Никола Варагић: Довиђења до ослобођења

28 јула, 2021

Никола Варагић

Да ли је Србија окупирана, полуокупирана или слободна држава?

Један део територије Србије је војно окупиран, сецесионисти су прогласили независност 2008. године, а део међунароне заједнице признао је ту лажну државу, иако је званично, са правне стране, покрајина Косово и Метохија под ингеренцијом УН и део Србије. Али од  2012. године стање је још горе, Срба је све мање на КиМ и не поштује се Резолуција 1244.

Што се тиче остатка Србије, она је под културном и економском окупацијом. Грађани се апсолутно ништа не питају, све одлуке доносе велике силе, тајне организације и крупни капитал (наднационалне корпорације). Спроводе се интереси страних држава, уништава се српска култура, одузимају се природни и привредни ресурси, српски народ полако нестаје.

Пред камерама, сви глуме да је Србија суверена и демократска држава. У стварности један део Србије је под војном окупацијом НАТО држава и албанских националиста који желе да створе Велику Албанију, а цела Србија под културном и економском окупацијом. Да ли је то истина, или није истина? Да ли је Србија колонија, или независна држава?

Свака странка, која је била или је сада у власти у Србији, само спроводи интересе великих сила и наднационалних корпорација. Да се не враћамо много у прошлост, буквално нико ко је био на власти после 2000. године није пружио озбиљан отпор Империји, а посебно после убиства Зорана Ђинђића. Империја никог ко није њен не дира, све док није опасан по власт или не дође на власт, а неће да спроводи наређења Империје.

Кад неко са неке маргине, без велике подршке грађана, преко интернета, из фотеље, води борбу против окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе. Кад се опозиција бори за власт у окупираној држави, а не бори се и против окупације и окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе.

Дакле, истина је да држава Србија није слободна, суверена, демократска држава. У држави постоје неке оазе слободе које још увек нису окупиране, у народу има довољно оних који знају шта је истина (и боре се против окупације, свако на свој начин – у културном рату тако што пишу ћирилицом, а у економском тако што развијају домаће компаније и купују домаће производе, итд.), да може да се каже да у народу још увек има довољно храбрих и слободних људи, бораца за слободу, али таквих људи нема у власти, држава је окупирана.

У Србији се ништа неће променити док се не појаве људи који су спремни да се суоче са истином и да се жртвују за слободу, за свој народ, за опште добро. Они лично, а не народ. Режим и Империја не дозвољавају таквима да се пробију, а чим ојачају и добију подршку народа, Империја и режим такве прогони, хапси или убија. Можда због тога толико дуго немамо праву опозицију? Ко сме, кад то зна, да уђе у политику и да спроводи у дело оно што је говорио док је критиковао власт, или опозицију, док није био претња окупатору?

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија. Али, како да се Београд, односно, Србија без Косова и Метохије, ослободи културне и економске окупације ако нико нема храбрости да се супротстави Империји, суштински, а не само вербално и из опозиције или фотеље?

Затим, није довољно ни да су лидери спремни да се лично жртвују, а не да жртвују народ, као скоро сви лидери до сада. Морамо да створимо систем и јединство тако да никад све не зависи од једног човека, или мање групе људи, јер ако непријатељ убије лидера српског народа, народ остаје обезглављен и ко зна колико је времена потребно да прође да се опет појави неки такав лидер. Зато нова елита не сме да гради култ личности, него систем да први буде само први међу једнакима тако да сваки државни функционер одмах има замену ако буде убијен, а цео народ увек јединствен и увек уз такву власт.

Кад бисмо имали такву елиту, такав систем и такво јединство у народу непријатељу остаје само да уведе санкције и блокаде, или да војно нападне целу државу и да учини геноцид над српским народом. Или да се преда и одустане од окупације Србије.

Да би се ово последње догодило, мораш да будеш спреман за оно прво – за жртвовање, за дугу и напорну борбу, да трпиш претње и увреде, санкције и неправде, да издржиш све то и опстанеш у тешким условима, живећи скромно. Сад је питање колико је Срба спремно за такву борбу. Колико Срба је спремно да се бори за Косово и Метохију, ако то значи да ће имати мањи животни стандард, да неће моћи да купе нов ауто и иду на море у неку другу државу, или да неће моћи да послују из Србије са НАТО државама неко време?

Чак и кад би Србија била демократска држава, узор свим осталим државама у свету што се тиче владавине права и поштовања људских слобода, ако и даље жели да буде суверена и православна држава, Србија би била на удару Запада. Можда то не би била војна агресија, можда ни санкције, али би свакако постојао велики притисак и медијски рат.

Србија се неће ослободити тог притиска све док нема довољно оних који су спремни са тим да се суоче и да истрпе све што је потребно да се истрпи. Они који су на власти морају да деле судбину народа, а народ не сме да руши власт која је под ударом Империје само зато што су лоши услови живота због притиска Империје, сви морају да буду скромнији и да трпе притисак. Некад је довољно само мало стегнути зубе и тај притисак нестаје, нема више окупације. А некад је то маратонска борба и потребно је много жртава и трпљења.

Морамо бити спремни на све и само ако смо спремни на све можемо ослободити Србију и живети као слободни људи у слободној држави. И морамо да имамо савезнике. Патриота би рекао да је данашња Белорусија исто што Србије деведесетих. Али зашто је Белорусија сама у борби против новог светског поретка? Зашто је Србија била сама? Тада Белорусија није била уз Србију, данас Србија није уз Белорусију. Русија је више уз Белорусију, јер је ближа и много јача, него пре 30 година, али ни то није довољно да Белорусија не остане изолована од света. Кад патриота буде знао зашто је то тако и како то да промени, како да реши проблем, створиће се јак актиимперијалистички и алтерглобалистички савез народа и држава у овом делу Европе и света. Појединац не може сам да победи режим; изолована држава не може сама да се бори против Империје.


Никола Варагић: Детектор за нормалност

25 јула, 2021
Никола Варагић

Некад се у малим, ситним и свакодневним стварима, види колико је неки човек савестан, одговоран, здрав, нормалан, културан, васпитан, колико има емпатије и самосвести, да ли је вредан или лењ, паметан или глуп, пристојан или будала…

Да ли бацате смеће на улицу, у реку, из возила? И даље сваки дан виђам људе који то раде – и образовани и необразовани, и мушкарци и жене, и млади и стари. Мада, мислим да је у односу на старије, мање младих који бацају смеће ван контејнера и канти, некако су млади више културни и имају већу еколошку свест. Али и међу младима и међу децом има доста оних који бацају смеће, на пример, у парку у којем се играју, зато што то раде и њихови родитељи, а вероватно су и њихови родитељи (бабе и деде те деце) били исто тако бахати и некултурни. Да није довољно да будеш само образован да би био културан и васпитан, види се и у оваквим стварима, јер и међу оним образованим има доста некултурних људи који загађују животну околину и не брину о другим људима. Зашто се жене труде да буду равноправне са мушкарцима у некултури, зашто толико жена, мајки, баца смеће на улицу или из возила? Како човек који живи на породичном имању, у селу, у природи, где је све чисто и здраво, где му живе деца и унуци, може да баца смеће на ливаду, у шуми, у реку или поток, да затрпава пластичне флаше у земљу?

Пошто је лето, свуда раде клима уређаји. У културним и уређеним друштвима, посебно у градовима са вишеспратницама, клима уређаји се уграђују тако да из њих не капље вода на улицу, са петог и десетог спрата. У Србији, или конкретно у Београду, постоје објекти који се и тако граде, али тамо где одвод воде из климе није решен, постоје културни људи који то сами реше, плате да се уради, или једноставно спроведу црево на терасу у балон који се пуни водом и који редовно празне у купатилу, тако да не капље вода из њиховог клима уређаја на главу људима који ходају тротоаром. У Београду, чак и у центру града, из клима уређаја капље вода директно на тротоаре главних градских улица. У управи града, комуналној полицији и инспекцијама апсолутно нико ништа не ради да се реши тај проблем. Вероватно су и запослени у градској власти међу оним некултурним грађанима из чијих клима уређаја капље вода на улицу. Не само на улицу, него и на клима уређаје испод, на надстрешнице на терасама и улазима у зграде, свуда су неке баре, стално нешто лупа, посебно ноћу, што посебно смета онима који живе у приземљу. Али у скоро свакој вишеспратној згради у Београду постоје тако бахате и некултурне комшије из чијих клима уређаја капље вода целу ноћ и удара у бару, или на паркиран ауто и прави буку. На тај начин можете у свакој згради да детектујете ко је културан, а ко некултуран, ко води рачуна о другим људима, а ко је безобразан, себичан, неодговоран, лош комшија… Скоро да нема зграде у Београду у којој нема више станова са чијих зидова из клима уређаја не цури вода директно на улицу. Дакле, то је мали и брзи тест да видите ко је нормалан а ко ненормалан у тој згради. И колико оне који воде град и републику не занимају такви мали проблеми и детаљи. Шта то говори о њима? Јер овај проблем, на крају, власт може брзо да реши правним путем, да не изда дозволе онима који граде нове зграде без решеног одвода за воду из клима уређаја и да пошаље инспекцију и комуналну полицију да пише казне власницима станова и пословних објеката у старим зградама који нису то решили, попут оних који су сами то решили тако што су повезали црево из клима уређаја са олуком (мада то није добро за поцинковани олук!), или редовно празне балон са терасе кад се напуни водом, јер нису толико лењи и бахати и не мрзи их да то раде као неке друге. А оне који то раде, ако држава кажњава високим казнама, решиће тај проблем.

Узмимо као пример саобраћај. Да ли су бахати и некултурни учесници у саобраћају такви и као људи, и у другим односима са другим људима и у другим стварима које раде? Шта је човек који у зони града у којој има дупло више возила него паркинга, паркира своје возило тако да заузме два паркинг места? И још то буде једини део улице у којој Паркинг сервис не наплаћује паркинг место? Не чини другима оно што што не желиш да други чине теби. Кад би и остали људи заузимали по два паркинг места у зони града у којој нема довољно паркинг места, онда би и онај који сада то ради, често морао да тражи много дуже паркинг место, или да паркира тамо где може да добије казну. Шта су људи који паркирају возила на тротоарима, тако да пешаци не могу да прођу, а посебно у зони школе, па деца морају да иду коловозом? Или у парку за децу – све је више паркова за децу који су претворени у паркинге. И нису за све криви возачи, грађани, јер власти нису ништа радиле плански и правно, а последњих година опет издају дозволе за градњу зграда без паркинга. Међутим, то није оправдање да се не води рачуна и о пешацима, често има простора да возило може да буде паркирано тако да не смета пешацима, али возачи о томе не воде рачуна или их је баш брига и стану тако да блокирају пролаз. Затим, шта су људи који кад је највећа гужва у саобраћају заустављају своје возило у коловозној траци тако да блокирају целу траку? И у саобраћају, дакле, у неким наизглед безначајним појавама постоји детектор за откривање ненормалности.

Постоји још много малих, свакодневних ситуација које могу да послуже као детектор за откривање (не)нормалност и кроз такве ситнице да видите са ким имате посла.

Какав си ти човек? Којој класи људи ви припадате?

Шта би показао детектор за нормалност ако бисмо тестирали све грађане Србије? Шта би нам рекао о стању културе, васпитања и морала у нашем друштву?

Можда би показао да има и довољно оних који би се постидели и променили после тога, и више водили рачуна о оваквим ситницама које живот значе и о другим људима и животној околини.


Никола Варагић: Четврта грана власти

17 јула, 2021
Никола Варагић

Државна власт има три функције или три гране власти: извршну, законодавну и судску. Међутим, у стварном животу постоји још једна грана власти – банкарска власт, банкарски сектор. Подела власти, у стварном животу, функционише тако да прве три гране власти, у суштини, раде за четврту грану власти – банке или крупни капитал. Тако је и на Западу и у нашој држави. Највеће банке су увек изнад закона и контроле јавности. Ко контролише финансије, ко има највише новца, контролише све остало у држави, а њих нико.

У САД, чак је и ФЕД приватна банка. У Србији, НБС је независна институција, практично колико је и правосуђе независно или посебна грана власти. Неко би рекао да се у Србији за све пита један човек, али права власт је, као и у САД, у рукама власника банака, а банке су повезане да крупним капиталом, свим индустријама и делатностима. Нико и не зна ко су прави власници банака у Србији, кад одете у неку другу државу у банку која наводно има своју банку у Србији, тамо кажу да то није њихова банка, да није у њиховом систему.

Што се тиче ефикасности у раду и односа према клијентима, обичним грађанима, банке у Србији послују буквално исто као државне институције и јавна предузећа. Приватне банке у Србији као да нису приватне, већ државне, толико су лоше, толико им није стало шта ће о њима да мисле клијенти, јер клијенти немају избора, морају да долазе у банку. А највеће банке не смеју да пропадну, јер би то био „смак света“. Зато кад су оне у проблему, држава даје новац свих грађана да покрије њихове дугове (тј. крађу) и не пита ко је одговоран за лоше пословање тих банака и банкарског сектора.   

У Србији не постоји добра банка или банка на коју се жали мање од 70% њених клијената. Банке није брига, ништа не мењају, јер су закони такви да нико не може да избегне банке, зато се иде ка укидању папирног новца. Ако се то догоди, банке ће бити горе од државних институција и предузећа која су монополисти. На пример, почетком лета су огромне гужве у свим полицијским станицама, грађани масовно ваде личне карте и пасоше због тога што то нису могли да раде током пандемије, а долазе годишњи одмори и многи планирају да оду на летовање у неку други државу. У Министарству унутрашњих послова знали су да ће то да се догоди, али се нису припремили. А зашто би се припремили и нешто мењали у свом раду, кад грађани немају избора, морају то да ураде у МУП-у, а запослени у МУП-у за себе и своје ближње све завршавају преко везе, нико од њих не чека у редовима као обични грађани. Исто тако раде банке, исто тако се понашају банке у Србији. Оне су јаче и од полиције и од правосуђа. Доказ је и недавно предложена измена Закона о парничном поступку, што се ради на захтев банака, тако да сиромашни клијенти више не могу да туже банке. Држава је увек на страни банака.

То мора да се промени. Нико не сме да буде изнад закона и да ради шта хоће и како хоће без контроле јавности. Не знам да ли ће ФЕД у овом облику постојати још сто година и да ли ће задржати ту моћ, али у Србији нигде није записано да банкарски сектор не може да се мења и да све мора да остане овако како је сада. Није спорно да се поштује назависност НБС, спорно је то што је НБС толико зависна од банака које ником не одговарају и нико не контролише и то што сваки захтев банака све три гране власти прихватају и спроводе беспоговорно у дело. Тражити независност у раду НБС или приватност у раду банака, тако да се не зна шта тачно раде, а знамо лоше стране банака/крупног капитала, исто је као кад вам фармацеут, који више брине о профиту него о здрављу људи, каже да је састав неког лека и вакцине пословна тајна и да то не смете да знате, а тражи да ту супстанцу примите у своје тело. То није озбиљно и то може да прође само код наивних и уплашених људи.

Неки људи себи дају много слободе и умислили су да су изнад свих других и да могу да раде шта хоће и како хоће. И да могу да купе сваког, да свако има своју цену.

Политичар који не сме о томе да говори и нема идеју како да реформише банкарски сектор није озбиљан политичар, тј. политичка организација која нема смелости или је уопште не занима да се тиме бави, није озбиљна политичка организација.

Тренутно у Србији не постоји политичар, или политичка или невладина организација која се тим проблемом озбиљно бави, решена да стане на пут самовољи банака или домаћег и страног крупног капитала. Нико нема озбиљан економски програм и економски тим.

Због тога што су сви медији под контролом крупног капитала, више не постоје прави или независни новинари и истраживачко новинарство, па се нико не бави тим проблемом и народ нема појма шта се све дешава у највишим круговима – тамо где се спајају држава и крупни капитал. Народ само осећа последице на својој кожи и у свом стомаку.


Никола Варагић: О декриминализацији канабиса

17 јула, 2021
Никола Варагић

Канабис је некад био легалан, па забрањен, па су онда неке државе опет легализовале. У доба Краљевине Југославије постојале су фабрике за производњу дроге, а све се то радило под контролом министарства и државе. Легално. Од конопље је много људи живело. Али, онда је, прво у свету, на међународном нивоу, забрањена производња конопље, а затим је и нова комунистичка власт у Југославији забранила производњу канабиса. Производити конопљу постало је кривично дело. Моја покојна бака питала се до краја живота зашто су комунисти прогласили конопљу за дрогу, толико се производила индустријска конопља и толико људи је живело од ње у неким деловима Краљевине Југославије.

Истина, све док није на власт дошао ДОС, полиција је толерисала мале количине ако су за личну употребу, није било кривичног гоњења. То је променила влада коју је је после 2000. године формирао ДОС и сад свако ко има и само један џоинт мора да одговора кривично. Само што се за време те, наводно модерне и наводно демократске власти, развило и црно тржиште наркотика, под контролом криминалног клана који је блиско сарађивао са врхом државе и полицијом. У полицији су често највећи дилери наркотика, доказ је и Јовањица.

У последњих пар деценија у свету и у Србији све је више заговорника декриминализације канабиса за личну употребу, пре свега, у медицинске сврхе, јер је канабис лековит. Дакле, и у Србији је постало актуелно питање да ли легализовати канабис, да ли то урадити само за медицинске сврхе, или исто као у Холандији или Чешкој. И противници легализације и заговорници легализације имају добре аргументе, није лако донети исправну одлуку. То ће морати да се уради јер је покрет који се залаже за легализацију све јачи и у Србији, а и УН је променио статус канабиса као дроге. Актуелни председник Србије изричито је против легализације канабиса, тиме је полемика унутар власти завршена. У опозицији постоје они који се слажу са председником СНС, али и они који су за декриминализацију канабиса, а међу њима неки су за легализацију само у медицинске сврхе, а неки и за уживање.

Међу младима и у генерацијама које су одрасле после распада СФРЈ, канабис није толико табу тема као у генерацијама које су васпитаване за време комунизма. Мало је оних који никад нису пробали канабис, а још мање оних који немају пријатеље који пуше траву, јер без траве и алкохола нема журке кад си млад. Наравно, свако зна и неког наркомана на тешким дрогама, али већина младих и дроге и алкохол користи за забаву, повремено. Кад би се сад само млади питали, вероватно би канабис одмах био легализован.

Али треба добро размислити, да не буде младост лудост. За медицинске сврхе може одмах да се легализује канабис, мислим да то није спорно, само утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба. Знам људе који су боловали од тешких болести и да им је помогао канабис (уље, чај…) да се излече, или да бар лакше поднесу јаке болове. Због тога сам заговорник легализације у медицинске сврхе. Нема смисла да људи иду у затвор зато што користе канабис да би излечили болест, ублажили бол и смирили живце. А лекови који за исто то служе, легално се и производе и купују, да не помињемо алкохол који је легалан, а много штетнији по здравље људи, изазива агресију у људима, пијани возачи много више угрожавају безбедност, итд.

Затим, добра идеја је да се покрене масовна производња индустријске конопље и да се на бази конопље праве разни производи. То може бити корисно за неке крајеве Србије, да се обнове села и да се изграде нове фабрике, а добро је и због екологије, итд. Наравно, и ту је потребно утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба.  

Једино нисам сигуран да ли је паметно легализовати и за потребе уживања, као што је то урадила Холандија, тј. Амстердам. Јер данас су и сами грађани Амстердама против толико слобода. Ако би легализацију канабиса пратила легализација тешких дрога, проституције и педофилије као у Холандији, против сам тога. Ако би у Србију долазили страни туристи само због дрога и курви, такве врсте провода, против сам легализације канабиса. Грађани Амстердама видели су те лоше стране легализације канабиса и проституције и одлучили да нешто промене. Осим тога, као што истичу противници легализације, пушење траве је и штетно за здравље, лењи људи постају још лењи, а слаби људи тако беже из реалности и избегавају да се суоче са стварним животом, са проблемима, за многе људе марухуана је и улазак у свет тешких дрога, па неки постану наркомани, итд.

Са друге стране, заговорници легализације тврде да постоји лековито својство, да је трава добра и за смиривање нерава, решавање проблема са спавањем, да људи који пуше траву нису насилни, да би се свет брже пацификовао, да би то био добар ударац за организоване криминалне групе, које су највећи произвођачи и продавци марихуане, а неке сарађују са полицијом и државом, па би то помогло и да полиција буде мање криминализована, итд.

Кад би се легализовала марухуана, али тако да не буде лако доступна онима којима не би била толико корисна или лековита, кад би то значило да ће бити мање корисника тешких дрога и мање тешких дрога лако доступних, посебно младима, ако после тога у Србију не би долазили развратни и бахати страни туристи само због таквог провода, подржао бих легализацију канабиса за уживалачке потребе. Али колико је то реално? Опет, колико је добро да се не легализује, пошто неће нестати црно тржиште и организовани криминал и увек ће постојати и полицајци који ће се тиме бавити? Шта је мање, а шта је веће зло? Ово што сад имамо свакако није добро – велику стопу криминала и наркоманије. 

Идеално би било кад би се сви људи хранили само духовном храном, да немају потребе да узимају спољашње, вештачке стимулансе да смире свој ум и своје тело, победе слабости, преброде тешке периоде у животу… Људи због таквих ствари користе и алкохол и дрогу и лекове. Ко је толико савршен да може судити другима? Многи на крају нађу излаз из тог света и постану много бољи људи него они који никад ништа од тога нису користили. Зато никоме не судим. Ако се користи само за уживање, канабис није пут до среће, или до Бога. Неком човеку помогне да нађе тај пут, па кад нађе престане то да користи, а неког човека канабис одведе на погрешан пут и уништи му живот. Зато свако сам мора да се избори са самим собом. Ја ћу увек да помогнем људима који желе да оставе и дрогу и алкохол и никад никоме нисам и не бих препоручио да то користи, волео бих да је свако толико јак да не мора ништа од тога да користи или макар само умерено и повремено кад наиђе такав тренутак у животу, док поново не ојача, или не нађе право, духовно задовољство и мир. Опет, ако неко то не може, ако користи канабис искључиво за личну употребу, да ли само због тога да иде у затвор? Да ли ће му затвор помоћи да изађе на прави пут, или одмоћи?


Никола Варагић: Мајка

11 јула, 2021
Никола Варагић

У либерално-демократским државама, данас хетеросексуална већина поштује права ЛГБТ заједнице. Насиље над сексуалним мањинама свело се на ниво инцидента, изузетка. Али, то су превидели екстремисти из ЛГБТ заједнице који још живе у прошлом веку. Пошто су у прошлости доживели терор већине над мањином, они сад, изгледа, желе да се освете и спроводе терор мањине над већином, тамо где имају моћ и подршку власти.   

Могу да разумем захтев хомосексуалаца да се реши правни статус њихових заједница или нетрадиционалних породица, али ми није јасна та потреба ЛГБТ организација да униште традиционалну породицу. Зашто им смета традиционална породица? Да ли ће срећу и мир наћи ако не постоје породице какве су постојале кроз људску историју? Колико би људски род још постојао кад би постојала култура која иде против биологије? Да ли је напад на традиционалну породицу, напад на људски род?

Да ли на Западу или у Србији постоје ЛГБТ организације које нису екстремне или које не воде екстремисти? Зашто не могу да траже своја права, тако да не крше права других људи и права деце? Како не виде да скоро нико нема ништа против да се реши правни статус и да се поштују права ЛГБТ заједнице, али тако да се не крше права осталих људи, осталих заједница и права деце? Каква је то теорија да су сви људи хомосексуалци али то не знају?

Ако теби смета нека реч, зашто би бранио другим људима да користе ту реч? Посебно ако је то најлепша реч на свету – мама или мајка! Колика је то егоцентричност, себичност и нарцисоидност, па и охолост, у питању да тражиш да се забрани реч мајка или мама?

Могу да разумем припаднике ЛГБТ заједнице кад кажу да им реч мајка смета, у смислу да је они лично не користе у међусобној комуникацији, да им та реч ништа не значи, али не могу да разумем зашто би бранили осталим људима да користе у свом говору реч мајка, тј. да своје мајке тако зову – мама или мајка. И да мајка може каже да је мајка свог детета.  

Да ли је нормално тражити да се забрани реч мајка? Да ли они који то траже толико мрзе своје мајке? Зар не виде колико људи воле своје мајке и колико људи воли ту реч? Шта је са осећањима људи који воле мајке и воле реч мајка? Шта се са њиховим правима?

Захтевати „хоћу све“ („хоћу брак, хоћу усвајање деце, хоћу све“, као неки ЛГБТ лобисти), тако да се цео свет прилагоди теби, особина je размаженог детета. Да ли се тако стварају култура и правна држава? Да ли особа која је незрела може и сме да усвоји дете? Желе да усвајају децу, које су родиле мајке, али реч мајка их вређа и не сме да се користи…

Није довољно да хистеришеш као размажено дете, па да добијеш све што желиш и да неко не зове своју мајку мајка да не би повредио твоја осећања, или да ти се дозволи да можеш да усвојиш дете и да се са дететом играш, као да је то нека играчка. У стварном животу, нико не добија све и нико озбиљан, зрео и одговоран не захтева све и не излази у јавност са захтевом „хоћу све“. То није интелигентно и озбиљно; они који су то покушали, увек су доносили велико зло. Зар нису неки од највећих диктатора хтели све одмах и сад?

Али кад им кажеш истину, они кажу да шириш говор мржње према ЛГБТ заједници, да си нетолерантан, недемократа, противник науке, вређају те и понижавају, прете казнама. Да ли је то равноправност коју траже? ЛГБТ лобисти могу сваког да критикују, могу да се шале на туђ рачун, али, ако неко њих критикује, или се шали на њихов рачун, одмах га прогласе за фашисту. То је психологија размаженог детета, психологија незрелих људи. И да, постоје исто тако незрели људи, као и екстремисти, у хетеросексуалној већини, али да су бољи од екстремних десничара, ЛГБТ екстремисти не би скрнавили нешто што је свето хетеросексуалној већини у којој су екстремисти мањина.

