Када сам прочитао текст Теофила Панчића “Ангажман и курвини синови“ сетио сам се књиге двојице агената ЦИА – “Теорија српске завере“ (’’Theory of Serbian Plot’’). Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а други аутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. Када је НАТО започео агресију на СР Југославију, Едвард Рудек је назвао Патрика Монроа и рекао: “Мораћемо да напишемо књигу о Србима, Пет.“ У тексту Теофила Панчића можете видети зашто сам се овога сетио, а исти дан када сам прочитао тај текст прочитао сам и интервју са Вуком Драшковићем о његовој новој књизи “Доктор Арон“, па је то била још једна асоцијација која ме је одвела ка књизи “Теорија српске завере“ (чији приказ стављам са форума Б92, где сам нашао једну занимљиву дискусију о главном лику те књиге, доктору Веску Савићу, у чијем салон су, по тврдњама аутора, долазили Вук Драшковић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Драгољуб Мићуновић… доктор Савић је тај који је у први план истурио Слободана Милошевића на чело Србије и када је видео да је погрешио организовао је 9. март 1991. године, али је умро пре тог митинга). Има нека тајна веза између “Ангажмана и курвиних синова“, “Теорије српске завере“ и “Доктора Арона“ (ту књигу још нисам прочитао, доле је интервју са писцем).
————————-
Ангажман и курвини синови
Теофил Панчић
Шта је заправо политика, у иоле озбиљном смислу речи? Како долази до тога да неко са нормалним етичким и осталим стандардима пожели да се “бави политиком”? Политика је курва, каже малограђанска квазимудрост, а са курвама поштен свет ваљда ипак нема посла, макар и зато што то није хигијенски. Међутим, шта то тачно значи, то да је политика баш курва, а не, рецимо, светица? Понајчешће то значи да та дефиниција претпоставља да се људи баве политиком из неполитичких разлога и мотива, то јест, да се њихови прави мотиви, сакривени иза пуке фасаде Лепих Речи, углавном своде на личну корист. Колико год често бивало у пракси потврђивано, то је мишљење управо неподношљиво банално и плитко. Зато не изненађује да углавном служи томе да људи који не желе да се мешају у оно-што-их-се-не-тиче, а то је све што превазилази хоризонт сопствене гузице, имају пред собом некакво тобоже мудро оправдање. Пре неки дан је, у сенци годишњице пада Зида, обележен још један Дан борбе против фашизма, па се около навелико фразирало о антифашизму, о којем данас многи говоре, а мало ко нешто уме и да каже. Антифашизам постао је мантра једне стране и српске и много шире политике, и црвена крпа за ону другу страну. Али, антифашизам није занатско развијање леве фразе као коре за питу на којекаквим фенси симпозијумима, него је ризична, тврда и понекад нехигијенска борба за људскост и Добро. То јест, чиста политика. Зашто (ми) је то тако важно, и зашто баш ових дана, са јубилејом или без њега? Можда зато што сам, сасвим случајно, наишао на нешто за чим сам ваљда подсвесно већ дуго трагао: такорећи савршену дефиницију тога када и како човек постаје политичко биће, у најбољем смислу речи. Дакле, реч има Зденко Свете, стари хрватски партизански ветеран, својевремено амбасадор СФРЈ у Ватикану. Реагујући на недопустиво цинцулирање кардинала Бозанића и Римокатоличке цркве у Хрватској око Јасеновца, па и око природе НДХ, Свете ће пожелети да објасни и сопствени цредо, па ће рећи и ово: “Мој политички живот почео је 25. коловоза (августа, оп. Т. П.) 1941., на срушеноме мосту у Славонском Броду, кад сам гледао колону од неколико тисућа Срба које су усташе водили на понтонски мост. Убили су бар 300-400 људи, чија су тијела отпловила низа Саву. Мој отац је био ХСС-овац и предратни градоначелник Босанског Брода, и тог дана ми је рекао: ‘Морамо бранити овај народ, морамо бранити Србе’. И тако сам са 17 година постао скојевац, одмах други дан након покоља” (Слободна Далмација, 31. 10. – 1. 11. 2009).
Ове су речи фасцинантне, сваки пут ме подиђу трнци када их прочитам. А зашто је то тако? Рекао бих, зато што Свете погађа у нешто архетипско, и зато што промашује све остало – то јест, оно што и треба промашити. Шта је, наиме, политика данас, шта је њена потка, како јој се људи утичу, и какви су то људи уопште? На једној страни, политиком дрмају јапији – на западу на један начин, испеглани, на транзиционом истоку на други, бруталнији и бљутавији. Ко су јапији у политици? Базично, људи без уверења; неговатељи сопствене гузице на велико. Као увек изнова изношена алтернатива свету јапија нуде нам се политички фанатици: то су људи који имају само уверења, и ништа друго. Памет и обзире понајмање. И за та уверења спремни су да учине било шта, не питајући за цену (коју најчешће плаћају Други). И сасвим је свеједно чине ли оно што чине у име обећаног религијског спаса, или месијанске идеолошке утопије, или Расе и Нације, или неке друге апстракције с завидним разорним потенцијалом. Не ваља када се дефиниција политичког одређује по јапијима, још је горе када се одређује по фанатицима. Политички ангажман, који не може да не буде и етички ангажман, јесте оно чиме је почео политички живот Зденка Светеа, далеког 25. августа 1941: спознаја зла и неправде, коју конкретни људи чине другим конкретним људима, у времену и простору који те се највише тичу, и за чији си изглед, живећи сада и овде, суштински одговоран, и активна борба против њих. Простије речено, политика у часном смислу речи јесте свака времену и месту примерена борба против курвиних синова. Утолико пре уколико курвини синови претендују да су некако “твоји”. Није, дакле, политика курва, нити су они синови политике: њих мајка није родила, они су испали право из гузице, и размазали се светом.
