Владари Србије

Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?

У  НИН-у број 3014 из 2008. године, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном списку непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“

Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“  Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.

Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ догодио би се и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спремали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ. Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле  да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? За какву су се то демократију залагали противници Милошевића из ‘80-тих када двадесет година касније њихови ”синови и кћери” воде Србију до потпуног краха демократских и европских вредности… Какву су то генерацију Србији припремили ветерани Друге Србије попут Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Војина Димитријевића, Љубе Тадића…?

Та млађа генерација Друге Србије која данас влада Србијом, и која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, најбоље је описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“  Ти легализатори неистине су ове 2009. године изгласали антиевропски Закон о информисању.

Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се 2008. године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма Бетовен. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. Са Великим братом је изгубила статус урбане телевизије. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?

Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Функционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?

Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали? Шта су радиле опозиционе странке десет година под Милошевићем и какав им је учинак у ових девет година после одласка Милошевића са власти? Да ли Жене у црном плачу и за својом децом, или су им туђа деца увек милија, лепша и паметнија?

Evropa (tačnije: EU) nema alternativu?

La Stampa, prenosi NIN broj 3030

Henri Kisindžer, ideolog desnice u SAD, o svetskoj ekonomskoj krizi

 

                           ’’Svako će pokušati da stekne nezavisnost od uslova koji su doveli do kolapsa. Ali istovremeno će svako biti primoran da se suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da se dileme proistekle iz krize mogu rešiti samo zajedničkom akcijom… Iz toga će proisteći međunarodi poredak samo ako se dođe do sistema kompatibilnih prioriteta. U suprotnom, međunarodni poredak će se raspasti, što će izazvati katastrofu.

                           Na kraju se sistem, kako politički tako i ekonomski, mođe uskladiti samo na dva načina: stvaranjem međunarodnog sistema političke regulacije, koji će imati isti kapacitet kao i ekonomski, ili svođenje ekonomskih entiteta na nivo kojim mogu upravljati postojeće političke strukture, što bi verovatno dovelo do novog merkantilizma, možda na nivou regionalnog udruživanja. Novi globalni sporazum po modelu Breton Buds predstavljao bi najbolje rešenje.

                           Povratak merkantilizmu i diplomatiji iz 19. veka podelio bi svet na konkurentske regionalne entitete, što bi imali opasne posledice na budućnost.

                           Svetski poredak postaje trajan samo ako su njegovi učesnici zajednički učestvovali ne samo u njegovoj izgradnji, već i u njegovoj odbrani.’’

-

                           Moj komentar: Raspad postojećeg političkog i ekonomskog međunarodnog poretka vodi u katastrofu samo SAD  i njene prijateljske države sa Zapada. Da li Japan nešto gubi ako ostane bez vojnih baza SAD na svojoj teritoriji? Da li će mnogo izgubiti ako tržište SAD zameni tržištima Južne Amerike, istočne  Evrope, Afrike, arapskih država?

                             Koje su to postojeće političke strukture? Vlast u Rusiji, Komunistička partija Kine, muslimanske verske vođe (vlasti Libije, Irana, Pakistana…), levičarske vlade Južne Amerike i evropski političari koji su protivnici NATO pakta i evroskeptici po pitanju EU. To je svet, i to građani SAD moraju da shvate. Naravno, to svi moraju da shvate, i u Rusiji i u Kini i u islamskim državama, i u velikim i u malim državama, svet je raznolik i ne može niko da to promeni. Ceo svet je jedna imperija i nema nema zemaljskog imperatora. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.

                           Zašto se sporazum po modelu Breton Vuds nikada neće postići? Zato što Sjedinjene američke države više nikada neće biti u mogućnosti da kreiraju svetsku ekonomiju po svojoj meri kao u doba kada se pravio sporazum u Breton Vudsu.

                           Regionalna udruživanja budućnost su sveta. To je zamena za pokret nesvrstanih za države regiona Južne Amerike, Balkana i istočne Evrope, većine azijskih i afričkih država. Regioni u kojima ne dominira ni jedna svetska sila treba da učestvuju ravnopravno sa velikim silama poput SAD, Rusije, Kine i Indije. Tako u budućnosti grupu G 8 i postojeći Savet bezbednosti UN treba da zameni jedno telo sastavljeno od predstavnika SAD, Rusije, Kine, Indije, zapadne Evrope, posebno mesto u tom telu treba da imaju države srednje, istočne i južne Evrope, Latinske Amerike, predstavnicima sunitskog  i šiitskog islama treba dati posebna mesta, svoje mesto treba da ima Afrička unija, države Zapadne Azije, i jedno mesto ostaviti za Australiju, Novi Zeland i Okeaniju… I svi treba da imaju pravo veta.

                           Tako bi se stvorio multipolaran svet, ka tome se i teži, zar ne?

                           Povratak merkantilizmu imao bi opasne posledice po budućnost berzanskih špekulanata. Svet se nikada i nije oslobodio merkantilizma. Da li je merkantilizam prisutan u određivanju cene goriva na pumpama u SAD? Da li je ima merkantilizma kada francuski seljak primi subvenciju od države? Da li države EU unutar EU posluju i na merkantilističkim osnovama, i da li se to isto primenjuje u trgovini sa SAD, Kinom, Rusijom kao spoljnim partnerima? Da li i ove velike sile tako postupaju prema drugima? Zašto merkantilizam nije dobar samo za države Trećeg sveta i zašto se protiv merkantilizma bore vlasnici najvećih svetskih korporacija? Kakav je ovo svet koji nastaje pod upravom velikih internacionalnih korporacija? Ko je kriv za sunovrat ekonomije SAD i za svetsku ekonomsku krizu?  Upravo SAD prve idu ka merkantilizmu, npr. kompanija Filip Moris zamenila je svoj vozni park koji su činili nemački automobili sa automobilima kompanije iz SAD (ovde u Srbiji, čujem i u globalu). Ali, političari iz SAD naviknuti na tretman da su cezari kada se pojave van granica svoje države nikako da shvate da je Rim na izdisaju i da više nigde ne mogu da prodaju politiku dvostrukih standarda.

 

-

 

NIN broj 3030

Zbignjev Bžežinski, ideolog levice u SAD

tekst zasnovan na autorovom govoru u Pekingu početkom januara

 

                           ’’Šta bi sada trebalo da bude naš zajednički cilj? Kina je neophodna kao direktan učesnik u dijalogu sa Iranom, pošto će i ona biti pogođena ako pregovarački napori propadnu. Američko-kineske konsultacije u pogledu Indije i Pakistana možda mogu dovesti do efikasnijeg posredovanja, čak i ako ono bude nezvanično, pošto bi sukob između te dve zemlje predstavljao regionalnu katastrofu. Kina bi trebalo aktivno da se uključi u rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba, koji sve više predstavlja opasnost od radikalizovanog i nestabilnog Bliskog istoka. Moramo da osmislimo zajedničko gledište kad je reč o načinu borbe protiv globalnih pretnji koje proističu iz klimatskih promena. Treba da raspravimo kako bi međunarodna inicijativa u pravcu globalnog usvajanja potpune eliminacije nuklearnog oružja mogla doprineti sprečavanju daljeg širenja nuklearnog oružja.

                           Da bismo sve to postigli, treba nam nezvanična G2. Naši lideri se stoga moraju nezvanično sastajati na redovnoj bazi radi sveobuhvatnih ličnih diskusija ne samo o našim bilateralnim odnosima, već o svetu uopšte.

                           U vremenu u kojem su rizici od veoma destruktivnog ’sudara civilizacija’ sve veći, hitno je potrebno osmišljeno promovisanje istinskog pomirenja civilizacija.’’

-

                           Moj komentar: Kako Kina gleda na SAD? Kao na ravnopravnog partnera. Za par godina Kina će gledati na SAD kao na malo manje ravnopravnog partnera. SAD se nadaju da mogu uticati na Kinu prema svojim interesima, da Kina pomogne opstanak SAD kao najveće svetske sile. Zapravo, Kina ne može da postane sila broj jedan u svetu bez saradnje sa SAD. I zato će Kina još neko vreme da pomaže ekonomiju SAD. Bilo bi dobro za svet da najveće svetske sile prestanu da se takmiče u vojnoj moći, to bi bio najveći doprinos denuklearizaciji i možda u daljoj budućnosti potpunoj demilitarizaciji sveta. I vreme je i da Kina, kada već pretenduje da postane sila broj jedan u svetu, ponudi neka rešenja za svet. Kina nikada neće postati toliko vojno nadmoćna da bi mogla da teroriše po svetu.

-

 

Queen’s Quarterly, prenosi NIN broj 3031

Džon Ralston Sol (John Ralston Saul), kanadski filosof

 

                           ’’Sve priče o civilizaciji imaju jedan zajednički element – pojedinci misle da razumeju mehanizme svojih društava. To razumevanje implicira i samouverenost u nastojanju da društvo učinimo boljim. Ili, u najgorem slučaju, samouverenost u prihvatanju mogućnosti da ga učinimo boljim. Osnovna karakteristika liderstva jeste vera u postojanje izbora. Iznenađuje činjenica da mnogi koji sebe smatraju liderima u to ne veruju. Oni misle da je njihov posao da razumeju moć i menadžment i tu i tamo isprave nešto što, po njihovom mišljenju, ne ide kako treba. Aktuelne istine uzimaju zdravo za gotovo, zbog čega su u suštini i pasivni. U svakom slučaju, snaga jedne civilizacije – tj. mogućnost da bira – slabi.’’

-

                           Moj komentar: Ako se Srbija u spoljnoj politici oslanja na tri stuba (EU, Rusija, SAD), i sve više na četvrti (značajnu ulogu u odbrani suvereniteta Kosmeta igraju države Latinske Amerike koje formiraju Merkosur i Unasur, Islamske konferencije, Afričke unije i zapadne Azije – većinom države koje pripadaju pokretu nesvrstanih), zašto predsednik Republike još uvek govori da Evropa (čitaj: Evropska unija) nema alternativu?

                           Da li je predsednik Republike mislio, kada je pre pet godina stupao na dužnost, da će Srbiju brže uvesti u Evropsku uniju i da će ulazak Srbije u EU rešiti sve probleme koje ova država, njeni građani i srpska nacija imaju? Da li je mislio da je to dovoljno za ulazak u istoriju? Da je to toliko velika stvar za ovu državu i ovu naciju? Jeste, to je mislio, i mislio je da će standard građana da poraste ako uvede Srbiju u Evropsku uniju? Čak je i jedan pravi lider i vizionar kakav je bio dr Zoran Đinđić slično mislio, pa je posle 2000. ekonomiju države prepustio lošim ekspertima stranke G17+ koji su obični mediokriteti i prepisivači neoliberalne ekonomske ideologije koja je nastala na Zapadu i koja upravo uvodi Zapad u haos. I sada imamo vlast takvih ’’lidera’’ poput Tadića, Dinkića i Dačića koji se savršeno uklapaju u profil koji je opisao kanadski filosof. Prva dvojica preuzimaju ’’aktulene istine’’ Zapada i komunizma, a treći preuzima ’’aktuelne istine’’ miloševićizma i šovinizma, a svi zajedno su pomireni sa ’’aktuelnim istinama’’ domaćih tajkuna i ambasadora velikih sila. Realno, za pet godina, koliko je predsednik Republike, Boris Tadić nije učinio mnogo za Srbiju, dok su druga dvojica samo štetili jer to jedino umeju. Zato su svi oni ’’pasivni’’, zato Srbija više ne stoji u mestu, nego ide unazad ili nadole, nema više ni stagnacije, samo opadanja. Zbog toga nisu predvideli svetsku ekonomsku krizu, zbog toga su uveli Srbiju u ekonomsku krizu za koju nemaju izlaz, nema izbora. Za pet godina vlasti nijedan most u Beogradu nije napravljen, nijedan autoput, nijedan železnički pravac nije obnovljen, nije došlo do reforme obrazovanja i birokratije, nema napretka u borbi protiv bele kuge, itd. Imaju sreće i na vlasti su jer nemaju opoziciju. To je sada najvažniji nacionalni i državni cilj, stvoriti opoziciju ovom sistemu i stvoriti novi sistem.

-

 

Danas, Vikend, 31. januar – 01. februar 2009

prof. dr Ivo Visković, sa Borisom Tadićem i Sonjom Liht kreira spoljnu politiku Srbije, u intervjuu o izboru između Evropske unije i Kosmeta kaže:

 

                           ’’Može se, zato, dogoditi da pojedine zemlje (EU) počnu da ta dva pitanja povezuju… Neka ili neke zemlje mogu da postave to pitanje smatrajući da ta dva naša interesa (EU i suverenitet nad Kosmetom) direktno protivreče jedan drugome i mogu početi vršiti pritisak na Srbiju da popusti u nekim svojim u nekim svojim stavovima radi interesa ulaska u Evropsku uniju. Mislim, ipak, da bi te zemlje sebe izložile velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima.’’