Ако би поредили ЛГБТ заједницу са Јеврејима, хомосексуалци су били прогоњени, исто као Јевреји у Европи пре 75 и више година – пре настанка модерне државе Израел. После тога, Јевреји постају они који тлаче слабије, у случају Израела то су Палестинци, толико да и они који никад не би били и нису били антисемите, виде колико неправди ционисти чине Палестинцима. Исто тако би требало данас гледати на ЛБГТ заједницу, у европској цивилизацији, као на данашњи Израел у односу на Палестину. ЛГБТ заједница, напокон, има своје државе (попут Канаде, САД, Шведске, Немачке, Велике Британије, Холандије…) које апсолутно контролише и у којима власт прогони све који нису исти као они, тј. исте сексуалне и идеолошке оријентације. Зашто желе да све државе на свету буду исте такве?

У неким државама, попут поменуте Канаде, или Аустралије, ако председник или било који државни функционер или политичар на било који начин, и потпуно безазлено, „повреди“ осећања екстремно осетљивих припадника ЛГБТ заједнице, одмах мора да се извини или да поднесе оставку. ЛГБТ лобисти у Србији желе да и Србија постане таква држава.   

Мени је незамисливо да Србија постане тако назадна, недемократска држава, али ко зна, можда ће за пар година и у Србији реч мајка ће да се користи тајно, у кругу породице, као што су се тајно славиле славе за време комунистичке диктатуре. Јер ни у опозицији нема много политичара који смеју да се на било који начин супротставе ЕУ и САД поводом овог питања и хистеричним и екстремним ЛГБТ лобистима у Србији (наравно, ако се под опозицијом не рачунају екстремни десничари са маргине друштва).

ЛГБТ лобисти, који желе да униште традиционалну породицу и да крше права деце, нису борци за људска права, него екстремисти и њихова хистерија то не може да сакрије. Они нису схватили да су у државама европске цивилизације постигли то што су били нормални захтеви умерених ЛГБТ лобиста, да су људи постали толерантни према њима, али и да сад нетолеранција ЛГБТ екстремиста изазива екстремизам на десници – са захтевом „хоћу све“ ектремисти са левице не помажу умереним десничарима да победе екстремну десницу. Напротив, екстремисти са левице и умерене десничаре називају екстремистима. Дакле, сад и ЛГБТ екстремисти шире говор мржње и крше људска права. Антихуманисти не брину о људским правима, већ само о правима трансхуманиста и стварају тоталитарно друштво.

Надам се да Србија никад неће постати тоталитарна држава, као неке на Истоку, у којима се прогоне ЛГБТ особе, али ни као државе на Западу, у којима ЛГБТ екстремисти прогоне све који су другачији, тј. традиционалисте, а посебно ако су хришћани.  


Никола Варагић: Срби, Црногорци и Бошњаци

5 јула, 2021
Никола Варагић

У рату у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године, што се тиче сукоба између српског и бошњачког народа, било је страшних злочина, злочине су чинили и Срби и Бошњаци, али није било геноцида и нема колективне кривице. Сигуран сам да у српском народу, а верујем да у бошњачком народу, никад није постојала већина која је заговарала геноцид или подржавала екстремисте који су то желели.   

Екстремисти су постојали и на једној и на другој страни, чињени су страшни злочини, али ти екстремисти никад нису представљали своје народе, никад нису имали већину на својој страни. Распад СФРЈ у српском народу изазвао је страх да ће да се понови геноцид над српским народом, као у Другом светском рату (показало се да је страх био оправдан кад је почео рат у Хрватској), зато је било злочина и освете са српске стране и у рату у БиХ, што је недопустиво. Они који су учинили такве злочине учинили су да личимо на непријатеље, а они то једва чекају да нас прикажу као горе од себе (попут Хрвата).

Када се погледа број и српских и бошњачких жртава у односу на број становника, види се да у рату у БиХ није било геноцида. Геноцид не може да се догоди над малим делом неког народа, из једне општине. Геноцид се догодио над целим народом који живи у тој држави, кад је други народ војно надмоћан и спроводи геноцидну политику, или се није догодио. Или се догодио геноцид над бошњачким народом у БиХ, односно, над српским народом у БиХ, или се није догодио геноцид. Бесмислено је, није логично, да се геноцид догодио у једној општини, над мање од 1% неког народа. Ако је у Сребреници био геноцид, онда је био и у Сарајеву где су Бошњаци убили око 8 000 Срба, направили 123 логора за Србе и на крају протерали 120 000 Срба. Али, нико не каже да је у Сарајеву био геноцид. Убијани су Бошњаци у Сарајеву, као и Срби у Братунцу и Сребреници. Сребреница није Јасеновац. У Сребреници се догодио страшан злочин, за сваку осуду, али није био геноцид као у НДХ.

Срби и Бошњаци морају да престану да користе реч геноцид кад се говори о рату између ова два народа у БиХ. Две војске биле су у рату, на крају рата поделиле су територију, али ниједан народ није истребљен. Мислим да се наши народи не мрзе толико, и да Бошњаци мање мрзе Србе, него Хрвати и Албанци. Зато је у српском народу највећа мржња према Албанцима и Хрватима. Црногорци су све ближи Хрватима и Албанцима. Циљ је да Срби и Црногорци и Срби и Бошњаци немају добре односе и да те три државе буду нестабилне.    

То је суштина Резолуције о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе – мржња према српском народу, политика „завади па владај“ између Срба и Црногораца, и Срба и Бошњака. Посланици који су гласали за ту резолуцију само су спроводили наређење које су добили са Запада. Међу тим посланицима има доста србофоба који траже помоћ Запада да униште СПЦ. Смешно је кад неко из Подгорице каже да неће да слуша наређења из Београда, а још смешније кад власт у Београду критикује нову владу Црне Горе, кад знамо да обе владе или обе државе слушају наређења која добијају из САД и ЕУ.

Они који кажу да се у Сребреници догодио геноцид или су глупи, или свесно то говоре јер мрзе српски народ и СПЦ. То је освета фашиста и нациста, које је српски народ разбио у светским ратовима. Међутим, фашисти и нацисти били су јачи већ после 1945. године, још јачи после 1990. године, а без отпора Срба раде шта хоће после 2000. године. За то време, слабу Србију и слабе Србе силују непрестано. И још од жртве праве злочинца – српски народ, који је доживео геноцид, фашисти и нацисти представљају у свету као геноцидни народ. И само томе служи прича о „геноциду“ у Сребреници, и цео наратив о Србима као јединим кривцима и јединим лошим момцима у рату у СФРЈ. Због тога никад не осуђују злочине и злочинце над српским народом и српске жртве сматрају мање вредним.

Кад неки Срби то тврде, то значи да немају кичму, или су се заљубили у своје силоватеље. Такви људи воде Србију деценијама, зато је Скупштина Србије, такође, донела резолуцију о Сребреници. Нико из Србије сад нема право да се љути на Црну Гору. Непријатељи или центри моћи из света и региона који не желе да се сазна истина о рату у СФРЈ, а желе да виде Србију сломљену и на коленима, сигурно неће одустати све док Србију воде људи са стокхолмским синдромом, тј. квислинзи који служе окупаторима и сарађују са Милом Ђукановићем. Не смемо да дозволимо да се у односе са другим државама мешају српски шовинисти, квазинационалисти и ратни профитери. Ако би Шешељ, Жељко Митровић, Миша Вацић и њима слични сад отишли у Црну Гору да бране Србе, Срба више не би било Црној Гори. Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере. Влада Црне неће опстати ако не потпише Темељни уговор са СПЦ и не победи мафију; српске странке неће победити ДПС и очистити Црну Гору од криминала ако траже помоћ Вучића и СНС.

Српски народ не сме да прихвати антисрпску пропаганду. Наш задатак је да не дозволимо да се шире лажи о српском народу, које шире непријатељи српског народа (тј. србофоби, фашисти и нацисти), и да се суочимо са истином о злочинима почињеним у име српског народа. Једино су Срби одговарали за злочине, Србија је испоручила своје лидере у Хаг, али, само зато што је изгубила рат. Са нашом мрачном страном морамо да се суочимо без икаквог притиска или подстицаја изван нашег народа. После тога, лакше ћемо се борити са непријатељском пропагандом, сазнаће се истина о српском народу и истина о ратовима на простору бивше СФРЈ. Када се сваки народ буде суочио са мрачном страном своје прошлости или историје, може да се говори о помирењу између народа на простору бивше СФРЈ и Балкана. Срби, Црногорци и Бошњаци не морају да живе у истој држави, као један народ, али не морају ни да се мрзе и да ратују, јер тако сви пропадају и сви ће остати под окупацијом Империје (великих сила и наднационалних корпорација).   

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дозволе да дође до помирења између српског и бошњачког народа и добрих односа између Србије и Црне Горе и да се у српском народу прими антисрпска пропаганда. Међу Србима у Црној Гори појавили су се нови лидери, исто тако и међу Србима у Републици Српској, још само да се појаве и на власт дођу неки нови, бољи људи у Србији. Кад српски народ буду представљали такви људи, надам се да ће се и у црногорском и у бошњачком народу појавити неки нови и бољи људи као представници тих народа, и да ће међусобне  спорове да реше као браћа, као породица. Наше је да стварамо услове за помирење, услове да посланици скупштина Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине заједно напишу и донесу резолуцију којом осуђују све злочине и злочинце и одају поштовање свим жртвама у рату у БиХ. Тек после тога може да се реши статус КиМ и српско питање у Хрватској.


Никола Варагић: Бити личност

25 јуна, 2021
Никола Варагић

Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност.

Постоје биолошки, друштвени и духовни фактори који утичу на развој личног „ја“ сваког човека или сваке личности. Психолози су, међутим, искључили духовне факторе и сви феномени објашњавају се биолошким и социјалним факторима. „Интрапсихичка околина“ личности у којој је дошло до сусрета, дијалога са Лицем Другог, није иста као код оне која нема такво духовно искуство, није исти ни развој личности. Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву… Психологија није попунила „метафизичку празнину“ у људској души (зато се шире антихуманизам и окултизам). Личност је више од резултата модификације биолошке природе под условима културе. Личност је више и од биолошки и од друштвено детерминисаног „ја“. „Где је Дух онде је слобода“ (Ап. Павле).

Психологија као наука „помаже поимању процеса и унутрашњих кретања која протичу у психолошкој структури човека“. Психологија се „првенствено бави хоризонталном равни, човеком као делатним бићем у времену и простору“. Међутим, пошто је „прецизном одређењу и мерењу подложна само спољашња страна душе, онај њен део који је окренут материјалном свету с којим душа комуницира преко тела“, психологија не може да нам „да одговоре на питања о коначном исцељењу човекове личности“. Душа је више од тела. Да би се дошло до тих одговора „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства… Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи вешто обрађујем или вежбам се у нечему)… Аскетска традиција сматраобласттелесностидалеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа удуховној области, него што је тодушевност… У Православљу већ око 2 000 година постоји психотерапеутска школа“ (Игуман Евменије[1]).

Психологија је – као и философија – „потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“. Али, „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства“. Кад би се применила знања православне психотерапеутске школе, правила би се разлика између индивидуализма и персонализма, развијала „култура личности“, а не „култура ствари“ и „култура славних“; поштовало би се „право личности“, а не „право државе“. Не би настао антихуманизам. Личност и културу гради Дух који није потчињен телесној вољи, истинама разума и помраченим осећањима.

Јер, према светоотачком учењу, у сваком човеку сукобљавају се две воље. Једна воља је духовне природе и припада умном делу душе (виша воља, од Бога), а друга воља је чулне природе и припада телесној вољи (нижа воља, од ђавола). „Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења… Добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја… Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале“, ако се срце није одрекло угађања себи, онда служење Богу „даје карактер служења себи“ (Св. Никодим Агиорит). Одговорност је на човеку који је одговорност добио са слободом. Због тога „слабост није природна, него стечена нашим пристајањем. Човек, који је свестан себе и слободан, сам је узрочник свога унутрашњег стања, и ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима“ (Св. Теофан Затворник). Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни. Одговоран човек не криви гене или породицу, друштво или животне околности, за свој пад или грешке. Кад достигне тај ниво слободе и одговорности, индивидуа постаје личност. Они који теже самообоготворењу следе нижу, а они који теже обожењу следе вишу вољу или вољу Божју. Човек је истински слободан једино када је у Ономе који га подстиче да превазиђе самога себе.

Човек мора да учини подвиг вере, да покаже снагу воље, „јер у царство небеско продире се на силу и они који се отимају о њега успевају да га уграбе – оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби“. Важно је какав си „овде и сада“ (тј. какве су ти мисли и осећања, снага жеље или енергија воље). Потребно је уложити велики напор, рад, правити личне подвиге, међутим, пост, појање псалама или молитва, ништа не вреде ако се не врше пред Лицем Божјим. „Нико од људи није свет сам по себи“, светост сваки „добија од једног светог Исуса Христа“. Благодат даје обожење. Са обожењем душе обожује се и тело. Само пред Лицем Божјим човек постаје личност. Само је обожен човек савршена личност. Бог је Личност (Ипостас). Човек је створен према лику Божјем. Личност не настаје у космичком стварању, па не подлеже космичком распадању.

Бити личност значи постојати у односу са Другим – живети у заједници са Богом или са другим личностима – волети Бога и ближњега као себе самог. „Волети Бога значи стећи снажно осећање своје вредности у очима Божјим и истинску непристрасну одрешеност од свих ствари овог света“ (Пол Виц[2]). Волети Бога значи победити самог себе и свет (свет се одбацује из љубави, да би се преобразио и спасао). Дакле, мораш да нађеш у себи оно што је изван свих датости, мораш да се ослободиш „онечишћујуће средине психолошког Ега“. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа и одупире се свим материјалним принудама и догађајима. „Личност-ипостас уједињује целог човека: његов ум, срце и вољу“ (Лоски). Личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). „Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Делатност личности је увек личноколективна. Личност „осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). Дакле, у Христу нестаје човекова гордост (его), а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа или безличан), као код Анаксимандра, Платона или Плотина, или као у будизму. Христолика личност није објекат својих страсти или другог човека – не покорава се људима, јер нема робовски менталитет и „инстикте стада“, и не објектификује друге људе – не покорава друге људе, јер нема „вољу за моћ“ или „инстикте господарења“. Личност је изнад индивидуализма и колективизма.

Бог ствара личност. Бог је човеку дао савест, као и слободу – Бог не присиљава човека да слуша глас Божји или да се уподоби „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима“ и разликује добро и зло. Од човекове воље зависи да ли ће да следи вишу вољу. Воља је владајућа сила душе, савест је највиши облик свести. Ко следи вишу вољу слуша савест, ко слуша савест следи вишу вољу. Човек превазилази самог себе кад настане „богочовечански синергизам“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Што је ближи Богу, човек је савршенија личност. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи.

Личност је доказ да човек није и да не може бити киборг и мајмун. Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа, тј. да је човек створен према лику Божјем и да је лик Божји сачуван у човеку и након пада у грех. Личност је човекова тајна, човек као Личност је тајна (Жарко Видовић). Човек је, дакле, и даље „тајна највећа“.


[1] Игуман Евменије: ,,Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге ,,Хришћанство и психологија у 21. веку“, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005).

[2] Пол Виц: ,,Психологија као религија“ (напомена 1)


Никола Варагић: Окултизам

16 јуна, 2021
Никола Варагић

Данас су људи више окренути материјалном него духовном свету и више верују у науку него у Бога. Ипак, у људима и даље постоји потреба за духовним светом, а остало је и још много нерешених мистерија (и страх од смрти). Наука не може да реши све мистерије, док у цркве све мање људи иде. Где људи беже из потрошачког и материјалистичког друштва или где траже духовну храну? Где људи, који у науци, или у цркви, нису нашли одговоре на нека питања, траже те одговоре? Траже их у гностицизму, теургији, теозофији, кабали, астрологији, спиритизму, есотерији, магији, односно, окултизму. Зато не чуде вести, попут оне из Загреба, где је у црквеном торњу отворен музеј магије и окултног. У медијима и јавном простору може да се појави све што је окултно, слободно се показују сатанистички симболи, масонски симболи су свуда око нас, за све то постоји толеранција, али кад је у питању црква нема толеранције, постепено се забрањује проповедање хришћанског учења, јер оно вређа осећања нехришћана. Окултизам је вековима био сузбијан од стране цркве и доживео је процват након тријумфа науке (атеизма) над вером (црквом) у модерном добу.

Од краја Средњек века, црква губи моћ и повлачи се пред науком, али и пред окултизмом. Током борбе између гвелфа и гибелина у Италији, широм Западне Европе појављују се масонске организације, слободни зидари и темплари. Масони су, од доба крсташких ратова, били у сукобу са Римокатоличком црквом (доба Данте Алигијерија и Mајстора Екхарта – 13. и 14. век). После крсташких ратова, преко Мавара, ширила су се гностичка, паганска (античка), али и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина, суфијска братства или тарикати појављују се, од 12. и 13. века, од Персије до Шпаније) мистичка учења (у то доба долази до развоја банкарства и трговине, што је био један од главних разлога за сукоб између паписта и масона). Појављују се и алхемичари, херметичари, компањони, мартинисти… У 16. веку, Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији. Недуго после смрти Мартина Лутера, у Немачкој рађа се Јакоб Беме, мистик чије учење је постало веома утицајно (Хегел га је прогласио првим немачким философом, његово учење су усвајали и философи попут Николаја Берђајева). У 17. веку, у Немачкој, Кристијан Розенкројц оснива тајно, мистично друштво и објављује књигу „Алхемијско венчање“, а у 18. веку, у Шведској и Енглеској, живи и ради Емануел Сведенборг, мистик, философ, научник и проналазач чија су учења утицала на велики број људи. На Западу есотерија је постала популарна, завладала је египтоманија, а забрањен је „лов на вештице“. Истовремено, у философији одбацују се све метафизичке спекулације…

Крајем 18. века (тј. пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината (рационалисти и просветитељи, а васпитани и школовани као језуите) који су били противници Католичке цркве и (католичких) масонских организација (јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску (и Гете је, једно време био илуминат, па се дистанцирао од њих). Крајем 19. и почетком 20. века у Лондону тајна друштва преузима или оснива окултиста Алистер Кроули („Златна зора“ и „Ред источног храма“, био је у вези са британском тајном службом, а неки његови ученици били су међу нацистима). Почиње отворено да се велича сатанизам. У Великој Британији основан је и Тависток институт. На руском царском двору боравио је Распућин. Ирац В. Б. Јејтс писао је „Визију“ у којој је преносио оно што чује од „духова“. А Ирац Г. В. Расел је преко „Херметичког друштва“ промовисао окултизам. Након разлаза са теозофима Мадам Блавацки, Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво, користио је тзв. „астралну шпијунажу“ и водио „магијски рат“ са „туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули постао је идол на Западу (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), и данас је веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Штајнеру. Утицајан је био и Гурџијев. Између два светска рата у Европи појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Француза Рене Генона, који су развијали идеју мистичког „средишта света“. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је у то доба италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини[1].   

У то доба и далекоисточне философије постају популарне у Европи. После долазе Хаксли, „деца цвећа“, Барбара Ен Бренан, итд. Дакле, упркос све већој рационализацији, везаности за материјалне ствари и трци за профитом, људи осећају да су и део неке духовне Целине, да човек може да доживи „просветљење“… Томе доприноси и new age покрет или идеја да се уједине све религије. Зато је данас све више оних који се нису ослободили унутрашњег ропства, у којима господари оно што не сме да господари, а верују да су се сјединили са универзумом, да су проширили своју свест до просветљења, или да се цео свет врти око њих, јер не знају први може да буде последњи и да „у Богу нема центра и периферије“.    

„Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ,божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ,тачка ствари’, према индијском изразу, или ,непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ – писао је Рене Генон[2]. Окултиста жели да се постави у „средиште круга“, научник да открије „врховни закон природе“, а  философ да дође до „корена свега“. Јер ни „философи се никада нису задовољавали улогом једноставног ,спекулатора’“, они су, такође, „хтели да стварају чуда“ (Шестов).

И према Џ. Џ. Фрејзеру, „магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“. За разлику од науке, „магија је заснована на специфичним искуствима емотивних стања у којима човек не посматра природу, већ себе, у којима се истина не открива разумом, већ дејством емоција на људски организам“ (Малиновски). Жреци су били први „научници“ у историји, проучавали су лет птица, анатомију… Окултисти верују да су сазнали „унутрашњу природу ствари“, само што су на другачији начин у односу на научнике, дошли до тог сазнања. Научник који жели да открије „теорију свега“, сличан је мистику који верује да је доживео „просветљење“, а не види светлост у којој нема таме. Масони се клањају великом архитекти и надају се да ће доћи до сагласности (уједињења) – како је то објаснио Марко С. Марковић – у „тачци Омега“[3] (рецидив оригенизма?).

Позитивисти (атеисти) верују у „мит о генију“ и у науку (прогрес), док окултисти верују у „чаробњаке“ и да ће се „наука и техника преобратити у магију“, а „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев) у овом времену и простору. Позитивисти верују да се природом може владати позитивистички. Они одричу постојање мета плана, али, траже matrix, „врховни закон природе“, „божју честицу“… Окултисти верују да се природом може владати магијски. Масони користе и магију и науку да овладају природом и друштвом. То је оно што их повезује, и на неком нивоу уједињује против хришћанства, које одбацује таква учења (сазнање „ђаволског добра и зла“), утопије и друштвене инжењеринге и такво „господарење“ природом. Прави победник у рату између науке и вере је окултизам. Што се више цркава затвара, расте број окултних друштава, јер вечне истине или истине разума не могу да нахране људску душу духовном храном као што то може спознаја срцем.   

У окултизам или есотерију улазе две врсте људи. Првој врсти припадају егоисти који желе да буду изнад других, да све поседују и контролишу, и такви људи су зли, свесно желе да чине зло и зато траже помоћ више силе. Другој врсти припадају добри али наивни људи, који желе да побегну од материјализма и траже духовност, али нису нашли то што траже у цркви, или никад нису ушли у цркву, и као неку замену налазе лажну духовност. Такви људи несвесно улазе у окултно, јер су духовно неискусни, а неки и превише сујетни (не могу да прихвате послушност). Дакле, у потрази са духовном храном људи који не налазе смисао живота у материјализму или пролазним стварима, а нису учинили подвиг вере и духовно су неискусни, праве грешке које на крају могу скупо да их коштају. Окултисти не могу да избегну замке мистицизма и не могу да разликују добро и зло. Али могу да убеде људе да су проповедници Добра, да стекну и одведу следбенике на погрешан пут. Дакле, ко упадне у замке мистицизма, не разликује добро и зло и није дошао до Добра, јер се није уздигао „изнад граница субјективизма“ (Кад верник упадне у замке мистицизма, упада у јерес, отпада од Бога.) Огромна је разлика између хришћанске и нехришћанске мистике.

Људи окултизам прихватају, углавном, као помодарство, као критику и науке и цркве, али окултизам води људе на погрешан пут и може да постане опасан. Јер није свеједно да ли сте на путу који води ка Богу (спасењу) или ка ђаволу (у пропаст), или да ли служите Богу или ђаволу. Не постоји трећи пут (ко верује да може да се самообоготвори, постаће оруђе ђавола на крају). Величина Православља или Православне Цркве је у томе што одолева, са једне стране, пред налетом борбеног атеизма (или „рационализацији свега“), а са друге стране, одолева налету „хибридних форми плитке магије, рудиментарне религиозности“ (Елијаде) и „препороду шарлатанства, чудотворне медицине, култа ишараних идола, моди спиритуализма, демонизма и окултизма“ (Ренак). Ако у нашем народу буде више искрених хришћана (који ће сачувати Српску православну цркву као стуб и тврђаву Истине), биће мање, са једне стране, нихилистичког материјализма и трансхуманизма (антихуманизма), а са друге стране, сујеверја, шарлатанства, окултизма, сатанизма, секти и тајних друштава.  


[1] Артуро Регини: ,,Симболи духа“, Укронија, Београд, 2006.

[2] Рене Генон: „Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[3] Француз Ив Марсодон, масон 33. степена шкотског обреда (прешао у Православље да би православце увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку ,,дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“ – Марко С. Марковић: „Православље и Нови светски поредак“, Хришћанска мисао, Београд, 2003.


Никола Варагић: Повереник за заштиту неравноправности

9 јуна, 2021
Никола Варагић

Док сам писао текст „Влада стручњака и народног јединства“ у мислима ми је било доста стручњака, за десетине државних функција и државних институција. Док сам размишљао о најбољим кандидатима за реформу правосуђа и јачање независних институција имао сам у виду и Повереника за заштиту равноправности, и да би ту функцију у тој идеалној Влади Србије (идеалној власти) могла да обавља садашња повереница Бранкица Јанковић. Зашто да не, ако она коректно ради свој посао? Ко добро ради свој посао, нека ради тај посао, без обзира ко га је ту поставио, посебно кад се ради о независним институцијама.