Дневни унос (021),
Пешчаник.нет, 16.11.2009.
—————————————————————————————————-
СА ФОРУМА Б92 О ДОКТОРУ ВЕСКУ САВИЋУ:
У своје време, легенда београдског дисидентског круга био је проф.др. Веско Савић, неуропсихијатар. Живео код Карађорђевог парка, тресао пиксле и пишао са терасе. Понекад је пишао и у парку, и како ко наиђе познат, он би се руковао једном руком, све другом настављајући да врши нужду. Врата Савићевог стана су даноноћно била буквално, широм отворена. Људи су били зависни од одлажења код Веска на сеансе. Није поштовао никога. Псовао је као луд, буквално свака друга рец. Курац ово, курац оно. Упркос тој појавној простоти, био је јако уважен у струци, посебно у научним круговима у иностранству, нарочито САД… велики допринос у сазнавању настанка епилепсије итд. Пацијенте је лечио специфичном шок терапијом, дерући се на њих најстрашније… ономе који је тврдио да је цар Душан, пришао је и издрао му се у лице „Како ти мајку ти јебем лажовску кад сам ја цар Душан!“ Лудак, прибијен уза зид процеди…упоран…“Ја сам се први сетио…“…Имао је и племенитих тренутака…сестра прилази, „Докторе Савићу, онај што тврди да је Ћирило и Методије тражи две порције оброка“ Веско каже: „Дај му две порције, ако човек каже..“. На самртној постељи, дошао му један од свакодневних посетилаца из поменутог круга…Тренутак патоса, човек умире, само што душу није испустио. Дође и крај последње посете, последњег поздрава, ипак пријатеља упркос чудноватом односу… Овај, млађи, посетилац, сав ганут, чека шта ће му професор последње шапнути, јер једва говори. Рече професор, након што је саслушао поздравни говор готово уплаканог пријатеља, и на његову молбу да му ипак нешто изусти за крај… „Приђи близе да ти кажем“. Овај приђе ухом до професорових уста, и зачу последње реци: „Ухватиш ме за курац“. Код овог Веска Савића, Филарет аутоматик, је годинама радио као слуга. Служио све те силне госте свакодневно, чистио, прао…ишао у набавку, трпећи најстрашнији терор овог чудака који се може замислити. Доносио рацуне за сваку кутију детердзента, правдајуци се дуго. Дрхтао је од страха, наоциглед многих људи. Кад је кувао чај професору, заваљеном редовно у кауче…и зачуо познати грмећи глас..“Куваш ли ти тај чај, о. Филарете…куваш ли и себи?“одговарао би „Ево, ево, одмах гос’н професоре….кувам и себи, али је нећу себи шећер да ставим…“ Једног дана, велика скупина људи је присуствовала сцени, при којој је (бога питај због које ситнице) професор, који се никад није одвајао од пиштоља, устао са дивана, потрчао за Филаретом који је заздио колико га ноге носе према излазу из стана, и испалио у његовом правцу цео шаржер…Филарет је у последњем тренутку спас потразио у лифту. Наравно, убрзо се вратио, дрхтећи, и наставио своје слугерањство као да се ниста није догодило. Филарет спас налази у лифту, Веско се враћа у стан препун људи, са пиштољем у руци, и каже:“У животу нисам видео неког да се овако брзо крсти…јебеш ми матер..“
…….
Салон Веска Савића је „радио“ дан и ноћ. Врата су буквално била стално отворена. Дешавало се да кроз отворена врата комшиница угледа старог професора на WЦ шољи, у тоалету, такође широм отворених врата, како врси нужу. „Ју, шта то радите, професоре?!!“ „Ево, серем, госпођо.“ Пацијенте је најчесце лечио шок терапијама. Или плацебом. Свима који су прошли кроз салон, а прошли су сви који су несто значили у тим круговима, давао је исте таблете за различите бољке. Није само Филарет покорни био жртва Савићеве пуцњаве… Коста Чавошки се обратио Савићу у вези својих проблема са алкохолом. Замолио га да га лечи. Веско је пристао. „Добро, Косцуски (годинама није никад убо исправно Костино презиме), вази, лечићу те. За почетак, ни кап алкохола да ниси попио!“ После неколико дана, долази снуждени Коста, жалеци се да проблем није одмакао. „Јеси ли пио таблете, што сам ти дао, Косцуски, пизда ли ти материна?“ -Нисам. „Па попи их, јебем ли ти мајку комунистичку!“ (уобичајена псовка за све посетиоце) -Хоћу,попићу. (снуждено) „Ма попи их сад, да видим, ђубре једно кому…“ -Ма добро, професоре, хоћу, попићу код куће… Устаде Веско са кауча, у руци пиштољ, као и увек, репетира и упери га у Чавошког. „Да си попио сад одмах, јебем ли ти матер, или ћу да пуцам!“ -Шта вам је професоре, рекао сам да ћу попити… Савић испаљује два метка у зид, са обе стране Костине главе… Бројни сведоци.
