Никола Варагић: Живот

8 јануара, 2020
Nikola

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.


Никола Варагић: Криминализација полицијске државе

5 јануара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Нису сви људи добри, не постоје безгрешни или савршени људи, али нису ни зли. Већина грађана не учини велико зло или велику неправду у току свог живота. Већину чине добри и поштени људи, који воде нормалне животе, поштују законе, плаћају порезе, имају чисту савест, и ако су правили неке преступе, то је углавном било док су били деца или млади и неискусни, или, кад на ситно варају, да би преживели, државу која их вара и која им чини неправду (што је више грађанска непослушност и то је легитимно). Такви људи живе у здравим породицама или стварају здраве породице, то су добре комшије, добри радници и послодавци, добри службеници, то су непознати људи који вам се нађу у невољи…

Држава има органе који служе за одржавање реда и поретка у држави и не сме да третира грађане као криминалце. Међутим, држава, односно, власт која заступа грађане и они који спроводе одлуке власти и чувају ред и поредак, попут полицајаца, тужиоца и судија, често не праве разлику између поштених грађана (који нису прекршили закон) и криминалаца, па се сваком грађанину обраћају као да је криминалац или осумњичен за криминал. Ако се неко побуни, копају по његовој прошлости, тј. траже било какво дело да докажу да је тај грађанин криминалац (или, саобраћајни полицајац ће да тражи да ли је на кутији за хитну помоћ истекао рок да би вам написао казну, итд.). Ако се ради о високој политици, и ништа лоше не могу да вам нађу, измислиће неко дело, послаће вас на суд, а у таблоидима ће вам пресудити. Дакле, они у сваком човеку прво траже или гледају оно што је најгоре у њему, и желе да му науде и угрозе егзистенцију ако се у потпуности не повинује. Друштво намерно криминализују и онда сиромашни грађани чине ситне преступе да би преживели, а власт то користи да их уцењује или прави од њих криминалце, ако се буне због неправде.

Правна свест, како је подсећао Жарко Видовић, у човеку гледа оно што је најбоље у њему. То је хришћански поглед на човека – човек је створен добар, према лику Божјем. У сваком човеку је након пада (и највећи грешник може да се покаје) сачуван лик Божји. Међутим, дужност хришћана је и да избаце зле људе из своје заједнице. Да ли државни функционери и службеници имају правну свест, колико је Србија правна држава? Колико има хришћана (савесних, одговорних људи) међу државним службеницима? Зашто државни службеници поштене, обичне људе третирају као криминалце? Зашто праве криминалце не избацују из својих редова, тј. зашто их не шаљу на суд и у затвор? Зашто називају криминалцима оне који указују на криминал у држави? Одакле толико криминала у полицијској држави?

Недавно сам гледао интервју са новинарем (и бившим полицајцем) Миланом Јовановићем. У том интервјуу Јовановић је отворено говорио о криминалцима који раде у полицији и о крађи кола у Србији. То је радио начелник полиције задужен за сектор моторних возила. Јовановић је због тога имао проблема са колегама из полиције. Али се ништа не предузима против криминалаца у полицији. Зато је стање све горе. Уместо једног Аркана или једног Легије, сада имамо стотине малих аркана и легија који раде шта хоће. Недавно је заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала на улици пребио угоститеља (обичног грађанина), пред његовом супругом, без разлога. То није понашање полицајаца, него криминалаца (мафијаша) и окупатора (дахија).

Са друге стране, полицајци и судије послали су у затвор баку, стару 91. годину, због тога што је прешла улицу ван пешачког прелаза. Дакле, тих полицајаца и судија нигде нема кад је у питању случај украдених беба, кад приватни извршитељи избацују људе из кућа, да не помињемо преваре банака, фармацеутску мафију, приватизацију, нерешена убиства, итд. Ако полиција и правосуђе не реагује и не победи најопасније криминалне групе у држави, онда полиција и правосуђе не постоје. (Србији као узор може да служи и Словачка, која је брзо решила случај убијеног новинара.) Заиста је бесмислено да постоје само да би писали казне и слали у затворе обичне грађане због ситних прекршаја. Мало је племенитих људи (људи који немају „синдром бициклисте“) у полицији и правосуђу. Неки полицајци, судије, тужиоци и остали државни службеници више крше законе и нарушавају ред и поредак, него већина грађана, односно, више него и неки криминалци. Плаше се политичара, плаше се мафијаша, њима су дозволили да раде шта хоће, само се не плаше грађана, зато грађани морају да се казне за најмањи прекршај. Нигде чојства међу њима. А јунаштво без чојства није јунаштво, него насиље, варваризам, тоталитаризам, терор државе.

То значи да полицајци и судије тренутно немају морални кредибилитет ни да се са висине обраћају правим криминалцима, а посебно је безобразно да се према поштеним грађанима односе као према криминалцима. Зато грађани више неће да ћуте. Свима препоручујем да погледају конференцију за медије коју су организовали родитељи деце која су погинула (или убијена) у дискотеци „Контраст“ у Новом Саду. Родитељи не штеде речи на рачун тужилаца и инспектора и крећу у жестоку борбу против тужилаца и инспектора. Грађани почињу да се боре за своја права, без страха од функционера и службеника државе. То је побуна против зла – буди се добро у људима, добро у обичним грађанима. Не буне се само они који се буне да се нико не буни, јер они не виде да се сви буне или буде. Подржи оне који се већ боре, покрени своју, локалну борбу, учини нешто према својим могућностима. Само, прво победи зло у самом себи, да не постанеш исти као они против којих се бориш.

