Никола Варагић: Страх од болести, смрти и власти

11 априла, 2021
Никола Варагић

Неки људи имају велики страх од смрти и болести, неки људи имају мањи страх од смрти и болести, а неки људи не осећају страх од смрти и болести (тачније, победили су страх, јер се једино Бога боје). Људи који се не плаше поштују људе који се плаше. Само се људи који се ни Бога не боје играју са осећањима уплашених или болесних или физички слабих људи. Људи који се само Бога боје воде рачуна о свом и здрављу других људи, знају да „ко самог себе чува и Бог ће га чувати“, али, мисле својом главом (хладне главе, без страха) и могу сами да процене шта се догађа и како да се реагује или „сачува живот“ (Мк. 8, 35).

Са друге стране, они који се плаше, углавном пројектују своје страхове на друге људе или траже од других људи да се прилагоде њиховом начину живота. Ретки су уплашени људи који то не раде и нису подлегли пропаганди и хистерији која се ствара поводом пандемије.

Дакле, са једне стране, имамо вакцинаше или ваксере који се (из страха или само због вере у науку) залажу за присилну вакцинацију и кршење људских права, иако се не зна да ли ће се општом вакцинацијом победити корона вирус, нити се зна како је настао тај вирус.   

Са друге стране, имамо противнике присилне вакцинације. Људи који су одлучили да не приме вакцину, не бране људима који хоће да приме вакцину да то ураде – само траже то исто право избора и за себе. Сад постоји много питања и мало доказа и мало одговора што се тиче корона вируса и вакцинације. Питања постављају добри стручњаци, часни лекари. Али, уместо да се потруде да дају одговоре који имају смисла или научне доказе, ваксери захтевају да свако ко има критичко мишљење буде искључен из друштва и/или забрањен у медијима и на интернету. Они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас су ваксери спремни да користе фашистичке методе. Такви ваксери сад шире научни поглед на свет тако што гуше сваку критику – темељ науке и демократије – тако што шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду.

Већину, међу противницима присилне вакцинације и кршења људских права, чине људи здравог разума који верују да вирус постоји, али, не дозвољавају да се газе њихова права, јер се не плаше ни вируса ни власти. Мањину чине тзв. теоретичари завере који верују да вирус уопште не постоји, итд. Ваксери нађу такве појединце, или мање групе, представе их као представнике свих противника присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као антиваксере) и онда над том мањином тестирају интелигенцију и знање. Јадни су покушаји ваксера да све критичаре или противнике насилне вакцинације представе као глупе и заостале људе. Јер, и међу ваксерима има медиокритета и глупих и заосталих људи. Међутим, већину међу ваксерима чине уплашени људи – старији и људи слабијег имунитета – са којима се лакше манипулише. Фармацеутски лоби је у томе добар, творци и власници Big Pharma имају утицај на скоро све медије и државе, али не могу да контролишу све људе, зато желе да забране критичко мишљење. Постоји само ваксерски лоби, то је фармацеутски лоби, не постоји антиваксерски лоби. Фармацеутски лоби ставља профит испред здравља људи. То што Big Pharma ради личи на медицински фашизам. Зато је важно да се сада брани право на слободу избора, слободу говора и право на приватност.    

Већина, међу људима који не желе да приме вакцину, води рачуна о здрављу – тренирају, хране се здравом храном и јачају имунитет. Док међу ваксерима има и људи који не воде рачуна о здрављу, не тренирају, једу много и лошу храну, пуше 30 цигара дневно, гледају ТВ цео дан, итд. И онда се уплаше вируса, али још горе, спремни су да газе људска права и да гуше људске слободе, верујући да ће тако победити вирус. Колико је важно бранити људска права и слободе, писао сам на почетку пандемије и касније пар пута. Не бих имао више да додам од онога што је написао социолог Борис Јашовић у тексту: „Омча око врата људских слобода“. Ако желите да знате како се развија правна свест, јер желите да живите у правној држави – препоручујем књиге и текстове Жарка Видовића и Слободана Дивјака.

Након што се догодио велики протест у јулу прошле године, у Србији више нема забране кретања или закључавања. Сад је најбоље живети у Србији, кад видимо како друге државе тероришу и дискриминишу грађане који се боре за људска права и слободе. Због тога је за похвалу порука поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић да се „не сме допустити никаква дискриминација која се помиње у јавном простору, као што су идеје да људи морају бити вакцинисани да би били запослени, или разноразне друге идеје у вези са окупљањима и давањем предности вакцинисанима“. А чуо сам свакакве предлоге лекара, од принудног рада, до тога да свако ко не прими вакцину мора да плати трошкове лечења ако оболи од корона вируса. То је бемислено. Колико има међу ваксерима оних који нису плаћали доприносе за здравство, а користили су услуге лекара или су примили вакцину? Ко ће да плати стимулације за вакцинисане грађане – да ли ће се новац узимати од 80% невакцинисаних и давати вакцинисаним грађанима? Зашто ваксери који предлажу такве мере мисле да су толико паметни? Како мисле да их спроведу у дело, а да не изазу велике немире у држави, пошто је друштво подељено по том питању? Зашто деле народ? Како ће да победе оне који се не плаше смрти и власти? Да ли ће све да ухапсе?

Проблем Србије је то што има лош здравствени систем. Разумем борбу и напоре лекара и медицинских сестара и преоптерећеност здравственог система. Здравственим радницима јесте тешко, али, то је позив који су изабрали и морају да издрже ванредно стање у својој професији. Нико не пита ни ватрогасце кад улазе у ватру или пољопривреднике кад им невреме уништи род, или рударе…  како им је. И они раде у тешким условима и ризикују. Решење није увођење полицијског часа и дискриминација невакцинисаних, него реформа здравственог система и улагања у обнову старих и градњу нових болница, запошљавање нових радника са бироа, вратити лекаре и медицинске сестре из дијаспоре и донети мере које имају смисла и ефекта. Паника која се прави ствара додатни притисак на здравствени систем. Вирус се не лечи стварањем хистерије. Мора да се врати поверење у здравствени систем (да не буде корупције и нестручних и несавесних лекара) и да се реформише тако да може да издржи још тежу епидемију – да здравствени радници имају веће плате и боље услове рада и да здравство не воде фармацеутски лобисти, да се добро организује држава у свим областима и да много више брине о општем здрављу нације и здравом развоју деце.    Пандемија ће можда ускоро да се заврши, али ће остати поремећени међуљудски односи, а то ме тренутно више плаши него вирус. Мора да се превазиђе ова подела у друштву која је настала поводом вакцинације, коју праве ваксери, тако да се врати поверење у здравствени систем и сачува право на слободу избора, слободу говора и право на приватност. Фашизам у било ком облику никад није решење. Чак и ако се појави још гора зараза или пандемија.


Никола Варагић: Од Ђинђића до Вучића

4 априла, 2021
Никола Варагић

Да није добро радити са непријатељима (страним тајним службама и крупним капиталом, тајкунима, мафијом) вашег непријатеља (директног политичког ривала у борби за власт), да бисте победили на изборима, видимо и на примеру Александра Вучића који је пристао  и на уговор са ђаволом, и на уговор са Милом Ђукановићем и сличним ликовима из света, и са (бившим) члановима ДС и тајкунима са којима је Борис Тадић био у сукобу, и са ЕУ и САД којима је обећао да ће да потпише у вези Косова и Метохије све што Тадић није хтео, само да би победио на изборима, дошао на власт и живео као Тито или као главни рекеташ у држави. Вучић се окружио сумњивим ликовима, и сад је у великом проблему.   

Наравно, јавност притиска и тражи да се открије ко је створио криминалну групу Вељка Беливука или Јовањицу, како су Кокеза и Неша Роминг добијали послове, како је Папић могао нешто да ради у МУП-у без знања министра Стефановића, а министар полиције без знања начелника БИА Гашића и председника Вучића, да ли је адвокат Владимир Цвијан убијен и зашто се дуго крила његова смрт… Са друге стране Вучића притискају ЕУ и САД. 

Међутим, ми не смемо сад да чинимо Вучићу оно што би Вучић, сигурно, чинио нама, да је он у опозицији (што је и увек радио кад је био у опозицији), ако смо другачији од њега и ако не желимо да икада више власт у Србији мењају странци и мафија или да буде убијен председник државе или владе или министар – ако не желимо да живимо у таквој држави.  

Зоран Ђинђић, или влада коју је водио Зоран Ђинђић, још један је пример да није добро радити са непријатељима државе и народа, страним службама и мафијом, да би се срушио унутрашњи политички супарник у борби за власт, у случају Ђинђића или ДОС-а, то је био Слободан Милошевић. Скоро исти људи и исте силе које су Ђинђићу помагале у рушењу режима Слободана Милошевића, помогле се Вучићу да сруши режим Бориса Тадића и да успостави свој режим, аутократски систем владања. Ђинђић је убијен кад је поменуо да је време да Запад каже кад ће 1 000 српских војника да се врати на Косово и Метохију, док је Тадић склоњен са власти јер није хтео да потпише, иако је пре тога пристао да се питање КиМ измести уз УН у ЕУ, оно што је Вучић потписао када је дошао на власт – Бриселски споразум и пратеће споразуме, чиме се смањује суверенитет Србије на КиМ.

Вучић жели да покрије цело бирачко тело, због оних старијих имитира Тита, мањим делом и Милошевића, а да се би се свидео млађима и другосрбијанцима, имитира Ђинђића, жели да се представи као неко ко наставља истим путем, зато толико говори о економији, зато је председник владе Ана Брнабић и министар са дијалог са опозицијом Гордана Чомић, итд. Око себе је окупио сараднике свих претходних режима или владара. Једни одржавају везе са Истоком, други са Западом. Али је сада, изгледа, та западна веза почела да пуца, као и веза са Милом Ђукановићем. Истовремено је пукла веза са неким криминалним групама.

Вучић се, исто као и Ђинђић, нашао на удару, са једне стране, мафије из Србије и региона, а са друге стране, ЕУ и НАТО. Ђинђић је отерао Бебу Поповића, а сад медији јављају да је пукла веза између Вучића и Бебе. Да ли је Беба имао контакт са Беливуком, као што је био у контакту са Земунским кланом, остаје да се утврди.