Салон препун света, професор, као и обично лежи. На вратима се појављује професор Ђуриц, Воја. Како га угледа, Веско се насмеја, и рече: „Е сјајно што си навратио Ђурићу, па да испричаш оно што си мени причао, како сте јебали попове кад сте оно радили у Хиландару…“
Регуларни посетиоци салона, довели пријатеља из унутрашњости, оца породице, самоубицу рецидивисту, четири покушаја, Савић препоручен са клинике као последња сламка спаса. При том замоле професора да се уздржи од простаклука, да буде што финији може,јер је човек у деликатној душевној ситуацији, и тек што је изврсио последњи покушај, и пуком срећом спасен смрти. Савић обећава. Човек се појављује. Савић каже: „Ајдемо ја и ти овамо, мало насамо.“ Одлазе у другу просторију. Тамо, по причи пацијента, разговор почиње Савићевим питањем: „Ајде, који је теби курац, шта бре ти ‘оћес коју пизду материну?!“ Овај помало збуњен, али почиње да објашњава своју животну причу, и концентрисане разлоге због којих је крајње детерминисан да неће одустати од самоубиуства. Савиш слуша, пажљиво га проматра. Па кад овај заврши, проговара: „Ма знаш шта. Ти си потпуно у праву, и слажем се са тобом. За тебе је смрт једино решење, и што се пре убијеш биће боље за тебе и друге. Ти си један слабић који и не треба да живи, непоправљив си ти случај, нема лечења, нема решења, једино што могу да саветујем је да се убијеш што пре…“ човек излази.. одлазе он и пријатељи који су чекали испред, улазе у лифт. Тек, неко пита, ста је било. Овај, креће… „Које је ово ђубре од лекара. Код кога сте ме ви довели….и овај човек лечи људе и важи за најбољег доктора,…срамота. Е не пада ми више на памет, нећу вала да се убијем, баш њему у инат.“ Тако је и било, никад више није покушао, чак се и психички опоравио, на радост породице.
……
Млада жена брани докторску дисертацију на неуропсихијатрији. Скупила се сва могућа фамилија, пријатељи у публици. Савић председник комисије. На крају, после бриљантно одбрањене тезе, сви чланови комисије дају своје, позитивно мисшење, и на крају се обраћају замишљеном Савићу, да као председник комисије, да своју оцену и евентуално постави неко питање кандидаткињи. Старкеља гледа жену, гледа она њега… чека питање. Наједном ће он: „Сине, бил’ ти дала мени пичке?“ Она запрепасћена, без текста, као и цела сала. Он опет: „Сине, ја те лепо питам, бил’ ти мени дала пичке?“ Она не издржа, бризну у плац, суза сузу стиже, почне да се плачући и смрчући буни неразговетно… како ви то тако… ма како се усуђујете… срамота… шмрц, шмрц… На то ће професор своју конклузију: „Е мој сине, знаш ли ти јадна, шта тебе чека са лудацима… па нећеш ти издржати ни једног јачег лудака, код првог ћеш се сломити кад почне да ти га сипа, а сваки други ће ти тражити пичке… Кад ово ниси издржала… бојим се ја да тај тежак посао није за тебе. Много си, сине осетљива а хоћеш да радиш са лудим људима.“
—————————————————————————————————
„ТЕОРИЈА СРПСКЕ ЗАВЕРЕ“ ПРОТИВ ТЕОРИЈЕ СВЕТСКЕ ЗАВЕРЕ
Српску катаклизму одредио Веселин Савић.
Едвард Рудек и Патрик Монро аутори су књиге „Теорија српске завере“, која је изазвала жестоке реакције и у самој Америци. Таквих књига је последњих година било много, али се у овој тврди да је можда кључна фигура у нашој новијој историји један „анонимни“ психијатар – Веселин Савић. Едвард Рудек је Чех и агент КГБ-а, а коаутор књиге Патрик Монро је амерички обавештајац, који је Рудека превео на Запад. По преласку на Запад, Рудек не ради само за Американце већ и за Совјете, пуних двадесет година се налази на двоструком платном списку. Рудеков задатак у Америци је праћење антикомунистичке емиграције. Пратио је, поред осталих, и Србе. До пада Берлинског зида Рудек је двоструки агент, а када је случај откривен брзо је заташкан. Захваљујући Рудеку и његовој архиви, аутори сматрају да имају право, веће од других балканолога у Америци, на разматрање „скорашњег случаја паљења балканског бурета барута“.