-

                           Moj komentar: Profesor nije izložio plan za delovanje u slučaju da neka država postavi takav uslov? Smem da se kladim da će tako biti. Većina država Zapada, samo na Kosmetu u poslednjih deset godina, dva puta je ’’sebe izložila velikom riziku da se na njih svali odgovornost zbog neprincipijelnog ponašanja i, u krajnjoj liniji, zbog stavova koji su u suprotnosti i sa međunarodnim pravom i sa praksom u međunarodnim odnosima’’ – bombardovanje Srbije i priznavanje paradržave Kosovo. Šta ih sprečava da to urade i treći put? Poniznost srpskih vlasti?

-

                           prof. dr Ivo Visković: ’’Objektivno gledano, Srbija je mala zemlja. Mi smo daleko manji po veličini i brojnosti stanovništva od nekadašnje SFRJ, ali u svojoj glavi kao da nosimo teret iskustva globalnog delovanja tadašnje Jugoslavije na međunarodnom planu, preko pokreta nesvrstanih i samostalno. I stalno imamo utisak da je naša uloga i naše mesto u globalnim svetskim zbivanjima… Region kome pripadamo je prirodno mesto delovanja Srbije u međunarodnim odnosima. Tu Srbija može imati značajniji uticaj. U Evropi znatno manji, dok u svetskim odnosima njen uticaj je znatno manji.’’

-

                           Moj komentar: Šta znače reči ’’veliki’’ i ’’mali’’ među onima koji se zalažu za jednakost i ravnopravnost? Zašto toliko napominju koliko je Srbija mala a koliko su SAD velike oni koji govore o ljudskim pravima, demokratiji, poštovanju različitosti, jednakosti među ljudima i državama…? Zašto je Evropska unija napravljena po meri velikih država i zašto o sudbini malih, koji su većina, odlučuju veliki koji su manjina? Da li je to jednakost u glasanju, izbor većine, da li su to ’’evropske vrednosti’’, ’’američki san’’ koji svima daje mogućnost za uspeh? Da li je Srbija globalno delovala kada je prošle godine postigla da se o statusu Kosova i Metohije raspravlja na međunarodnom sudu? Da li se Srbija ozbiljno sprema za suđenje? Da li je u odbrani Kosmeta to jedino sredstvo odbrane? Slažem se da je region kome pripadamo prirodno mesto delovanja. Ali, ako deluješ u regionu, ti si već na nivou bivše SFRJ, ako se u regionu sukobljavaju i interesi velikih sila, ti si u igri na globalnom nivou, ako deluješ u regionu, zbog dosta sličnosti sa drugim regionima, poput Kaspijkog basena, Bliskog istoka, srednje Evrope, koje ovi regioni imaju sa Balkanom, potrebno je i delovanje u tim regionima i saradnja sa državama tih regiona.

                          Zašto je srpska ’’socijalno odgovorna vlast’’ koju čine stranke Socijalističke internacionale poslala delegaciju u Davos, a ne na Socijalni forum u amazonskom gradu Belemu? Neka ide delegacija i u Davos, i treba da ide, ali je morala da se pošalje delegacija i u Beleme? Tamo je ekvadorski predsednik izjavio: ’’Kakvim promenama treba da težimo? Sigurno ne onim koje je zacrtao takozvani vašingtonski konsenzus… Bogate zemlje su decenijama planirale svoje politike, ali nisu dozvolile siromašnima da na isti način planiraju svoju budućnost.’’ Mi nemamo vlast za 21. vek.

-

 

Hankyoreh, prenosi NIN broj 3031

sažeti prikaz razgovora između Dže-Džung Suha, profesora međunarodnih odnosa Univerziteta Džon Hopkins  i Imanuela Volerstina, socijologa istorije, analitičara svetskog sistema, predavača na katedri za socijologiju na univerzitetu Jejl, o svetskoj ekonomskoj krizi i stanju Sjedinjenih američkih država

 

                           Volerstin: ’’Mislim da je zapravo od tada (od 1970. godine) američka hegemonija neperestano u opadanju.’’

                           Suh: ’’Ta hegemonija već neko vreme opada, možda tridesetak godina, od poraza u Vijetnamu. Razne američke administracije pokušale su na razne načine da zaustave taj proces i da potpuno promene njegovo usmerenje. Neki su se okušali u diplomatiji ljudskih prava ili sprovođenju neke verzije liberalnih mera. Drugi su se latili realističnije politike proširenja vojnih kapaciteta ili posezanja za visokotehnologizovanom vojnom moći kakvu predstavljaju ’Ratovi zvezda’. Neokonzervativci su se oslonili na politiku militarizma i unitalirizma. Međutim, umesto da su stvarno zaustavili taj proces i vaspostavili američku hegemoniju, oni su samo ubrzali proces opadanja i propasti.’’

                           Volerstin: ’’Jednostavno, u depresiji smo. Nastupiće ozbiljna deflacija. Može nam se dogoditi da se iz toga ne izvučemo u narednih 4 ili 5 godina… Ovde mislim na temeljnu krizu sistema koja je takva da mi se čini da ovaj sistem kroz 20 ili 30 godina neće postojati. Nestaće i biće potpuno zamenjen nekom drugom vrstom svetskog sistema… Mi smo, dakle, u haotičnoj situaciji… Zemlje kao što su Kina, Norveška i Katar našle su se u toj delikatnoj situaciji u kojoj one, s jedne strane, žele da pomognu Americi da opstane kako bi mogla da nastavi da kupuje njihove proizvode, a s druge strane novac koji su investirali sve vreme gubi vrednost zato što je transakcija dolarska. A dolar pada… U osnovi, te zemlje se polako okreću od dolara i dolar je na silaznoj putanji.’’

                           Suh: ’’Hoćete da kažete da je ovog puta drugačije to što mi ne ulazimo samo u izuzetno turbulentnu Kondratjevljevu fazu B, već smo ušli u terminalnu krizu svetske privrede. Ako smo već neko vreme u toj terminalnoj fazi, šta onda zapravo čini sadašnja ekonomska kriza? Šta to znači?’’

                           Volerstin: ’’To znači da normalni mehanizmi za izlazak iz nje više ne funkcionišu.’’

                           Suh: ’’Prema tome, oni koji pričaju o tome kako naći izlaz iz sadašnje finansijske krize ili kako uspostaviti nadzorni mehanizam za finansijske transakcije koje se odvijaju preko granice zapravo pokušavaju da se i dalje drže za jedan sistem koji umire… Međutim, stvarna utakmica odvija se oko novog istorijskog svetskog sistema koji će konačno zameniti postojeću svetsku kapitalističku privredu. Postoje dva tabora koja predviđaju različite svetove. Jedan od njih želi da stvori svetski sistem koji će manje-više predstavljati repliku postojeće neravnomerne raspodele moći i proizvodnje, samo na jedan drugačiji način. Drugi tabor, međutim, predviđa jedan drugačiji svet koji bi bio u većoj meri demokratski i u većoj meri egalitarni.’’

                           Volerstin: ’’Ljudi jako mnogo diskutuju o tome šta znači egalitarni svet. Na primer, jedna od stvari o kojoj se mnogo debatuje u svetu bar poslednjih 200 godina jeste jakobinizam. Dakle, nije reč samo o orijentisanoj politici, već o homogenizujućem ishodu, u smislu – svi treba da budu isti, trebalo bi da preobrazimo ljude u istu vrstu čoveka. E sad, ta jakobinska vizija je ozbiljno dovedena u pitanje. Ima ljudi koji kažu – ne znam, mi jednostavno želimo da dopustimo procvat više različitih kultura.’’

 

                           Volerstin o novom predsedniku SAD: ’’Sa američkog stanovišta, mi smo u lošoj situaciji i zato smo izabrali Obamu. Ali on neće napraviti nikakvu čaroliju… Ne kažem ja da SAD nisu važan akter, ali nastupila je situacija u kojoj postoji osam ili deset žižnih tačaka moći i američke opcije su ograničene… Obama još uvek misli da su Sjedinjene Države lider. Treba da se otarasi te ideje.’’

-

                           Moj komentar: Novi predsednik SAD napravio bi uspeh ako bi iznutra preobrazio svoju državu, ako je otvori za svetski dijalog između onih koje je opisao profesor Suh, dakle, onih koji su za kozmetičke promene i onih koji su za demokratski i egalitaran svet. Da bi povratio ugled SAD u svetu, predsednik SAD prvo mora da postigne uspeh na domaćem terenu. Ako zarad svetske slave ne reformiše SAD, ta država će se u narednih 10 godina podeliti po socijalnim, rasnim i etničkim osnovama i stvoriće se najmanje tri države na tom tlu. On bi imao svoje mesto i u toj podeli, da dođe mirnim putem do razlaza. Njemu je teško, ali, teško je svakom državniku u ovim vremenima. Kada su Afroamerikanci bili siromašni krivili su belce, sada kada dolazi do ekonomske krize belci će za kolaps ekonomije da krive ’’crnog’’ predsednika. Republikanac koji sledeće godine ostane bez posla i kuće u svemu oko ’’promena’’ koje su ove godine zadesile SAD videće ’’put u pakao’’. Zato je važno da se SAD više okrenu egalitarizmu i iskrenoj demokratiji. To nije sramota.

-

 

                           Šta Srbija da čini u narednim godinama?

                          Sasvim je moguće da bi, da nije propalo srednjevekovno srpsko carstvo, da se razvijalo i dalje, i da su kojim slučajem potomci Nemanjića stigli u Ameriku pre Španaca ili Engleza, sprovodili inkviziciju poput Španaca, ili etničko čišćenje Indijanaca poput Engleza. Da su krenuli u pohod u Aziju i da su pokorili Turke, radili bi Turcima isto što i Turci Srbima. Zločini iz ratova krajem 20. veka, zločini četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata, osvajanje Stare Srbije krajem 19. i početkom 20. veka pokazuju da Srbi nisu svetiji narod od drugih naroda sveta. Da je Srbija bila ekonomska sila možda bi na isti način pljačkala države Afrike, i možda bi njeni kapitalisti iskorišćavali kao radnu snagu u svojim fabrikama decu Azije poput takvih iz SAD i zapadne Evrope. To pokazuje srpski kapitalizam koji je nastao u poslednje dve decenije.

                           Srbija se bori za pokret nesvrstanih vekovima. Danas treba da se posveti regionu Balkana, srednje i istočne Evrope. U budućnosti može doći do podele unutar Evropske unije. Jedan deo Unije činile bi države zapadne Evrope (bez Velike Britanije), drugi deo neke druge unije, organizacije, konfederacije, kako god da ispadne, činile bi države istočne Evrope (bez Rusije). To treba da bude prioritet za Srbiju, što veće jedinstvo sa državama regiona i istočne Evrope, i to jedinstvo na prvom mestu treba da bude u sferi kulture, tek onda ekonomije, politike, bezbednosti… Politički, jedan ovakav savez država, za sve države koje bi u njega ušle, može predstavljati zaštitni zid koji bi ove države branio od napada velikih i sa Istoka i sa Zapada. U bezbedonosnom smislu jedini cilj treba da bude izgradnja mira i saradnje između država koje bi činile savez, isto i na globalnom planu, umesto stavljanja na stranu SAD ili Rusije, Velike Britanije ili Nemačke, treba raditi na uspostavljanju prijateljske saradnje između velikih sila. U ekonomiji treba izgraditi zajedničku strategiju za razvoj poljoprivrede, jer oblast Panonije i istočne Evrope može biti veliki potencijal za proizvodnju hrane koja postaje problem za mnoge regione sveta. Lakše je napraviti jednu zajedničku strategiju i na toj platformi pregovarati sa organizacijom država Južne Amerike, Afričkom unijom, Arapskom ligom, Kinom, Indijom, Japanom… Da bi se došlo do proizvodnje zdrave hrane, mora se izgraditi zajednička politika u sektoru energetike. Pogrešno je što se države Balkana, Panonije i istočne Evrope opredeljuju za izgradnju nuklearnih elektrana, ili što zavise samo od jedne svetske sile, treba smisliti druga rešenja. Rešenje nije ni izgradnja novih termoelektrana. Tako dolazimo do potrebe za naučnom saradnjom između ovih država. Nje nema bez jake ekonomije i širokih shvatanja u politici.  

                           Sada kada je svetska ekonomska kriza pogodila sve države, normalno je da svaka država prvo misli na sebe. Ali, iz krize se može izaći samo zajedničkom akcijom. Prvo treba raditi sa komšijama. U okruženju postići što veću kompatibilnost sa okruženjem. Usled velikih geopolitičkih i geoekonomskih promena u koje smo ušli, stvaraju se, prvi put za ovih dvesta godina, uslovi da države od Baltika do Egeja, i od Crnog mora do Jadranskog mora, izgrade bliže odnose i usklade svoje interese. To je u svojoj unutrašnjoj strukturi slovenska civilizacija koja je prošarana raznim narodima, rasama, religijama i ideologijama. Posle dvesta godina borbi za slobodu, unutar naroda koji čine ovaj region izgrađene su jake građanske klase, u obrazovanju i kulturi dostignut je svetski nivo, jaka su uporišta i levice i desnice – i vreme je da se to i dokaže. Prvo, da smo sposobni da se međusobno pomirimo i dogovorimo, i da smo sposobni da sarađujemo sa velikima na ravnopravnoj osnovi. A još važnije, treba ponuditi odgovore na krizu u koju ceo svet ulazi. Ona nije samo ekonomska, ili samo politička, ona je na prvom mestu – duhovna. U tom smislu, države Južne Amerike pružaju odličan primer. Te države prave i zajedničku monetu. Zajedničku monetu prave i arapske države. Savez između organizacije država Južne Amerike i buduće organizacije država istočne Evrope može da bude odlučujući faktor u svetskoj politici koji bi izveo svet iz haosa i mogućih kataklizmi. Zbog svog bogatog hrišćanskog i socijalističkog iskustva koje je raslo u ovim delovima sveta i koje nije imalo priliku da pokaže svetu i svoja dostignuća. Sada je za to došlo vreme. Samo po pitanju hrane i voda može se shvatiti značaj Južne Amerike i istočne Evrope za ishranu većine naroda Afrike i Azije u narednim decenijama. Države zapadne Evrope i Rusija imaju dovoljno hrane (pod hranom ne podrazumevam GM hranu)  za sebe i premalo za izvoz. Unutar Južne Amerike i istočne Evrope moguće je postići mnogo veću produktivnost u poljoprivrednoj proizvodnji. I u svakoj drugoj proizvodnji, a mene lično najviše interesuje ono što na kulturnom planu mogu ponuditi. Mislim da su zapravo tu mogućnosti najveće. Kineska kultura tek treba da dođe do izražaja, i islamska kultura se bori za svoje mesto pod Suncem, treba uživati u različitostima jer one čine bogatijim i zanimljivijim naš svet i naše živote. To bi bio pozitivni scenario razvoja događaja u sledećih 20 godina. Negativni scenario uključio bi više manjih ratova širom sveta i bar jedan veliki svetski rat, i do toga bi došlo posle velike ekonomske krize u svim državama sveta. Došlo bi i do pojava zaraznih bolesti i epidemija novih virusa za koje niko ne bi tražio vakcine, može doći do velikih nestašica hrane, socijalnih revolucija, velikih migracija ljudi, i tome slično.

Црна рупа

 

 

О чему писати више, на овог блогу, што се тиче политичке реалности и животне стварности у Србији? Сада имамо власт која тврди да није могла да зна да ће доћи до економске кризе у свету? Кажу: “ко је то могао да зна?“ Бројни домаћи и страни економисти, и овај блог, демантују власт. А и када је дошла криза, власт у Србији последња је признала да је дошло до кризе у свету. Председник државе упорно је негирао постојање кризе у тренуцима када су највеће банке на Западу одлазиле у стечај. Сада сви за своје неуспехе и своја глупава предизборна обећања криве “економску кризу у свету“ (Србију следећих година чека економска криза без обзира на развој догађаја у свету). И то пролази. И у војсци и у Цркви, и међу грађанима, и међу свима. Очигледно. Не заборавимо, народ је у поште по бесплатне акције полетео као на шалтере Дафимента и Југоскандика. Сада испада да са доделом бесплатних акција нико није имао ништа осим лидера једне странке који је идејни творац целе акције. Као да он то није смислио за време претходне власти, и као да нови коалициони партнери нису стали иза ове акције у предизборној кампањи. Системски спровођено “намерно незнање“ и природне, људске, глупости, похлепе, слабости и лењости, довели су овај народ и ову државу у ово стање.

Дакле, за Србију нема спаса. Нигде се не види ни онај последњи, самртни, трзај живота, последње снаге. Нико да повуче ни у војсци, ни у Цркви, ни у локалној микрозаједници, ни међу јавним предузећима, ни у тајним службама, ни у судовима, ни у медијима, ни у спорту, ни у култури, свуда – декаденција. Свуда постоје изузеци, али само да потврде правило. У свакој области налази се по који усамљеник који шаље “вапај из пустиње“. И то је то. Већину тих вапаја из пустиње и сам сам стављао на овај блог. Ако ништа друго, нико не може рећи српском народу да није упозорен. Јесте. То није утеха за оне који су упозоравали.

Чека нас нека мешавина судбина које су задесиле Јевреје, Роме и Хазаре.

Нас?

У чије име у ја уопште пишем? Како смем да кажем “нас“ или “ми“?

“Ми“ светосавци који верујемо да су Срби светосавци изабрани народ који ће преживети Потоп? “Ми“ грађани света који би пре ушли у храм сатанистичке секте него у храм српске православне цркве, макар као туристи, или европејци? “Ми“ пагани и масони, хиберборејци и чувари Светог Грала? “Ми“ које не интересује ништа, ниједна религија, ниједна идеологија, ниједна странка, ниједна држава, ниједан народ, ниједна књига –  ништа, осим наших новчаника, жеља и истомишљеника који не задиру у нашу приватност? “Ми“ који смо све по мало од наведеног? “Ми“ којих нема у овим редовима?

Због свега тога и много тога другог “ми“ остајемо без државе попут Јевреја пре два миленијума, а сасвим извесно и без имена и језика, попут Хазара, или ћемо задржати некако језик и име, али раштркани по свету причаћемо и језике домаћина и матерњи, попут Рома и Јевреја. Ти који ће попут Рома чувати своје име и језик биће мањина, већина ће поћи судбином Хазара и прихватити неки други идентитет. Тешко да ће ико попут Јевреја да сачува и своју веру.

Црна будућност. Али, чија будућност није била црна. Генерације “деце цвећа“ добиле су рат и ратурање СФРЈ. Да ли је постојала генерација људи која је цео живот провела у миру, благостању, констатном прогресу и без болести и патње? Да ли се родио такав појединац? У целој историји људског рода старој седам хиљада година?  

Значи, Србија је део света и Срби деле судбину човечанства. Свет чека црна будућност. Наравно, знамо да и будућност има своју будућност, али будућност која обухвата наш животни век је црна. За многе народе и појединце и претходних неколико деценија је било црно. Рекло би се, живот није леп. Али, јесте. Јер, живот је чудо. А човек је тајна највећа. И остаће довољно људи да стане под – дрво живота.

Srbija – Gruzija

Na Kosmetu su albanski teroristi ubijali srpske civile, policajce i vojnike, ubijani su i Albanci lojalni državi Srbiji. Odgovor srpskih vlasti nije bio dobar, ali borba protiv terorista nije mogla biti razlog za pokretanje bombardovanja Srbije od strane SAD i satelita i uništavanje cele Srbije. U Južnoj Osetiji i Abhaziji situacija je potpuno drugačija. Mir koji je tu vladao prekinut je na dan otvaranja Olimpijade u Pekingu napadom gruzijske vojske koju je obučavao NATO. Ne može se stavljati znak jednakosti između odgovora Rusije na napad Gruzije i odgovora SAD na borbu protiv terorizma koju je započela srpska država na Kosmetu. U Južnoj Osetiji i Abhaziji žive ruski građani i tu su stacionirane ruske mirovne snage. Gruzija je napala ruske vojnike i ruske građane. Na Kosmetu nije bilo vojnika i građana SAD u trenutku kada je NATO započeo bombardovanje Srbije. Posle bombardovanja, kao okupator, na Kosmetu SAD grade svoju vojnu bazu i devet godina kasnije tu srpsku pokrajinu SAD proglašava za državu.

Kosmet nikada nije bio nezavisna država niti je ikada bio deo Albanije. Istorija Albanaca na Kosmetu i istorija Oseta i Abhaza u Gruziji nema ništa zajedničkog. Kosmet je uvek bio deo Srbije, i kada nije bilo Srbije, a Južna Osetija i Abhazija su poklon Gruzije od Gruzina koji je sredinom 20. veka vladao Sovjetskim Savezom. Kada je rasturena SFR Jugoslavija Kosmet je ostao u sastavu Srbije. Kada je rasturen SSSR Južna Osetija i Abhazija su ostale u sastavu Gruzije. Albanci su u poslednjih 20 godina postali većina na Kosmetu, Oseti i Abhazi su većina u svojim državama vekovima.

Južna Osetija i Abhazija su ‘’stvar po sebi“, unikat, i priznavanje Južne Osetije i Abhazije nije nikakav presedan. Svaki nerešeni međuetnički i teritorijalni konflikt u svetu je slučaj za sebe. Ne mogu da budu na univerzalni način rešeni problemi Baskije i Škotske kada i Španija i Velika Britanija imaju svoje specifičnosti. Koliko nije u redu priznavanje paradržave Kosovo od strane SAD toliko je potpuno ispravno što je Rusija priznala Južnu Osetiju i Abhaziju.

Danas je samo potvrđeno da međunarodno pravo više ne postoji. Ono što se sada može učiniti, kada UN više ne igraju nikakvu ulogu u svetu, jeste formiranje međunarodne organizacije koja bi imala ulogu da podstakne zavađene strane na razgovore, i da prenosi iskustva i modele iz drugih regiona, ali nijedan konflikt u svetu poput slučajeva u Srbiji i Gruziji ne može biti rešen ako neko drugi zavađenim stranama donosi rešenje. Status Kosmeta neće biti rešen dok god ne budu seli da ga rešavaju Srbi i Albanci, i tada će biti zaista malo važno šta misle o tome SAD, Rusija, Velika Britanija ili Turska. 

 

 

TranziCIjA

 

Tranzicija predstavlja prelazak iz jednopartijskog sistema u višepartijski sistem. Prelazak iz totalitarnog društva u demokratsko društvo. U ekonomskom smislu tranzicija je prelazak iz planske privrede na tržišnu privredu. Planska privreda je bila neekonomična, u potpunosti pod vlašću političara (komunista) koji se nisu u svom rukovođenju oslanjali na zakone tržišta i koji su u svojoj zatvorenosti zaboravili na faktor zvani svet, odnosno, na međunarodnu trgovinu i još važnije, na međunarodnu konkurenciju.

                           Kapitalizam i demokratija odneli su, za trenutak, pobedu nad socijalizmom. Pri tom, niko ovde ne sme da bude apsolutni gubitnik. Niti apsolutni dobitnik. Svetu su potrebni red i mir, a reda i mira nema ako ne postoji mogućnost da svako iznese svoje mišljenje, ako nije zaštićena privatna svojina, ako se trud i znanje ne vrednuju kako treba (’’nastajanje ne ostavlja stvari jednakim’’ – Niče), ali, i ako nema rodne ravnopravnosti, ako radnici nisu adekvatno plaćeni, ako ljudi nemaju slobodnog vremena za porodicu i sebe lično jer su prinuđeni po ceo dan da rade da bi osigurali egzistenciju (mnogi, čak i na Zapadu, i posle celodnevnog rada nemaju osiguranu egzistenciju).

                           Kolevka demokratije i kapitalizma u ovoj našoj epohi jeste civilizacija Zapada – dakle, prostor od Nemačke, preko Francuske i Velike Britanije do severne Amerike. Posle Drugog svetskog rata, Nemačka i Italija su u potpunosti pale pod uticaj Vašingtona, Londona i Pariza. Nemačka nacija je daleko homogenija od italijanske, te se u poslednjoj dekadi malo slobodnije profilisala na svetskoj sceni (Vatikan je važan, Italija je politički potpuno nebitna u Evropi i svetu), ali to je i dalje verni sluga interesa celog Zapada iz koga sve više progovara i nacistička ideja (uz to se odruče i ’’socijalne države’’, koja je nastala upravo u Nemačkoj). Ta ideja ovoga puta ima znatno više simpatizera među elitom ’’osovine Dobra’’ (najbogatiji ljudi na svetu). Svi se plaše najezde Afrikanaca, muslimana, Kineza, Indusa, Latinoamerikanaca… Arijevska rasa je ugrožena, misli se na Zapadu (naravno, Sloveni su niža rasa). Otuda i potpuni zaokret Francuske koja se oseća ugroženom pred nauspehom asimilacije drugih vera i rasa u svoje društvo (sa time je povezan i prijem Turske u EU), zaokret koji će brzo i trajno da promeni izgled Francuske, a taj zaokret ide u pravcu ograničavanja i oduzimanja građanskih sloboda i ljudskih prava svojim građanima i ka potpunom integrisanju u kolonijalističku vojnu mašineriju Zapada. Ali, kakav je cilj tog mealting pot-a koji je prvo pokušan u angloameričkom delu sveta i koji su prihvatile nacije poput nemačke i italijanske? Zbog svoje kolonijalne prošlosti, iskustva u životu sa drugim rasama, i bez angloameričkog modela, u mnogim narodima je došlo do ’’mešanja’’ i to je bio prirodan put Špancima, Portugalcima, Francuzima, Holanđanima, Dancima… no, i ovi narodi su prihvatili angloamerički neoliberalizam, prvo kao ekonomski pravac razvoja a potom i kao životni obrazac. Svi su se ’’amerikanizovali’’ i zaboravili na svoju prošlost i njene specifičnosti (pa su i u Španiji na krilima ’’ljudskih prava’’ i neoliberalne ekonomije dozvolili velikom broju azilanata iz muslimanskih država ulazak u Španiju iako nije rešeno mnogo problema između hrišćana i muslimana, Evropljana i Semita… što su Španci znali, bolje nego Britanci, ali su ipak krenuli da broje vreme od nastanka Holivuda). Naravno, iz susreta različitih kultura izrastaju i mnoge pozitivne stvari, ali da bi došlo do harmonije izmeđ različitih kultura potrebno je da se prvo dobro te kulture upoznaju – glupo je primiti u svoju kuću nekoga ko se u kućni red ne može ukopiti, nekog ko se isuviše mnogo razlikuje te je nemoguće da kućni red fukcioniše… A sve se to radi(lo) zarad što većeg tržišta radne snage, zarad što više članova ’’potrošačkog društva’’. Nije tu bilo glavno pobediti rasizam i širiti slobode, u osnovama nastanka Evropske unije su ekonomski interesi, SAD su nastale kao robovlasnička država a demokratska – pa su prvo oslobođeni robovi, žene su tek u 20. veku dobile pravo da glasaju ali idalje nisu ravnopravan član u društvu, a već na početku 21. veka niko ozbiljan ne smatra da su SAD demokratska država.

                           I, šta je pri kraju prve decenije 21. veka neoliberalizam, u kakvoj su vezi neoliberalizam i tranzicija, gde je mesto socijalizma u ovom svetu? Šta se to kuva decenijama u Latinskoj Americi, koja je poput zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata pala pod uticaj angloameričke (i delom Jevrejske) koalicije, ali koja od početka pruža otpor i koja od trenutka kada je srušena komunistička Evropa prelazi u sve veću ofanzivu protiv angloameričkih interesa? Da li je to delom i zbog toga što su u pojedinim državama Latinske Amerike Angloamerikanci znatno pre nego u komunističkoj Evropi isprobali neoliberalni model ekonomije sa veoma lošim rezultatima? Da li zbog toga dolazi do približavanja hrišćana i levičara širom Latinske Amerike?

 

                           Moje telo je moj Hram. Prodati telo je isto što i prodati dušu. Prodati čast je isto što i prodati telo. Neoliberal je onaj koji sam određuje granice. Ja sam satromodan: da bih ozdravio ja volim da obolim. Kada me nešto boli ja trpim. Kada sam neobuzdan ja volim da budem ’’poklopljen’’ odozgo, sa Neba. Od genetskog inženjeringa draži mi je astralni inženjering. Sećanje na voljene koji su napustili ovak svet mnogo mi je draže nego potreba za njihovim kloniranjem. Draža mi je i vera da ću ih ponovo sresti. Draže mi je i znanje da se nikada i nismo razdvojili. Kroz život me vode Um i srce, a ne polni nagon i Senka. Svestan sam prolaznosti koliko i večnosti.

  

                           Ekonomski liberalizam je prvo umrežio ceo Zapad, počevši od pomirenja i strateškog partnerstva između Francuske i Nemačke odmah posle Drugog svetskog rata. Osnovi i ekonomskog i svakog drugog liberalizma nisu loši, naprotiv. Poštovanje Drugog, poznavanje Drugog, mogućnost da svuda imaš ista prava kao Drugi (znači i pravo da budeš Drugi), da možeš u svakom delu planete da kupiš svoje parče zemlje, i da to može svaki Drugi, dobra je i plemenita ideja. Liberalizam – demokratija i tržišna ekonomija – zato su i trijumfovali krajem 20. veka. ’’Bez slobode zla ne bi bilo slobode’’ pa tako liberalizam ima i svoju tamnu stranu, koja sve više nadvladava, koja se, prirodno, nalazila i u samom nastanku liberalne ideje. Od samog početka liberalna ideja i krupni kapital dele zajedničku sudbinu. Želja svakog buržoaza je da bude krupan kapitalista, da što više bude ’’aristokrata’’. Egoizam je najstarija ljudska bolest, a hedonizam je za većinu smisao njihovih života. Prvi krupni kapitalisti na Zapadu dolaze iz redova aristokratije i redova buržoazije (u zavisnosti od države). Evropska aristokratija može se podeliti na ’’belu’’ i ’’crnu’’. ’’Bela’’ aristokratija je ostala verna evropskoj Tradiciji, hrišćanstvu, i unutar ’’bele’’ aristokratije socijalizam je našao svoj put u osvajanju Evrope. I buržoazija može da se podeli na ’’belu’’ i ’’crnu’’. ’’Bela’’ buržoazija je nosilac liberalne ideje. ’’Crna’’ buržoazija je liberalnu ideju prevela u ’’Boga više nema, sve je moguće, sve je dozvoljeno’’ i tu našla dodirne tačke sa ’’crnom’’ aristokratijom. Ujedinjeni, na krilima liberalne ideje, stvaraju današnji neoliberalni poredak. To je poredak koji guta ’’srednju klasu’’ i koji svet deli na bogatu manjinu i siromašnu većinu. To je ta kriza levice, kriza socijalizma, koja se ogleda u sve dubljoj podeli unutar levice, među socijalistima, na one koji sve više postaju neoliberali, i u ideološkom i u ekonomskom smislu (ličnom materijalnom vidu), i na one levičare koji se polako mire sa religijom i koji sve više otkrivaju pozitivne strane desnice, na koju su sve upućeniji. Socijalizam i liberalizam nastali su kao odgovor na crkvenu represiju, feudalni poredak i kastinski, večno određeni, klasni sistem. I naravno, pretvorili se (i) u svoju suprotnost. Prvo što su uradili komunistički lideri kada su preuzeli vlast u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata jeste useljenje u dvorove i vile koji su pripadali aristokratiji i kapitalistima a glavni lider je živeo kao kralj u komunističkoj tvorevini. Znači, od samog početka rađanja demokratije-kapitalizma-socijalizma-liberalizma na Zapadu vidimo veliku dihotomiju između dobra i zla, pa je bespredmetno na Zapad gledati nekritički i utopistički, posebno što ta dihotomija nije prevladana, i što Zapad sve više postaje ’’crn’’ (što ne znači da neko drugi zbog toga postaje više ’’beo’’, još dug ispred sebe imaju, recimo, Rusija i Kina). Da li je Kina u tranziciji? Da li je Rusija u tranziciji? Da li će Rusija i Kina da uđu u Trilateralnu komisiju? Da li se to takva tranzicija sprovodi – ka svetskoj vladi?

 

                           Metodologija pravljenja neprijatelja delovanjem iznutra sprovodi se raspirivanjem tamne strane svakog pojedinca i svakog naroda, ’’đavolskim kušanjem’’ i ’’demonskim nasladama’’. Primer: medijska imperija Pink nastala u Srbiji u trenutku najvećeg nacionalizma, unutar samog sistema koji se predstavljao nacionalistički. Takav nacionalizam je u svetu ostavljao ’’odličnu’’ medijsku sliku – da je vešto koriste neprijatelji, iznutra je rovario i budio najniže strasti u narodu, a te strasti su budili ponajviše ’’nacionalisti’’, ’’pravoslavci’’ i ’’socijalisti-nacionalisti’’. Kada se ukazala prilika, kada Srbija više nije bila pretnja za druge, dobijena je pomoć i ’’liberalne’’ televizije, oponentu Pinka od svog nastanka, da bi rezultat bio sve tanja linija koja razlikuje B92 i Pink. A sada je vreme i da im se državna Radiotelevizija Srbije pridruži. Simbolično, predsednik Srbije, koji ima brojne savetnike koji su bili rok muzičari, odlazi da sluša turbo folk pevaljku, novog simbola anacionalista i gej populacije (pre toga je to bila kraljica silikona). Naravno, za ovo vreme sindikati su potpuno nestali a nastala je nova kapitalistička elita koja je bukvalno opljačkala narod. Pa, kakva je to tranzicija u Srbiji, ka čemu od čega ide zaista ide Srbija? Mirenju komunističke i demokratorske mafije? Ka mirenju srpske i svetske mafije?

 

                           ’’Liga demokratija’’ je gubitnička strategija SAD i Zapada, koja će dovesti do podela i haosa u svetu, tako što će svi one koji ne uđu u tu lažnu ligu demokrata biti protiv nje – to je u ovom trenutku siromašniji deo sveta, ali brojniji i na dauže staze jači… MMF je napravio svoju analizu i ta analiza je pokazala da je Kosovo država, tačnije, iako SB UN nije priznao Kosovo, bankari kažu – Kosovo je nezavisno. Nekada davno, u zlatnim vremenima, ministar finansija je bio sedmi u hijerarhiji i po važnosti ministar na Dvoru. Sada je ministar finansija sve u državi.

 

                           Dakle, Zapad je u dekadenciji, a Istok nije ništa novo smislio, sve više liči na ono najgore što donosi Zapad. Tranzicija u istočnoj Evropi nije uspela. Česi nemaju pravo da se izjasne o raketnom štitu u svojoj državi; Poljaci nemaju parvo da se izjasne o Lisabonskom ugovoru; Mađari i Slovaci otvaraju fabrike koje su tu izmestili Nemci iz svoje države zbog jeftinije radne snage, ali Mađarska i Slovačka su za nemačke kapitaliste samo stanica na putu ka Kambodži i Mijanmaru, gde je još jeftinija radna snaga i gde će dalje da se sele fabrike (zamislite šta sve nudi ovim kapitalistima svet u kome će transport robe biti mnogo brži i jeftiniji); u Srbiji vlada medijski mrak kao krajem prošlog veka; Bugarsku izjeda korupcija iako je član EU… Tako, jednoga dana se ljudi neće deliti po boji kože, verskoj liniji, ideologiji, već – po bogatstvu. Postojaće svetska kapitalistička klasa i svetska radnička (niža) klasa. Prvi će biti vladari, drugi robovi. Malu srednju klasu će činiti inteligencija koja radi za dobrobit kapitalista (više posla za robote – manje za ljude, veći konfor življenja, itd…).

 

                           Maelting polt ne daje očekivane rezultate. Postaje nemoguće za Arijevce da se slobodno šetaju u islamskim državama, postaje sve opasnije biti musliman u Londonu i Parizu. Kineska dijaspora osvaja svet poput Jevreja nekada, već se javljaju veoma opasna antikineska osećanja širom sveta u državama u kojima Kinezi postaju sve veća manjina. U većini država Latinske Amerike rasne razlike se uopšte ne smanjuju. Sloveni nisu imali bliži kontakt sa crnom rasom, samo zato sa crnom rasom i nije bilo rata (sa svima drugima su ratovali).

 

                           Svetska privreda ulazi u recesiju, vodeće valute postaju sve nestabilnije, cena nafte raste a ne nude se alternative za naftu, lednici se tope, klima menja, sve je veća razlika između bogatih i siromašnih (čiji broj brže raste nego broj bogatih), ulazi se u krizu nestašice hrane i vode, trka za naoružavanje sa oružjem za masovno uništenje je sve veća …

 

                           To se zove tranzicija.

Православље, 1. део

“Рајско незнање“ за којим јудеохришћани теже, по врло грубој аналогији, врста је агностицизма, јер Бог постоји али се Бог не може видети, нити спознати, и то је део спознаје о Богу.[1] Циљ хришћанства је обожење, а обожења нема ако човек није самоуверен. Преузимање одговорности и слобода одлучивања носе у себи једну врсту атеизма, стања сличног као када дете постаје човек па се удаљава емотивно, психички и физички од родитеља. Такође, Бог се налази и у Човеку и “испод камена“. Можда је тело развијено из тела мајмуна, а Дух удахнут из далеких галаксија. Протојереј Сергеј Булгаков почетком 20. века написао је: “…Сагласно са тим, не би требало сагињати главу пред секуларизацијом која траје и навалом безбожништва. Све то може бити само дијалектички моменат у историјском развоју, само антитеза за којом ће уследити нова синтеза… То што зелено дрво хришћанства данас делује увело, зар то не значи да је Вртлар посекао осушене гране у Свом винограду – како би већом снагом расле нове?“

                           На Западу долази до потпуне отуђености човека од другог човека и човека од природе и Бога. На Западу се и даље расправља о томе да ли Библију схватати дословно или метафорички. То опет не значи да езотерије нема на Западу. Догма о насумичним генетским мутацијама као објашњење о пореклу човека и притисцима окружења под којима су опстајали способни и прилагодљиви као објашњење о људском интелектуалном, духовном, емотивном, културном и сваком другом нетелесном развоју (неуронаука није дала одговор како настају мисли, док са друге стране наука доказује да мисао има утицај на обликовање тела и његово функционисање) који је претходио и уследио у времену око “силаска са дрвета“ има најјаче упориште на Западу, из ког, парадоксално, излази и наука, која у служби човекобоштва негира теорију еволуције. Осим ако се могућност да човек направи вештачким путем другог човека, човека-реплику, човека-овцу, да успори старост и продужи живот, да мења климу, географију, насељава друге планете и слично не тумачи као “еволутивни скок“.[2] Западна животна философија изграђена је на “механицистичкој“, чулној и на основу ограниченог онтолошког схватања суштине мита и метафизике одређеној логици, из координата добијених из lumen naturale и одатле изведених “истина“ које се догматизују због егоистичких амбиција појединаца иако се човековом (само)спознајном путу о себи и природи не види крај. Синдром potestas clavium, од кога цео Запад болује, данас се намеће кроз “политичку коректност“ и тумачење демократије и људских права у име других. У једном тренутку хришћанске и социјалистичке вредности биле су доминантне и одлучујуће за развој Запада и његово преимућство у свету али су данас у Западној Европи хришћани и истински социјалдемократи угрожена врста. Сирова схватања еволуционизма и сурова правила капитализма однела су победу. Шта год да на Западу данас настаје, делује монструозно. Монструм (са више глава) не хаје за морал и социјалну правду и једнако је заинтересован за езотерију и емпирију. Монструм има своје главе и у Србији.

                           “Косово српски Јерусалим“, “Косово колевка српства“, “Косово је срце Србије“… одзвања из многих грла у Србији. По попису, Срби су апсолутно православан народ. По делима, нимало хришћански (распадају се породице, огромна је корупција, жене и деца непријатеља се силују и убијају, итд.). Када се погледа број верника који одлазе у цркву, макар и недељом, Срби су православан народ само на папиру[3]. У односу на неку годину са почетка ‘80-тих 20. века када се само неколико посто грађана изјашњавало као верник, до средине ‘90-тих када се преко 90 посто Срба изјаснило да припада православној вероисповести, криминал у држави вишеструко се умножио. Многи од верујућих из народа који са доста емоција бране СПЦ до краја, чак и када чињенице говоре супротно, не поштују оне који чине цркву – свештенство (велики део свештенства и не заслужује поштовање). Верници не познају смисао вере, суштину Христа. Данас, у Србији, бројни православни верници читање Библије повезују са неким обликом секташтва. Није још истражено али се може претпоставити да велики број православаца у Србији верује да је теорија еволуције тачна, верује у пантеизам, у источњачке науке духовности које уче о реинкарнацији, дарми и карми, велики број православаца отвара тарот, иде код астролога и нумеролога (што све и не мора да буде лоше, да се не крије иза лицемерја и страха који производи “инстикт стада“). Дакле, иако већински православна, Србија је већински и паганска и атеистичка, али и сатанистичка (барем из угла ортодоксне ортодоксије, али и стања нације и државе, јер се Ђаво као и Бог налази у сваком човеку и “испод сваког камена“, дакле и у Шумадинцу и испод камена у Шумадији).

                           Године 1766. на захтев цариградског патријарха султан је издао ферман којим се укида Пећка Патријаршија и подвргава Цариградској. Пошто је под његову власт пала Охридска Архиескопија, цариградски патријарх је вратио финансијски дуг султану. У 16. 17. и 18. веку почиње дуготрајни процес албанизације и муслиманизације на простору Космета. Практично, од тог времена, Метохија није посед Православне цркве. Срби, као народ, на историјску сцену ступају на простору Зете, Неретве, Далмације и Рашке. Космет означава колевку православне вере, укорењивања хришћанства у српском народу. После сеоба са Космета, угарско-турских ратова, центар православља сели се на Фрушку Гору и околину, настају Митрополија Карловачка и Војна крајина, православна вера опстаје у Панонији, на простору који су Срби населили, и у (данашњој) Хрватској и БиХ где су живели. У Црној Гори је образована самостална Митрополија Цетињска. Српска православна црква настаје у Београду 1920. године спајањем свих црквених области.

                           Проблем са Косовом и Метохијом јесте проблем идентитеа и сопства са којим се суочава српски народ, и пре, и сада, у глобализованом свету. Кроз решавање питања статуса Космета решава се и питање идентитета.

                           Идентитет једног народа чине језик и култура. Реч култура потиче од латинске речи colere – неговати, гајити, подизати. Отуда и веза идентитет-(на)род. Култура се ствара кроз генерације поколења. Неговање, гајење, подизање, захтева селекцију, бригу, казну, награду, рад, шансу, ред, дисциплину, вољу, веру, моралност и етичност…

                           После векова тоталитаристичких система, крајем 20. века започет је процес у коме је сваки појединачни елемент почео себе да утврђује у својој посебности и изузетности, надокнађујући одузето од стране целине, али својим наглим и екстремним заокретом самоутврђивање је уништило целину. Зато Србија није Држава. Од почетка 19. века, од времена просветитељства Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, преко либерала, напредњака, радикала и социјалиста, преко неких владара и генерала, преко ученог свештенства, преко “либералних“ комуниста, спрема се Србија за суштинску демократизацију. Проживљава као и сви “кризу модернитета“ – противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног (Хард и Негри). Српски народ поседује демократски потенцијал, потребно је више зрелости и (само)свесности[4]. Христове речи су “љуби ближњег свог као себе самог“ али Христове речи су и да ко љуби себе и свог ближњег више него “мене није мене достојан“.

                          

 

---

[1] Павле Евдокимов: “Бог обитава у центру, али остаје недостижан; иманентност Његовог присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом.“ Далај-лама не искључује Његово постојање, али он Га не види, и зато будисти имају “празнину“ која је све само не празна. У исламу, постоји део који каже да Прва интелигенција не може спознати Принцип који је успоставља.

[2] Сад кад човечанство може само себе својим аутодеструктивним понашањем и небригом о животу и Земљи да врати у ледено доба, и када знамо да је заборавност нормална код људи, посебно ако нема материјалних трагова да је нешто постојало или да се нешто десило, и када знамо да до промене климе и географије на Земљи “често“ долази, можда се и порекло мита другачије сагледа, самим тим и људско порекло. Човек, са научног аспекта гледано, премало зна и постојећа теорија о настанку и развоју човека коју је устоличио Чарлс Дарвин не нуди довољно доказа за своја тврђења да би постала аксиом. Мислим да наука за пар стотина или пар хиљада година може да дође до необоривих чињеница о пореклу и развоју човека, до потпуног знања о ДНК, Земљи, Сунцу, Великом Праску, црним рупама и маглинама.

[3]  Истина, ово има везе и са неким дубљим процесима, које могу најбоље представити речима Павла Евдокимова: “Хијерархија преко које се даје Благодат Светих Тајни завршава се у свештенству верних. Без икаквог раскида, мешања или поделе Црква се остварује у узајамности свих“. Другим речима, Црква (тело Христово) постоји и ван цркве, а свештенство постоји и без мантија и кандила. 

[4]  Емануел Сведенборг: “Свако јединство је састављено од различитих (ствари), јер јединство које се не састоји од различитих ствари није ништа, нема облик, па према томе ни својства. Али кад је јединство састављено од различитих ствари и када те различите ствари имају савршене облике, надовезујући се једна на другу као пријатељице и слажући се у томе низу онда је јединство савршено. Да свака савршеност отуда долази, види се из тога како свака лепота, свака чар и све што је пријатно, утич на чула и душе: утиче тако што делује као сагласје и склад више ствари које се сједињавају и слажу, било да делују у исто време, или да иду једна за другом.“

СВЕТ,СВЕТО,СВЕТЛОСТ

                               Да ли Кина може донети Африци бољитак, или ће и Кина као и Запад само искористити људе из Африке зарад својих интереса? Могу ли Африканци сами себи помоћи? Муслимани криве све немуслимане света за свој тежак положај превиђајући да исламске теократије, које су богате нафтом, екстремно велики профит од продаје нафте улажу у вештачка острва и подводне хотеле, “аристократе“ купују авионе који могу да приме стотине људи претварајући их у ваздушна пловила само за сопствени превоз, друже се са светским џет сетом, док стотине милиона муслимана живи на ивици глади. Када наступи финансијски крах међу државама Европе, Северне Америке и Јапана, кога ће да за то криве грађани ових држава? Кога Немци криве зато што је нацизам победио па изгубио? Ако Африканци не помогну Африканцима, ако Арапи не помогну Арапима, ако Латиноси не помогну Латиносе, ако Словени не помогну Словене, како неко други да помогне овим расама?

 

                           Где се данас налази људски род?

 

                           Имамо евроатлантску, арапску и кинеску расу као веома добро организоване, на унутрашњем и спољашњем плану. Имамо нестабилну словенску и хиспанолатинску расу. Афричка раса је, традиционално, у хаосу. Персијска, турска, индуска и јапанска раса се показују као стабилне расе. Евроатланска раса је политички и идеолошки стабилна, али са све бројнијим унутрашњим и спољашњим отпорима против владајуће елите евроатланске комуне. Наравно, све ово је тренутно. Добром политиком словенска и хиспанолатинска раса могу да постану веома добро организоване (ближе циљу су Латиноамериканци, тренутно). А, кинеска и јапанска раса у будућности, лошом политиком, могу да уведу себе у стање хаоса.

                           Што се религија тиче, све су у опадању. Духовних вредности и (канонско-догматског) поретка унутар религијских организација (цркава) и слепопослушних верника је све мање. Папа, православни патријарси, муле и улеме, ламе и остали верски поглавари немају релевантну моћ да свет поведу у бољу будућност. Са друге стране, глобално село постаје друштво потрошача. Разврат хара светом све више (а највећи отпор разврату и обажавању “златног телета“ пружа исламско друштво). “Потрошачко друштво“ индивидуалистичко-егоистичког карактера све више уништава еко систем планете, води ратове због ресурса, нема стратегију “одрживог развоја“. Проблеми се гомилају, слабо се решавају.

                           Уједињене нације практично више не постоје. Сједињене америчке државе и НАТО алијанса су у потпуности дисредитовали УН и порушили бројне конвенције. План им је да тако наставе. После САД и НАТО најозбиљнији реметилац мира у свету јесте исламски тероризам. Свима је јасно да антиамериканизам није у корену исламског тероризма већ мржња терориста према целом свету, укључујући и муслимане који нису пресликани поданици Корана како га читају фундаменталисти. За Кину или Русију се не може рећи да угрожавају мир у свету. Напротив.         

                           Запад је прочитан. Сви знају да играју са Западом. Кина се не може осрамотити због побуне на Тибету, Русија се не да испровоцирати поводом “штита“, Иран повод притиска и санкција, државе Јужне Америке поводом угрожавања “демократије“, Србија поводом Космета… Данас, у свакој држави коју Запад сматра непријатељском има довољно “демократије“, “људских права“, “политичке коректности“, “верских слобода“, “права мањина“, “тржишне економије“, “слободне трговине“… Русија и Кина састављају годишње извештаје о стању људских права у Сједињеним америчким државама. Србија враћа САД на пут демократије. Поред тога што су главни реметилац мира у свету САД су и главни фактор мира у свету. Поред тога што је демократија данас највише угрожена од стране САД (и у држави и у свету), ова држава је главни носилац развоја демократије у свету. Једноставно, будућност света зависи од САД. А Сједињене америчке државе више него икад зависе од света.

                           Европа. Потпуно подељена. У свим европским народима јака националистичка осећања. Све државе унутар Европске уније понашају се националистички. Европска унија је заправо организација за кршење правила и договора, у којој су сви чланови због интереса или морања. Неке државе виде унитарну, наднационалну, ЕУ (у којој би оне биле главне, у суштини, владари тих држава), а неке као организовану заједницу нација која отвара бројне перспективе за развој држава чланица (најисправније). Неке државе Европе слепо прате САД и В. Британију, неке државе стварају мини ЕУ (Француска, Немачка, државе Бенелукса и Скандинавије, делом и Шпанија) и остатак Европе им је исто што и Оријент и Африка. Неке државе лобирају за већу сарадњу са Русијом, неке државе за већу сарадњу са муслиманима, док неке државе подстичу нове ратове против исламских држава. Неки народи су за екуменизам, неки народи су против наставка екуменског дијалога. Озбиљни антагонизми постоје – између Словена и германске и англосаксонске расе; између Романа (пре свих Шпанци и Французи) и Британаца; између Руса и Западних Словена; између Мађара и Шиптара са једне стране и њихових словенских и православних суседа са друге стране; између Европљана и Турака и осталих муслимана; између Европљана и Американаца (из САД); међу јужнословенским народима; између католика и протестаната; између православних и католика; између протестаната и православних; између хришћана и атеиста; између атеиста и муслимана; између хришћана и муслимана; између комуниста и либерала; између неоконзервативаца и неолиберала; између евроскептика и евроентузијаста… Развој догађаја између САД и Русије и између хришћана и муслимана, не улива наду да ће Европа бити стабилна у 21. веку. Ако САД и Русија зарате, Европа ће се поделити на две зараћене стране, са пар неутралних држава (нација).

                           Кина. Кина постаје светски лидер у економији и политици. Да ли, уствари, највећа опасност од избијања светског рата прети од настојања тренутног владара светског трона да не буде наслеђен, замењен? То је неминовност. Да Кина буде светска сила број један у (скоро) свим областима. Кинези су за то способни. Комунистичка партија Кине показује се као поуздан и стабилан чинилац у одржавању мира и развоја у свету. Кина има проблеме на Тибету, са Тајваном и у источним провинцијама са муслиманима који тамо живе. Са Русијом и ЕУ Кина има одличне односе. Са САД, Јапаном и Индијом коректне. Свој утицај Кина убрзано шири у Африци и Јужној Америци. Са Тајваном односи се нормализују, и није искључено да Тајван једног дана буде у саставу Кине а Кина демократска држава у којој је најјача социјалистичка странка. Да би Тајванци, Тибетанци и остали грађани Кине живели слободно није довољна само добра воља званичног Пекинга. Сарадња са Пекингом неопходна је од стране свих. Није било лако Кину из 19. века овако успешно увести у 21. век. Ако бисмо гледали кроз западњачку призму људских права, људска права Кинеза који желе да имају више од једног детета веома су угрожена. Нико на свету због тога се не буни. Кина има власт проистеклу из народа, из сопствене културе и традиције, довољно отворену за размену и сарадњу са светом. У Кини постоји простор за напредак демократије, по кинеским условима. Услов да се то оствари јесте да нема спољних непријатеља. Пренасељеност Кине (и још неких држава) проблем је који цео свет мора заједнички да решава са Кином. И Кина са светом.

                           Муслимани. Муслимани су у тешкој ситуацији. Старим поделама на шиите и суните (и остале) не види се крај. У научнотехнолошком смислу исламски део света је најмање напредовао (у односу на, рецимо, Јапан, Кину и Јужну Кореју који су пре један век били на сличном ступњу научног и индустријског развоја као и муслимани). Све је већи јаз између умерених муслимана и а(нти)теиста (лаика) са једне стране и припадника шеријатског ислама (салафиста и вахабиста) са друге стране (те се у 21. веку могу очекивати грађански ратови унутар исламских држава). Турска и Пакистан су на стакленим ногама, Иран у том смислу све више личи на ове две државе. Сличне појаве очекују се и у Египту. Постаје немогуће сачувати Ирак као јединствену и недељиву државу. САД и НАТО губе ратове у Авганистану и Ираку. Најдуже још пет година биће у стању да “одржавају мир“ у овим државама. После тога Ираку прети распад, Авганистану талибанизација која ће захватити шири круг – Пакистан, Иран, државе око Кавказа и Каспијског мора, исток Кине и Индије… Путем тероризма талибани ће постати претња целом свету. Овај милитантни ислам финансира се новцем од производње и продаје наркотика и новцем који је зарађен на пословима са нафтом, који донирају арапске теократије. Иран није терористичка држава, терористичка држава је Саудијска Арабија. Ако САД планирају нов рат у борби против тероризма и за ширење демократије, треба да иду у поход на Арабију. Али, због болести (која се огледа у томе што уместо да планирају напад на Саудијску Арабију САД планирају напад на Иран, или, што уопште планира било какве нападе) и слабости САД и савезника, на простору од Кашмира до Турске треба очекивати победу милитантног и шеријатског ислама у следећих двадесет година. На пут радикалном исламу може стати само умерени ислам спреман за дијалог са другим религијама и светом. Таква струја унутар ислама постоји, али, пре свега хришћански део света, на тежњу муслиманских теолога за дијалогом не даје одговор. Иницијатива, са хришћанске стране, очекује се од Ватикана коме су муслимански великодостојници упутили писмо за дијалог, али тако нешто није реално, већ, православне цркве треба да упуте иницијативу исламским мулама и улемима за покретање дијалога. То је реално јер су сличности између православних и муслимана веће, а разлике мање него између католика (и протестаната) и муслимана. Муслимани теже теолошком дијалогу, и у склопу таквог дијалога могу да разговарају о демократији и људским правима у својим државама. Радикални евроатлантски секуларизам и лаицизам распирује исламски фашизам. И не помаже да се развије критичка, просветитељска, мисао у исламском свету, која неће доћи из круга оних са комплексом ниже вредности у односу на аријевски Запад. Тоталитаризам атеизма не доприноси дијалогу и разумевању муслимана, ислама и                                  Корана.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

РОБ(ОТ)

  

                           Наука о генима доказује да међу људским расама нема биолошких разлика, ова наука доказује да су припадници свих раса подједнако људи.

                           На културном и религиозном плану разлике између раса постоје. Европска и арапска култура се разликују, хришћанство и будизам немају исти поглед на човека, живот и смрт. Није исто ако неко Бога тражи у себи и, ако га тражи, да га тражи свуда осим у себи. Није исто да ли Бог има људски лик или је човек случајност. Такође, није исто ни то да ли се живот схвата као један једини, а смрт као повратак у ништа (а не у Ништа/Празнину која је све само не ништа/празна), или се живот схвата кроз спознају о пролазности и вечности истовремено, кроз Исто и Друго, Једно и мноштво, претке и потомке.

                           Некад и негде су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада и негде је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисама.

                           Тешко је доћи до једне светске религије. Свет се налази на великој историjској и епохалној прекретници, еонској. Шта је истина – човек у “рђавој бесконачности“ “асоцијативних токова“ у којој “све тече“ са “вечним враћањем истог“ или са могућношћу “понављања“ – материјализовајући се кроз “инкаранције“ од којих свака доноси “непоновљиве личности“, путем “предестинација“, карми и дарми, са слободном вољом и сихроницитетима, у вечној борби добра и зла, јачег и слабијег путем природне селекције, тежећи достизању “суптилног ума“ и нирване – можда овај век покаже. Можда “лопов у глуво доба ноћи“ никада неће доћи. Ако не долази, шта људски род може да учини? “Ново средњoвековље“, “духовност лаика“, неки су од понуђених смерова. Даљи прогрес? Хедонизам, наука у служби човекобоштва, шта донесе случај?

                           Шта би могла донети Апокалипса? Осим катаклизме. Андрогина? Живот без речи и говора, у коме би се људи споразумевали само мислима и осећањима? А пре тога, у току катаклизме, “одвајање жита од кукоља“? Да ли је то могуће ако су све душе овога света у ствари само једна Душа? Но, да ли и тада постоје Друштва? Да ли увек постоји хијерархија у анархији, и у слободи као и у тиранији? Да ли су и рај и пакао (и) на Земљи? Каква и колика је улога Човека у Апокалипси? Да ли светлост претпоставља бесконачност таме?

                           Да ли је циљ срећа, слобода и достојанство сваког човека у сваком делу света?

                           Да ли наука мора увек бити злоупотребљена? Да ли ће тако бити и ако се дође до извлачења енергије из вакуума? Ако нанотехнологије донесу нову технолошку револуцију, да ли ће нове технологије бити употребљене прво у војне сврхе? Да ли човечанство може бити и Једно и мноштво, и Исто и Друго, са једном светском владом, првом међу једнаким? Да ли ће светска влада подржавати клонирање људи зарад испуњавања личних жеља, да ли ће она бити природан завршетак дехуманизације и роботизације, у нови колонијализам/робовласништво[1]? Како ће на даљи ток развоја човечанства, историје, утицати откриће “божије честице“, “теорије свега“, ако до тога дође? А Свемир? Чији је Свемир?

                           Све док се континенти не помере, или нестану да би се неки нови формирали, или, док се анђели на небу не појаве и постану видљиви оку, историја неће имати свој крај. Човек учи на својим грешкама. Човек преузима судбину у своје руке. И то као грађанин света. Но, људска моћ у односу према моћи природе и/ли Бога је неизмерно мала. Сада је тренутак да се уочи тај привид. Иза тога се крија стварна људска моћ. Која је већа од моћи ветрова и/ли анђела. Светска влада је потребна човечанству. Само, то мора бити влада на коју ће најмањи утицај имати транснационални или национални капитал. Министар културе мора бити важнији и на вишем месту у хијерархији од министра финансија. Министарство одбране може бити само министарство свемира. Све војне буџете треба усмерити на постизање социјалне правде и развој образовања у свету и изучавање свемира укључивањем целокупне светске научне јавности у заједничко освајање свемира. Све-мир.

                           Принцип је једноставан – потпуна слобода, али, пошто је сваки човек припадник заједнице људи, сваки човек мора бити одговоран и самодисциплинован. Одговорност се мора захтевати и према себи и према другима. Владавина права је владавина слободе и одговорности. Човечанство је и близу и далеко од овог идеала. Мноштво нема универзалне моралне норме које важе једнако за све, које узимају у обзир сва права свих чланова мноштва. Нити сви увек поштују успостављена права других. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити.

                           Ако је “егоизма грех“, ако је зло свесно наношење патње, бола и смрти другоме а да то није из самоодбране, јасно је да је овај свет веома “грешан“. Зато не постоји владавина права у којој се злочин не исплати. Широм света – у свим нацијама, религијама, расама, идеологијама, партијама, друштвима… – хорде зла остварују одличне профите. Вековима и вековима.

                           1. Апокалипса, интервенција из оностраности, промена енергетског стања и прелазак у друге димензије и сфере 2. Катаклизма, нестанак “људског, сувише људског“, у још горе, робовско роботску цивилизацију коју не може издржати Земља, и/ли 3. прогрес, рај на земљи изграђен умом, вољом и руком Човека (Чо-век = чо-вечност).

                          

 

---

[1]  Данас, 16-17. фебруар 2008. на последњој страни: “…Компанија РНЛ Рио је Американки доставила рачуна од 150 000 долара за клонирање њеног кућног љубимца, пса расе питбул по имену Буџер. Клонирање ће спровести стручњаци Универзитета у Сеулу… ‘Многи људи са запада желе да им се клонирају љубимци, чак и за тако високу цену’ – рекао је представник компаније…“ Шта ће бити за десет година – клонирај ми оца и мајку, љубавника/цу…

11. и 12. март

 

 

 

 

                           Случај или не, тек годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића следе једна другу, дан за даном. Први је обележио крај 20. века у историји Србије, други је обележио почетак 21. века у историји Србије. Несумњиво, обојица су историјске личности које су оставиле велики утицај на историју Србије.