Пар дана након што сам завршио тај текст, видео сам на сајту РТС-а гостовање Бранкице Јанковић поводом ступања на снагу Закона о родној равноправности. Бранкица Јанковић рекла је да би нови закон требало да донесе бољу уравнотеженост мање заступљеног пола, процесне промене и лакше вођење поступка и истакла је да верује да смо сви сагласни да су најбољи радни колективи где постоји баланс, али да се то не може постићи преко ноћи:

„Као што неће довести до баланса ни у правосуђу. Имате 75 процената (жена) судија, али знате због чега, зато што је пре неколико година дошло до великог одласка мушкараца у боље плаћена занимања, па су жене остале у тој грани, врло важној“. Када је реч о родно осетљивом језику: „Разумем да постоје отпори. Увек када дође нешто споља се доживљава да је нешто наметнуто. Ја не бих рекла да је наметнуто. Мислим да је родно осетљив језик у употреби већ одавно. Имам документ из 1896, Весник српске цркве, није то никаква новина“ – истакла је Јанковићева, и додала да се највише полемике водило око женских занимања и да се каже да су рогобатна, као и да наш језик има род, број и падеж, а да деца то нормално изговарају. „Нико око тога не прави проблем. И сада је, зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета. Мени истински смета када водимо једну расправу која нас одваја од суштине. Није суштина овог закона језик. Језик је користан, мења се, променљива је ствар, обликује језик нас, ми језик. Свашта се с језиком може“, рекла је Бранкица Јанковић и подсетила да ће закон у медијима и у образовању почети да се примењује тек од 2024. године, док би државни органи требало да се придржавају новог прописа од данас. Додала је и да није тачно да ће се новим прописима поверенику дати судска овлашћења, као и да се њима неће ограничавати верске слободе. (РТС, 01. јун 2021)

Међутим, онда је почела да хвали министарку правде и највише органе власти због више него спорног предлога измена Закона о парничном поступку, у смислу да ће тај закон сада омогућити, како је рекла Бранкица Јанковић: „бржу и ефикаснију правду, свима нам смета спора правда, свима нам смета селективна правда, мислим да се иде у добром правцу“ – што није истина, јер предложене измене Закона о парничном поступку не доносе правду. Истог дана одржао се други велики протест адвоката који траже да се тај закон повуче из јавне расправе, зато што су, према мишљењу адвоката, професора права и синдиката који су против тих измена закона, предложене измене закона у супротности са Уставом Србије. Правда би била доступна богатим људима, а онемогућена сиромашним, нпр. које су банке превариле. Грађани плаћају своје грешке, исто тако банке морају да плаћају своје грешке.  

Мислим да Бранкица Јанковић није толико необавештена и да увек мора да подржи оне који су је ту поставили. Дакле, на функцији Повереника за заштиту равноправности имамо неког ко није независан у раду у односу на власт и крупни капитал, што значи да не може да се верује особи која је на тој функцији онда када каже да није суштина Закона о родној равноправности у језику или да се неће свако због таквих ситница кажњавати. Осим тога, бесмислено је уводити неки законски баланс у процентима, на пример, да у сваком радном  колективу мора да буде 50-50 одсто однос мушкараца и жена – требало би да се бирају људи који су способни за те послове без обзира на пол или етничку припадност или коју музику слушају. Узмимо као пример дубоко криминализовано и корумпирано правосуђе, а у којем жене, према речима Бранкице Јанковић, чине 75 процената судија. Зар је важно колико је жена а колико мушкараца међу судијама ако је правосуђе корумпирано? Требало би да се гледа само колико је неко добар, храбар и поштен, а не да ли је судија мушкарац или жена. Волео бих да међу судијама има 100% стручних, храбрих и поштених судија, па нека буде и 100% жена судија у том случају. А можда би у држави било мање корупције и криминала кад би у правосуђу и полицији радило више правих мушкараца? Зато је, између осталог, толико критикован и оспораван Закон о родној равноправности. То се види и по накнадном позиву надлежног министарства за дијалог са лингвистима (а лингвисткиње?). И Министарство правде сад позива адвокате на дијалог (а адвокатице?), што они одбијају.

Од Бранкице Јанковић очекује се да брани (или од жене која обавља функцију Повереника за заштиту равноправности) жене и права жена, и да мало боцне шовинисте („зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета“), али, није добро ако наступа са позиције радикалног феминизма и трансхуманизма или да подржава насиље над језиком. Затим, она је у тој изјави за РТС рекла да подржава и доношење измена Закона о парничном поступку и онда је изрекла хвалоспеве на рачун оних који доносе такве законе и њихову борби против организованог криминала. Тиме је она, у суштини, стала на страну богатих и јаких, против сиромашних и слабих. Тако се ствара свет неравноправних људи, дискриминишу се сиромашни и слаби људи. Шта је са сиромашним женама које неће моћи да туже банке и било кога другог?

Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт исто као посланици актуелног сазива Скупштине Србије. Од тога не може да буде горе, такви људи не смеју да буду на таквим функцијама, пошто они гласају и раде само како им се нареди. Под притиском власти, Бранкица Јанковић може буквално да примени Закон о родној равноправности, или да ћути ако се дискриминишу они који критикују власт (или неке теорије које немају везе са науком) која крши Устав. Људи који доносе такве законе желе да мењају Устав у области правосуђа. Да ли смемо да дозволимо да људи који крше Устав и варају на изборима мењају Устав Србије? На изменама Закона о парничном поступку инсистирају банкари и крупни капиталисти и адвокати који раде за њих, као и судије и тужиоци који много воле новац, а не воле много да раде. Да ли и ту има организованог криминала? Повереник за заштиту равноправности, као ни Заштитник грађана, не сме да служи таквим центрима моћи – не постоји због тога. Надам да ће такве институције, као и правосуђе, у будућности водити људи који ће бити неспорни морални ауторитети, увек на страни правде. До тад сам против промене Устава. Све док недостојни воде правосуђе и полицију, против сам и било каквог референдума.


Никола Варагић: Влада стручњака и народног јединства

3 јуна, 2021

Никола Варагић

Да ли је најбоље решење да на власт дођу стручњаци, морални ауторитети, људи који су доказали да су способни, поштени и да мисле својом главом, људи који нису политичари и нису били на власти? Неки мисле да је то једини излаз, али ретко ко је ишао даље од тога – како би изгледала таква Влада Србије, ко би били министри, итд. Покушао сам да идем мало даље у разради, није лоше да се размисли о томе, пошто део грађана, а можда и више од половине, не жели више да гласа ни за странке режима, ни за странке опозиције.

Влада стручњака и народног јединства имала би 15 министара и 3 потпредседника. Ту би били и левичари и десничари, људи различитих генерација, и они рођени у Београду и они који нису рођени и не живе у Београду, и они који су живели у дијаспори…

Ово је предлог како би изгледала таква Влада Србије:

1.    Министар унутрашњих послова                                             

– Милан Думановић

2.    Министар просвете и науке                                                   

–  Александар Кавчић

3.    Министар одбране                                                                   

– Новица Антић

4.    Министар културе и информисања                                        

– Рајна Драгићевић

5.    Министар финансија                                                               

– Јован Б. Душанић

6.    Министар привреде                                                                 

– Божо Јанковић

7.    Министар пољопривреде, водопривреде и развоја села      

– Славољуб Лекић

8.    Министар за рад и социјална питања                                      

– Јована Ружичић

9.    Министар правде                                                                      

– Иван Нинић

10.  Министар спољних послова                                                     

– Енес Халиловић

11.  Министар здравља                                                                     

– Даница Грујичић

12.  Министар дијаспоре и породице                                             

– Игор Рашула

13.  Министар омладине и спорта                                                  

– Тања Петровић

14.  Министар државне управе и локалне самоуправе                  

– Софија Мандић

15.  Министар заштите животне средине и шумарства                

– Ратко Ристић

Потпредседник задужен за Косово и Метохију                             

– Милош Ковић

Потпредседник задужен за демократизацију друштва                 

– Бранка Катић

Потпредседник задужен за развој привреде и иновација             

– Дејан Илић

Председник Владе Србије                                                                

Образложење:

Милан Думановић је професионални полицајац, који жели да се, након што добије спор у суду, врати да ради у полицији, али у овом тренутку не постоји бољи кандидат од њега за место министра унутрашњих послова. Полиција је веома корумпирана и у држави цвета криминал, продају се и подаци грађана и државне тајне, ко год да буде министар решен да се обрачуна са криминалом и корупцијом, имаће много изазова, мало добрих сарадника и ништа неће моћи да уради ако у томе нема помоћ целе Владе Србије и грађана Србије.

Професор др Александар Кавчић је, оснивањем фондације у Србији и доделом бесплатних уџбеника, након што је добио судски спор против корпорације из САД која је украла његов патент, избио у први план као најбољи кандидат за место министра просвете и науке. Један од заменика или саветника за ниже нивое образовања могла би да буде и професорка Љубинка Боба Недић (Клотфркет блог). Саветник за промоцију науке могао би да буде Живојин Жика Петровић, оснивач Српске научне телевизије, данас Brainz TV.

Новица Антић је познатији широј јавности, као председник Војног синдиката Србије, и он очекује да му, након што добије спор у суду, буду враћени посао и чин у војсци, али за сад не постоји бољи кандидат од њега за место министра одбране. За начелника ГШ Војске Србије поставио бих генерала Мирослава Талијана, команданта 72. падобранске бригаде.

Професор др Рајна Драгићевић ради на катедри за српски језик на Филолошком факултету у Београду и идеални је кандидат за место министра културе и информисања. Заменик министра културе био би познати виолиниста Стефан Миленковић, који се недавно вратио у Србију. Део посла око медија водио би неко ко има искуства у раду са медијима (нпр. професорка ФДУ Ана Мартиноли, новинар Цвијетин Миливојевић…). За развој филмске индустрије био би задужен неко ко не припада неком клану (можда Југослав Пантелић?).

Од професора др Јована Б. Душанића, као доказаног борца против неолиберализма, нема бољег кандидата за министра финансија. То министарство чека један од најтежих задатака – темељна реформа Пореске управе и пореског система Србије, као и банкарског система. Пошто је у Србији мало добрих економиста и некорумпираних финансијских стручњака, сарадници би морали да се траже и међу нашим стручњацима у расејању и дијаспори. 

Министарство привреде било би вероватно највеће, јер би то министарство покривало и оне секторе који су до сада били посебна министарства – енергетика, рударство, саобраћај, телекомуникације, туризам, трговина. То министарство имало би више заменика министра а једно место припало би неком од власника неке од најбољих ИТ компанија (Владимир Мастиловић, Игор Богићевић, Александар Чабрило…). Мислим да је најбољи кандидат да води министарство привреде привредник Божо Јанковић, власник компаније Ентеријер Јанковић, која ради пројекте у светским метрополама. Јавна предузећа водили би само стручњаци, можда и неки из дијаспоре који би се вратили да воде неке велике система… Министарство привреде би, у сарадњи са министарствима финансија и пољопривреде и потпредседником Владе Србије задуженим за развој привреде и иновација, стварало нову економску политику и услове за убрзани привредни развој, водећи рачуна о екологији.

Мислим да је најбољи кандидат за министра пољопривреде, водопривреде и развоја села професор др Славољуб Лекић са Пољопривредног факултета у Београду. Професор др Снежана Ољача је председница УО Serbia Organica и она је сарадник министарства, само што би та организација постала много већа и јача. Као заменика министра предложио бих привредника Васу Лекића. Задатак министарства пољопривреде, водопривреде и развоја села био би да од Србије направи једног од највећих и најпознатијих произвођача органске хране у свету, што није могуће ако се не обнове села и задруге и не штити природа. У сарадњи са министарством заштите животне средине подвукле би се црвене линије и томе би се морале прилагодити све индустрије. Ако производња литијума доноси више штете него користи, онда нам не требају ти рудници. Може да се нађе друго решење.  

Јована Ружичић води Центар за маме, друштвено је активна, предузетница, школована у свету, мислим да би унапредила рад институција и установа у својој области и да би имала добру комуникацију са грађанима и невладиним сектором и да би искрено штитила права угрожених социјалних категорија и зато је идеална да буде министар за рад и социјална питања. Било би добро да у министарству буде и неко из организације За кров над главом.

Двоумио сам се и да ли је најбољи кандидат за министра правде адвокат Иван Нинић или професор др Зоран Чворовић, али мислим да је Иван Нинић бољи кандидат за министра, а да професор др Зоран Чворовић мора да заузме неку од највиших функција у правосуђу. Ту су и остали који су се доказали својим радом, попут судије Александра Степановића, а које чека озбиљна реформа те гране власти и борба против корупције и криминала.

За министра спољних послова имао сам више кандидата, али сам се определио за писца Енеса Халиловића, из Новог Пазара, добитника бројних књижевних награда. За Србију је сада најважније да се на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније и Косова и Метохије и Рашке области у Србији постигне стабилност и уреде односи између народа, а на том простору живе и Бошњаци, област Новог Пазара је раскрсница путева – верујем да би се Енес Халиловић одлично снашао на тој функцији у оваквој Влади Србије. Као заменика министра спољних послова предложио бих др Стевана Гајића из Института за европске студије, а за амбасадоре само врхунске дипломате и добре економисте – добар део места заузели би стручњаци који живе или су живели у дијаспори.

Највише сам се двоумио за министра здравља, јер је најмање добрих кандидата, познатих у јавности, а нарушено је поверење у здравствени систем и фармацеутску индустрију. На крају, мислим да је, ипак, професор др Даница Грујичић најбоље решење, а као заменик министра професор др Миодраг Стојковић. У министарству здравља морало би да се нађе место и за стручњака који ће представљати медицинске раднике и грађане Србије који су против присилне вакцинације због корона вируса. Затим, један сектор министарства бавио би се и алтернативном медицином и лековима на бази лековитог биља. Очигледно је да европска савремена медицина није толико ефикасна, а прескупа је, било би добро да се у виду имају и другачија искуства и знања, а која, наравно, морају бити проверена.

Игор Рашула води организацију Срби за Србе која је апсолутно број један организација што се тиче поверења и дела, тако да од њега нема бољег кандидата за министра дијаспоре и породице, са задатком да повеже матицу и расејање и брине о породичним вредностима. За све ове године нико никад ништа лоше није рекао за рад организације Срби за Србе и помогли су хиљадама људи. За заменика министра задуженог за дијаспору предложио бих Ану Ранитовић која је докторирала на Оксфорду, сад ради на универзититу Гронинген, у Србији води Campster и iSerbia, а за заменика задуженог за бригу о породици предложио био др Слободана Јанковића из Института за међународну политику и привреду.

За министра спорта и омладине предложио сам Тању Петровић зато што је међу најбољим српским спортискињама свих времена, долази из малог спорта, али као каратискиња знала би да остане независна у односу на велике спортове, савезе и клубове. Колико сам видео из медија, њена деца су тинејџери, тако да је идеална и да покрива сектор омладине. За заменика министра предложио бих Владимира Грбића. За председника Ватерполо савеза Србије Живка Гоцића, Фудбалског савеза Србије Немању Видића, Атлетски савез Србије водио би др Марко Ћосић, Олимпијски комитет Јасна Шекарић

За министра државне управе и локалне самоуправе предложио сам дипломирану правницу Софију Мандић, која је веома активна у невладином сектору, борац за ефикасну државну управу и људска права, и она је, као један од аутора на порталу Пешчаник,једна од веза Владе Србије са грађанским делом Србије и мањинама, а ту су и општине у којима већину чине припадници етничких мањина. Ово министарство водили би људи ван система, они који као обични грађани знају све мане државне бирократије или неефикасне државе која није сервис грађана.

За министра заштите животне средине и шумарства нема бољег кандидата од професора др Ратка Ристића, декана Шумарског факултета и еколошког активисту који би око себе у министарству окупио све доказане борце за чист ваздух и воду и здраву храну и учинио све што је потребно да они грађани који нису имали стекну ту културу и еколошку свест и да се напоком Србија очисти од смећа и кажњавају загађивачи. 

У овој Влади Србије нема министарства за европске интеграције. Мислим да Србија, због своје будућности, мора изградити друштво у којем постоји владавина права, социјална правда… па кад достигнемо тај ниво демократије, владавине права и економског развоја, и заштиту територијалног интегритета, ако нам је то у интересу, можемо да преговарамо о уласку у ЕУ са ЕУ, ако ЕУ то буде желела, или ако тад буде постојала. Можемо да се развијамо као војно неутрална држава – са оваквом Владом Србије – све док велике силе не покрену светски рат. Од нас зависи како ће изгледати живот у Србији.  

За Србију је најважније питање како реинтегрисати покрајину Косово и Метохија у састав Србије. Тражи се најбоље решење за коначни статус Косова и Метохије, решење које ће да прихвате и косовски Албанци. Тим послом баве се стручњаци из надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије и зато је најбољи кандидат за место потпредседника Владе Србије задуженог за стварање плана за деловање државе у вези КиМ професор др Милош Ковић. План који се усвоји спроводила би сва министарства и све државне институције, а потпредседник Владе био би координатор између свих државних институција.

Потпредседник Владе Србије задужен за демократизацију друштва покривао би и области којима су се до сада бавила министарства за људска права и европске интеграције, пружао подршку раду независних институција попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података… Радио би на демократизацији медија, градио културу дијалога између политичких и идеолошких неистомишљеника, већина и мањина, подстицао јавне расправе… Мислим да би тај посао одлично радила глумица Бранка Катић, која се недавно вратила у Србију, после 20 година живота у Енглеској. Она би радила и на развоју културе дијалога и критичког мишљења и међу члановима Владе Србије и критиковала би рад министарства и државне институције која крши права грађана, гуши слободе… Зато потпредседник задужен за демократизацију друштва мора да буде неко ко има своје мишљење и увек сме увек да каже шта мисли.

Професор др Дејан Илић је светски познат научник који је решио проблем батерије за Епл а сад је на челу тима немачке владе који ради на усавршавању батерије за електромобил. Међутим, ако се покаже да би штета од отварања рудника литијума била већа од користи, задатак професора Дејана Илића и целе Владе Србије био би да се нађе друго решење. Као потпредседник Владе Србије за развој привреде и иновација професор Илић помагао би развој ИТ индустрије, развој иновација, посебно у енергетици или зеленим технологијама, у сарадњи са министарством спољних послова и амбасадама и министарством дијаспоре помагао би домаћим фирмама да изађу на страна тржишта и освоје нова тржишта и радио би на одабиру и довођењу страних инвестиција.

Председник Владе Србије, иако се тражи да не буде политичар и неко ко је био на власти, ипак мора да буде политички најискуснија личност у Влади Србије и неко ко може да се носи са притиском јавности и има неког искуства у томе. Неко ко је и морални ауторитет и добар оперативац, да му није страна економија. Имао сам у виду људе као што су Душан Ковачевић, Емир Кустурица… После дуго, дуго размишљања, нисам успео да се одлучим ко је најбољи кандидат. Можда неко други има идеју. Председник Владе је први човек у држави по садашњем Уставу, дакле, изузетно политичка функција на којој може бити само неко ко може да се носи са свим изазовима у унутрашњој и спољашњој политици. То би могао да буде неко од политичара, а можда неко од стручњака овде поменутих, неко ко би се одлучио да уђе у политику и око себе окупи такве људе, да онда заједно са њима на фер и поштеним изборима освоји апсолутну већину гласова.   

Задатак ове Владе Србије био би да се победе криминал и корупција, да се изгради правна држава – држава благостања, чега нема без развоја привреде и пољопривреде (тражи се права мера између државног интервенционизма и слободног тржишта), да држава постане сервис грађана, да у државној служби постоји позитивна селекција, да се развија култура дијалога, шири еколошка свест, поштују људска права и слободе, да се заштити породица као основна ћелија друштва и победи бела куга, да се заустави одлив мозгова и врати део наших људи из расејања и дијаспоре, да се нађе најбоље решење за Косово и Метохију и најбољи начин да се граде добри односи са државама у региону и великим силама…

На крају, можда постоје још бољи кандидати, а можда неки од поменутих не би ушли у политику ни под овим условима, то је сад мање важно. Ово је само пример да се види да ли или колико је велика разлика између овакве Владе Србије и влада Србије које смо до сада имали и какву сада имамо. Шта мислите, да ли би било неке разлике? Шта мислите, да ли ће Србија икада имати такву власт? Није лоше да се о томе више размишља и више разговара…


Никола Варагић: Да ли је ПБФ место на УБ?

26 маја, 2021
Никола Варагић

Министарство просвете је, према предлогу СПЦ, припремило измене Закона о високом образовању и предвидело увођење института благослова на Православном богословском факултету у Београду (ПБФ). Неки професори (можда и већина) Универзитета у Београду (УБ) против су увођења института благослова, јер сматрају да не постоји законски основ за увођење благослова СПЦ у аутономно право УБ. Пре тога, Синод СПЦ сменио је три професора ПБФ који су бранили теорију еволуције као да су еволуционисти, а не верници који верују да је Бог створио човека (стекао се такав утисак у јавности).         

Наставља се стари идеолошки сукоб. Комунисти су 1952. године избацили ПБФ са УБ, а њихови наследници били су против повратка ПБФ у састав УБ после 2000. године. Али, то нису могли да спрече, па су тражили да се Христово учење прилагоди њиховој идеологији или погледу на свет. Неки из СПЦ и ПБФ изгледа нису одолели притиску, па је, изгледа, ПБФ почео да се прилагођава њиховом учењу. Ако је то истина, боље да је остао ван УБ. 

Увођењем института благослова СПЦ жели то да спречи. Институт благослова је постојао и пре Другог светског рата у Србији, а и сада постоји у више европских држава. СПЦ ће  сачувати аутономију ПБФ у односу на УБ, ако успе да сачува аутономију Цркве у односу на државу. Колико су православне цркве под контролом државе, показала је и пандемија.

Хришћани и даље морају да пазе шта говоре, пошто могу да буду осуђени и прогнани као у време паганског Рима, или као за време комунизма, или исто као што су некад философи и научници морали да пазе шта говоре да не би били осуђени од стране Римокатоличке цркве и инквизиције. И зато данас неки православни теолози или верници, из страха да не буду исмејани и искључени из академске заједнице, имитирају католике и протестанте и уједначавају и прилагођавају хришћанско учење нехришћанском учењу. Они брину о томе како ће изгледати у очима колега научника-атеиста, шта ће они да мисле, а не верници, да не помињемо Бога. Због тога неки бране ПБФ тако што тврде да је ПБФ међу оснивачима УБ, што није тачно.

Чим је СПЦ покушала да одбрани ПБФ и право да нико други осим хришћана не одлучује о хришћанском учењу у хришћанској школи, поставља се питање да ли је Православном богословском факултету место у саставу Универзитета у Београду. Право питање је да ли је пре 100 година требало уврстити ПБФ у састав УБ. Држава је могла пре 100 година да оснује и Универзитет у Београду и (на пример) Православни универзитет Свети Сава.

Тако би Београд добио два јака универзитета и постао озбиљан универзитетски центар. Али и јак духовни центар. Православни универзитет Свети Сава чувао би чистоту вере и изворно хришћанско учење и стварао услове за мир између вере и науке, цркве и државе. У оквиру Православног универзитета Свети Сава налазио би се Православни богословски факултет који би имао институт благослова. Наравно, и на том факултету поштовали би се научни критеријуми, али предност би имала духовна наука. Православни универзитет у свом саставу имао би и друге факултете, за друштвене и природне науке, као и сви други универзитети у Србији или свету, и на тим факултетима поштовали би се строги научни критеријуми. Али и строги морални хришћански критеријуми. На том универзитету своје место нашли би људи који су прави научници, али и искрени верници, који желе да наука служи за добре циљеве. Факултети би били отворени и за студенте који нису православци, али желе да осим стицања научног знања стекну и моралну вертикалу.

Колико је данас реално да се оснује Православни универзитет Свети Сава? На пример, да се Православни богословски факултет издвоји из састава Универзитета у Београду и да се онда формира Православни универзитет Свети Сава? Ако држава нема новца, да ли би се појавили задужбинари који би финансирали оснивање и рад православног универзитета и давали стипендије талентованим и сиромашним студентима?  

Можда 80% од укупног броја грађана Србије није православне вере, али православаца, као пореских обвезника, има довољно да део новца држава може да одвоји и за ПБФ или СПЦ, а да нико не може да каже да држава даје новац неправославаца. Противници СПЦ често заборављају да бар половина грађана Србије јесте православне вере и да пуни државни буџет. Питање је да ли држава издваја више новца за СПЦ или за невладине организације и разне пројекте које воде противници СПЦ. Све док су грађани Србије православне вере порески обвезници, који у великој мери пуне буџет, нико нема право да доводи у питање финансирање ПБФ или СПЦ. Да ли ће ПБФ остати део УБ, или ће настати Православни универзитет Свети Сава, може да се разговара, али да образовне институције СПЦ имају право и на финансирање из буџета државе не би смело да се доводи у питање. Најбоље би било када би се СПЦ финансирала једино прилозима верника, али то у овом тренутку није реално. Можда ће то бити реално у будућности, кад буде више богатих верника. Проблем је и то што СПЦ више нема тако добар углед у народу у Србији. Верници не бране СПЦ, јер су подељени и завађени, док је трансхуманисти нападају. Ако клирици СПЦ нису спремни на жртву и сукоб са владом због заштите верских права, народ неће бити уз њих.      

Ако је немогуће сачувати изворно учење Цркве на ПБФ у оквиру УБ (ако ће то изазвати трајну нестабилност на УБ и у српском друштву), онда је боље да се оснује православни универзитет и да се у оквиру тог универзитета нађе и ПБФ. То ће бити добро и за развој науке, у којој примат преузима тоталитарни ум. Ионако вера (спознаја срцем) не може да замени научно (са)знање, као што физичко знање не може да замени духовно знање. Једно је пројектовати авион или зграду, оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама. Теологија може постати као и психологија –„без душе“. Зато, ако није могуће сачувати аутономију у оквиру УБ (а који, као ни СПЦ, није у стању да сачува аутономију у односу на извршну власт), решење је, дакле, да се ПБФ издвоји из састава УБ (под условом да ПБФ сачува аутономију у односу на власт или државу; зато је увек најбоље решење финансирање прилозима верника).  

Међутим, то ништа неће значити ако богословске школе не образују добре свештенике. Стање је сад такво да, част изузецима, епископи и свештеници нису ни прави духовни ауторитети (одбијају вернике од цркве), нити су прави мисионари (не шире Истину међу незнабошцима). „Како ће веровати кога не чуше“ и „како ће чути без проповедника“? (Рим. 10, 14). Да ли ће се из редова монаха појавити бољи епископи, који ће, и као професори богословија, образовати нове генерације свештеника? Ако и монаштво закаже, Цркву могу спасити само „свети мирјани“ – ако настане „епоха светих мирјана“ (Прот. Андреј Ткачов).  

Да је и то могуће, доказ је Жарко Видовић, који је критиковао наше „теолошки образоване свештенике“ који „су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали“ се, па „прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог“. У истом интервјуу – „Слобода је директни пут у покајање“ – Жарко Видовић поручује:   

„Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет, зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: ,Буди Имја Господње благословено од миња и до века’… Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог… О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек… Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!… Човек у мишљењу користи искуство и распоређује га како он хоће. У осећању се то не дешава, већ се без икакве припреме то искуство преображава… и то је тајна, и зато се зове мистерија… и нема тог психолога који вам о томе може нешто рећи, а онај који научно хоће да објасни осећање, он је или луд или лаже. Осећање остаје човекова тајна, и зато је Личност човекова тајна, и зато је човек као Личност тајна“.   

Ту тајну наука не може да открије. Наука о Богу је немогућа. У богословској школи вера никад не сме да се потчини природном разуму и не би требало да буде места за професоре и студенте који нису искрени верници и нису достојне слуге Христове. Богословије не смеју да воде „учитељи закона“ који сами „не држе закон“ и воле поздраве „на трговима“, и нису спремни да буду „сметлиште света, по коме сви газе“ и „будале Христа ради“ (1. Кор. 4; 9-13), они за које је Бог апстрактан појам одвојен од човека; нити смеју да их воде они који ће „образовање понижавати“, јер „философија је потребна“, али тако да се не иде „куда нас они воде“ (Св. Василије Велики). Важно је да Црква, заједно са својим богословијама, остане стуб и тврђава Истине, а да ли ће ПБФ бити у саставу УБ, или неће, мање је важно. ПБФ може да испуни све услове да буде акредитована високошколска установа и ван УБ, али и даље на првом месту мора бити верска, па научна установа, јер образује свештенике. Али, тако да се искључи сваки клерикализам и развија правна свест. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Врлине се не намећу. „Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит).

Ако у српском народу и СПЦ постоји нуклеус праведних, Црква ће остати стуб и тврђава Истине (биће имуна на екуменизам, атеизам, трансхуманизам, клерикализам, зилотизам и остале изме), а ПБФ ће наћи своје место у образовном систему СПЦ и Србије (можда се оснује и православни универзитет?). Свакако, време је да се реши тај сукоб између вере и науке у Србији и да се уреде односи између Српске православне цркве и државе Србије.


Никола Варагић: Спознати срцем

19 маја, 2021
Никола Варагић

Aко је мислити исто што и осећати (Декарт), зашто научник (атеиста) не разуме верника? Да ли се питање истине своди на мишљење већине (consensus omnium) или на закон јачег?

Таквим питањима бавио се пољски философ Лешек Колаковски у делу „Религија“[1], које је нека врста замишљеног дијалога између скептика и верника, кроз који Колаковски износи аргументе и контрааргументе обе стране. Скептик је, у овом случају, према Колаковском, заправо полускептик, пошто је присталица научне философије и није сумњичав у погледу критеријума који се примењују у научним истраживањима – подржава полагање права на истину у оквиру науке, позивајући се на мишљење већине и на критеријуме ефикасности. Међутим, истина дефинисана критеријумима ефикасности је произвољна; да би се таква истина прихватила, потребан је – чин вере. Наука тражи философско самооправдање, али, „логички гледано, наука не мора претпоставити да оно што је по њеним критеријумима прихватљиво, треба, такође, да буде истинито“ – подсећа Колаковски. Зато ће верник, који учествује у том замишљеном дијалогу са скептиком, да изнесе следеће аргументе (укратко ћу изнети суштину коју је Колаковски изложио кроз дијалог): Моја сигурност (сигурност верника) укорењена је у увиђању које производи кохерентну слику света. Сви људи, који имају слична искуства, разумеју се без потешкоћа. Нико не претендује на то да вера може заменити научно сазнање, као ни на то да се човек, уместо рада, може помолити, и добити исти исход – хришћанство је експлицитно забранило ову врсту обмане. Дакле, питање за скептика је: на основу чега скептик тврди (а јасно је да он то чини), да је оно што знамо ограничено на оно што можемо оправдати уз помоћ метода усвојених у модерној науци, колико год их прецизно или непрецизно дефинисали? Одакле потиче овај појам сазнања или сазнајне вредности – на основу чега је искључено оно сазнање које не може да изађе у сусрет тим захтевима? Скептик не може убедити верника у његову темељну премису – искључивог права које имају скептикови (научни) критеријуми да дефинишу шта је (све) (са)знање. А аргументи скептика су, укратко, следећи: Зашто сам ја неспособан да видим оно што ти тврдиш да видиш? Ако је то само ствар воље, а не сазнајног напора (као што ти тврдиш), онда ме не можеш убедити. Дакле, ако ти тврдиш да твоја вера има сазнајну вредност, ти претендујеш да знаш истину која је мени недоступна. Стога, твоје гледиште побија само себе, уколико немаш начина да ме убедиш на сазнајним основама. А са друге стране, научни метод може предвидети шта ће се догодити. Иако су научни методи мање или више (не)позудани, услови су довољно јасни. Дакле, чак и ако не могу да те убедим која права на истину имају научни критеријуми, ти критеријуми су свеопште прихваћени, док у религиозним проблемима (условно речено, јер из угла скептика то нису проблеми), нема општеприхваћеног начина просуђивања и решавања проблема који је у спору. На то ће верник да одговори да се онда све своди на – мишљење већине или consensus omnium, а скептик ће то да потврди: нека је и тако, то ми уопште не смета – тим речима Колаковски завршава овај замишљени дијалог. Верник и скептик немају начин да убеде један другог, а нема врховног судије да реши спор.

Дакле, верници имају посебну врсту „свима заједничке свести“, с тим што и верници имају исту ону „свима заједничу свест“ атеиста или скептика, пошто виде исто својим физичким очима као и атеисти, познате су им све сумње и стрепње скептика, итд. И кад би сви људи гледали само телесним очима, не би било проблема. Проблем је то што постоје људи који имају духовне очи и духовна искуства. А то што телесно око атеисте и скептика нешто не види, не значи да то не постоји. Међутим, хришћанство упозорава да није ни истина или постојеће све што долази из духовног или несвесног. Хришћанин чува здрав разум. Зато се слажем са Колаковским да није недоследно или невероватно бити и скептик и верник. Скептик да не упаднеш у замке психологизма и мистицизма (да те лукави не превари), а верник да би поверовао без доказа и кренуо у непознато слушајући интуицију и осећања.

Психологија је наука о души, али у тој науци, или међу психолозима, постоји дилема да ли постоји нешто као емоционална интелигенција или као социјална интелигенција – главна струја у тој науци негира да постоји таква интелигенција. Каква је то наука о души и какве су то душе које искључују осећања? Искрени верник зна да су осећања основа мисли и да постоји, оно што је Данијел Големан, назвао емоционална интелигенција[2]. Разум мисли о искуству осећања. Големан је, као научник, строго у границама науке и теорије еволуције, доказивао да је мислећи мозак израстао из емоционалног – емоционални мозак је постојао много пре рационалног, да је то суштински другачији начин спознаје и да је спознаја кроз емоционалну интелигенцију (емоционални ум или спознају срцем) дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари. Своје закључке Големан доноси након увида у сва најновија истраживања у медицини и на основу теорија, тестова и техника у психологији и примера из праксе, али није ни попут Колаковског склон прихватању „закона бесконачног изобиља“. Међутим, они могу да се сложе са Декартом да је – мислити исто што и осећати. И кад скептик прихвати срце као орган сазнања, почеће да разуме верника, а и да спознаје Бога. Ако осети праву љубав у срцу, и највећи скептик може да доживи покајање, а после долази до промене „обновљењем ума свог“ (Рим. 12, 2). Дакле, кроз спознају срцем стиче се „знање заједничко за све који су надпојмовно веровали у Христа“ (Св. Јустин Ћелијски).   

Главну улогу у стварању духовне аподиктичке мрежедуховнесвима заједничке свести“, игра срце. Срце је сазнајни орган и храм помисли – речима Св. Григорија Паламе – први плотски орган мисаоне силе и главно телесно оруђе расуђивања. Срце је „духовно тело тела“. Срце хармонизује деловање душе и тела, у срцу се сабирају ум и воља. Православни духовници мање су се „интересовали за појединачне чинове“, пошто су појединачна дела „видљива, лако приметна, о њима се чак може судити“. Али „човек није оно што мисли и одлучује у датом тренутку. Његово право ,ја’ крије се дубоко у његовој души и није увек у сагласју с оним што у тренутку ради и мисли“. Православни духовници настојали су да „схвате какво је стање људског срца с којим су општили, какве су његове стабилне одлике“ пошто се „у источној духовности срце не сматра посебним органом, који се разликује од интелекта и воље, већ изразом интегритета и свеукупности људског бића. Права спознаја не може се достићи само интелектом“ (Томаш Шпидлик, кардинал пореклом из Чешке[3]).

Дакле, спознаја кроз емоционалну интелигенцију је дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари, јер разум може да буде помрачен. Међутим, и осећања могу да буду помрачена и срце нечисто, зато се права спознаја не може се достићи ни само интелектом, ни само дејством емоција на људски разум. Емоције и мисли су испреплетане, а страсти су повезане са помислима, зато осећања морају да буду чиста, као и ум, а то није могуће без подвига вере и помоћи Духа Светог, јер само Дух Свети може очистити ум и срце. Срце је извор сваког покрета и управља свим органима. Ум прати покрете срце и намеће морал. Бити моралан значи бити саосећајан и савестан. Савест jе осећање, дато од Бога.

Вера за разум делује као претња, као лудост, разум се свим снагама бори за своје законе и логику, али срце и воља човека који је поверовао покрећу и његов разум да иде ка апсурду и парадоксу, тј. да учини подвиг вере. Разум мисли о искуству осећања (Жарко Видовић). Вера је осећање љубави. Човекова љубав према Богу, односно, љубав Божја према човеку, рађа веру у Бога. Ко је скептик у свему, значи да није осетио праву, безусловну љубав, или јој се није (још увек) предао свим срцем. „Вера је пут у непознато са поверењем у Бога“. Бог је љубав. Љубав је јача од смрти. Ко стекне христолику љубав, стиче вечни живот као христолика личност. Вера је подвиг човеков, љубав је дар Божји. Верник мора да уложи и напор, да се одрекне себе, јер без умног рада и телесног труда нема приближавања Богу.

„Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем“ (Пол Виц). А љубав према Богу и ближњему је „тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином… Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Мировање чула или одвезивање од свакодневице, помаже уму да се очисти, али таква медитација нема ефекта,  јер ум не може самог себе видети (као светлост), ако се не врати у срце, а срце не испуни христоликом љубављу. „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Kop. 8, 1).

Када се ум врати у срце, а „врата срца“ затворе за „сваки страни елемент“, ум изгони закон греха из тела, уз помоћ Духа Светог чисте се и ум и срце. Срце прима Благодат. „У срцу се налази и природно добро и неприродно зло… Од (природног) добра (срца) рађа се познање Бога (,страх Божји’) и светост или чистота душе од свих страсти (савест). Човеку који… почне да избегава свако зло… помоћи ће Господ Својом благодаћу“ (Св. Антоније Велики). Човек мора да се одрекне свега онога што није његова истинска природа и да крене ка вишем од себе, да призна себи је у Његовој власти – да би могао да појми ствари које су „у светлости Христовој“. Делатност вере испуњује се у чисто умском (духовном) делању.

Разум нема „моћ да самог себе исправи у оним грешкама које у заједници са телом прави“, али ум који се вратио у срце и очистио заједно са срцем уз помоћ Духа Светог има ту моћ. Помрачен разум и помрачена осећања морају се осветлети светлошћу Христовом, да би били очишћени. То се постиже кроз покајање и молитвено тиховање. Зато је исихаста Св. Григорије Палама питао схоластичаре: „Ако не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити на себе?“. Циљ је „коначно постигнута чистота осећања“. Дакле, „ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Истину Благодат саопштава, истина је дата од Бога. Бестрасан човек има „владалачки“ ум, који „се може зауставити на дошавшој помисли“, може да разликује помисли и да одбије оне које долазе од ђавола. То је најдубља, најважнија спознаја – разликовати добро и зло. Кад је срце чисто, достиже се расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


[1] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[2] Данијел Големан: „Емоционална интелигенција“, Геопетика, Београд, 2005.

[3] Томаш Шпидлик: „На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.


Никола Варагић: Истине разума

13 маја, 2021
Никола Варагић

Према Декарту, парцијална рационалност на основу природне светлости спознаје Божју рационалност и та сазнања узима као „вечне истине“ које важе за Бога. Све је створено уз сагласност с принципом непротивречности и све несагласности морају бити у сагласности са разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере. „Бог се не може спознати“, „човек увек остаје субјекат“ и слободу мора остварити својом вољом и моћи[1]. Декарт је веровао да разум може научити да дође до своје „чисте светлости“ и да разум може да „производи светлост“. Декарт је постао „отац рационализма“, а разум мера свих ствари.   

Кант се питао шта и колико могу разум и ум (правио је разлику између разума и ума), да сазнају независно од сваког искуства, и закључио да је то могуће у математици, пошто се у математици „чисти ум проширује сам собом и без икакве помоћи искуства“. Кант је веровао да употребљава мерила која премашују чула и одбацио је искуство као извор метафизичких истина. Кант је трагао за извором извесности без Бога, уз помоћ практичног и теоријског ума. Али „у теоретској спознаји наше ,ја’ није ништа више од бесквалитетног субјеката појава, трансцендентално, тј. недоступно спознаји у унутрашњем значењу, и као такво иманентно је практичном уму, тј. вољном односу према себи и предметима“ (Митр. Антоније Храповицки[2]). И зато, у пракси – да парафразирам Апостола Павла, Кантовом терминологијом – практични ум некад ради оно што теоријски ум не жели.

Хегел је није успео да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом. Конт је основао нову науку социологију као „позитивну религију“ и утврдио сцијентизам. Долази до тријумфа британског емпиризма. Хусерл је овако дефинисао суштину модерне философије: наука ће „бити сам разум који поред себе и над собом не може имати ниједан ауторитет“, јер „наука је рекла своју реч и од тог тренутка мудрост мора од ње да учи“.

Међутим, разум не може да види даље од оних Спинозиних Oculi mentis, разум не може да се избави из „власти нужности“ или „свих оних очигледних истина које се хватају за ту нужност“ (Шестов), или за везе између појава чулног света. Разум је сам по себи потпуно инертан (Хјум), јер разум мисли о искуству осећања. А „само осећање је у души постојало због сусрета извесне представе и већ постојећег стремљења воље, која јесте извор жеља које се рађају, док осећању овде припада посредничка улога. Дакле, није осећање, и није разум, већ је воља владајућа сила душе и извор жеља“ (Митр. Антоније Храповицки). Које жеље рађа воља за моћ? Како човек разликује добро и зло, ако може да промени мишљење због слабости и интереса?

Зато је и истинољубивост – као „порив за сазнањем“ – и „метафизичка заблуда“, и „заблуда метафизике… То је ,одговарање ствари и разума’, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег ,људског, сувише људског’ разума“ (Новица Милић)[3]. Али, и Ниче је са својом „вољом за моћ“ утврдио „мит о генију“.   

И Шестов је приметио да су философи радо говорили о непостојаности земаљских блага и питао се зашто се философи љуте на њега кад он говори о непостојаности људских идеја. „Људска убеђења исто су благо као и друга блага – као и богатство и почасти. Човеку се забрањује да тежи богатству и почастима – то је сујета, а тежити поимању људске истине није сујета?“ – питао се Шестов, који је кроз пример „монаха“ Спинозе заправо питао: „Зар тежња ка моћи није libido, једна од оних страсти којих се он, давши завет, одрекао? Зар у геометрији има места за potentia?“. Дакле, шта су истине (природног) разума?  

„Истине разума јесу природне ,јер’ су самоочигледне: оне јесу нужне ,јер’, јер су логички изведене из природе самог разума: а природа изван разума није друго до огледало разума и обрнуто… Те ,истине’ учитавају се у природу под знаком истоветности природе и разума: природе и природе разума… Истине разума су нераздвојиве од историчности контекста њиховог настанка. Историчне су не само ,спољашње’ околности у којима истине настају, већ и саме истине, сама форма свести. Ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?… Истине разума доведене у метафизички статус по правилу су форме извесног интереса, а интереси су подложни промени и адаптацији… Разумоцентричне метафизичке истине крију наше праве интересе“ (Лубардић[4]). Мишљење је увек и психолошко – несвесно утиче на свест. Морални судови изражавају личне жеље и осећања (Хјум). Разум не спознаје аутентичну реалност. Реалност нису конструкције интелекта или производи ума. Разум мисли чулним „сликама“, под утицајем је чулних и менталних представа које се „заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су и једно и друго“, тако да долази до упада „из физичких и психичких слојева несвесног“ у свест. Појава „слике“ не зависи од човекове воље, представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, свака људска представа има намеру, емоције и мисли су испреплетане и страсти су повезане са помислима, које долазе од чула. Несвесно (анимално, демонско) може да преузме вођство у свести.

Ако су вечне истине људског, сувише људског разума „мумије појмова“ (Ниче), ако се иза чулних појава које опажамо налази стварност која се од тих појава разликује (видимо само сенке праве стварности), шта је онда истина или како се спознаје истина? Исто онако како се решава парадокс рефлективне природе: покајањем и уздизањем, уз помоћ Духа Светог,  „изнад граница субјективности“. „Светлост је увек знање, али знање није увек светлост“. До истине се долази кроз спознају срцем – умом који се вратио у срце – да се очисте ум и срце. Ко се уздигне изнад граница субјективности види, чује и осећа оно „што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“. „Истина је једино оно што Благодат саопштава“.


[1] Медитативни субјекат само претпоставља важење вечних истина и за Бога. Декарт је говорио искључиво о Богу као узроку своје егзистенције, док „човек увек остаје субјект“ – Предраг Милидраг: „Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui“, Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.

[2] Митрополит Антоније Храповицки, из магистарског рада „Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности“ („Критика Канта“), Изабрана дела и чланци, Глава III,  www.svetosavlje.org

[3] Новица Милић, „Истина апокалипсе“, Градац, Чачак, 2003.

[4] Богдан Лубардић: „Философија вере Лава Шестова (Апофатичка деконструкција разума и услови могућности религијске философије)“, Православни богословски факултет БУ, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.


Никола Варагић: Изнад граница субјективности (парадокс рефлективне природе)

4 маја, 2021
Никола Варагић

Ако човек робује ономе што мора да буде у потчињеном положају – ако је објекат онога који господари у њему, ако човек доживљава другог човека као објекат за задовољавање личних жеља, не може да се уздигне „изнад граница субјективности“ и спозна истину.  

Психоанализа је указала да је однос субјекта и објекта веома сложен и да, како је Фројд то истицао, „укључује и области које су далеко од медицине и које доктор не примењује у пракси… уколико се не сналази у овим областима, аналитичар не може да учини ништа са информацијама које прикупља“. Али за Фројда оно што је нормално, како је он сам описао „представља тамну страну месеца“[1]. После Фројда, појавили су се психоаналитичари који нису били песимисти и детерминисти („слобода упркос детерминизму“) и који су признали да постоји део „ја“ који је здрав и може да послужи као темељ за душевно оздрављење, па су тежиште рада померили на свесне аспекте личности, али се не укључују оне „области које су далеко од медицине“. Само је Јунг ишао и у „области које су далеко од медицине“.

Према Јунгу, „его“ је центар „ја“, „ја“ је „центар свести“. „Его“ је „субјект свих личних дела свести“, место „индивидуалне воље, свести и самоодлучности“, односно, „искуство самог себе као центра жеље, жудње, размишљања и делања“, „почива на представи тела, а не на самом телу“ и „подложан је упливима емоција, фантазија и конфликта“, тј. „упадима из физичких и психичких слојева несвесног“. „Его“ је у интеракцији са „јаством“, док „јаство“ („сопство“, трансцендентни непсихолошки тип, главни „архетип“) Јунг смешта ван „психе“, „изван сфере личности“ (изван оквира субјективног), али у себи има и анималну природу. „Архетип“ може да се „појави у облику духа у сновима или производима маште, или се чак понаша као дух“. Кад „архетипске представе“ уђу у „его“, имају „глас, идентитет, мишљење и систем вредности“. Фројд није знао шта је здрава личност, Јунг није могао да разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести. Јунгов „его“ није био у стању да „сопственим напорима, спроведе сједињење личности“, па је тражио „помоћ анђела“. У аутобиографији Јунг је записао „како је његов први учитељ о ,реалности психе’ био „Филемон“, лик који му се први пут појавио у сну и за кога се наредних година везао у активној имагинацији“ (Мареј Стајн[2]). Шта је „психа“, ако људски ум/дух не може да се своди на тело/мозак?   

Свест је енергија, исто као и тело и материја. Мисли су у интеракцији, исто као и честице атома. Према православном учењу, постоје створене и нестворене енергије Божје. Наша психа, ум или свест је енергија, повезана са енергијама других људи, са створеним али и са духовним или нествореним енергијама Божјим. Тако је нешто што је појединачно или партикуларно („монада“), енергетски (и видљиво и невидљиво) повезано са универзалним, са целином, са другим деловима, са прошлим и будућим, са пролазним и непролазним…

Наша свесност је селективна и субјективна, а у васељени постоје образци који се уздижу изнад чисте коинциденције и који свему у њој дају форму и релевантност – сва жива бића црпу информације својствене тим образцима, па и наша тела која поседују нешто што већ постоји изван једне соме (тела), нешто саманско – сматрао је биолог Лајл Вотсон. Наша свесност је селективна и субјективна толико да неки мисле да човек не може да се уздигне  до трансубјективног, транценденталног Ега, пошто људска свест не може да буде објекат сазнања (Јасперс), јер би субјекат сазнања и хтења морао да има могућности да постане објекат (Вајнингер). А „ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?“ (Богдан Лубардић). Свест постаје мисао (искуство) психолошког Ега, а нема ни објективног консензуса упућених.

Парадоксом рефлективне природе бавили су многи философи, попут Хусерла. Хусерл је откривао скривене слојеве свести, али, како је то објаснио Колаковски, није било никаквог последњег и коначног темеља за који се није морало питати „шта је његов темељ“ (исто су се питали и квантни физичари који су тражили елементарну честицу – додао бих овде). Никакав се коначни одговор не може наћи на питање „како знамо да је трансцендентални Его непогрешив?“. Затим Колаковски констатује да је теже смислити доказе за постојање трансценденталног Ега, него за Бога, пошто није замисливо да се трансцендентални Его (који нема сопствени онтолошки статус), може ослободити од случајности и неизвесности људске искуствене свести. Јер „кад би постојао тако савршен увид, чист од случајности људског духа, узео би један од три облика: 1. нов псеудоним за Бога (што Хусерл не жели) 2. чисто апсолутно становиште без субјекта (нешто као мјаукање без мачке) 3. видљиво својство психолошког Ега које учествује у његовој погрешивости“. Можда је непогрешив увид замислив у чистој иманенцији себепосматрајућег Ега, али то је неподесан израз с обзиром да „не можемо да замислимо свест која види саму себе без посредства огледала“. Колаковски предлаже да говоримо „о самоистоветности, пре него о себепосматрању“, иако „сазнајно савршенство једне такве свести не би било од користи, пошто би, шта год да покуша да нам саопшти“, сматра Колаковски, „неизбежно пролазило кроз онечишћујућу средину нашег психолошког Ега“. „Хусерлов покушај да открије пут који води истини (тј. непогрешивости), не обраћајући пажњу на Бога је неодржив. Декарт је тога био свестан“[3].

Према Декарту, „интуиција“ (инстиктивно мишљење) је оно што се разуму намеће тако да „присуство сопствене воље или напора у њиховом конституисању уопште није у стању да уочи“; једино „применом воље на разум, а не обрнуто, дух се усредсређује на себе и своје садржаје, на просте природе или интуиције“[4]. Али које воље,  ако могу да будем и објекат страсти и нагона, и објекат другог човека? Шта је моја воља? Применом „своје“ воље, која је извор (личних) жеља, а чији су извор и помисли (које долазе од „онога демијурга који је извор свих ,по мојој вољи’“ – Шестов), на разум, разум не може да види самога себе, и не може да разликује истину и лаж. Када делује „моја“ воља, ја нисам објективни посматрач и не знам шта се дешава у мени, пошто страсти ометају исправно расуђивање, телесна чула нису савршена, жеља за присвајање и поседовање (ствари и људи), за признање и владање (потчињавање себи) или „воља за моћ“ је нагон. Нагони су у основи (телесне или соматске, ниже) воље и несвесног. Ирационално стално утиче на „носиоца свесности“. Јунг је тога био свестан, као и много других философа или мислилаца после Декарта, али ни он није имао решење па је тражио „помоћ анђела“. Али како мистик разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести, или, своју (нижу, телесну) вољу од Божје (више, умне) воље?

Јер, од православца се једино „тражи да не гуши Духа“, али се не потражује „одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај“. А кад се човек покаје, „сам Христос све оживотвара и прикључује себи“ и тада „мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ,ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ,саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ,својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила)[5].