ТЕШКИ И ЛАКИ Што се глобалне политике тиче – Исток је одговоран за свој слом. Совјетска бирократија је „идеју једнопартијског система довела до парадоксизма, до канцерогене негације скупа, претварањем националног организма у партијски систем који неминовно завршава у полицијској држави. Без те унутрашње хаварије бољшевичког система пропагандни медији на Западу би „упали у празан ход који није ништа друго него наличје бољшевичке демагогије“. Рудек и Монро су направили и својеврсну табелу прелетача на Запад, на чијем су врху тајни полицајци, а на дну – књижевници. „Писци, прилично лаки за обраду, били су најзначајнији на јавној сцени. Склони реторичким афектацијама били су на нашој страни. Ништа лакше од заговарања слободе. Други по „лакоћи материјала“ су музичари, виртуози који су на Западу дошли у ситуацију да е афирмишу и уновче уметничко мајсторство. Спортисти-пребези су више цењени, јер их је било много теже уловити. Није ни мало лако било пробити етаблирану љуштуру „колективистичке патриотске идеје спорта“. Посао је био завршен када су и атлетичари са Истока у Америци добили статус индивидуалних асова, када су постали равни аутомобилистима или тенисерима. Неки међу спортистима су били и полицајци, много бољи „када су тајни него јавни“. А најбоље је када су и спортисти и полицајци и када преко ноћи освану на Западу, а да то нико не сазна. Обрачунавајући се са „исламском арабеском“ која је захватила америчку културу, аутори препоручују у Америци непозната дела нобеловца Иве Андрића. Али је цензура толика да ће Андрић, прогнозирају Рудек и Монро, стићи до Америке тек кад се неки од босанских Муслимана сети да сними филм по његовом роману. Или, чак, ако та идеја падне на ум неком аутентичном Турчину. Па додају: „Када неки ирански филм није награђен на светском филмском фестивалу?“ Моменат који је одлучио судбину Срба деведесетих је чињеница да су они, за пола века комунистичке диктатуре, превалили пут од највећих антикомуниста у Европи до највећих комуниста на Балкану. Срби су бежећи од наводно „кошмарних снова“ из прошлости неминовно тражили уточиште у полицији и армији, „демонстрирајући тако ригидну комунистичку доктринарност и необичну додворност“. Док су католици и муслимни показивали флексибилност па су из својих богомоља одлазили на партијске састанке, Срби су се збијали у партијске редове. Само је Србији наметнут, и она је прихватила, брутални партијски протекционизам. Свако ко је желео да дође до посла, да му деца добију кредите, морао је да уђе у партију.
СЛУЧАЈ КЕНЕН Аутори констатују да је Титова Југославија била партизанска земља, којој је одређену либералну шминку „давала неумесна америчка подршка“.Неколико деценија раније Срби, који ће скупо платити данак комунизму, били су највећи антикомунисти Европе. Тада се у Србији вијорила застава царске Русије, Србија је била прва одступница, прва станица на путу за беле емигранте који су бежали главом без обзира из „совјетске кланице“. Шездесетпрве, пишу Монро и Рудек, у Београд, где се задржао врло кратко, директно из бољшевичке Москве стиже за амбасадора Џорџ Кенен. Када је Кенен стигао, руски бели емигранти, продајући злато и накит, беже даље на Запад – поново испред комунизма, после Брозовог устоличења. Беже према Швајцарској и Француској. Својеврсна је иронија то што је давне 1933. године док су се жртве бољшевичког терора спасавале у Београду, исти човек, Џорџ Кенен, у име Френклина Рузвелта, успоставио дипломатске односе са совјетским режимом, најокрутнијим режимом на планети. Аутори књиге, очигледно, сматрају да је Кенен комуниста. Према српској емиграцији Кененов програм је био следећи: – Југославија треба да остане комунистичка; – она треба да остане и даље независна од Москве, никада не сме да дође до потпуног помирења; – Југославија треба да буде нешто попут „квасца варења“ или „бацила растварања“, треба да делује као привлачан узор за сателитске земље или комунистичке партије. Кененов програм да помирења не буде није успео, аутори верују по његовој жељи и до помирења је убрзо дошло. Само две године касније, 1963, у Београд стиже Никита Хрушчов, кога руски конспиролог Александар Дугин назива првим „инсталантом антиатлантистичког лобија на челу СССР“. Времена када је „Србија била најтврђе антикомунистичко упориште у идеолошки и морално срозаној Европи“ далека су прошлост, долазе године пада Берлинског зида, када Срби постају последњи браниоци комунизма. Двојица српских психијатара-антикомуниста, доктор Веселин Савић и његов ученик доктор Јован Рашковић, наслућујући катастрофу покушавају да предупреде догађаје. Најзначајнија али и најтајанственија личност српске антикомунистичке опозиције, по ауторима који тврде да су консултовали совјетске и америчке обавештајне архиве, јесте доктор Веселин Савић. То што је он, за разлику од Јована Рашковића, непознат јавности, само му даје на ексклузивности. Управо доктор Савић је, сматрајући да ће то бити згодно прелазно решење, лансирао анонимног банкара, безличног апартчика, по имену – Слободан Милошевић. Немогуће је упознати се са коренима српског традиционализма. Немогуће је разумети српску филозофију и геополитичку стратегију без познавања дела Јована Цвијића и његових студија српског националног карактера. Из Цвијићевих опсервација ће српски психијатри црпети енергију „за српску хомогенизацију деведесетих“. Хомогенизација је започела када се на Косову појавио Слободан Милошевић, случајно или по сценарију. Код Јована Цвијића можемо прочитати: „Динарски човек гори од жеље да освети Косово, да обнови стару српску царевину о којој стално сања, чак у најтежим приликама у којима би свако други