                           Слободан Милошевић није знао да води државу. Он је знао како да одржи своју власт и имао је бирократски апарат који је поседовао рутину у управљању државом (не и визију како водити државу у свету након Хладног рата). Личне склоности, околности унутар србијанске политичке елите и пораст националног самоосвешћења (са растом шовинизма и ксенофобије у народу и делу политичке и интелектуалне елите) од Слободана Милошевића су, у политичком смислу, направиле антиглобалисту и некога ко је стао на пут опасним циљевима евроатланске олигархије. Начин, средства, пут, који је одабрао за своју политику била су сасвим погрешна. Окружио се медиокритетима и полтронима. Јасно је да је ту било и много страних плаћеника, у самом врху власти, у његовом личном окружењу. Србија није од САД створила непријатеља, већу су САД Србију виделе као свог непријатеља. Зато што Милошевић није био послушан, до краја. Зато што је био близак ултранационалистима и комунистима из Москве (које су сами Руси одбацили и изабрали путинизам). Изнад свега, зато што српски народ, и без Милошевића, не прихвата вазалство. Све време, до бомбардовања Србије, Милошевић је покушавао да буде примљен у друштво владара евроатланске комуне. Није успео из два разлога. Први разлог је тај што га то друштво није хтело. За разлику од митоманског преувеличавања српских слабо образованих бирача елита са Запада је правилно проценила интелектуалне и организационе способности и политичке мотиве Слободана Милошевића (и то искористила на најбољи могући начин за себе а против Србије). Други разлог је тај што новоствореним тајкунима није одговарало да дође страна конкуренција (то је један од разлога зашто није решен спор са српском дијаспором, ти исти тајкуни су уклонили брачни пар Милошевић из идеолошких разлога, капиталистима је сметао јуловски комунизам, који је био добар док се стварала економска база под режимом СПС-ЈУЛ-СРС-НД – неки тајкуни, истина, постали су носиоци увозног лобија, главни заступници евроатланских корпорација, који су из Србије исисали преко 50 милијарди евра у последњих десет година). Данас говорити да је политика Слободана Милошевића била исправна, и да зато што садашње околности омогућавају јаснији увид у циљеве непријатеља Србије, омогућити онима који су водили Србију деведесетих да је воде поново, сасвим је погрешно. Истина, делови спољне политике и данас могу да се користе, јер су и тада били добри. Исто тако, зато што сада сви могу јасно да виде какво злочиначко удружење чине шиптарски криминалци и терористи и водећи политичари са Запада, не инсистирати да се чланови породице Слободана Милошевића који су осумњичени за злочине и криминал не појаве пред судом, чист је безобразлук. Слободан Милошевић није био демократа и није био родољуб, тежио је, са својом супругом, ка космополитизму, али се није удаљио даље од паланке. Слободан Милошевић је био егоиста и паракомуниста. Слободан Милошевић није био демон. Рећи да је за сва зла овога света која су се десила на простору СФРЈ за време његове владавине он крив потпуна је глупост. Кривити њега и пребацивати на њега кривицу за неуспехе у приватном животу, тражити у њему алиби за сопствене промашаје као опозиционара, оптуживати њега за злочине које су други народи починили – мора се престати. Слободан Милошевић није имао против себе само личне противнике, већ аутошовинисте и странце које (су) желе(ли) пропаст српског народа и разбијање државе Србије. Разбијење СФРЈ био је први корак ка томе. Остаје дилема да ли се Милошевићу може опростити за своје грешке и свој немар и безосећајност за свој народ зато што се са својим народом нашао на путу Хегемонима.

                           Зоран Ђинђић је поставио важне политичке, интелектуалне, културне и економске стубове и делове темеља Србије за 21. век. Очигледно, потценио је оно што му је рекао Милошевић, да мафија влада светом (што је сам Милошевић прекасно схватио). Порушио је, у спољној политици, неке стубове који су били носећи за Србију у 21. веку. Притиснут ситуацијом у којој се Србија налазила, одабрао је по њему тада једини логичан пут – сарадња са ЕУ и САД. Ту је показао велику наивност. Уосталом, сви из досовске и европејске елите су исто реаговали. Осим оних поткупљених, који су знали задатак за који су плаћени. Просто, иза Зорана Ђинђића нису стајале снажне личности, већ медиокритети, некакви метросексуалци и исте такве жене. У кабинету су му сарадници били лопови, а сигурно и много њих који су шпијунирали за стране тајне службе. Главни сарадник му је био безидејни и пасивни Коштуница. Као главни опозиционар стајао је смехотрес и штеточина Шешељ. Министри су били, осим пар изузетака, да се никада више тако нешто не понови. За корупцију су оптуживани скоро сви чланови Владе (Небојша Човић, Душан Михајловић, Јожеф Каса, Божидар Ђелић, Горан Новаковић, Александар Влаховић, Драган Миловановић, Слободан Милосављевић, а једино је кривична пријава поднета против Марије Рашете Вукосављевић). За шпијунажу је оптужен Момчило Перишић. Гувернер Народне банке је био Млађан Динкић, крајње нестручан и умешан у бројне сумњиве послове. Сарадник му је био и Мирољуб Лабус, који данас ради за највећег тајкуна у Србији. Полицију су му водили Михајловић и неки Милић, сада функционер ЛДП-а. Министар правде је био Владан Батић. Михајловића, Милића и Батића у нормалној држави ни случајност не би навела да уђу у зграде министарстава које су водили. Михајловић, Ђелић, Влаховић и Новаковић за време бављења политиком постали су мултимилионери. Шта рећи за кумове, повезане за подземљем, па о неким од “носача ковчега“. Туга. Није кажњен ниједан тајкун који се обогатио за време црвено-црне коалиције (осим што је Карић платио екстрапрофит и пар фунционера СПС због неких станова). Но, Зоран Ђинђић је био изнад свих њих, изнад свега овога. Далеко од тога да је био човек без мана. И да није у политици грешио. Посебно, и чак и када имамо разумевања за околности у којима се налазила Србија на унутрашњој и међународној сцени, Зоран Ђинђић је грешио у спољној политици. Мора се рећи и да је нагло приближавање Западу донело доста добрих ствари, али остаје питање да ли је постојао и бољи начин да се дође до сарадње са Западом. Како је био окружен лошим људима у држави, тако су му и политички пријатељи у иностранству углавном били велики промашај. На пример, ових дана француски философ Ален Бардју изјавио да је у Европи “левица у кризи… апсолутно… без комунистичке идеје, без њеног васкрсења, у новим формама не може се избећи да европска левица доспе у тоталну кризу…[1]“ Тако, када је Зоран Ђинђић одлучио да учлани Демократску странку у Социјалистичку интернационалу, одлучио је и да у Србији превлада неолиберални модел економије. То су супротности које се не могу помирити. Комунизам данас постоји у Кини и на Куби. Нови социјализма се развија од Венецуеле до Аргентине. Зорану Ђинђићу су партнери били Грк који боље прича енглески него матерњи, и Немац, премијер и председник немачких социјалиста, који је као левичар “водио политику деснице“ (Алан Бардју). У Јужну Америку је путовао у Бразил, који данас једини сарађује са САД од држава са тог континента. За Кину се и тада знало да ће брзо претећи САД као суперсила. У Русији је Владимир Путин дошао на власт, а Русију почео да подиже из мртвих. Зато што Србија тада није имала времена (нема га ни сада) знамо да ћемо се са Зораном Ђинђићем срести у будућности. Он је ударио унутрашње, рефорамторске темеље, и реформе, или коју год другу реч желите, морају бити настављене. Наравно, без већине људи са којима је Зоран Ђинђић радио.

 

                           Слободан Милошевић је најбоље од себе отерао. Зоран Ђинђић боље није могао имати. О томе какве су личности били приватно, могло би се судити на основу карактера и судбина чланова њихових породица. О томе какав су траг оставили у српском народу сведоче места на којима су сахрањени (без обзира што досовска власт није хтела да организује државну сахрану, време показује да у народу нема воље да се било шта поводом овога промени – млади, једноставно, Милошевиће не памте по добру, и то није резултат стране пропаганде већ резултат рада брачног пара Милошевић). То не значи да неке заслуге не треба приписати Слободану Милошевићу које је он учинио и које је платио личном жртвом за одбрану српског народа. То, такође, не значи да не треба преиспитати позадину приватизације Сартида зато што је њу спроводила влада на чијем је челу био Зоран Ђинђић. Милошевић није имао политичке пријатеље у иностранству (више су то били Шешељеви пријатељи, од оно мало искрених пријатеља, док се за оне којима се улагивао да би постао “фактор мира и стабилности“, и којима је много дао, ништа узео, све изгубио, не може рећи да су му били пријатељи). Ђинђићеви пријатељи нису били искрени пријатељи Србије. Тек понеки, најмање међу политичарима (осим из народа са којима нас веже традиционално пријатељство). Када је Ђинђић то схватио, променио је курс и био убијен. 

  

                           Трагедија српског народа је што они који стоје иза Ђинђића не прихватају поуке и поруке Драгоша Калајића. Док они који стоје иза Милошевића, Шешеља и Коштунице не прихватају поуке и поруке које данас упућују Светислав Басара и Наташа Б. Одаловић. Те поруке не схватају ни они који су део политичких опција, и они који су лидери тих опција, којима припадају Калајић (народњачкорадикалска) и Басара/Одаловић (евроатлантска). То су околности које су пратиле Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. Које, можда, ни они сами нису могли много да мењају. Србија мора да се ослободи и паланачког менталитета и робовског менталитета који служи Западу. То је, када се све сабере и одузме, била визија Зорана Ђинђића.

---

[1] Tageszeitung, интервју у Србији пренео НИН, број 2985, страна 81.

Дело и пракса

Све странке имају добре програме. Свим странкама недостаје примена својих програма на делу, у пракси, у животу. Програми су лепо написани, политичари знају да говоре.                          

У програмима наших странака могу се наћи одлична решења за побољшање животног стандарда, за изградњу независног судства, за здраву породици, за права жена и деце, за развој пољопривреде и опстанак села, за владавину права, за сарадњу са другим државама и међународним организацијама… И међу странкама левице и међу странкама деснице, и међу самозваним патриотама и међу самозваним демократама има добрих предлога у њиховим политичким, економским, културним и свим другим програмима.

 Зато предлажем оснивање нове странке која би се звала Дело и Пракса. Програм ове странке би био примена програма свих релевантних странака, од оних тзв. државотворних до странка националних мањина. Једини задатак би био применити у пракси оно што пише на папиру. Надокнадити све до сада пропуштено: отварање према свету, реформа образовања, хапшења водећих чланова политичких, финансијских, медијских, правосудних и обавештајних организованих криминалних група и одузимање имовине стечене криминалом, хапшење шпијуна и страних плаћеника, модернизација законодавног система и примена закона у пракси, заштита животне средине, социјална правда, брига о немоћним, сиромашним и болесним, креирање идентитета чувањем Традиције и развојем културе, заштита интегритата и суверенитета, дијалог са нацијама из окружења, брига о Србима који не живе у Србији, итд.  

 Ово су људи који су се издвојили од осталих у последње две деценије. Наравно, ту има места и та доста оних које ја не знам. Ово су људи које бих волео да видим у Скупштини  (или Горњем Дому). Њихове речи и њихова дела треба наметнути новим генерацијама ако желимо изаћи из мрака и доћи до позитивне селекције. А да би то успело, многи морају у затвор. Ради се о пар стотина политичара, дипломата, официра, обавештајаца, привредника, новинара, интелектуалаца… који морају у затвор да би Србији кренуло на боље. 

 Имена су по азбучном реду. 

1. др Ана Трбовић (колумниста Блиц-а)
2. Божидар Мандић (заштитник природе)
3. Бојан Суђић (диригент)
4. Борка Павићевић (активисткиња у невладином сектору)
5. генерал Божидар Делић
6. Бојана Лекић (новинарка)
7. Брана Црнчевић (писац)
8. Биљана Србљановић (драмска списатељица)
9. Бранко Кукић (издавач Градца)
10. Бошко Јакшић (колумниста Политике)
11. Богдан Тирнанић (колумниста НИН-а)
12. проф. др Владимир Вулетић (социолог)
13. проф. др Војин Димитријевић (правник)
14. академик Владета Јеротић
15. Владе Дивац (бивши кошаркаш)
16. Владислав Јовановић (дипломата)
17. Горан Бабић (есејиста)
18. Гордана Суша (новинарка)
19. Драгољуб Жарковић (уредник недељника Време, има колумну петком у Политици)
20. Драган Јовановић (колумниста НИН-а)
21. Драгољуб Петровић (колумниста Гласа јавности)
22. проф. др Даница Поповић (економиста)
23. Душан Јањић (политички аналитичар)
24. проф. др Дарко Танасковић (исламолог)
25. Душан Ковачевић (драмски писац, сценариста)
26. академик Дејан Медаковић – преминуо почетком лета 2008.
27. проф. др Драган Поповић (директор Института за физику)
28. Душан Савић (бивши фудбалер)
29. проф. др Ђуро Коруга (физичар)
30. Емир Кустурица (редитељ)
31. Желимир Жилник (редитељ)
32. проф. др Зорица Томић (социолог)
33. Захарије Трнавчевић (новинар)
34. проф. др Загорка Голубовић
35. Зоран Ћирјаковић (новинар НИН-а)
36. др Зоран Стокић (има колумну у Данас-у)
37. Зоран Пановић (новинар, има колумну средом у Данас-у)
38. писац Зоран Ћирић
39. Ивана Жигон (глумица)
40. владика Иринеј Добријевић
41. проф. др Иван Клајн (лингвиста)
42. Исидора Жебељан (композиторка)
43. Исидора Бјелица (књижевница)
44. принцеза Јелисавета Карађорђевић
45. Јован Ћирилов (театролог)
46. Јасмина Михајловић (књижевница)
47. академик Латинка Перовић
48. проф. др Лидија Матија (Центар за молекуларне машине) 
49. проф. др Љубодраг Савић (економиста)
50. протођакон Љубомир Ранковић
51. академик Љубомир Симовић
52. Љиљана Смајловић (новинарка, уредник Политике)
53. Љубивоје Ршмовић (писац за децу)
54. проф. др Миодраг Стојковић (генетичар)
55. имам Мухамед Јусуфспахић
56. Михал Рамач (уредник, има колумну у викенд додатку Данас-а)
57. Милан Николић (политички аналитичар)
58. Мирослав Тохољ (писац, колумниста Гласа јавности)
59. писац Милорад Павић
60. Милован Данојлић (писац)
61. писац Мирјана Бобић
62. Марина Абрамовић (уметница)
63. Мики Манојловић (глумац)
64. Мила Алечковић (психолог, активисткиња у организацијама српске дијаспоре)
65. проф. др Мирољуб Јевтић (исламолог)
66. Милован Витезовић (писац, сценариста)
67. академик Михајло Марковић
68. проф. др Момчило Петровић (председник Друштва историчара Србије) 
69. Наташа Б. Одаловић (колумна четвртком у Данас-у)
70. проф. др Новица Милић (философ, филолог)
71. Небојша Пајкић (редитељ)
72. Наташа Кандић (активисткиња у борби за људска права) 
73. Оља Ивањицки (сликарка)
74. Оливера Катарина (глумица)
75. Оља Бећковић (новинарка)
76. Петар Лазић (писац, новинар)
77. философ Петар Живадиновић
78. проф. др Радован Биговић (протојереј)
79. Ружа Ћирковић (новинар НИН-а и колумниста додатка из економије Данас-а)
80. проф. др Ратко Божовић (социолог)
81. Ружица Ђиђић (супруга Зорана Ђинђића)
82. Радован Лале Ђурић (сликар)
83. Светозар Цветковић (глумац)
84. Светислав Басара (писац, има колумну четвртком у Данас-у)
85. Соња Лихт (активисткиња у невладином сектору)
86. Слободан Владушић (писац, колумниста НИН-а)
87. проф. др Снежана Миливојевић (политиколог)
88. Стефан Миленковић (уметник)
89. проф. др Срећко Михајловић (социолог)
90. Соња Бисерко (председница Хелсиншког комитета за људска права у Србији)
91. Синиша Ковачевић (сценариста, драмски писац)
92. Саво Штрбац (документациони центар Веритас)
93. Тијана Мандић (клинички психолог)
94. Теофил Панчић (колумниста Времена)
95. проф. др Тибор Варади (правник)
96. Тања Мандић Ригонат (позоришна редитељка) 