Декарт је улазио у медитацију, а Јунг тежио активној имагинацији одбацујући хришћанску аскезу. Човек прво мора да достигне смиреноумље и бестрашће, да позна самога себе, а не одмах да жели да види Анђела. Без помоћи Бога не може – оно што је Декарт желео – да дође до чистог разума кроз медитацију. Само „вера ослобађа ум категорије чулности“ (Св. Јустин Ћелијски). Да би добио помоћ Бога и анђела, прво мораш да победиш гордост и да гушиш у себи жељу за виђењем (активну имагинацију), а не да је подстичеш попут Јунга. Права духовна борба не води се против тела, него против греха у телу, јер грех не припада природи умних бића, која су бестрасна. „Зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим, и супроставља се закону ума који живи у телу. Са тих разлога ми, противећи се овоме закону греха, изгонимо га из тела и настањујемо тамо ум“ (Св. Григорије Палама). Ум се бори против страсти, страсти су повезане са помислима. Ум је „око душе“, разликује кретања (добро и зло) и контролише настајање помисли. Срце је извор сваког покрета и храм помисли и хармонизује деловање душе и тела. Тако се разликују помисли које долазе од Бога од помисли које долазе од ђавола и глас „чисте“ од гласа „рђаве“ савести.

Када човек победи „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан, већ постаје личност. У православној аскези се не тражи мучење тела, толико да се уништи живот, да би постало безосећајно („индиферентно према болу и радости“), него да би достигло „ступањ на коме задовољство прима ,садржај’“. „Бестрашће (очишћеност од страсти) није безосећајност или тупост него напротив коначно постигнута чистота осећања“ (Жарко Видовић). Или: нестворене енергије Божје себи прилагођавају и посличњавају организам (тело) који их је примио у себе. Када прекорачи „границе свога ,ја’“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“, живот човека испуњава се радошћу која бескрајно превазилази „задовољство индивидуалног поседовања себе“. И тада Христос постаје центар „ја“, „центар свести“, као савест и Личност (или као огледало да видим самог себе Његовим очима и савршен образац или узор за развој личности). Тако човек спознаје самог себе (објективно) и праву стварност (а не само сенке стварног света). Према богочовечанском методу, који се „заснива на опиту и искуству“, када човек пронађе „у себи боголики центар свога бића, он тим самим проналази и центар надкосмичког Божанства у овом видљивом свету, савлађује време и гледа себе из вечности. И види себе надвременским и надпросторним, бесмртним и вечним“ (Св. Јустин Ћелијски). „Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појаве. А та појава је литургијска“ (Видовић). Тако се ствара духовна аподиктичка мрежа – духовна „свима заједничка свест“. И задобија вечни живот у Царству Божјем као непоновљива личност.


[1] „Психоанализа на размеђу векова“, Гутенбергова галаксија, Београд, 2000.

[2] Мареј Стајн: „Јунгова мапа душе“, Лагуна, Београд, 2007.

[3] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[4] Јасна Шакота Мимица: „Декартова метафизика тела“, Мали Немо, Панчево, 2006.

[5] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.


Никола Варагић: Страх од зла

29 априла, 2021
Никола Варагић

Страх је најбоље средство за манипулацију и потчињавање људи. Али зашто неко уопште шири страх и потчињава људе? Да ли су такви људи оруђа мрачних сила? Јер, добри људи шире љубав и слободу, а не страх, и ништа не желе на силу, никога не потчињавају. Добра се нико не плаши, осим лоших људи који се плаше правде и добре власти. Срећом по њих, добра власт је изузетак, а не правило на овом свету – лоши људи више желе власт. Новац, моћ и слава покваре и доброг човека, ако није морално и духовно јак.

Не постоји центар моћи који контролише све у држави или на свету. Али постоје тако јаки центри моћи да, ако им се супротставите и постанете реална претња, можете да нестанете заједно са породицом. Теоретичари завере, на пример, нису реална претња тим центрима и властима и зато је довољно да их одгурају на маргину друштва и етикетирају као глупе… Али, у исти кош са њима стављају се озбиљни противници и то је први степен одбране од оних који су озбиљна претња. Други степен је прогон. Трећи је уцена и претња затвором. Четврти, да вам наместе аферу и пошаљу у затвор. На крају, ако ни то није дало резултата, долази физичка ликвидација, а то се некад ради суровим мучењем. Уплашени људи виде како су прошли они који су се бунили и не смеју да кажу да је цар го, него хвале његово „одело“. Због страха, нападају апстрактног свемоћног противника, уместо конкретног.

Ако желите да се борите против зла у свету, прво проверите да ли сте победили зло у себи. Затим, морате да идентификујете право зло, конкретне људе (који могу да вам науде ако осете да сте им претња). Онда морате да се погледате у огледало и да питате себе да ли сте спремни толико да се жртвујете (на пример, да се сукобите са људима из власти који лако могу да униште ваш живот). Ако нисте спремни, чекајте оне који су спремни да дају свој живот у борби против зла. У светској и нашој историји било је таквих хероја: и оних који су живи дочекали победу и оних који нису живи дочекали победу (или, у историји цркве, да буду прогоњени од стране јеретика, па проглашени за светитеље), без чијег жртвовања не би било победе, истине и слободе. Они су сабирали људе око себе и припремили пут за победу и ослобођење, као прави примери и узори. Борба против зла мора бити конкретна.

Људи који свесно чине зло немају савест, јер имају помрачен разум и помрачена осећања. Али, како су они постали такви, ако се нико не рађа зао, ако је човек створен добар? Људи чине зло јер верују да је овај свет џунгла у којој влада закон јачег, због уверења да су на страни добра и да не чине зло, јер имају двоструки морал, због обузетости као последице болесних амбиција, или несвесног и анималног у човеку који није познао самог себе, или су то последице разних комплекса, још од детињства… Неки људи могу да буду угледни у јавности, а да нико не зна да су чинили зло ближњима, док неки могу да буду добри према ближњима и да њихови ближњи не знају каква су зла чинили (док обављају посао) другим људима. То је познато у психологији, философији и религији, а посебно у хришћанству. Хришћанин има свест о грехопаду и разликује грех од грешника. То је посебни подвиг: да се супротставите злу и уђете у сукоб са непријатељима, који вам желе зло (или су вас већ повредили или увредили), а са друге стране, да се молите и за спас њихових душа и да се против зла никад не борите чинећи зло – тако да постанете исти као непријатељи. Једно је победити непријатеља, а нешто друго је победити зло – не дозволити да једно зло замени друго зло, тј. да демон само промени домаћина. Борба против зла је духовна (умна) борба.

Тешки душевни болесници, насилници са разним патологијама, које су лако уочљиве и за које се зна какви су, у здравој средини у којој постоји позитивна селекција, не могу да се пробију до високих државних функција (само ако су деца утицајних родитеља – провуче се увек неко). Али, тамо где постоји негативна селекција, такви људи зазузимају високе државне функције јер имају јака леђа у држави, раде прљаве послове за неког ко не жели да буде у јавности, или су већ на свим важним функцијама такви људи, пошто их нико на време није обуздао. Таква власт је спремна на све да себе заштити и свакога ко је претња, а нема нека јака леђа (тајну службу неке велике силе, другу фракцију у полицији која има компромитујуће доказе и тако чува себе од напада), или, озбиљну политичку организацију и народ иза себе (и добар план), власт ће лако да уништи.  

Хитлерова Немачка била је оличење зла. Да ли постоји држава која је оличење добра? Не постоји, јер и у демократским државама има зла и оне чине другим државама зло. У свакој држави постоји добро и зло, више или мање. Шта вреди некоме што живи у демократској држави, ако је лично доживео зло и неправду, ако му се због тога живот претворио у пакао или је изгубио живот? Зло зна да се сакрије иза добра и вешто маскира, на пример у борца за људска права. Таквог зла има много више, него оног огољеног и сировог које се лако препозна. Кад имате зликовца који шаље људе у гасне коморе, сви добри људи се удруже да га победе. Али, кад имате неког ко има неки углед у јавности, а својим економским мерама уништава животе хиљадама и стотинама хиљада људи, то се не види лако, може да се сакрије иза идеје општег добра и прогреса, и за жртве буде касно кад се сазнају праве последице тих мера. То важи и за медицину, људи очекују да доктор буде добар, а доктор може да буде и Менгеле, може да злоупотреби поверење људи и да уништи много живота. То исто важи и за свештенике, ако злоупотребе поверење, а увек се такав негде појави. Зло ће се увек појавити у неком човеку и у некој заједници, у неком тренутку. Ми можемо да победимо зло у Србији, али ако зло тријумфује на Западу, НАТО алијанса може поново да бомбардује Србију, и опет ћемо имати неко зло. И опет ћемо се борити против зла.

Борба против зла је бескрајна. Лично духовно усавршавање је бескрајно. Свети оци уче да свако мора увек да има свој грех пред собом (да не заборави колико је грешан, како лако може да падне у грех). У грех најбрже и најлакше падају људи који траже славу од света,  живе „по телу“ а не „по духу“, нису открили смисао живота и своје место у овом свету, кад нешто раде због награде или страха од казне, зато што верују да су савршени, изабрани… Свет је пун зла. Али и добра и добрих људи, толико добрих да нису у стању да учине зло, ни под претњом смрти, а неки ни да се супротставе злу. Ко се боји Бога, не плаши се злих људи, осећа моралну одговорност да се супротстави злим људима. Ко има храбрости да се суочи са самим собом, са ђаволом, са Богом, пре бира смрт, него да служи злу и чини зло.

Смрти се не плаши једино човек који воли Бога и има чисту савест – добри људи, чисте савести, радују се сусрету са Богом, у сваком тренутку, и не чувају свој живот. Ако их Бог чува не могу их убити и победити зли људи. Добри људи следе вољу Божју, зато су добри. Бог неког прослави као мученика, а неког као ратника-победника. Шта год да буде – „нек буде Твоја воља!“ – каже војник Добра који се бори против нечистих сила на овом свету.


Никола Варагић: Скретање пажње за важних тема

21 априла, 2021
Никола Варагић

„То се ради да би се скренула пажња са важних тема“. Ова мисао је постала флоскула. Кад  год неко покуша да укаже на неки проблем, на неку неправду, јави се дежурни чувар ватре са изјавом: „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“.  

То обично кажу они који ништа не раде ни око важних ни око мање важних тема, или они који верују да је тема којом се они баве најважнија и да сви остали морају да се баве истом темом (наравно, под њиховим вођством или њиховим правилима).

Свакоме је његов проблем најважнији. Сваки проблем који се реши је један проблем мање у држави и друштву. Сваки протест је корак напред.  

Борба за чисте реке и чист ваздух, за људска права и слободе, за права деце, борба против насиља, против криминала и корупције… све су то важне теме. Свакога ко покрене неку од тих тема и озбиљно се бави неким од тих проблема, морамо подржати. Ако то нису важне теме, шта су важне теме? Колико се они који говоре „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“, баве тим важним темама, шта су предузели поводом тога?    

Наравно, знамо да постоје афере које се производе да би се сакриле неке друге афере. Али стављати у исти кош, на пример, причу режимских медија о рачунима у иностранству које има неки политичар опозиције, са темама или проблемима на које указују неки људи или групе људи као што су људска права, насиље, корупција, екологија, привреда… и говорити да је и то скретање пажње са важних тема, или афера власти, није добро за развој друштва.

Нико не може да решава све проблеме или да покрије све теме. Нека се свако бори за оно што је њему важно, само да је праведно. Скуп таквих победа води општем добру и лакше ће се после тога решити најважнија државна питања и проблеми. Мале победе су важне.

На пример, да се одбрани право на слободу избора и граница приватности у случају закона или казне због невезаног појаса у возилу када не угрожавате друге људе.  Да ли је држава прешла границу приватности? „Везивање појаса није лични избор. Мислите на вашу децу на вашу супругу јер невезивањем појаса остављате их саме“ – изјавио је Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја (РТС, 09. април 2021).

Ово је још један глуп аргумент зашто постоји казна због невезивања сигурносног појаса – конкретно, у путничком аутомобилу кад сами возите свој аутомобил и никако не можете да угрозите другог човека ако нисте везани. Ако нисте везани, полиција вас казни са 10 000 динара. Ако не платите казну, идете 10 дана у затвор. Због чега? Зато што нисте самог себе везали. То није нормално, то је болесно.  

Дакле, ако желите да возите бициклу по граду, да знате да то „није лични избор“, јер може да вас удари неко возило и да се повредите или да погинете. „Мислите на вашу децу на вашу супругу“, јер ако возите бициклу „остављате их саме“.     

Зашто они који немају супругу и децу плаћају казну због невезаног појаса? Зашто постоји само казна због невезаног појаса а не постоји и казна ако пушите цигарете? Ко ће да плати лечење пушача? Или, зашто постоји казна ако нисте самог себе везали у свом возилу кад сте сами у возилу, а не постоји казна ако стојите у аутобусу ГСП са 50 путника, где нико није везан, и где можете да повредите другог човека или неко вас да повреди ако возач аутобуса нагло закочи или дође до удеса? Можемо са оваквим примерима до сутра.

Дамир Окановић не зна како да одбрани неодбрањиво и онда лупета. Позивање на супругу и децу је баш јадна, патетична и јефтина пропаганда. Ниједан аргумент који има смисла нисмо чули од стручњака из Комитета за безбедност саобраћаја, само бесмислене и јадне изјаве, попут ове сад.

Нека се свако везује, то није спорно. Нека се грађанима објасни зашто је то добро, колико су безбеднији, али нека им се препусти да сами одлуче да ли ће се везати. Ја никад никоме нећу рећи да се не веже. То сам објаснио у тексту Ослободи свој ум.   

Дакле, спорно је што постоји та казна. Да ли ћу самог себе везати, због своје безбедности, јесте лични избор и то је неспорно. Осим тога, некад неко и заборави да се одмах веже, то није разлог да буде кажњен од стране полиције, пошто никог не угрожава.

Казна због невезивања сигурносног појаса у свом возилу (и посебно кад сте сами у свом возилу) је доказ да држава (полиција) грађане третира као малоумне и незреле људе, као децу која не умеју да брину о себи, и да држава боље од грађана зна шта је добро за њих. Да ли сте такви? Да ли желите да живите у таквој држави?

Истина је да су стручњаци из Комитета за безбедност саобраћаја малоумни, као и они који су их довели на та места да то раде. Држава је овим законом тихо, неприметно померила границу приватности, а то је веома лоше и опасно. То се види и сад током пандемије. Сад се на суд позивају и људи који су на протесту запалили обичну маску, дакле, мало парче крпе. Никада раније нико није одговарао због таквих ствари, а свашта се палило.

Верујем да већину чине одговорни зрели људи који знају да брину о свом здрављу и својој безбедности. И да је то лични избор, у који држава не сме да се меша. И не само држава, него било ко, ако имате достојанства, поштујете сами себе и знате да бринете о себи.

Ваш лични избор је да ли ћете се везати у возилу када никако не утичете на друге људе. Ако не утичете на друге људе, можете да ризикујете, сами о томе одлучите. Свако некад и негде ризикује и то је његова приватна ствар. Због тога не смете да будете кажњени. Казна за невезивање појаса не сме да буде изузетак. Или ће свако ко на било који начин ризикује у животу бити кажњен и плаћати лечење (на пример, због компликација због пирсинга и тетоважа), или нико.

Или се поштује право на слободу избора и граница приватног живота, или се не поштује.

Ђаво се крије у оваквим детаљима. Зато су мале победе важне.


Никола Варагић: Наука и canсel culture

21 априла, 2021
Никола Варагић

Наука је увек недовршена, увек се долази до нових чињеница и доказа (теорија). Зато нема коначних научних теорија – све теорије се могу третирати као хипотезе (Попер). Физичка теорија не може важити као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава. Или, иза оних чулних појава које опажамо, налази се стварност, која се од тих појава разликује. Посматрањем физичких феномена упознајемо се једино са чулно опажљивим појавама у њиховом појединачном и конкретном облику. Физичка теорија представља систем математичких теорема, изведених из малог броја принципа, са сврхом да групу експерименталних закона представе што једноставније и тачније. Ако је предмет физичких теорија објашњење експерименталних закона, теоријска физика није аутономна наука, него је подређена метафизици (Дијем).     

Квантна физика показује да не постоји објективна стварност и да ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Није могуће разумети ни сваки детаљ садашњости, пошто никада не можемо да знамо прецизан положај и количину кретања чак ни једне једине честице. Будућност атома нема никакве везе са његовом прошлошћу. Квантна теорија негира закон узрочности (принцип неодређености). Ништа нема узрок – ствари се дешавају случајно и без повода. Али начин на који се ова догађања групишу уопште није насумичан. Насумични догађаји, ако их има довољно, стварају образце са узроком и значењем. Ако је неред (хаос) довољно широко распрострањен, он се претвара у ред (космос). Ако се довољно повећа неизвесност, исход је известан. У новој физици нагласак је на процесима, а не на објектима, јер су све честице  пре процеси, него објекти. Свет је процес, материја је у стању мењања и увек у кретању. Материја је енергија. Материја никад не мирује – активност материје представља суштину њеног бића (теорија релативитета). Атоми су честице и таласи. У универзуму не постоје фундаментални ентитети, зато свет не можемо разложити на најмање јединице које стоје независно. „Изоловане материјалне честице су апстракција, јер се њихова својства могу одредити и посматрати једино кроз њихову интеракцију са другим системима“ (Нилс Бор). Природа је компликована мрежа односа између различитих делова целине. Материја не постоји са извесношћу на одређеним местима. Простор није тродимензионалан – простор и време заједно чине четвородимензионални континуум простор-време (зато не може да се говори о простору а да се не говори о времену и обратно). Различити посматрачи поређаће догађаје различито у времену ако се крећу различитим брзинама у односу на посматране догађаје. Геометрија није својствена природи, већ је ум намеће природи. Дакле, геометрија представља конструкцију интелекта, а физичке теорије природних појава и „закони“ само су производи људског ума (Ајнштајн). Научник утиче на својства посматраних објеката. Експерименти у атомској физици откривају да је природа апсурдна (Хајзенберг).

Физичар упознаје сенке стварног света. Апстрактне метафизичке претпоставке ништа не значе физичарима који проучавају стварност. Ако физичар жели да се бави и објашњењем, неће рећи ништа ново или што се већ не зна у философији и мистици (религији, поезији). Тад износи субјективно мишљење, на основу унутрашњег доживљаја, али се тако не може „конституисати знање у смислу у коме оно постаје аподиктично и објективно консензусом упућених, и у смислу у коме је оно подложно исправљањима“ (Бранко Павловић), било да се користи спекулативни ум, било да се користи формално-логички ум. Из метафизичких система не могу се извести елементи неопходни за изградњу физичке теорије, а физичар упознаје само сенке стварног света, проучава феномен или објекат, док се смисао разуме тек када се уђе у ноумен. Међутим, не постоји свима заједничка свест, не може да дође се до консензуса упућених, па се одустало од „претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас), употребом људског разума и на основу чула (која нас варају) и искуства (оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије). Задатак философије је само да систематизује знања постигнута у позитивним наукама и научним теоријама. И философ и физичар ушли су у метафизички слепу улицу.

За позитивисте, метафизика ће увек бити мистична и ненаучна. За хришћане, метафизика ће увек бити позитивистичка (атеистичка) или окултистичка (паганска, пантеистичка…). Кад се философ бави метафизиком (или интелигибилним светом), то научнику и вернику изгледа неозбиљно. Научницима, јер у својим теоријама и лабораторијама не могу да нађу тај интелигибилни свет философа, а философи не могу да пруже доказе и ново знање. А верницима изгледа неозбиљно, јер у том интелигибилном свету философа не налазе ништа живо, нема живог Бога, све се заснива на апстракцијама и спекулацијама. Дакле, зашто би хришћанин који је познао Христа (Истину), веровао у „свет идеја“ философа, и зашто би научник/физичар слушао философа кад говори о природи, кад сам боље познаје природу. Тако се философ нашао ни на небу, ни на земљи, па је проглашен и крај философије. И то има смисла, пошто философија без метафизике и није философија – недостаје објашњење, смисао. Мистика је одбачена, етика је изједначена са математиком и логика геометријског расуђивања користи се за решавање проблема друштва. Али друштвени феномени не могу да се анализирају методологијом природних наука. Природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке (Берлин). Човек није машина, робот, ни животиња. Метафизике нема без мистике, смисао се открива кроз спознају срцем – поезију и веру.

Смрт философије је и смрт науке. Критика је у темељу и науке и демократије. Научни ум је дијалектички ум, ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori, већ се непрестано конституише (Башелар). Уместо дијалектичког, у науци влада тоталитарни ум. Научници који шире научни поглед на свет, тако што гуше критичко мишљење, шире canсel culture. Вратили смо се у доба инквизиција. Зато је сваки глас критике од стране стручних, моралних и слободоумних научника, глас за спас науке или да наука не буде злоупотребљена за мрачне циљеве, него да служи за опште добро.

Интелектуално поштени философи и научници признају да више не постоје вечне истине  ни у метафизичком (нема консензуса упућених) ни у физичком смислу пошто физичари не могу да нађу последњи и коначни темељ за који се не мора питати „шта је његов темељ“, тј. нико не може да докаже своје теорије. Зато се личне теорије не намећу другим људима, него се води дијалог. Прави научник је отворен за критику, нове чињенице и погледе из других углова. Тога је све мање у науци, посебно у медицини, где се види колико се човек удаљио од своје, људске природе и од природе, и колико ће бити тешко да наука задржи „траг свог људског порекла“. У тренутку кад се не зна како је настао корона вирус, ни како да се победи, и кад не постоји консензус међу научницима, ипак се експериментише над људима и силом се намећу само једна теорија, обавезна вакцинација и одређене мере, док се свако ко другачије мисли прогони. Да ли нас чека нас борба на живот и смрт?

У свету сад постоје само две религије које се шире на силу. Прва је ислам, друга је заправо квазирелигија – позитивизам или прогресивизам или научни поглед на свет. Хришћанске цркве на Западу разбијене су и потчињене онима који могу да сруше Трампа и доведу на власт Бајдена, зато што Бајден промовише трансхуманизам, итд. Православне цркве су и даље више прогоњене, него у симфонији са државом, и у духу православља није да се вера шири на силу. То није ни у духу будизма. Дакле, нама православцима, своју веру или свој поглед н свет, по сваку цену желе да наметну исламски фундаменталисти и прогресивци, атеисти, трансхуманисти фашистичке оријентације са Запада. Исламске државе и верски центри који сањају да све људе у свету преведу у ислам, а да немуслимане истребе или да неке чувају за робове, немају толико ресурса и толику моћ да колико фанатици са Запада који верују да је човек превазиђен, да ће наука све мистерије решити и све тајне открити и да ће са тим у вези медицина толико напредовати да ће се свака болест лечити, да неће ни бити болести, па ни смрти, и да ништа не сме да стане на пут напретку науке све док се не достигне та утопија. Православци, за које је Христос истина, налазе се између њих.

Борбени атеисти и трансхуманисти верују у науку и прогоне све што је хришћанско. Они се боре за своја права тако што гуше верска права. Они ће можда да признају да не постоје вечне истине, али ће онда рећи да је само питање тренутка када ће се открити врховни закон природе и слично, и никад неће оставити као теоријску могућност да Бог постоји, напротив, забрањује се у јавном простору све што је хришћанско. Мислим да хришћани на Западу неће још дуго моћи да пружају отпор и да ће бити прогоњени исто као и у доба паганског Рима. Постаће немогуће бити хришћанин на Западу (са Аустралијом). А онда ће исти притисак да се пренесе на православне државе. Посебно ако знамо да у православним народима има доста атеиста који следе исте идеологије и имитирају све што долази са Запада. У нашој држави и нашем региону има више атеиста него муслимана.  

По нас су опаснији фашисти са Запада који нападају традиционалне породичне вредности и желе да униште Православну Цркву, који користе силу да би своје теорије наметули као истине, као догме и аксиоме у које нико не сме да сумња и да их доводи у питање на било који начин. Пошто још увек не знамо када ће се и да ли ће се завршити пандемија корона вируса, сасвим је могуће да ће центри моћи са Запада још више ограничити људска права и слободу кретања, толико да ће већ за неколико година бити немогуће да путујете у неке делове света ако сте, на пример, православац и нисте вакцинисани против грипа најмање 10 пута и против 189 других болести и зараза. У свакој православној држави постоје људи који се залажу за такве мере. Једино што можемо је да се одбранимо од таквих покушаја и да сачувамо наш начин живота у оквирима наших граница. У православним државама не прогоне се и никад се неће прогонити муслимани и атеисти, док ће, вероватно, стање и на Западу и на Истоку, што се тиче људских права, бити све горе, што значи да ће бити већи прогон хришћана или православаца, у неким државама до геноцида.

Ако прогресивци и трансхуманисти тријумфују и у православним државама, ако униште традиционалну породицу као основну ћелију друштва и постане немогуће да се путује и из једне православне у другу православну државу, за пар година чека нас борба на живот и смрт ако не желимо да се одрекнемо Христа. Хришћане који живе на Западу, исто као и у још неким исламским државама, то сигурно чека за пар година, ако се нешто не промени.  


Никола Варагић: Страх од болести, смрти и власти

11 априла, 2021
Никола Варагић

Неки људи имају велики страх од смрти и болести, неки људи имају мањи страх од смрти и болести, а неки људи не осећају страх од смрти и болести (тачније, победили су страх, јер се једино Бога боје). Људи који се не плаше поштују људе који се плаше. Само се људи који се ни Бога не боје играју са осећањима уплашених или болесних или физички слабих људи. Људи који се само Бога боје воде рачуна о свом и здрављу других људи, знају да „ко самог себе чува и Бог ће га чувати“, али, мисле својом главом (хладне главе, без страха) и могу сами да процене шта се догађа и како да се реагује или „сачува живот“ (Мк. 8, 35).

Са друге стране, они који се плаше, углавном пројектују своје страхове на друге људе или траже од других људи да се прилагоде њиховом начину живота. Ретки су уплашени људи који то не раде и нису подлегли пропаганди и хистерији која се ствара поводом пандемије.

Дакле, са једне стране, имамо вакцинаше или ваксере који се (из страха или само због вере у науку) залажу за присилну вакцинацију и кршење људских права, иако се не зна да ли ће се општом вакцинацијом победити корона вирус, нити се зна како је настао тај вирус.   

Са друге стране, имамо противнике присилне вакцинације. Људи који су одлучили да не приме вакцину, не бране људима који хоће да приме вакцину да то ураде – само траже то исто право избора и за себе. Сад постоји много питања и мало доказа и мало одговора што се тиче корона вируса и вакцинације. Питања постављају добри стручњаци, часни лекари. Али, уместо да се потруде да дају одговоре који имају смисла или научне доказе, ваксери захтевају да свако ко има критичко мишљење буде искључен из друштва и/или забрањен у медијима и на интернету. Они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас су ваксери спремни да користе фашистичке методе. Такви ваксери сад шире научни поглед на свет тако што гуше сваку критику – темељ науке и демократије – тако што шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду.

Већину, међу противницима присилне вакцинације и кршења људских права, чине људи здравог разума који верују да вирус постоји, али, не дозвољавају да се газе њихова права, јер се не плаше ни вируса ни власти. Мањину чине тзв. теоретичари завере који верују да вирус уопште не постоји, итд. Ваксери нађу такве појединце, или мање групе, представе их као представнике свих противника присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као антиваксере) и онда над том мањином тестирају интелигенцију и знање. Јадни су покушаји ваксера да све критичаре или противнике насилне вакцинације представе као глупе и заостале људе. Јер, и међу ваксерима има медиокритета и глупих и заосталих људи. Међутим, већину међу ваксерима чине уплашени људи – старији и људи слабијег имунитета – са којима се лакше манипулише. Фармацеутски лоби је у томе добар, творци и власници Big Pharma имају утицај на скоро све медије и државе, али не могу да контролишу све људе, зато желе да забране критичко мишљење. Постоји само ваксерски лоби, то је фармацеутски лоби, не постоји антиваксерски лоби. Фармацеутски лоби ставља профит испред здравља људи. То што Big Pharma ради личи на медицински фашизам. Зато је важно да се сада брани право на слободу избора, слободу говора и право на приватност.    

Већина, међу људима који не желе да приме вакцину, води рачуна о здрављу – тренирају, хране се здравом храном и јачају имунитет. Док међу ваксерима има и људи који не воде рачуна о здрављу, не тренирају, једу много и лошу храну, пуше 30 цигара дневно, гледају ТВ цео дан, итд. И онда се уплаше вируса, али још горе, спремни су да газе људска права и да гуше људске слободе, верујући да ће тако победити вирус. Колико је важно бранити људска права и слободе, писао сам на почетку пандемије и касније пар пута. Не бих имао више да додам од онога што је написао социолог Борис Јашовић у тексту: „Омча око врата људских слобода“. Ако желите да знате како се развија правна свест, јер желите да живите у правној држави – препоручујем књиге и текстове Жарка Видовића и Слободана Дивјака.

Након што се догодио велики протест у јулу прошле године, у Србији више нема забране кретања или закључавања. Сад је најбоље живети у Србији, кад видимо како друге државе тероришу и дискриминишу грађане који се боре за људска права и слободе. Због тога је за похвалу порука поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић да се „не сме допустити никаква дискриминација која се помиње у јавном простору, као што су идеје да људи морају бити вакцинисани да би били запослени, или разноразне друге идеје у вези са окупљањима и давањем предности вакцинисанима“. А чуо сам свакакве предлоге лекара, од принудног рада, до тога да свако ко не прими вакцину мора да плати трошкове лечења ако оболи од корона вируса. То је бемислено. Колико има међу ваксерима оних који нису плаћали доприносе за здравство, а користили су услуге лекара или су примили вакцину? Ко ће да плати стимулације за вакцинисане грађане – да ли ће се новац узимати од 80% невакцинисаних и давати вакцинисаним грађанима? Зашто ваксери који предлажу такве мере мисле да су толико паметни? Како мисле да их спроведу у дело, а да не изазу велике немире у држави, пошто је друштво подељено по том питању? Зашто деле народ? Како ће да победе оне који се не плаше смрти и власти? Да ли ће све да ухапсе?

Проблем Србије је то што има лош здравствени систем. Разумем борбу и напоре лекара и медицинских сестара и преоптерећеност здравственог система. Здравственим радницима јесте тешко, али, то је позив који су изабрали и морају да издрже ванредно стање у својој професији. Нико не пита ни ватрогасце кад улазе у ватру или пољопривреднике кад им невреме уништи род, или рударе…  како им је. И они раде у тешким условима и ризикују. Решење није увођење полицијског часа и дискриминација невакцинисаних, него реформа здравственог система и улагања у обнову старих и градњу нових болница, запошљавање нових радника са бироа, вратити лекаре и медицинске сестре из дијаспоре и донети мере које имају смисла и ефекта. Паника која се прави ствара додатни притисак на здравствени систем. Вирус се не лечи стварањем хистерије. Мора да се врати поверење у здравствени систем (да не буде корупције и нестручних и несавесних лекара) и да се реформише тако да може да издржи још тежу епидемију – да здравствени радници имају веће плате и боље услове рада и да здравство не воде фармацеутски лобисти, да се добро организује држава у свим областима и да много више брине о општем здрављу нације и здравом развоју деце.    Пандемија ће можда ускоро да се заврши, али ће остати поремећени међуљудски односи, а то ме тренутно више плаши него вирус. Мора да се превазиђе ова подела у друштву која је настала поводом вакцинације, коју праве ваксери, тако да се врати поверење у здравствени систем и сачува право на слободу избора, слободу говора и право на приватност. Фашизам у било ком облику никад није решење. Чак и ако се појави још гора зараза или пандемија.


Никола Варагић: Од Ђинђића до Вучића

4 априла, 2021
Никола Варагић

Да није добро радити са непријатељима (страним тајним службама и крупним капиталом, тајкунима, мафијом) вашег непријатеља (директног политичког ривала у борби за власт), да бисте победили на изборима, видимо и на примеру Александра Вучића који је пристао  и на уговор са ђаволом, и на уговор са Милом Ђукановићем и сличним ликовима из света, и са (бившим) члановима ДС и тајкунима са којима је Борис Тадић био у сукобу, и са ЕУ и САД којима је обећао да ће да потпише у вези Косова и Метохије све што Тадић није хтео, само да би победио на изборима, дошао на власт и живео као Тито или као главни рекеташ у држави. Вучић се окружио сумњивим ликовима, и сад је у великом проблему.   

Наравно, јавност притиска и тражи да се открије ко је створио криминалну групу Вељка Беливука или Јовањицу, како су Кокеза и Неша Роминг добијали послове, како је Папић могао нешто да ради у МУП-у без знања министра Стефановића, а министар полиције без знања начелника БИА Гашића и председника Вучића, да ли је адвокат Владимир Цвијан убијен и зашто се дуго крила његова смрт… Са друге стране Вучића притискају ЕУ и САД. 

Међутим, ми не смемо сад да чинимо Вучићу оно што би Вучић, сигурно, чинио нама, да је он у опозицији (што је и увек радио кад је био у опозицији), ако смо другачији од њега и ако не желимо да икада више власт у Србији мењају странци и мафија или да буде убијен председник државе или владе или министар – ако не желимо да живимо у таквој држави.  

Зоран Ђинђић, или влада коју је водио Зоран Ђинђић, још један је пример да није добро радити са непријатељима државе и народа, страним службама и мафијом, да би се срушио унутрашњи политички супарник у борби за власт, у случају Ђинђића или ДОС-а, то је био Слободан Милошевић. Скоро исти људи и исте силе које су Ђинђићу помагале у рушењу режима Слободана Милошевића, помогле се Вучићу да сруши режим Бориса Тадића и да успостави свој режим, аутократски систем владања. Ђинђић је убијен кад је поменуо да је време да Запад каже кад ће 1 000 српских војника да се врати на Косово и Метохију, док је Тадић склоњен са власти јер није хтео да потпише, иако је пре тога пристао да се питање КиМ измести уз УН у ЕУ, оно што је Вучић потписао када је дошао на власт – Бриселски споразум и пратеће споразуме, чиме се смањује суверенитет Србије на КиМ.

Вучић жели да покрије цело бирачко тело, због оних старијих имитира Тита, мањим делом и Милошевића, а да се би се свидео млађима и другосрбијанцима, имитира Ђинђића, жели да се представи као неко ко наставља истим путем, зато толико говори о економији, зато је председник владе Ана Брнабић и министар са дијалог са опозицијом Гордана Чомић, итд. Око себе је окупио сараднике свих претходних режима или владара. Једни одржавају везе са Истоком, други са Западом. Али је сада, изгледа, та западна веза почела да пуца, као и веза са Милом Ђукановићем. Истовремено је пукла веза са неким криминалним групама.

Вучић се, исто као и Ђинђић, нашао на удару, са једне стране, мафије из Србије и региона, а са друге стране, ЕУ и НАТО. Ђинђић је отерао Бебу Поповића, а сад медији јављају да је пукла веза између Вучића и Бебе. Да ли је Беба имао контакт са Беливуком, као што је био у контакту са Земунским кланом, остаје да се утврди.

Дакле, ако се Вучић нашао на удару мафије и Запада само зато што неће да иде до краја у потписивању свега што му се намеће у вези Косова и Метохије, дакле, ако, ипак, исто као и Ђинђић, или Тадић или Милошевић или Коштуница, има црвену линију, кад је у питању Косово и Метохија, и сарадња са Западом (можда и само због притиска домаће јавности и страха да на тај начин може да изгуби власт и више од власти), онда би требало сви да га подржимо ако каже да више ништа неће да потписује у вези Косова и Метохије што је на штету Србије (све док се, кроз унутрашњи дијалог, не донесе план за реинтеграцију или коначно решење статуса Косова и Метохије). Ако раскине и везу са Милом Ђукановићем и каже „не“ Западу, Вучић може да добије симпатије и подршку народа, али што се тиче борбе против мафије, односно, криминала и корупције, ту је на танком леду. Јер, сад су на удару Кокеза и изгледа Неша Роминг, али се не помињу и Жељко Митровић, Александар Влаховић, Млађан Динкић, Беба Поповић и многи други политичари, генерали, тајкуни, судије, новинари… који су на разне начине учествовали у криминалу и корупцији, кршили законе и чинили економске злочине. Одбрана од спољашњих окупатора је само половина, победа над унутрашњим окупаторима је друга половина борбе за слободу. Затим, народ и даље чека (социјалну) правду. Вучић и Вулин неће кренути у обрачун са својим кумовима и власницима медија који трују народ, зато мора да се тражи њихова одговорност и смена, али не тако што ћемо бити на страни непријатеља српског народа и државе у борби против Вучића или да правимо договоре са мафијом и криминалним клановима. Шта значи да оде Вучић, као Тадић, ако остану Динкић, Влаховић, Ђелић, Весић, Беба, Дачић, Палма…? И ако банду Беливука замени нова организована криминална група, нов Земунски клан? Зар стране тајне службе не користе домаћу мафију да обави прљаве послове?

После испоручивања Милошевића у Хаг, убиства Зорана Ђинђића, начина и разлога због који су са власти отишли Војислав Коштуница и Борис Тадић, или на основу ситуације у којој се сад налази Александар Вучић, државотворним политичарима мора да буде јасно о чему се ту ради и морају да нађу начин како да се Србија одбрани. Није у питању Вучић, као што нису били у питању Милошевић и Ђинђић (без обзира шта о њима мисле грађани Србије), већ сама Србија. Једно је кад се народ побуни и смени лошу власт, а нешто друго је кад мафија и стране тајне службе желе да изазову нестабилност и анархију, и да доведу своје људе на власт (и преко лажне опозиције). Вучић је упао у јаму коју је копао Тадићу.   

Свако ко критикује Вучића прво мора да се стави у његову позицију. Ко год дође на власт, против себе ће имати мафију из Србије и региона, домаће и стране тајне службе, домаћи и страни крупни капитал. Још увек у опозицији не постоји довољно јака политичка снага, способна да се носи са овим изазовива, боље од Вучића који је показао бројне слабости. И зато Вучића сада треба чувати од напада мафије и страних тајних служби, али и тражити да се борба против криминала и корупције настави и прошири. Вучић је компромитован и у Србији и у свету и тешко ће се одржати на власти. Вучић није радио на демократизацији, већ на стварању култа личности, па је сад лако ЕУ да Србију пореди са Северном Корејом и да због велике корупције казни Србију (уведе санкције, визе…). Вучић је крив зато што је довео Србију у овај положај, али знамо да би Запад нападао Србију и кад би била узорна демократска држава; само што би се тако Србија лакше одбранила. Зато желимо да Вучић оде са власти и да нови људи дођу на власт. Међутим, не желимо у томе помоћ странаца и мафије и не желимо да Вучића са власти склоне непријатељи Србије. Било би неодговорно и недржавотворно да то дозволимо, само зато што не волимо Вучића.  


Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Да ли смо толико неспособни?

3 марта, 2021
Никола Варагић

Још увек нисмо (као држава, друштво или народ) одлучили шта ће да се ради са зградама Генералштаба Војске Србије уништеним током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, али се у САД увелико тражи инвеститор! Зашто Србија сама не одлучи и зар не може сама да финансира радове на тим зградама (кад већ нема ратне одштете)?

Да ли смо као народ толико сиромашни и несложни, да завршетак радова на Храму Светог Саве у Београду нисмо могли сами да финансирамо?

Где су границе достојанства државе и народа? Да ли стране државе морају да финансирају и радове на зградама генералштаба наше војске и на храму посвећеном Светом Сави? Да ли заиста у нашем народу и држави не може да се нађе новац да се сними високобуџетни и врхунски уметнички филм поводом неке важне националне теме или личности? Ко ће да обезбеди новац, ако не националисти? Аутошовинисти? Друге државе?

Шта значи то националистичко бусање у прса, ако се моли за страну помоћ? Како држава може да буде независна, ако није и економски независна? Шта предузимају националисти који желе да живе у независној, слободној држави, да Србија постане економски независна држава и да њени грађани не живе у дужничком ропству? Да ли се боре против корупције?

Националистима није важно колико је коштао споменик Стефану Немањи, односно, да ли се неко са српске стране уградио у цену толико колико би коштало да се поделе бесплатни уџбеници ученицима у Србији (и као да за мање пара нисмо могли да добијемо споменик који достојно представља Светог Симеона Мироточивог). Ако није важна цена споменика, онда није важно ни да ли је било корупције у случајевима Крушик, Комерцијална банка, Агробанка, ПКБ, Телеком Србија или Београд на води. Само у овим аферама украдено је толико новца да су могли да се финансирају и радови на Храму Светог Саве, и на зградама генералштаба, и на неким магистралним путевима који су у лошем стању, и да се изгради пар школа и пар болница, и да се плати лечење тешко оболеле деце за које се сад скупља новац преко медија, и сними врхунски филм са националном темом… А кад се израчуна колико се украло у свим аферама, и колико је велика сива економија, види се да Србија не мора толико да се задужује, да није толико сиромашна држава, колико је велика корупција и колико је мало људи који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.  

Националистима није важно да ли је било корупције ако је у питању национални пројекат, а аутошовинистима ако се ради о пројектима везаним за улазак у ЕУ. Грађани Србије не читају економске програме странака и не интересује их какви су људи на власти који сад воде и људи из опозиције који ће сутра водити јавна предузећа и државне институције; не воде полемике око економских тема и не занима их шта се ради са њиховим новцем (нема озбиљне расправе о буџету ни међу економистима и привредницима, част изузецима), али воде полемике око других тема, и никад не могу да се сложе (можда би се сложили око економије?). Зато странцима није било тешко да економски окупирају Србију. Због тога је тешко економски ослободити Србију и развити домаћу привреду.  

Србија ће бити економски независна кад се појави генерација политичара који ће водити економију Србије боље и од комуниста који су гушили приватно предузетништво, и од ратних и антиратних профитера из деведесетих година 20. века, који су после 2000. године спровели приватизацију, створили увознички лоби и монополе, ставили под контролу све медије… И остали на власти и после 2012. године. Зато Србија сад нема вишак у буџету да покрије део рупе у буџету Црне Горе и помогне српским странкама. Нова влада Црне Горе затекла је велику рупу у буџету. Сад сви очекују од нове власти да испуни обећања дата пре доласка на власт. Нова влада биће крива за све лоше, а ништа добро не може да уради ако нема новца у буџету. Ко контролише токове новца, контролише и све друго у држави, од полиције до културе. Нека нова власт у Србији ништа неће моћи да промени, ако прво не поправи стање у економији, а за то мора да има унапред припремљен економски план и кадрове који ће водити министарства економије и полиције, јавна предузећа и НБС…    

Најбогатији националисти (међу политичарима, државним службеницима и тајкунима), на разне начине, окренули су десетине милијарди евра у последњих 20 или 30 година, али иза себе нису оставили ништа вредно, нису реализовали ниједан велики национални пројекат, нису створили ниједан српски светски бренд… Националисти воле да причају о прошлости и традицији, али не воле рад или да раде наизглед безначајне послове, јер они верују да су створени само за велика дела и за одлучујуће битке. Националиста воли да каже на некој трибини, протесту и на телевизији, или на слави, или у кафани, шта би требало да се уради (своју визију, попут месије), а ко ће, кад и како то да уради, ко и како ће то да финансира, није му важно. Националисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за националне интересе. А аутошовинисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за владавину права. Зато су и националисти, као и аутошовинисти из Србије,  пословали са црногорским националистима, Mилогорцима.

Србија може, и мора, да буде економски јака, толико да сви њени грађани имају пристојан живот, укључујући све грађане покрајине Косово и Метохија, дакле, економски јака и да реинтегрише Косово и Метохију у састав Србије, и да помогне Црној Гори и Републици Српској и Северној Македонији, и да финансира обнову кућа Срба повратника у Крајини у Хрватској, и да помогне Србима у Албанији, Румунији и Мађарској, и да негује српска војничка гробља и места страдања српског народа ван Србије, да помогне дијаспори да се боље организује и створи услове за повратак у матицу… Од аутошовиниста се не очекује да стварају економски програм са таквим циљем. Шта предузимају националисти? Да ли  националисти могу да победе било кога у економском и медијском рату?

Србији је потребан и морални и економски препород. Не желимо да живимо као просјаци у сиромашној држави (таква држава нема будућност), нити да стварамо аморално друштво благостања (јер наша култура није фаустовска). Ако желимо да имамо пристојне услове за живот у својој држави (са ефикасном бирократијом, без криминала и корупције, и да, кад створимо вишак, помогнемо другима), мора да дође моралног препорода и мора нешто да се промени у васпитању деце. Србија у каквој желимо да живимо не може да се изгради за један дан, или за једну годину. Међутим, из дана у дан напредак може да буде очигледан и сваке године може да се живи боље него претходне године. Само да владајућу елиту, коју чине националисти и аутошовинисти (трансхуманисти), замени нека нова елита, у којој ће већину чинити патриоте који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.


Никола Варагић: Добар бизнис и нови људи

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Власт уплати сваком грађанину Србије по 100 евра из државног буџета, а онда власт:

  • повећа порез на имовину
  • повећа претплату за РТС
  • повећа акцизе
  • подигне цену ПЦР тестова
  • узме новац од локалних власти (буџета општина), и онда локалне власти подижу порезе и комуналне таксе, и узимају кредите од банака да попуне рупе у буџетима
  • нареди Пореској управи да пошаље решења фриленсерима да плате ретроактивно порез са каматама и исто припрема за бебиситерке и продавце на Лимунду
  • припрема увођење пореза на дознаке из дијаспоре
  • нареди судовима и јавним предузећима да буду веома ажурни кад су у питању дуговања грађана, а полицајце и приватне извршитеље шаље да наплате сваки динар где год могу
  • локална власт уведе нове зоне за наплату паркинга, иако нема довољно паркинг места (зато што власт дозвољава да се граде нове зграде без паркинга), и онда пошаље Паркинг сервис да се одвозе возила која нису прописно паркирана и пишу казне и пуне буџете

Итд.

Добар бизнис.

Уплатиш 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије из буџета и хвалиш се како добро управљаш економијом државе и да има довољно новца у буџету, а онда у наредних годину дана узмеш, на разне начине, у просеку, око 1.000 евра више него претходне године (док је просечна плата остала иста или мало већа, али и даље међу најмањим у Европи), од сваког грађанина Србије, да попуниш рупе у буџету државе. Који је опет празан. Јер цури са свих страна. Онда узимаш и кредите од међународних финансијских институција и банака, па продајеш хартије од вредности, продаш највећу државну банку и рудна богатства за мале паре… Уђеш у политику са 100 евра у џепу, дођеш на власт и постанеш тежак 100 милиона евра. Опасни бизнисмени воде Србију. Заиста опасни.

Највећи је проблем то што и у опозицији имамо такве бизнисмене, који су били на власти и исто тако радили. Није се одвојило жито од кукоља. То неће да уради ЕУ као посредник у дијалогу власти и опозиције.

Са друге стране имамо професора Александра Кавчића, који је у оквиру своје фондације формирао Бесплатну библиотеку, која омогућује ученицима основних школа у Србији да бесплатно преузму и користите уџбенике, лектиру и друге књиге, а који је за ученике и њихове родитеље, и спас Завода за уџбенике, урадио више него сви политичари у Србији заједно у последњих 20 година. И тек ће урадити, уз подршку јавности, која је на страни професора Кавчића у рату против монополиста на тржишту уџбеника.

Професор Кавчић је најбољи пример шта Србији значе „нови људи“ у политици. Надам се да ће професор Кавчић ући у политику. Али не у ово блато и не док се не појави још неко сличан њему – стручан, моралан и економски независан (поштено зарадио своје милионе).

Кад би се појавило још девет људи, попут професора Александра Кавчића, и тих десет људи се договоре и организују, и окупе око себе све што вреди у Србији од политичара и стручњака, Србија би процветала. Наравно, имаће много препрека и проблема да дођу на власт и кад освоје власт, али њихов победнички ход нико не би могао да заустави.

Свима су преко главе политичари који су сиромашни ушли у политику и постали богати а да су једини легални приходи били њихове плате; свима су преко главе тајкуни који улазе у политику или финансирају политичке странке да би спречили сваки покушај да државни органи утврде како су зарадили први милион; свима је доста политичара који као незрела деца сањају да пуше томпусе, једу кавијар и наручују из каталога манекенке, глумице и певачице да им праве друштво поред базена или на јахти кад дођу на власт и онда то раде кад су на власти; свима су преко главе бахати политичари који користе службена возила под ротацијама да заврше приватне послове; свима су преко главе глупи политичари који постављају на одговорна места нестручне људе само зато што су рођаци, пријатељи, из исте странке, љубавнице/и или послушници који ће радити прљаве послове и ћутати; свима су преко главе политичари који су купили дипломе, који раде за странце, итд.

У Србији и расејању има још људи као што је професор Александар Кавчић. Можда много више него тих 9 које помињем. До пре неколико месеци буквално нико у Србији није знао за њега. У међувремену је и Немања Видић покренуо неке ствари у српском фудбалу. Ово што се сад дешава међу онима који раде у позоришту и филмској индустрији прилика је да се и та област или делатност прочисти. Све је више и људи који имају еколошку свест и боре се да се природа прочисти (расте притисак јавности да се реши проблем загађења).

Када би се у свакој области појавили појединци, попут професора Кавчића у образовању, и Немање Видића у спорту, који ће ударити на монополисте и нестручне људе из власти, у тој области, и кад би се они организовали и координисали свој рад – не би било потребе звати ЕУ да буде посредник у дијалогу власти и опозиције. Можда не би било потребе ни да се води дијалог са људима који одбијају дијалог и нису достојни својих функција.

Толико су Србији потребни „нови људи“ у политици или прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити економијом, као прави домаћини.


Никола Варагић: Срце европског континента

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Српски народ представља Исток на Западу и Запад на Истоку практично од кад се појавио у историји. Немањићи су вешто балансирали између Истока (Цариграда) и Запада (Рима). Међутим, након распада средњовековне српске државе, српски народ је живео у две туђе и различите културе – део народа је остао да живи под окупацијом Османског царства, а део народа је отишао у Аутроугарску. Судар тих култура рефлектовао се и у српском народу. Од 19. века и ослобођења, у српском народу долази до поделе на оне који желе да Србија раскине све везе са Истоком и на оне који желе да Србија раскине све везе са Западом. Два века траје сукоб екстремиста из те две антагонистички настројене Србије и зато модерна Србија није мост између Истока и Запада, већ место судара Истока и Запада. Југославија је више била мост за ширење Запада на Исток, и зато се распала.    

Сад је питање да ли постоји простор да Србија постане војно неутрална држава и место сусрета и дијалога Истока и Запада, место сусрета привредника са Истока и Западa (тако да у Србији направе пословне договоре и уговоре и обаве банкарске трансакције…). Или, ако дође до поделе светског интернета, да ли би Србија могла да одржи везу и са руским и са кинеским и са евроатлантским интернeтом. Са једне стране, питање је да ли ће српски народ развити унутрашњи дијалог, културни дијалог и добити нову владајућу елиту, елиту способну за велика дела. Са друге стране, не знамо ни како ће се развијати односи између великих сила; ако дође до светског рата, биће немогуће остати војно неутрална држава.  

Србија је, у овом тренутку, једина држава у средњој и југоисточној Европи, која није члан ЕУ и НАТО, нити је близу чланства у ЕУ и НАТО. Државе Вишеградске групе и Грчка су скоро у потпуности вестернизоване. На том путу су и све остале балканске државе. Сад су на реду државе са друге стране Црног мора. Тако да се граница Запада померила до Црног мора, што Србију заиста чини Истоком на Западу, и Западом на Истоку. Међутим, данас све државе средње и југоисточне Европе сарађују и са Русијом и са Кином. Немачка не одустаје од пројекта Северни ток 2. За неколико деценија, већину становника Немачке и Аустрије чиниће грађани пореклом са Истока (средње, источне и југоисточне Европе и Азије). Тако да се и граница Истока помера до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Дакле, цео простор између Балтичког, Јадранског и Црног мора постепено постаје Исток на Западу и Запад на Истоку, кроз сукоб империја са Истока и империја са Запада.

Србија може да опстане само ако у себи помири Исток и Запад и постане место дијалога Истока и Запада – само ако се издигне изнад Истока и Запада. Као вазал неке империје са Истока, српски народ ће бити асимилован, или ће бити кажњен од стране Запада, што није тешко имајући у виду је Србија окружена НАТО државама. Ако постане члан ЕУ и НАТО и раскине све везе са Истоком и својом традицијом, српски народ ће сигурно нестати, јер Запад жели што мање Срба у Србији, тј. њену територију. Да се то не би догодило, Србија мора да (п)остане стратешки партнер Русије и Кине у овом делу Европе, али и да односи између Русије и Кине остану добри. Међутим, циљ Србије мора да буде стварање добрих односе и са Западом, односно, да Запад не види у Србији малу Русију и малу Кину. То ће бити тешко због притиска који Србија трпи због КиМ, али није немогуће.  

Да ли ће се у српском народу појавити генерација државника који ће имати те вештине, који ће бити способни да се изборе за то посебно место између или изнад Истока и Запада, остаје да се види. Олакшавајућа околност је да цео простор средње и југоисточне Европе постаје исто тако Исток на Западу и Запад на Истоку. Али, ако се то дешава као последица борбе за превласт империја, никад ниједна држава из овог дела света неће бити независна и стабилна. Зато свака мора да се издигне изнад тог сукоба Запада и Истока. Потребно је, са једне стране, да у свакој држави либерали и конзервативци воде унутрашњи дијалог (створити правну или демократску државу у којој се поштују и права мањина и верска права и негује најбоље из традиције), а са друге стране, потребно је да народи из овог дела Европе реше међусобне спорове (тј. мора да се постигне договор између патриота, из свих народа или држава са овог простора) и створе савез држава, а посебно ако се распадне ЕУ.

Србија, као европска држава, која одолева вестернизацији, мора да буде предводник, тј. да покрене неке иницијативе, мора да се појави са неким предлозима како да се то оствари. У случају да Немачка постане, у економском смислу, далеко више везана за Исток (Кину), него за Запад (а то ће сигурно да се догоди ако за десет година кинеска економија буде већа од економија САД и ЕУ заједно, а Русија заустави деографски и економски пад, и очува стратешко партнерство са Кином), за Србију би било погубно да, у том тренутку, не буде стратешки партнер и Русије и Кине, и да не допринесе и историјском политичком преокрету Немачке и Аустрије, тако да се победе и усташе и фашисти и нацисти и заштите српски интереси на Балкану, односно, Србија не сме да дозволи да Русија и Кина направе договор са Немачком на штету интереса Србије и српског народа на Балкану.  

То би било веома глупо и то ће се догодити ако Србију буду водили глупи људи. За велике геополитичке игре потребни су веома мудри, интелигентни и способни људи. Србија је увек имала такве људе, али никад довољно у власти. Сад се појављује историјска шанса да Србија искористи то што се налази на раскрсници путева између Истока и Запада – да од тога направи предност или да то више не буде препрека. Ни то што се Србија налази на рути коју користе мигранти из Азије да стигну до западне Европе, није проблем који не може да се реши или заштите интереси Србије, кад би Србију водили паметни и способни људи. Дакле, ни митомомани који прецењују своје могућности, нити аутошовинисти који имају осећај инфериорности пред Западом. Националистима ће увек странци бити криви, а аутошовинистима ће увек Срби за све бити криви.

Србији би одговарало да простор југоисточне (Балкана) и средње Европе (Вишеградске групе) постане „тампон зона“ између империја са Запада (САД и Велике Британије) и империја са Истока (Русије и Кине), а не бојно поље за мерење снага империја или да се грађани ових држава такмиче ко ће више да служи некој империји. Кад би настала таква „тампон зона“ у „срцу Европе“, можда би се смањио ризик од избијања светског рата. Наш циљ је Европа (хришћанских) нација и правних (демократских) држава. Можда је касно да се то оствари у целој Европи, али можда није касно да у средњој и југоисточној Европи настане савез држава, односно, народа заснован на таквој идеји.

Србија сад није војна сила и не може да буде велика светска војна сила. Србија има неке шансе у великим геополитичким играма само ако постане „економски тигар на Балкану“. То је могуће једино ако је политика Србије: „На земљи мир, а међу људима добра воља“.


Никола Варагић: Блажени који не видеше а вероваше

7 јануара, 2021
Никола Варагић

За европског човека, оно што је за античког човека био „непостојећи“ свет (нпр. за Хелене уметничка слика била је „илузију илузије“), сада је једини постојећи свет. У православљу, трансцендентално или метафизичко схвата се као нешто што је заиста изнад физичког, природног света, дакле натприродно. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће. Божјем Граду, Небеском Јерусалиму „није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему „ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23-25). Бог се, од стране човека, не може на било који начин ограничити: „Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3). Према учењу Св. Григорија Паламе, творевина је плод воље Божје, Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, а створене енергије разликују од нестворених енергија Божјих, колико и твар од Творца.   

Варлаам Калабријски је поводом питања да ли постоји нестворена светлост Божја, и да ли се она може видети телесним очима, у полемици са Паламом, писао да што се њега тиче, он не зна шта је та светлост, „али знам једно, а то је да она не постоји“. Европски човек је закључио да не постоји оно што обично око не види. Европски човек није пронашао везу између божанског апсолута и света, везу до живог Бога. Бог је остао ван домашаја чулног искуства и несазнајан за философе, који су тражили доказе и веровали у моћ разума. Зато позитивисти (прогресивци, рационалисти, атеисти) верују у „мит о генију“ (науку), док окултисти верују у „чаробњаке“ (магију) – да ће се „наука и техника преобратити у магију“ и да ће се „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев), и упадају у замке мистицизма. За „кореном свега“ или „светим гралом“, на свој начин, трагају и позитивисти, који желе да открију „врховни закон природе“ и „теорију свега“. То је суштина европског човека. Пошто није нашао везу до Бога, прогласио је смрт Бога и себе прогласио за бога.      

Св. Григорије Палама је нашао или објаснио ту везу. Та веза је нестворена енергија Божја. Бог се открива кроз мноштво пројава. „Побуда која је навела Паламу да формулише своју теологију била је тежња да афирмише могућност и, уистину, реалност суделовања у самом Богу“ (Протојереј Јован Мајендорф). Палама је „оповргао постојање било какве аутономне стварности између Бога и створења; сам Бог јесте та стварност“. Јер, „Платон је ову везу схватао као свет идеја, самопостојећу стварност“; „средњевековно латинско богословље говори о ,блаженом виђењу’ саме суштине Божје – али само у животу после смрти – док се визије, које светитељи и мистици имају овде за живота, схватају у оквиру људске емотивне психологије или као ,створена благодат’“; есенцијалистичка философија „није могла допустити стварност трансцендентног и истовремено живог, тј. иманентног, Бога“. Међутим, Палама је развио „реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства“ или „трагање истинског боговиђења: објективног виђења Бога од стране целосног човека“. То „није супернатурализовање једино интелекта“, а „не претпоставља ни неку врсту дематеријализације“ (Протојереј Јован Мајендорф[1]). Јер „вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи,назива сеприродном, пошто се налази убогосазданој природи људској“ (Св. Јустин Ћелијски). Познање Бога је могуће, дакле, и спољашњим чулима.

Али, према православном учењу, први корак у стицању духовног знања је: гушити у себи жељу за виђењем. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 14; 11). Због тога, „ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу“ (Свети Григорије Синаит)[2]. Неки верници избегавају високоумље, али, не гуше у себи жељу за виђењем. Машта или активна имагинација духовно неискусног човека отвара за демонску духовност. Није све што долази из духовног света божанско надахнуће.

Патријарх Павле је упозоравао да „борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи“, већ да (на почетку узрастања у вери и уздизања ка Богу) „треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно“. Али спиритисти, „покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, из сујете сматрају себе изабраницима Божјим… Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ,јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1. Петр. 5; 5)“. У хришћанству нема магијских ритуала, призивања духова и душа умрлих (које се, према учењима светих отаца, и не могу јавити живима, посебно се душе умрлих људи не могу јавити по вољи и жељи живих људи). У Источном римском царству  (тзв. „Византији“), у школама није се изучавала Платонова метафизика (одбачена је заједно са учењима теурга, гностика…), већ Аристотел. Паламити се „нису противили световној мудрости као таквој, него само теолошком становишту о богопознању, које су у име те ,мудрости’ усвојили Варлаам и тадашњи ,византијски хуманисти’“ (Прот. Јован Мајендорф). Палама је одлично познавао Аристотела, а Св. Никола Кавасила је превео главно дело Томе Аквинског[3]. Православац или православни човек је увек „овде и сада“, свестан да живот није „маја“, али да јесте пролазан и да постоји вечни живот и зато „своје мисли преиспитује Богом“.

Православни човек не тражи „камен мудрости“, „еликсир живота“, доказе о постојању Бога или „врховни закон природе“, не истражује „прошле животе“, већ верује у Бога и има свест о паду у грех, и зато се усредсређује на самога себе „овде и сада“, чисти своје срце и свој ум („пази на самог себе“) – све док не достигне расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник) и прими благодат Божју „Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). „Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце“, а „ко се удостоји да види себе самог, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела“ (Св. Исак Сирин). „Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29).

Христос се роди!


[1] Протојереј Јован Мајендорф, „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност“, Задужбина манастира Хиландар, 2012.

[2] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[3] А Тома Аквински није говорио грчки.


Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

16 децембра, 2020
Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.


Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

12 децембра, 2020
Никола Варагић

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријахалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.   

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.  

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине…    

Припадам генерацији која је одрасла током девесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.    

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.


Никола Варагић: Идеологија трансхуманизма

5 децембра, 2020
Никола Варагић

До сада су новог градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића нападали десничари који су сматрали да није патриота, да је превише толерантан и модеран, итд. Ту је било и присталица, али и патриота који нису присталице Додика, али га сматрају за мање зло, од Станивуковића, јер мисле да Станивуковић не би, као Милорад Додик, одлучно бранио Републику Српску. Станивуковић се борио за правду за Давида Драгичевића.   

Међутим, сада Драшка Станивуковића највише нападају либерали, левичари, глобалисти, еврофили, југоносталгичари… из региона. Истог тренутка, кад је Драшко Станивуковић изјавио да је Србин и православац и да је против одржавања геј параде у Бањалуци, постао је четник, са свим оним стереотипима, предрасудама и антисрбизмима који прате причу о равногорском покрету, или о српском национализму генерално. Верујем да ти либерали, левичари и југоносталгичари који нападају Станивуковића не мисле да је он толико зло; напротив, верујем да већина њих мисли да Станивуковић никад не би користио насиље против било кога, да лично ништа нема против хомосексуалаца, и да је свакако бољи од Додика, а да никако не може да се пореди са ратним профитерима и ратним злочинцима. Али га ипак вређају и сатанизују, питање је тренутка кад ће га етикетирати као фашисту.

Убеђен сам да ће Драшко Станивуковић поштовати права мањина и да ће учинити све што може да грађани Бањалуке имају боље услове за живот, и да ће се то односити подједнако и на услове живота сексуалних мањина. Верујем да су сарадници Драшка Станивуковића толерантинији и суптилнији од оних који окружују и следе Милорада Додика. Зато није потребно одржавати геј параду. Геј параде се више и не одржавају због људских права, јер се геј заједница изборила за своја права, у смислу да се поштују и не нападају припадници геј заједнице. Инциденти ће увек постојати, али је владајући дискурс и јавни морал такав да се припадници геј заједнице више не вређају јавно, а да не буде кажњен онај ко то ради. Нико ко је насилан према припадницима геј заједнице нема подршку државе и јавности; то је сад културни стандард у европској цивилизацији, чији су део и балканске државе.  

Међутим, део геј заједнице има веома велике амбиције. Они желе да сви људи буду исти као и они и да живе истим начином живота као и они, тј. да не постоји било шта што није у складу са њиховом вољом, њиховим уверењима и системом вредности. Зато, када данас неко као што је Драшко Станивуковић, за кога знамо да није зли четник, каже да је против одржавања геј параде, то значи да је он против наметања идеологије трансхуманизма, а не против геј заједнице и нема намеру да крши њихова људска права. Али, само до границе која штити људска права свих осталих људи, тј. традиционалне већине, јер све преко те границе нису људска права; дакле, чим се газе људска права других људи. Све преко те границе може да се дефинише као либерал-фашизам. Тачније, као либералнолевичарски фашизам. Јер, либерали и левичари подједнако желе да еманципују све традиционалисте и конзервативце, тако да сви живимо у некој комуни, као „деца цвећа“, и да свако може да промени пол кад хоће, да настану киборзи, да могу да се клонирају кућни љубимци… Неко ће рећи да су и то људска права, и да свако има право то да ради, али где је граница, јер неко, а можда је то још увек већина, нема исте жеље и исто мишљење. И то је највећи проблем са геј парадом. То је антихуманистички пројекат. То је сад више од геј покрета и више не би требало да се говори о геј лобију и геј паради, и идеологији хомосексуализма, него о трансхуманистичком лобију или покрету и паради трансхуманизма, као средству за ширење идеологије трансхуманизма, која повезује сексуалност и капитализам (са својим телом и својим новцем могу да радим шта хоћу) и социјализам (етатизам) и сцијентизам (киборг). Геј параде су трансхуманистички пројекат антихуманиста који се намеће већини.

Дакле, либерал-фашисти или либералнолевичарски фашисти, верују у науку и прогрес, а не верују у човека. Проглашава се смрт човека и тежи се нечему што је више од човека. То је основа трансхуманизма и антихуманизма. Фуко се питао шта је „хуманизам након смрти човека“, или, „шта је антихуманистички (или пост-хумани) хуманизам“: „Финална дела Мишела Фукоа о историји сексуалности још једном оживљавају исти револуционарни импулс који је анимирао ренесансни хуманизам… Овај антихуманизам у стопу следи пројекат секуларизације ренесансног хуманизма, његово откриће равни иманентности. Оба пројекта се заснивају на нападу на трансцендентност… То је хуманизам после смрти Човека: оно што Фуко назива le travail de soi sur soi, континуирани конституентни пројекат креације и рекреације себе и нашег света“[1]. Према Ничеу, философ је „и животиња и бог“, а Хард и Негри виде људе као – „мајмуне и cyborge“. Они који људски ум и дух своде само на тело и мозак, проглашавају „смрт човека“, верују да ће настати киборг, да ће се људима уграђивати вештачка интелигенција. Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу. У онај LGBT низ слова и ознака додаће, ако већ нису, и слово C за cyborg-е (или „H+“ за пост-хумани хуманизам, хуманизам после смрти човека).

Едмунд Берк је живео у доба када се разумео смисао аскезе и поста, и зато је сматрао да се влада не успоставља на основу апсолутних „природних права“ (пошто људи имају право на све – они хоће сад све!). „Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада“[2]. Трансхуманисти верују да имају право на све и они хоће сад све. Свако ко им стане на пут проглашава се фашистом.

Либерализам је правио простор и за оне за другачијим мишљењем, за мањине, за оне који нису имали право гласа, итд. После Мила, либерали и левичари су се и даље препирали око економских тема, али су се у културном смислу углавном слагали. Један од оних, који је стварао простор за појаву неолиберализма и трансхуманизма, био је, дакле, и Мил који се залагао у корист контроле рађања, да сваки човек може са својим животом и телом да ради шта хоће или да експериментише колико хоће, да се уместо речи „човек“ користи реч „особа“… Џ. С. Мил је, исто као и сви класици либерализма, био свестан мана демократија – да може да настане „терор већине“, да опасност прети и од капитализма и да је довољно да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину (масу) на своју страну и прогласи – на основу тога што „сви тако мисле“ – да је у поседу „вечних истина“ или potestas clavium. Ипак, биле су јаче силе које су развијале технике за контролу јавног мњења. Јер, људи са двоструким моралом причају о демократији или људским правима, али, у пракси, намећу своју истину другим људима, са циљем да дођу у позицију да одређују шта је нормално и природно, шта постоји а шта не постоји, шта може да се учи у школи, појави у медијима, итд. То је пропаганда, борба за људске душе. Либерали и левичари то раде „у име љубави“.

Капитализам је, према марксистима, стварао вештачке потребе, али, марксисти никад нису одговорили шта су „аутентичне људске потребе“ „аутентичне егзистенције“, или, како да природне потребе не буду „основа људске слободе“. Или, ако „духовне потребе нису изнад чулних потреба“ (ако се не разуме смисао аскезе) – шта су те „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“? Знамо из историје, такво социјалистичко „друштво релативне оскудице“ савладано је „отвореношћу за вештачке потребе“. „Дијалектика односа личних и друштвених потреба, које се међусобно заснивају, оправдавају и заједно развијају“ није могла „задовољити све људске (разумне) потребе, а не производити вештачке потребе“. У програмима декларисан је „свет аутентичних људских потреба“, или, циљ „о слободном развоју људске личности, о свестраности те личности“, али, у пракси друштвених односа ширила се „практична потврда или идеје о потрошачком друштву или идеје о историјској нужности и високој моралној вредности аскезе. То су оне у историји већ познате ситуације када идеологија промовише један систем вредности а реални друштвени односи стварају други“[3]. И комунизам је био етапа ка неолиберализму и трансхуманизму. Аскеза је незамислива људима који гаје култ тела и брину само о задовољавању личних потреба[4].

Религија трансхуманизма је морализам, а темељ сцијентизам, биологизам, психологизам – либерализам и либерални социјализам. Трансхуманиста је врста „човека-масе“, који „као да је то нешто најприродније“ тврди „да је добро све што у себи затиче“, па „не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран, има поверење у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави (јер изван себе не налази ништа што га задовољава)“, који брани своју „истину“ исто као и научник који „одбија да се други саслуша, решен да се не подврге вишем ауторитету“. „Човек-маса“ „верује да је савршен“ и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“ (Ортега)[5]. За разлику од (Ортегиног) „човека-масе“, трансхуманиста није толико задовољан телом, па жели да промени пол, или, да усаврши тело, уз помоћ науке и да буде нешто друго, више од човека. Да ли је заиста „мајмун и cyborg“ нешто више од човека?    

Никад сви људи на свету неће бити муслимани, или будисти, или пагани, или хришћани. Исто тако, никад неће сви људи на свету постати трансхуманисти. Трансхуманисти морају да одустану од апсолутних права и циљева, као и сви остали, који не излазећи из сфере иманентног, настоје да своју истину и идеално апсолутизују или наметну на силу свима. Инстистирањем на геј парадама постиже се контра ефекат, јер се сад геј параде или параде трансхуманизма доживљавају као напад на традиционалну породицу. Ко је ту жртва, а ко фашиста или антилиберал? Шта су они који желе да уништи све што је божје у људима?


[1] Мајкл Хард, Антонио Негри: „Империја“, Игам, Београд, 2005.

[2] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[3] Првослав Ралић: „Нове људске потребе и револуција“, Градина и Јединство, Ниш/Приштина, 1978.

[4] Према мишљењу трансхуманиста, „усавршавање технологије доводи човечанство у стање, где се према обличју људске врсте могу вештачки створити савршенија бића. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа… ‘H+’ носи поруку човечанству, које ће бити ослобођено од болести, несавршености, и на крају достићи физичку бесмртност… Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“ – Алекандар Дугин, Дугинове смернице: „О трансхуманизму“, Стање ствари 24.10.2016.

[5] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.


Никола Варагић: Ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?

25 новембра, 2020
Никола Варагић

Нисам знао да су патријарха Иринеја толико поштовали, не само највиши функционери државе и владајуће странке, него и скоро сви политичари и интелектуалци из патриотских странака и покрета које су у опозицији и критикују власт због њене политике према КиМ.

Ако су и једни и други искрено поштовали патријарха Иринеја, и ако се и једни и други искрено боре за Косово и Метохију, зашто се тако сурово међусобно обрачунавају?

Да ли је патријарх Иринеј могао да их окупи и помири, или, бар да се договоре да се не нападају на тај начин? Зашто нису неговали саборни дух, уместо што су стварали поделе у друштву, које је још увек на ивици грађанског и братоубилачког рата? Где је национална стратегија за КиМ? Како нису могли да се саберу бар због тога?

Ако у странкама које су на власти има толико искрених верника, одакле толико криминала и корупције у држави? Зашто су такви режимски медији? Зашто опозиционе патриотске странке, покрети и организазације, не могу да створе јединствени патриотски блок, који ће да смени лошу власт? Зашто нема културе дијалога? Одакле толико мржње и зависти?

Дух Свети је извор саборности, све води Дух Свети. Глава Цркве је Христос. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). Са друге стране, „свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Ко је међу нама: Онај који (нас) сабира, или, онај који (нас) дели? Шта је Христос поручио лажним (злим) слугама?

Да ли су сви политичари, који сад толико жале за патријархом, и поносно истичу колико су били блиски са покојним патријархом, лицемери, или су само неки лицемери? Да ли су то само председник СНС-а и његови следбеници? Ако су они највећи проблем, зашто нема саборног духа у православно-патриотском делу опозиције? Ко је створио расколе у СПЦ?

Да ли је патријарх Иринеј могао више да учини на стварању бољих међуљудских односа и заједничке (националне, државне) стратегије, ако су га, заиста, сви толико поштовали? Да ли је случајно то што је дан након патријарха Иринеја, преминуо владика Артемије? Да ли су патријарх Иринеј и владика Артемије могли да опросте један другом и оставе помирен народ иза себе, а не овако дубоко подељену црквену заједницу и раскол у СПЦ? „Ако се ко узда да је Христов, нека мисли опет у себи дакако је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). Да ли ће сукоби да се наставе чим прођу дани жалости?

Да ли ће након смрти митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и владике Артемија, стање у СПЦ постати боље или горе? Да ли ће политичари и даље да се мешају у изборе за новог патријарха и новог митролопита? Да ли они који остају да воде СПЦ могу да одоле таквим притисцима и однегују саборни дух? И изваде „злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), увек кад се такав појави, а да никад не створе раскол?

Дакле, ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?


Никола Варагић: МТС и СББ на слободном тржишту

22 новембра, 2020
Никола Варагић

Сукоб између МТС-а и СББ-а је, на неки начин, користан, јер се обе компаније сад много више труде да пруже бољу услугу за нижу цену. Нико нема монопол, а нема ни картелског удруживања, као што тога има на другим тржиштима у Србији, попут тржишта обуће и одеће, или беле технике и телевизора, где постоје монополисти или највећи трговци или увозници, који су се удружили да би се договорили како да одрже високе цене или марже, и на тај начин да пљачкају грађане Србије или потрошаче у Србији.  

Још кад би борба између МТС-а и СББ-а била права тржишна утакмица са правилима која сви поштују. Међутим, то је прљава игра и нико не поштује фер-плеј.  

Али, да замислимо да нема те прљаве игре, да заиста постоји слободно тржиште и да МТС и СББ поштују законе и правила игре тако да финансијски резултати тих компанија зависе искључиво од сопственог рада и квалитета услуга и садржаја, тј. задовољства корисника. Шта мислите, која компанија ће за 5 или 10 година бити лидер на тржишту Србије?  

Прво, кад би заиста постојало слободно тржиште, било би допуштено да се појави бар још један провајдер или конкурент. Опет, и за то је потребно неко време, па би тржиште још неко време остало подељено између МТС-а и СББ-а. Тренутно је МТС лидер на тржишту. МТС има више корисника и бољу инфраструктуру. МТС није више само провајдер, МТС има исто као и СББ (тј. BC Partners и United Group), производњу садржаја – телевизије са информативним програмом и продукцију филмова и серија. Али, СББ ствара квалитетнији садржај – има боље серије и филмове, N1 има боље водитеље и емисије и отворена је за опозицију или критичаре власти и неких друштвених појава, којих је све више, због чега све више грађана отказује услуге МТС-а и прелази у СББ.  

То можда још увек није тако велики број, али дугорочно, ако СББ буде имао квалитетнији садржај и тзв. слободне медије у понуди ТВ канала, имаће и више корисника. СББ може да трчи и финансијски и технолошки маратон са МТС-ом. МТС штити држава, али интересе инвестиционих фондова или власника СББ-а, штите много јаче државе од Србије. И СББ, поред тога, запошљава креативније људе. Најбољи новинари РТС-а и Б92 прелазе на N1.

Зато, ако МТС нема квалитетан садржај, не може остати лидер на тржишту. Мислим да су они који воде Телеком Србија о свему мислили, само не о томе. Јер, Пинк има уговор и са СББ-ом. Шалу на страну, држава мора да штити интересе МТС-а, ми не желимо власт која жели да уништи Телеком Србија, али ни да уништи конкуренцију. Држава мора да штити и интересе страних инвеститора попут власника СББ-а, и да остави могућност да још неки домаћи или страни инвеститор, ако постоји потреба и простор на тржишту, може да добије дозволу за рад на тржишту Србије. Држава мора да штити, пре свега, интересе потрошача. Зато је можда једно од решења да се законом одвоје дистрибуција и продукција садржаја.

Ако се то не раздвоји и ако МТС не унапреди квалитет мреже и квалитет садржаја – ако се не приближи и укусу корисника који нису лојални чланови владајућих странака, МТС ће, кад дође до смене власти, изгубити лидерску позицију, а можда ће бити одведен и у стечај.  


Никола Варагић: Одговор друговима левичарима

16 новембра, 2020
Никола Варагић

Недавно сам на друштвеној мрежи поделио објаву познанице која је описала напад који је доживела од стране мигранта у центру Београда. Мигрант јој је отео телефон и новчаник. Kрађу je пријавила у станици полиције и пословници мобилног оператора, где су јој рекли да је имала среће, јер је нису претукли као неке друге жене, и да се сваки дан пријави по десетак таквих крађа телефона, само у тој пословници. Ја сам то објавио и написао да је то истина и да познајем девојку, која иначе ради са странцима и путује по свету.    

Кад је пре неколико година избила мигрантска криза, написао сам пар текстова на ту тему, са поруком да се према мигрантима понашамо хумано (да су и они људи), да је њихов циљ да стигну у ЕУ, да држава мора да буде добро организована и да је приоритет безбедност грађана Србије. После тога сам само пратио шта се дешава у Србији. Очекивано, држава се није добро организовала, било је напада, полиција није реаговала, а медији ћуте о томе. Прва реакција је била од стране Народне патроле, које је и настала због тога што полиција не штити грађане и њихову имовину. Већина невладиних организација и медија осудила је акције Народне патроле. Режим је правио тајне договоре са државама које желе од Србије да направе прихватни центар за мигранте, јер су видели да се нико не буни…  

Због поменуте објаве јавило ми се неколико другова левичара са коментарима и порукама, у стилу – ниси ваљда и ти део те кампање или говора мржње према мигрантима; да је било толико лажних напада, па ни ово што сам објавио можда није истина; какве има везе да ли је нападач мигрант или грађанин Србије; зар и не десничари не туку жене, и томе слично. Па се ту помињу фаланге, скинси, ККК, Кристална ноћ и томе слично. Дакле, свако ко укаже на то да постоје напади миграната, да полиција не реагује, док медији о томе ћуте, одмах се доводи у везу са екстремним организацијама. Да ли су сви десничари исти? Да ли само десничари указују на тај проблем? Да ли може да се реши тај проблем ако се правимо да не постоји. Сваког ко укаже на тај проблем, левичари одмах етикетирају као десничара, а сваки десничар је и екстремиста – генерализују се сви људи, ставља се знак једнакости између свих десничара. То раде они који кажу да нису сви мигранти или левичари исти, тј. они који од нас траже да не генерализујемо све људе и да не будемо популисти.  

Није свако ко пријави напад, члан Народне патроле. Ни Дамњан Кнежевић није исти као и вође разних левијатана, заветника, стројева и акција… Надам се да никад неће бити исти као они. Ако буде, критиковаћу га исто као све екстремисте. Али мене сад, само зато што сам поделио поменуту објаву и што познајем Дамњана, другови левичари одмах доводе у везу са екстремним десничарским организацијама. Ако кажем да је неки мигрант напао неку девојку, то не значи да ја мислим да су сви мигранти терористи, да су сви муслимани, или сви Арапи, или сви црнци, исти такви. То није напад на све мигранте и ту нема говора мржње и расизма. Само не желим да се догађају напади миграната на грађане Србије – безбедност грађана Србије је приоритет, а мигрантима и избеглица желим бољи живот.  

На протестима у јулу, на истој страни били су и левичари, из нпр. здружене акције Кров над главом, и десничари, из нпр. Народне патроле. После протеста, Бојан Савић и ја смо хтели да се сви повежемо и упознамо и да подржимо једни друге у акцијама. Отишли смо на неколико протеста Крова над главом и осталих левичарских организација (после једног протеста отишли смо на пиће са Иваном Златићем и његовим саборцима и саборкињама, ту је био и проф. Јово Бакић; они су касније основали Партију радикалне левице). Онда сам повезао Бојана и Дамњана, који су се давно упознали и изгубили контакт, па је Бојан Савић урадио интервју са Дамњаном Кнежевићем. После тога Иван се више није јављао*. Да ли је фашиста и расиста свако ко каже да постоје напади миграната и да тај проблем мора да се реши? Можда Народна патрола то не ради најбоље, имам и ја примедбе како то раде, и предлог да се пажња усмери на (не)рад полиције, а не на саме мигранте, али то што сад ради Народна патрола није расизам и није фашизам, него указивање на проблем. Исте оптужбе је доживео и Бошко Обрадовић кад је указао на тај проблем прошле године.

Тај проблем може да реши само полиција, тј. држава. Грађани се самоорганизују кад виде да полиција не реагује. Ако се ту појаве и екстремисти, полиција је крива. Полиција мора да заштити грађане и од напада миграната и од напада екстремиста. Полиција не ради ни једно ни друго, па је све више напада миграната и све су гласнији екстремисти који су под контролом режима. Кад би држава имала јасну стратегију поводом мигрантске кризе, а полиција добро радила свој посао, не би било потребе да постоји ни Народна патрола. И сами левичари, које познајем, против су тога да се у Србији насели стотине хиљада или милион миграната. И левичари добро знају да ће полиција одмах да реагује ако хулигани праве проблеме и добро знају како би полиција поступила према нашим грађанима који врше насиље (а нису под заштитом полиције). Овде је питање зашто полиција исто тако не реагује кад неки мигранти врше насиље (наравно, не желимо да полиција бије мигранте, као што бије грађане Србије)? Или, шта бисте ви лично урадили ако наиђете на мигранта који је напао девојку, или ако међу мигрантима откријете криминалца или терористу? Да ли сте сигурни да и таквих нема у Србији? Полиције не штити грађане Србије од таквих миграната, не брине о безбедности грађана, и неко мора нешто да предузме. Исто тако, неко указује да постоје домаћи криминалци, под заштитом полиције, који раде шта хоће. Ако полиција не штити грађане од домаћих криминалаца, који имају заштиту полиције, онда не мора да их штити ни од таквих миграната, и о нападима миграната уопште не би требало да се говори, јер то није политички коректно – као да је порука другова левичара. Колико жртава можемо да имамо због тога? Шта ако међу жртвама буду и ваши ближњи?

Да ли је сваки левичар, који је подржао Бајдена, педофил? Да ли је сваки марксиста исти као Пол Пот, Ким Џонг Ун и њима слични комунисти? Да ли свакога ко не мрзи мигранте плаћа Сорос? Да ли је комунизам исто што и фашизам и нацизам? Како се осећате кад вас,  као левичара, неко пореди са Пол Потом, или кад ставља знак једнакости између Стаљина и Хитлера или између партизана и усташа? Дакле, одговор друговима левичарима је да не доводе олако сваког десничара у везу са фашизмом, односно, не чините другима оно што не желите да други чине вама. Не желим да живимо у подељеном друштву, да се делимо због идеологија које долазе са Запада, нпр. на имитаторе Кју-клукс-клана и Антифе. Ако верујете да су једино левичари (неке левичаре финансирају крупни капиталисти и користе за своје циљеве) антифашисти, а да су сви десничари и конзервативци расисти и фашисти, онда (не)свесно радите на стварању подела и сукоба. Већина грађана Србије не жели да Србија постане затворено друштво, али ни да постанемо прихватни центар за мигранте.

Знам да левичари, које познајем, то не желе. Зато је време за дијалог. Екстремисти не желе дијалог. Где постоји култура дијалога, екстремизам је побеђен или маргинализован.

* Дан након што сам написао овај текст, као да је знао о чему пишем, послао ми је поруку Иван Златић. Ако левичари који нису екстремисти и десничари који нису екстремисти, не могу да разговарају, екстремисти су победили, а то води у грађански и братоубилачки рат. Настављамо, надам се, дијалог.  


Никола Варагић: Буди мушкарац, жена није крива

6 новембра, 2020
Никола Варагић

Ако у фирми која има власника и директора нешто није како треба и пропада фирма, за то су криви или одговорни искључиво власник и директор (ако власник није и директор или CEO фирме) – осим њих нико други није крив.  

Ако у спортском клубу који има председника, спортског директора и тренера, није добра атмосфера и нема добрих резултата, за то су криви или одговорни искључиво председник клуба, спортски директор и/или тренер – осим њих нико други није крив. 

Ако политичка странка доживи дебакл на изборима, за то су криви лидер или председник странке и најближи сарадници у врху странке. Исто важи ако владајућа странка лоше води државу, за лоше стање у држави криви су људи који заузимају највише функције у све три гране власти – осим њих нико други није крив.   

Међутим, људима је често тешко да прихвате да је стање лоше, а још теже признају да су они искључиво или највише одговорни, па кривицу за поразе или лоше стање, или за своје слабости и свој пад, виде у другима и пребацују на друге. То је недостатак мушкости.

Бити мушкарац значи бити одговоран и прихватити одговорност на себе. Ако је мушкарац домаћин у кући и глава породице, он је највише одговоран и крив за све лоше у породици. Не можеш да будеш главни, а да ниси и одговорни.

Бог је прво створио Адама, па онда Еву, од Адама. Адам је имао већу одговорност пред Богом. Ева је прва пала, прва је била заведена од змије или ђавола, а затим и Адам, који је могао да остане јак, да одлучи исправно и да врати Еву на прави пут. Адам је као старији имао већу одговорност пред Богом и зато је више крив, могао је да заустави Евин пад. Ако мушкарац пребацује одговорност са себе на жену, није прави мушкарац.

Има свакаквих жена, и може жена да буде оваква или онаква, да буди страсти и наводи на грех мушкарца, али ако је мушкарац јак и зна шта хоће и плаши се Бога, та жена не може да га наведе на грех, да учини непраду или зло. Ако је мушкарац слаб, онда је он пре свега крив за свој пад, а не та жена, колико год да је и она слаба, грешна или крива и без обзира на искушење којем је изложен. И кад паднеш, можеш да признаш грешку и да устанеш.

Мушкарац није крив ако жена падне. Мушкарац је крив кад он падне, и за то није крива жена. Свако је крив за свој пад, тј. сваки човек је одговоран искључиво за спас своје душе. Жена је крива за свој пад. Жена може да буде јака и да одоли слабим мушкарцима који је наводе на грех, а може и да буде „лака“. Слабим мушкарцима нису „лаке“ жене криве, нису их „лаке“ жене таквим направиле, они су криви. Ако те жена слуди и наведе на блуд или да учиниш неко зло, онда си само ти крив за свој пад и слабости. Буди мушко и признај то.  

Прави мушкарац никад не користи физичку снагу или насиље да би решио проблем са неком женом. Јак мушкарац није само физички јак, него и ментално и морално; он може и мора да одоли искушењима, на која га наводи нека жена, или психичкој тортури, ако то доживи од стране своје жене, и никад не користи насиље да би решио проблем са женом, нити васпитава на тај начин децу.

Природно је да мушкарац буде глава породице. Жена је стуб породице и домаћинства. Ту нема места за сукобе – мушкарац и жена су као једно. Вековима су само мушкарци били владари, жене су биле изузетак. Данас је све више жена на високим државним функцијама, међу оснивачима и директорима компанија и више не постоји делатност у којој нема жена међу делатницима на свим нивоима. Са друге стране, све је јачи „рат полова“, који се води између мачиста и феминисткиња, зато је и све више развода и породичног насиља. Неки мушкарци за све што је лоше криве жене, а неке жене за све што је лоше криве мушкарце. Између осталог, и због тога што су им деца размажена и неспособна за живот.

Жене данас имају већа права и мање их понижавају мушкарци. За то су се избориле жене, али и мушкарци који воле и поштују жене. И децу, а деца су и кћерке. Таквих мушкараца је било и у време патријархата. Прави мушкарац поред себе има праву жену и између њих нема „рата полова“. Кад водите рат против жене, ви ратујете и против своје мајке, сестре и кћерке. И обратно, ако као жена водите рат против мушкараца, ратујете и против свог оца, брата и сина. А то није нормално. Али, ненормалних појава и људи увек је било и увек ће бити. Само, ви не морате да будете међу њима, увек постоји избор или излаз из тога.  

За лоше стање у држави криви су, пре свега, мушкарци. Ако у друштву цвета разврат, ако има много превара или прељуба, колико год да су неке жене склоне томе, таквих жена и појава не би било, у толикој мери, да нема толико развратних и лицемерних мушкараца. И за то нису жене криве, као што ни женама нису криви мушкарци. Свако је одговоран само за себе, без обзира на пол. Исто се односи на корупцију, у неким делатностима жене чине већину, па и ту цвета корупција. Затим, мафија често поставља жене на јавне функције да би се тако сакрила од јавности, али те жене знају за кога раде и саме су то изабрале, итд.  

Права жена поред себе има правог мушкарца и није у сенци свог мужа, али ни не заклања свог мужа и не такмичи се са мушкарцем. Жена служи мужу на свој начин, а муж служи жени на свој начин. Прави мушкарац не тражи од своје жене беспоговорну послушност и понизност, али није ни „папучар“. Нити права жена од њега тражи да такав буде, напротив, од њега тражи да буде прави мушкарац, да води и буде одговоран. Прави мушкарац води, прихвата одговорност на себе и брине о својој породици, спреман је да се жртвује за своју жену или породицу. Такав мушкарац и таква жена не праве размажену децу, која расту у неспособне и неодговорне, или у неваспитане, насилне и некултурне људе.   

Мушкарац је глава породице, а породица је основна ћелија друштва. Мушкарац је и глава државе (и када је нека жена на највишој државној функцији), јер је глава породице. Некад се у нашем народу говорило „Бог на небу, краљ у држави, домаћин у кући“. Неспорно је да је било негативних појава у доба патријахалног васпитања, али, чини ми се, да је тада било више здравих породица и здравих мушко-женских односа. И више одговорних људи који су прихватали одговорност. Јер је било више правих мушкараца. И правих жена.

Породица и држава пропадају онда када мушкарци одговорност пребаце на жене. Шта је још остало – да жене воде и војску и полицију? После остаје још само Црква…


Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

29 октобра, 2020
Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.


Никола Варагић: Нема „вечних истина“

20 октобра, 2020
Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.


[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).


Никола Варагић: Борба на два фронта

11 октобра, 2020
Никола Варагић

„По старима, polemos је pater који је једне учинио слободнима, а друге робовима. Њихова мудрост не иде даље од тога. Модерни су ту мудрост напустили и заменили је борбом на два фронта. На једном, то је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге. На другом то је борба за господарење природом помоћу знања и технике. Овде се хоће природа поставити у окове за људске потребе. Ми још нисмо довољно промишљали шта собом доноси евентуални успех борбе на оба споменута фронта“ – писао је пре тридесет година професор историје философије Бранко Павловић[1]. Колико човек још увек мало зна, и колико је слаб пред природом, показала је и пандемија корона вируса (covid-19), али и колика је жеља и каква моћ постоји у свету да се сви људи ставе под контролу. Можда је ово последњи тренутак да се размисли куда свет иде од почетка ренесансе, хуманизма и просветитељства, под вођством европског човека[2]. Идеали су лепи, али резултати слаби.   

Модерна философија настаје одвајањем субјекта и објекта – картезијанци деле ум од тела. На првом месту, долази до разликовања и одвајања суштине и постојања Бога – Бог више нема утицаја у стварном животу, јер је одвојен и од човека и од природе. Природа постаје објекат, материја је мртва, или, како је писао Маркс – „природа у одвојености од човека, за човека је ништа“. Природа је само „материјал дужности“ (Фихте). Променио се и однос према животињама – „животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ (Бодријар). У односе између људи уводи се рачун, други човек постаје објекат. Градови су постали мрачни и загађени. То су последице одвајања човека од Бога и природе. Европски човек је постао посматрач који све што налази у природи мери, квантификује, класификује и анализира, и верује да спроводи објективне експерименте, да може да спозна објективну стварност посматрајући физички свет. Европски човек је ставио себе на место Бога.

Први модерни философи и научници користили су дедукцију као сазнајни метод и тежили су ономе што је опште, непроменљиво, непропадљиво, вечно, универзално и објективно. Али одмах настаје реакција – развија се индуктивни метод, брани се индивидуално, негира се целина. Настаје идеја душе као атомизиране монаде, а свет се схвата механицистички, као велика машина. Али, са друге стране, шири се свест да је целина увек више од њених делова, да постоји нешто као апсолутни дух, па се са тим у вези шире и колективистичке идеологије, настају социологија и идеје о постојању народне душе, групне душе, памћења расе, све до појаве Јунговог колективно несвесног[3]. У експерименталним наукама, знање се увек ширило и допуњавало, увек су се појављивале нове чињенице, докази и теорије, веровало се да ће све тајне бити откривене. На пример, Декарт је веровао да може да (се) дође до једначине „у којој би се брзина корпускуларних кретања у спољашњим телима односила према телесној идеји онако како се телесна идеја односи према чулној идеји“, тј. да може да се открије грешка „у преносу корпускуларних кретања до мозга“. А Фром је писао да је „човекова гордост оправдана. Мада многи циљеви још нису достигнути, нема сумње да су врло близу“. Да ли су близу? Колико се напредовало од времена Декарта? Ако човек робује телу, да ли је субјекат или објекат? Зашто се води „борба на два фронта“?

Није се разумело да је једно истраживати природу, као објекат и феномен и независнo од човека, а нешто сасвим друго спознати самог себе, као друштвено биће, улазити у ноумен и кад је човек субјекат, у интеракцији са природом и другим људима. Тако је било све до појаве теорије релативитета и квантне физике. Тад се схватило да се ни природа не може спознати и истраживати као објекат. Разум је дошао до неких граница – заједно са језиком, али је и то био прелазак у крајност[4] – све се врти у круг, као вечно враћање истог. Јер, и даље се одбацује све што је метафизичко, и без обзира колико се то заснива на искуству, колико је дуга традиција, колико има сведока или колико је научно (чак и сама квантна теорија или оно што долази од несумњиво врхунских научника) – одбацује се, демонизује се, искључује се из академске заједнице и школа, из медија, из друштва, из државе. То је доказ у чијим рукама је „власт кључева“ и ко влада у време ванредног стања.

Историју борбе за „власт кључева“ вероватно је најбоље објаснио Лав Шестов у свом делу „Potestas clavium“[5] („власт кључева“). Шестов корене види у античкој Грчкој и хеленским философима, од којих су „власт кључева“ преузели католици, а од њих модерни философи и научници. „Небо, као што је познато, никада није било у надлежности философа, и сви напори људског ума били су од искона усмерени на то да се ограничи самовоља неба и да се оно потчини законима земље“ – писао је Лав Шестов. Аристотел је, на пример, видео свет какав јесте овде на Земљи, у његовој Атини, и онда је пресликао такав свет и поредак на небо, на цео свемир. Платонове идеје су на крају постале сенке реалних ствари. Платон и Плотин „супротстављају интелигибилни свет чулном свету, они хоће само чисте идеје“. Пре њих, подсећао је Шестов, Сократ је учио да „добро није добро зато што га богови воле, већ обрнуто, богови воле добро зато што је добро“, тј. „пре Сократа добра уопште и није било нигде у васељени“. И схоластичар Тома Аквински сматрао је да истина „стоји подједнако и над савршеним и над несавршеним бићем“. Неки људи увиђају да више нема интелигибилних вредности a priori (попут Сартра), и колика је релативност свих људских идеала о коначном решењу (попут Камија), али већина гордо тежи „коначној синтези“.   

Potestas clavium је у рукама људи који воде борбу на два фронта – којa је поменуо Бранко Павловић: један је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге, а други је борба за господарење природом помоћу знања и технике и да се природа постави у окове за људске потребе. Историја је показала да критика – која не излази из сфере иманентног – не доноси жељене резултате. Чека се права хришћанска, тј. православна реакција, односно, алтернатива, на (пост)модерно доба. Ако ово нису последња времена.  


[1] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[2] Карл Попер је критиковао Шпенглера, али сам Попер овако описује „у шта верује Запад“: „Kод нас на Западу имамо много лажних пророка и много лажних богова. Има људи који верују у силу и поробљавање других… у закон историје… који нам допушта да предвидимо будућност…“.   

[3] „Свакако нема никог ко није искусио да није убеђен у то да би изван свести могла да постоји још некаква самостална душевна активност у човеку… делатност која се догађа истовремено и мени и свима… која је доказ за постојање колективног, несвесног фактора… то је прастаро искуство: нешто објективно психичко, нешто туђе, нешто несавладиво стоји непомерљиво у сред наше самовоље“ – писао је Јунг.

[4] “Kад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“.

[5] Лав Шестов, „Potestas clavium“, Бримо, 2002.


Никола Варагић: Ослободи свој ум

4 октобра, 2020
Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?  


Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

11 септембра, 2020
Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.


Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

3 септембра, 2020

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.


Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Људска права у карантину 

3 јуна, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Популизам

30 марта, 2020

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Светозар, Слободан, Коча, Ратко и ми

14 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Недавно се дигла велика прашина у православно-патриотској јавности због текста проф. Слободана Антонића „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Највише критика на рачун проф. Антонића је ишло због помињања Ратка Младића у овом контексту: „А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем. И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив. Не, немојте ми само рећи да то није исто… Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде. Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго“.

Дакле, „не може Ратко бити херој, а Коча злочинац“, или „не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Можда су, истовремено, „и једно и друго“ – написао је проф. Антонић. Чини ми се да су ове реченице највише погодиле већину критичара, а неке можда и збуниле.

Светозар Поштић је након тога написао текст „Коча, Слободан и ми“, где је између осталог написао следеће: „Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он ,такав’… Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће… јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог… Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак… Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство“.

Кочу Поповића и Ратка Младића можемо узети као представнике две Србије које су у рату већ деценијама. Четници су чинили злочине за време рата. Партизани су чинили злочине и за време рата и после рата. У грађанском рату у СФРЈ, током деведесетих, било је злочина и са српске стране – било је и освете и убиства „без суда и без утврђивања ко је и колико крив“. Ако убијете невиног човека, то је злочин. Једноставно, пред Богом, освета је освета, убиство је убиство, тј. злочин је злочин. Још је и горе ако се то ради у име Христа. То није у српској традицији и култури, а посебно није у складу са православном вером. То није била политика Ратка Младића и осталих лидера Срба у БиХ који су створили РС, али су неки Срби из војске, полиције и посебно парамилитарних формација, чинили злочине над заробљеним непријатељским војницима и цивилима током рата у БиХ. Ништа не мења и не умањује то што су масовне злочине чинили непријатељи над српским народом и што су такве злочине чинили комунисти над равногорцима и антикомунистима. Јер, ако убијете невиног човек из освете, ако убијете дете из освете, ако мучите и силујете жену само зато што је друге вере, нације, идеологије… ви сте учинили злочин, или, ви не творите правду. Јер, „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Чини ми се да је то порука текста проф. Антонића. Важан је наш однос према злочину као злочину, без обзира ко га је починио, јер се тако види колико смо морални и интелектуално поштени и на основу чега градимо своју будућност.

Братоубилачки рат може да се прекине једино ако се уђе у дијалог са либералима. Од тог дијалога зависи опстанак српског народа. (Можда и СПЦ, јер се и епископи, према неким изворима, деле на тзв. конзервативце и тзв. либерале.) Позив на дијалог са либералима не свиђа се неким националистима, па је сад на реду и Светозар Поштић да буде критикован. Пошто се залажем за културу дијалога и правну свест, за разлику од неких националиста, слажем са Светозарем Поштићем да би било добро и да вреди покушати да се ујединимо са либералима, а посебно се слажем у томе да „не мрзимо комунисте и аутошовинисте“. Ја критикујем аутошовинисте, то радим у својим текстовима, али их не мрзим и не ширим мржњу према њима, напротив. Као хришћанин знам: да се зло побеђује добрим, да морам да разликујем грех од грешника, да морам да опраштам онима који се покају и да волим и непријатеље своје, да веру не смем да ширим мачем, да морам да чиним подвиге, итд.

Мржња рађа освету, мржња подстиче на убиство и на злочин. Човек који је пун мржње не може исправно да расуђује, не зна где је тачно граница између добра и зла, зато лако може да учини грех, неправду, злочин. Православци, ако су прави хришћани, не смеју да гаје и да шире мржњу, а још мање да чине злочине из освете. Као што знамо, неки су то радили, а и данас неки националисти слично заговарају. Поред тога, нису сви либерали исти, нису сви либерали аутошовинисти (попут Коче Поповића и његових следбеника) и нису сви либерали на страни Мила Ђукановића. Можда ће неко од њих сутра постати православан. Лично познајем пар људи који су били либерали (левичари), а данас су верници СПЦ. Као пример човека који је прогледао, Светозар Поштић је навео Зорана Ћирјаковића. Или, да наведемо неког са Запада ко је прогледао, попут Кристијана Каша. Колико их још има?

Ако православци покажу либералима да их не мрзе, можда ће и либерали престати да мрзе све што је православно. То је основа за успостављање дијалога између деснице и левице у Србији. Такав дијалог већ постоји између нормалних или умерених десничара и левичара, али је проблем што су екстремисти и са једне и са друге стране још увек гласнији, посебно у медијима где највише простора добијају шовинисти и аутошовинисти. Због тога су ови текстови проф. Антонића и Светозара Поштића корисни – захтевају преиспитивање, и надам се да је те текстове, осим националиста, прочитало и доста либерала или левичара који поштују Кочу Поповића. Не треба да се гледа ко је био већи злочинац или убица, него да се осуди сваки злочин и да се такви злочини више никада не догод