Дакле, ако се Вучић нашао на удару мафије и Запада само зато што неће да иде до краја у потписивању свега што му се намеће у вези Косова и Метохије, дакле, ако, ипак, исто као и Ђинђић, или Тадић или Милошевић или Коштуница, има црвену линију, кад је у питању Косово и Метохија, и сарадња са Западом (можда и само због притиска домаће јавности и страха да на тај начин може да изгуби власт и више од власти), онда би требало сви да га подржимо ако каже да више ништа неће да потписује у вези Косова и Метохије што је на штету Србије (све док се, кроз унутрашњи дијалог, не донесе план за реинтеграцију или коначно решење статуса Косова и Метохије). Ако раскине и везу са Милом Ђукановићем и каже „не“ Западу, Вучић може да добије симпатије и подршку народа, али што се тиче борбе против мафије, односно, криминала и корупције, ту је на танком леду. Јер, сад су на удару Кокеза и изгледа Неша Роминг, али се не помињу и Жељко Митровић, Александар Влаховић, Млађан Динкић, Беба Поповић и многи други политичари, генерали, тајкуни, судије, новинари… који су на разне начине учествовали у криминалу и корупцији, кршили законе и чинили економске злочине. Одбрана од спољашњих окупатора је само половина, победа над унутрашњим окупаторима је друга половина борбе за слободу. Затим, народ и даље чека (социјалну) правду. Вучић и Вулин неће кренути у обрачун са својим кумовима и власницима медија који трују народ, зато мора да се тражи њихова одговорност и смена, али не тако што ћемо бити на страни непријатеља српског народа и државе у борби против Вучића или да правимо договоре са мафијом и криминалним клановима. Шта значи да оде Вучић, као Тадић, ако остану Динкић, Влаховић, Ђелић, Весић, Беба, Дачић, Палма…? И ако банду Беливука замени нова организована криминална група, нов Земунски клан? Зар стране тајне службе не користе домаћу мафију да обави прљаве послове?

После испоручивања Милошевића у Хаг, убиства Зорана Ђинђића, начина и разлога због који су са власти отишли Војислав Коштуница и Борис Тадић, или на основу ситуације у којој се сад налази Александар Вучић, државотворним политичарима мора да буде јасно о чему се ту ради и морају да нађу начин како да се Србија одбрани. Није у питању Вучић, као што нису били у питању Милошевић и Ђинђић (без обзира шта о њима мисле грађани Србије), већ сама Србија. Једно је кад се народ побуни и смени лошу власт, а нешто друго је кад мафија и стране тајне службе желе да изазову нестабилност и анархију, и да доведу своје људе на власт (и преко лажне опозиције). Вучић је упао у јаму коју је копао Тадићу.   

Свако ко критикује Вучића прво мора да се стави у његову позицију. Ко год дође на власт, против себе ће имати мафију из Србије и региона, домаће и стране тајне службе, домаћи и страни крупни капитал. Још увек у опозицији не постоји довољно јака политичка снага, способна да се носи са овим изазовива, боље од Вучића који је показао бројне слабости. И зато Вучића сада треба чувати од напада мафије и страних тајних служби, али и тражити да се борба против криминала и корупције настави и прошири. Вучић је компромитован и у Србији и у свету и тешко ће се одржати на власти. Вучић није радио на демократизацији, већ на стварању култа личности, па је сад лако ЕУ да Србију пореди са Северном Корејом и да због велике корупције казни Србију (уведе санкције, визе…). Вучић је крив зато што је довео Србију у овај положај, али знамо да би Запад нападао Србију и кад би била узорна демократска држава; само што би се тако Србија лакше одбранила. Зато желимо да Вучић оде са власти и да нови људи дођу на власт. Међутим, не желимо у томе помоћ странаца и мафије и не желимо да Вучића са власти склоне непријатељи Србије. Било би неодговорно и недржавотворно да то дозволимо, само зато што не волимо Вучића.  


Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Да ли смо толико неспособни?

3 марта, 2021
Никола Варагић

Још увек нисмо (као држава, друштво или народ) одлучили шта ће да се ради са зградама Генералштаба Војске Србије уништеним током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, али се у САД увелико тражи инвеститор! Зашто Србија сама не одлучи и зар не може сама да финансира радове на тим зградама (кад већ нема ратне одштете)?

Да ли смо као народ толико сиромашни и несложни, да завршетак радова на Храму Светог Саве у Београду нисмо могли сами да финансирамо?

Где су границе достојанства државе и народа? Да ли стране државе морају да финансирају и радове на зградама генералштаба наше војске и на храму посвећеном Светом Сави? Да ли заиста у нашем народу и држави не може да се нађе новац да се сними високобуџетни и врхунски уметнички филм поводом неке важне националне теме или личности? Ко ће да обезбеди новац, ако не националисти? Аутошовинисти? Друге државе?

Шта значи то националистичко бусање у прса, ако се моли за страну помоћ? Како држава може да буде независна, ако није и економски независна? Шта предузимају националисти који желе да живе у независној, слободној држави, да Србија постане економски независна држава и да њени грађани не живе у дужничком ропству? Да ли се боре против корупције?

Националистима није важно колико је коштао споменик Стефану Немањи, односно, да ли се неко са српске стране уградио у цену толико колико би коштало да се поделе бесплатни уџбеници ученицима у Србији (и као да за мање пара нисмо могли да добијемо споменик који достојно представља Светог Симеона Мироточивог). Ако није важна цена споменика, онда није важно ни да ли је било корупције у случајевима Крушик, Комерцијална банка, Агробанка, ПКБ, Телеком Србија или Београд на води. Само у овим аферама украдено је толико новца да су могли да се финансирају и радови на Храму Светог Саве, и на зградама генералштаба, и на неким магистралним путевима који су у лошем стању, и да се изгради пар школа и пар болница, и да се плати лечење тешко оболеле деце за које се сад скупља новац преко медија, и сними врхунски филм са националном темом… А кад се израчуна колико се украло у свим аферама, и колико је велика сива економија, види се да Србија не мора толико да се задужује, да није толико сиромашна држава, колико је велика корупција и колико је мало људи који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.  

Националистима није важно да ли је било корупције ако је у питању национални пројекат, а аутошовинистима ако се ради о пројектима везаним за улазак у ЕУ. Грађани Србије не читају економске програме странака и не интересује их какви су људи на власти који сад воде и људи из опозиције који ће сутра водити јавна предузећа и државне институције; не воде полемике око економских тема и не занима их шта се ради са њиховим новцем (нема озбиљне расправе о буџету ни међу економистима и привредницима, част изузецима), али воде полемике око других тема, и никад не могу да се сложе (можда би се сложили око економије?). Зато странцима није било тешко да економски окупирају Србију. Због тога је тешко економски ослободити Србију и развити домаћу привреду.  

Србија ће бити економски независна кад се појави генерација политичара који ће водити економију Србије боље и од комуниста који су гушили приватно предузетништво, и од ратних и антиратних профитера из деведесетих година 20. века, који су после 2000. године спровели приватизацију, створили увознички лоби и монополе, ставили под контролу све медије… И остали на власти и после 2012. године. Зато Србија сад нема вишак у буџету да покрије део рупе у буџету Црне Горе и помогне српским странкама. Нова влада Црне Горе затекла је велику рупу у буџету. Сад сви очекују од нове власти да испуни обећања дата пре доласка на власт. Нова влада биће крива за све лоше, а ништа добро не може да уради ако нема новца у буџету. Ко контролише токове новца, контролише и све друго у држави, од полиције до културе. Нека нова власт у Србији ништа неће моћи да промени, ако прво не поправи стање у економији, а за то мора да има унапред припремљен економски план и кадрове који ће водити министарства економије и полиције, јавна предузећа и НБС…    

Најбогатији националисти (међу политичарима, државним службеницима и тајкунима), на разне начине, окренули су десетине милијарди евра у последњих 20 или 30 година, али иза себе нису оставили ништа вредно, нису реализовали ниједан велики национални пројекат, нису створили ниједан српски светски бренд… Националисти воле да причају о прошлости и традицији, али не воле рад или да раде наизглед безначајне послове, јер они верују да су створени само за велика дела и за одлучујуће битке. Националиста воли да каже на некој трибини, протесту и на телевизији, или на слави, или у кафани, шта би требало да се уради (своју визију, попут месије), а ко ће, кад и како то да уради, ко и како ће то да финансира, није му важно. Националисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за националне интересе. А аутошовинисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за владавину права. Зато су и националисти, као и аутошовинисти из Србије,  пословали са црногорским националистима, Mилогорцима.

Србија може, и мора, да буде економски јака, толико да сви њени грађани имају пристојан живот, укључујући све грађане покрајине Косово и Метохија, дакле, економски јака и да реинтегрише Косово и Метохију у састав Србије, и да помогне Црној Гори и Републици Српској и Северној Македонији, и да финансира обнову кућа Срба повратника у Крајини у Хрватској, и да помогне Србима у Албанији, Румунији и Мађарској, и да негује српска војничка гробља и места страдања српског народа ван Србије, да помогне дијаспори да се боље организује и створи услове за повратак у матицу… Од аутошовиниста се не очекује да стварају економски програм са таквим циљем. Шта предузимају националисти? Да ли  националисти могу да победе било кога у економском и медијском рату?

Србији је потребан и морални и економски препород. Не желимо да живимо као просјаци у сиромашној држави (таква држава нема будућност), нити да стварамо аморално друштво благостања (јер наша култура није фаустовска). Ако желимо да имамо пристојне услове за живот у својој држави (са ефикасном бирократијом, без криминала и корупције, и да, кад створимо вишак, помогнемо другима), мора да дође моралног препорода и мора нешто да се промени у васпитању деце. Србија у каквој желимо да живимо не може да се изгради за један дан, или за једну годину. Међутим, из дана у дан напредак може да буде очигледан и сваке године може да се живи боље него претходне године. Само да владајућу елиту, коју чине националисти и аутошовинисти (трансхуманисти), замени нека нова елита, у којој ће већину чинити патриоте који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.


Никола Варагић: Добар бизнис и нови људи

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Власт уплати сваком грађанину Србије по 100 евра из државног буџета, а онда власт:

  • повећа порез на имовину
  • повећа претплату за РТС
  • повећа акцизе
  • подигне цену ПЦР тестова
  • узме новац од локалних власти (буџета општина), и онда локалне власти подижу порезе и комуналне таксе, и узимају кредите од банака да попуне рупе у буџетима
  • нареди Пореској управи да пошаље решења фриленсерима да плате ретроактивно порез са каматама и исто припрема за бебиситерке и продавце на Лимунду
  • припрема увођење пореза на дознаке из дијаспоре
  • нареди судовима и јавним предузећима да буду веома ажурни кад су у питању дуговања грађана, а полицајце и приватне извршитеље шаље да наплате сваки динар где год могу
  • локална власт уведе нове зоне за наплату паркинга, иако нема довољно паркинг места (зато што власт дозвољава да се граде нове зграде без паркинга), и онда пошаље Паркинг сервис да се одвозе возила која нису прописно паркирана и пишу казне и пуне буџете

Итд.

Добар бизнис.