 

 Ако знате за још неку личност која има места у овом друштву, или разлоге због којих нека личност не заслужује да буде Посланик, дајте коментар. Лично не познајем ни једну личност са овог списка. Можда неко и од ових људи треба да иде у затвор (због корупције, шпијунаже, прикривања криминалних активности криминалаца, сарадње са окупаторима, кокетирања са нацизмом и фашизмом, и сл).   

 

Прилог бр. 1:                          

Душан Ковачевић на крају својих колумни у НИН-у “Двадесет српских подела (Срба на Србе)“ увек исто записује: 

“Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била ‘толерантнија’ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо ‘трошили’ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.“  

 

  Прилог бр. 2:

Пред вама је поглавље из књиге “Европска идеологија“ која је објављена 2004. године. Написао ју је српски сликар Драгош Калајић. Поглавље носи назив:  “Након слома илузија“[1]:                                          

 “Куда усмерити поглед очекивања појаве стварног ауторитета? Сила инерције усмерава такав поглед ка остацима или рушевинама оне установе из које се први пут објавио auctoritas у политичкој повести Европе. Реч је о сенату. Да би се таква установа потпуно отворила за појаву стварног ауторитета неопходно је да буде такође потпуно обновљена, што изискује ванредно препознавање те врлине и једнако изузетну снагу да се њој отвори пут ка подобном месту. Оно што данас опстаје на политичкој сцени Европе под именом сенат у најбољим случајевима је само нека врста вишег места провере и исправљања одлука нижег дома вишестраначке, представничке демократије, премда су и ту сенатори de facto изабраници истих странака, заступајући одговарајуће интересе, који су све даљи од изборних основа.                           

Као елемент врха троделне структуре евроаријевске заједнице, ауторитет за своју политичку појаву и делотворност изискује њено исправљање, односно обнављање. У непосредном видокруку пак нема знакова припрема таквог великог исправљања, осим оних који га најављују посредно, дакле осим симптома слома и краја једног цивилизацијског циклуса. Опажање Ортега и Гасета да ‘новац влада само када нема другог начела које влада‘ ваља допунити увиђањем да тамо где новац влада ниједном супротном начелу није допуштено ни да јавно постоји а камоли да мирно превлада. Управо Ортега и Гасету дугујемо једну надахњујућу поуку историјског искуства о повратку ауторитета захваљујући слому олигархијских и противплемениташких илузија: ‘Када колективна осећајност доспе до тог ступња обично почиње нова историјска епоха. Бол и пропаст стварају у масама ново држање искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Престаје кивност спрам изузетне мањине. Признаје се нужност њене посебне интервенције у друштвеном суживоту. На тај начин претходни историјски циклус се затвара и отвара се други. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.‘ (Ortеga y Gasset, 1921.)                          

Где данас стоји или стасава та нова аристократија, природни носиоц обнове веродостојног ауторитета? Ако ту запитаност поставимо у перспективи сагледавања агоније једног света, односно западног циклуса цивилизације, мораћемо закључити да одговор ваља тражити управо у европском кругу, међу рушевинама. До сада европски дух увек је знао да на изазове криза, декаденција и сломова одговори новим идејама које су умеле да обнове и препороде живот Европе. С друге стране, у другим културно-цивилизацијским круговима већ вековима нема, као ни данас, никаквих знакова појаве па ни припрема неке самобитне вредносне алтернативе процесима прозападњачавања света. Премда се, према опажању Самјуела Хантингтона, сенка коју баца цивилизација Запада на свет стално смањује, као и њен удео у светској производњи (Huntingtnon, 1996.) – што је с одговарајућег становишта битни показатељ моћи – остале културно-цивилизацијске кругове карактеришу, у најбољим случајевима, само одбрамбени процеси, асимилације и прилагођавања сопствених, ослабљених традиција те обичаја западњачким моделима и нормама.                           

Једно је извесно: обнову ауторитета је могуће очекивати само од оне врсте људи која је способна да стоји усправно међу рушевинама, неусловљива процесима пропадања (подвукао Н.В.). Реч је о дословном постварењу једне метафоре херојског човека, коју је нашим мислима и сновима оставио у наслеђе Хорације (Ode, III, 3): ‘Ако сломљен пропадне свет – он ће неустрашив стајати међу рушевинама.‘                           

Таквих људи извесно нема међу масама поборника, службеника и медијума наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада, која представља потпуни преокрет свих суштинских начела живота и светоназора, врлина и вредности евроаријевског те европског човека. У питању је људски материјал обележен ненадокнадивим моралним и/или интелектуалним слабостима, из кога није могуће обликовати нову  аристократију те носиоце ауторитета. Реч је о преполовљеном човеку модерне цивилизације Запада, који је заправо крајња супротност оне целовитости што је одликовала узорне чланове савета стараца широм евроаријевског света, од римских сенатора до аријских samnyasin-а.                          

 Носиоце обнове ауторитета није могуће наћи ни тамо где се уздижу катедре званичне знаности модерне цивилизације Запада, јер њен основни и обавезујући светоназор, у знаку владавине квантитета (Guenon, 1945.), такође преполовљује човека, лишавајући науку те сваку одговарајућу спознају и делотворност квалитативних, дакле битних димензија ствари и појава.                           

Недостатак ограничене природе и спреге знања те научних дисциплина – које су се у античком свету идеално усредсређивале ка свом философском исходишту, средишту и предводништву – осведочава крај вековно дугог процеса распадања.                           

Извесно је да и оно што је остало од дисциплине зване философија, или што се тако – најчешће потпуно неосновано – самоназива, не може преузети и обновити улогу коју је она имала у својој хеленској младости: једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965.) је Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознаје невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила нихилизма ‘само неки бог може спасти’. (Heidegger, 1980.)                          

Следећи логику антитеза, друго почињање европске мисли треба очекивати с оних места где постоји најживља свест о природи нихилизма те препородилачка воља. Једно од таквих, најистакнутивијих места на мапи европске мисли обележавају мислиоци – од Хајдегера до Јингера и Шпенглера – који су умели да венчавају и стваралачки развијају Ничеове прве лекције о нихилизму и Гетеова посредовања традиционалних доктрина о природи. Они су пружили и многе надахнуте и надахњујуће примере плодоносности спознајног ка квалитативним димензијама предмета сазнања. Реч је о знацима или предзнацима обнове холистичког погледа на свет, саобразног идеалу целовитости који одликује веродостојну евроаријску и европску спознајну покренутост. Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености (подвукао Н.В.). Та спрега најпродорније осветљава своје предмете бљесцима интуиције кроз оптике сличне оним које су творене за физиогномска, карактеролошка и иконолошка истраживања. Изопштеност таквих оптика из света званичне знаности добро их препоручује за хоризонте будућности, с оне стране слома цивилизације Запада, у коме имају знатног удела и слабости одговарајућих наука.                          

У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.                          

Неопходно је истаћи и једну ванредну вредност услова које човеку намеће цивилизација Запада. У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више. (подвукао Н.В.)“         

 

Прилог бр. 3:

Фунг Ју-Лан “Историја кинеске философије“ (Нолит 1977. друго издање) 

цитат бр. 1

 стр. 21. из необјављеног рукописа Ј.Л.Чина (колега Ју-Лана којег Фунг цитира у својој књизи):                            

 “Сви кинески философи су, у различитој мери, били сократи. То је било отуд што су етика, политика, рефлексивно мишљење и знање били обједињени у философу; у њему су знање и врлина сједињени и нераздвојни. Његова философија изискује да је проживи; он сам је њен носилац. Живот у складу са властитим философским убеђењима представља део његове философије. Његов је задатак био да се стално и упорно школује да би досегао оно чисто искуство у којем су себичност и егоцентричност  превазиђене како би се сјединио са свемиром. Очито, овај процес школовања се није могао зауставити, јер би заустављање значило појаву његовог ега и губитак његовог свемира. Стога је он стално спознајно тражио, а вољно се стално долично понашао или покушавао да се долично понаша. Пошто се ово двоје не могу одвојити, у њему је постојала синтеза философа у првобитном смислу значења тог појма. Попут Сократа, он се философијом није бавио само у ‘радном времену’. Нити је био прашњави, плесниви философ, затворен у своју радну собу који у наслоњачи седи на периферији живота. За њега философија једва да је икад била само образац идеја који се излаже да би их људи схватили, већ је била систем правила садржаних његовим понашањем, а украјњим случајевима чак би се могло рећи да је његова философија – његова биографија.“  

цитат бр. 2

 2стр. 20.                           

 “Према конфуцијанству, свакодневни задатак бављења друштвеним пословима у људским односима није нешто страно мудрацу. Извршавање овог задатка је сама суштина развоја усавршавања његове личности. Он га не обавља само као грађанин друштва већ и као >>грађанин свемира<<, t‘ien min, како је то назвао Менције. Он мора бити свестан да је грађанин свемира, иначе његова дела неће имати надморалну вредност. Кад би му се пружила прилика да постане краљ, он би радосно служио народу, обављајући тиме своју дужност и као грађанин друштва и као грађанин свемира.                           

 Пошто је предмет разматрања философије Тао (Пут) унутарње мудрости и спољашњег краљевства, следи да философија мора бити нераздвојна од политичке мисли. Без обзира на разлике међу школама кинеске философије, философија сваке школе истовремено представља и њену политичку мисао. То не значи да разне философске школе не обухватају метафизику, етику, логику. То значи само да су сви ови чиниоци, на овај или онај начин, повезани са политичком мишљу, баш као што Платонова Република представља целу његову философију а истовремено је његова политичка мисао.“ 

 

Прилог број 4:

цитат из књиге “Аскеза“ Никоса Казанцакиса:

“Чудотворан сам факир, који, непомичан, седећи на раскршћу чула, посматра како се рађа и како нестаје свет, посматра масе како се крећу и вичу по шареним стазама узалудности.

Срце, припросто срце, смири се и покори!

Али срце експлодира и виче:’Ја сам сељак и скачем на сцену и учествујем у кретању света!’

Ујединимо се, ухватимо се чврсто, измешајмо наша срца, стварајмо док нам то допушта ова топлина Земље, пре земљотреса и катаклизми, мразева и комета, створимо ми сами један мозак и једно срце за Земљу и дајмо људски смисао њеној надљудској борби!“

    

[1] Драгош Калајић, “Европска идеологија“, ИКП Никола Пашић, 2004. година, стране 188-192.

---