очајавао… Због тога је готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа… Сваки човек динарског типа поред непосредних предака, дубоко је везан за своје националне претке. Сматра да има славнију и старију лозу, ону својих царева и краљева. Погубити много Турака за динарског човека не значи само осветити своје претке него и ублажити њихове болове, које и он осећа. Кад би чинили јуначка дела, размишљали би и препирали би се да ли би и Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу…“. Монро и Рудек су, својевремено, код Србина по имену Брејс Јовановић, који је амерички издавач Ђиласових дела, упознали Милована Ђиласа. Али их је много више од њега интересовао ексцентрични, контроверзни српски психијатар – др Веселин Савић. „Том приликом Ђилас је гуслао а онда је прича отишла у правцу који је највише интересовао Ђиласа, а то је био доктор Савић.“ Према совјетским архивима које је прелиставао Едвард Рудек, Савић је некада био агент НКВД па је пришао Американцима. „И ЦИА и ДОА и ФБИ највише података имају о српском психијатру и магу, гуруу и духовном вођи – Веселину Савићу.“ По Ђиласовим речима, др Савић је и за Русе и за Американце био човек од највећег поверења, три пута је преживео клиничку смрт, његови експерименти са ментално оболелима далеко превазилазе границе етаблиране науке. И Американци и Руси су га позивали на вештачења најкомпликованијих научних и шпијунских афера. Био је стручњак за спиритизам, мистицизам, хипнозу и друге дисциплине које савремена наука сматра граничним, непознатим.
БОЛИ ГА ЗА ГЛАВОМ Међутим, оно што је овом бившем троцкисти донело несвакидашњу репутацију у Србији, иако обичан свет за њега никада није чуо, јесте његово шегачење са Јосипом Брозом. Усред црвеног Београда је постојао Савићев антикомунистички салон. Говорило се да је др Савић, некада Брозов сапутник из НКВД-а, једини знао ко је Тито и да је држао уцењеног комунистичког диктатора и највећег сина. Једном је у задимљен и препун Савићев салон стигао Жарко Броз. – Зове те Стари, боли га глава, не осећа се добро! – Боли га глава? И треба да га боли глава! Јебе ми се што га боли глава… Жарко Броз је репетирао па уперио пиштољ, али га је Веселин Савић укротио својм дрскошћу. Савић је човек о коме је комунистичка Удба покушавала све да дозна, али је он усмеравао Удбу у погрешном правцу. Српски кругови око Контраобавештајне службе ЈНА су ширили фаму о Теслином тајном оружју. Монро и Рудек тврде да је др Савић пренео Теслине списе у Београд, али да их је, после његове смрти, ЦИА насилно отела и вратила натраг. После смрти др Савића није имао ко да се бави њима. У Савићевом салону се први пут чуло за непознатог банкара по имену – Слободан Милошевић. Постоји вероватноћа да су се Савић и Милошевић упознали у Америци. Велико је питање да ли је др Савић убедио Американце да је Милошевић добар као прелазно решење у „вађењу Србије из мочваре комунизма“, или су Американци затражили од др Савића да уради психолошки профил Милошевића. Многи од тих докумената су још под шифром, недоступни, али један није. Веселин Савић пише о Милошевићу: „Слободан Милошевић је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али су заправо идеалне за разбијање комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење да овај човек више него ико други из партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и у супротностима. Потенцијални проблеми се тичу његове супруге за коју је инфантилно везан. Проблем самоубистава у његовој породици би могао постати предност – јер је то нека врста комплекса и решености да никада не оконча на тај начин…“ Др Савић није био фасциниран Милошевићем, а овај је опет знао да је према замисли др Савића епизодиста, спона између комунизма ка антикомунизму. Милошевић се убрзо отргао контроли и пошто је преузео полуге власти, узео у своје руке тајну полицију, није му било тешко да изгуби наклоност психијатра који га је довео на власт, анимирајући колективно несвесно нације. Антиномичне црте Милошевићевог карактера су се показале кобне по нацију – он никако није успевао да нађе баланс између комунистичких и националних идеја. Др Савић деведесетих почиње да га руши, али убрзо умире. Упозоравао је Милошевића на последице, чак је рекао и да ће Америка на крају бомбама засути Србију. Српска наука, тврде обавештајци, није била довољно интегрисана и јака да сачува потенцијале чувеног београдског психијатра. Његове научне експерименте и доказе бункерисала је ДОА, можда тако што их је продао неки од Савићевих повереника. Када је умро др Савић, поље да се Пентагон и светска заједница нагоде са исламским светом и направе од Срба „жртвену јагњад“ је отворено, пишу Монро и Рудек. Када је одбачен од др Савића, који је први открио шта се спрема Србији и који је покушао да се супротстави сценарију, Милошевић се обратио најбољем Савићевом ученику – др Јовану Рашковићу. Иако је хрватска комунистичка бирократија сматрала да је Београд центар комунистичке моћи, српска антикомунистичка елита предвођена др Савићем, престоницом Брозове Југославије сматрала је – острво Брионе. Тамо је Јосип Броз (најчешће име) примао светску елиту попут комунистичких кртица на Западу, попут алкохоличара Ричарда Бартона и Орсона Велса. Увек у друштву светског вагабунда, свог НКВД сапутника, мистериозног Копинича. Ношени магнетичном мржњом према Титу српски интелектуалци су волели да дођу ближе Бриона, код доктора Јове, како би били ближе Титу, како би му пркосили. На средишту трансверзале Београд – Книн – Ровињ, кретао се Јован Рашковић. Била је то, заправо, кичма српске националне утопије која је изгорела, нестала „у пепелу Милошевићевих пораза“.