Зато што се више плаше људи (јачих од себе), уместо Бога, или зато што се не плаше Бога, а плаше људе (обичне грађане, немоћне, слабије од себе), велике су шансе да ће се у паклу наћи више полицајаца, тужилаца и судија, него робијаша и криминалаца које су послали у затворе. Али, није наше да судимо, или да дајемо милост. Обични људи су и полицајци и судије, и сви остали државни службеници које критикујемо, јер желимо ефикасну државу, бољу бирократију, мање корупције, а више правде. Међу њима има добрих људи и правих професионалаца. Тражите и у њима прво оно што је најбоље, а не најгоре, разликујте грех од грешника и никога немојте да мрзите. Али, тражите и правду, борите се за своја права. Ако се појаве здраве снаге у полицији, правосуђу и осталим државним органима, наша дужност је да подржимо те људе, али, док се не појаве такве снаге, наша дужност је да их критикујемо и да тражимо више храбрости, поштења и здравог разума у њиховом раду.

Људи који у себи виде само добро, а у другим људима само зло, не виде зло у себи. Власт, коју чине лоши људи, није дата од Бога. Бог је створио човека доброг, да чини добра дела. Већина људи труди се да тако живи. Али не и већина функционера и службеника државе. Они су били бољи људи, док су били обични људи, тј. пре доласка на власт. Власт квари све људе, осим припаднике више класе људи. Све је више племенитих људи који улазе у политику и то је добро – Србија ће бити и мање полицијска и мање мафијашка држава, тј. држава ће бити сервис грађана и одлучна у борби против криминала и корупције.


Никола Варагић: Дурак

29 децембра, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?


Никола Варагић: Класа људи

19 децембра, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?


Никола Варагић: Обични грађани и државни службеници

15 децембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде. Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то није ни мало новца. Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем. Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамљеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, једва и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требао да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепо место за живот.


Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

14 децембра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.


Никола Варагић: Субјекат и објекат

11 децембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), човек није објекат Апсолутног Субјекта, јер је човек створен као субјекат. Али, пали човек мора да иде „изнад граница субјективности“, да би опет постао истински слободан. Или: „Када се Бог усели у човека, онда Бог у човеку постаје субјекат, а човек објекат“. Свети Оци су практично решили питање субјекта и објекта – „Бог се уселио у њих и постао субјекат. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“, они су „објекти Божје силе и Божје делатности, а Бог је делатељ“ (Св. Владика Николај). Дакле, човек је „објекат Божје силе“ једино својевољно, тј. није објекат Бога, у смислу „самовоље“ Бога (не губи аутономију разума и воље и личну одговорност), јер се Бог неће уселити у човека и постати субјекат, ако то човек не жели. Човек нема неограничену стваралачку моћ и слободу слободну и од Бога. Сваки човек је непоновљива личност, али је увек ограничени субјекат у односу на Апсолутни Субјекат, и у односу на друге људе (остале ограничене субјекте или личности које имају своја права, жеље…), и, у стању грехопада, у односу на природу, и духове „из поднебесја“. Што су даље од Апсолутног Субјекта, људи су све више објекти и све постаје предмет објектификације. Човек на друге људе неће гледати као на бездушне објекте, за задовољавање личних жеља, једино ако је он „објекат Божје силе“. Подвиг вере је субјективни чин, чин слободне воље. Али, ко „себе одсеби“ – ко се ослободи „егоистичке откинутости и осаме“, тј. прекорачи границе свога „ја“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“ (Св. Јустин Ћелијски) – није субјективни егоиста, пошто следи вољу Божју и слуша „глас Божји“ или објективно тј. Апсолутно Добро, разликује истину и лаж, добро и зло. Такви људи дају свој живот за ближње и опште добро. Што се тиче природе, постоји разлика између Бога и човека, и, између природе и човека. Човек је огледало Бога, а природа је огледало човека. Човек је господар природе (када служи Богу). Природа је део човека – спасавајући себе, човек спасава и природу. Зло не долази из природе. Благодат има превласт над природом.

То је, укратко, православно схватање односа субјекат-објекат. Бог је Апсолутни Субјекат, човек је субјекат једино када је „објекат Божје силе“. Тада човек није објекат плотске воље и стихија природе, није објекат другог човека и на другог човека не гледа као на објекат, а и даље има слободу воље и аутономију разума, тј. одговорност пред Богом. Такав човек је субјекат или непоновљива личност, и пред другим људима, и пред Богом који је субјекат у њему, и у другим људима (личностима), који су „себе одсебили“. Све почиње од личности, субјекта (човек је личност, а не друштвено биће; право може да буде само лично – Жарко Видовић). Субјекти су и народ и држава, али право народа или државе (као субјекта) није изнад права личности (као субјекта). Заједница у којој се поштује право личности, не може да не буде субјекат, нпр. држава као међународно признати субјекат. Па и када се нађе под окупацијом, има ту свест, остаје субјекат (са истим идентитетом и традицијом), све док се не ослободи из положаја објекта. А то могу да ураде једино племенити људи јаке вере.

Да ли ће православни народи и даље бити објекти империјалних сила, крупног капитала и мафија? Да ли ће Србија поново постати субјекат на Косову и Метохији?

Да ли ће сваки човек (грађанин) да се поштује као личност (субјекат, а не објекат)? Колико људи ће „пустити Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“?

Дакле, какав ће бити однос између субјекта и објекта у новој, четвртој политичкој теорији, у православној цивилизацији?


%d bloggers like this: