… Нигде се не види крај овом распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су (неки) српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне слекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао?

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

 

ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

Рецимо, браћо, и онима који нас мрзе,
опростимо све ради васкрсења.

(Пасхална  стихира)

 

И ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој радости прослављамо највећи празник Цркве Божије, Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку, на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос. Овај велики догађај тајанствен је као стварање света, чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских збивања.

Многи векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја, када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде” (Лк 24, 5–6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб, прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16, 7). И ево, драга децо Божија, и ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке.

Исто тако, деле нас векови од сутона оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалима у Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом. Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио, исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са њима беседио (Лк 24, 13–32). Онај исти свети огањ, који је горео у срцима двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама, када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова. Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности, без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта, али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине и с вером у васкрсење.

Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао, историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао и у име те истине Његови ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље.

„Што тражите живога међу мртвима?” (Лк 24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице, наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине и вечног Живота.

 

А данас милиони и милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје знање, али често ситан, себичан, агресиван и пун злих настројења која прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15, 5).

 

Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу – животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” – објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5). Овим је ипак покушавао да утиче колико-толико на окореле савести Христових убица. Веровао је да ће људски сјај Његове Личности можда неке поколебати.

Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше доба је тренутно суочено са материјалном кризом, али је код нас још присутнија криза морала и карактера. Радоваћемо се ако свако, угледавши било кога од нас, може да каже: Ево човека! – да би свако, и пријатељ и непријатељ, и судија и тужилац, у свакоме од нас увек доживео истинског и правог човека. Сачувајмо, браћо и сестре, људско достојанство, које је толико уздигао Својим Васкрсењем Син Божији. Сачувајмо веру у Васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди; према свему добру које људи ипак желе, али које без помоћи Васкрслог Господа и Његовог Јеванђеља не могу постићи.

Помолимо се Васкрслом Господу и замолимо Га као двојица ученика, путника за Емаус, да остане са нама. Да му се радујемо, да из Њега црпимо снагу, да се духовно уздижемо, да нас не захвате и не однесу мутне воде нашег времена.

Упућујући ову поруку свој нашој браћи и сестрама, данас се посебно сећамо верника на Косову и Метохији, као и наших верника широм света, на свима континентима где православни Срби и сви православни хришћани данас прослављају Васкрсење Христово, ваш Патријарх и сви Архијереји Српске Цркве поздрављају вас поздравом радости и новог живота.

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

 

Тајна Светог Грала – или – Знакови Поред Пута

САН

 

  

Сан који описујем сањао сам лета 2005. године.

 

Видим велику гомилу лешева људи. Само тела без духа. На гомили је на стотину тела. Не осећам мирисе, не видим трулеж, крв, тела као да су жива, само нису, имају одећу на себи. Нема звука. Ова гомила лешева налази се у огромној просторији, са бетонским зидовима, високим више десетина метара, са свих страна, сивим зидовима, у полумрачној просторији, којој се не види плафон, јер је у мраку, ако ова просторија уопште има плафон. Имам утисак да је ова просторија под земљом.

Међу лешевима видим и свој леш. Своје тело. Из тог тела излази моје, да назовемо овом приликом тако – астрално тело, истог изгледа и облика као и физичко тело, само није чврсто, није материјално, енергетско је. Гледам себе у том телу, у тој просторији и осећам немир, драму, осећам страх и стрепњу коју осећам у том енергетском или астралном телу, које, када се издвојило из гомиле лешева, не зна куда да крене, јер, и нема где. Тако ми се само учинило. Онда видим због чега је тај страх присутан, шта изазива ту драму која се у тренутку, а ради се само о тренуцима непосредно по почињању сна, односно, непосредно по “излазку“ из тела-леша, из гомиле тела-лешева, одиграва. Страха није било због места где сам се затекао, нити због лешева. Страх је долазио, драму је изазивало светло које је допирало иза мало отворених врата, које сам угледао после изласка из гомиле. То је било светло попут светла описаног у мистици, јако, бело светло, кроз које ништа не видиш. Једини излаз, дакле, из те просторије био је кроз та врата, у ту светлост. То је био мој избор: или да останем у тој просторији, или да прођем кроз та врата.

Крај сна.

 

  

 

МИСЛИ

 

  

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.

