Никола Варагић: СПЦ vs. НВО

Никола Варагић

Проевропски таблоиди недавно су објавили вест да НАТО државе смањују финансирање прозападног НВО сектора у Србији, јер наводно, није било резултата, што се тиче промене свести српском народу. Већина православних Срба није за улазак у ЕУ, не жели Европрајд у Београду и подржава Русију. Делује да аутошовинисти нису испунили мисију.

Да ли има места за радовање, кад видимо шта се дешава у и око СПЦ? Одлуком о додели аутокефалности МПЦ и прећутном подршком режиму у вези Европрајда, у овом тренутку СПЦ разбија српски народ више него проевропске НВО.

Раскол који се десио због владике Артемија није ништа у односу на оно што чека СПЦ ако се у случају МПЦ догоди(ла) издаја и ако патријарх СПЦ хитно не учини све што може да се мирним путем спречи одржавање Европрајда. После септембра више ништа неће бити исто ако СПЦ не стане уз народ до краја августа.

Ако патријарх Порфирије не објасни како СПЦ штити интересе СПЦ и Срба у Северној Македонији и ако није спреман да поведе народ против власти у Србији уколико световна власт не откаже Европрајд, ко зна шта ће бити са патријархом и СПЦ, али и са српским народом, пошто за ових 800 година Српске Православне Цркве нисмо били у ситуацији да је патријарх СПЦ издао Цркву и српски народ и да је већина верника СПЦ била против свог патријарха. Патријарх Порифирије је, на жалост, на том путу.

Не постоје виши национални интереси од одбране традиционалних породичних вредности и да Србија остане савезник Русије. Ако патријарх и владике СПЦ позову народ у одбрану традиционалних породичних вредности и спречимо одржавање Европрајда, Империја ће ударити на СПЦ и патријарха. Можда ће повећати и улагање у проевропски НВО сектор. Наш одговор мора бити да станемо уз патријарха и Цркву. Није нормално да православац више мрзи патријарха СПЦ, него проевропске НВО, тј. Империју. Ако патријарх учини подвиг – да ли су за подвиге спремни и православци који га критикују? Ако је патријарх спреман да се жртвује – колико смо ми спремни да се жртвујемо и да не одустајемо?

До средине септембра сазнаћемо да ли ће патријарх Порфирије бити најгори патријарх у историји СПЦ, или је способан за велике подвиге, да постане један од најбољих у историји СПЦ. И сазнаћемо колико смо ми остали спремни за подвиге.

Освету Империје, због отказивања Европрајда, као народ, можемо преживети. Промениле су се и околности у свету, није исто као деведесетих. Међутим, ако уништимо породицу и традиционалне породичне вредности, нећемо преживети.

СПЦ је једина институција у коју народ има неко поверење, зато је највећа одговорност на људима који воде СПЦ. Већина верника СПЦ и већина грађана Србије не жели Европрајд, а само СПЦ може да поведе масовне и ненасилне протесте…

Никола Варагић: Кад судије постављају професоре

Никола Варагић

Судска власт је једна од три гране власти, али није независна, јер судска власт спроводи одлуке извршне и законодавне власти, а ове две гране власти су под контролом четврте гране власти – крупног капитала или Империје.

Превише је случајева који доказују да судије раде онако како им се каже са врха државе. На жалост, исто се догађа и на правним факултетима. Какви су професори права, такве су судије. Међутим, судска власт – која никад није успела да буде независна у свом раду у односу на остале гране власти – меша се у аутономију универзитета или у учење Цркве.

Дакле, судије без угледа и ауторитета међу грађанима Србије, а вероватно и без довољно стручног знања кад видимо какви су правни факултети у Србији, доносе сумануте одлуке у вези универзитета и богословског факултета или СПЦ. Људи који раде у правосуђу више не знају шта је лево, а шта је десно. Судије сад служе за спрдњу (као Курта и Мурта). Исто важи и за запослене у тужилаштвима.

Уставни суд донео је одлуку у којој оцењује да високошколска установа није овлашћена да одузима академска звања, што се односи на одузимање доктората Синиши Малом, који је сад изгледа главни кандидат Клауса Шваба са председника Владе Србије.

Пре тога је Први основни суд у Београду наложио Православном богословском факултету (ПБФ) у Београду да на посао врати отпуштеног професора Родољуба Кубата.

Шта је спорно у овим судским одлукама?

У случају универзитета и спорног доктората Синише Малог, како судија може да зна ко је у некој науци, која није правна наука, заслужио или није заслужио неко академско звање? Како било који судија (правник) може да зна боље од професора машинског, хемијског, грађевинског, филолошког или Факултета организационих наука – као у случају Синише Малог – да ли је неко испунио све услове да стекне неко академско звање?

Осим тога, да ли судије знају шта је аутономија универзитета? Очигледно је да не знају, јер судије не знају шта је независно правосуђе! Кад би запослени у правосуђу знали шта је независно правосуђе, никад се не би мешали у аутономију универзитета, или одређивали шта је исправно учење неке верске заједнице.

У случају Православног богословског факултета, занимљиво је да је један део професора универзитета захтевао да се суд меша у аутономију Цркве и врати професора Родољуба Кубата на ПБФ, а исти ти професори сада се буне због тога што се суд меша у аутономију универзитета у случају Синише Малог.

За оне који нису упућени у случај Родољуба Кубата, укратко: свака верска заједница има своје учење и шта је учење верске заједнице знају они који су верници или у случају СПЦ јерарси. Кад неко од верника или јерарха мења изворно учење, у православљу је то учење Господа Исуса Христа и Његових Апостола и касније светих отаца и Васељенских Сабора, онда се он проглашава за јеретика и удаљава из верске заједнице. Што је и нормално, ако неко жели да промени Христово учење, а апсолутна већина верника то не подржава. То се догодило Родољубу Кубату, и ту ништа није било спорно. Родољуб Кубат је сам одлучио да крене неким другим путем и више за њега није било места на ПБФ-у.

Међутим, неки паметњаковићи који раде као судије мисле да могу да наметну неког ко шири јеретичко учење да образује студенте ПБФ, дакле, будуће клирике СПЦ. Да ли ће се суд сутра мешати и у учења исламске заједнице? Или будиста?

Зашто се суд не меша у аутономију Народне банке Србије (НБС)? Зашто је Народна банка Србије независна у односу на три гране власти, а није независна у односу на ону четврту грану власти? Они који контролишу финансијски систем Запада и штампају доларе и евре, контролишу у скоро свим државама света њихове централне банке. До почетка специјалне операције руске војске у Украјини под контролом су имали и Народну банку Русије, а сад се то мења у Русији. У Србији је НБС под контролом оних који су довели Синишу Малог за министра финансија, а сада га гурају за председника Владе Србије.

Наређења да се Синиши Малом врати звање доктора наука (а што се очекује после спорне одлуке суда) и да се Родољуб Кубат врати на ПБФ, долазе из истог центра моћи, долазе из четврте гране власти, из школе Светског економског форума. Исто тако је Клаус Шваб на власт довео Ардерн на Новом Зеланду, Трудоа у Канади, Рутеа у Холандији… Све су то банана државе, исто као и Србија. На пример, погледајте Холандију (или Низоземску) – прошле године Бил Гејтс инвестирао је стотине милиона долара у једну компанију из прехрамбене индустрије и та држава је ове године одлучила да уништи мале фарме, мале пољопривредне произвођаче, конкуренцију компаније Picnic, у коју је Бил Гејтс уложио новац – а све у складу са оним што пише у Великом ресету Клауса Шваба. Зато је Клаус Шваб послао своју књигу председнику владе Низоземске да је прочита.

На исти начин се сада Синиша Мали доводи на место председника владе, али постоји та препрека што се тиче плагијата и доктората – како да се објави вест у светским медијима да је нови председник владе Србије неко ко је непоштено стекао докторат, па му је одузет? То се решава тако што се назове судија и нареди му се да донесе одлуку да високошколска установа није овлашћена да одузима академска звања. Као што је неко назвао професоре Правног факултета у Новом Саду да смене декана због посете амбасади Русије.

Људи који се окупљају у Давосу прогласили су Православље за главног непријатеља. Сад је српско правосуђе оруђе или оружје Империје у нападу на СПЦ и ПБФ. Шта је следеће, да неки судија одрeди ко може бити члан Светог Синода или патријарх СПЦ? Очигледно је да међу судијама нема православаца, јер да има никад им не би пало на памет да мењају изворно Христово учење и намеђу еволуционизам или дарвинизам, или протестантизам и new age идеологију, или антихуманизам, на православним богословијама.

Време је да се српски народ умеша у рад правосуђа. Затим и у рад Народне банке Србије. Те институције морају да се граде од почетка, на здравим темељима.

+++

Разлика између римских судија који су судили Павлу и судија који данас суде грађанима Србије

Кад су првосвештеници довели Исуса пред Пилата, након испитивања Пилат је рекао да не налази никакву кривицу на Исусу и послао је Исуса Ироду, који је вратио Исуса назад Пилату, који је сазвао првосвештенике, старешине и народ (светину) и Пилат је опет рекао Јеврејима да Исус није крив за оно због чега га је оптужен, и да ни Ирод није нашао да је Исус крив, зато је Пилат одлучио да ослободи Исуса.

Кад је апостол Павле био у Коринту, намесник Ахаје био је Галион, пред којим су Јевреји довели Павла са оптужбом да поштује Бога на незаконит начин. Међутим, Галион им је рекао да би имао разлог да их саслуша да је Павле учинио неки преступ или злонамерно дело, али пошто се ради о спору у науци и законима (вере) који важе код Јевреја, да неће да буде судија у таквим стварима.

Кад је апостол Павле био у Ефесу, говорио је да богови направљени рукама нису богови, што се није допало Димитрију који је израђивао сребрне Артемидине храмове, и од тога лепо зарађивао и хтео је да заштити Артемиду ефеску тако што је окупио своје раднике и народ и направио пометњу у граду, а онда су одвукли у позориште Павлове ученике Гаја и Аристарха. Након два сата буке, главни градски писар утишао је Ефешане речима да сви знају колико се Артемида поштује и да су довели људе који нису ништа украли из храма нити хулили на богињу, па је рекао Димитрију да ако има тужбу против неког, намесници су ту, има дана када се суди па нека туже један другога и ако се нешто више тражи, да ће се то решити у законитој скупштини, и затим је распустио скуп.

Кад је апостол Павле био у Јерусалиму, након боравка у Тиру и Кесарији, након што је посетио Јакова и провео седам дана у Јерусалиму, приликом посете храму неки Јевреји су се побунили и оптужили Павла да учи против народа и закона и да је увео Грке у храм и тако оскрнавио свето место, затим су вукли Павла и желели да га извуку из храма и убију, али се врата затворише. За то је сазнао комадант чете и одмах послао војнике и капетане и чим су видели војнике, маса је престала да удара Павла. Заповедник је везао Павла и затим кренуо да га испитује. Пошто је маса много галамила, одвео је Павла у касарну. Војници су чак понели Павла уз степенице, јер од масе није могло да се прође. На улазу у касарну Павле је питао заповедника да ли може да му се обрати, овај је дозволио, посебно кад је чуо да Павле зна грчки језик. Павле је заповеднику објаснио ко је он и одакле је и замолио га је да му допусти да се обрати народу. Павле се народу обратио на јеврејском језику. И народ је слушао Павла све док није рекао да га је Бог послао међу многобошце. Због тога су дигли глас и рекли да Павле не заслужује да живи. Заповедник је наредио да се Павле уведе и касарну подробно испита. Тад је Павле капетану и заповеднику рекао да је римски грађанин. Заповедник је одговорио Павлу да је он уложио много новца да постане римски грађанин, а Павле њему да се родио као римски грађанин. То је уплашило војнике који су хтели шибањем да испитају Павла, као и заповедника зато што га је везао. Заповедник је сутрадан окупио првосвештенике и омогућио Павлу да им се обрати. Пошто је Павле знао да међу њима има и садукеја и фарисеја, изјавио је да је он фарисејски син, и одмах је избила свађа између садукеја и фарисеја. Заповеднике је наредио војницима да заштите и врате Павла назад у касарну. Док је Павле био у касарни, Јевреји су направили план да убију Павла тако што ће првосвештеници тражити од заповедника да опет испитају Павла, и тада би га неко из масе убио. Син Павлове сестре је то чуо и јавио Павлу, а Павле је рекао капетану да га одведу код заповедника да га обавести да се спрема завера.

Због тога је заповедник Клаудије Лисија одлучио да, уз велику војну пратњу, пошаље Павла у Кесарију код намесника Феликса. После пет дана неки првосвештеник Ананија и адвокат Тертул иступили су пред намесника и оптужили Павла. После тога намесник је омогућио Павлу да изнесе своју одбрану. Феликс је био упућен више у питање вере, али је одгодио решавање спора док не стигне заповедник Лисија и наредио капетану да се Павле добро чува, да му буду на услузи и да му се не забрањују посете. После неколико дана код Павла је са својом женом Јеврејком дошао Феликс да слуша о вери у Исуса Христа, али и да види да ли би му Павле понудио неки новац да га ослободи, па је више пута тражио да разговарају. Павле није нудио мито Феликсу. После две године, Феликса је наследио Фест и задржао Павла.

После десетак дана проведених у Јерусалиму, Фест се вратио у Кесарију и сазвао суђење. Након што је Павле изнео одбрану, Феликс да би удовољио Јеврејима питао је Павла да ли жели да му се суди у Јерусалиму, а Павле је на то одговорио да стоји пред царским судом и да му ту суде, јер ако није крив не жели да му суде они који желе да га убију, због чега је уложио призив цару, што је Фест прихватио.

После неколико дана, краљ Агрипа је дошао код Феста, па му је Фест причао о Павлу и његовом случају и рекао да, пошто није римски обичај да се човек изручи пре него што се оптужени суочи са тужитељима и пре него што изнесе своју одбрану од оптужби, и пошто није знао како да реши спорна питања њихове вере, да је понудио Павлу да му се суди у Јерусалиму, али је Павле уложио призив цару. Сутрадан је Агрипа дошао у судницу, где је Фест рекао да он није нашао да је Павле за било шта крив и да има право на призив цару. И Агрипа је дозволио Павлу да изнесе своју одбрану. Након што је изнео своју одбрану, краљ Агрипа је рекао Павлу да ће га наговорити да постане хришћанин ако настави да га слуша, а затим се повукао да донесе одлуку. Тад је Агрипа рекао Фесту да Павле ништа не чини да би заслужио смртну казну и да би био ослобођен да није уложио призив цару.

За разлику од Пилата и Ирода, који су попустили пред Јеврејима, који су тражили да се Христос осуди на смрт, иако су прогласили Исуса невиним, они који су судили апостолу Павлу одолели су свим притисцима и заштитили Павла који је стигао до Рима. У Риму је Павлу било дозвољено да станује са војником који га је чувао. Павле је у изнајмљеном стану живео две године и долазили су му Јевреји из Рима да слушају о царству Божијем.

---

За судије који раде у правосудном систему Србије, чак су и Пилат и Ирод праве судије, а тек Галион, писар из Ефеса, Клаудије Лисија, Феликс, Фест и Агрипа! То су биле судије са великим С, у односу на наше савремене судије.

Више је било правде у Римском царству, него у савременој Србији.

Шта ли чека српске судије на Страшном суду?

Више ће римских судија ући у царство Божије, него српских судија из 20. и почетка 21. века. Да ли ће се нешто променити у српском правосуђу до краја 21. века?

Исто важи за запослене у војсци и полицији – да је апостол Павле (био) њихов затвореник, не би добро прошао, без обзира што није крив.

И једно питање за феминисткиње: пошто жене чине већину судија и осталих запослених у српском правосуђу, зашто нема квалитативне разлике у односу на време кад су мушкарци били у већини, на пример у односу на време Курте и Мурте?

Никола Варагић: Патријарх и рокенрол

Никола Варагић

Поводом гостовања патријарха Порфирија на Радију 202 и листе песама које је изабрао дигла се велика галама. Неком се свиђа музички укус патријарха СПЦ, а неком се не свиђа и критикује патријарха-рокера. Занимљиво, они који највише критикују патријарха због тога што слуша рок – они који се буне и не слушају ауторитете – показују праву суштину рока, они су рокери у души, иако вероватно не слушају рок.

Ја слушам рок, последњих година поред православне духовне музике највише слушам џез, блуз, соул и рок, некад и класичну музику, никад не слушам турбо-фолк, забавну или поп музику (фанк ми је увек бољи од попа), а од панк, реге, реп и хип хоп песама волим само пар песама од пар извођача… Такође, од 2012. године, кад возим аутомобил слушам радио 202, а до 2012. слушао сам Студио Б (док СНС није уништио ту станицу). Од класичне музике, углавном слушам композиторе из 20. века (Малер, Рахмањинов, Стравински).

О укусима се не расправља. Нек свако слуша шта хоће. Оно што је мени упало у очи што се тиче тог интервјуа за двестадвојку, јесте избор прве песме, али не као музички избор, него идеолошки, због поруке коју је патријарх послао.

Наиме, прва на листи песама патријарха Порифирија је „Immigrant Song“ из 1970. године са албума „Led Zepelin III“. Занимљиво је образложење патријарха Порфирија зашто је ова песма прва на листи. Патријарх је истакао ове стихове из те песме: „замахујемо снажно веслима, стићи обале запада“, што асоцира на људе који беже од несреће рата и онда је патријарх Порфирије поменуо и људе који пролазе кроз Београд или Србију идући ка Западу. Ту сигурно не мисли само на избеглице из Азије, него и из Украјине.  

Можда је ово заиста најомиљенија песма патријарха Порифирије, а можда је ову песму патријарх намерно ставио на прво место да би послао поруку коју страну света је изабрао, односно, према мом мишљењу, да би се додворио Западу и прозападним снагама у Србији.

Можда грешим, али мени делује да је овом песмом патријарх Порфирије послао поруку да  он следи политику режима што се тиче уласка у ЕУ, Отвореног Балкана, миграната… Можда је ово игра патријарха СПЦ пре него што затражи од власти да откаже Еуропрајд, али шта ако и поводом Еуропрајда патријарх и врх СПЦ одлуче да се не огласе и не уђу у сукоб са властима и окупаторима? Какав је то рокер који служи режиму и Империји?

Иако слушам рок и међу омиљеним музичарима већину чине музичари са Запада, немам дилему кад морам да бирам између Русије и НАТО – бирам Русију. Иако сам одрастао у либералном Београду и немам ништа заједничко са екстремним десничарима, расистима и шовинистима, нисам за одржавање Еуропрајда и гласно или јавно то кажем.

Од патријарха СПЦ народ је тражио да се изјасни о важним економским, социјалним и еколошким проблемима, и патријарх се није огласио. Сад народ тражи од патријарха СПЦ да се огласи поводом Еуропрајда. СПЦ још увек ћути. Како ствари стоје, неће се огласити.

Осим тога, патријарх СПЦ још увек не планира пут у Русију да подржи Русију. Мислим да би патријарх СПЦ требало да оде у Русију и пружи подршку руском народу.

Кад би СПЦ тражила забрану Еуропрајда и кад би патријарх отворено подржао Русију, патријарх и СПЦ би се нашли под великим нападима. Зашто би то спречило СПЦ да уђе у сукоб са режимом и Империјом? Ако не уђе у тај сукоб и ако се патријарх СПЦ улизује људима као што су Александар Вучић, Балша Божовић, Сорос сениор и Сорос јуниор, то је горе и више ће да уништи СПЦ, него да режим отвори стварне или измишљене афере и споља напада СПЦ. Ако због Русије и Еуропрајда неко напада СПЦ, српски народ ће стати у одбрану СПЦ и патријарха. Променило се доста тога од смрти мутавог бравара.

Изгледа да СПЦ воде људи који су и даље снисходљиви према режиму и верују да је то начин да „сачувају“ СПЦ од напада или уништења. Изгледа да СПЦ воде људи који нису приметили да се доста тога променило и у српском народу и у свету. 

До сада су се сви изјаснили поводом рата НАТО пакта против Русије преко Украјине. Сви осим СПЦ или патријарха СПЦ. Патријарх се до сада држао неутрално, а бити неутралан значи бити на страни НАТО, само не смеш то јавно да кажеш.  

Месецима се прогоне русофили у Србији, последњи је проф. др Бранислав Ристивојевић. Патријарх Порфирије као патријарх СПЦ и монах не би смео да се плаши прогона или да буде мученик. И поводом прогона русофила, патријарх ћути. Амбасада Русије је осудила смену проф. Ристивојевића, али не и патријарх СПЦ.

Остала је и спорна улога патријарха СПЦ у вези дешавања у Црној Гори и оптужби да је саботирао владу Здравка Кривокапића која је била против Отвореног Балкана и да је на тај начин подржао Александра Вучића и Мила Ђукановића, тј. Империју.

Тренутно је наспорнија одлука патријарха и врха СПЦ о додели аутокефалности МПЦ. За одређени број верника, можда и већину, патријарх је већ издајник. Ако је то тачно, да ли је могуће избећи велики раскол у СПЦ ако патријарха подржава добар део црквеног народа и јавности? Онај југоносталгичарски, прозападни, либерални и њуејџ део јавности?

Пошто слушам Радио 202, слушао сам и коментаре слушалаца, они су наравно позитивни и многи су поносни што је патријарх СПЦ рокер. Исто тако, ако патријарх СПЦ подржи Еуропрајд или НАТО у рату против Русије, многима ће се то свидети и међу верницима и међу атеистима, неко би због тога први пут у животу похвалио патријарха или пожелео да постане верник СПЦ. Ипак, то је мањина, али мањина која има ресурсе јер је заузела све световне и црквене функције или институције и има подршку Империје.

Надам се да је патријарх прави монах и прави рокер и да ће, за почетак, тражити забрану Еуропрајда, а онда и разјаснити све све што се дешава око МПЦ. Ако патријарх не сме да уђе у сукоб са режимом и Империјом, није прави монах и прави рокер (као кад је одлучио да се не вакцинише). Молим се Богу да да снагу патријарху Порфирију да уђе у сукоб са непријатељима Православља, али и да нам Бог пошаље неког да спречи расколе и издају, ако Порфирије није достојан и ради све исто као кад је био члан и председник РРА.

Никола Варагић: Етнофилетизам и Света Гора

Никола Варагић

Етнофилетизам као родољубље (љубав према свом народу) није јерес, већ врлина. Али, етнофилетизам као национализам, јесте јерес. У ту јерес падају и Грци који се боре против словенских национализама, али не и против грчког национализма, опседнути идејом да цариградски патријарх постане глава цркве, као код паписта папа (а неко оптужује Фанар и да жели да призна првенство папи). То у Православљу није могуће. Православне цркве су сестринске цркве. Ко се гура да буде први, у Православљу је последњи.

Фанар следи политику НАТО пакта, који је у рату против Русије и Православља. Грци су преко дијаспоре везани за Запад, грчки капиталисти чувају новац у Лондону и Њујорку, Грчка је члан НАТО, седиште Цариградске Патријаршије је у исламској Турској, која је и члан НАТО. Србија, Бугарска и Грчка ослободиле су се од Турака пре више од 100 година, тј. скоро 200 година живе не питајући за било шта власт у Истанбулу или Анкари, а Фанар је и даље (од 1453. године) део Турске и за све што жели да ради цариградски патријарх (а ко ће бити патријарх питају се и власти Турске!) и даље мора да тражи дозволу од Турске, а у Грчкој мора да тражи дозволу од НАТО и ЕУ. Ту немоћ Фанар и грчки националисти покушавају да компензују тако што показују културни расизам над Словенима. У средњем веку, цариградски патријарх био је највећа брана латинизацији, а данас је Фанар главни заговорник екуменизма и глобализма и Грчка је НАТО држава, због чега може да дође до сукоба између грчког народа, са једне стране, и руског и српског народа, са друге стране, и великог раскола између грчких и словенских православних цркава. Ако то дозволимо, сви смо криви. У грчком народу има искрених верника који се боре против екуменизма и антихуманизма, постоје здраве снаге, србофили и русофили којима Срби и Руси морају да помогну да победе екуменисте и глобалисте, у споровима са Турском и у вези проблема око миграната. Срби воле Грке, али, ако би Срби морали да бирају између Руса и Грка – изабрали би Русе. Грцима су православни Словени најближи савезници, много ближи од Енглеза, Француза, Јевреја или Турака са којима су у НАТО.

На простору северне Македоније почетком средњег века сударили су се грчки, бугарски и српски национализми, који нису нестали после ослободилачких ратова у 19. и 20. веку. Од средине 20. века у сукоб се умешао и македонски национализам. Пошто је између 15. и 19. века Русија постала империја, каква је била грчко Источно римско царство до 15. века – у Православљу од 19. века постоји и сукоб између грчког и руског национализма. А сваки национализам, кад држава ојача толико да може да покори друге, постаје империјализам.

Међутим, за све то време на Светој Гори нема тих сукоба – тамо вековима у манастирима које су градили Грци, Бугари, Срби и Руси (и румунски монаси у свом скиту) у миру живе сви православци, без обзира из ког народа или цркве да долазе. Света Гора је доказ да је могуће победити национализам као јерес етнофилетизма и да је Црква Једна. А разлике, не само између манастира Свете Горе, него уопште, између аутокефалних цркава које негују и развијају традиције и језике својих народа, доказ су да у Православљу постоји богатство различитости и плурализам мишљења (и да су православци антиимперијалисти).  

И то би требало чувати у Православној Цркви: и универзализам (васељенски, саборни или католичански карактер) и богатство различитости (сваки народ да негује своју традицију). Кад достигнемо јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености, то значи да је Христос посреди нас. Колико је Христос био међу нама, ако смо се толико разделили и удаљили једни од других, да су нам (бар нама Словенима) и језици толико различити? Ако сваки народ (мора да) има своју националну, помесну или аутокефалну цркву, да ли је та црква део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве? Ко је глава Православне Цркве? 

Српски, бугарски, македонски и грчки народи нестају. Бугарску је напустило много људи након чланства у ЕУ, Срби и Грци такође имају велику дијаспору и проблем беле куге, као и Македонци. Ако се ништа не промени у овим народима, већ за неколико деценија Срби, Бугари, Македонци и Грци постаће мањине у својим државама. Грчка и Бугарска прве су станице на путу миграната из Азије, у Северној Македонији Албанци постају већина, а на КиМ су већина. За то време, српски, бугарски, македонски и грчки националисти свађају се око граница и наслеђа из доба антике и средњег века. А Цркве се отимају око епархија у дијаспори, уместо да раде на повратку дијаспоре у матице.  

Можда би о војном решењу могли да размишљамо да су Бугари и Грци заиста јеретици, а да је Русија толико јака да освоји Истанбул, а Србија да поврати Скопље и Приштину, и да ставе под контролу Румунију, Бугарску и Грчку, али то није реално, и у таквом рату сви би били губитници. Друга опција је – преко економије покорити другу државу. Међутим, ако српски националисти немају капитал да инвестирају у Северну Македонију и постану власници фабрика, трговинских ланаца, хотела и медија, донатори школа и факултета и болница, спонзори спортских клубова, и да тако постепено шире утицај, и сачувају Србе који живе и српско наслеђе и српске цркве и манастире у С. Македонији, онда српски националисти нису озбиљни. Шта су наше опције, ако су и Грчка и Бугарска на страни НАТО или желе да преотму српско наслеђе у С. Македонији или ако Македонци то ураде? Осим што указују на издају, шта српски националисти раде да Србија добије војску и да развије привреду? Или, ако српски националисти не могу да промене власт у Београду, и затим препороде Крагујевац, Ниш, Врање, Смедерево и остале градове у Србији, у којима је уништена домаћа привреда (да подигну и животни стандард и наталитет у Србији), како ће да помогну Србима или Македонцима у Северној Македонији? Ако из Шумадије Срби одлазе да живе и раде на Западу, или умиру од глади, ко ће да ослобађа Стару Србију? Зар проблем радника Фијата и сличних предузећа није сада важан колико и случај МПЦ-ОА?