Уплатиш 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије из буџета и хвалиш се како добро управљаш економијом државе и да има довољно новца у буџету, а онда у наредних годину дана узмеш, на разне начине, у просеку, око 1.000 евра више него претходне године (док је просечна плата остала иста или мало већа, али и даље међу најмањим у Европи), од сваког грађанина Србије, да попуниш рупе у буџету државе. Који је опет празан. Јер цури са свих страна. Онда узимаш и кредите од међународних финансијских институција и банака, па продајеш хартије од вредности, продаш највећу државну банку и рудна богатства за мале паре… Уђеш у политику са 100 евра у џепу, дођеш на власт и постанеш тежак 100 милиона евра. Опасни бизнисмени воде Србију. Заиста опасни.

Највећи је проблем то што и у опозицији имамо такве бизнисмене, који су били на власти и исто тако радили. Није се одвојило жито од кукоља. То неће да уради ЕУ као посредник у дијалогу власти и опозиције.

Са друге стране имамо професора Александра Кавчића, који је у оквиру своје фондације формирао Бесплатну библиотеку, која омогућује ученицима основних школа у Србији да бесплатно преузму и користите уџбенике, лектиру и друге књиге, а који је за ученике и њихове родитеље, и спас Завода за уџбенике, урадио више него сви политичари у Србији заједно у последњих 20 година. И тек ће урадити, уз подршку јавности, која је на страни професора Кавчића у рату против монополиста на тржишту уџбеника.

Професор Кавчић је најбољи пример шта Србији значе „нови људи“ у политици. Надам се да ће професор Кавчић ући у политику. Али не у ово блато и не док се не појави још неко сличан њему – стручан, моралан и економски независан (поштено зарадио своје милионе).

Кад би се појавило још девет људи, попут професора Александра Кавчића, и тих десет људи се договоре и организују, и окупе око себе све што вреди у Србији од политичара и стручњака, Србија би процветала. Наравно, имаће много препрека и проблема да дођу на власт и кад освоје власт, али њихов победнички ход нико не би могао да заустави.

Свима су преко главе политичари који су сиромашни ушли у политику и постали богати а да су једини легални приходи били њихове плате; свима су преко главе тајкуни који улазе у политику или финансирају политичке странке да би спречили сваки покушај да државни органи утврде како су зарадили први милион; свима је доста политичара који као незрела деца сањају да пуше томпусе, једу кавијар и наручују из каталога манекенке, глумице и певачице да им праве друштво поред базена или на јахти кад дођу на власт и онда то раде кад су на власти; свима су преко главе бахати политичари који користе службена возила под ротацијама да заврше приватне послове; свима су преко главе глупи политичари који постављају на одговорна места нестручне људе само зато што су рођаци, пријатељи, из исте странке, љубавнице/и или послушници који ће радити прљаве послове и ћутати; свима су преко главе политичари који су купили дипломе, који раде за странце, итд.

У Србији и расејању има још људи као што је професор Александар Кавчић. Можда много више него тих 9 које помињем. До пре неколико месеци буквално нико у Србији није знао за њега. У међувремену је и Немања Видић покренуо неке ствари у српском фудбалу. Ово што се сад дешава међу онима који раде у позоришту и филмској индустрији прилика је да се и та област или делатност прочисти. Све је више и људи који имају еколошку свест и боре се да се природа прочисти (расте притисак јавности да се реши проблем загађења).

Када би се у свакој области појавили појединци, попут професора Кавчића у образовању, и Немање Видића у спорту, који ће ударити на монополисте и нестручне људе из власти, у тој области, и кад би се они организовали и координисали свој рад – не би било потребе звати ЕУ да буде посредник у дијалогу власти и опозиције. Можда не би било потребе ни да се води дијалог са људима који одбијају дијалог и нису достојни својих функција.

Толико су Србији потребни „нови људи“ у политици или прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити економијом, као прави домаћини.


Никола Варагић: Срце европског континента

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Српски народ представља Исток на Западу и Запад на Истоку практично од кад се појавио у историји. Немањићи су вешто балансирали између Истока (Цариграда) и Запада (Рима). Међутим, након распада средњовековне српске државе, српски народ је живео у две туђе и различите културе – део народа је остао да живи под окупацијом Османског царства, а део народа је отишао у Аутроугарску. Судар тих култура рефлектовао се и у српском народу. Од 19. века и ослобођења, у српском народу долази до поделе на оне који желе да Србија раскине све везе са Истоком и на оне који желе да Србија раскине све везе са Западом. Два века траје сукоб екстремиста из те две антагонистички настројене Србије и зато модерна Србија није мост између Истока и Запада, већ место судара Истока и Запада. Југославија је више била мост за ширење Запада на Исток, и зато се распала.    

Сад је питање да ли постоји простор да Србија постане војно неутрална држава и место сусрета и дијалога Истока и Запада, место сусрета привредника са Истока и Западa (тако да у Србији направе пословне договоре и уговоре и обаве банкарске трансакције…). Или, ако дође до поделе светског интернета, да ли би Србија могла да одржи везу и са руским и са кинеским и са евроатлантским интернeтом. Са једне стране, питање је да ли ће српски народ развити унутрашњи дијалог, културни дијалог и добити нову владајућу елиту, елиту способну за велика дела. Са друге стране, не знамо ни како ће се развијати односи између великих сила; ако дође до светског рата, биће немогуће остати војно неутрална држава.  

Србија је, у овом тренутку, једина држава у средњој и југоисточној Европи, која није члан ЕУ и НАТО, нити је близу чланства у ЕУ и НАТО. Државе Вишеградске групе и Грчка су скоро у потпуности вестернизоване. На том путу су и све остале балканске државе. Сад су на реду државе са друге стране Црног мора. Тако да се граница Запада померила до Црног мора, што Србију заиста чини Истоком на Западу, и Западом на Истоку. Међутим, данас све државе средње и југоисточне Европе сарађују и са Русијом и са Кином. Немачка не одустаје од пројекта Северни ток 2. За неколико деценија, већину становника Немачке и Аустрије чиниће грађани пореклом са Истока (средње, источне и југоисточне Европе и Азије). Тако да се и граница Истока помера до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Дакле, цео простор између Балтичког, Јадранског и Црног мора постепено постаје Исток на Западу и Запад на Истоку, кроз сукоб империја са Истока и империја са Запада.

Србија може да опстане само ако у себи помири Исток и Запад и постане место дијалога Истока и Запада – само ако се издигне изнад Истока и Запада. Као вазал неке империје са Истока, српски народ ће бити асимилован, или ће бити кажњен од стране Запада, што није тешко имајући у виду је Србија окружена НАТО државама. Ако постане члан ЕУ и НАТО и раскине све везе са Истоком и својом традицијом, српски народ ће сигурно нестати, јер Запад жели што мање Срба у Србији, тј. њену територију. Да се то не би догодило, Србија мора да (п)остане стратешки партнер Русије и Кине у овом делу Европе, али и да односи између Русије и Кине остану добри. Међутим, циљ Србије мора да буде стварање добрих односе и са Западом, односно, да Запад не види у Србији малу Русију и малу Кину. То ће бити тешко због притиска који Србија трпи због КиМ, али није немогуће.  

Да ли ће се у српском народу појавити генерација државника који ће имати те вештине, који ће бити способни да се изборе за то посебно место између или изнад Истока и Запада, остаје да се види. Олакшавајућа околност је да цео простор средње и југоисточне Европе постаје исто тако Исток на Западу и Запад на Истоку. Али, ако се то дешава као последица борбе за превласт империја, никад ниједна држава из овог дела света неће бити независна и стабилна. Зато свака мора да се издигне изнад тог сукоба Запада и Истока. Потребно је, са једне стране, да у свакој држави либерали и конзервативци воде унутрашњи дијалог (створити правну или демократску државу у којој се поштују и права мањина и верска права и негује најбоље из традиције), а са друге стране, потребно је да народи из овог дела Европе реше међусобне спорове (тј. мора да се постигне договор између патриота, из свих народа или држава са овог простора) и створе савез држава, а посебно ако се распадне ЕУ.

Србија, као европска држава, која одолева вестернизацији, мора да буде предводник, тј. да покрене неке иницијативе, мора да се појави са неким предлозима како да се то оствари. У случају да Немачка постане, у економском смислу, далеко више везана за Исток (Кину), него за Запад (а то ће сигурно да се догоди ако за десет година кинеска економија буде већа од економија САД и ЕУ заједно, а Русија заустави деографски и економски пад, и очува стратешко партнерство са Кином), за Србију би било погубно да, у том тренутку, не буде стратешки партнер и Русије и Кине, и да не допринесе и историјском политичком преокрету Немачке и Аустрије, тако да се победе и усташе и фашисти и нацисти и заштите српски интереси на Балкану, односно, Србија не сме да дозволи да Русија и Кина направе договор са Немачком на штету интереса Србије и српског народа на Балкану.  

То би било веома глупо и то ће се догодити ако Србију буду водили глупи људи. За велике геополитичке игре потребни су веома мудри, интелигентни и способни људи. Србија је увек имала такве људе, али никад довољно у власти. Сад се појављује историјска шанса да Србија искористи то што се налази на раскрсници путева између Истока и Запада – да од тога направи предност или да то више не буде препрека. Ни то што се Србија налази на рути коју користе мигранти из Азије да стигну до западне Европе, није проблем који не може да се реши или заштите интереси Србије, кад би Србију водили паметни и способни људи. Дакле, ни митомомани који прецењују своје могућности, нити аутошовинисти који имају осећај инфериорности пред Западом. Националистима ће увек странци бити криви, а аутошовинистима ће увек Срби за све бити криви.

Србији би одговарало да простор југоисточне (Балкана) и средње Европе (Вишеградске групе) постане „тампон зона“ између империја са Запада (САД и Велике Британије) и империја са Истока (Русије и Кине), а не бојно поље за мерење снага империја или да се грађани ових држава такмиче ко ће више да служи некој империји. Кад би настала таква „тампон зона“ у „срцу Европе“, можда би се смањио ризик од избијања светског рата. Наш циљ је Европа (хришћанских) нација и правних (демократских) држава. Можда је касно да се то оствари у целој Европи, али можда није касно да у средњој и југоисточној Европи настане савез држава, односно, народа заснован на таквој идеји.

Србија сад није војна сила и не може да буде велика светска војна сила. Србија има неке шансе у великим геополитичким играма само ако постане „економски тигар на Балкану“. То је могуће једино ако је политика Србије: „На земљи мир, а међу људима добра воља“.


Никола Варагић: Блажени који не видеше а вероваше

7 јануара, 2021
Никола Варагић

За европског човека, оно што је за античког човека био „непостојећи“ свет (нпр. за Хелене уметничка слика била је „илузију илузије“), сада је једини постојећи свет. У православљу, трансцендентално или метафизичко схвата се као нешто што је заиста изнад физичког, природног света, дакле натприродно. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће. Божјем Граду, Небеском Јерусалиму „није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему „ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23-25). Бог се, од стране човека, не може на било који начин ограничити: „Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3). Према учењу Св. Григорија Паламе, творевина је плод воље Божје, Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, а створене енергије разликују од нестворених енергија Божјих, колико и твар од Творца.   

Варлаам Калабријски је поводом питања да ли постоји нестворена светлост Божја, и да ли се она може видети телесним очима, у полемици са Паламом, писао да што се њега тиче, он не зна шта је та светлост, „али знам једно, а то је да она не постоји“. Европски човек је закључио да не постоји оно што обично око не види. Европски човек није пронашао везу између божанског апсолута и света, везу до живог Бога. Бог је остао ван домашаја чулног искуства и несазнајан за философе, који су тражили доказе и веровали у моћ разума. Зато позитивисти (прогресивци, рационалисти, атеисти) верују у „мит о генију“ (науку), док окултисти верују у „чаробњаке“ (магију) – да ће се „наука и техника преобратити у магију“ и да ће се „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев), и упадају у замке мистицизма. За „кореном свега“ или „светим гралом“, на свој начин, трагају и позитивисти, који желе да открију „врховни закон природе“ и „теорију свега“. То је суштина европског човека. Пошто није нашао везу до Бога, прогласио је смрт Бога и себе прогласио за бога.      

Св. Григорије Палама је нашао или објаснио ту везу. Та веза је нестворена енергија Божја. Бог се открива кроз мноштво пројава. „Побуда која је навела Паламу да формулише своју теологију била је тежња да афирмише могућност и, уистину, реалност суделовања у самом Богу“ (Протојереј Јован Мајендорф). Палама је „оповргао постојање било какве аутономне стварности између Бога и створења; сам Бог јесте та стварност“. Јер, „Платон је ову везу схватао као свет идеја, самопостојећу стварност“; „средњевековно латинско богословље говори о ,блаженом виђењу’ саме суштине Божје – али само у животу после смрти – док се визије, које светитељи и мистици имају овде за живота, схватају у оквиру људске емотивне психологије или као ,створена благодат’“; есенцијалистичка философија „није могла допустити стварност трансцендентног и истовремено живог, тј. иманентног, Бога“. Међутим, Палама је развио „реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства“ или „трагање истинског боговиђења: објективног виђења Бога од стране целосног човека“. То „није супернатурализовање једино интелекта“, а „не претпоставља ни неку врсту дематеријализације“ (Протојереј Јован Мајендорф[1]). Јер „вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи,назива сеприродном, пошто се налази убогосазданој природи људској“ (Св. Јустин Ћелијски). Познање Бога је могуће, дакле, и спољашњим чулима.

Али, према православном учењу, први корак у стицању духовног знања је: гушити у себи жељу за виђењем. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 14; 11). Због тога, „ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу“ (Свети Григорије Синаит)[2]. Неки верници избегавају високоумље, али, не гуше у себи жељу за виђењем. Машта или активна имагинација духовно неискусног човека отвара за демонску духовност. Није све што долази из духовног света божанско надахнуће.

Патријарх Павле је упозоравао да „борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи“, већ да (на почетку узрастања у вери и уздизања ка Богу) „треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно“. Али спиритисти, „покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, из сујете сматрају себе изабраницима Божјим… Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ,јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1. Петр. 5; 5)“. У хришћанству нема магијских ритуала, призивања духова и душа умрлих (које се, према учењима светих отаца, и не могу јавити живима, посебно се душе умрлих људи не могу јавити по вољи и жељи живих људи). У Источном римском царству  (тзв. „Византији“), у школама није се изучавала Платонова метафизика (одбачена је заједно са учењима теурга, гностика…), већ Аристотел. Паламити се „нису противили световној мудрости као таквој, него само теолошком становишту о богопознању, које су у име те ,мудрости’ усвојили Варлаам и тадашњи ,византијски хуманисти’“ (Прот. Јован Мајендорф). Палама је одлично познавао Аристотела, а Св. Никола Кавасила је превео главно дело Томе Аквинског[3]. Православац или православни човек је увек „овде и сада“, свестан да живот није „маја“, али да јесте пролазан и да постоји вечни живот и зато „своје мисли преиспитује Богом“.

Православни човек не тражи „камен мудрости“, „еликсир живота“, доказе о постојању Бога или „врховни закон природе“, не истражује „прошле животе“, већ верује у Бога и има свест о паду у грех, и зато се усредсређује на самога себе „овде и сада“, чисти своје срце и свој ум („пази на самог себе“) – све док не достигне расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник) и прими благодат Божју „Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). „Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце“, а „ко се удостоји да види себе самог, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела“ (Св. Исак Сирин). „Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29).

Христос се роди!


[1] Протојереј Јован Мајендорф, „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност“, Задужбина манастира Хиландар, 2012.

[2] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[3] А Тома Аквински није говорио грчки.


Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

16 децембра, 2020
Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.


Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

12 децембра, 2020
Никола Варагић

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријахалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.   

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.  

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине…    

Припадам генерацији која је одрасла током девесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.    

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.


Никола Варагић: Идеологија трансхуманизма

5 децембра, 2020
Никола Варагић

До сада су новог градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића нападали десничари који су сматрали да није патриота, да је превише толерантан и модеран, итд. Ту је било и присталица, али и патриота који нису присталице Додика, али га сматрају за мање зло, од Станивуковића, јер мисле да Станивуковић не би, као Милорад Додик, одлучно бранио Републику Српску. Станивуковић се борио за правду за Давида Драгичевића.   

Међутим, сада Драшка Станивуковића највише нападају либерали, левичари, глобалисти, еврофили, југоносталгичари… из региона. Истог тренутка, кад је Драшко Станивуковић изјавио да је Србин и православац и да је против одржавања геј параде у Бањалуци, постао је четник, са свим оним стереотипима, предрасудама и антисрбизмима који прате причу о равногорском покрету, или о српском национализму генерално. Верујем да ти либерали, левичари и југоносталгичари који нападају Станивуковића не мисле да је он толико зло; напротив, верујем да већина њих мисли да Станивуковић никад не би користио насиље против било кога, да лично ништа нема против хомосексуалаца, и да је свакако бољи од Додика, а да никако не може да се пореди са ратним профитерима и ратним злочинцима. Али га ипак вређају и сатанизују, питање је тренутка кад ће га етикетирати као фашисту.

Убеђен сам да ће Драшко Станивуковић поштовати права мањина и да ће учинити све што може да грађани Бањалуке имају боље услове за живот, и да ће се то односити подједнако и на услове живота сексуалних мањина. Верујем да су сарадници Драшка Станивуковића толерантинији и суптилнији од оних који окружују и следе Милорада Додика. Зато није потребно одржавати геј параду. Геј параде се више и не одржавају због људских права, јер се геј заједница изборила за своја права, у смислу да се поштују и не нападају припадници геј заједнице. Инциденти ће увек постојати, али је владајући дискурс и јавни морал такав да се припадници геј заједнице више не вређају јавно, а да не буде кажњен онај ко то ради. Нико ко је насилан према припадницима геј заједнице нема подршку државе и јавности; то је сад културни стандард у европској цивилизацији, чији су део и балканске државе.  

Међутим, део геј заједнице има веома велике амбиције. Они желе да сви људи буду исти као и они и да живе истим начином живота као и они, тј. да не постоји било шта што није у складу са њиховом вољом, њиховим уверењима и системом вредности. Зато, када данас неко као што је Драшко Станивуковић, за кога знамо да није зли четник, каже да је против одржавања геј параде, то значи да је он против наметања идеологије трансхуманизма, а не против геј заједнице и нема намеру да крши њихова људска права. Али, само до границе која штити људска права свих осталих људи, тј. традиционалне већине, јер све преко те границе нису људска права; дакле, чим се газе људска права других људи. Све преко те границе може да се дефинише као либерал-фашизам. Тачније, као либералнолевичарски фашизам. Јер, либерали и левичари подједнако желе да еманципују све традиционалисте и конзервативце, тако да сви живимо у некој комуни, као „деца цвећа“, и да свако може да промени пол кад хоће, да настану киборзи, да могу да се клонирају кућни љубимци… Неко ће рећи да су и то људска права, и да свако има право то да ради, али где је граница, јер неко, а можда је то још увек већина, нема исте жеље и исто мишљење. И то је највећи проблем са геј парадом. То је антихуманистички пројекат. То је сад више од геј покрета и више не би требало да се говори о геј лобију и геј паради, и идеологији хомосексуализма, него о трансхуманистичком лобију или покрету и паради трансхуманизма, као средству за ширење идеологије трансхуманизма, која повезује сексуалност и капитализам (са својим телом и својим новцем могу да радим шта хоћу) и социјализам (етатизам) и сцијентизам (киборг). Геј параде су трансхуманистички пројекат антихуманиста који се намеће већини.

Дакле, либерал-фашисти или либералнолевичарски фашисти, верују у науку и прогрес, а не верују у човека. Проглашава се смрт човека и тежи се нечему што је више од човека. То је основа трансхуманизма и антихуманизма. Фуко се питао шта је „хуманизам након смрти човека“, или, „шта је антихуманистички (или пост-хумани) хуманизам“: „Финална дела Мишела Фукоа о историји сексуалности још једном оживљавају исти револуционарни импулс који је анимирао ренесансни хуманизам… Овај антихуманизам у стопу следи пројекат секуларизације ренесансног хуманизма, његово откриће равни иманентности. Оба пројекта се заснивају на нападу на трансцендентност… То је хуманизам после смрти Човека: оно што Фуко назива le travail de soi sur soi, континуирани конституентни пројекат креације и рекреације себе и нашег света“[1]. Према Ничеу, философ је „и животиња и бог“, а Хард и Негри виде људе као – „мајмуне и cyborge“. Они који људски ум и дух своде само на тело и мозак, проглашавају „смрт човека“, верују да ће настати киборг, да ће се људима уграђивати вештачка интелигенција. Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу. У онај LGBT низ слова и ознака додаће, ако већ нису, и слово C за cyborg-е (или „H+“ за пост-хумани хуманизам, хуманизам после смрти човека).

Едмунд Берк је живео у доба када се разумео смисао аскезе и поста, и зато је сматрао да се влада не успоставља на основу апсолутних „природних права“ (пошто људи имају право на све – они хоће сад све!). „Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада“[2]. Трансхуманисти верују да имају право на све и они хоће сад све. Свако ко им стане на пут проглашава се фашистом.

Либерализам је правио простор и за оне за другачијим мишљењем, за мањине, за оне који нису имали право гласа, итд. После Мила, либерали и левичари су се и даље препирали око економских тема, али су се у културном смислу углавном слагали. Један од оних, који је стварао простор за појаву неолиберализма и трансхуманизма, био је, дакле, и Мил који се залагао у корист контроле рађања, да сваки човек може са својим животом и телом да ради шта хоће или да експериментише колико хоће, да се уместо речи „човек“ користи реч „особа“… Џ. С. Мил је, исто као и сви класици либерализма, био свестан мана демократија – да може да настане „терор већине“, да опасност прети и од капитализма и да је довољно да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину (масу) на своју страну и прогласи – на основу тога што „сви тако мисле“ – да је у поседу „вечних истина“ или potestas clavium. Ипак, биле су јаче силе које су развијале технике за контролу јавног мњења. Јер, људи са двоструким моралом причају о демократији или људским правима, али, у пракси, намећу своју истину другим људима, са циљем да дођу у позицију да одређују шта је нормално и природно, шта постоји а шта не постоји, шта може да се учи у школи, појави у медијима, итд. То је пропаганда, борба за људске душе. Либерали и левичари то раде „у име љубави“.