Тело смрти је физиолошки, телесни човек, људска твар, а онај други, онај што живи у осталим људима, у историји, јесте историјски човек. Једино што онај који живи у историји жели да живи и у телу, жели да укорени бесмртност душе у васкрсењу тела. Историја је реалност, барем исто онолико ако не и више него природа.

Ми живимо заједно, али свако умире сам и смрт је врхунска самоћа.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Све оно што тежи умножавању, разликовању, потиче од фантома. Логос историје води смиривању, укидању противречности и фантоми су против Логоса јер је престанак кретања њихова смрт.

У вечности се целокупна историја света одвија истовремено; она је једна слика у вечности од које ми јесмо са раз-умом само у  сада и од које  раз-умом видимо само то.

Све што у историји не буде живо, све вештаствено, расплинуће се пред савршеном једноставношћу бића.

Рођењем-из-воље стичемо храброст да погледамо своја права лица. Загледани у прадавни почетак са кога је скинута љага можемо видети мноштво лица која посматрају сама себе и увиђају да су од искона била  једно лице које је пад у раз-умевање, умножавајући га у преварним огледалима, покушао да претвори у безброј мртвачких маски.

Разум није у стању да пређе границу пошто је и сам граница. Он је граница ума и смрти, граница раскола у човеку.

Историја је чисто људска творевина, настала из наивне наде да је лаж ништа.

Узалудно је тражити истину историје; ваља прелазити границе… Истина је од лажи одвојена онтолошком провалијом коју ствара лаж сама… Човек – излазећи из себе у историју – и сам постаје делимично лажан, а исто се истим познаје.

Ако ми је потребно нешто из спољашњости, онда то значи да нисам цео, да не припадам само себи него и историји… онолико колико ја употребљавам неку ствар, толико она употребљава мене.

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Мистична агонија се поиграва речима, игра Речју. А игра се да би је створила. Као што се можда Бог играо и створио свет, не да би се играо са њим, већ да би се играо стварајући га, јер је стварање игра. 

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Игра је у бити трагична; играти се, значи подржавати збиљу, не бити у збиљи. Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Чему уопште Игра? На свет долазим без воље. Што је још горе – долазим беспомоћан.

Игра је царство нужности, њена су правила утемељена на забранама, на обманама – дозвољена су сва средства – јер се Игра не одвија по природи и у природи, већ против природе… Јадати се на више силе – за то не постоји никакав основ: сами смо створили сопствени пакао и дужни смо да сносимо све последице. Не вреди кривити ни претке. Пакао је ту, али ми не морамо да га подносимо. Слободни смо и нико нас не може присилити да учествујемо у Игри. Па ипак, сви учетвујемо. На то нас не присиљавају никакви метафизички разлози; учествујемо јер смо уплашени бесконачношћу слободе.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Јер је историја, која је Божја промисао на Земљи међу људима, лишена коначне људске сврховитости, она ходи ка забораву, ка несвесности.

Бог је унутар добра и зла  и обухвата их, као што је вечност унутар прошлости и будућности и обухвата их, јер је изван времена.

 

 Владимир Соловјев – из песме “У обећану земљу“

 

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

 

 

 Емануел Сведенборг – Небо и Пакао –

 

Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком? Мисли човека потичу од духовног света.

 

 Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Свако се логичко мишљење збива у наречју апстракција и sub specie aeterni: егзистенцијално мишљење састоји се у томе, да апстрахује тешкоћу замишљања вечног у његовом постајању, на шта смо у ствари принуђени, јер је и онај који мисли у постајању. Чисто мишљење је фантом.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Декарт није у праву: мислити није исто што и бити; технологија је у стању да мишљење, посредством медија (писма, на пример), учини временски вечним – и ми располажемо мислима Платоновим, Декартовим… Али она није у стању да учини вечним онога који мисли. Ми најчешће мислимо да јесмо и тако стварамо сами расцеп између cogita и esse, постављамо ствари на главу, па esse постаје функција cogita уместо да ствари стоје обратно. Мислећи себе, себе заборављам, отуђујем се од своје личности и доспевам у очајање. Више нисам ја сам, него само ја-его нарастао до у рђаву бесконачност, претворен у фиктивно средиште света.

 

 Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Истина разума не може противречити истини вере. 

 

Рене Генон – Дантеов езотеризам –

 

Кад се одреди нека полазна тачка у времену и кад се почев од ње рачуна трајање цикличног периода, увек ће се доспети до тачке која ће потпуно кореспондирати са оном од које смо пошли, јер управо та коресподенција између елемената циклуса који иду један за другим обезбеђује њихов континуитет. Дакле, идеално полазиште постављено је у средину једног таквог периода; на тај начин се добијајају два једнака трајања, једно које претходи и друго које следи, у којима се збива читава револуција неба, јер се све ствари на крају налазе не у истоветном положају (тврдити тако нешто значи пасти у Ничеову заблуду “вечног враћања“) већ у положај који аналогно кореспондира почетном.

Поставити се у средиште круга значи, дакле, поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је “божанско место у којем се измирују супротности и противречности“, то је средиште “тачка ствари“, према индијском изразу, или “непроменљиво средиште“ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.

  

Новица Милић – Истина апокалипсе –

 

Катастрофу једног смењује, као секвенца и као консеквенца, инвенција другог света… Апокалипса се одвија између катастрофе и инвенције, преко прве ка другој. А то важи, само на различит начин, и за истину.

Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia).

О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој “последњи суд“ о ствари “последњих ствари“ може(мо) препустити само вери.

За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света, чиме се образује нека врста интерног проблема апокалипсе, нека врста катастрофе (преокрета, обрта) истине апокалипсе, можда и апокалипсе (истине) апокалипсе. О њој се може говорити само унапред, али као да се већ догодила, па говоримо уназад; сравњивање, поклапање ова два времена није могуће. Недостатак такве могућности за проверу – искуства краја, или почетка, сад већ свеједно, “часа искушења“ – оправдава да о апокалипси и њеној истини не говоримо само из угла њеног завета, из угла пророчанства.

Апокалиптичка истина је истина која ће се тек открити. Апокалиса се никада није одиграла. Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује.

Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.

Историја се разликује од повести, а повест од приче, тако да ће се и истина и апокалипса морати провући кроз њихове разлике.

Psyhe је заправо чиста жеља за животом у друштву са живима.

Колико се о светлости може говорити као о извору за алетеју, толико се о њој може говорити и као извору апокалипсе – али извору који је скривен, запечаћен самим светлом, собом, иза чега је њена тајна као оног другог, попут црне светлости која би се можда видела уколико бисмо успели да откључамо снагу сјаја за коју немамо кључ.

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Ка бесконачном се не може вољом кроз нужност, него само из нужности кроз вољу.

Мојој одлуци да пешице пређем на другу страну (преко воде, алузија на Христов ход преко воде, курзив Н.В.) супростављају се две ствари: сумња у себе, тим већа што је већа вера у политику, културу, технологију, etc; и природни закони наметнути – треба нагласити – не природом него технологијом. У свету, а свет је политика, не догађа се заправо ништа: ствари се само понављају.

Култура је, у свом најширем значењу, технологија понашања, некакво прилагођавање, нешто спољашње.

Воља технолога стрепи пред границама, воља личности насрће на све границе, на све што се испречило њеном стремљењу ка бесконачном.  

 

Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се интолошка и сазнајан реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума. 

 

Лав Шестов – Potestas clavium -

 

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

  

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

У стваралаштву ће бити субјект изаћи из себе и ући у објект, поново ће бити успостављен идентитет субјекта и објекта.

Сазнање је – функција повећања бића. “Истина“ пасивног интелекта једноставно не постоји, она је само интелектуални израз духовне потлачености и покорности.

 

 Лав Шестов – Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја –

 

Ко је у праву – Ниче или гроф Толстој? Шта је боље – скривати своје сумње и обраћати се људима само са “учењем“ у нади да ће то бити довољно да избегне оне проблеме који су мучили учитеља – или говорити отворено?

Ако је моралност само преоденута корист, ако је она само израз друштвених односа, онда јој, очевидно, треба одузети све свете атрибуте… обични људи и неслуте да се за моралност може везати толико нада и жеља… 

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Нешто је велико напустити своју жељу , али још веће: чврсто је се држати пошто је напуштена. Нешто је велико вечности се домогнути, али је још веће пролазности се чврсто држати пошто је напуштена.

Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Вољом имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере.

Разлог страху од смрти јесте ненаклоност личности сама себи буде провидна. Ако се човек плаши провидности, он ће стално избегавати етичко, које управо не жели ништа друго до прозрачност.

Без ризика нема вере. Вера и јесте противречност између бескрајне страсти и осећајности и објективне неизвесности. Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи.

  

Павел Флоренски – С ону страну визије –

 

Знање које се развија предпоставља неко друго знање. То пре-дијалектичко знање несумњиво постоји, јер да њега уопште нема, не би било ни разлога да се дијалектички процес покрене. Постојање саме тежње у философији eo ipso подразумева неко знање које претходи мисли, знање бића – непосредно, мистичко. Оно није предметно; онај који зна не може да говори о свом знању, он га зна, према Достојевском, “недокучиво“, али је немогуће немати га.

Воље треба за свест да представљају нужност, то јест не смеју да буду случајне творевине духа, већ треба да у свести, као такве, имају оправдање својих мотива. Али, мотиви, посматрани појединачно, увек су случајни. Нужни постају једино када проистичу из начела које је свести дато као безусловно и по себи оправдано. Свест постаје сила једино тада и само утолико уколико поседује унутрашњу снагу, то јест уколико се може оправдати начелом. Свест прихвата апсолутно начело као такво ако и само ако, оно у потпуности собом одређује свест, тако да није могуће постојање било каквог изолованог, појединачног садржаја свести по себи, већ сваки одговарајући начин припада том начелу, које је апсолутно.  

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште. Ко посматра живот етички, не види у њему опште. И ко етички живи, изражава у своме животу опште.  Дужност је опште што се од мене тражи. Ако, дакле, ја нисам опште, то не могу ни вршити дужност. Дужност је опет, са друге стране, нешто појединачно, нешто само за мене, па ипак је то дужност, дакле нешто опште. Личност се јавља као јединство општег и појединачног.

Право етичко надахнуће састоји се у хтењу свим бићем својим, али божанственом шалом узнесено, оно никад и не помишља да ли ће се тиме или неће нешто постићи. Чим воља почне кришом похотно да жуди за ефектом личност постаје неморална. Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина.

Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине.

  

Библија

 

Постање 3, 5: “па ћете постати као богови“

Псалм 82, 6: “Богови сте, и синови вишњег сви“

Римљанима 8, 14: “синови Божји“ “које води Дух Божији“

Јован 12, 23: “ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако умре, род многи доноси“

  

Павле Евдокимов – Жена и спасење света –

 

Јеванђеље није усресређено на индивидуално спасење већ на Царство Божије. Трансцедентни егоизам “личног спасења“ је црквени номинализам: он искривљује богочовечанску стварност.

По православном учењу, постојање човеково између смрти и Страшног суда је стање које се назива чекање васкрсења мртвих: то није место, већ прелазно, привремено стање припреме.

Вазнесење претпоставља Парусију. Христос је исти, али нема више кенозиса: то је долазак Христа у слави очигледној за све. Више неће бити могуће не познавати Га. Ето зашто је Парусија већ суд за све оне који сумњају; али то виђење претпоставља природу човека. Неће историјски свет видети Парусију, већ ће она да се подудари са променом света. Последњи догађаји, катаклизме, још увек припадају историји. “Грешници нису лишени Љубави Божије“, али удаљавање од Извора, сиромаштво и пустош срца неспособног да одговара на Љубав Божију изазивају патњу, јер после откривења Божијег више неће бити могуће не волети Христа. Савршених Светих нема, као што у сваком грешнику постоји барем по које зрно добра. Са те тачке гледишта, речи о истребљењу, уништењу, о “другој смрти“ се не доносе на људска бића, већ на демонске елементе који су у њима. “Друга смрт“ се односи на начела зла раширена у простору и времену: на свом врхунцу они се скупљају и нестају заувек. Ако је слобода и дозволила привремени квар, исход је у Божјој руци.

  

Лав Шестов – Potestas clavium -

 

То што душе имају иста тела, живе на земљи, плаћају порез, описмењују се и зарађују насушни хлеб у зноју лица свог, апсолутно није довољно да бисмо их подједнако третирали.

Дрво спознања не даје нам снагу, оно нам је одузима, и када треба бирати између дрвета спознања добра и зла и дрвета живота, ми прво називамо светлошћу, а друго тамом, и још се хвалимо својом проницљивошћу, дубином и ко зна чиме још!

Декарт је својим очима видео да човеку није дато да природним разумом победи Бога, и да мора, хтео то или не, клекнути пред творцем васељење, и не сме захтевати од њега истину већ га мора смирено молити за милост. 

 

 Библија

 

Лука 15, 7: “кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“

Соломон, II Дн, 6,1: “Бог се у тами крије“  

 

Зен будизам

 

- Заблуда је сама по себи просветљење, проклетство је спасење.

- Ништа не постоји, мада ипак све постоји.

- Облик је празнина, а празнина је облик.

- Кад сретнеш Буду, убиј га!

Кад сретнеш патријарха, убиј га!

- Седим као Буда,

али ме гризу комарци

у мојој нирвани!

- Ум је господар духа, а дух је пуноћа тела.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Која деца ће нас спасти? Телесна кроз васкрсење тела или духовна кроз бесмртност душе? Да нису можда она у суштини међусобно контрадикторна?

Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; идеал хришћанства је картузијанац који напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.

Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.

Идеја је нешто чврсто, постојано; мисао је нешто флуидно, променљиво, слободно. Мисао се прелива у другу мисао, идеја се судара са идејом.

 

 Николај Берђајев – Филозофија неједнакости –

 

Истинско ослобођење човека претпоставља његово ослобођење, не само спољашњег ропства, него и оног унутрашњег ропства, од робовања самом себи, својим страстима и оном ниском – бедном у себи.

Царство Христово неће бити само на небу, већ и на земљи, то ће бити не само духовно, већ и телесно царство. Али, то ће бити друга, преображена земља, и друго, преображено тело. Силазак небеског Јерусалима на земљу се не може мислити као његова материјализација и то се никада неће догодити у границама историје трију димензија, то је четврта димензија историје. 

 

Владимир Соловјев – Платонова животна драма –

 

Са хришћанског становишта анђео није више биће. Он је биће ниже од човека према суштини и назначењу – од човека какав он треба да буде и какав бива у извесним случајевима.

У животу се материјална природа изнутра прожима светлошћу, упија је, претвара у унутрашњи покрет, а затим тај покрет преноси спољашњој средини – звуком.

Творачко начело свемира (Logos), које се споља одражава са материје као светлост, и које изнутра распламсава живот у материји, образује у виду животињских и биљних организама одређене и стабилне форме живота које, успињући се ка све већем и већем савршенству, могу најзад да послуже као материјал и средина за право оваплоћење целовите истине и недељиве идеје… Органска тела су само метаморфозе или трансформације неорганске материје… Признати живим телима посебну, само њима својствену животну силу – то је исто што и приписивати храму посебну силу храма. 

 

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

Скоро са истим правом се може говорити о божанском пореклу човека и о његовом настанку из нижих облика органског живота природе. Скоро са истом снагом аргументације философи бране исконску слободу човека и потпуни детерминизам, који човека уводи у фатални ланац природне нужности. Човек је једна од појава овог света, једна од ствари у њиховом природном кружном кретању; и, човек, излази изван овога света као лик и подобије апсолутног бића и превазилази све ствари природног поретка. Необично биће – подељено и противречно, које има лик владалачки и лик ропски, биће слободно и оковано, јако и немоћно, које у једном бићу спаја узвишено са ништавним, вечно са пропадљивим.

Љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна читав свет, и онај који воли је још више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност.

Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји предодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег.

У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека. 

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Дух који је жива реч, чиста реч, усмено предање, оживотворује; а слово, књига, убија. Душа дише помоћу речи.

_

 

Цитати су из следећих књига:

 

- Мигел де Унамуно, “Агонија хришћанства“, Clio, 2000.

- Светислав Басара, “Дрво историје“, Службени гласник, 2008.

- Серен Кјеркегор, “Бревијар“, Модерна, 1990.

- Павле Евдокимов, “Жена и спасење света“, Светигора, 2001.

1. - Павел Флоренски, “С ону страну визије“, Службени гласник, 2008. (цитат П. Ф. и стихови песме “У обећану земљу“   Владимира Соловјева из дела су књиге који носи назив “Хамлет“)

- Рене Генон, “Дантеов езотеризам“, Градац, 2002.

- Јасна Шакота Мимица, “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

- Новица Милић, “Истина апокалипсе“, Градац, 2003.

- Дејан Разић, “Зен“, Дечије новине, 1985.

- Емануел Сведенборг, “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, 2006.

- Лав Шестов, “ Potestas clavium“, Бримо, 2002.

- Лав Шестов, “Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја“, Бримо, 2002.

- Николај Берђајев, “Смисао стваралаштва“, Бримо, 2001.

- Николај Берђајев, “Филозофија неједнакости“, Октоих, 2004.

- Владимир Соловјев, “Платонова животна драма“, Логос: Бримо, 2004.

- Библија