Бугарски и (посебно) грчки националисти имају већи капитал, пошто се озбиљније баве економијом и зато је више грчких и бугарских компанија присутно у Србији и Северној Македонији, него српских компанија у Северној Македонији, Грчкој и Бугарској. Али, пошто су Грчка и Бугарска економски окупиране државе све што раде у служби је крупног капитала са Запада (на пример, ако би грчке компаније купиле све бугарске, македонске и српске компаније, онда би грчке компаније купиле компаније са Запада, и компаније са Запада би економски окупирале Балкан). Дакле, међу православним народима (посебно балканским) нико није толико јак да може да покори друге, војним или економским путем, а и зашто би то желео, то је империјализам, а империјализам води у јерес (не можеш да не наудиш својој души, ако желиш да задобијеш цео свет). Кад би један православни народ у рату покорио све остале православне народе, тај рат не би ојачао, него ослабио победника, у односу на све непријатеље Православља, па би глобалисти са Запада и муслимани могли лако да покоре ту православну државу или да поделе међу собом православне земље.

Православцу који има историјску свест јасно је да у рату између православних народа и цркава нико није победник, сви су губитници и то користе непријатељи Православља.

Можемо да наставимо истим путем, путем пропасти, а можемо нешто да променимо, или бар ми Срби да кренемо другим путем, да покушамо да променимо нешто у православном свету. Зато подржавам све што повезује наше народе, као што је управо потписан уговор о изградњи аутопута Београд-Темишвар (ова власт то неће реализовати, јер је њој приоритет аутопут до Тиране, али је добро да је тај уговор између Србије и Румуније потписан).

Како ће православац да испуни заповест да воли непријатеље, ако не воли брата и сестру поред себе, брата и сестру у Христу, без обзира из ког народа долазе? Да ли је Света Гора пример који сви морамо да следимо? Да ли би Фанар заиста забранио Србима да долазе на Свету Гору и да ли би грчка црква или Грчка заиста спровела такву одлуку Фанара?

Како би Свети Сава решио проблеме савремене Србије и СПЦ у вези односа са Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и неслогом или расколима у српском народу?

Никола Варагић: Абортус Запада

Никола Варагић

Одлука Уставног суда САД да врати државама надлежност и да свака држава посебно одлучује о закону о абортусу, очекивано, изазвала је велику буру у јавности САД и поделе у друштву постају све дубље, толико дубоке да се у САД може догодити грађански рат.

Не знам зашто се толика бука дигла и зашто левичари толико галаме. Они који сматрају да абортус није убиство или убијање, могу да имају своје државе у којима ће абортус бити дозвољен и у којима су сви уверени да абортус није убиство или убијање, или их је баш брига и ако јесте. У левичарским државама нико никога не би убеђивао да ли је добро или лоше урадити или дозволити абортус – сви би били за дозволу абортуса. Исто тако, у десничарским државама нико никог не би убеђивао да ли је добро или лоше урадити или дозволити абортус, сви би били против абортуса, па чак и кад би био дозвољен, нико не би користио ту слободу, жене би рађале децу уместо да иду на абортус, осим можда у неким ванредним околностима.

Мислим да нико нормалан неће забранити жени да уради абортус, ако је њено здравље угрожено, а не може, попут мајке храброст, да роди здраво дете. Зато питање абортуса није питање дозволе, него васпитања. Хришћани неће живети у разврату и ако се догоди да жена затрудни, ствараће породицу. Ко жели да живи развратно и не жели децу, кад се догоди трудноћа, одлучиће се за абортус. То су културне, цивилизацијске разлике између хришћана и антихуманиста. Абортус је само једна од тачака раздора.

Уместо да се одмах поделе на демократске и републиканске државе и да нико никоме не намеће оно што неће, грађани САД водиће грађански рат и после рата ће се поделити на демократске и републиканске државе, или државе у којима је дозвољен абортус, као и геј брак, и државе у којима ће абортус и геј брак бити забрањени. САД је велика држава и у тој држави има места за све, могу да се поделе без рата и живе у миру, у једној држави. Ипак, пошто у САД има превише екстремиста и међу конзервативцима и међу либералима или левичарима, вероватно ће та држава распасти након грађанског рата.

Исто се може догодити и у Европи, ако се не подели на антихуманистички ЛГБТ запад и хришћански и традиционалнопородични исток. Зашто да улазимо у рат ако можемо да се поделимо и свако нека живи где жели? Православне и словенске државе могу да остану хришћанске, а некадашње католичке и протестантске да буду антихуманистичке државе. И нека свако живи како жели у свом делу Европе. Хришћани из западне Европе могу да се преселе у православне државе, а антихуманисти и ЛГБТ активисти могу да се преселе у неку од држава западне Европе ако не желе да живе у прохришћанској држави.

Нама хришћанима не одговара да улазимо у рат против антихуманиста, иако имамо веће шансе да победимо ЛГБТ армије света, зато што смо хришћани и против рата, али и зато што ће, после одвајања антухуманистичке, феминистичке и ЛГБТ државе саме пропасти. Зато се залажем за поделу Европе и поделу САД мирним путем. Кад се одвојимо, за своје проблеме и последице лоших одлука антихуманисти неће моћи да окриве хришћане, сами ће бити криви за своју пропаст. А очигледно је да не можемо да живимо у истој држави.

Ако се то не догоди, или док се то не догоди, шта могу да раде поводом питања абортуса хришћани, а посебно мушкарци који су против абортуса и којима феминисткиње кажу да немају право чак ни да изнесу своје мишљење поводом ове теме, а камоли да се питају да ли да се дете роди, јер је то, како феминисткиње и феминизирани мушкарци кажу, женско питање и право жена? Мушкарац који је хришћанин или против абортуса мора да води рачуна са каквим се женама виђа или улази у везу. Мислим да би било поштено да свака жена која би урадила абортус, или је већ урадила и подржава друге жене у томе, одмах то каже потенцијалном партнеру, па нека мушкарац одлучи да ли ће да се упушта у везу са таквом женом и ако то уради, и она затрудни и убије дете, нема право да се буни, знао је да ће она то урадити. Ако не жели дете са том женом, зашто би се уопште виђао са њом? Ако си хришћанин, буди хришћанин, нађи хришћанку и са њом прави децу. Нема смисла да живиш у разврату и да браниш женама право на абортус, то је лицемерно. Нека жене које живе развратно и немају проблем да убију дете, траже партнере који су развратни или феминизиране мушкарце, или нека пробају са женама, тако сигурно неће затруднети.

Ако сте родитељ, васпитавајте децу да буду добри хришћани и пустите децу да буду деца док су деца.

Ако желите да Србија буде православна држава, будите добри хришћани и браните своја права и слободе. Ако у православним државама постоји критична маса (добрих хришћана) велике су шансе да настане савез православних држава и да дође до поделе Европе. А до поделе може да дође мирним путем, или после рата. Зашто да ратујемо па да се поделимо, ако можемо одмах и мирним путем да се поделимо? Јасно је да већина грађана држава западне Европе жели трансхуманизам, право на абортус, ЛГБТ идеологију… Јасно је да већина грађана православних држава жели да негује хришћанске породичне вредности. Јасно је и да су у САД у неким државама конзервативци већина, а у неким државама су либерали и левичари већина.

Шта друго можемо и шта је друго решење, ако не желимо рат? Ако не можемо да живимо заједно, најбоље да се разиђемо и нека свако живи у свом делу света како хоће. Ако се то не догоди, или док се то не догоди, ако наиђете на жену која каже да је њено тело само њено и да мушкарац не може да се пита и нема никаква права што се тиче детета, најбоље да заобиђете такву жену или такве жене, па и по цену да се никад не ожените. Можете да одете у монахе. То је свакако прави или први позив хришћана. 

Никола Варагић: Зашто смо овако јалови и инфериорни?

Никола Варагић

После 2000. године, родољуби су били свесни да је Србија након бомбардовања и уласка НАТО трупа на КиМ и промене власти у Београду, у суштини полуокупирана држава и да Србија не може да се ослободи док се не догоде тектонске промене у свету.

То се догодило после 22 године! Русија је поново светска сила, Кина је економски јача од Запада. Међутим, српски родољуби и даље говоре о апстрактној неутралности Србије. Од почетка специјалне операције војске Руске Федерације у Украјини не постоје неутралне државе. Настаје мултиполарни свет. Русија жели, и може да помогне Србији. Власт, као и проевропски део опозиције, и даље инсистира на уласку у ЕУ. Патриотски део опозиције и даље помиње неутралност! Ако су Руси браћа, како можемо да будемо неутрални?

Да ли ћемо само да чекамо и гледамо расплет кризе у Европи? Ако само чекамо и гледамо, и ако флертујемо са свима, Србија је попут оних жена које оду са војницима који освоје њихово село. Русија није свемоћна и свакако су веће шансе да Русија победи ако је Србија на страни Русије и активно ради на стварању савеза православних држава.   

Кад се у марту 2004. године догодило етничко чишћење Срба на Косову и Метохији, био сам на служењу војног рока. Очекивао сам реакцију војске, отишао сам код комаданта и рекао да се пријављујем (да будем макар његов возач), ако се креће на КиМ, а добио сам одговор: „ћути будало“, у смислу да се вратим редовним активностима и да се правим луд, да се ништа не дешава на КиМ, као и остали официри српске војске. Данас је стање још горе, толико је лоше да у специјалне јединице Војске Србије примају људе који не могу да ураде два склека и нису прошли психолошке тестове. Официри су дуго били плашени да ће отићи у Хаг, прошли су кроз разне НАТО програме, и сад је стање у војсци очајно. Кад су официри такви, од каквог су онда материјала људи које воде све три гране власти?

Када је 2008. године тзв. држава Косово прогласила независност био сам на протесту у Београду. На почетку протеста, било ми је драго кад сам видео колико је људи дошло, а на крају, био сам разочаран како се завршио и што је у сећању остала само крађа патика, још више што је погинуо младић пореклом са КиМ у запаљеној амбасади САД. После тога, више није било озбиљне борбе државе за КиМ, Србија је на свим фронтовима губила.

У последњих 20 година продати су сви привредни и природни ресурси странцима и сад не знамо како да не уведемо санкције Русији и сачувамо стотине хиљада радних места. Сад се види колико је била погрешна економска политика ДОС-а или Г17 да се уништи домаћа привреда, а коју спроводи и СНС од 2012. године до данас. Александру Вучићу циљ је да 100 000 грађана Србије ради у немачким фабрикама и компанијама, а не у српским, које ће ући на немачко тржиште, или побеђивати немачке компаније на тржиштима Индије, Кине, Египта, Аргентине, а да не помињемо Балкан и ЗНД. Лакше је довести немачке компаније, него стварати српске компаније које ће бити боље од немачких. И боље од Фијата.

Гледали смо како се отима Косово и Метохија, одваја Црна Гора, продају сви привредни и природни ресурси странцима или тајкунима, како се спроводи пљачкашка приватизација, потписују тзв. Бриселски споразум и тзв. Вашингтонски споразум, доделу аутокефалије МПЦ-ОА и предају српског наслеђа у Северној Македонији. Увек је било оних који су се бунили, али од тих протеста никад није било неких користи – није било промене власти и промене курса Србије, од ЕУ ка Русији, и не ствара се нов систем. Народ неће подржати политичаре који не уливају поверење да могу да запосле стотине хиљада грађана Србије који ће остати без посла због одустајања Србије од уласка у ЕУ, да ће да победе криминал, корупцију и непотизам (негативну селекцију) и да ће наћи начин да Србија, али и Црна Гора и Република Српска не остану изоловане и без помоћи Русије, тј. да економски више не зависе од Запада. Ако си за Русију, мораш да имаш и неки план.

Зашто смо безидејни, пасивни, уплашени, јалови или инфериорни, у тренутку кад настаје мултиполарни свет и Запад губи моћ коју је имао? Где је српски пројекат типа Отворени Балкан? Изгледа да је Империја поставила границе и у нашим главама и због тога немамо владајућу елиту целог српског народа: Срба из Србије, Црне Горе и Републике Српске, као и Срба који живе у Хрватској, Словенији, Северној Македонији, Албанији и Румунији и Срба који живе дијаспори. Српска елита мора да води рачуна да има довољно посла и да су добре плате и запослених у Србији и у Републици Српској и у Црној Гори, српска елита мора да брине о српском наслеђу и у Старој Србији, и у Хрватској, Словенији и Мађарској (бившој Аустроугарској и Војној крајини), мора да брине и о дијаспори… За српску елиту, сваки проблем Срба, где год да живе, мора бити и њен проблем који мора да реши.

Семе за племе постоји, што показују хуманитарна организација Срби за Србе и концерти Београдског синдиката, међутим, то мора да буде подигнуто на много виши ниво, тако да се свакодневно виђају и сарађују српски политичари, интелектуалци и привредници из српских земаља и дијаспоре. Српска елита мора да ослободи и Србију и Црну Гору и да обезбеди опстанак и развој Републике Српске, да чува и негује српско наслеђе у Северној Македонији, да штити права Срба у Хрватској и Албанији, да брине о дијаспори, али и да учини све да дијаспора буде мања (уместо да се боримо да Срби добију статус националне мањине у Аустрији, боље да се већина Срба из Аустрије врати у Србију), да штити СПЦ…

Питање је да ли ће СПЦ помоћи или одмоћи да се саберу најбољи Срби света, организују и крену у акцију заштите српских интереса, тј. да ли ће нова (световна, владајућа) елита морати и да санира расколе у СПЦ и да ствара и нову духовну елиту. У том случају, то би био знак да ће можда доћи „епоха светих мирјана“ (Прот. Андреј Ткачов).

После убиства председника Владе Србије Зорана Ђинђића 2003. године, било јасно да ће исто проћи свако ко не спроводи наредбе Империје. Ако нису постојали услови у свету пре 2022. године да се образује српска Влада Србије и одустане од пута у ЕУ, зашто се ништа не дешава ни сад, кад је Русија на корак од Одесе и Дунава? Две деценије чекали смо овај тренутак и ништа не предузимамо. Да ли родољубиви, православни део опозиције нема лидера због тога што се потенцијални лидери плаше да не буду убијени попут Зорана Ђинђића? Или, зато што смо толико завађени и свако жели да буде лидер?

Кад се Београд ослободи, ослободиће се Србија (и повратити Косово и Метохија), и Црна Гора и сачувати Република Српска и српско наслеђе у Северној Македонији и заштитити права Срба који живе у Хрватској, Словенији и Албанији. Шта још Русија мора да уради, да се српски народ ослободи страха од НАТО алијансе и културне окупације Запада?  

Никола Варагић: Како да радници Фијата не остану без посла?

Никола Варагић

Министру спољних послова Русије НАТО није дозволио да посети Србију. НАТО државе могу да забране министру спољних послова Србије да посети Русију или Кину или Јужну Америку. Неко је уверен да НАТО то неће урадити, а неко мисли да НАТО не може или да неће без разлога (ако не постоји повод за то од стране Србије) да уведе санкције Србији.

Лично, немам илузија што се тиче Запада или НАТО, увек очекујем само најгоре са Запада (разлог да Запад уведе санкције Србији постоји – то је подршка Русији). НАТО је желео да покаже како Србија може остати изолована тако што је спречио руског министра спољних послова да посети Србију. Тако може да заустави транспорт нафте и гаса Србији и превоз робе камионима, железницом и Дунавом ка Србији и из Србије. На то сам упозоравао у априлу, када сам писао о лошем стању буџета или како да Србија избегне банкрот (а већ у мају није било шећера у продавницама!). Од економског тигра на Балкану, за веома кратко време дошли смо до тога не знамо како да преживимо следећу зиму. И шта ћемо сад?

Русија може да примени силу и отвори коридоре и на небу и на земљи и на води између Србије и Русије. Међутим, између Русије и Србије налазе се православне државе, које су, као и Србија, економски окупиране. Налазимо се у културно-економском и хибридом рату и таква би требало да буде и наша одбрамбена стратегија. За ту стратегију, веома је важно да односи између православних цркава буду добри. Већину грађана (источне) Украјине, Румуније, Молдавије, Бугарске, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, уверен сам, не чине русофоби и србофоби. Чак и да је чине, то је танка, привремена већина која може да се промени мудром политиком. У тим државама постоји јака православна база која је на страни Србије и Русије, или, против Запада (против трансхуманизма и екуменизма). Таква база постоји и у државама Вишеградске групе, али сад су приоритет државе које се налазе између Србије и Русије, које су православне и све, осим Бугарске, пријатељи Србије (а и Бугарска је више пута у историји била савезник, није увек била непријатељ; такође, нисам сигуран да би Грци дозволили да Фанар уништи Грчку и грчки народ, али и Православље). Запад је показао слабост тиме што је спречио министра Сергеја Лаврова да посети Србију, а власти православних НАТО држава које су спровеле ту одлуку због тога неће имати већу подршку својих народа. Колико брзо ће губити подршку, зависи и од даљих потеза Русије и Србије. Уз добар дипломатски и хришћански рад и добар економски план, уверен сам да ће Румуни, Грци и Бугари желети да изађу из ЕУ и НАТО (да се одвоје од антихуманиста). Ово није Јељцинова Русија и Русију и Србију деле православне државе. Ако смо одлучни да не издамо Русију, Србија неће остати изолована од Русије.

Србија не може да избегне учествовање у рату између НАТО и Русије, јер чак и да се нађе на страни НАТО, Србија би морала да пошаље своје војнике на источни фронт. Само што би, у том случају, Србија први пут била на погрешној страни историје. И мале су шансе да Србија буде на страни НАТО против Русије, боље да се припремамо за другу могућност, а то је како да, као савезници Русије, победимо у хибридном или (ако до тога дође) у новом светском рату. И даље мислим да су мале шансе да дође до нуклеарног рата између НАТО и Русије. Али то не сме да се искључи. Данска је купила неколико милиона таблета јода за своје грађане, у случају да дође до нуклеарног рата. Било би добро да и Србија има залихе таблета јода, а било би још боље да никад не морају да се употребе. Ако решимо спорове између православних народа, смањује се могућност избијања рата између НАТО и Русије због неке православне или словенске државе, као што су Украјина и Пољска.

Kад Империја схвати да више не пролази тактика завади па владај међу православцима и Словенима и изгуби упориште (или пету колону) у православно-словенском делу Европе, има две могућности: да се повуче или да нападне, али овог пута не само Русију или само Србију, већ све православне државе, које би на својој страни имале већину држава у свету (управо настаје Г8). Мислим да нико на Западу не жели да уђе у рат против православно-словенског савеза држава или целог света.  

Србија је још увек без владе и скупштине и важне одлуке доносе се у уском кругу око председника државе и највеће политичке странке. Зато кад власт говори о притисцима из света, не знамо колико се то односи на притиске на Србију, а колико на притиске на власт што се тиче њихових личних интереса и приватних послова и колико је власт спремна да тргује државним и националним интересима због тога. То је једини разлог зашто и даље прозападни политичари говоре о чланству Србије у ЕУ. За будућност Србије није добро да постане члан ЕУ. Због деце или будућих генерација било би добро да одмах одустанемо од пута у ЕУ! Ако то урадимо, Фијат ћеотићи из Србије, као и остале компаније и банке са Запада, увозни лоби или тајкуни који финансијски зависе од Запада правиће несташице хране у продавницама, итд. Међутим, то није разлог да се не одустане од пута у ЕУ. То су проблеми који се могу решити – кад државу воде способни људи. Србију воде неспособни људи. Све три гране власти окупирали су кварни и/или неспособни људи. Опозиције нема да понуди конкретна решења… И шта ћемо сад? Да чекамо да се САД и Русија договоре ко ће бити њихови министри у Влади Србије? Да чекамо Русе да нас ослободе и да воде Србију као још једну руску губернију? И то би било боље од управе ЕУ комесара, ако смо заиста толико неспособни… Да ли смо заиста неспособни?

Србија је у суштини нападнута од стране Запада и не може да буде неутрална држава – не може да иде ка ЕУ и да спроводи тзв. Бриселски споразум или тзв. Отворени Балкан. Ко прича о неутралности, нема храбрости да преузме одговорност и да нађе замену за Фијат и остале компаније и банке са Запада које се ће се повући из Србије, да нађе начин да се отворе коридори ка Русији, итд. Или си за ЕУ, или си за Русију. Бити за Русију, значи бити одлучан да браниш КиМ и српско наслеђе у Македонији. Ако си за савез са Русијом, није довољно имати жељу и критиковати Запад. На пример, хајде да нађемо замену за Фијат – да у Крагујевцу отворимо фабрику (електричних?) аутомобила (са еколошким батеријама без литијума?) за тржишта Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, ако може одмах и ЕУ чланица Грчке, Бугарске и Румуније, а пре свега, за тржишта Русије или ЗНД, Индије, Кине, Ирана… Да ли неко има план како да радници ФАС-а не остану без посла? Верујем да имамо стручњаке (иноваторе) који би могли да направе и свемирски брод. Да ли имамо политичаре способне да им створе услове за рад и отворе тржишта Г8?

Надам се да је свима у Србији јасно да би се нов модел одмах производио у Крагујевцу кад би Србија увела санкције Русији и наставила да даје велике субвенције Фијату. Да ли је то једини начин да фабрика аутомобила Застава Крагујевац настави са радом? Ако већ толико финансира производњу, или не може сама све да прави и финансира, зашто Србија не би нашла партнере на истоку и дијаспори за производњу аутомобила? Или, ако више није економски исплативо покретати производњу аутомобила, да ли је држава припремила план (и да ли опозиција има план?) како да се у Крагујевцу развије аграрна индустрија? И исто то за Смедерево, ако железара није профитабилна и превише загађује природу?

Никола Варагић: Шапер плус Чотрић једнако Шормаз

Почетком маја у дневном листу Данас изашао је интервју са Срђаном Шапером поводом 40 година од албума Идола „Одбрана и последњи дани“. Занимљиво ми је било да у том интервјуу није поменут Влада Дивљан. Шапер помиње само Небојшу Крстића. Сад ми је јасно зашто на концерту поводом 60. рођендана Владе Дивљана 2018. године на бини међу пријатељима покојног Дивљана није било Шапера и Крстића. Међутим, још занимљивије у том интервјуу било ми је помињање православља и Констракте у вези сточића.

Срђан Шапер изјавио је да је у време настанка тог албума читао Јунга, који га је упутио да мистично искуство тражи у својој култури, у православљу, а не у будизму или сибирском шаманизму. Касније у току интервјуа, Шапер одговара на питање новинара у вези размене поклона са патријархом СПЦ. На крају одговара на питање и у вези Констракте и сточића који има облик латиничног слова З или симбола специјалне војне операције руске војске у Украјини. Поводом те наводне афере са сточићем кад је Констракта оптужена да подржава Русију, а она оригинално одговорила критичарима, Шапер је изјавио да би он „на њеном месту одговорио мање оригинално, нисмо видели, разумемо примедбе и осуђујемо рат“. У преводу то значи: осуђујемо Русију. Шапер би вероватно увео и санкције Русији, само да се појави на трулој Евровизији.

Не знам кад сам последњи пут гледао Евровозију, ову сам гледао због Констракте. Сад је јасно да би Украјина победила и да Констракта није имала наводни „гаф“ са сточићем у облику слова Z. Изгледа да је планирано да Украјина победи, а Велика Британија да буде друга, јер кад Русија заузме Кијев, Евровизија ће се следеће године одржати у Лондону. Зато Констракта није смела да буде ни друга и зато је на Евровизији  и Аустралија. Колико сам видео из медија, Констракта од жирија није добила ниједан глас и до петог места је дошла гласовима публике. Сви остали учесници следили су владајућу идеологију Запада. Констракта се појавила као критичар система – критикује ковид фашизам, помиње Бога, није геј, пева на српском а не на енглеском… Због ње, вредело је то мучење.  

Десет дана након тог интервуја са Срђаном Шапером, у дневном листу Данас објављен је текст потпредседника СПО Александра Чотрића у којем он тврди да би се генерал Дража Михаиловић одрекао данашњих четника који подржавају Русију у рату који против Русије води Запад (НАТО, Империја), односно, Чотрић тврди да би генерал Дража Михаиловић данас био на страни НАТО против Русије. Русија се данас напада зато што је упориште Православља. Кад падну Русија и РПЦ, лакше ће пасти и Србија и СПЦ. Уверен сам да би генерал Дража Михаиловић данас сигурно био на страни Русије која никад није напала Србију. Русија не покушава да окупира Србију, попут Велике Британије, САД, Немачке…

Енглеска је издала Југословенску војску у Отаџбини и жртвовала је српски народ због својих геополитичких интереса. Тито је био више агент Велике Британије, него СССР-а и Комитерне, а посебно после Инфорбироа. Са друге стране, према неким руским изворима, Дража Михаиловић је сматрао да је „комунистички Совјетски Савез, Црвена Русија, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан“. Данашња Русија је православна и демократска, а не комунистичка као СССР. Дакле, за разлику од Чотрића или његовог председника Вука Драшковића, Дража Михаиловић би као прави родољуб и православац био и русофил, и био је русофил, без обзира на СССР, јер Дража Михаиловић није заборавио да се цар Николај II Романов жртвовао за српски народ и помоћ Русије пре Великог рата или да је руски народ братски народ. Уверен сам да Дража Михаиловић, као борац за слободу, данас не би имао никакву дилему и да би био на страни Русије. И да би чича Дража Чотрићу и Драшковићу рекао да их не познаје, као Христос лажним слугама.

Апсолутна већина грађана Србије и клирика СПЦ није за улазак Србије у НАТО и није за увођење санкција Русији. Међутим, мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум и користе стратегије попут „рат изнутра према напоље“, или технике попут „Прозор Овертона“ да изврше „промену свести“ српском народу. Шаперово православље тумачим овако: буди православац, али кад ти неко прети, кад те уцене, ти издај Христа. Јер, како је кренуло, на Евровизији ће бити забрањено да се у песми помиње реч Бог, после слова Z биће проблем све што асоцира на крст, а Шапер би се и томе прилагодио. А како сведочи Горан Вејвода за портал телевизије Нова (исти власник као и дневне новине Данас) који је у Идоле ушао преко Шапера и Крстића и као шести члан радио на албуму док га Дивљан није избацио, код Идола је православље као тема била „део њиховог органског одрастања, који је дошао преко Срђана и Kрлета – не из неке маркетиншке амбиције, него зато што су стварно веровали да је то cool у том тренутку“, и Вејвода се не сећа „да је на снимању било некаквог српства или православља или било чега наметнутог споља као теза“.  