СЕКТАШКИ ЦВЕТ Источњачку гандијевску идеју отпора, „српског устанка без оружја“, могли би да спроведу у дело само Јован Рашковић и његов учитељ др Савић. Људи из српске емиграције, али и људи из америчке администрације, говорили су да је др Рашковић „најзначајнија фигура новонастале ситуације“. Али, др Рашковић није имао лидерских амбиција и убрзо је уклоњен. Све што је др Рашковић успео да направи, пре свог нестанка, била је стручна дијагноза – случаја Милошевић. Рашковић је био јако цењен у српској дијаспори и он је једном српском пријатељу, Србину из Детроита, испричао о свом боравку у дому Милошевића. Ту је, на молбу Милошевића, требало да разговара са првом дамом, Мирјаном Марковић. Затекао је са цветом у коси како, са књигом у руци, гледа телевизију. Нема сумње да цвет у коси означава припадност Саих Бабиној секти. Кад је др Рашковић ушао Мира Марковић је завитлала књигом у његовом правцу, бесно. Вриснула је поводом неког безазленог коментара на телевизији: „Видите ли шта говоре о мени“! Јован Рашковић се тада окренуо и прекинуо контакте са Милошевићем. Оно што је Јован Рашковић написао о нарцисоидности потпуно одсликава понашање и технологију власти Милошевића. „Друштвени трошкови нарцисоидности нису високи. Довољно је платити идеологе, формулисати пароле.“ Јован Рашковић се повукао, Нарцис је остао сам на сцени: „Код Нарциса се рађа стална потреба да му се други диве и да га поштују. Обожавање мора бити некритичко и без мере објективности. Признаје се само безрезервно обоготворење, идолатрија, слепа послушност и потпуна подложност. Све друго је непријатељство.“ Трећи психијатар у овом низу, пишу Рудек и Монро, Радован Караџић, није визионар попут својих претходника. Он је човек акције, то је сав његов значај. Ако је Милошевић рођен у косовском епском циклусу – Караџић се тренутно налази у хајдучком. Он је психијатар који „живи мит који је сам произвео“, који верује у реконструкцију српског митског времена. Он се одлучио на експеримент „најпре са сопственим народом а потом и са самим собом“. Због његовог бомбардовања Сарајева Срби су изгубили медијски рат, као што је, из угла тактике, то бомбардовање бесмислено. Међутим, када се прочита Цвијићева карактерологија не чуди што су Срби за средиште војних пунктова изабрали руралне пунктове. То је прича о Србима и њиховим неокомунистичким реформаторима, аутори апострофирају Милошевића, који су потрошили деценије и векове када су „црвену бољшевичку рубашку покушали да прекрију псеудотрадиционалном мантијом“. Аутори подсећају на оно што је Милошевић говорио за западне медије да је „метох“ назив за манастирско имање, што је требало да значи да Срби имају право на Метохију и Косово. Али, питали су се на Западу, ако је тако, због чега није вратио имања Српској православној цркви, отета од комуниста? —————————————————————————————————
Зашто су гости углавном били небески Срби? Па јасно је из књиге ових аутора. Савић је био амерички агент, са задатком да контролише дисиденте, није ту било аутентичних антикомуниста, са изузетком ретких, а посебно редовног и омиљеног посетиоца, Данице Драшковић (долазио и Вук Драшковић), коју је Савић попут Чавошког, крстио другим именом, зовући је искључиво Данило. Његов задатак је био да пред крај Титове ере, пронађе и контролише снаге, а међу њима човека за започињање процеса разбијања укорењене али и олабављене комунистичке идеолошке доктрине. Он се није определио ни за једног од својих посетилаца, већ за Милошевића, рачунајући да је у њему јачи национални архетипски набој, иако Савић ни случајно није био националиста. Проценио је да Милосевић није фанатицно везан за комунистичку идеју сам по себи, с обзиром на бекгроунд, отац свештеник итд. Ипак, десило се ста се десило, потценио је улогу Мирјане Марковић, заклете комунисткиње иако је и сам нотирао Милошевићеву инфантилну везаност за њу. Увидео је везаност, али не и њене стварне моћи над мужем, највероватније зато што је избегао да је лично упозна и одреди јој психолоски профил, за шта му је било довољно неколико размењених реченица. Кад се Милошевић отргао контроли, Савић је већ био стар и болестан, и убрзо је и умро. Лепо нас је средио тај генијалац. Поента целе ове теорије није никаква прича о „страшној“ завери. То је стара прича о америчким интересима, које ваљда у свакој земљи увек мора да опосљава некакав лик, ваљда домаћег порекла… сасвим је све логично. Све је то заправо јако банално, просто, једноставно… Нема мистификације, ни човека, ни његовог дела. Па неће ваљда Американци осетљив посао преузимања једне земље која ће ускоро да остане без великог вође Тита, а стратешки занимљива као наша, само деценијама „заузета“, поверити некаквом класичном ЦИА агенту, са лошим акцентом, који ће још да се настани у БГ, окупља елиту дисидената, какви год да су имали су утицаја у својим срединама, и држи их под контролом својом личном харизмом. Бољег човека од Савића нису ни могли да нађу и ангажују. Савић је био искрени антикомуниста, па му тај посао није тешко ни пао. http://forum.b92.net/index.php?showtopic=10384