Капитализам је, према марксистима, стварао вештачке потребе, али, марксисти никад нису одговорили шта су „аутентичне људске потребе“ „аутентичне егзистенције“, или, како да природне потребе не буду „основа људске слободе“. Или, ако „духовне потребе нису изнад чулних потреба“ (ако се не разуме смисао аскезе) – шта су те „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“? Знамо из историје, такво социјалистичко „друштво релативне оскудице“ савладано је „отвореношћу за вештачке потребе“. „Дијалектика односа личних и друштвених потреба, које се међусобно заснивају, оправдавају и заједно развијају“ није могла „задовољити све људске (разумне) потребе, а не производити вештачке потребе“. У програмима декларисан је „свет аутентичних људских потреба“, или, циљ „о слободном развоју људске личности, о свестраности те личности“, али, у пракси друштвених односа ширила се „практична потврда или идеје о потрошачком друштву или идеје о историјској нужности и високој моралној вредности аскезе. То су оне у историји већ познате ситуације када идеологија промовише један систем вредности а реални друштвени односи стварају други“[3]. И комунизам је био етапа ка неолиберализму и трансхуманизму. Аскеза је незамислива људима који гаје култ тела и брину само о задовољавању личних потреба[4].

Религија трансхуманизма је морализам, а темељ сцијентизам, биологизам, психологизам – либерализам и либерални социјализам. Трансхуманиста је врста „човека-масе“, који „као да је то нешто најприродније“ тврди „да је добро све што у себи затиче“, па „не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран, има поверење у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави (јер изван себе не налази ништа што га задовољава)“, који брани своју „истину“ исто као и научник који „одбија да се други саслуша, решен да се не подврге вишем ауторитету“. „Човек-маса“ „верује да је савршен“ и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“ (Ортега)[5]. За разлику од (Ортегиног) „човека-масе“, трансхуманиста није толико задовољан телом, па жели да промени пол, или, да усаврши тело, уз помоћ науке и да буде нешто друго, више од човека. Да ли је заиста „мајмун и cyborg“ нешто више од човека?    

Никад сви људи на свету неће бити муслимани, или будисти, или пагани, или хришћани. Исто тако, никад неће сви људи на свету постати трансхуманисти. Трансхуманисти морају да одустану од апсолутних права и циљева, као и сви остали, који не излазећи из сфере иманентног, настоје да своју истину и идеално апсолутизују или наметну на силу свима. Инстистирањем на геј парадама постиже се контра ефекат, јер се сад геј параде или параде трансхуманизма доживљавају као напад на традиционалну породицу. Ко је ту жртва, а ко фашиста или антилиберал? Шта су они који желе да уништи све што је божје у људима?


[1] Мајкл Хард, Антонио Негри: „Империја“, Игам, Београд, 2005.

[2] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[3] Првослав Ралић: „Нове људске потребе и револуција“, Градина и Јединство, Ниш/Приштина, 1978.

[4] Према мишљењу трансхуманиста, „усавршавање технологије доводи човечанство у стање, где се према обличју људске врсте могу вештачки створити савршенија бића. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа… ‘H+’ носи поруку човечанству, које ће бити ослобођено од болести, несавршености, и на крају достићи физичку бесмртност… Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“ – Алекандар Дугин, Дугинове смернице: „О трансхуманизму“, Стање ствари 24.10.2016.

[5] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.


Никола Варагић: Ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?

25 новембра, 2020
Никола Варагић

Нисам знао да су патријарха Иринеја толико поштовали, не само највиши функционери државе и владајуће странке, него и скоро сви политичари и интелектуалци из патриотских странака и покрета које су у опозицији и критикују власт због њене политике према КиМ.

Ако су и једни и други искрено поштовали патријарха Иринеја, и ако се и једни и други искрено боре за Косово и Метохију, зашто се тако сурово међусобно обрачунавају?

Да ли је патријарх Иринеј могао да их окупи и помири, или, бар да се договоре да се не нападају на тај начин? Зашто нису неговали саборни дух, уместо што су стварали поделе у друштву, које је још увек на ивици грађанског и братоубилачког рата? Где је национална стратегија за КиМ? Како нису могли да се саберу бар због тога?

Ако у странкама које су на власти има толико искрених верника, одакле толико криминала и корупције у држави? Зашто су такви режимски медији? Зашто опозиционе патриотске странке, покрети и организазације, не могу да створе јединствени патриотски блок, који ће да смени лошу власт? Зашто нема културе дијалога? Одакле толико мржње и зависти?

Дух Свети је извор саборности, све води Дух Свети. Глава Цркве је Христос. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). Са друге стране, „свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Ко је међу нама: Онај који (нас) сабира, или, онај који (нас) дели? Шта је Христос поручио лажним (злим) слугама?

Да ли су сви политичари, који сад толико жале за патријархом, и поносно истичу колико су били блиски са покојним патријархом, лицемери, или су само неки лицемери? Да ли су то само председник СНС-а и његови следбеници? Ако су они највећи проблем, зашто нема саборног духа у православно-патриотском делу опозиције? Ко је створио расколе у СПЦ?

Да ли је патријарх Иринеј могао више да учини на стварању бољих међуљудских односа и заједничке (националне, државне) стратегије, ако су га, заиста, сви толико поштовали? Да ли је случајно то што је дан након патријарха Иринеја, преминуо владика Артемије? Да ли су патријарх Иринеј и владика Артемије могли да опросте један другом и оставе помирен народ иза себе, а не овако дубоко подељену црквену заједницу и раскол у СПЦ? „Ако се ко узда да је Христов, нека мисли опет у себи дакако је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). Да ли ће сукоби да се наставе чим прођу дани жалости?

Да ли ће након смрти митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и владике Артемија, стање у СПЦ постати боље или горе? Да ли ће политичари и даље да се мешају у изборе за новог патријарха и новог митролопита? Да ли они који остају да воде СПЦ могу да одоле таквим притисцима и однегују саборни дух? И изваде „злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), увек кад се такав појави, а да никад не створе раскол?

Дакле, ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?


Никола Варагић: МТС и СББ на слободном тржишту

22 новембра, 2020
Никола Варагић

Сукоб између МТС-а и СББ-а је, на неки начин, користан, јер се обе компаније сад много више труде да пруже бољу услугу за нижу цену. Нико нема монопол, а нема ни картелског удруживања, као што тога има на другим тржиштима у Србији, попут тржишта обуће и одеће, или беле технике и телевизора, где постоје монополисти или највећи трговци или увозници, који су се удружили да би се договорили како да одрже високе цене или марже, и на тај начин да пљачкају грађане Србије или потрошаче у Србији.  

Још кад би борба између МТС-а и СББ-а била права тржишна утакмица са правилима која сви поштују. Међутим, то је прљава игра и нико не поштује фер-плеј.  

Али, да замислимо да нема те прљаве игре, да заиста постоји слободно тржиште и да МТС и СББ поштују законе и правила игре тако да финансијски резултати тих компанија зависе искључиво од сопственог рада и квалитета услуга и садржаја, тј. задовољства корисника. Шта мислите, која компанија ће за 5 или 10 година бити лидер на тржишту Србије?  

Прво, кад би заиста постојало слободно тржиште, било би допуштено да се појави бар још један провајдер или конкурент. Опет, и за то је потребно неко време, па би тржиште још неко време остало подељено између МТС-а и СББ-а. Тренутно је МТС лидер на тржишту. МТС има више корисника и бољу инфраструктуру. МТС није више само провајдер, МТС има исто као и СББ (тј. BC Partners и United Group), производњу садржаја – телевизије са информативним програмом и продукцију филмова и серија. Али, СББ ствара квалитетнији садржај – има боље серије и филмове, N1 има боље водитеље и емисије и отворена је за опозицију или критичаре власти и неких друштвених појава, којих је све више, због чега све више грађана отказује услуге МТС-а и прелази у СББ.  

То можда још увек није тако велики број, али дугорочно, ако СББ буде имао квалитетнији садржај и тзв. слободне медије у понуди ТВ канала, имаће и више корисника. СББ може да трчи и финансијски и технолошки маратон са МТС-ом. МТС штити држава, али интересе инвестиционих фондова или власника СББ-а, штите много јаче државе од Србије. И СББ, поред тога, запошљава креативније људе. Најбољи новинари РТС-а и Б92 прелазе на N1.

Зато, ако МТС нема квалитетан садржај, не може остати лидер на тржишту. Мислим да су они који воде Телеком Србија о свему мислили, само не о томе. Јер, Пинк има уговор и са СББ-ом. Шалу на страну, држава мора да штити интересе МТС-а, ми не желимо власт која жели да уништи Телеком Србија, али ни да уништи конкуренцију. Држава мора да штити и интересе страних инвеститора попут власника СББ-а, и да остави могућност да још неки домаћи или страни инвеститор, ако постоји потреба и простор на тржишту, може да добије дозволу за рад на тржишту Србије. Држава мора да штити, пре свега, интересе потрошача. Зато је можда једно од решења да се законом одвоје дистрибуција и продукција садржаја.

Ако се то не раздвоји и ако МТС не унапреди квалитет мреже и квалитет садржаја – ако се не приближи и укусу корисника који нису лојални чланови владајућих странака, МТС ће, кад дође до смене власти, изгубити лидерску позицију, а можда ће бити одведен и у стечај.  


Никола Варагић: Одговор друговима левичарима

16 новембра, 2020
Никола Варагић

Недавно сам на друштвеној мрежи поделио објаву познанице која је описала напад који је доживела од стране мигранта у центру Београда. Мигрант јој је отео телефон и новчаник. Kрађу je пријавила у станици полиције и пословници мобилног оператора, где су јој рекли да је имала среће, јер је нису претукли као неке друге жене, и да се сваки дан пријави по десетак таквих крађа телефона, само у тој пословници. Ја сам то објавио и написао да је то истина и да познајем девојку, која иначе ради са странцима и путује по свету.    

Кад је пре неколико година избила мигрантска криза, написао сам пар текстова на ту тему, са поруком да се према мигрантима понашамо хумано (да су и они људи), да је њихов циљ да стигну у ЕУ, да држава мора да буде добро организована и да је приоритет безбедност грађана Србије. После тога сам само пратио шта се дешава у Србији. Очекивано, држава се није добро организовала, било је напада, полиција није реаговала, а медији ћуте о томе. Прва реакција је била од стране Народне патроле, које је и настала због тога што полиција не штити грађане и њихову имовину. Већина невладиних организација и медија осудила је акције Народне патроле. Режим је правио тајне договоре са државама које желе од Србије да направе прихватни центар за мигранте, јер су видели да се нико не буни…  

Због поменуте објаве јавило ми се неколико другова левичара са коментарима и порукама, у стилу – ниси ваљда и ти део те кампање или говора мржње према мигрантима; да је било толико лажних напада, па ни ово што сам објавио можда није истина; какве има везе да ли је нападач мигрант или грађанин Србије; зар и не десничари не туку жене, и томе слично. Па се ту помињу фаланге, скинси, ККК, Кристална ноћ и томе слично. Дакле, свако ко укаже на то да постоје напади миграната, да полиција не реагује, док медији о томе ћуте, одмах се доводи у везу са екстремним организацијама. Да ли су сви десничари исти? Да ли само десничари указују на тај проблем? Да ли може да се реши тај проблем ако се правимо да не постоји. Сваког ко укаже на тај проблем, левичари одмах етикетирају као десничара, а сваки десничар је и екстремиста – генерализују се сви људи, ставља се знак једнакости између свих десничара. То раде они који кажу да нису сви мигранти или левичари исти, тј. они који од нас траже да не генерализујемо све људе и да не будемо популисти.  

Није свако ко пријави напад, члан Народне патроле. Ни Дамњан Кнежевић није исти као и вође разних левијатана, заветника, стројева и акција… Надам се да никад неће бити исти као они. Ако буде, критиковаћу га исто као све екстремисте. Али мене сад, само зато што сам поделио поменуту објаву и што познајем Дамњана, другови левичари одмах доводе у везу са екстремним десничарским организацијама. Ако кажем да је неки мигрант напао неку девојку, то не значи да ја мислим да су сви мигранти терористи, да су сви муслимани, или сви Арапи, или сви црнци, исти такви. То није напад на све мигранте и ту нема говора мржње и расизма. Само не желим да се догађају напади миграната на грађане Србије – безбедност грађана Србије је приоритет, а мигрантима и избеглица желим бољи живот.  

На протестима у јулу, на истој страни били су и левичари, из нпр. здружене акције Кров над главом, и десничари, из нпр. Народне патроле. После протеста, Бојан Савић и ја смо хтели да се сви повежемо и упознамо и да подржимо једни друге у акцијама. Отишли смо на неколико протеста Крова над главом и осталих левичарских организација (после једног протеста отишли смо на пиће са Иваном Златићем и његовим саборцима и саборкињама, ту је био и проф. Јово Бакић; они су касније основали Партију радикалне левице). Онда сам повезао Бојана и Дамњана, који су се давно упознали и изгубили контакт, па је Бојан Савић урадио интервју са Дамњаном Кнежевићем. После тога Иван се више није јављао*. Да ли је фашиста и расиста свако ко каже да постоје напади миграната и да тај проблем мора да се реши? Можда Народна патрола то не ради најбоље, имам и ја примедбе како то раде, и предлог да се пажња усмери на (не)рад полиције, а не на саме мигранте, али то што сад ради Народна патрола није расизам и није фашизам, него указивање на проблем. Исте оптужбе је доживео и Бошко Обрадовић кад је указао на тај проблем прошле године.

Тај проблем може да реши само полиција, тј. држава. Грађани се самоорганизују кад виде да полиција не реагује. Ако се ту појаве и екстремисти, полиција је крива. Полиција мора да заштити грађане и од напада миграната и од напада екстремиста. Полиција не ради ни једно ни друго, па је све више напада миграната и све су гласнији екстремисти који су под контролом режима. Кад би држава имала јасну стратегију поводом мигрантске кризе, а полиција добро радила свој посао, не би било потребе да постоји ни Народна патрола. И сами левичари, које познајем, против су тога да се у Србији насели стотине хиљада или милион миграната. И левичари добро знају да ће полиција одмах да реагује ако хулигани праве проблеме и добро знају како би полиција поступила према нашим грађанима који врше насиље (а нису под заштитом полиције). Овде је питање зашто полиција исто тако не реагује кад неки мигранти врше насиље (наравно, не желимо да полиција бије мигранте, као што бије грађане Србије)? Или, шта бисте ви лично урадили ако наиђете на мигранта који је напао девојку, или ако међу мигрантима откријете криминалца или терористу? Да ли сте сигурни да и таквих нема у Србији? Полиције не штити грађане Србије од таквих миграната, не брине о безбедности грађана, и неко мора нешто да предузме. Исто тако, неко указује да постоје домаћи криминалци, под заштитом полиције, који раде шта хоће. Ако полиција не штити грађане од домаћих криминалаца, који имају заштиту полиције, онда не мора да их штити ни од таквих миграната, и о нападима миграната уопште не би требало да се говори, јер то није политички коректно – као да је порука другова левичара. Колико жртава можемо да имамо због тога? Шта ако међу жртвама буду и ваши ближњи?

Да ли је сваки левичар, који је подржао Бајдена, педофил? Да ли је сваки марксиста исти као Пол Пот, Ким Џонг Ун и њима слични комунисти? Да ли свакога ко не мрзи мигранте плаћа Сорос? Да ли је комунизам исто што и фашизам и нацизам? Како се осећате кад вас,  као левичара, неко пореди са Пол Потом, или кад ставља знак једнакости између Стаљина и Хитлера или између партизана и усташа? Дакле, одговор друговима левичарима је да не доводе олако сваког десничара у везу са фашизмом, односно, не чините другима оно што не желите да други чине вама. Не желим да живимо у подељеном друштву, да се делимо због идеологија које долазе са Запада, нпр. на имитаторе Кју-клукс-клана и Антифе. Ако верујете да су једино левичари (неке левичаре финансирају крупни капиталисти и користе за своје циљеве) антифашисти, а да су сви десничари и конзервативци расисти и фашисти, онда (не)свесно радите на стварању подела и сукоба. Већина грађана Србије не жели да Србија постане затворено друштво, али ни да постанемо прихватни центар за мигранте.

Знам да левичари, које познајем, то не желе. Зато је време за дијалог. Екстремисти не желе дијалог. Где постоји култура дијалога, екстремизам је побеђен или маргинализован.

* Дан након што сам написао овај текст, као да је знао о чему пишем, послао ми је поруку Иван Златић. Ако левичари који нису екстремисти и десничари који нису екстремисти, не могу да разговарају, екстремисти су победили, а то води у грађански и братоубилачки рат. Настављамо, надам се, дијалог.  


Никола Варагић: Буди мушкарац, жена није крива

6 новембра, 2020
Никола Варагић

Ако у фирми која има власника и директора нешто није како треба и пропада фирма, за то су криви или одговорни искључиво власник и директор (ако власник није и директор или CEO фирме) – осим њих нико други није крив.  

Ако у спортском клубу који има председника, спортског директора и тренера, није добра атмосфера и нема добрих резултата, за то су криви или одговорни искључиво председник клуба, спортски директор и/или тренер – осим њих нико други није крив. 

Ако политичка странка доживи дебакл на изборима, за то су криви лидер или председник странке и најближи сарадници у врху странке. Исто важи ако владајућа странка лоше води државу, за лоше стање у држави криви су људи који заузимају највише функције у све три гране власти – осим њих нико други није крив.   

Међутим, људима је често тешко да прихвате да је стање лоше, а још теже признају да су они искључиво или највише одговорни, па кривицу за поразе или лоше стање, или за своје слабости и свој пад, виде у другима и пребацују на друге. То је недостатак мушкости.

Бити мушкарац значи бити одговоран и прихватити одговорност на себе. Ако је мушкарац домаћин у кући и глава породице, он је највише одговоран и крив за све лоше у породици. Не можеш да будеш главни, а да ниси и одговорни.

Бог је прво створио Адама, па онда Еву, од Адама. Адам је имао већу одговорност пред Богом. Ева је прва пала, прва је била заведена од змије или ђавола, а затим и Адам, који је могао да остане јак, да одлучи исправно и да врати Еву на прави пут. Адам је као старији имао већу одговорност пред Богом и зато је више крив, могао је да заустави Евин пад. Ако мушкарац пребацује одговорност са себе на жену, није прави мушкарац.

Има свакаквих жена, и може жена да буде оваква или онаква, да буди страсти и наводи на грех мушкарца, али ако је мушкарац јак и зна шта хоће и плаши се Бога, та жена не може да га наведе на грех, да учини непраду или зло. Ако је мушкарац слаб, онда је он пре свега крив за свој пад, а не та жена, колико год да је и она слаба, грешна или крива и без обзира на искушење којем је изложен. И кад паднеш, можеш да признаш грешку и да устанеш.

Мушкарац није крив ако жена падне. Мушкарац је крив кад он падне, и за то није крива жена. Свако је крив за свој пад, тј. сваки човек је одговоран искључиво за спас своје душе. Жена је крива за свој пад. Жена може да буде јака и да одоли слабим мушкарцима који је наводе на грех, а може и да буде „лака“. Слабим мушкарцима нису „лаке“ жене криве, нису их „лаке“ жене таквим направиле, они су криви. Ако те жена слуди и наведе на блуд или да учиниш неко зло, онда си само ти крив за свој пад и слабости. Буди мушко и признај то.  

Прави мушкарац никад не користи физичку снагу или насиље да би решио проблем са неком женом. Јак мушкарац није само физички јак, него и ментално и морално; он може и мора да одоли искушењима, на која га наводи нека жена, или психичкој тортури, ако то доживи од стране своје жене, и никад не користи насиље да би решио проблем са женом, нити васпитава на тај начин децу.

Природно је да мушкарац буде глава породице. Жена је стуб породице и домаћинства. Ту нема места за сукобе – мушкарац и жена су као једно. Вековима су само мушкарци били владари, жене су биле изузетак. Данас је све више жена на високим државним функцијама, међу оснивачима и директорима компанија и више не постоји делатност у којој нема жена међу делатницима на свим нивоима. Са друге стране, све је јачи „рат полова“, који се води између мачиста и феминисткиња, зато је и све више развода и породичног насиља. Неки мушкарци за све што је лоше криве жене, а неке жене за све што је лоше криве мушкарце. Између осталог, и због тога што су им деца размажена и неспособна за живот.

Жене данас имају већа права и мање их понижавају мушкарци. За то су се избориле жене, али и мушкарци који воле и поштују жене. И децу, а деца су и кћерке. Таквих мушкараца је било и у време патријархата. Прави мушкарац поред себе има праву жену и између њих нема „рата полова“. Кад водите рат против жене, ви ратујете и против своје мајке, сестре и кћерке. И обратно, ако као жена водите рат против мушкараца, ратујете и против свог оца, брата и сина. А то није нормално. Али, ненормалних појава и људи увек је било и увек ће бити. Само, ви не морате да будете међу њима, увек постоји избор или излаз из тога.  

За лоше стање у држави криви су, пре свега, мушкарци. Ако у друштву цвета разврат, ако има много превара или прељуба, колико год да су неке жене склоне томе, таквих жена и појава не би било, у толикој мери, да нема толико развратних и лицемерних мушкараца. И за то нису жене криве, као што ни женама нису криви мушкарци. Свако је одговоран само за себе, без обзира на пол. Исто се односи на корупцију, у неким делатностима жене чине већину, па и ту цвета корупција. Затим, мафија често поставља жене на јавне функције да би се тако сакрила од јавности, али те жене знају за кога раде и саме су то изабрале, итд.  

Права жена поред себе има правог мушкарца и није у сенци свог мужа, али ни не заклања свог мужа и не такмичи се са мушкарцем. Жена служи мужу на свој начин, а муж служи жени на свој начин. Прави мушкарац не тражи од своје жене беспоговорну послушност и понизност, али није ни „папучар“. Нити права жена од њега тражи да такав буде, напротив, од њега тражи да буде прави мушкарац, да води и буде одговоран. Прави мушкарац води, прихвата одговорност на себе и брине о својој породици, спреман је да се жртвује за своју жену или породицу. Такав мушкарац и таква жена не праве размажену децу, која расту у неспособне и неодговорне, или у неваспитане, насилне и некултурне људе.   

Мушкарац је глава породице, а породица је основна ћелија друштва. Мушкарац је и глава државе (и када је нека жена на највишој државној функцији), јер је глава породице. Некад се у нашем народу говорило „Бог на небу, краљ у држави, домаћин у кући“. Неспорно је да је било негативних појава у доба патријахалног васпитања, али, чини ми се, да је тада било више здравих породица и здравих мушко-женских односа. И више одговорних људи који су прихватали одговорност. Јер је било више правих мушкараца. И правих жена.

Породица и држава пропадају онда када мушкарци одговорност пребаце на жене. Шта је још остало – да жене воде и војску и полицију? После остаје још само Црква…


Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

29 октобра, 2020
Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.


Никола Варагић: Нема „вечних истина“

20 октобра, 2020
Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.


[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).


Никола Варагић: Борба на два фронта

11 октобра, 2020
Никола Варагић

„По старима, polemos је pater који је једне учинио слободнима, а друге робовима. Њихова мудрост не иде даље од тога. Модерни су ту мудрост напустили и заменили је борбом на два фронта. На једном, то је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге. На другом то је борба за господарење природом помоћу знања и технике. Овде се хоће природа поставити у окове за људске потребе. Ми још нисмо довољно промишљали шта собом доноси евентуални успех борбе на оба споменута фронта“ – писао је пре тридесет година професор историје философије Бранко Павловић[1]. Колико човек још увек мало зна, и колико је слаб пред природом, показала је и пандемија корона вируса (covid-19), али и колика је жеља и каква моћ постоји у свету да се сви људи ставе под контролу. Можда је ово последњи тренутак да се размисли куда свет иде од почетка ренесансе, хуманизма и просветитељства, под вођством европског човека[2]. Идеали су лепи, али резултати слаби.   

Модерна философија настаје одвајањем субјекта и објекта – картезијанци деле ум од тела. На првом месту, долази до разликовања и одвајања суштине и постојања Бога – Бог више нема утицаја у стварном животу, јер је одвојен и од човека и од природе. Природа постаје објекат, материја је мртва, или, како је писао Маркс – „природа у одвојености од човека, за човека је ништа“. Природа је само „материјал дужности“ (Фихте). Променио се и однос према животињама – „животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ (Бодријар). У односе између људи уводи се рачун, други човек постаје објекат. Градови су постали мрачни и загађени. То су последице одвајања човека од Бога и природе. Европски човек је постао посматрач који све што налази у природи мери, квантификује, класификује и анализира, и верује да спроводи објективне експерименте, да може да спозна објективну стварност посматрајући физички свет. Европски човек је ставио себе на место Бога.

Први модерни философи и научници користили су дедукцију као сазнајни метод и тежили су ономе што је опште, непроменљиво, непропадљиво, вечно, универзално и објективно. Али одмах настаје реакција – развија се индуктивни метод, брани се индивидуално, негира се целина. Настаје идеја душе као атомизиране монаде, а свет се схвата механицистички, као велика машина. Али, са друге стране, шири се свест да је целина увек више од њених делова, да постоји нешто као апсолутни дух, па се са тим у вези шире и колективистичке идеологије, настају социологија и идеје о постојању народне душе, групне душе, памћења расе, све до појаве Јунговог колективно несвесног[3]. У експерименталним наукама, знање се увек ширило и допуњавало, увек су се појављивале нове чињенице, докази и теорије, веровало се да ће све тајне бити откривене. На пример, Декарт је веровао да може да (се) дође до једначине „у којој би се брзина корпускуларних кретања у спољашњим телима односила према телесној идеји онако како се телесна идеја односи према чулној идеји“, тј. да може да се открије грешка „у преносу корпускуларних кретања до мозга“. А Фром је писао да је „човекова гордост оправдана. Мада многи циљеви још нису достигнути, нема сумње да су врло близу“. Да ли су близу? Колико се напредовало од времена Декарта? Ако човек робује телу, да ли је субјекат или објекат? Зашто се води „борба на два фронта“?

Није се разумело да је једно истраживати природу, као објекат и феномен и независнo од човека, а нешто сасвим друго спознати самог себе, као друштвено биће, улазити у ноумен и кад је човек субјекат, у интеракцији са природом и другим људима. Тако је било све до појаве теорије релативитета и квантне физике. Тад се схватило да се ни природа не може спознати и истраживати као објекат. Разум је дошао до неких граница – заједно са језиком, али је и то био прелазак у крајност[4] – све се врти у круг, као вечно враћање истог. Јер, и даље се одбацује све што је метафизичко, и без обзира колико се то заснива на искуству, колико је дуга традиција, колико има сведока или колико је научно (чак и сама квантна теорија или оно што долази од несумњиво врхунских научника) – одбацује се, демонизује се, искључује се из академске заједнице и школа, из медија, из друштва, из државе. То је доказ у чијим рукама је „власт кључева“ и ко влада у време ванредног стања.

Историју борбе за „власт кључева“ вероватно је најбоље објаснио Лав Шестов у свом делу „Potestas clavium“[5] („власт кључева“). Шестов корене види у античкој Грчкој и хеленским философима, од којих су „власт кључева“ преузели католици, а од њих модерни философи и научници. „Небо, као што је познато, никада није било у надлежности философа, и сви напори људског ума били су од искона усмерени на то да се ограничи самовоља неба и да се оно потчини законима земље“ – писао је Лав Шестов. Аристотел је, на пример, видео свет какав јесте овде на Земљи, у његовој Атини, и онда је пресликао такав свет и поредак на небо, на цео свемир. Платонове идеје су на крају постале сенке реалних ствари. Платон и Плотин „супротстављају интелигибилни свет чулном свету, они хоће само чисте идеје“. Пре њих, подсећао је Шестов, Сократ је учио да „добро није добро зато што га богови воле, већ обрнуто, богови воле добро зато што је добро“, тј. „пре Сократа добра уопште и није било нигде у васељени“. И схоластичар Тома Аквински сматрао је да истина „стоји подједнако и над савршеним и над несавршеним бићем“. Неки људи увиђају да више нема интелигибилних вредности a priori (попут Сартра), и колика је релативност свих људских идеала о коначном решењу (попут Камија), али већина гордо тежи „коначној синтези“.   

Potestas clavium је у рукама људи који воде борбу на два фронта – којa је поменуо Бранко Павловић: један је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге, а други је борба за господарење природом помоћу знања и технике и да се природа постави у окове за људске потребе. Историја је показала да критика – која не излази из сфере иманентног – не доноси жељене резултате. Чека се права хришћанска, тј. православна реакција, односно, алтернатива, на (пост)модерно доба. Ако ово нису последња времена.  


[1] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[2] Карл Попер је критиковао Шпенглера, али сам Попер овако описује „у шта верује Запад“: „Kод нас на Западу имамо много лажних пророка и много лажних богова. Има људи који верују у силу и поробљавање других… у закон историје… који нам допушта да предвидимо будућност…“.   

[3] „Свакако нема никог ко није искусио да није убеђен у то да би изван свести могла да постоји још некаква самостална душевна активност у човеку… делатност која се догађа истовремено и мени и свима… која је доказ за постојање колективног, несвесног фактора… то је прастаро искуство: нешто објективно психичко, нешто туђе, нешто несавладиво стоји непомерљиво у сред наше самовоље“ – писао је Јунг.

[4] “Kад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“.

[5] Лав Шестов, „Potestas clavium“, Бримо, 2002.


Никола Варагић: Ослободи свој ум

4 октобра, 2020
Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?  


Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

11 септембра, 2020
Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.


Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

3 септембра, 2020

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.


Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Људска права у карантину 

3 јуна, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Популизам

30 марта, 2020

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Светозар, Слободан, Коча, Ратко и ми

14 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Недавно се дигла велика прашина у православно-патриотској јавности због текста проф. Слободана Антонића „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Највише критика на рачун проф. Антонића је ишло због помињања Ратка Младића у овом контексту: „А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем. И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив. Не, немојте ми само рећи да то није исто… Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде. Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго“.

Дакле, „не може Ратко бити херој, а Коча злочинац“, или „не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Можда су, истовремено, „и једно и друго“ – написао је проф. Антонић. Чини ми се да су ове реченице највише погодиле већину критичара, а неке можда и збуниле.

Светозар Поштић је након тога написао текст „Коча, Слободан и ми“, где је између осталог написао следеће: „Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он ,такав’… Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће… јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог… Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак… Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство“.

Кочу Поповића и Ратка Младића можемо узети као представнике две Србије које су у рату већ деценијама. Четници су чинили злочине за време рата. Партизани су чинили злочине и за време рата и после рата. У грађанском рату у СФРЈ, током деведесетих, било је злочина и са српске стране – било је и освете и убиства „без суда и без утврђивања ко је и колико крив“. Ако убијете невиног човека, то је злочин. Једноставно, пред Богом, освета је освета, убиство је убиство, тј. злочин је злочин. Још је и горе ако се то ради у име Христа. То није у српској традицији и култури, а посебно није у складу са православном вером. То није била политика Ратка Младића и осталих лидера Срба у БиХ који су створили РС, али су неки Срби из војске, полиције и посебно парамилитарних формација, чинили злочине над заробљеним непријатељским војницима и цивилима током рата у БиХ. Ништа не мења и не умањује то што су масовне злочине чинили непријатељи над српским народом и што су такве злочине чинили комунисти над равногорцима и антикомунистима. Јер, ако убијете невиног човек из освете, ако убијете дете из освете, ако мучите и силујете жену само зато што је друге вере, нације, идеологије… ви сте учинили злочин, или, ви не творите правду. Јер, „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Чини ми се да је то порука текста проф. Антонића. Важан је наш однос према злочину као злочину, без обзира ко га је починио, јер се тако види колико смо морални и интелектуално поштени и на основу чега градимо своју будућност.

Братоубилачки рат може да се прекине једино ако се уђе у дијалог са либералима. Од тог дијалога зависи опстанак српског народа. (Можда и СПЦ, јер се и епископи, према неким изворима, деле на тзв. конзервативце и тзв. либерале.) Позив на дијалог са либералима не свиђа се неким националистима, па је сад на реду и Светозар Поштић да буде критикован. Пошто се залажем за културу дијалога и правну свест, за разлику од неких националиста, слажем са Светозарем Поштићем да би било добро и да вреди покушати да се ујединимо са либералима, а посебно се слажем у томе да „не мрзимо комунисте и аутошовинисте“. Ја критикујем аутошовинисте, то радим у својим текстовима, али их не мрзим и не ширим мржњу према њима, напротив. Као хришћанин знам: да се зло побеђује добрим, да морам да разликујем грех од грешника, да морам да опраштам онима који се покају и да волим и непријатеље своје, да веру не смем да ширим мачем, да морам да чиним подвиге, итд.

Мржња рађа освету, мржња подстиче на убиство и на злочин. Човек који је пун мржње не може исправно да расуђује, не зна где је тачно граница између добра и зла, зато лако може да учини грех, неправду, злочин. Православци, ако су прави хришћани, не смеју да гаје и да шире мржњу, а још мање да чине злочине из освете. Као што знамо, неки су то радили, а и данас неки националисти слично заговарају. Поред тога, нису сви либерали исти, нису сви либерали аутошовинисти (попут Коче Поповића и његових следбеника) и нису сви либерали на страни Мила Ђукановића. Можда ће неко од њих сутра постати православан. Лично познајем пар људи који су били либерали (левичари), а данас су верници СПЦ. Као пример човека који је прогледао, Светозар Поштић је навео Зорана Ћирјаковића. Или, да наведемо неког са Запада ко је прогледао, попут Кристијана Каша. Колико их још има?

Ако православци покажу либералима да их не мрзе, можда ће и либерали престати да мрзе све што је православно. То је основа за успостављање дијалога између деснице и левице у Србији. Такав дијалог већ постоји између нормалних или умерених десничара и левичара, али је проблем што су екстремисти и са једне и са друге стране још увек гласнији, посебно у медијима где највише простора добијају шовинисти и аутошовинисти. Због тога су ови текстови проф. Антонића и Светозара Поштића корисни – захтевају преиспитивање, и надам се да је те текстове, осим националиста, прочитало и доста либерала или левичара који поштују Кочу Поповића. Не треба да се гледа ко је био већи злочинац или убица, него да се осуди сваки злочин и да се такви злочини више никада не догоде у српском народу. На крају, ако либерали (или било који непријатељ српског народа) не желе дијалог са нама јер желе рат, то не значи да ми треба да радимо исто што и они и да будемо исти ако они, ни у рату, ни у миру, јер можемо и морамо да се одбранимо тако да останемо људи.


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Фанови и хејтери

3 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.


Никола Варагић: Генерација од које много тога зависи

2 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: Ауторитет

13 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

5 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.


Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

3 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.


Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

30 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

dimnjak1

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.


Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

20 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана Истина – Тамарини закони:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s

 


Никола Варагић: Живот

8 јануара, 2020

Nikola

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.


Никола Варагић: Криминализација полицијске државе

5 јануара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Нису сви људи добри, не постоје безгрешни или савршени људи, али нису ни зли. Већина грађана не учини велико зло или велику неправду у току свог живота. Већину чине добри и поштени људи, који воде нормалне животе, поштују законе, плаћају порезе, имају чисту савест, и ако су правили неке преступе, то је углавном било док су били деца или млади и неискусни, или, кад на ситно варају, да би преживели, државу која их вара и која им чини неправду (што је више грађанска непослушност и то је легитимно). Такви људи живе у здравим породицама или стварају здраве породице, то су добре комшије, добри радници и послодавци, добри службеници, то су непознати људи који вам се нађу у невољи…

Држава има органе који служе за одржавање реда и поретка у држави и не сме да третира грађане као криминалце. Међутим, држава, односно, власт која заступа грађане и они који спроводе одлуке власти и чувају ред и поредак, попут полицајаца, тужиоца и судија, често не праве разлику између поштених грађана (који нису прекршили закон) и криминалаца, па се сваком грађанину обраћају као да је криминалац или осумњичен за криминал. Ако се неко побуни, копају по његовој прошлости, тј. траже било какво дело да докажу да је тај грађанин криминалац (или, саобраћајни полицајац ће да тражи да ли је на кутији за хитну помоћ истекао рок да би вам написао казну, итд.). Ако се ради о високој политици, и ништа лоше не могу да вам нађу, измислиће неко дело, послаће вас на суд, а у таблоидима ће вам пресудити. Дакле, они у сваком човеку прво траже или гледају оно што је најгоре у њему, и желе да му науде и угрозе егзистенцију ако се у потпуности не повинује. Друштво намерно криминализују и онда сиромашни грађани чине ситне преступе да би преживели, а власт то користи да их уцењује или прави од њих криминалце, ако се буне због неправде.

Правна свест, како је подсећао Жарко Видовић, у човеку гледа оно што је најбоље у њему. То је хришћански поглед на човека – човек је створен добар, према лику Божјем. У сваком човеку је након пада (и највећи грешник може да се покаје) сачуван лик Божји. Међутим, дужност хришћана је и да избаце зле људе из своје заједнице. Да ли државни функционери и службеници имају правну свест, колико је Србија правна држава? Колико има хришћана (савесних, одговорних људи) међу државним службеницима? Зашто државни службеници поштене, обичне људе третирају као криминалце? Зашто праве криминалце не избацују из својих редова, тј. зашто их не шаљу на суд и у затвор? Зашто називају криминалцима оне који указују на криминал у држави? Одакле толико криминала у полицијској држави?

Недавно сам гледао интервју са новинарем (и бившим полицајцем) Миланом Јовановићем. У том интервјуу Јовановић је отворено говорио о криминалцима који раде у полицији и о крађи кола у Србији. То је радио начелник полиције задужен за сектор моторних возила. Јовановић је због тога имао проблема са колегама из полиције. Али се ништа не предузима против криминалаца у полицији. Зато је стање све горе. Уместо једног Аркана или једног Легије, сада имамо стотине малих аркана и легија који раде шта хоће. Недавно је заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала на улици пребио угоститеља (обичног грађанина), пред његовом супругом, без разлога. То није понашање полицајаца, него криминалаца (мафијаша) и окупатора (дахија).

Са друге стране, полицајци и судије послали су у затвор баку, стару 91. годину, због тога што је прешла улицу ван пешачког прелаза. Дакле, тих полицајаца и судија нигде нема кад је у питању случај украдених беба, кад приватни извршитељи избацују људе из кућа, да не помињемо преваре банака, фармацеутску мафију, приватизацију, нерешена убиства, итд. Ако полиција и правосуђе не реагује и не победи најопасније криминалне групе у држави, онда полиција и правосуђе не постоје. (Србији као узор може да служи и Словачка, која је брзо решила случај убијеног новинара.) Заиста је бесмислено да постоје само да би писали казне и слали у затворе обичне грађане због ситних прекршаја. Мало је племенитих људи (људи који немају „синдром бициклисте“) у полицији и правосуђу. Неки полицајци, судије, тужиоци и остали државни службеници више крше законе и нарушавају ред и поредак, него већина грађана, односно, више него и неки криминалци. Плаше се политичара, плаше се мафијаша, њима су дозволили да раде шта хоће, само се не плаше грађана, зато грађани морају да се казне за најмањи прекршај. Нигде чојства међу њима. А јунаштво без чојства није јунаштво, него насиље, варваризам, тоталитаризам, терор државе.

То значи да полицајци и судије тренутно немају морални кредибилитет ни да се са висине обраћају правим криминалцима, а посебно је безобразно да се према поштеним грађанима односе као према криминалцима. Зато грађани више неће да ћуте. Свима препоручујем да погледају конференцију за медије коју су организовали родитељи деце која су погинула (или убијена) у дискотеци „Контраст“ у Новом Саду. Родитељи не штеде речи на рачун тужилаца и инспектора и крећу у жестоку борбу против тужилаца и инспектора. Грађани почињу да се боре за своја права, без страха од функционера и службеника државе. То је побуна против зла – буди се добро у људима, добро у обичним грађанима. Не буне се само они који се буне да се нико не буни, јер они не виде да се сви буне или буде. Подржи оне који се већ боре, покрени своју, локалну борбу, учини нешто према својим могућностима. Само, прво победи зло у самом себи, да не постанеш исти као они против којих се бориш.

Зато што се више плаше људи (јачих од себе), уместо Бога, или зато што се не плаше Бога, а плаше људе (обичне грађане, немоћне, слабије од себе), велике су шансе да ће се у паклу наћи више полицајаца, тужилаца и судија, него робијаша и криминалаца које су послали у затворе. Али, није наше да судимо, или да дајемо милост. Обични људи су и полицајци и судије, и сви остали државни службеници које критикујемо, јер желимо ефикасну државу, бољу бирократију, мање корупције, а више правде. Међу њима има добрих људи и правих професионалаца. Тражите и у њима прво оно што је најбоље, а не најгоре, разликујте грех од грешника и никога немојте да мрзите. Али, тражите и правду, борите се за своја права. Ако се појаве здраве снаге у полицији, правосуђу и осталим државним органима, наша дужност је да подржимо те људе, али, док се не појаве такве снаге, наша дужност је да их критикујемо и да тражимо више храбрости, поштења и здравог разума у њиховом раду.

Људи који у себи виде само добро, а у другим људима само зло, не виде зло у себи. Власт, коју чине лоши људи, није дата од Бога. Бог је створио човека доброг, да чини добра дела. Већина људи труди се да тако живи. Али не и већина функционера и службеника државе. Они су били бољи људи, док су били обични људи, тј. пре доласка на власт. Власт квари све људе, осим припаднике више класе људи. Све је више племенитих људи који улазе у политику и то је добро – Србија ће бити и мање полицијска и мање мафијашка држава, тј. држава ће бити сервис грађана и одлучна у борби против криминала и корупције.


Никола Варагић: Дурак

29 децембра, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?


Никола Варагић: Класа људи

19 децембра, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?


Никола Варагић: Обични грађани и државни службеници

15 децембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде. Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то није ни мало новца. Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем. Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамљеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, једва и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требао да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепо место за живот.


Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

14 децембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.


Никола Варагић: Субјекат и објекат

11 децембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), чо