Шапер и Вејвода умањују значај Владе Дивљана за Идоле и за албум који је проглашен за најбољи у историји југословенског рокенрола, пружају подршку НАТО пакту и труде се да одговоре на текст (који је пренет и на Стању ствари), а тема је песма „Моја си“, из угла Владе Дивљана, јер аутор тог текста подсећа на интервју који је Дивљан дао НИН-у, где Дивљан песму „Моја си“ у чак два наврата помиње под именом „Монаси“: „Постоји и један невероватан моменат везан за ту плочу, никад га нећу заборавити. Једно вече смо, заједно са Милетом Пилетом Милетићем правили миксеве. И баш кад смо радили ,Монахе’, аутоматски сто на коме смо радили је потпуно подивљао, сам од себе. Никад пре и никад после тога. Усред микса кренуло је све да дивља, да неки гласови излећу у први план, па да нестају… Кад смо уживо снимали албум ,Одбрану и заштиту’ 1996. у Новом Саду, Гиле и ја враћали смо се после рада на миксу, и преслушавали га у колима. Кад је на ред дошла и та ствар ,Монаси’, управо смо се нашли пред мостом код Бешке. Наједном се подигла страшна магла, пут је почео да лелуја, снег да ужасно пада, и креће тај необичан звук, који не може да се преприча“ – изјавио је Влада Дивљан за недељник НИН у јулу 2003. године. Влада Дивљан не може да одговори Шаперу и Вејводи у вези те песме и тог албума (мада је поводом тога довољно рекао у интервјуу НИН-у), а надам се да ће то урадити неко од Дивљанових пријатеља. Омиљена песма Владе Дивљана била је „Русија“.

Александар Чотрић је посланик са најдужим стажом у Скупштини Србије, у систему који је инсталиран после 2000. године. Чотрић долази из СПО-а који сматра да има тапију на лик и дело Драже Михаиловића и залаже се за улазак у НАТО. Добро је што људи као што су Шапер и Чотрић немају велики утицај у народу – Шапера и Чотрића другосрбијанци и југоносталгичари никад неће прихватити, зато што су квазидесничари (левичарима се не свиђа таква мода), а зато што су квазидесничари, нису прихваћени ни од стране десничара или искрених верника. И Шапер и Чотрић блиски су режиму (прво Тадићевом, а затим и Вучићевом). Ипак, овакве изјаве не смеју да остану без одговора, иначе ће такви људи и убудуће лако долазити до патријарха СПЦ и збуњивати вернике који не познају изворно Христово учење и историју и одбијати од Цркве и традиције оне који би се вратили.

Ако не волиш екстремисте попут Вацића и шовинисте попут Палме и Јутке, алтернатива су либерали попут Шапера и Чотрића, а ако не волиш либерале и екуменисте, алтернатива су екстремисти. Алтернатива Шешељу, Вацићу, Палми, Јутки и сличнима не смеју да буду Шапер, Чотрић и слични… И једни и други играју, свесно (као агенти) или несвесно (као корисни идиоти), онако како непријатељи желе. И полако заводе наивне на погрешан пут. Док се прогоне сви који бране СПЦ и Русију и нису екстремисти и екуменисти.

Као што сам написао у тексту о прогону родољуба, свако ко је на страни СПЦ и Русије од стране режима и/или проевропских опозиционих медија бива прогоњен, што се догодило и Слободану Стојичевићу након промоције књиге у Новом Саду. Русофобни медији прво су српске родољубе који су против увођења санкција Русији представљали као нову банду попут банде Вељка Беливука, па су их онда повезивали са приватном војном компанијом „Вагнер“ и „Ноћним вуковима“. Писао сам више пута о томе како се и умерени десничари представљају као екстремисти, па је сваки десничар који брани СПЦ и Русију исто што и Шешељ, Вацић и њима слични. Тако се дискредитује свако и остају шапери и кубати да тумаче изворно учење, и разни чотрићи као адвокати Драже Михаиловића и равногораца.  

У својој књизи „Хибридни рат против Српске православне цркве“, Слободан Стојичевић  истакао је да се у „смутним временима Црква прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија“. Да ли су ово таква времена? За сада, мреже моћи не могу да „промене свест“ српском народу, али, ако се наставимо да се понашамо као она жаба, у лонцу са хладном водом која се постепено загрева до кључања – вода ће и у нашем лонцу прокључати.  

Никола Варагић: Како спречити EuroPride у Београду

Скрнављење мурала са ликом патријарха Павла у Београду, показало је колико је дубок јаз између трансхуманиста и традиционалиста. Пошто је мурал прекривен розе бојом, недуго након што је покренута петиција од стране православне организације Антиглобалисти Србије са захтевом да се забрани одржавање EuroPride у Београду у септембру 2022, може основано да се сумња да су мурал оскрнавили следбеници Маше Гесен или сличних. То је урадио неко ко не мрзи само патријарха Павла, него и Православље, и Бога.  

Да ли ће се EuroPride заиста одржати у Београду иако су се појавиле и мајмунске богиње (за које је утврђено да их преносе углавном хомосексулаци)? Да ли је то хомомофобија, или брига о здрављу нације, кад се захтева од власти да забране скуп хиљаде или десетине хиљада ЛГБТ особа из света, у тренутку кад не знамо све чињенице у вези корона вируса или мајмунских богиња? Да ли су организатори EuroPride србофили или србофоби? Ако нису србофоби, зашто вређају и скрнаве све што је српско и православно? Ако се боре за своја права и слободе, зашто им је циљ да униште традиционалну породицу и зашто крше права и слободе другачијих од себе и права деце?

Дозволили смо да нам забране одлазак у цркву, да нам уведу аусвајс од 20 часова, све због бриге о здрављу – и онда организују EuroPride. Да ли ћемо им и то дозволити? Ове године је Влада Србије покренула и пројекат четврте индустријске револуције по налогу или под контролом Светског економског форума из Давоса. Да ли ћемо им и то дозволити? А шта спаја ЛГБТ активисте и трансхуманисте? Спаја их антихуманизам или антихришћанство, мржња према свему што је традиционално и хришћанско. Већина грађана Србије жели да негује хришћанске или традиционалне породичне вредности и већина грађана Србије не жели да живи у social credit system-у. Организовати на овај начин EuroPride и уводити на овај начин четврту индустријску револуцију у Србији значи насиље над грађанима Србије.

Господ позива сваког човека да живи по духу, а не по телу, и исти позив упућен је ЛГБТ особама. Хетеросексуалац који живи по телу и у разврату, пред Богом је исти као и ЛГБТ особа која живи по телу и у разврату. Хришћанско учење не може да се мења. То је учење о спасењу душе. Христос је дошао да позове грешнике да се покају и да их спаси. То важи за све грешнике, а не само за оне хомосексуалне оријентације. Бесмислено је тражити да се промени или забрани Свето Писмо, зато што, наводно, шири хомофобију. Свето Писмо не шири хомофобију, него љубав и показује нам пут како да спасимо своје душе.

Нећемо попут Палме да тврдимо да у Јагодини нема хомосексуалаца, или попут Кадирова да у Чеченији нема хомосексуалаца. Али, нећемо да дозволимо да се нашој, хришћанској деци промовишу антихришћанске вредности и култура која иде против биологије. И да се над нама спроводи медицински експеримент и друштвени инжењеринг.

Православље (хришћанство) и трансхуманизам (антихуманизам) не могу се помирити, јер трансхуманизам руши све оно што је хришћанство градило у човеку. Трансхуманисти су већ освојили целу евроатлантску цивилизацију која више није хришћанска, продрли су и у део Азије и део Латинске Америке, али главни циљ им је да освоје источну и југоисточну Европу, тј. да униште Православље и Словене. Колико су то различите цивилизације види се и на случају схизофрене Пољске која као НАТО држава напада Русију, која је упориште традиционалиста, коју желе да униште антихуманисти, против којих се бори и католичка Пољска и попут Русије не дозвољава да се шири ЛГБТ идеологија или насилно насељава мигрантима из Азије и Африке. Идеолошки, Пољаци и Руси су најближи савезници. Ако Пољска остане део Запада, пољске родољубе поразиће трансхуманисти и глобалисти.

Постављањем гвоздене завесе према Русији, наводно због Украјине, трансхуманисти који воде Империју показују колико не желе Православље у својим границама и да ће ускоро нестати последњи траг хришћанства у евроатлантској цивилизацији, ако се не догоди нека конзервативна револуција у католичко-протестантској романско-германској цивилизацији. Ко ће од словенских народа остати иза гвоздене завесе, од њих зависи. Наше је да учинимо све што је до нас да се Србија нађе у зони интереса Русије, односно, да заједно одбранимо Православље, и да у границама наше цивилизације негујемо хришћанске и традиционалне породичне вредности.

Дакле, ако православни народи не желе трансхуманизам и ЛГБТ идеологију, зашто се не бисмо одвојили од антихришћанског Запада? У државама евроатлантске цивилизације има довољно простора за целу ЛГБТ популацију света; нема потребе да освајају православне државе и да на силу намећу њихове вредности. Кад се поделимо, можемо да тргујемо.  

Већина грађана Србије није за одржавање EuroPride у Београду у септембру и око тога постоји консензус у православном и родољубивом делу опозиције. Верујем да је и већина гласача СНС-а и СПС-а против ЛГБТ идеологије. То су исти они грађани који су и против увођења санкција Русији. Не постоји разлог да се, напокон, цео патриотски део опозиције не удружи, са циљем да се спречи одржавање EuroPride у Београду и затвори центар за четврту индустријску револуцију у Србији. То је прилика да се придобију гласачи СНС и СПС, као у случају Рио Тинто. У СНС-СПС бирачком телу постоје људи који су и против одржавања EuroPride у Београду, и против увођења санкција Русији, и против отварања рудника литијума, и против продаје Косова и Метохије…

Као држава или народ, отказивањем EuroPride у Београду и гашењем српског центра за четврту индустријску револуцију, показали бисмо где су границе између хришћанства и антихуманизма, између наше нормалности и њихове тзв. нове нормалности.   

Ако Православна Црква остане Црква Бога живога и стуб и утврђење истине (1. Тим. 3, 15), то ће бити гаранција да ћемо имати нормалан живот, да ћемо имати породични живот какав су имали наши претци, наравно, са много мање насиља у породици, у још здравијој породици, где ће деца родитеље звати мајка и отац, и да родитељима неће бити одузимана деца зато што не желе да дају деци експерименталне лекове, вакцине или терапије, да ће се поштовати право личности и право на приватност, да ће постојати слобода избора, да ће бити мање социјалне неједнакости, тј. много мање сиромашних људи, више правде и, пре свега, да знамо у каквом систему желимо да живимо.  

Чувајмо СПЦ и целу Православну Цркву и традиционалне породичне вредности.

Никола Варагић: Евроазијска лига шампиона

Никола Варагић

Кад те неко не жели у својој кући, зашто би желео да уђеш у ту кућу? Не идем тамо где ме не желе, могу без таквих да живим, постоје места где сам радо виђен гост. Јасно ми је да мене, као православног Србина, не желе на Западу и не морам да одлазим на Запад. Зато не желим да Србија уђе у ЕУ и НАТО. Могу да преболим и да никад више не учествујемо на европским спортским, музичким и другим такмичењима. Да сам Рус, из принципа више не бих ишао на европска такмичења.

Ово што државе евроатлантске цивилизације раде руским спортистима, а исто су радиле и српским спортистима пре 30 година, прешло је сваку и меру и морамо да престанемо да се понижавамо и да уопште тражимо да учествујемо на њиховим такмичењима, у њиховим државама. Зашто то да радимо, можемо да имамо боље лиге. Узмимо као пример фудбал.

Може да се направи Евроазијска лига шампиона. Такође, и Балканска лига (православних држава) најбољих клубова Србије, Бугарске, С. Македоније, Грчке, Кипра, Црне Горе, Р. Српске (можда и целе Босне и Херцеговине), Румуније и можда (дела) Молдавије. Из ове лиге у Евроазијску лигу шампиона ишло би нпр. 6 најбоље пласираних клубова. Не знамо како ће изгледати Украјина у будућности, али ће свакако неки украјински клубови играти руско првенство. Клубови из западне Украјине ће можда желети да остану да се такмиче са западноевропским клубовима. Из руске лиге у Евроазијску лигу шампиона могло би да уђе такође 6 најбољих клубова. У Кини и Индији фудбал је у експанзији и њима би много значила оваква међународна такмичења. Из Кине и Индије би за почетак у Евроазијској лиги шампиона учествовало по 4, укупно 8 клубова из Кине и Индије. Као и на Балкану, тако и државе кавкаско-каспијског региона могу формирати заједничку лигу и да из те лиге (свако ко буде желео из Грузије, Јерменије, Азербејџана, Казахстана, Туркменистана, Таџикистана и Киргистана – можда би клубови из неких од ових држава играли руску лигу, као и белоруски клубови) у Евроазијску лигу шампиона уђе 4 најбоље пласираних клубова. Затим, 4 најбоље пласирана из Турске и 2 најбоља пласирана клуба из Ирана. То је укупно 30, у првој години је довољно 32 клуба, 2 клуба могу да уђу као победници квалификација или преко неких баража. Такмичење би се у групним фазама организовало у складу са временским зонама и годишњим добима, слично такмичењима у САД.  

У каснијој фази могу да се укључе и фудбалски клубови Пакистана и држава Персијског залива (преко заједничке арапске лиге) и државе Вишеградске групе (ако буду желеле да напусте ЕУ и НАТО, исто преко заједничке вишеградске лиге), а затим Евроазијска лига шампиона може да се прошири и на Корејско полуострво (ако желе Јужна и/или Северна Кореја) и Индо-Кину (Тајланд, Вијетнам, Индонезију, Малезију…).

Евроазијска лига шампиона и регионалне лиге попут балканске и кавкаско-каспијске лиге окупиле би и клубове из држава које немају добре односе, али баш зато, оваква спортска такмичења помогла би да се боље упознамо и изграде добри односи између ових држава. Замислите мечеве клубова из Србије, Бугарске, С. Македоније и Грчке у оквиру балканске лиге, па онда са турским клубовима у оквиру Евроазијске лиге шампиона, где би турски клубови играли и против руских, а кинески против индијских, јерменски и азербејџански у оквиру кавкаско-каспијске лиге, итд. У првих пар година, Евроазијска лига шампиона би по фудбалском квалитету мало заостајала за УЕФА лигом шампиона, али, самим тим што би у УЕФА такмичењу било мање источноевропских и средњоазијских клубова и играча који би играли у западноевропским клубовима, та разлика не би била велика и веома брзо би Евроазијска лига шампиона по квалитету била на нивоу УЕФА лиге шампиона.

Настаје мултиполарни свет, настаје Г8, чији је БДП већи од БДП-а старе Г7. У државама евроатлантске цивилизације више се не поштују људске и верске слободе, и хришћанину из Јужне Америке или Африке више то нису толико привлачне дестинације, тј. фудбалер из Јужне Америке или Африке, ако би му неки клуб Евроазијске лиге шампиона понудио исти уговор као и неки енглески, француски или немачки клуб, одабрао би да игра у клубу из Русије, Кине, Србије, Грчке, Турске… Временом, клубови Евроазијске лиге шампиона постаће богатијих од западноевропских, јер имају више гледалаца или навијача, што значи да ће бити велики приходи од продаје карата, а посебно од ТВ права. А главни спонзори Евроазијске лиге шампиона могли би да буду: Гаспром, Вконтакте (Русија), Хуавеји, Тик Ток (Кина), Тата (Индија), Беко (Турска), Туристичка организација Грчке, Катар ерлајнс…

Ако оде Фијат и од Заставе створимо моћну компанију која производи добре аутомобиле за продају у Русији, Кини, Индији и осталим Г8 државама, као и у балканским државама, и Застава (или ако би се другачије звала фабрика аутомобила у Крагујевцу) би могла да буде међу главним спонзорима Евроазијске лиге шампиона. Ако се појави и нека велика домаћа компанија из аграрног, или из ИТ сектора, могла би да буде спонзор и преко рекламирања преко Евроазијске лиге шампиона да дође до купаца у свету. Спонзори Евроазијске лиге шампиона могу да буду и бразилске, мексичке, јужноафричке и јапанске (ако им дозволе и НАТО и Кина) компаније које желе да послују на простору Евроазије.

Мислим да овакву лигу није тешко организовати, једино не знамо како би Кина реаговала због своје затворености и ковид политике, нико није спреман под овим условима да путује у Кину и пролази њихове мере и тестове (можда би уместо Кине могао да ускочи Јапан?). Слична такмичења могу да се организују у осталим спортовима. Утакмице и турнири би се играли у великим светским метрополама, Русија и Кина су олимпијске силе, у Грчкој је одржана прва олимпијада, балкански спортисти су међу најбољим, а у неким спортовима најбољи у свету, тако да би ова такмичења окупила врхунске спортисте и доста навијача (више од половине светске популације или светског тржишта) и спонзора и никоме не би недостајала западноевропска и евроатлантска спортска такмичења.

Чак и да азијске или исламске државе не желе да стварају такво такмичење, замислите да се створи велика лига клубова из православних држава – Кипра, Грчке, Бугарске, Северне Македоније, Бугарске, Србије, Црне Горе, Републике Српске, Румуније, Молдавије, дела или целе Украјине, Јерменије, Грузије, Белорусије и Русије. И то би била моћна лига, сви клубови из православних држава напредовали би и били бољи него сада и никоме не би недостајала УЕФА такмичења. Одвајање од Запада прилика је да се изгради наш систем вредности у свим областима, па и у спорту, односно, ово је прилика да се спорт више не користи за манипулацију и скретање пажње са важних тема у стилу „хлеба и игара“ и да профит не буде важнији од здравља професионалних спортиста, да спортски клубови не служе за прање новца, да председници клубова и вође навијача не буду криминалци, итд.

Никола Варагић: Охридска архиепископија

Никола Варагић

На Васељенскe Саборe одлазили су епископи чија су епископска седишта била у северној Македонији. Цар Јустинијан је у 6. веку основао, код данашњег Лебана у јужној Србији, Јустинијана Приму. Доласком Јужних Словена, настаје Охридска архиепископија (у 11. веку простирала се и до Београда). Вековима су се на простору северне Македоније за превласт борили Грци, Бугари и Срби, онда су Срби направили велико царство и седиште царства и цркве било је у северној Македонији. Архиепископ пећки Јоаникије проглашен је за патријарха Срба и Грка у Скопљу 1346. године.   

Међутим, Османлије су стигле на Балкан и падале су грчке, бугарске и српске православне земље под власт муслимана. Служећи Турцима, Фанар је Пећку патријаршију, заједно са Охридском архиепископијом, укинуо у 18. веку. После Великог рата, северна Македонија постала је део Краљевине Југославије. Томосом Васељенске патријаршије из 1922. године, Охридска архиепископија ушла је у састав СПЦ. У СФРЈ настаје македонска нација. СПЦ је 1959. године дала аутономију МПЦ. Ипак, дошло је до раскола. СПЦ је сад на основу тог канонског статуса донела одлуку о аутономији, и одмах затим одлуку о аутокефалији МПЦ-ОА. То је урађено у клерикалном стилу, и сад народ тражи поништење те одлуке.   

У саопштењу СПЦ наглашено да ће се СПЦ водити искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама. Ипак, јасно је да је одлука донета и марећи за „реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе“ и подлежући одређеним утицајима или притисцима, односно, због свега што се дешава између Русије и Запада, али и између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве, као и између Цариградске патријаршије и СПЦ и МПЦ-ОА. (Фанар се за привилегије и слободе бори у оквиру Турске и НАТО, и Грчка је члан НАТО, а Грчка православна црква финансијски зависи од НАТО државе. Није ни Грцима лако.)

На простору северене Македоније Грци су ширили хришћанство од доба апостола до доба Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија. Онда су Јужни Словени – Бугари и Срби, водили борбе за превласт на простору северне Македоније (тад није постојала македонска нација). Срби су чинили већину крајем Средњег века, и Срби су – као део Старе Србије – ослободили Македонију у 20. веку. Македонци тврде да су пореклом антички Македонци, и да је ОА, као и све друго из антике и средњег века, наслеђе С. Македоније, настале у 20. веку. Према попису из 2021. године у С. Македонији, Македонаца има 58.44 %, Албанаца 24.30 %, Срба 1.30 %, македонски као матерњи језик говори 61.38 %, албански 24.34 %, православаца има 46.14 %, а муслимана 32.17 %.

То је тренутно стање на терену. Историјски, ако би се делило наслеђе, од почетка средњег века, северна Македонија и ОА највише припадају српском народу, затим грчком и делом бугарском. Сада је Северна Македонија држава нације која себе назива Македонцима (што Грци оспоравају) и Охридска архиепископија је део македонске националне цркве. Спор са Грчом око назива државе решен је под притиском Запада. А спор са СПЦ (изгледа под притиском Запада) решен је добијањем аутокефалности. Дакле, македонски националисти успели су да дођу и до независне државе, која у свом називу има реч Македонија, и до аутокефалне цркве и да се македонски језик не признаје као западна варијанта бугарског језика. Македонаца који знају да су пореклом Срби и да су им се претци презивали на ић, има доста, али се сви на попису изјашњавају као Македонци, што значи да је македонски национализам јак. За сада, македонски националисти нису успели да убеде свет да полажу право на античко и средњовековно наслеђе Македоније и ОА (да су антички Македонци), и морају да деле власт са Албанцима, главним савезницима Запада у региону. Македонци су, уз помоћ НАТО (и пре тога комуниста) дошли до независне државе, али, Албанци, уз помоћ НАТО, постају господари С. Македоније, која је у суштини НАТО протекторат.

Већина Македонаца, према анкетама и кад се гледа културна и економска сарадња, српски народ сматра братским народом, а Србију пријатељском државом. Пошто МПЦ-ОА има проблем са недостатком монаштва и пошто ће, према најавама, српски клирици бити део МПЦ-ОА и служити на српском језику, очекује се да у будућности у МПЦ-ОА буде много више српских свештеника и монаха. Било би добро да Србија сад исправи грешке које је правила у 20. веку. Српска елита била је више окренута Западу и више пажње је посветила развоју Словеније, него Македоније, српски краљ више је волео Блед, него Охрид. Србија није успела да задржи Словенију и Хрватску, а док је покушавала да се приближи што више Западу, изгубила је Стару Србију – није имала никакву стратегију за Стару Србију. То се види и на примеру Сокола Рајева. За разлику од монархиста, у другој Југославији, комунисти су спроводили коминтерновску стратегију да се српске земље разбију на више мањих народа и држава и настају македонска нација и МПЦ. Иста стратегија примењена је у Русији, у СССР-у, и зато је сличан украјински проблем. Сад су македонски и украјински проблеми повезани, свеправославни, словенскоправославни и проблеми између грчких и словенских цркава и народа. Да ли ће Македонија постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли ће Украјина постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли је Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска?

Србија или српски народ имао је шансу да поврати Стару Србију, да већину становника на том простору чине Срби, али уместо до Вардара, српску елиту више је интересовало како да стигне до Триглава. На крају смо изгубили и Триглав и Вардар. У Старој Србији Срби нестају, али исто тако нестају и у Словенији и Хрватској. Ако искрено желимо да негујемо српско наслеђе и обезбедимо опстанак српског народа на простору Старе Србије, морамо да имамо стратегију и ресурсе. Ако је СПЦ, под спољашњим притиском, донела одлуку у вези МПЦ-ОА на штету српских интереса, да ли је више крива држава Србија или СПЦ, јер држава Србија мора да заштити СПЦ и српске интересе? Ако световна и црквена власт служе страним интересима, ко и како да промени власт у држави и СПЦ? Да ли је Сабор СПЦ могао да упути макар православне интелектуалце и новинаре у договор са МПЦ?

СПЦ још увек није издала саопштење за јавност и не знамо шта ће бити коначни договор и кад и како ће се реализовати спајање Православне охридске архиепископије коју је до сада водио архиепископ Јован, са МПЦ-ОА коју води ариепископ Стефан. Да ли ће после ове одлуке СПЦ нестати сваки траг српског присуства у Северној Македонији? Да ли ће МПЦ поштовати договор и да ли ће МПЦ и даље славити оне који су прогонили Србе? Реакција верника СПЦ поводом одлуке о додели аутокефалности МПЦ, показује да српски народ није заборавио Стару Србију. Надам се да ће се из реакције сад прећи у акцију, тако да се заштите интереси Србије и да везе између српског и македонског народа буду све боље…  

Интервју за Србин инфо

О дешавањима у Македонији, новој политичкој теорији и православном савезу, руско-српским односима, о наивности или илузијама према Западу, мало и о Евровизији, фаустовској култури, слободи говора, правној држави, промени режима…

Никола Варагић: У каквом систему желимо да живимо

Никола Варагић

Social credit system ствара и капиталистички Запад и комунистичка Кина. Tа два система могу да се споје у један систем (светску владу), или да функционишу као два одвојена и супротстављена тоталитарна система. Ако не желимо да и православна цивилизација уђе у Велики ресет (у фашизам који се крије иза идеала социјализма и либерализма) потребна је, како је Александар Дугин предложио, нова или четврта политичка теорија, a можда, како предлаже Андреј Фурсов, и нова наука о друштву.

Прихватајући Дугинову идеју у начелу, ограничио сам се (и предлажем да се ограничимо) на географски и духовни простор православне словенске цивилизације и да у границама наше цивилизације стварамо нову политичку теорију или систем државног и друштвеног уређења и нов економски модел, у складу са нашом културом и нашом вером, без жеље да се намеће целом свету. Империја је утопија. Империја жели на силу да састави оно што је Бог раставио. Империја гради лажни мултикултурализам. Империјализам је – друштвени инжењеринг. Најмоћнија империја биће империја на чијем челу ће бити – антихрист.

У хришћанству, највиша вредност је људска личност, поштовати личност, право личности. У тоталитарном систему, гази се личност и ствара се безлична маса послушника. Social credit system је тоталитарни система као и сваки други, само сад користе нове технологије за тоталну контролу људи; томе служи четврта индустријска револуција. У евроатлантској цивилизацији и даље воде борбу на два фронта. У православној цивилизацији није настало и не може да настане – ако останемо православни – ништа слично католичкој инвизицији или нацизму и фашизму. Најгора диктатура била је за време комунизма (тј. нехришћанске власти). Што смо више православни, наше државе ће бити мање тоталитарне државе.

У православљу не постоји такво дисциплиновање људи, као у католичко-протестантском делу еврохришћанске цивилизације, јер је и другачије ширена вера. Свети Сава изабрао je Цариград а не Рим упркос сложеним односима које је тадашња Рашка или Србија имала са Источним римским царством. У то доба Цариград су освојили крсташи са Запада. Стефану Првовенчаном помогли су Бугари у борби за престо против брата Вукана, који је имао помоћ Рима. Бугари су помагали и Грцима да поврате Цариград од крсташа. Док је Свети Сава био на првом путовању у Јерусалиму, у Новгородској кнежевини на власт дошао је Александар Невски и бранио Православље без очекивања било какве помоћи или награде из Цариграда. Свети Сава и Александар Невски изабрали су Православље због Христа, из срца, то је избор чисто духовне природе који превазилази све овоземаљске односе. И то је остало у православним народима, упркос неспоразумима које данас имамо. То је разлика у односу на католичко-протестантске романско-германске народе. Словени који су изабрали Православље, то су урадили због светих: Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Јована Дамаскина, Григорија Паламе… Срби, Бугари и Руси познали су Христа преко Грка, који су (као и Јермени или Грузини) Христа познали пре Константина Великог, док су хришћани били прогоњени, преко ученика Христових.

Разлику између права државе (етатизма) и права личности и зашто је извор правне свести у православном Источном римском царству (након кодификације Римског права) и Србији Светог Саве, а не у западноевропској метафици и правној традицији, коју следи и руска од Петра Великог, објаснио је Жарко Видовић. Петар Велики је увео порез на браду, слично су радили комунисти, а либерали укидају право на избор. Дугин би да нешто слично уведе или забрани сурферима. Ко би било следећи? Да ли ће неко други да уведе порез ћосавим и ћелавим људима или бициклистима? Зато мислим да није добар такав антилиберализам.