—————————————————————————————————-
ИНТЕРВЈУ: Вук Драшковић о свом новом роману „Доктор Арон“, филозофско-религијској друштвено актуелној драми, коју је промишљао деценијама
Човек је пред вратима сопственога пакла
Аутор: Драган Јовићевић
Након вишегодишње паузе због политичког и друштвеног ангажмана, Вук Драшковић се вратио на књижевну сцену својим новим романом „Доктор Арон“, интригантном потрагом за смислом живота из перспективе једне посве необичне личности. Вишедеценијско промишљање Вука Драшковића изнедрило је овај роман који је истовремено и друштвено ангажован и филозофско-религиозан са елементима фантастике, очито посвећен опозиционом Београду осамдесетих, на чијем самом почетку је радња и смештена, уочи и непосредно након Титове смрти.
- Жеља да напишем ‘Доктора Арона’ траје још од седамдесетих година прошлог века. Доктор Арон се јављао и на страницама неких мојих претходних романа и књига – у ‘Ножу’, ‘Молитви’, а нарочито у ‘Руском конзулу’ и у „Мети“. Додуше, проговарао је кроз неке друге људе, а не као доктор Арон, иако је то био он. Ево, напокон се родио и добио своју књигу.
Ко је, у ствари, био доктор Арон?
- За лик доктора Арона инспирисао ме је један мој пријатељ, чудни, необични и паметни човек, професор Универзитета, неуропсихијатар, с којим сам се дружио петнаестак година. Он је заиста и у стварности око себе окупљао тадашњу интелектуалну елиту ондашње Југославије. Био је нека врста стожера око кога су се окупљали сви, и они који су владали, и они који су пали с власти, и они који су били тадашња опозиција, односно дисиденти. Он је био чудак, мало на земљи, а углавном на небу, међу звездама. Покушавао је да тим најпаметнијим људима тадашње Југославије наметне тражење одговора на питање свих питања, како је он говорио: ко смо ми? Да нисмо можда неко привиђење, да није сам живот привиђење, да није космос привиђење? Постоји ли врховни закон, врховни ум? Међутим, као да је говорио зидовима. Сви ти најумнији људи тадашње Југославије трагали су за одговором на нека друга питања, по њима централна и најважнија: има ли Титу лека кад је отишао у болницу, где ће бити сахрањен, ко ће носити ковчег, ко ће му све доћи на сахрану, шта ће бити са земљом после Тита и тај мој пријатељ је био очајан и сваки дан је псовао.
Радња романа смештена је у период уочи и непосредно након Титове смрти. Морам да признам да сам очекивао да се радња продужи до деведесетих и тадашњих дешавања. Зашто сте му дали тако мало времена у књизи?
- Мислим да је он продужио до деведесетих и да је наставио после деведесетих. Тачно је да доктор Арон у роману умире у септембру осамдесете, али он умире, уверен сам, тек крајем деведесетих. Мислим да је умро у будућности, још оне ноћи кад је успео да дође до капије времена. Сећате се да он својим посетиоцима пред смрт каже да је готово, мислећи на Југославију, и да долази велики циркус слонова. Он је видео унапред тај циркус слонова, видео је и да ће неки слонови да лете на шаху, неки на српу, неки на белим печуркама, а да онај највећи слон неће имати главу. Убеђен сам да је по повратку из прошлости отишао у будућност да мало боље загледа слонове, и тек тада је умро.
Шта је он то видео?
- Видео је све оно што се догађало у последњој деценији 20. века. Њега то није много чудило. Аронова теорија била је ругање будалама, како је он говорио, који стално блебећу о будућности. По његовом мишљењу, будућност не постоји зато што ће свака будућност кад дође да прође и постане прошлост. А обрнути смер је немогућ. Он је веровао да је прошлост космичка црна рупа која усисава и гута свачију будућност.
У делу романа „Еурека“, по повратку из Јерусалима, доктор Арон започиње озбиљну расправу на тему постојања Бога. С обзиром на то да је инспирисан стварним ликом, да ли је та расправа документована?