Једино ако се буде поштовало право личности у православним државама неће бити уведен social credit system. Није спорно да су потребне реформе и модернизације и увођење нових технологија. Међутим, мора да се постави јасна граница докле држава сме да се меша у приватни живот грађана, или на тржишту. Затим, како да држава буде држава свих њених грађана, а да има хришћански систем вредности као основу јавног морала и идентитета већинског народа… Како би то изгледало у пракси, решење би требало да се тражи кроз нову политичку теорију са циљем да се одбаци етатизам и усвоји право личности, тако да држава буде и држава са ауторитетом ­и да држава буде сервис грађана (да законе грађани поштују из слободе); да се не догађа „терор већине“ над мањином или „терор мањине“ над већином; да постоји здрава конкуренција, а не закон јачег…  

Верујем да већина грађана православних држава не жели да живи у систему какав је данас у Кини, или какав настаје на Западу, нити да се враћа у комунизам, или у теократију, а сви виде и мане либералне демократије. У каквом систему желимо да живимо? Да ли је нужно створити нову науку о друштву, како предлаже Андреј Фурсов, као анализу која претходи разради пројекта, то јест, стварању структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање четвртог „мрачног доба“ (период када старо још увек није умрло а ново тек почиње да клија)? Према Фурсову, сад није најважније преуређење, не може се преуредити кућа која се руши, сад је најважније пројектовање, а „пробој у науци не чине масе, већ мале групе“.

Те мале групе интелигентних људи морају да нађу излаз из четвртог „мрачног доба“ и да избегну замке четврте индустријске револуције. А излаз није могуће наћи у оквирима постојеће три идеологије – мора да настане четврта политичка теорија, нов економски модел и нова наука о друштву. Наука о друштву која не води рат против вере и коју ће да стварају личности које пошутују друге личности – за које људи нису објекти, бројеви или аутомати, или животиње, који верују у људе, иако имају свест о грехопаду… Правна свест у човеку прво гледа оно што је најбоље у човеку, а не најгоре. А Црква прима и грешнике.

Нећемо и не можемо од православља или хришћанства да правимо идеологију и нећемо да стварамо теократију као неку утопију или савршену хришћанску државу на земљи. Нисмо хилијасти и правимо разлику између духовне заједнице и државе. А желимо да живимо у држави чији су симболи крст и круна и чија химна слави Бога. Не желимо да живимо у диктатури, али ни у анархији, јер неко мора да буде на власти у држави – мора да постоји хијерархија, подела одговорности, посебно у случају ванредног стања. Желимо да живимо у друштву које подстиче вредне и талентоване људе, предузетнички дух, али и које брине о сиромашним и болесним, јер није материјалистичко, потрошачко, атомизовано друштво. Желимо да живимо у држави у којој постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта, у држави која је и предузетничка и социјална, у држави у којој закони постоје због људи и која се не меша у приватни живот грађана, у којој грађани могу да живе од свог поштеног рада и да стичу приватну имовину на основу свог рада… Верујем да већина хришћана жели да живи у таквом систему, а не у social credit system-у.

Није немогуће да ће православцима у будућности бити онемогућено да путују у одређене делове света где ће на снази бити social credit system. Због тога ће бити велики притисак да и православне државе „ухвате корак“ са четвртом индустријском револуцијом – водиће се таква пропаганда, посебно међу младима који воле нове технологије и идеологије. Што је више православних држава које одоле притисцима, у више држава ће слободно моћи да се крећу људи који верују у Бога и залажу се за слободу избора. И Православна Црква неће доживети велики раскол, него ће остати стуб и утврђење истине. Антихуманизам се није толико примио у православној цивилизацији зато што ово јесте хришћанска цивилизација. Кина и Јапан спровели су модернизацију прихватајући западноевропске идеологије, или, Израел (јудаизам) или Саудијска Арабија (ислам) практично су део Великог ресета. Само је Православље брана и антихуманизму и тоталитаризму. И у православним народима примиле су се евроатлантске идеологије и далекоисточне философије, православне државе су на ивици ковид фашизма, али православни народи могу да се одбране и ослободе, зато што је наше искуство православно, постоји нуклеус праведних или семе за племе.   

Живећемо у систему који сами створимо – у складу са нашом културом, иначе ћемо, опет, имитирати друге, а они, овог пута, уводе систем у каквом већина нас не жели да живи. Тај нови систем нећемо успети да створимо ако се уводи само у једној православној држави. То мора да буде систем државног уређења и економски модел који одговара и може да се примени у свакој православној држави и предвиђа савез православних држава: заједничке институције и слободан проток људи, капитала и робе унутар православног савеза држава. То би требало да буде свеправославни и свесловенски пројекат који ће изнети „мале групе“ које ће да сачувају „цивилизацијска жаришта“ у својим народима. Ако се исте такве „мале групе“ појаве и у неправославним и несловенским народима, добродошле су да се укључе у пројекат. Свет се дели на традиционалисте (људе) и антухуманисте (трансхуманисте).

Ако Велики ресет прети целом свету, за нас подела света није трагедија, него излаз – да у нашем делу света наставимо да живимо нашим начином живота, као слободни људи, и да оставимо нашим потомцима наш део света као место за нормалан живот и развој деце. Ми сад не смемо да се бавимо поправљањем других, него самоусавршавањем – да се и ми не покваримо – да (п)останемо боголики, са Богочовеком као савршеним узором.

Никола Варагић: Економска заједница

Никола Варагић

Прошло је месец дана од избора и никоме се не жури да формира нову владу, пошто је притисак из света огроман, а буџет државе пред банкротом. СНС се ломи између Запада и Русије и сад је питање да ли ће у влади бити опозициона проевропска Странка слободе и правде, можда и коалиција МОРАМО, или ће СНС владу да прави са СПС-ом, а можда и са Заветницима и коалицијом НАДА (ДСС).

Већина грађана Србије није за улазак у ЕУ и НАТО. Власт која би изабрала Запад и увела санкције Русији, издала би свој народ и Русију као главног савезника. То би ту власт скупо коштало, без обзира што је патриотска опозиција сада и завађена и слаба. Са друге стране, власт која би одбила да уведе санкције Русији или почела да води политику у складу са интересима Србије, суочила би се са огромним притиском Империје, али не само власт, него и држава, то би погодило све становнике и све привредне субјекте. Како да се штета умањи, да се народ сачува, а привреда развија у овим условима?  

НАТО је послао британске и холандске војне авионе да чувају небо Румуније и Бугарске, пензионисани генерал војске САД позива НАТО да пошаље трупе у Украјину и спаси пад Одесе, јер је онда Русија на корак од Молдавије (где је и Придњестровље) и Румуније, а то значи и на корак од Србије. Велика Британија, САД и Немачка као и остале НАТО државе распоређују војску у средњоисточној и југоисточној Европи. Овај „поход на Исток“ НАТО држава подсећа ме на западноевропске крсташе из филма „Небеско краљевство“ („Kingdom of Heaven“, 2005), тј. кад Ги Лизињан, витез који је женидбом постао краљ Јерусалима, објављује рат Саладину. Балијан саветује краља да одустане, јер води војску на клање, али крсташи не одустају, одлазе у пустињу и губе рат. Војске НАТО држава могу да прођу и горе (ако прикупе довољно војника за рат са Русијом), од војске коју је створио Наполеон или војске коју је створио Хитлер и повео на Русију (и Србију).   

Ако Русија победи пету колону, скоро је немогуће да ће да изгуби у рату који је започео НАТО пакт. Наш задатак је да приоритет Русије буде долазак на Балкан и стварање савеза православних држава, после завршетка специјалне војне операције у Украјини и договора око поделе интересних зона са Западом. Србија мора све да учини да се нађе у руској зони интереса, као и остале балканске, православне и/или словенске државе. Да је Србија јака и независна држава или да је води велики државник, сад би председник Србије био један од главних преговарача између Москве и Кијева, али и Москве и Букурешта, Софије и Атине.

Ако Русија и НАТО не желе нуклеарни рат, мора да се направи компромис. Компромис би могао да буде да православне балканске државе уђу у зону интереса Русије, а да балтичке и државе Вишеградске групе које желе да остану у НАТО и ЕУ, остану, под условом да се склоне ракете које су уперене ка Русији и да се повуку војници осталих НАТО држава из тих држава. Ако то желе грађани НАТО држава, те државе могу имати антихуманизам као државну идеологију, што значи да би хришћани постали непожељни у тим државама, али би могли да се преселе у православне државе ако желе, као што би антихуманисти који не желе да остану да живе у руској зони интереса или у хришћанској цивилизацији могли да се преселе у НАТО државе. То би могао бити компромис, да се избегне нуклеарни рат.

Пошто постоји и могућност да ће сукоб између НАТО и Русије да ескалира, Србија у овом тренутку не може много тога да учини, осим да одлаже увођење санкција Русији, а да за то време гради добре односе са Румунијом, Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и између Русије, Румуније, Бугарске, Северне Македоније и Грчке. Кад бисмо добили бољу власт, то време би могло да се искористи и да се направи дугорочни план – шта да радимо ако дође до рата или ако не буде рата, али дође до поделе Европе и света. Да се свет врати у стање пре пандемије корона вируса и специјалне војне операције у Украјини, скоро је немогуће. У неким држава у свету остаће social credit system, у неким ће се увести social credit system, а у православним државама је немогуће увести social credit system и то је оно што би требало да спаја православне народе – да се заједно боримо против таквог система.

Русија ће лакше да се одбрани од НАТО ако не изгуби Србију, Грузију и Јерменију и ако Грчка, Бугарска и Румунија не постану непријатељске државе. Ми остали не можемо да опстанемо ако не постанемо економски независни, а то ћемо постати само ако са Русијом створимо економски савез. Државе југоисточне Европе и црноморско-каспијског региона  географски и културно ближе су Русији, него Западу, чак и оне које нису православне или словенске, али су финансијски и технолошки ближе Западу и зависне од Запада. Мађарска је више савезник Русије, него САД, али је само због економије још увек део ЕУ и НАТО. Србија је савезник Русије, али је због економије на путу ка ЕУ и НАТО. Сви траже велика и уређена тржишта да остваре „амерички сан“? Тако је некад било, сад се то мења.

За Русију, економска заједница православних држава балканског и црноморског региона, плус Мађарска (ако би ушла у руску зону интереса, а Казахстан, Таџикистан, Киргистан и Узбекистан да остану део ЗНД), значи да има још једно тржиште величине ЗНД, дуплира тржиште које може сматрати домаћим, отвореним за руска предузећа. За српска, бугарска, румунска, грчка, казахстанска… предузећа то би значило приступ тржишту са скоро 400 милиона људи. Ако би се подигао животни стандард грађана ових држава, то би било веће тржиште од тржишта САД и Канаде, или веће тржиште од тржишта држава које би остале у ЕУ. Неко ће рећи да то није могуће, јер ове државе нису демократске или правне, али, то нису ни евроатлантске државе. Само, православне и остале источноеропске, евроазијске државе могу постати правне државе, са развијеном економијом, ако одоле притисцима Империје да спроведу „четврту индустријску револуцију“ или да уведу social credit system. Наше вредности су другачије, такав би требало да буде и наш систем. Своју културу не можемо да негујемо ако економски зависимо од оних који желе да нам наметну њихову културу. Наш циљ није да намећемо другима наш систем вредности или уређења, него да живимо у сувереним државама у систему који смо створили у складу са нашом културом.

Ако тргујемо са Кином која има social credit system и са исламским џамахиријама, можемо да тргујемо и са Западом ако уведе social credit system. Боље да тргујемо, него да ратујемо. Или, ако ратујемо, да то буде економски и културни, а не нуклеарни и биолошки рат. Да би опстали, морамо да створимо православни и словенски економски и културни простор. У овом тренутку, то највише зависи од Русије и од Србије, пошто су ове државе на првој линији фронта. Русија је најмоћнија православна држава, док Србија има добре односе и са православним државама, са којима Русија нема добре односе. Да ли ће Русија и Србија успети да окупе око себе остале православне државе? А касније и већину словенских?

Никола Варагић: Како зауставити прогон родољуба

Никола Варагић

У Србији се због другачијег мишљења, критичког мишљења према Западу, прогони свако ко се истакне у јавности као родољуб или верник СПЦ или противник ковид фашизма.

Прогону су од стране медија, полиције, правосуђа и/или послодаваца, изложени професор Милош Ковић због Покрета за одбрану Косова и Метохије и одбране права Срба у РС, др Владимир Димитријевић због одбране породичних вредности или хришћанског учења, др Јована Стојковић, Тамара Брадић, проф. др Бранимир Несторовић, проф. др Алек Рачић, проф. др Валентина Арсенијевић Арсић, др Борислав Антонијевић, др Бојко Бјелаковић и остали лекари које прогони ЛКС због борбе против ковид фашизма, полиција по наредби суда све чешће посећује и стан Наде Гладовић из ЛРНЕ, у режимским и проевропским медијима сатанизују, док на друштвеним мрежама цензуришу Дамњана Кнежевића због организације протеста подршке Русији.

Једна проевропска опозициона телевизија покушала је да дискредитује епископа бачког Иринеја Буловића. Прогон СПЦ траје деценијама, а не само од почетка пандемије. Докле то иде, види се и по прогону Ане Ђурић Констракте – после сусрета са патријархом СПЦ, неоправдано је доведена у везу са ратом у Украјини и цензурисана на Твитеру (пре тога је имала проблеме и на другим друштвеним мрежама). Да ли је и Новак Ђоковић, зато што је православни Србин и за слободу избора, прогоњен у истим домаћим и светским медијима? Домаћи мејнстрим медији раде исто што и мејнстрим медији НАТО држава. Ко је против увођења санкција Русији, постаје нови Беливук у тим медијима. Ко је за слободу избора, назива се глупим и назадним. Народне патроле осуђују они који подржавају украјинске нацисте који везују људе, углавном жене и Роме, за дрвеће или за бандере. То им не смета а смета им када Народне патроле ухвате лопова или насилника и позову полицију.   

Према режимским и проевропским опозиционим медијима, вођа нове криминалне групе је владика СПЦ, батинаши су Дамњан Кнежевић и његове Народне патроле, док политичко крило чине политичари и интелектуалци који су потписали петиције за одбрану Косова и Метохија и да се не уводе санкције Русији, јер је међу потписницима и епископ бачки, а на недавним протестима подршке Русији присутни су били политичари и интелектулаци који су потписали петиције. На протестима су били и лекари који су за слободу избора.

Волео бих да су наши непријатељи у праву и да је православни, родољубиви и русофилски део Србије толико организован и да има тајни план који реализује уз помоћ Русије. Истина је далеко од тога. Иако сви имају исти циљ и око главних политичких питања нема неких великих разлика, а прогоне их исти непријатељи, православни, родољубиви и русофилски део Србије је толико неорганизован, без плана и завађен, да је питање како ће се поменути и сви непоменути и они које ће у будућности прогонити, одбранити од прогона.

Колико је православни, родољубиви и русофилски део Србије неорганизован и завађен, видело се и на последњем протесту подршке Русији и против увођења санкција Русији од стране Србије, јер није дошло народа колико се очекивало а међу присутнима су углавном били политичари и интелектуалци наклоњени Русији, али је свака група стајала одвојено од друге, без било каквог контакта… То није први пут да се исти људи, који се међусобно познају, окупљају са истим циљем али без икакве међусобне сарадње. Да су на изборе, они који су долазили на протесте подршке Русији изашли на једној листи, направили би много бољи резултат. Или, да је бар последњи протест подршке Русији боље организован – да је дошло 50 000 људи, да је петицију против увођења санкција Русији потписало више људи,  да ли би се прогонили организатори протеста? Да ли би се лакше одбранили од прогона?

Заиста бих волео да је православни, родољубиви и русофилски део Србије организован и сложан, и да организује протест онако како су то урадили организатори „конвоја слободе“ у Канади – грађани који су учествовали у протестима редовно су купили чак и смеће, нису оставили било какав неред иза себе. А противник је чекао сваку грешку, сваки испад.

Замислите да се у Београду организује протест десничара и да нико не баца смеће или да се на крају покупи – да не остане ни папирић, ни опушак на улици после протеста? Ако то могу Канађани и Јапанци, зашто не могу и Срби? Да ли то раде Срби који живе у Канади? Сад замислите како би се људи, који воде рачуна и о таквим ситницама, организовали да се одбране од прогона? У том смислу, нешто бољи је проевропски део опозиције. Њихове организације су озбиљније и ако полиција и суд прогоне грађане због доласка на протесте које они организују, онда обезбеде правну помоћ за те грађане, ако неког од њих нападну сви стају у заштиту и праве буку у јавности и тад нестану све разлике између њих, итд. То се видело после избора – Ђилас је отишао да се види са Вучићем, полиција је кренула да приводи сваког русофила због најмањег па и непостојећег прекршаја, укидају се профили на друштвеним мрежама и сатанизују се у медијима они који су против увођења санкција Русији и види се да иза свега стоји план, организација, како да се уведу санкције Русији. И ако у томе успеју, тек ће онда почети прави прогон родољуба, православаца и русофила.

Патриотски интернет медији нису угашени само зато што су мали, али није немогуће да ће сви патриотски портали бити угашени као гласила организоване криминалне групе и тајне службе Русије. То није тешко да се уради, јер су сви везани за НАТО интернет и банке. А сви заједно ћемо бити искључени са друштвених мрежа у власништву глобалиста и више нећемо имати приступ јавности, међусобну комуникацију и размену информација.  

Да ли ћемо им то дозволити – да одводе, једног по једног, од нас у затвор, да нас медијски сатанизују и дехуманизују, да једном по једном уручују отказе…? Шта друго да очекујемо ако власт у Србији уведе санкције Русији и изабере да буде на страни НАТО?  То може да се спречи једино ако се православни, родољубиви и русофилски део Србије сабере и добро организује, изабере најбоље међу собом за представнике и затраже подршку народа, СПЦ и Русије. Прогон се дешава кад нема слоге; кад неко стоји сам, као на брисаном простору, постаје лак плен. Кад би постојала она сви за једног – један за све, тешко да би било таквог прогона. Посебно кад већина у Србији добије достојне представнике. Које и Русија чека.

Подељени и без плана, а изоловани од Русије, не можемо да победимо. Ми сад страдамо и зато што нећемо да издамо Русију – као словенску државу и упориште Православља. Ако нас исти непријатељи нападају из истих разлога, логично је Русија и Србија буду у савезу и да представници патриотске опозиције успоставе контакт са Москвом. Колико смо сада, у очима Москве, озбиљни, да ли имамо неки план и неке предлоге како да се то уради?

Никола Варагић: Бити добар политичар

Никола Варагић

Политичар који није интелектуалац и ништа не зна о економији, а воли паре и да много прича и обећава и да се за све пита, није прави или добар политичар (државник). Шта су одлике правог или доброг (за опште добро) политичара (државника)?

Прва одлика је мудрост (мудри људи су морални људи). Друга одлика правог политичара је предузетнички дух (радне навике и способност за организовање и управљање). Трећа одлика доброг политичара је храброст (да увек каже своје мишљење без обзира на цену, да заступа интересе народа који представља и да буде спреман на жртву). Четврта одлика је служење Богу и народу – добар политичар служи као последњи (није се удаљио од народа, од обичних људи). Мудри, способни, храбри и смирени људи баве се разним занимањима или професијама, а најмање политиком, као политичари. Таквих људи нема много ни ван политике, зато је у свим професијама дошло до пада квалитета. А то се догађа зато што је таквих људи најмање у политици, на власти. Лоши политичари су бољи у освајању власти (више је желе) од добрих политичара (добрих људи, који се не гурају да буду први). Лош политичар је успешан једино ако је мера успеха долазак и одржавање на власт.

Добри људи морају да уђу у политику и да владају. Иначе долазимо до тачке без повратка – остајемо без критичне масе за промене на боље. Не сме да се дозволи да се народ толико заглупи и поквари да не може да разликује добре и лоше политичаре, или да не може више да разликује добро и зло. То се догодило, на пример, у аустријском народу, који је у два светска рата био на страни зла. Као да ништа нису научили из два светска рата, аустријски народ је опет на погрешној страни историје – кад се у свету укидају мере, Аустрија једина у Европи увела обавезну вакцинацију, јер већина  Аустријанаца то жели. Аустрија је у 18. веку спровела рационалистичке реформе и прва је у Европи почела да затвара манастире (неки манастири су постали пиваре). Да ли су последице тога улога Аустрије у „oсовини зла“ и сада ковид фашизам? Да ли је боље стање у Немачкој? Да ли је отац Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума, био сарадник нациста? Да ли су Швајцарци бољи пошто се у Швајцарској на захтев грађана одржао референдум да се уведе Covid-Аusweis и већина Швајцараца гласала је да се уведе Covid-Аusweis? Шта се догодило тим народима?   

Мудри и морални људи су духовна бића („сиромашни духом“). Шта је хришћанска црква без монаштва? Наравно, то не значи да сваки хришћанин (или сваки човек) мора да буде монах, него колико манастири односно аскетизам значи за развој духовности народа. Из те духовности рађају се, из народа, најбољи представници народа. У православним црквама монаштво је опстало и за време комунизма. То је темељ духовног препорода. Православне цркве су обнављане након краха комунизма, а католичке и протестантске су се претварале у ноћне клубове или продавале епархијама православних цркава у дијаспори. Србија нема јаке банке, али још увек има праве духовне центре и духовнике. То је данас много важније развијати, него „четврту индустријску револуцију“ Светског економског форума.

Народ више не иде у цркве и народ се не образује у школама, него преко медија (који су под контролом оних који уништавају и цркву и образовни систем и углавном промовишу антихришћанске вредности). И српски народ може се толико заглупети и покварити да Бог то неће моћи да исправи. Међутим, српски народ има јак духовни темељ – српски народ је заветни народ. Зато (можемо да) се надамо да ће се међу клирицима појавити генерација духовника, а у народу (из народа) генерација државотворних политичара (интелектуалаца и предузетника), или образовати нова владајућа елита, која ће да реши кризу ауторитета и покрене духовно-морални препород српског народа и развој економије Србије.

У том смислу, мене су одушевили Канађани који су протествовали против ковид фашизма и Трудоа. Канада је огромна држава, из више региона кренули су „конвоји слободе“, сви су у исто време стигли у главни град. Уз пут су прикупили скоро 10 милиона долара, које су им одузели, али су одмах преко друге платформе прикупили опет око 10 милиона долара, а онда су прешли на алтернативне канале. Кад је полиција у Отави почела да одузима од возача камиона гориво, грађани Отаве доносили су у кантама гориво, али је сваки други или трећи имао празне канте, па полиција није могла све да провери. Кад су разбили једну блокаду, настале су нове блокаде. Кад су замрзли рачуне у банкама организаторима или донаторима „конвоја слободе“, велики број грађана одмах је повукао новац из банака па су банке тражиле од премијера да укине те мере. Протесте су водили бивши официри војске и полиције, који су уливали поверење тако да је све било добро организовано и без насиља и инцидената (ако се не рачунају дивљачки напади полиције на грађане). Кад би српски народ имао само мало те рационалности Канађана, поред духовности коју Канађани могу само да сањају (ту су ближи Германима), за српски народ би само небо било граница.

Без предузетничког духа дела не прате речи. У последњих 70 година само је Зоран Ђинђић покушао да развије предузетнички дух, али није имао тај дух и то није било озбиљно. Још мање је уверљив Александар Вучић који имитира Зорана Ђинђића. Са друге стране, имали смо интелектуалце попут Добрице Ћосића или Војислава Коштунице који се уопште нису  бавили економијом и нису имали способност за организовање – и нису много постигли. Александра Вучића може да победи само неко ко је бољи менаџер и даје наду грађанима да ће бити економске стабилности и развоја (нових путева, болница, школа, већих плата и више посла). Због тога је проруски део опозиције доста слабији од проевропске опозиције и власти – патриоте се више баве историјом, а неки и теоријама завере, него економијом и организацијом. Можда је то разлог и зашто нема слоге међу родољубима и русофилима?

Народ тражи политичаре који ће бринути о свакодневним животним потребама обичних грађана и „ситницама које живот значе“, о којима до сада ниједна власт није бринула, због чега толико грађана одлази из Србије. Лоши политичари много говоре о прошлости (као да су историчари), или шта би радили у будућности, али све остане на речима и зато им је слаб учинак (за опште добро, државу и народ) у садашњости, „овде и сада“, и за све криве друге. Дакле, политичар мора да има и историјску свест и визију и мора увек да буде „овде и сада“. Прави политичар је и интелектуалац и предузетник. Добар политичар не бави се само геополитиком, него и „ситницама које живот значе“ обичним грађанима или за добро функционисање свих система државе и зато уводи позитивну селекцију. Прави политичар је државник који има дугорочни план, који остварује у фазама, чувајући народ што више.

Добар политичар није само добар говорник који много обећава („јагњећа бригада“), већ и велики радник који даје све од себе да испуни оно што је обећао народу. Прави политичар је и моралан (савестан, мудар) и способан (вредан) човек.

Никола Варагић: Смрт и правда

Никола Варагић

У овом времену и простору, нема ни коначне награде, ни коначне казне – правду на овом свету траже само духовно неискусни људи, уче свети оци. Није на нама да судимо, постоји непоткупиви Судија. Постоји Спаситељ који није дошао да суди, већ да спаси свет. То што је неки зликовац живео дуго и срећно и што никад није одговaрао за своје злочине, а неки праведник прерано отишао са овог света или имао много тежак живот, са много несрећа и невоља, не значи да је зликовац награђен, а да је праведник кажњен – то не значи да нема Бога и правде и да ништа нема смисла. Смрт је доказ да има Бога и правде. Зашто?

Кад се зло појавило, човек је постао смртан, знамо из Постања. И док је у свету зла – биће и смрти и човек неће бити бесмртан. Смрт има смисла. Заиста, у шта би се свет претворио, кад би људи били бесмртни? Да ли би добри и слаби људи били вечно робови, а лоши и јаки људи вечно господари, и у вечном сукобу ко ће бити први, најјачи, једини. То би био пакао, само што би у том паклу живели и добри и лоши људи, и жртве и злочинци.

Зло налази пут као вода, или ваздух, нема безгрешних људи и не постоји друштво у којем нема зла, у којем је све добро. Никад није постојало и никад неће постојати на земљи. Кад један зликовац оде – други се увек појави. Једна генерација може да победи зло, али се већ у другој генерацији зло може (опет) појавити. Једна заједница може да победи зло, али у другој заједници зло може победити и желеће да учини зло оној заједници која жели мир на земљи и добру вољу међу људима. Јер, увек ће бити и људи који не желе мир и немају добру вољу. Увек ће бити неког Каина, увек ће бити неког Хитлера… све до антихриста.

Међутим, колико год да је неки зликовац успешан, славан, богат и колико год да има леп живот, том животу долази крај, и он умире као и сви остали људи. Злочинац ће да умре, исто као и његова жртва, пре или касније. Живот је пролазан. Слава брзо прође, а истина на крају увек изађе на видело. Кад не би било смрти и Страшног суда, где би био крај злу? Кад не би било непоткупивог Судије, богаташ-грешник могао би да купи улазницу у Рај.

Људи сопственим снагама не могу победити зло у себи или у свету. Желети савршенство у овом свету или победити све болести и смрт је утопија, хилијазам; таква жеља, без обзира колико у њој има добра, на крају рађа велико, највеће зло. И то је један од разлога зашто се зло не може победити у овом свету – људи често чине зло уверени да чине добро (пут у пакао поплочан је добрим намерама). Увек ће лукави неког преварити и навести да чини зло. Свему на челу је Ред, али због слободе дате људима, у овом свету, некад је јачи кнез овог света, јер људи лако падају, а добри људи мисле о позитивној страни живота и нису увек спремни, или није свако спреман и способан да се супротстави злу. Добри људи могу да буду и слаби, и да под претњом, због страха за живот, буду натерани да чине зло, или да се претворе у масу која има непријатеља који се мора дехуманизовати и убити.  

У сваком човеку сукобљавају се две воље – уче свети оци. Виша воља тежи добру, а нижа злу. У нама је увек присутно нешто што нас може гурнути од добра ка злу – добра и рђава жеља увек иду заједно. Бог је присутан у људима по мери њиховог очишћења. Човек ће да победи и велике и мале страсне склоности кад следи вишу вољу. Али у свакој генерацији или епохи, много је позваних, а мало изабраних. И изабрани могу бити изабрани да буду – мученици, да буду прослављени као мученици, да страдају невини. Међутим, они ће само мало раније отићи са овог света, јер живот брзо пролази, већ у следећем тренутку су мртви – насилном или природном смрћу умиру – мучитељи, зликовци који су мучили, убили оне изабране. Мученичка смрт није казна за изабране – то је награда, јер ко не чува свој живот и следи вољу Божију, добиће вечни живот. Веће муке на земљи, већа слава на небу.  

У Богу нема смрти и зла, а то значи да зло, у било ком облику или на било који начин – не може да уђе у Царство Божије. Ко жели да спаси душу, дакле, боље да не чува овај живот (своју душу), него да чини зло. Ако је то воља Божија, сачуваће и овај живот, а да не чини зло – неки људи су победници и у овом животу. Такви победници славе Бога и све успехе приписују Богу. Такви праведници победили су зло у себи и разликују грех од грешника и праштају. Бог може да уђе и у срце грешника и грешник може постати светитељ. Без тих победа и победника или праведника или стражара, свет би се одавно претворио у пакао.

У овом свету, некад победи добро, а некад победи зло. Бог је дао људима слободу, па неко следи вишу вољу и чини добро, а неко следи нижу вољу и чини зло. Зло не долази од Бога и Бог не тера људе да Га следе (да верују у Бога). Сваки човек пред собом има два пута и сам бира којим ће путем ићи – путем који води ка Богу и путем који води ка ђаволу. И ако већина иде путем ка ђаволу, то је њихова одлука или избор. Али бесмислено је да се за зло у свету окриви Бог. Криви су људи, који чине зло, а зло чине зато што су отпали од Бога и слушају ђавола. Ђаво убеђује људе да нема Бога и да је све бесмислено или да ће победити смрт ако не служе Богу, већ ђаволу. Ко служи ђаволу, одлази у нихилизам или сатанизам и не задобија вечни живот. А на Христов други долазак, у трен ока сви умрли ће се окупити на место суда, и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). Колико је човеку који је задобио вечни живот важно ко је (био) популаран, први или господар на земљи?

На крају, правда ће победити и свако ће да прими плату према својим делима, према својој вери. „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). Недостојним (злим) слугама Христос је поручио: „По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22). „Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27). „Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12). И још ће „сваки грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Кад грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божијем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов).

Смрт служи да се жито одвоји од кукоља и да жито живи без кукоља.

Речима Светог Јустина Ћелијског, живот достојан назива живота је једино онај живот који не умире – који васкрсењем прави мост у бесмртност.

Христос Воскресе!

Никола Варагић: Број становника, бирача и незапослених у Србији

Никола Варагић

Према званичним подацима, у Србији без Косова и Метохије живи око 6,9 милиона људи, од тога је око 5,7 милиона пунолетних грађана и око 1,2 милиона малолетних, број лица у радном узрасту је око 4,2 милиона, број незапослених је око 0,4 милиона (у Т3 2021. око 0,35), запослених има око 2,3 милиона – са пољопривредницима то је око 2,9 милиона, а број пензионера је око 1,6 милиона.

Процењен број становника у Републици Србији у 2020. години је 6 899 126. Настављен је тренд депопулације, што значи да је и стопа раста становништва, у односу на претходну годину, негативна и износи -6,7‰, објавио је Републички завод за статистику. Од 1999. до почетка 2020. у Србији је смањен број становника, без спољних миграција, за 626.145 што је релативно смањење за 8,3%. Да ли се смањује број бирача уписаних у бирачки списак? У јануару 2020. године, РТС се бавио темом како то да Србија „има 7 милиона становника, а чак 6,7 милиона људи на бирачком списку?“. Према РТС-у одговор је веома једноставан. „Право гласа имају и они који живе у иностранству, а имају пребивалиште у Србији. Таквих је око 1,7 милиона“. Укупан број гласача на референдуму који је одржан у јануару 2022. био је 6.510.233. На изборима у априлу 2022. године право гласа имало је 6.502.307 грађана (Срби са КиМ нису могли да гласају; зато је било око 6,3 милиона бирача, према речима председника РИК-а, а на изборе је изашло око 3,7 милиона бирача или 59 одсто).

Према РЗС процењен број становника у Републици Србији у 2022. години је 6,5 милиона, а можда и око 6 милиона. Због фашистичких мера које се спроводе у неким државама због пандемије дошло је до извесног повратка наших људи из дијаспоре. Међутим, и даље је више оних који одлазе, него оних који се враћају у Србију. Зато у Србији ове 2022. године вероватно живи мање од 6,5 милиона, можда мање и од 6 милиона становника. Процењен број становника за 2022. годину је скоро исти као и број уписаних бирача, иако је и раст броја умрлих током 2020. и 2021. године смањио раст броја лица у најстаријем добу, што значи да је у 2022. години било мање лица у најстаријем добу у бирачком списку. Да ли то значи да је, у овом тренутку, стварних бирача између 4 и 5 милиона у Србији, без КиМ? Колико је стварних бирача у Београду, ако Београд има око 1,7 милиона становника, а на изборима у априлу право гласа имало је 1,6 милиона становника Београда?

Представници опозиционих странака у радној групи за контролу бирачког списка навели су да власт није била спремна да одговори на питање зашто у бирачком списку има око 800 000 бирача више него што их је по процени РЗС и закључили су да опозиција не може да спроведе контролу јер нема на располагању механизме за проверу и контролу података на основу којих се врше промене у ЈБС. Да ли је опозиција имала неке друге механизме да натера власт да се уреди ЈБС?

Ако је број становника скоро исти као и број уписаних бирача, али има око 1,2 милиона малолетних, и око 1,7 милиона живи у дијаспори, како је разлика 800 000? У дијаспори, на изборе излази само пар хиљада бирача (на изборима у априлу било је рекордних 40 000). Не знамо колико људи тачно живи у дијаспори и хоће да гласа, а колико је оних који су се вратили и могу да гласају у Србији. Мада је и дијаспори као и у матици много апсинената који не верују да се преко избора може било шта променити. На изборима у априлу опет је било дуплих спискова, бугарских возова… Због лоше економске ситуације у Србији, неко продаје свој глас за мале паре, неко да би сачувао посао, неко да би запослио ближњег…

Број запослених и незапослених је око 3,3 милиона, а у радном узрасту је око 4,2 милиона грађана Србије. То значи да је око 0,9 милиона грађана у радном узрасту неактивно, а они се у званичним статистикама воде као инвалиди и неспособни за рад из било ког разлога (можда и домаћице на селу?). Дакле, од 4,2 милиона грађана у радном узрасту, запослених је око 2,9 милиона, а незапослених и неактивних око 1,3 милиона. Да ли су сви неактивни неспособни за рад и зашто се домаћице способне за рад не уврсте међу незапослене? Али колико таквих жена живи на селу, ако је све више домаћина који се нису оженили и немају породицу? Око 19 одсто регистрованих носилаца пољопривредних газдинстава чине жене. И колико је тих неактивних који су отишли у иностранство, где раде и нису неспособни за рад? Број незапослених и неактивних (неспособних за рад?) грађана Србије чини више од 20% од укупног броја грађана Србије у радном узрасту. Стопа активности за популацију од 24 до 65 година је око 70%, а у најразвијенијим земљама око 80%.

Колико заиста има пунолетних и у радном узрасту грађана Србије, дакле, који заиста живе у Србији ове 2022. године? И колики је проценат незапослених? Ако би због пандемије и економске кризе, у државама у којима на привременом раду бораве грађани Србије дошло до наглог повратка медицинских сестара, лекара, возача, мајстора, инжењера, конобара, студената… из иностранства – колика би била стопа незапослености? У неким општинама, више је пензионера и незапослених, него запослених грађана. Како да вратимо што више наших грађана који живе у дијаспори, и да смањимо број незапослених у Србији? Да ли су слаба привреда и правна несигурност главни разлози за исељавање из Србије?

Према неким проценама, на Косову и Метохији сад живи мање од 1,5 милиона Албанаца. То значи да у Србији, заједно са КиМ и Албанцима на КиМ, у овом тренутку живи око 8 милиона људи (Албанаца би било око 17%), а вероватно и мање од 8 милиона. Пре 1999. године, Србија је (као део СРЈ) имала мало мање од 10 милиона становника.  

Шта значи излазити на изборе ако се не зна тачан број бирача, ако опозиција не може да контролише гласање и ако је грађанима Србије са Косова и Метохије који желе да гласају на изборима у Србији забрањено да гласају?

Ако опозиција не може да се избори да се уреди ЈБС и да контролише гласање, како може да освоји власт на изборима? Ако власт не може да утврди тачан број бирача уписаних у ЈБС, како да верујемо да ће та власт омогућити поштене изборе, или победити криминал и корупцију? Ако не знамо шта раде са нашим гласом на изборима, како да знамо шта раде са нашим новцем и ко контролише трошење буџета? Да ли је срамота то што матица после 30 година од увођења вишестраначког система није омогућила дијаспори да може да гласа на изборима у матици? А сад чак ни Срби са Косова и Метохије не могу да гласају!   

Ако не можемо да утврдимо ни колико тачно становника, бирача и (не)запослених има у Србији, како да постанемо суверена, економски независна држава; како да се договоримо око нове спољне политике и одбране Косова и Метохије?

Никола Варагић: Како да Србија избегне банкрот

Никола Варагић

Економски рат који Запад води против Русије, постаје и економски рат против Србије, јер је и Србија упориште Православља. Нема неутралних држава на овом свету, то нису ни Шведска и Швајцарска, и то су НАТО државе. Тако ће и Украјина бити неутрална држава, у зони интереса Русије. Србији је савезник Русија. Русија је тражила од НАТО да се бивше државе Варшавског пакта и Србија нађу у зони интереса Русије, али, као што сам писао у претходним текстовима, сад није реално да се и католичке државе попут Пољске нађу у зони интереса Русије. Реалније је да то буду балканске православне државе. У том случају, морамо да имамо и план како да опстанемо ако Русија не може одмах да помогне. Србија не може још дуго да буде између Русије и НАТО. Србија је пред банкротом.

Ми бисмо волели да се ове године договоре Русија и Запад, и да се поред Србије у руској зони интереса нађу и Румунија, Бугарска, Украјина и Молдавија, јер би тако Србија имала везу са Русијом. То је одавно требало да се уради. Бесмислено је да Гаспром шаље танкере у хрватску луку, па да се онда хрватским нафтоводом нафта транспортује до рафинерије у Србији, јер је Хрватска увек на страни непријатеља Православља, што је доказала и овај пут тако што је најавила да ће прекинути испоруке нафте за НИС. Логично је да се нафта и гас из Русије за Србију испоручују нафтоводима и гасоводима преко Украјине и Румуније (или евентуално преко Црног мора па Дунавом), а не да заобилази цео православни Балкан и да стиже преко Јадранског мора или преко Мале Азије. Да је СФРЈ била део Варшавског пакта (или да су све православне државе остале православне), био би изграђен и нафтовод (и аутопут и пруга) од СССР (Русије, Украјине) преко Румуније до СФРЈ (Србије), јер је то најкраћа веза између Београда, Кијева и Москве. Историја је била таква каква је била, сад је време да се грешке исправе. И за сада нема замене за (руску) на нафту и гас (и еколошке батерије за еко-возила исто су велики еколошки проблем, а посебно рудници литијума). 

У случају да Запад уведе санкције Србији и да Русија не може одређено време да помогне Србији, како да преживимо? Разлози за бригу постоје, јер је уништена пољопривреда док у држави цвета корупција и зато постоји реална опасност да ће корумпиране стуктуре из служби безбедности нпр. да извезу залихе брашна, уља и шећера у државе у којима влада несташица, да би се брзо или додатно обогатили на тој трговини, и да ће оставити грађане Србије без хране или ће храна бити скупа и у Србији. Први задатак, ако је наша одлука да не уводимо санкције Русији – а због тога Запад уведе санкције Србији, јесте да победимо корупцију и криминал. Не смемо да уђемо у сукоб са Западом, а да нас и даље воде људи недорасли тим положајима и људи који мисле само на лични интерес, кукавице и слабићи. Ако у српском народу постоји права елита – сад је време да права елита постане владајућа елита. Корупција мора прво у врху државе да се искорени, обични грађани не могу много да утичу. Од државе (власти) зависи и развој пољопривреде, али, да ли ће нека породица имати хране зависи и од те породице – довољно је да има башту и воћњак само за потребе своје породице. Одговорни и људи свесни шта се дешава пре избора су направили залихе брашна, уља, соли, шећера… Ипак, најважније је да се победе корупција и криминал и да се не влада као деведесетих за време санкција. Јер, ако мора да се живи скромно, док траје притисак Запада или док Русија не дође на Балкан, онда скромност прво мора да покаже владајућа елита, власт, свако ко ради државни посао. Иначе нема поверења народа.

Ако то изостане, бесмислено је причати о било каквим економским плановима. Не верујем да би Србија била дуго изолована од Русије уколико Запад уведе санкције и краткорочни план би био довољан, а такав план може да направи само нова владајућа елита кад упозна право стање и све уговоре и прими претње са Запада, тј. кад види које санкције или какве све врсте притиска ће Запад да примени против Србије. Сигурно је да ће већина страних инвеститора који су дошли са Запада напустити Србију… Пошто ће запослени у страним компанијама остати без посла, држава мора да има план како да одмах запосли те људе и како да развија домаћа предузећа и банке и унутрашње тржиште. Имам доста идеја како да се направи тај прелаз, а могу да се примене и мере које је Русија предузела против страних инвеститора који су напустили Русију, али је бесмислено о томе причати све док је држава окупирана и корумпирана. Ако већина грађана Србије жели савез са Русијом, вероватно ће се из Србије иселити један део прозападно оријентисаних грађана, али ће се можда из дијаспоре и расејања вратити део српског народа, можда више него оних који су отишли. Наравно, ако виде да ће у матици бити промена на боље и ако верују да ће Србија постати правна и ефикасна држава (сервис грађана).

Србију морамо сами ослободити и морамо да имамо план како да економски преживимо док се не договоре Русија и НАТО да православни део Балкана уђе у зону интереса Русије. Морамо да имамо и план Б ако се сукоб одужи. Међутим, ако је Русија одлучна да пружи помоћ Србији, Русија може да уцени европске државе које купују нафту и гас од Русије да дозволе транспорт нафте и гаса и до Србије, итд. Ако можемо да обезбедимо нафту и гас из Русије и да произведемо довољно хране за своје потребе и нешто за извоз, можемо да преживимо овај период, док се налазимо између Русије и НАТО.   

Српски извоз сада углавном чини роба која се производи у фабрикама страних компанија. И извоз услуга углавном праве стране компаније и скоро све велике ИТ фирме у Србији у власништву су компанија са Запада. Власт продаје грађане Србије као јефтину радну снагу инвеститорима са Запада. Одлазак такве власти и таквих инвеститора не би била трагедија за Србију. Кад би Србија добила нову владајућу елиту, санкције Запада би Србији донеле више користи, него штете, као и у случају Русије, која је развила пољопривреду, интернет, банкарске системе и разне технологије, након што је Запад увео санкције. И Руси сад једу здравију, домаћу храну. Због тога је теже произвођачима хране из Србије да продају робу у Русији. Ту долазимо до дугорочног плана, како да се Србија развија ако између Истока и Запада дође до поделе и Србија изабере Исток. У том случају Србија губи тржишта САД и ЕУ, али се отварају тржишта Русије, Кине, Индије… Ако Русија данас производи јабуке и јабуке из Србије више не можемо да извеземо у Русију, можда јабуке могу да нађу купце у Кини и Индији, и можда заједно могу Срби и Руси да продају и воће и поврће и житарице трећим државама. Простор источне и југоисточне Европе је житница света.

Морамо да имамо план где и шта можемо да продајемо на Истоку. Ако технологије Запада постану недоступне, замену данас можемо наћи на Истоку – сад Кина производи паметне телефоне, аутомобиле, чак и Русија и Индија производе све боље аутомобиле, итд. Кина ће повратити Тајван, Русија враћа Украјину, а Тајван је највећи произвођач чипова, док је Украјина највећи произвођач неона. Дакле, не морамо да зависимо од Запада. Али, како да не зависимо од Истока, како да се боримо са конкуренцијом са Истока? На пример, сад су програмери из Кине и Индије конкуренција програмерима из Србије који траже клијенте или купце на Западу. И такмиче се ко је јефтинији. Ако се Запад затвори за ИТ индустрију Србије и Русије, а можда и Кине, можда и Индије ако дође до поделе интернета, тако да грађани Запада немају приступ интернету Истока, и грађани истока интернету Запада, ИТ фирме из Србије више не би радиле аутсорсинг за фирме са Запада и не би продавале своје апликације преко сторова из САД. Русија је постала ИТ сила, Индија такође, Кина има развијено унутрашње тржиште и Хуваеји стор за свет. Верујем да ће се појавити још неки сторови на Истоку, а то је и прилика са српску ИТ индустрију. Србија не може да продаје јефтину робу на Истоку. На Исток може да се извози само најбоље из Србије. Проблем су количине, јер је у Србији деценијама уништавано приватно предузетништво и нико није заступао интересе домаћих привредника, домаћих извозника, малих и средњих предузећа. Кад се победи корупција, успостави позитивна селекција и ослободе креативне снаге, а отворе тржишта Русије, Кине и Индије, сигуран сам да ће Србија знати то да искористи.

Колико би само значило да се ослободимо фармацеутског и банкарског лобија Запада. Кад уђем у приватну банку у Србији, имам утисак као да сам ушао у државну институцију и јавно предузеће. Или, све банке користе е-банку од две приватне стране фирме, а српски студенти информатике би направили боље програме и српски студенти економије би боље водили и те фирме и те банке. Морамо да престанемо да више ценимо све што је страно од домаћег, али морамо и да се изборимо да нас воде најбољи, а не најгори међу нама.

У српском народу има много талентованих и способних људи, имамо врхунске научнике, уметнике, имамо смисао за естетику, што је важно за дизајн у разним индустријама или за стварање премијум производа. За Исток, Србија је скоро Запад, најближа Западу, и што се тиче нпр. моде Србија је много ближа Италији од осталих држава Истока, што може да се искористи за развој индустрија или производа у којима се тражи естетика, стил, другачије, боље од конкуренције. Квалитетне и скупе робе са Запада биће све мање на тржиштима Истока. А Србија има уговор о слободној трговини са Русијом и очекује такав уговор и са Кином. Али се то неће искористити ако се не успостави нова економска политика Србије. Да се производи роба и пружа услуга високог квалитета потребно је знање и новац. Знање и новац могу да донесу људи (привредници, инжењери, правници…) из дијаспоре, свако ко не жели да живи на Западу, након поделе Европе и света. И мора да се ради.

Осим Истока, и Африка је велико потенцијално тржиште за српске производе. У Африку може да се извози оно што се производи само на Балкану, а увози оно што се производи само у Африци. Није ми јасно зашто се пруга Београд-Бар и Лука Бар нису користиле за „освајање“ Африке. Централни део СФРЈ тим путем је најбрже и најлакше могао да тргује са Африком. Ни сад можда није касно да се то уради (ако не дође до неког рата). „Пројекат Африка“ могао би да врати улагање у аутопут и железничку пругу Београд-Бар и луку Бар.

Дакле, уз праву економску и спољну политику Србија може да преживи губитак тржишта Запада и инвестиција са Запада, штавише, то може да буде развојна шанса Србије и да на тржиштима Русије или ЗНД, Кине, Индије, Пакистана, Вијетнама, Индонезије, Африке и Јужне Америке српска предузећа заузму своја места. То ће бити мали део тржишта, али пошто се ради о државама у којима живи неколико милијарди људи, већина људи у свету, а продавали би квалитетну и скупу и тражену робу, и тај мали проценат је велики новац за малу државу. Ако се у Србији развију иновације које ће наћи пут до тржишта, и значајно подигне пољопривредна производња, онда би проценат могао бити већи у неким гранама привреде, могу да настану српске корпорације које послују широм света. Те корпорације би могле бити и мултинационалне, у смислу да су акционари из православних држава и да заједно Срби, Руси и остали православци наступају на трећим тржиштима.

На крају, морамо да оставимо и могућност да неће доћи до поделе Европе или света, или, бар не ратне, коначне поделе, и да ће нека сарадња између Истока и Запада опстати. И то такође може да буде развојна шанса Србије. Србија може да буде место сусрета дипломата и трговаца са Истока и Запада, место за обављање банкарских трансакција између Истока и Запада (нпр. један од финансијских центара за конверзију евра и долара у рубље, јуане и рупије?). И у том случају, дијаспора може да помогне матици.

Србија има довољно природних ресурса и генијалних људи који могу да развију привреду и економију која може да издржи све ударе из света. Али прво мора да дође до духовног и моралног препорода српског народа и да духовне потребе постану најважније. Време је да будемо и добри трговци, а не само добри ратници, али да не будемо лихвари, него трговци са моралним кодексом – ипак смо ми хришћани и није нам профит испред свега другог. То то значи да би требало да производимо само оно што је добро и корисно за људе, попут органске а не ГМО хране, да се у индустријама користе материјали који нису штетни по здравље људи, да се испоручи купцима увек оно што је обећано без икаквих превара, итд. Са циљем да „произведено у Србији“ буде познато по врхунском квалитету и да предузећа из Србије имају добру репутацију у свету и да будемо познати као поштени трговци.

Србији је потребна нова економска политика, а за то је потребна нова економска теорија. Дугорочна економска стратегија не може да се направи ако се прво не знају вредности за које се боримо, ако то што радимо нема и вишег смисла од оног који нуде материјализам и задовољавање природних потреба. Не желимо да будемо сиромашни, али ни да стварамо „потрошачко друштво“, а траје сукоб између Запада и Истока. Како да српски брод стигне до сигурне луке и да на том броду не буду само вредности материјалне природе? А без тих материјалних вредности, опет, не може да се направи брод и финансира путовање…

Никола Варагић: Да ли Србија улази у економску кризу?

Никола Варагић

Према Закону о буџету Р. Србије за 2022. годину планирано је 1.516,9 милијарди динара прихода. Oд пореза на додату вредност очекује се скоро 700 милијарди динара прихода. Међутим, око 90-95% ПДВ-а је од увоза, што значи да од вредности увоза зависе приходи буџета. Од акциза на нафтне деривате очекује се 186,5 милијарди динара прихода, али је Влада Србије ограничила цену евро дизела и бензина на 30 дана, а онда је спустила акцизу (гориво је опет поскупело). Расте инфлација и опада животни стандард грађана (због чега грађани узимају више кеш кредита од банака­­?), а то значи мањи увоз или ПДВ, а ЕПС је након више хаварија објавио да ће морати да увози струју до краја године. Због пандемије и кризе у свету вероватно ће стићи мање дознака из дијаспоре. Србија ове године мора да врати око 4 милијарде евра дуга. Кад се доносио Закон о буџету за 2022. годину предвиђен је дефицит буџета од скоро 2 милијарде евра. Сад је јасно да ће дефицит буџета бити већи од 2 милијарде евра, чак и ако будемо имали среће да се сукоб у Украјини брзо заврши и са пољопривредом ако не буде суше и буде добар род.

Јавни дуг износио је 30,1 милијарду евра на крају 2021. године. А укупни дуг привреде, становништва и државе је више од 60 милијарди евра (не рачунају се депозити код НБС). Домаћи пласмани банака су преко 56 милијарде евра, а укупни спољни дуг премашио је 35 милијарди евра на крају септембра 2021. Дакле, Србија ће 2022. године имати велику рупу у буџету, а дуг привреде, становништва и државе расте. У таквим околностима, власт дели новац пензионерима и младима пред изборе и прави још већу рупу у буџету и увећава дуг.

Ако поредимо Србију са државама из окружења сличне величине, можемо да видимо да ли је Србија економски тигар или близу банкрота. Србија је у 2020. години имала БДП од само 53 милијарде долара, Чешка од 245 милијарди долара – скоро 5 пута више од Србије, а Мађарска је имала БДП од 155 милијарди долара. Словачка од 105 милијарди долара, а Бугарска од 69 милијарди долара. Белорусија је имала БДП од 60 милијарди долара, иако је под санкцијама Запада. А Хрватска која има мање становника од Србије, у 2020. години имала је БДП од 55,9 милијарди долара, што је мало више од Србије.

Динарска штедња становништва износила је 100,9 милијарди динара, а девизна штедња становништва 11,9 милијарди евра. Динарска и девизна штедња износи око 13 милијарди евра. Са девизним резервама државе, које су око 16,8 милијарди евра, то је 30 милијарди евра, а укупни дуг Србије је преко 60 милијарди евра. Колико новца има у „сламарици“ не знамо, али јасно је да су дугови већи од потраживања и да је ово стање неодрживо.   

Привреда Србије је на стакленим ногама. У Србији не постоји владавина права, а без тога је немогуће градити тржишну привреду, развијати предузетништво и мала предузећа. Што се тиче домаћих великих приватних компаније, оне се праве (или су се куповала државна предузећа током приватизације) да би се продала странцима (на местима неких фабрика граде се стамбени и пословни комплекси). Увознички лоби је направио картеле у продаји одеће, обуће, телевизора, беле технике… и преко великих маржи додатно дере сиромашне грађане Србије. ИТ индустрија је развојна шанса Србије, али после погрешних мера Владе Србије у последње две године у ИТ индустрији је успорен раст. Такође, и у ИТ индустрији скоро све велике домаће фирме су продате страним компанијама. Прошле године је пала и пољопривредна производња (власт каже због суше). Грађевина цвета, али због велике сиве економије, а грађевински радници или раде на црно или се доводе из иностранства. Део путарских и грађевинских предузећа у власништву је „контроверзних бизнисмена“. Једино велики ланци кладионица немају проблем у пословању. Туризам је уништила пандемија.  

У суштини, ништа се не мења у економској политици коју су креирали ЈУЛ деведесетих и Г17 после 2000. године. Они који су водили економију Србије преузели су само најгоре из социјализма, и само најгоре из капитализма и то применили у Србији. У таквој економији влада закон јачег или богатијег. Кад су грађани тужили банке и добили на суду, банке су уцениле државу и суд је променио одлуку. Тако је срушен правосудни систем Србије. После промене Устава, грађани су свесни где то води, због тога може доћи до политичке и економске кризе после избора, што се мора имати у виду кад се праве економски планови до краја године. И колико дуго могу да важе уредбе Владе Србије о замрзавању цена уља, брашна, шећера, дуготрајног млека…? Колико инфлација утиче на сиромашне грађане? Да ли ће и по којој цени НБС одржати курс динара? Кад је домаћа привреда неразвијена, онда ништа не значи ни слабији динар, од тога користи имају само страни извозници. А они ће можда ускоро отићи (скоро сви су са Запада) ако Србија не уведе санкције Русији.

Иначе, 2 милиона грађана је у ризику од сиромаштва, а 0,5 милиона живи у апсолутном сиромаштву. Минимална потрошачка корпа – у којој на храну одлази око 40 одсто – биће више од 50 000 динара у 2022. години. Медијална нето зарада (значи да је 50% запослених остварило зараду до наведеног износа) за новембар 2021. године била је 51 782 динарa. Минимална цена рада у 2022. години износиће 35 012 динара (то је мање од минималне потрошачке корпе). У случају веће инфлације и веће рупе у буџету, и држава и велике (и домаће и стране) компаније и банке ће све своје минусе покушати да претворе у плусеве – преко леђа обичних, сиромашних грађана Србије. Да ли ће леђа грађана то поднети или ће грађани Србије показати да имају кичму, кад људе притисне мука, јер не могу да напуне фрижидер храном и плате рачуне и порезе, да врате кредит банци (па закуцају и приватни извршитељи у пратњи полиције по одлуци суда на врата), зато што су остали без посла у приватној фирми (код страног инвеститора који је затворио фирму или у домаћој, малој породичној фирми коју су угасили лоши услови за пословање или корупција)? Шта ће предузети предузетници и власници малих и средњих предузећа? Ко се за њих бори?

Kапитални расходи су сад 3 пута већи него што су били и износе 460 милијарди динара и скоро су стигли пензије, за које је ПИО фонд у 2021. издвојио 609 милијарди динара. Од доприноса ПИО фонду је легло више од 400 милијарди динара, или две трећине потребног новца за исплату пензија, а трансфери из државног буџета износили су око 180 милијарди динара. Ако у буџету нема новца, ту су капитални расходи или директно задуживање код банака или странаца. Капитални изадаци су око 4 милијарде евра, али, ко, где и под којим условима се задужује у име државе и узима неке провизије, зна само мало људи из власти. За Републички фонд за здравствено осигурање предвиђено је 73,5 милијарди динара према Закону о буџету за 2022. годину, а расходи РФЗО су преко 350 милијарди динара. Ако у приватном сектору дође до кризе и отпуштања радника, незапослени и неактивни грађани  чинили би више од 30 одсто оних у радном узрасту, а број запослених у јавном сектору и приватним предузећима која послују са државом и јавним предузећима, у укупном броју запослених у Србији, био би скоро 50 одсто. 

Колико би онда било новца за запослене у јавном сектору и за пензије? Зато лако може да се догоди да до краја 2022. године држава уђе у такву економску кризу да буде угрожена и исплата плата запосленима у јавном сектору и пензија. Кад држава нема новца, притиска обичне грађане и мала предузећа, а кад они не могу да плате, у проблему су и запослени у јавном сектору, а кад и њихова куповна моћ опадне – у проблему су сви увозници, трговци и произвођачи који ће продати мање робе, што значи мањи ПДВ, мањи порез на добит, а можда већи порез на имовину и остали намети државе… То је зачарани круг. Ако власт неће да укине акцизу на нафтне деривате, али ни да повећа цену струје јер симулира бригу о сиромашнима и о домаћим инвеститорима, онда ће морати да прода све што је остало од привредних и природних ресурса – ЕПС, Телеком Србија, издаће се дозволе за руднике… Или да се задужи, али пошто не може да враћа дуг, нико неће позајмљивати новац Србији, то ће урадити само они који желе да купе ЕПС, Телеком Србија или да отворе руднике литијума, па онда кад Србије не може да врати дуг – повериоци ће уместо дуга преузети све што је преостало од привредних и приредних ресурса Србије. Зато је Рио Тинто још увек у Србији, Рио Тинто боље од грађана Србије зна у каквом су стању финансије Србије.

Од краја 2000. до јуна 2008.  јавни дуг смањен је са 14 на 8 милијарди евра, а од јула 2008. до јула 2012. јавни дуг повећан је на 15,4 милијарди евра. Од јула 2012. до новембра 2021. дуг је повећан на 29,8 милијарди евра. У трећем периоду дуг је повећан за 14,4 милијарди евра што даје 4,29 милиона евра дневно или 49,7 евра у свакој секунди. Проблем Србије је што се задужује а не подиже се домаћа привреда и не смањује се корупција. Србија ускоро више неће моћи да враћа дугове – ни држава (република), ни јавна предузећа, ни локалне самоуправе, ни становништво, ни привреда… И Србија одлази на добош…

На пример, ако се у било ком тренутку приходи смање са 150 на 125 милијарди динара, а доспева 170 милијарди али нема могућности да се за ових 45 милијарди нађу нови кредити наступиће економска, буџетска криза и општа неликвидност. Или, ако приходи порасту на 170 милијарди, а да расходи буду 160 милијарди динара – ако доспева дуг од милијарду евра (120 милијарди динара) и не постоји могућност да се држава задужи у том износу, то је банкрот државе попут Грчке, којој су страни повериоци су предложили да прода нека острва (да се одрекне дела територије). Како да Србија избегне дужничко ропство? Како да не оставимо будућим генерацијама дугове које неће моћи да врате? Ако ескалира сукоб између Русије и Запада због Украјине, Србија врло лако може да банкротира. Србија је у лошој позицији ако Запад уведе санкције Србији (а Србија остане изолована од Русије), а у још горој позицији ако Србија уведе санкције Русији да би избегла санкције Запада. После избора, ако СНС остане на власти, Србија ће скоро сигурно увести санкције Русији. Да би се преговарало са Русијом и Кином, морамо да имамо власт која није прозападна.

Најгоре од свега је што Србија може да доживи економски крах у тренутку кад свет излази из пандемије, можда се догоди и да се проблем у Украјини реши ускоро, тако да сви крену напред, осим Србије која ће и даље убрзано пропадати. То је изгледа неизбежно ако се има у виду степен економске неписмености владајуће елите, колико интелигенцију не занима економија и решавање свакодневних животних проблема обичних грађана, самим тим је и народ економски неписмен и не зна да се бори за своја права или свој новац. Таква држава не може да буде (економски) независна. Чак и да сад најбољи дођу на власт у Србији, прве године имали би јако мало простора за маневре, попут владе Црне Горе коју је водио Здравко Кривокапић. И нова Влада Србије наследила би празан буџет, велики спољни и унутрашњи дуг и хиљаде лоших уговора. Због промена у политици или у курсу државе, трпела би велике притиске из света, а последице би се највише осетиле у економији, због чега би грађани Србије вршили притисак на нову власт. Остаци старе власти или дубоке државе подстицали би незадовољство у народу и сарађивали са непријатељима из света са циљем да се врате на власт и врате стари курс државе. Наравно, упркос свим препрекама, уз нову економску политику и помоћ Русије и Кине могуће је решити ове проблеме.

У економском препороду велику улогу може да одигра и дијаспора. Од 1990. године није ништа конкретно учињено на повезивању матице и расејања – што је најбољи доказ да је Србија заробљена од стране домаће дубоке државе и страног крупног капитала. Домаћа дубока држава је реликт комунизма и зато није желела дијаспору, а страни крупни капитал је одводио радну снагу из Србије и не жели богату и јаку Србију, већ да од Србије направи велики рудник са фабрикама у којима ће радити робови, било које нације.

Никола Варагић: Теорија завере

Никола Варагић

Из историје знамо колико је било завера у свету. Наивно је мислити да су сви људи добри и да не постоје завере (као и тајна друштва). Али, није ни добро видети у свему заверу и сумњати у свакога. То је губитнички менталитет. Или знак душевне болести.

Међу теоретичарима завере има и оних који раде за заверенике тако што стварају параноју и њихов задатак је да увере људе да је све већ готово, да борба нема смисла, да су сви исти и да је свако део завере (производе или стварају додатну параноју и дезинформисаност у маси). Неки људи веома озбиљно износе теорије завере које се пласирају у таблоидима као своје теорије или лично мишљење.  

Завереници су успели ако међу противницима завере владају дефетизам и песимизам и ако нема поверења међу људима, већ су сви у параноји и сумњају једни у друге. И ако ниси, да си део завере тврдиће и „теоретичари завере“ који раде за заверенике, и теоретичари завере са синдромом месије и њихови идолопоклоници (ко не слуша „месију“ онда је издајник?).

Мислим да је сад јасно да се против српског народа и Православља води мрежни рат, али сад је проблем ко је толико чист да може да буде представник народа. Траже се нови људи у политици, али, кад се појаве нови, и они се одмах нападају да су удбаши, издајници… То се догодило и лекарима из ЛРНЕ на протесту против ковид аусвајса.

Зато мора да постоји и поверење међу људима. Због чега се боримо, ако ћемо да живимо у параноји, отуђени једни од других и завађени? Кад свако у сваког сумња и свако у свему види неку заверу, не могу да се граде здрави лични односи и саборност. Опет, то не значи бити наиван, попут лакомислених људи који верују сваком ко се појави у медијима. Свако мора сам да процени коме се може веровати, а ко је лопов или страни агент. Мислим да то није тешко утврдити – довољно је пратити трагове новца и дела људи. Кад неко направи уговор на штету (грађана) Србије, јасно вам је ко је и шта је тај човек. Ако се неко залаже за савез са Русијом, али се истовремено залаже за ку-ер шифре, укидање папирног новца, присилну вакцинацију, увођење социјалних карти, уградњу паметних камера и подржава кажњавање возача у свом возилу због невезаног појаса – ако видите да се према грађанима понаша патерналистички, као да су грађани мала деца, да ли ће добити ваше поверење? И ако је увек на страни богатих, и не труди се да решава проблеме обичних грађана, да ли ће добити ваше поверење, без обзира колико често помиње ослобађање КиМ?

Као неко ко је одрастао у православном народу са богатом антифашистичком традицијом никад нисам подржавао било какав облик фашизма. Никад нисам волео СРС, а још мање неке палме, вациће и сличне. Или неке јутке. Зато сам 2000. године подржао Коштуницу и ДОС. Али сам од 2001. године био опозиција и ДСС-у или ДОС-у. Кад се показало да ДСС учествује у пљачкашкој приватизацији исто као и ДС и Г17, залагао сам се да православни део Србије добије православну демократску странку – странку коју ће водити културни људи, искрени верници и родољуби, а не екстремни десничари, лопови и удбаши. Дакле, нисам желео да ме представљају (или да представници православног дела српског народа буду) расисти, шовинисти, људи који кажу да су православци или националисти а користе нацистички поздрав, удбаши, лопови… Од 1945. до 1990. године православни део српског народа није имао политичке представнике, јер је постојала једино Комунистичка партија Југославије. Затим су удбаши створили СПО и СРС. Затим је ДСС дошао на власт. Ипак, и ДСС је служио и домаћим тајкунима и страном крупном капиталу, исто као и Г17 и остале странке ДОС-а, а онда је ДСС изгубио изборе. Коштуница се затим повукао из политике.  

Желео сам да имамо православну демократску странку коју би водили људи који су мудри попут Марка С. Марковића, Драгана Крстића или Жарка Видовића, и који добро познају Запад и баш зато немају комплекс ниже вредности и нису наивни, али ни митомани попут Милоша Црњанског и Борислава Пекића… Кад је Коштуница (ДСС) пао, умерена десница је остала без представника у Србији. Тај простор сад попуњавају неки млађи политичари. Ако ни они не успеју, то не мора да значи да су страни плаћеници – можда нису довољно добри у томе што раде. Неко је био сујетан, неко лењ, неко је сумњао у сваког осим у себе, неко није имао храброст, историјску свест, неко није имао идеју, визију и харизму. Ту бих тражио узроке или кривце за неуспех, уместо да стварам теорију завере. Па и у случају да ни они не успеју, то не значи да се неће појавити нови људи који су искрени родољуби и верници и заслужују поверење православног дела народа. Можда су ови избори у априлу последњи или међу последњим изборима организованим у окупираној Србији.   

Ако су у Србији сви исти и свако је страни плаћеник и ако је и Путин слуга Империје, шта теоретичари завере предлажу да радимо – да се предамо, да само указујемо на завере и да постепено прихватамо све што нам се намеће? Мора да постоји и организовани отпор, а за стварање саборности и организације мора да постоји поверење међу људима. И мора да се ради. Теоретичари завере не воле да раде. Теоретичари завере су свесни да Србија не може да преживи ни пар месеци ако Запад уведе санкције Србији, а Србија остане изолована од Русије, они виде да је професору Милошу Ковићу забрањен улазак у БиХ (РС), али ништа не раде (и немају идеју како) да Србија преживи економске санкције Запада (ако не уведе санкције Русији) и да се успостави сигурна саобраћајна веза са Русијом као и снабдевање нафтом и гасом, и да се кроз нову економску политику умреже Република Српска и Црна Гора. И Србија и Црна Гора и Република Српска морају да слушају Запад, јер економски зависе од Запада (и тако ће бити све док се не створи нова економска политика и направи веза или савез са Русијом). Кад неко хоће нешто да промени и да ради, оптуже га да је део завере и издајник. Србија неће бити слободна док не постане економски независна држава.

Време је да Србија добије умерену, православну, демократску и русофилску десницу, као нову владајућу елиту која ће од Србије да направи и економски независну и православну и правну државу, у оквиру православног војног, економског и културног савеза држава. Да ли су темељи такве деснице у Патриотском блоку (где су се окупили најбољи лекари који се боре против ковид фашизма – проф. др Валентина Арсића Арсенијевић, др Бранислав Антонијевић, др Бранимир Несторовић и др Алек Рачић)? Или ће се после избора појавити нека нова православна политичка снага која ће да ослободи и препороди Србију? Дакле, да ли можемо да од најбољих стручњака из свих професија (који су родољуби и православци) изаберемо најбоље за вођење државе и да дочекамо Русе како доликује?   

Како ће изгледати избори кад се Србија нађе у источном европском блоку? Шта мора или може да уради православни део опозиције да се Србија (или већи део Балкана) нађе у зони интереса Русије, а да не постане „руска губернија“? Кад и како да се нпр. направи прелазак са евроатлантског интернета и банкарског система на руски интернет и банкарски систем, како да се најбрже превози роба од Србије до Русије и обратно, итд.?

Никола Варагић: Од 1999. до 2022. године

Никола Варагић

Кад сам 1999. године напуштао (студирање у) САД током бомбардовања СРЈ, знао сам да ће једног дана доћи до великих промена у свету. За Европу сам те 1999. године летео са аеродрома у Њу Џерсију и последњи поглед кроз прозор из авиона био је поглед на куле СТО уверен неће вечно владати. Те куле, симболи Империје, после 2 године су срушене, а 23 године касније Русија је опет јака и на корак од повратка на Балкан. Ко је од атеиста или либерала те 1999. године могао да претпостави да ће се за само 20 година однос снага у свету толико променити? Кад сам се 1999. године враћао из САД у Србију, спреман и да се пријавим у војску ако дође до копнене инвазије НАТО трупа, да сам луд говорили су ми чак и неки верници и русофили. Веровао сам и тад и као и сад и у српски и у руски народ. Неки коментатори Стања ствари замерају ми да сам „оптимиста“.  

Руси су на корак од Балкана, али тај корак можда неће направити ове године. Видећемо како ће се развијати ситуација у Украјини и између Русије и Запада. Логично је да после Украјине у центру пажње Русије буду православне балканске државе, само на Балкану има више русофила него русофоба. Посебно у Србији. За Русију је важно да се склоне НАТО ракете са њених граница и у том смислу мора да инсистира на повлачењу НАТО војске из балтичких и држава Вишеградске групе, али те државе сад не могу да уђу у зону интереса Русије, јер нема већине у тим народима која то жели. Зато сам уверен да је руски интерес да се посвети православним балканским државама и да се Русија утврди у Православљу. То је, такође, и интерес Србије као православне државе која није у ЕУ и НАТО. Ко год је на власти у Србији, не може дуго да одолева Западу, ако Србија остане изолована од света и без саобраћајне, банкарске и телекомуникационе везе са Русијом. А веза су Румунија и Украјина, пошто се Руси враћају и у Одесу. Кроз Украјину, Молдавију и Румунију морају да иду главне везе између Русије и Србије. За Србију је питање живота да постоји та веза са Русијом. То није само економски, него и духовно-културни интерес и српског и руског народа. И осталих православних народа. Само у оквиру православног савеза, православни народи могу да постану економски независни и да сачувају своје идентитете и традиције.

Страх да ће се Русија након повратка Украјине понашати империјалистички попут СССР-а или било које друге империје, постоји и у балканским православним народима, и не само међу русофобима. Тај страх је више присутан међу Румунима и Бугарима, јер су они били део Варшавског пакта. Из угла ових народа, тај страх је и оправдан. Надам се да ће Русија имати то у виду и да ће се више понашати као православна, него као империјалистичка и совјетска држава. Недавно је амбасадорка Русије у Бугарској изјавила да Русија никад није нападала друге државе, а бугарски русофобни фактчекери рекли су да је то неистина јер је Русија напала државе, али кад погледате тај списак, те државе је СССР напао. СССР није исто што и Русија и надам се да ће се Русија ослободити совјетског наслеђа. Као и да ће да победи корупцију. То је много важно, јер корупција цвета и убија све православне народе. Ако Русија победи корупцију, то значи да ће везе између Русије и осталих држава да граде људи који нису коруптивни и који не воле коруптивне људе. Колико би само то значило за боље везе између Русије и Србије. За Русију, проблем са коруптивном владајућом елитом у малој држави, као што је Србија, је то што такве државе нису поуздани партнери. А неки би хтели руске паре, руске тенкове и да Руси гину за ослобађање њихове државе, али да се Руси ништа не питају, да никаква права немају и да никаква слава њима не иде. Са друге стране, док је Русија била слабија и корумпиранија, свако ко је опљачкао српски народ и сваки непријатељ српског народа из региона могао је да нађе лобисту у Москви. Запад је деценијама успешно водио мрежни рат против Православља. Украјина је доказ. Ипак, у Украјини се не води рат између Руса и Украјинаца, него између Русије и НАТО. Кијев и Скопље могу и морају постати места сабирања православних народа.

Зато ствари морају да се гледају и из руског угла, као што и Руси морају да гледају ствари и из угла православних и словенских држава да бисмо се што боље разумели и договорили око сарадње. Морамо да разумемо Русе којима се не свиђа идеја да пружају помоћ онима који ће да их после тога издају (или да се продају ономе ко да више), али то не сме да буде оправдање за Русе да се понашају тоталитарно – као колонијални управници да спроводе русификацију и да шире корупцију. Јер је то у православним државама као што су Србија, Румунија и Бугарска – које су мале и недовољно јаке да се самостално боре против НАТО пакта попут Русије – извор русофобије или разлог да се траже савезници на Западу (или да се људи питају у чему је разлика између Запада и Русије и да им буде свеједно ко влада).

Дакле, желимо да се Србија нађе у зони интереса Русије, али не желимо да Србија постане „руска губернија“. Да ли је то могуће? То зависи и од Србије и од Русије. Сада можда мало више од Русије, јер је Русија права суперсила. Коме је много дато, од њега се више тражи. Русија је та која може да дође до Србије. Русија је била империјална држава, значи добро организована држава са дугорочним плановима, где се, без обзира на степен корупције, ипак знао неки ред и поштовала су се нека правила и рокови. У односу на српске државне институције, службе и установе, руске изгледају много стручније и професионалније. У Србији је велики проблем кад дуже пада киша, одмах настане поплава и све стане. Русија је данас много озбиљнија држава, него пре 30 година. То је доказала у Украјини.

Иако сам свестан да, пре свега, због наших, српских слабости, Србија може постати „руска губернија“, ипак се надам и радујем доласку Русије на Балкан и променама које нас чекају. Ако Руси буду приморани да одлучују ко ће да влада у Србији, зато што ми нисмо успели да изаберемо достојне представнике, за то ће бити крив српски народ или српска елита. За Србију је ово прекретница ако Русија одоли притиску Запада и створи мултиполарни свет. Србија може да има једну од најважнијих улога у стварању православног савеза држава. А може и да пропадне, ако остане изван зоне интереса Русије или ако Русија падне.

Пошто верујем и у српски и у руски народ, верујем да ће ускоро све доћи на своје место –Србија ће бити ослобођена, Русија ће постати упориште Православља, а рат у Украјини ће бити последњи рат између нека два православна народа. У сваком православном народу екстремисти су мањина, која ће можда да отпадне, а већина која остане православна, више никад неће ратовати против других православних народа. Русија поново прави своју зону интереса, исто тако и Кина, а то ће да искористе и исламске, као и државе Средње и Јужне Америке и Африке, да се ослободе од Империје. Долази време да се неке ствари промене и уреде и на Балкану тако да се поштују и српски интереси. Веровао сам да ће то време доћи кад сам се 1999. године вратио да живим и радим у Србији, решен да останем у Србији без обзира на цену.

Како ће тек Балкан, Европа и свет изгледати нпр. 2039. године?

Никола Варагић: На коју од две столице ће сести Србија

Никола Варагић

Долази време кад Србија више неће моћи да седи на две столице. Подела између Запада и Истока иде толико да могу настати два одвојена не само интернета или банкарска система него и два одвојена међународна олимпијска комитета или да се организују два светска првенства у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу, одбојци и осталим спортовима. Једна међународна такмичења ће да организују спортски савези држава окупљених око Велике Британије и САД. Друга међународна такмичења ће да организују спортски савези држава окупљених око Русије и Кине. Тако би се организовала и европска првенства.

Спортска такмичења која буду организовале државе слободног света окупљене око Русије и Кине биће традиционална – мушкарци ће се такмичити против мушкараца, жене против жена и моћи ће да се такмиче спортисти који нису вакцинисани. На светским првенствима која буду организовале трансхуманистичке државе Запада и њихове колоније, мушкарци који се „осећају као жене“ такмичиће се против жена у свим женским спортовима и сви ће морати да буду вакцинисани (и ко зна шта још у будућности, нпр. такмичење киборга…).

Већина држава ће учествовати на такмичењима на којима учествују и спортисти из Русије и Кине. Играчи из Африке и Јужне Америке долазиће у руске и кинеске клубове и те лиге ће постати јаче него оне на Западу. Другим речима, Запад је желео да изолује Русију због Украјине, али ће се све то завршити тако што ће Запад остати изолован од остатка света. Овог пута, већина људи у свету је на страни Русије, а не Велике Британије, САД, Немачке и Француске. Чак ни на Западу нема више тако убедљиве русофобне и србофобне већине. Грађани евроатлантских држава полако схватају да су њихови, домаћи политичари, много већи проблем него Путин. На крају ће владајућа елита Запада остати изолована од света.

Што се тиче Русије и Украјине, ако Запад не жели рат против Русије и остатка света, онда ће престати да шаље оружје украјинским националистима и убрзо ће се завршити војни сукоб у Украјини, тј. Европи. Украјински националисти су у Другом светском рату били сарадници нациста, а у оквиру СССР-а створени су од стране коминтерноваца. Украјина је производ нацизма и комунизма. Свако ко познаје историју зна да је Украјина стара руска земља, да Украјина (пре распада СССР-а) никад није била независна држава и да већину становништва Украјине чине верници Украјинске православне цркве која је у јединству са Руском православном црквом. Наравно, Украјина данас није само руска земља, постоје и Украјинци који нису нацисти, али не желе да живе у Русији и зато очекујем компромисе. Очигледно је да Русија на Украјинце гледа као на свој народ, али да поштује и Украјинце који не воле Русију, али нису нацисти или глобалисти. Због тога руска војна операција у Украјини не иде брзо, руска војска води рачуна о цивилима, о свом народу са обе стране границе, иначе би Русија много брже заузела Кијев и остале градове. Украјински нацисти се повлаче на запад Украјине. Претпостављам да Русију тај део државе не занима толико и да тамо неће слати војску. Осим ако Запад не настави да наоружава украјинске нацисте а ови да нападају Русију и крше примирје или договоре који се направе. Русија би онда била принуђена да војно интервенише и на западу Украјине, али и против Запада који се меша у унутрашње питање Русије. То би онда био почетак великог рата у Европи.

Међутим, сумњам да ће НАТО ући у рат против Русије и остатка света због Украјине. Сад се борба води за западни део Украјине или како да тај део остане под контролом Запада. А пре свега, да Русија не иде даље на Запад – у границе које су договорене кад се распадао СССР или пре ширења НАТО алијансе на исток Европе. То Русија захтева од НАТО.  

Мислим да захтев Русије да се и балтичке државе и католичке државе Вишеградске групе искључе из НАТО неће бити озбиљно разматран, јер то није у интересу Империје, али и зато што те државе нису тражиле да изађу из НАТО и грађани тих држава су много више против савеза са Русијом, него грађани Украјине, због лошег искуства са СССР-ом. Али је и све мање русофоба, посебно у државама Вишеградске групе, зато што су ти народи више традиционални, и тиме ближи Русији, као упоришту традиционалиста. Дакле, мислим да би Русија требало у овој фази да се фокусира да поврати Украјину или већи део Украјине, и да ојача савез са Беолорусијом и Србијом и осталим православне државама, у којима има више русофила, него русофоба. Русија може да захтева од НАТО да уклони ракете и врати војнике САД и Велике Британије са западних граница Русије, али да захтева да се Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летоније и Естоније искључе из НАТО мислим да у овом тренутку није реално, јер то не желе ни Запад, а ни ти источноевропски народи. 

Да ли ће Украјина постати конфедерација и неутрална, остаје да се види. Сад је јасно да ће Русија контролисати Кијев и Одесу, а то значи да је Русија од сад на границама Румуније, тј. Србију и Русију сад дели Румунија као православна држава са којом Србија никад није ратовала. Не знам колико је реално да се у блиској будућности НАТО повуче из Пољске, Чешке и Мађарске, реалније је да се повуче из Румуније, Бугарске и Cеверне Македоније (из православних држава). То је за Србију најважније – да не остане изолована са свих страна НАТО државама. Кад се направи веза између Русије и Србије – преко Украјине, Молдавије, Румуније и Бугарске (и копнена веза и веза преко Црног Мора) – Србија више није изолована са истока. У Малој Азији копнену везу са остатком Азије сече Турска, али се то може заобићи морима или копном преко Русије. За Србију је сад најважније да има директну везу са Русијом – да камиони могу да превозе робу преко Румуније и Украјине, да истим коридорима лете авиони, да се повежу телекомуникације и интернет, железнице, итд. Веза са Русијом је, дакле, у случају ескалације сукоба са НАТО пактом, и веза Србије са Кином и Далеким Истоком и остатком света, ако НАТО затвори и Медитеранско море за бродове (робу) православних словенских држава. Из Русије преко Украјине и Румуније у Србију могу да стижу све сировине које су нам потребне за живот и рад. Још да се реше проблеми између православних Словена и православних Грка и близу смо православног словенско-грчког савеза (који би Грчкој био боља заштита од Турске, него НАТО).  

Руска војска не може да уђе у Пољску, као што је ушла у Украјину. Помоћ руске војске не желе Чеси, као што желе Срби. Русија би требало да се посвети најближим народима и са њима створи такав савез, да и остале православне и словенске државе пожеле да постану део тог савеза, да саме затраже да изађу из НАТО. Томе су, поред Србије, ближе Румунија и Бугарска, делом и Северна Македонија и Црна Гора и БиХ (због РС), него Пољска или балтичке државе. Русија не сме да понавља грешке царске Русије и СССР. Верујем да неће правити те грешке и да ће се Русија више угледати на Источно римско царство, него на западњачке империје. Кад Пољаци виде како Руси поштују Србе или Бугаре, промениће однос према Русији. У том случају, седење Србије на једној столици не би било тешко.

Никола Варагић: Мораторијум на електронски новац и ку-ер шифре

Никола Варагић

Међу противницима Великог ресета (тоталитаризма) има људи који (иако су дакле свесни да то није добро) деле детаље из свог приватног живота на друштвеним мрежама, узимају личне карте са чипом, финансијске трансакције обављају само преко платних картица…

Узмимо као пример ку-ер шифре (QR code) и криптовалуте (или електронски новац). Прву технологију су током пандемије државе почеле да уводе и намећу, а друга је наводно израз антиглобализма и жеље да се ограничи моћ или монопол великих банака, које су стубови постојећег банкарског (лихварског) система. Међутим, у посао са криптовалутама ушли су и велики играчи и сад је то део исте мреже, у којој се уводе и ку-ер шифре. Циљ је да сви користе ку-ер шифре и дигитални новац. Кад се томе дода увођење социјалних карти или уградња паметних камера на улицама, а знамо колико је мало моралних људи на власти, јасно је да ће нове технологије лако да се злоупотребе. У идеалном свету, технологије би се користиле за добро и олакшале би живот. Али, ово није и никад неће бити идеални свет и такво размишљање је наивно, тј. опасно. Ко то прихвата, постаје слуга класе господара и припрема своју децу за робове. Колико је тако наивних људи, толико ће (дубока) држава кршити људска права и слободе грађана. Оно што се догодило у Канади је опомена шта нас чека ако дозволимо тоталну дигитализацију. Влада Канаде је, без одлуке суда, замрзла приватне рачуне у банкама организатора „конвоја слободе“ и њихових донатора, обичних грађана Канаде (и самохране мајке која је донирала 50 долара) – само зато што су имали другачије мишљење – које су једино кроз протест могли да саопште (а неки од њих су и ухапшени). Човеку који је представљао организаторе „конвоја слободе“ замрзли су и војну пензију и његовој супрузи су запленили сав новац у банкама.

Несумњиво, људи склони тоталитарном, желе да цео свет претворе у ријалити, у којем би сви имали ку-ер шифре и електронски новац, а да они буду редитељи ријалитија и да могу да искључе једним притиском на дугме било кога ко им се нпр. не свиђа, а камоли ако се бори за своја права и слободе. Неко ће на једном месту, у једном фајлу, имати све податке о вама, од дана вашег рођења, пратиће сваки дан вашег школовања, и здравствено стање и сваки корак који било где направите, све ваше приходе и расходе… Велика опасност прети од тоталне дигитализације и плана да се укине штампани новац. Свесно или несвесно они који производе и користе криптовалуте, припремају терен за укидање папирног новца.

Зато је сада најважније да се изборимо за право на избор и право на приватност. Можда је план да се прогласи крај пандемије, али да остане дискриминација невакцинисаних и да се пређе на тоталну контролу преко ку-ер шифри и електронског новца и донесе закон којим се легализује праћење грађана преко паметних камера које је поставила полиција. То не смемо да дозволимо. Са укидањем пандемије, мора да се преиспита где нас води или шта су последице „четврте индустријске револуције“. На пример, биометријска документа, ку-ер шифре, електронски новац и паметне камере на улицама нису опасност по здравље људи, али јесу опасност што се тиче људских права и слобода и поштовања приватности.

У Србији је, пре пар деценија, забрањена градња нуклеарних централа, односно, уведен је мораторијум након протеста еколога. Може да се каже да је уведен и мораторијум на ГМО храну, али је проблем што се не води рачуна о контроли квалитета, здрављу грађана или о заштити потрошача. Сад већина грађана тражи да се уведе мораторијум на истраживање и отварање рудника литијума и све су веће шансе да се то догоди. Након протеста грађана и СПЦ, пре више од 10 година, дозвољена је употреба личних карата без чипа (и то право мора да се одбрани, без обзира колико напредују технологије). А сад мора и да се омогући људима који не желе да користе ку-ер шифре у свакодневном животу и кад имају посла са државном администрацијом, да живе и раде као и до сада, да обаве све послове и без ку-ер шифре. Исто тако мора да се уведе и мораторијум на електронски новац у смислу да никад не сме да се укине папирни новац (банкарски систем може другачије да се реформише!). И наравно, морамо да се изборимо за укидање ковид аусвајса и право на избор пацијената и родитеља што се тиче вакцинације. Уништавати здравље људи и кршити људска права не може да буде прогрес, то је регрес. Економија (привреда) може другачије да се развија.

Дакле, сад је најважније бринути о здрављу и правима грађана, створити еколошку државу без нуклеарних електрана, рудника литијума и осталих загађивача, да деца не једу ГМО, већ органску храну, удишу чист ваздух и пију чисту воду, да не примају експериментална средства генске терапије, тј. избрисати све трагове медицинског фашизма и спречити даље деловање вакцинациста, обезбедити људима који не користе личне карте са чипом, ку-ер шифре и платне картице (електронски новац) да живе и раде нормално као пре него што се појавила пандемија или тзв. нова нормалност, добро истражити 5Г технологију и у смислу здравствене безбедности и у смислу поштовања приватности и заштите података грађана и државе, везати децу више за природу да не постану зависна од тзв. метаверзума, уклонити са улица паметне камере, укинути казну за невезивање појаса у возилу и порез на имовину да не плаћају сиромашни грађани и да им приватни извршитељи не отимају једини дом због ситних дугова, увести велике порезе за ријалити програме… Само политичари који се за то злажу и припремају решења или алтернативу, могу добити моју подршку или глас.

Русија је одбацила ку-ер шифре, а разматра и да, попут Кине, забрани криптовалуте. А на Западу су кренули „конвоји слободе“. Међутим, власт у Србији понаша се и даље као да се пандемија никад неће завршити, чланови Кризног штаба сад говоре да не могу да укину мере јер нема довољно вакцинисаних, потписују уговоре који Србији омогућавају приступ експерименталним лековима и вакцинама (a које народ не жели!), на улицама се и даље налазе паметне камере, грађани који имају личне карте без чипа полако се присиљавају да узимају личне карте са чипом (електронски потпис, итд.)… Влада Србије је чак уговорила и отварање центра за „четврту индустријску револуцију“. Да ли ће то спровести у дело?

Свету је потребна алтернатива. Добро је што је Русија избачена из SWIFT-а – тиме се она удаљава и од „четврте индустријске револуције“ Светског економског форума и са другим државама сада може да створи алтернативни финансијски систем, који неће бити толико централизовано дигитализован. Можда ће се поделити интернет – можда „руски“ интернет (п)остане отворен за другачије мишљење, а англоамерички затворен за другог/другачијег. Коначни циљ Светског економског форума је да се укине приватна имовина и уведе social credit system. Сад се приватна имовина забрањује на Западу, а брани у Русији. Пошто се у Русији развија демократија, а на Западу се гуши, Србији је место уз Русију. Наше је да се у нашој држави и у блоку који изаберемо боримо за поштовање наших права и слобода. За своја, лична права и слободе морате да се борите цео живот, нема опуштања ни један дан.

Никола Варагић: Етика без морала у ковид п(л)андемији

Никола Варагић

 

Кодекс новинара Србије

Главни уредник и поједини новинари таблоида Blic изгледа да уживају да испадну глупи. Исто важи за тзв. фактчекере из Истиномера. Упорно покушавају да омаловаже и понизе угледне и у свету признате професоре, а таквих професора нема много у Србији.

Тако је таблоид Blic 11. фебруара 2022. објавио текст под насловом: „DOKTORKA DAJE KANCEROGENE SAVETE! Promovisala ,ivermektin’ u terapiji korone, a sada tvrdi da ovaj ANTIPARAZITSKI LEK pomaže i u LEČENJU RAKA DOJKE!?“, чиме је наставио серију текстова од 1. новембра 2021. године, а који су школски примери „организоване хајке“ на редовну професорку Медицинског факултета Универзитета у Београду Валентину Арсић Арсенијевић, која спада у ред наших најзначајнијих и најцитиранијих научника.

Текст је непотписан. Да ли се аутор текста стиди тога што је написао, или се плаши тужбе, свестан или свесна да је то што пише лаж? Мислим да је у питању ово друго. Таблоидни новинари не знају шта је стид. Овај текст је прави пример таблоидног новинарства. Blic је исто као и Информер таблоид, а таблоиди не поштују професионални кодекс. Кодекс крше свесно, без страха од казни. И тако смо дошли до тога да, они новинари који не поштују кодекс професионалне етике, дају себи право да се баве етиком наших храбрих, паметних и високоморалних лекара и професора. Зашто смо дозволили да медицински необразовани таблоидни новинари исправљају и коментаришу наше најугледније професоре медицине, признатe у целом свету?  

Садржај текста који је објавио Blic спада у врхунску неистину и не заслужује коментар. Али, пошто је сада већ евидентно да се ради о још једном тексту у серији континуираних напада на исту особу, важно је да остане написан и другачији новинарски став. Наиме, у неком разговору или преписци везаној за смрт неке младе особе од рака дојке, проф. др Валентина Арсић Арсенијевић је изразила жаљење и поменула да је Ивермектин показао добре резултате и у лечењу рака дојке, те да је његово и АНТИКАНЦЕРОГЕНО дејство неспорно и већ научно познато. Било је довољно да таблоидни новинар Blic-а оде нпр. на сајт National Library of Medicine и да види да ли се Ивермектин показао добро и у лечењу рака дојке, или на ову страну, или на ову, или на сајт City of Hope (Founded in 1913, City of Hope is a National Cancer Institute-designated comprehensive cancer center and a founding member of the National Comprehensive Cancer Network, making it a national leader in advancing research and treatment protocols), али није. Да јесте, прочитао би доказе да лек Ивермектин модулира пуринергички пут П2Кс4/П2Кс7, што сугерише да овај лек може додатно искористити интринзичне високе екстрацелуларне нивое АТП-а тумора – за активност против ћелија рака. Према студији објављеној 2. марта 2021. године, научници  су комбиновали инхибитор контролне тачке са леком Ивермектин за успешно лечење троструко негативних карцинома дојке у претклиничким истраживањима. Тражећи такав агенс међу лековима које је одобрила ФДА, група научника је открила да лек Ивермектин поспешује улаз молекула и у ћелије рака дојке, са следственим моћним антитуморским ефектом – инхибира пролиферацију ових ћелија, спречава метастазе, обезбеђује да важни лекови који се користе за хемотерапију испоље свој оптимални ефекат у комбинацији са Ивермектином. (Ипак, „како свако зло има своје добро“ – хвала таблоидним новинарима Blic-a што су својим непрофесионализмом дали прилику професионалцима, против којих воде „организоване хајке“, да у народу шире истину о Ивермектину.)

Дакле, после пар минута претраге на Гуглу, сваки читалац може да се увери колико су новинари Blic-а необразовани и малициозни у ширењу лажи, колико се баве јефтином пропагандом и да не заслужују да буду чланови новинарских удружења и да се називају новинарима. Такви таблоидни новинари блате и вређају најбоље лекаре и интелектуалце у Србији, али брукају и своју професију. Да то раде јасно је кад се прочита Кодекс новинара Србије (на пример): ,,Наслов текста/прилога подлеже истим етичким принципима као и сам текст/прилог… Новинар негује културу и етику јавне речи, поштује право на одговор, извињење и исправку и дужан је да благовремено објави одговарајућу исправку… Новинар који намерно, нарочито због ,атрактивности’ текста/прилога, подстиче неутемељене страхове и наде читалаца/гледалаца/слушалаца, на најекстремнији начин крши етички кодекс“. Кад упоредите оно што су научници писали о леку Ивермектин, са насловом и садржајем текста из Blic-а, јасно је да таблоид Blic ,,на најекстремнији начин крши етички кодекс“ новинара Србије и да су новинари таблоида Blic поново испали глупи у друштву.

Докле ће таблоид Blic тако грубо и некажњено да крши кодекс професије и законе? Због чега Blic то ради? Blic је режимски таблоид, који подржава ковид агресију на здрав разум и интегритет људи, па свако ко износи научне доказе и има критичко мишљење може да доживи да га таблоидни новинар вређа и понижава – сатанизује се на основу ad hominem аргумената, што је испод части за моралног човека и професионалног новинара. Поред понижавања и медијске сатанизације угледних професора, пре свих проф. др Валентине Арсић Арсенијевић и проф. др Бојка Белаковића, сатанизују се и остали лекари и стручњаци из удружења грађана Лекари и родитељи за науку и етику (ЛРНЕ) који се не слажу са присилним, а недовољно испитаним, мерама државе и СЗО. Али заборављају да, када у Србији једног дана буде успостављена правна држава, тужбе лекара против Blic-а биће извађене из фиока и таблоидни новинари ће одговарати. То ће изгледа ускоро да се догоди – у свету су неке државе укинуле анти-ковид мере, у неким државама су велики протести, свет полако излази из пандемије и више нико не верује тзв. ковид-стручњацима и промотерима Big Pharma. У многим државама ће се тражити одговорност надлежних који су ширили страх и панику, свесно или из незнања доносили погрешне мере и кршили људска права и слободе. Да ће се то ускоро догодити јасно је већини људи и у Србији, а и у свету.

Кодекс професионалне етике Универзитета у Београду

Ипак, и поред недвосмисленог краја „пројекта корона“, крајем јануара 2022. године декан Медицинског факултета Универзитета у Београду (на основу неуређеног Захтева и мишљења Етичке комисије без иједног доказа) одлучио је да изрекне „јавну опомену“ проф. др Валентини Арсић Арсенијевић, због њених јавних наступа којима је „…немедицинску јавност и пацијенте довела у заблуду“, чиме је, према мишљењу Етичке комисије и декана, повредила Кодекс професионалне етике??? Декан додатно наглашава да Етичка комисија даје ово мишљење „…ниједног тренутка не доводећи у питање стручну и научну компетентност проф. др Валентине Арсић Арсенијевић у ужој научној области којом се са успехом бави…“. Како??? Па, управо је ужа научна област са којом се она са успехом бави део предмета Микробиологија, медицинска паразитологија, у оквиру које се изучава и улога лека Ивермектин, која је примарно антипаразитска, а научно јасно доказана и антивирусна, и антитуморска и антиинфламаторна, o чему сад постоји већ скоро 10 000 научних радова (https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/?term=ivermectin).

На срећу, исти Кодекс професионалне етике штити једнако све своје чланове, па је према члану 3 Правилника о поступку утврђивања етичке одговорности на Универзитету у Београду – најтежа повреда Кодекса – „ограничење слободе мишљења и изражавања чланова универзитетске заједнице“.

Питамо зато декана Медицинског факултета Универзитета у Београду да ли је проф. др Валентина Арсић Арсенијевић члан те исте заједнице, или је на делу њен прогон??? Наравно, њени адвокати су одмах уложили жалбу, а због кршења истог Кодекса би морали да одговарају управо они који су поднели Захтев и водили поступак (надамо се ускоро, исто као и новинари Blic-а).

Зашто су професори нашег најстаријег и најугледнијег факултета то дозволили себи? Због љубоморе, јер је проф. Арсић Арсенијевић велики стручњак, цитирана и позната у свету, а сад и веома омиљена у нашем народу, као члан ЛРНЕ? Да ли због тога што је осмислила и предложила изванредну идеју и једина са њеног Института (било је пријављено између 10 и 20 пројеката, међутим са идејама које нису задовољиле строге међународне критеријуме оцењивања) добила средства за вођење пројекта? Због тога Blic поново помиње, на крају спорног текста, да је професорка Арсенијевић добила да води пројекат вредан 440 000 евра. Тај пројекат је добила након оцене стручњака из света, а да помогне Србији. Добила га је у великој конкуренцији, али једина на Институту. Неко је изгледа много љубоморан или не жели да српски стручњаци добијају новац за научне пројекте и признања у свету. А она је сигурно јако срећна, посебно и зато што изузетно вредна опрема коју њен пројекат добија (преко 250 000 евра), остаје баш том истом Институту и његовим члановима. Ми, међутим, страхујемо да ће баш пријатељи уредника и новинара Blic-a то тешко преболети, али се и радујемо што ће стручњаци попут проф. др Валентине Арсић Арсенијевић бити слављени, посебно кад све ово ускоро прође и када истина нађе пут до свакога.

Никола Варагић: Велики ресет и последња времена

Никола Варагић

Да ли знате како су свети оци описали антихриста, тачније, како ће антихрист да изгледа кад се појави – пре него што постане господар света? Најближи опис био би – онако како изгледају Џастин Трудо (премијер Канаде), Емануел Макрон (председник Француске) или Бил Гејтс (оснивач Мајкрософта), тј. онако како су већини људи на свету Трудо, Макрон и Гејтс изгледали пре пандемије корона вируса 2020. године. Они изгледају, на први поглед, као добри, фини, пријатни, културни и образовани људи. Тако су изгледали већини људи на свету пре ове пандемије. Сад многи не би волели да им било ко од њих постане зет.

Како нас упозоравају свети оци, антихрист ће изгледати као смирен и добар човек, кротког духа, честит, постојан, према свима љубазан, неће узимати поклоне, неће говорити гневно и показивати натмурен изглед, биће непријатељ неправде, а пријатељ сиромашних. Људи ће у почетку говорити да не постоји бољи или праведнији човек од њега, јер ће антихрист желети мир у свету и да победи сиромаштво, болести и смрт – створиће се утисак да он жели само добро свету. Свет ће се у том тренутку налазити у хаосу, ратоваће свако против сваког, свет ће тражити спаситеља, миротворца. Антихрист ће се појавити као спаситељ, а затим ће ставити цео свет под своју контролу. Антихрист ће бити веома лукав човек који ће служити као оруђе ђавола.

Наравно, Трудо, Макрон и Гејтс нису антихристи и правом антихристу нису ни до колена, Трудоа, Макрона и Гејтса овде узимам као примере врсте људи који се представљају као демократе, пацифисти, добротвори, али су све супротно. Тој врсти људи, тој врсти обмана, припадали су и људи попут Била Клинтона или Барака Обаме. То су и људи попут оних „финих“ политичара из норманских држава који бициклима и јавним превозом долазе на посао, или оних из Аустралије и Новог Зеланда, који су од својих држава сад направили логоре, а изгледали су као кул ликови, пре пандемије. Ти кул ликови данас праве тзв. нову нормалност која је ненормална. Трудо и Макрон промовисани су као велике наде либерала и левичара (или демократа), а они прогоне људе који имају другачије мишљење. Гејтс је постао главни стручњак СЗО, јер је главни финансијер, а СЗО је нешто као светска влада.    

Дакле, антихрист се неће појавити као екстремни десничар (скинс), Џингис Кан, каубој из Тексаса, брадати четник и козак, силеџија, криминалац или мафијаш. Напротив, биће све супротно од тога, кад се појави – изгледаће као добрица, добар комшија, скроман и честит човек и тек кад завлада светом показаће своје право – демонско лице (знамо да „добро није увек Бог“, тј. иза „добра“ може да се крије и зло). 

Како нас упозоравају свети оци, антихрист ће имати лажне апостоле и говориће да се гади идола и да је побожан, и многи ће поверовати његовим „чудесима лажним“ (2. Сол. 2; 9) – кад почне да исцељује људе, „васкрсава“ мртве, изгледаће да може да помера планине и да изводи острво из мора. Имаће власт и над људским чулима. Та „чуда“ биће преваре. Само они који буду носили жиг (чип, имплант, ку-ер шифру?) моћи ће да купују храну. Настаће страшна глад, а људи који буду примили жиг осећаће глад и жеђ седам пута више од људи који немају жиг и моћи ће да виде одређене ствари (због онога што буду имали у/на телу, антихрист, тј. ђаво, имаће власт над њиховим чулима – као маг ће да изводи лажна чуда, у која ће поверовати људи који приме жиг звери?). Свет ће напасти велика похлепа. Људи опијени од разврата неће осетити страх пред невољама које ће да их снађу. А невоља ће бити таква да ће свуда бити лешеви људи, које неће имати ко да сахрани, говоре свети оци и Свето Писмо. „Такве невоље није било од почетка света“ (Мк. 13; 19). Живот хришћана који нису примили жиг звери постаће неподношљив, Бог ће због њих да скратити период владавине антихриста.

Као што видимо, антихрист може да личи на штребера и добротвора, може да изгледа као неки кул либерал или левичар, и добри комшија из краја, може да изгледа као лекар, јер је прва мисао обичног, доброг човека да је лекар нешто добро, исто као и свештеник. Дакле, антихрист ће се можда појавити и као добри лекар (или научник), и као велики верник, који је од „Бога“ послат да постане политички и духовни вођа (владар) света, тако што ће бити на челу светске владе, али и светске цркве. И тек кад дође на ту позицију, показаће право лице – у свету ће успоставити тоталитарни систем који ће бити много гори од овог који се сад ствара у Аустралији, Канади, Аустрији, Новом Зеланду, Данској, Француској, Великој Британији, Холандији, Италији, Немачкој, Израелу…  Из овога што се сад дешава у евроатлантским државама, можемо да слутимо како ће изгледати владавина антихриста. А то се дешава јер „нема страха Божијег пред очима њиховим“ (Рим. 3; 11-18).  

***

Према неким изворима, план глобалиста је био да покрену Велики ресет негде око 2030. године или после тога, али су одлучили да то ураде раније и пандемија је избила почетком 2020. године. Вишедеценијско стварање аполитичних грађана или апстинената исплатило се глобалистима, који су избацили серију политичара који су у својим државама дошли на власт и изгледало је да их дуго нико неће склонити са власти. У Канади је дошао Џастин Трудо на власт, у Француској Емануел Макрон, у Холандији Марк Руте, на Новом Зеланду Џасинда Ардерн, у Италији Марио Драги, у Шпанији Педро Санчез, у Аустралији Скот Морисон, у Немачкој се за улазак у власт припремала Аналена Бербок…

Планове је, изгледа, покварио Трамп. Јер ако глобалисти изгубе САД, за 10 година Велики ресет био би немогућ. Затим, владајућа елита Запада је желела договор са Комунистичком партијом Кине. Трамп је покварио односе са Кином. И још је Трамп градио добре односе са Путином. То су вероватно били главни разлози да владајућа елита Запада покрене пре него што је планирано Велики ресет пуштањем вируса у свет. Пандемију су искористили да оборе Трампа и доведу Бајдена на власт у САД. Међутим, нису много бољи односи између Кине и САД ни сад кад је Бајден на власти. Бајден није поправио односе са Кином, а поново је покварио односе са Русијом, и још више је поделио грађане САД. 

Ствари се не развијају како би глобалисти желели. Након првог шока и потпуне грађанске послушности, у свим евроатлантским државама кренули су масовни протести грађана који се боре са слободу. Трудо, Макрон, Руте, Ардерн, Драги, Санчез, Морисон, Бајден… више нису тако популарни, напротив, у тим државама ће бити веома неизвесни наредни избори. Посебно у САД где је питање да ли ће моћи да се одрже регуларни избори 2024. године. А енглеска краљица не може вечно да живи, зато велики ломови чекају и Велику Британију.

После две године пандемије, опала је популарност људи попут Гејтса и Фаучија, многи су показали своје право, фашистичко лице током пандемије – сви ауторитети глобалиста сад су компромитовани и вакцинацисти почињу да личе на секту. Обични људи се ослобађају страха. За разлику од Кине и Запада – у Русији није било великог притиска вакцинациста. Довољно је да се грађани евроатлантских држава ослободе страха и побуне против власти и да Русија више не слуша СЗО, и пројекат глобалиста Велики ресет доживеће крах. Кина после тога може и даље да остане затворена за свет, али на своју штету.

Наравно, побуна у некој држави може изазвати грађански рат у тој држави, али мислим да ће бити довољно да се већина у некој држави освести и побуни, и довољно је да се такве промене догоде у пар евроатлантских држава, да се избегне опасност и од Трећег светског рата и од грађанских ратова у државама евроатлантске цивилизације. И можда је почетак тога ово што се десило у Канади?

Свима је јасно да ће стање у свету бити све горе ако се нешто не промени на Западу. Наде се полажу у САД пошто је западна Европа изгубљена (колико су Западноевропљани слаби показује то да су чак и Канађани пружили јачи отпор). У САД постоји много већи отпор глобализму и ковид фашизму, него у ЕУ и Великој Британији. Због тога су највеће шансе да у САД избије грађански рат и да се САД подели на трансхуманистичке и конзервативне државе. Ако САД више не буде под контролом Лондона, може да се избегне светски рат.

***

Не знам да ли су ово последња времена. Све указује да је свет ушао у последња времена. Са друге стране, чини ми се да у свету постоји велики отпор злу и да овај пројетак Велики ресет неће успети. Али и да ће технологије и технике контроле људи негде и даље да се развијају, и да ће се једног дана применити са много већим успехом него данас (тј. онако како су описали свети оци). Можда нас чекају деценије, или векови, мира и слободе (или припремања за ратове), пре великог рата и хаоса у свету…

А Христос ће доћи као „лопов у глуво доба ноћи“. Или, „о дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36). „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24; 42). Кад Христос други пут дође, указаће се знак Знак Крста на небу, звезде ће са неба падати и престаће да постоје. Сунце ће се помрачити, а месец ће изгубити светлост и појавиће се нова небеса и показаће се „знак Сина Човечијег на небу“ како „иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24; 30), „и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). „Прво ће мртви у Христу васкрснути, а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу“ (1. Сол. 4; 3-17). Дакле, „који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен“ (Јн. 3; 18). Они који не верују у Христа и нису познали Христа, служе ђаволу и повероваће у антихриста.

Колико сад има стражара, толико смо близу или далеко од диктатуре антихриста. Чини ми се да има још увек довољно да се у свету образује, ако ништа друго, осовина добра (чак и у случају да дође до употребе биолошког оружја, од стране терориста или глобалиста – то није разлог да држава постане фашистичка).

Надам се да ће ови „конвоји слободе“ ослободити многе државе и да ће на власт на Западу доћи људи који неће желети рат са Русијом, али и да ни Русија неће спороводити „четврту индустријску револуцију“. Јер, може да се прогласи крај пандемије, али да остане тотална контрола, уместо ковид фашизма – неки други фашизам. Ако се то дозволи – онда су ово сигурно последња времена. Зато мора да се преиспита где свет води или шта су последице развоја „четврте индустријске револуције“.

Да ли ће успети Велики ресет и да ли су ово последња времена зависи од тога колико сада има или колико ће се појавити стражара у свету.

Никола Варагић: Чудо у Канади

Никола Варагић

Молили смо се да се на Западу догоди чудо – да се грађани евроатлантских држава побуне против ковид фашизма и да кажу „не“ вакцинацистима, и чудо се догодило, тамо где смо најмање очекивали – у Канади. Након протеривања Новака Ђоковића из Аустралије мало је оних који су могли да претпоставе да ће се у Канади – у којој су вакцинацисти увели скоро исти ковид фашизам као у Аустралији (а обе државе су колоније Велике Британије) – догодити велики протести, који ће уздрмати власт у Канади, и изазвати лавину сличних протеста или „конвоја слободе“ у осталим евроатлантским државама. Чак и у Аустралији.

Наиме, у Канади су се због присилне вакцинације побунили возачи камиона и власници великих шпедиторских компанија (и грађани Канаде којима је дојадио Трудо, не само због медицинског фашизма који је увео) и широм Канаде кренули су „конвоји слободе“ – преко 50 000 возача камиона данима је возило своје камионе у конвојима, са циљем да сви исти дан стигну у Отаву, главни град Канаде. А „конвоје слободе“ поред путева широм Канаде, према неким проценама, поздравило је више од 2 милиона грађана Канаде и у фонду који је основан на почетку протеста, до тренутка кад су камиони стигли у Отаву, уплаћено је скоро 9 милиона долара од стране грађана Канаде. Пре него што је „конвој слободе“ стигао у Отаву, премијер Канаде Џастин Трудо је, као кукавица, побегао из главног града. Исти такви „конвоји слободе“ кренули су у САД, Шкотској, Холандији (Низоземској), Немачкој, Аустралији… То се на Западу догодило крајем јануара 2022. године.    