- Не. Писац уноси себе у сваки лик. Пошто је централни лик романа тај чудни, чаробни доктор који псује, вређа, ниподаштава и шокира дрскошћу својих идеја и размишљања, онда сам ја као писац себе лично највише уградио у тај лик и ја бих то спорење Арона с Ароном могао назвати сопственим спорењем са собом. Наравно, од тих седамдесетих и осамдесетих, кад сам се дружио с тим човеком, прошло је доста година и збили су се неки догађаји који су шокантно потврдили оно што је тај мој пријатељ тада говорио, а сви који су га слушали говорили су да је луд. Примера ради, он је шездесетих година прошлог века на Неуропсихијатријској клиници у Београду дошао на идеју да од ћелије живога пса направи реплику. Он није умео да то прецизно формулише и да каже ДНК, али је мени показивао неке свеске, шифре, и говорио да је у свакој ћелији човек, из сваког живог бића комплетно живо биће, и да он то добро зна, да је то он видео. Где је видео – није хтео да каже. Веровао је, и то у роману пише, да чак у пепелу остаје тај запис и да се из пепела човека једног дана може репродуковати човек. Данас, док ми причамо, хиљаде и хиљаде жена широм света оплођују се вантелесно и нико у томе не види никакво чудо. Свима је то нормално. Али, кад отворимо Нови завет и прочитамо да је Марија вантелесно зачела сина, онда се велики противници Бога и заљубљеници у свог бога који се зове еволуција, хватају за главу и са презрењем одбацују такву могућност.
У периоду у коме се налази, ваш доктор Арон се обраћа већини која је неверујућа. Као писац овог романа, којој се читалачкој публици ви обраћате данас кроз лик доктора Арона?
- Мањини која мисли. А никада се није мање мислило. Човек је пред самим вратима сопственога пакла. Спреман је да створи Франкештајна, који ће бити јачи од њега. Назирем му већ контуре. То су компјутери, чипови, сила технике коју ствара човек и која почиње да влада њиме и да чак буде паметнија од свога творца. Застрепео сам пре неколико година када је компјутер победио Гарија Каспарова, светског шампиона у шаху. Кад већ тврдимо да изнад нашег ума нема ума, онда ми поручујемо космосу да смо ми бог, са свим његовим творачким својствима, па ћемо, ето, да се опробамо стварајући своје франкештајне. Обавеза и литературе и филозофије је да се храбро упусти у одбрану човека од човека. Чини ми се да оно што управо човека чини човеком, није неуништиво, већ да умире са њим. То је тема којом се бавим од студентских дана. Најинтимније, најболније о томе размишљам, и то ме увек највише мучи. Бог мучи Ивана Карамазова, и он то признаје. Чак и каже: ‘Има ли га, или га нема’. То је питање свих питања, а не хоће ли Титу откинути ногу и шта ће бити са штафетом. Тај мој доктор Арон је имао несрећу да живи у једном времену где су врховне вредности биле потпуна негација свега онога за чим је он трагао и о чему је размишљао.
Та мањина која мисли и којој се овим романом обраћате, с годинама је све мања и мања?
- Ако је неко мањина, то још не значи ништа. Можда је баш то она убедљива већина. Увек је зрнце злата вредније од вреће плеве. Нисам ја далеко од оне визије доктора Арона да је у почетку цео видљиви космос био мањи од кокошјег јајета. Тај врховни ум, на ту величину, сабио је јалове енергије – и топлотну, и гравитациону, и енергију зрачења, и атомску енергију – и у једном тренутку загрејао ју је до пуцања. Ко не размишља о Богу и ко нема храбрости да размишља и о томе ко је, евентуално, и како створио Бога, лично мислим да и не размишља.
А како ви размишљате по том питању?
- У мени се боре нада и страх. Нада да има Бога и страх да га нема. Зато ми је од свих ликова у роману најближи доктор Арон. Он чак прибавља доказе да Бога има. Питање је шта ће бити кад умрем, хоће ли и те чудотворне моћи мозга да умру, хоће ли ми умрети мисао. И онда се уплаши. Он је цео живот посветио нади да врховни ум постоји, тој авантури откривања и доказивања, да би се на крају живота уплашио смрти и то на један екстреман начин, што није хтео да сакрије.
Фиктивни и стварни ликови
- Кренула су већ нека нагађања, пред којима сам немоћан. Зову ме и питају, да ли је доктор Арон тај и тај. Други наводе неке друге људе, које су препознали у неким ликовима. Ја могу само да кажем да су то ликови из романа, које сам ја стварао. Нека свако препознаје кога хоће, а ја препознајем само своје ликове. Замислите несрећу да нико никог није препознао и да је то само неки мртав лик, који не може да изађе из корица књиге. Ако не може да изађе из корица књиге, онда је то катастрофа и за лик и за писца.
Цео садржај у четири стиха
- Немогуће је бавити се писањем, а не угледати се на Достојевског, Толстоја, Булгакова, Маркеса, на сјајну плејаду латиноамеричких писаца, на Црњанског или на Његоша. Из Луче сам узео четири стиха који су мото и садржај ‘Доктора Арона’. Можда би цео садржај овог мог романа стао само у једну ону Његошеву: ‘Ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна’
ДАНАС, 16.11.2009.
Објављено од стране Varagić Nikola 
Објављено од стране Varagić Nikola 
Објављено од стране Varagić Nikola 