Пандемија је проглашена на почетку 2020. године и тад су државе широм света увеле мере које у већини држава и даље постоје. Неке државе су увеле ванредна стања и „закључале“ своје становништво. Међу тим државама била је и Србија. Ванредно стање у Србији није дуго трајало, у Србији се живело слободно пар месеци, а онда је 7. јула председник Србије најавио ново ванредно стање или „закључање“ грађана Србије. То је изазвало бес грађана и догодили су се велики протести, са великим сукобима са полицијом, који су трајали пар дана. Протести су стали, али у Србији више никад није уведено ванредно стање, власт се уплашила реакције народа и одбацила ту могућност. Наравно, власт (окупатор) је схватила да су носиоци протеста били млади људи, средњошколци и студенти, и кренуо је медијски и психолошки рат против младих. У јесен 2021. године, мало више од годину дана након протеста, уведен је ковид аусвајс од 20 часова за угоститељске објекте и ноћне клубове, а та мера највише погађа младе, који ако желе да излазе ноћу морају да се вакцинишу. Или, држава поклања младима по 100 евра. Са једне стране, млади се уцењују – прети им се штапом, са друге стране, млади се купују, корумпирају – даје им се шаргарепа. Верујем да већина младих неће насести на такве технике манипулације и контроле и да ће у себи и даље носити слободарски дух. Као и већина у српском народу или међу грађанима Србије. А да је то тако, показује и то што је Новак Ђоковић постао светски симбол отпора против ковид фашизма, у томе има подршку већине Срба, и већине људи у свету, на протестима широм света скандирају Новаку Ђоковићу (чак и у Шпанији, и неки Шпанци који су били фанови Надала сад су постали Фанови Новака Ђоковића). Затим, на протестима у Канади и САД има доста Срба који су међу главнима у шпедитерском послу у Северној Америци и зато је толико српских застава на протестима у Канади и САД. И у Аустралији.

Дакле, за разлику од грађана евроатлантских „демократских“ држава који живе као да су у логорима, грађани Србије слободно се крећу од пролећа 2020. године. Грађани Србије су се сами изборили за слободу. Након што су грађани Србије „показали зубе“, вакцинацисти су се повукли у том смислу, али су медији и даље затворени и прогоне се лекари који се залажу за слободу избора. Власт (окупатор) је обрађивала опозицију после протеста у јулу 2020. и кад су ставили под контролу проевропски део опозиције, увели су, пре неколико месеци, ковид аусвајсе који важе од 20 часова у кафанама, кафићима и ноћним клубовима. Протест није био велики као у јулу 2020. године, али се и сад битка води на други начин. Међутим, да би се Србија у потпуности ослободила ковид фашизма, да би грађани Србије и привредници могли да путују у што више држава и да наши људи у дијаспори не живе у логорима – потребно је да се што више држава света ослободи ковид фашизма.

Сад је време да Срби шире демократију на Западу и да Срби бране људска права и слободе у евроатлантским државама које су постале недемократске зато што се грађани тих држава нису побунили, попут Срба или грађана Србије, на почетку пандемије. Српски народ је у оба светска рата био на страни добра, а већ три деценије је на првој линији фронта против Новог светског поретка. Исте силе које су напале Србе крајем 20. века, на почетку треће деценије 21. века увеле су ковид фашизам; ради се о истим центрима моћи. Срби су међу народима који имају највише искуства у борби против нациста и фашиста. Као и Руси. У Русији су били велики протести против увођења ку-ер шифри и власт је одбацила то. А Белорусија од почетка пандемије не слуша СЗО. За разлику од грчког, у словенском делу Православља постоји јак отпор антихришћанској (антиправославној) Империји. Наш циљ је да заједно са осталим православним народима ослободимо наше државе и да тај „вирус“ слободе ширимо светом. Као хришћански народ радујемо се протестима грађана у Канади, САД, Великој Британији, Немачкој, Аустрији… у државама које су бомбардовале Србију, тј. желимо да се и те државе ослободе или да на власт у тим државама дођу људи који ће зауставити успостављање тзв. нове нормалности, који нису расисти, који не мрзе Словене и Православље, који не желе да поробе цео свет и успоставе светску владу. (Једино што се тиче Кине и подршке борцима за људска права и слободе морамо да будемо опрезни, јер не желимо револуцију која ће на власт довести слуге Империје.) Борба је тек почела (на пример, Империја је сад увидела да су возачи камиона слободни људи и сад ће да развија камионе које ће да вози компјутер, тј. убрзаће ширење „четврте индустријске револуције“).

После ове насилне одвојености и отуђености, људи су жељни друштвеног живота. Али су се деца навукла на телефоне и интернет. Борба сад мора да се води и за децу да не постану зависна од тзв. метаверза у настајању. Важно је и како ће се образовати нове генерације. А на Западу ће то ићи доста теже, јер су они били отуђени и пре пандемије, сви медији и све мреже су под контролом Империје и људи немају проступ истини, информацијама, а деца су више зависна од игрица (као и у већем делу Далеког Истока). Срби су познати као људи који су дружељубиви и имаће велику улогу у повезивању људи широм света. Као средства информисања могу да служе и руске мреже Телеграм и Вконтакте и кинеска ТикТок. Све више људи и са Запада користи руске и кинеске друштвене мреже због цензуре на Гуглу, Мета, Твитеру, Јутјубу… Телеграм је и у техничком смислу бољи од Вотсапа.

За свет има наде све док Русија и Кина одбацују антихуманизам. И наравно, док има Срба који се боре против Империје. И док се дешавају чуда попут овог у Канади…

Никола Варагић: Тектонске промене у свету

Никола Варагић

Свет чекају тектонске промене – чује се, сад већ скоро свакодневно, од стране политичара, аналитичара… Али, шта је ту чудно, ако знамо да је промена категорија времена (живота)? Kолико је у свету, за ових 2 020 година од Христа, било тектонских промена? Питање је да ли смо или колико смо субјекти или објекти у стварању историје. Промене су природне.

Свет ће изгледати потпуно другачије на крају 21. века, него на крају 20. века – појавиће се нове технологије и нова оружја, нове економске кризе, мења се и клима, свака генерација оставља свој печат постојања и прави промене у култури, начину живота, у међународним односима, можда ће доћи до новог светског рата… Свет се мења, а људи остају исти.   

Међутим, иако познајемо људску природу, толико има непознатих да нико не зна како ће свет изгледати на крају 21. века. То нико не зна, осим Бога. Mи (српски народ) можемо да антиципирамо неке опасности или да будемо спремни за разне изазове, можемо да будемо спремни да створимо или да искористимо указану шансу. А она ће доћи ако српски народ  остане заветни народ, или, доминантно православни народ, а не „доминантно прозападна нација“. Наше је да радимо, да будемо мудри и да верујемо. Историја 21. века тек се пише.  

Србија је од почетка 20. века попут листа који ветар носи где хоће: служила је као полигон за одмеравање снага великих сила, српски народ је служио за експерименте глобалистима. Да ли Србија, овог пута, може да искористи тектонске промене у свету, да то промени, да не буде само објекат? Да ли ћемо само да чекамо и да гледамо расплет кризе у Европи?  

Да не понављамо историјске грешке, посветио сам серију текстова идеји поделе Европе на источни и западни блок, као и идеји развоја четврте или нове политичке теорије (као прве православно-словенске политичке теорије). То подразумева промену односа према Европи и Западноевропљанима (који су створили постојеће три политичке теорије).   

На пример, српска власт је у току Првог светског рата одлучила да се српска војска повуче са територије Србије и да остави старе људе, жене и децу да их непријатељи муче, силују и убијају. Неки критичари сматрају да то што је урадила српска војска није било витешки, да су постојали услови да се Србија брани и да војска није морала да бежи, тј. не мисле да би требало славити пробој Солунског фронта, јер је срамота што је српска војска пре тога напустила Србију. У вези повлачења преко Албаније на Крф мислим да се српска елита на тај корак одлучила јер је била уверена да је Запад цивилизован. Верујем да је српска елита живела у илузији да ће се аустроугарска војска (у којој су били и Хрвати и Словенци), кад окупира Србију, према цивилима понашати исто као у Француској или у Холандији или у Данској. Српска елита је рачунала да ће се „културни“ Германи и Словени који су били део Централних сила, цивилизовано (европски) понашати према према женама и деци (што се није догодило, чинили су страшне злочине) кад српска војска напусти Србију и да ће, кад се опорави војска, са савезницима кренути у ослобађање (што се и догодило, али је српска војска погрешила што је оставила незаштићен народ, тј. своје породице, а показало се и да Србија нема искрене савезнике на Западу). Али то што се догодило у Првом светском рату није била лекција елити која је водила Краљевину Југославију. И у Другом светском рату највише су страдали Срби. Равногорци су очекивали подршку Енглеске. Енглези су имали своје интересе (Енглези од почетка модерног доба раде против интереса српског народа – то је вишевековна политика Енглеске на Балкану, а српска елита, ипак, бежи у Лондон и тамо формира владу у егзилу). Након договора са СССР, и Ватиканом, Енглеска је издала равногорце и подржала комунисте, а усташама помогла да побегну пацовским каналима или да пређу у партизане. И успут су савезници бомбардовали Србију и Београд на крају рата, исто као нацисти на почетку рата. Српски народ је испао наиван, толико да није знао да наплати ни ратну одштету после светских ратова. Праву природу односа Запада према Србији, и за оне најнаивније родољубе, открило је НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године. 

Заборавили смо да морамо да будемо и мудри, а не само безазлени. Нисмо толико мали ни слаби, још мање толико глупи, да свакоме служимо као џак за ударање. Да ли та наивност има везе са недостатком самопоуздања и млаком вером, или комплексом ниже вредности у односу на Западноевропљане? Да ли Србија (било која словенска и православна држава) може да се ослободи окупације Империје сама? Да ли је време да се промене ти односи, да мало више поштујемо себе и своје? Ко зна, да је у 19. и 20. веку уложено бар пола енергије у стварање српско-бугарског савеза, или савеза између Србије, Бугарске и Грчке, колико у стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца, да ли би настао јак православни савез – савез православних Словена и Грка? Да ли би се догодила латинизација српског народа? Срби су желели по сваку цену да буду на Западу, а тај пут је водио преко Хрвата и Словенаца, и Запад је користио Хрвате и Словенце да контролише Србију и мења свест или идентитет српског народа. Само је томе служила Југославија. Из данашње перспективе гледано, није јасно зашто су Срби у 19. и у 20. веку више гледали на Хрвате и Словенце као на браћу, него на Бугаре и Грке, који су браћа у Христу, са којима постоје много дуже и дубље везе, као што је Света Гора. Колико су за то одговорне православне цркве? Да ли је сад касно да се исправе те грешке и да спречимо велики раскол између православних Словена и Грка? Да ли можете да замислите да Хрвати чувају мошти српског краља и да брину о српском манастиру и гробљу, као што Бугари вековима чувају мошти светог краља Милутина или Грци манастир Хиландар и војничко гробље Зејтинлик? Било је ту и наших грешака, а не само грешака Бугара и Грка. Добро је што су прве асоцијације на Бугаре и Грке, и даље, више позитивне него негативне, док је прва асоцијација на Хрвате у свести православних Срба – Јасеновац, Паг, Јадовно, Глина… Међутим, већина посланика Скупштине Србије је и даље под контролом Енглеза, Немаца и Хрвата. Зато су одбили да осуде геноцид у НДХ. Хрватима и Западноевропљанима све се опрашта, а нпр. Бугарима никад ништа. Зашто?

Словени и православци нису успели да се уједине пре Првог светског рата, и Германи су кренули у поход на Исток. Нису успели ни пре Другог светског рата и Германи су кренули у поход на Исток. Опет се Англосаксонци и остали Германи спремају за рат против Русије и Србије. Са друге стране, са Истока и даље прети мигрантска криза и нико сад не може да гарантује да се Кина неће договорити са Западом и како ће се понашати Кина ако постане светски хегемон. Јасно је колико је нужно образовати православно-словенски савез. Како да Северна Македонија и Украјина постану места саборности (а Кијев и Скопље седишта православно-словенског савеза), а не места сукоба између православних Словена и Грка?

Ко живи „по Духу“, привлачи енергије Божије и учествује са Духом Светим у променама у свету. Ко се ослободио унутрашњег ропства, преображава спољашње стање и кретање.  

Никола Варагић: Мрежни рат против Православне Цркве

Никола Варагић

Владајућа елита Запада види Православну Цркву као највећег непријатеља, који се мора што пре уништити. То су потврдили политичари попут Карла Билта, генерали војске САД, Велике Британије и других НАТО држава… Али, зашто је Православље за владајућу елиту Запада непријатељ број један? Владајућа елита Запада је антихришћанска и мрзи све што је хришћанско јер је Западноевропљанин (европски човек) прогласио себе (човека) за бога. Западноевропљани не осећају, иако то неће јавно признати, да су супериорни у односу на Источноевропљане, као што то осећају у односу на неевропљане. Римокатоличка црква се  представља као супериорна, али кад се дође до чисто духовних тема и до разлога великог раскола, види се разлика између разума католика и духа православаца. Јер, католици (као и њихова чеда протестанти и просветитељи) ограничени су природном светлошћу разума, а православци верују да постоје и зато примају нестворене светлости или енергије Божије (спознаја срцем је виши ниво спознаје!). Дакле, освојили су цео свет – сви континенти и Северни и Јужни пол били су под ногама Западноевропљана – само нису успели да поробе (ако се не рачунају неуспешни походи Наполеона и Хитлера) православни и словенски део Европе. Због тога Западноевропљани мрзе и Словене (Источноевропљане) и Православље.

Знамо из историје, док је Православље цветало у Источном римском царству, а касније и у српској и бугарској средњовековној држави, Западно римско царство је било у распаду –  само је Запад тада био у мраку. Ренесанса је процветала на Западу после пада балканских православних држава под окупацију исламског Османског царства, због чега су (учени) православци са Балкана и Мале Азије бежали на Запад. Али убрзо је дошло и до контакта између католика и муслимана (Турака и Мавара), па је окултни Запад прихватио исламску и далекоисточну мистику, а и даље одбацивао и потцењивао православну, тј. хришћанску мистику (исихасти су били смешни, а дервиши, или будисти, или кабалисти, егзотични?). Рационалистички или атеистички Запад гушио је хришћански, православни дух. Окултни Запад прихватао је сваки нехришћански мистицизам и египатску и остале магије. Запад је спој романског и германског паганизма и расизма. Запад је спој рационализма (атеизма), окултизма и паганизма. На тим темељима граде се њихови изми и идеологије. И new age.

На почетку последње деценије 20. века Запад излази као победник из Хладног рата, долази до слома СССР и Варшавског пакта, и НАТО државе покрећу две офанзиве – једну против православних држава (против Србије у рату у СФРЈ, бомбардовањем РС и СРЈ, а крајњи циљ је Русија, доказ је рат у Украјини) и другу офанзиву против исламских држава (рат у Ираку, па поново рат у Ираку, у Авганистану, Либији, Сирији, са циљем да се сломи Иран као једина исламска држава која пружа јак отпор вестернизацији и глобалистима). Србија је деведесетих пружила јак отпор Империји, помогла Русији да прогледа, и од почетка 21. века са доласком Владимира Путина на власт Русија се консолидовала и поново је постала важан фактор у свету. Са друге стране, осим Ирана, све остале исламске државе данас су под контролом НАТО држава. Ипак, после православаца, највећи отпор вестернизацији и глобалистима пружају муслимани. Кина је постала главни политички, економски и војни конкурент Запада, али Кина није идеолошки конкурент, Кина је усвојила две западњачке идеологије – прво социјализам, а затим и капитализам, тј. Кина нема своју идеју и духовни центар. Зато је Кина, која је започела модернизацију после православних држава – данас модернија и од евроатлантских држава. Запад жели договор са КП Кине, владајуће елите Запада и Кине идеолошки су блиске, и једни и други су атеисти. Међутим, шта ако Кинези преко православаца познају Христа и настане Кинеска православна црква? Или, шта ако се разочарани католици и протестанти на Западу окрену Православљу? Зато је за владајућу елиту Запада мета број један – Православље, уништити Православље.

Стубови Православне Цркве су грчке и словенске цркве или патријаршије. Срби, Бугари и Руси су преко Грка примили хришћанство. Грчка (тј. Источно римско царство) је хиљаду година била упориште Православља. Међутим, у 19. веку Грци су, поново, романизовани, тј. вестернизовани и у 20. веку интегрисани у културни, економски и војни систем Запада. То није било тешко пошто су Грци који су створили Источно римско царство себе звали и сматрали Ромејима, чак и већим Римљанима од оних из Западног римског царства, док је модерна (западна) Европа (модерна философија и наука) доживљавала повратак антици и старој Грчкој. Модерна православна Грчка је кроз вестернизацију доживела хеленизацију и више се поносила античким (паганским), него хришћанским коренима. Цена тога је да је савремена Грчка постала колонија Запада и база за напад на православне Словене. Колико је Грчка окупирана видело се по томе што је у Грчкој ковид фашизам примљен исто као и у Аустрији, Великој Британији, Немачкој, Италији, Аустралији, Канади, Израелу… Да ли ће Грци одбацити 2 000 година хришћанства и отпасти од Православне Цркве? То зависи и од Русије и Србије које нису у ЕУ и НАТО и данас су веће упориште Православља, него Грчка. Словени су најбројнији народ у Европи, а већина Словена је – православне вере. И словенске православне цркве доживеле су препород након што су преживеле комунизам. Међутим, Грци сматрају да имају првенство (показују културни расизам према Словенима што је последица романизације/вестернизације). Али, Руси и Срби нису унијати, и не могу да препусте духовно вођство Грцима, као у средњем веку. A Православна Црква не може постати централизована као Римокатоличка црква, цариградски патријарх (или руски?) не може да постане нешто као папа код католика.

Ако православци знају да је циљ Запада да се уништи Православље, шта предузимају да се одбране? На нивоу Православне Цркве, буквално ништа. На нивоу помесних цркава скоро ништа. Зато је значајна књига Слободана Стојичевића „Хибридни рат против Српске православне цркве“ (Српско одељење Међународног јавног Фонда јединства православних народа, Београд, 2021. године). Слободан Стојичевић у овој књизи објашњава шта је нпр. стратегија названа „рат изнутра према напоље“, или техника „Прозор Овертона“ и како се нове стратегије, технике и нови начини организовања користе против Православне Цркве. Јер, „у ранијим епохама фронтални напад је наилазио на спољни одбрамбени прстен и тек у случају победе над одбрамбеним механизмима остали део друштва је једноставно био освајан. У данашње време могуће је разним новим ратним техникама (информациони рат, психолошки рат, медијски рат…) нападати унутрашњост система“. Томе служи – мрежни тип организације. Друштво је „од хијерархијског постало мрежно“, а у мрежном друштву, „моћ је мултидимензионална и организована око мрежа које су у сваком домену људске активности програмиране према интересима и вредностима актера који имају моћ. Мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум. Глобалне финансијске мреже и глобалне мултимедијске мреже су тесно повезане, а та метамрежа има изузетну моћ“. Тим мрежама – које су наднационалне – „суверена држава са својом хијерархијском организацијом само смета“, „за финансијску олигархију Америка је постала само једно од тржишта“ и ресурси САД користе се да се реализују мрежни пројекти. „У случају мрежа нема једне централне организације или једне агенције која би се поистоветила са целим процесом. Постоје само нивои или боље речено ,кластери’  мрежних актера“ – објашњава суштину мрежног типа организовања Слободан Стојичевић, позивајући се и на водеће теоретичаре мрежа, који су деловање мрежних структура против државне хијерархије назвали „Дубока држава“.

Дакле, све се програмира према интересима и вредностима мрежа моћи. Актери који имају моћ нису хришћани, то се види по вредностима које шире или по томе што је Православна Црква њихов највећи непријатељ. Циљ је да се промени суштина хришћанског учења. Уз помоћ „Прозор Овертона“, технике социјалних манипулација, могуће је у друштвену свест било ког друштва усадити било коју идеју. Последњи пример видели смо током свечаног дочека нове, 2022. године у Београду, који је у конзервативном друштву искоришћен да се промовишу либерална ЛГБТ идеологија, кич, шунд и разврат. „Пандемија“ којој се не види крај користи се за напад на Православну Цркву, и неке православне цркве и неки епископи СПЦ следили су инструкције СЗО, као да је то Свето Писмо, чак су забранили и улазак без маске у цркву, а сад и невакцинисаним верницима да долазе у цркве.   

Кад је почела пандемија 2020. године, видели смо снагу мрежних структура. Финансијска олигархија, која контролише водеће медије Запада (света), умрежена је преко СТО, ММФ, СБ и највећих банака, преко којих контролише платни промет (swift, платне картице…), а једна од најважнијих организација под контролом глобалиста је СЗО. Власници највећих банака и медија власници су и највећих фармацеутских компанија; сви су део исте мреже. Пошто је Слободан Стојичевић књигу објавио током пандемије, иако се не бави том темом ова књига ће помоћи читаоцима да лакше схвате како мреже моћи делују током пандемије или како се Православна Црква присиљава на промене и током пандемије. „А управо је и тема хрибридног и мрежног рата против наше Цркве – неке од тих промена и нека од тих наметања захтева Цркви за ,одређивање према проблему’ и ,дефинисање става’ Цркве су смишљени тако да се дугорочно Црква прво покрене на промене а касније, током промена, усмерава у одређеном правцу“ – објашњава Слободан Стојичевић и закључује: „Када би се остварио и најмањи ,успех’ у мењању Цркве – то би само отворило врата за даље промене и захтеве. Чак и када би се (далеко било) Православна Црква прилагодила новом светском поретку и увела ђаконице или свештенице или увела ,геј бракове’ – да ли би тад престала агресија? Не! Идеологија људских права и идеја ,инклузивне цркве’ су много шири појам“. Дакле, увођење маски и аусвајса – од стране православних епископа – за Цркву је опасно колико и увођење геј бракова у Цркву. Јер, кад уведете маске, следи захтев да се забрани невакцинисанима долазак у цркву, а кад уведете ковид аусвајсе следи захтев да се забрани причешћивање из „исте кашичице“, пошто се тако „шири зараза“… Ако уведете геј бракове, следеће је да подржите трансхуманизам. Ко уведе једну промену (измену), крив је за све.  

Запад (евроатлантске државе) има три идеологије – либерализам, социјализам и фашизам. Те идеологије су антихришћанске – следбеници тих идеологија верују у науку и прогрес, а ако су отворени за духовно, онда је то на нивоу – окултног. Мислим да је данас на Западу немогуће покренути било какву акцију или иницијативу или крсташки рат „у име Христа“. Кад би се појавио хришћански покрет, то би изазвало грађански рат између прогресиваца и конзервативаца на Западу. Прогресивци или трансхуманисти не желе хришћанство, ни у најмањим траговима, у својим државама, и хришћански устанак покушали би да угуше у крви. И тај модел желе да наметну целом свету. Прогресивци су и либерали и социјалисти. Комунисти су на силу уводили западњачки систем вредности у православним државама и створили услове за деловање мрежа (нпр. феминизам су ширили комунисти, а либерали су само додали нове захтеве). Комунисти су мењали свест православним народима. То раде и либерали. И једни и други Православље прогоне, попут нациста. Црква је део друштва, али друштво сад има много антихришћанских мрежа и држава постаје фашистичка. Дакле, Запад има своју идеологију, тј. све евроатлантске државе имају државне идеологије – то је данас трансхуманизам, као врхунац свих идеологија или изама, док Русија, како то истиче Слободан Стојичевић – нема државну идеологију. Истина, за разлику од грчке или српске власти руска власт „доноси законе које ми препознајемо као ,конзервативне’, али ти закони су само покушај да се озваниче и фиксирају неки конзервативни друштвени односи који већ постоје и које огромна већина народа у РФ жели и прихвата, али – то није идеологија“.

Православна Црква је „окамењена црква“, зато што не прихвата промене, које јој намећу антихришћани. Конзервативизам или традиционализам није идеологија ако се не зна шта се конзервира и која традиција се негује и штити. Ако је то Православље, онда говоримо о православном конзервативизму или традиционализму. То је онда нова политичка теорија, јер се православни конзервативизам разликује од западњачког – колико се Православље разликује од католицизма и протестантизма. Русија је сад тврђава конзервативизма, али да би Православље било одбрањено од напада, Русија мора да постане тврђава Православља, тврђава православног конзервативизма. Исто важи за Грчку, Србију и остале православне државе. Те државе ће такве постати ако помесне цркве остану стубови и тврђаве Истине. Ми припадамо медитеранској цивилизацији и четврту или нову политичку теорију, ако смо православци, морамо стварати у оквиру православног координантног система – правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, личност је центар координантног система. Да је и либерализам постао варијанта егзогене или одбрамбене модернизације, да ли би се уместо права државе поштовало право личности? Како да Црква остане и „окамењена“ и отворена за свет? Ко је данас у Цркви, пуној јереси и раскола, неспорни духовни ауторитет?  

Без тих одговора, предлог Слободана Стојичевића да СПЦ уведе акредитације за новинаре и даје благослове за рад православних медија, може да буде мач са две оштрице. Слободан Стојичевић је у својој књизи навео примере два медија – „Теологија.нет“ као либералног и „Борба за веру“ као ултраконзервативног православног медија или портала. Међутим, шта је са медијима или порталима као што је „Стање ствари“ који преноси текстове свих струја у СПЦ, и званична саопштења информативне службе СПЦ, и изјаве епископа који имају различита мишљења, и текстове Епархије рашко призренске у егзилу…? Како да се уведу акредитације и такве врсте благослова, а да то не изазове нове расколе у СПЦ? Колико је то компликовано показује и то што је Слободан Стојичевић поменуо Бошка Обрадовића, председника Двери, прве православне политичке странке у посткомунистичкој Србији, у контексту спиновања и стварања агената утицаја. Да ли су Двери исто што и Отпор, да ли је Бошко Обрадовић агент ЦИА? Са друге стране, добар је предлог да СПЦ забрани да се, без благослова патријарха, клирици појављују у јавности све док се не утврди ко исправно заступа изворно учење, или ко има таленат за писање и харизму за јавне наступе. Између осталог, због тога што се у свести јавности „полако ,таложи’ подсвесни асоцијативни след: ,СПЦ-скупи аутомобили-попови лопови’“. Међутим, да ли садашњи патријарх СПЦ има ту снагу и тај ауторитет да све то успешно спроведе у дело?

Чак и ако нема, и ако нису бољи ни проглавари осталих православних цркава – дужност је сваког православца да чува своју Помесну и Православну Цркву. Хибридни и мрежни рат који против Православља воде антихришћанске мреже моћи, православци могу да добију само ако створе православне мреже у свакој православној држави и између православних држава. Дужност је православних Руса да спасавају Србију, дужност је православних Срба да спасавају Русију, дужност је православних Словена да спасавају Грке, Румуне и остале православне народе, државе и цркве… Православна Црква је католичанска. Што је већа јерес етнофилетизма, то је већа и јерес екуменизма. Ако тријумфује јерес етнофилетизма у православним народима и црквама, Православна Црква неће бити Једна, Света, Саборна и Апостолска. То неће бити ни ако тријумфује јерес екуменизма, тј. ако победе паписти, јер је глава Цркве Христос. Православна Црква је и хијерархијска и мрежна организација. За разлику од Рима, речима Жарка Видовића, „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона… закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“. Православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки – онтологија је важнија од етике. И зато термин „саборност“ нема – јуридистичко значење. „Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…  Црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења“ – учио је Жарко Видовић. Најбоља одбрана од спољне агресије, стратегија „рат изнутра према напоље“ или технике „Прозор Овертона“, јесте стварати свеправославну мрежу (кроз саборност – личне односе). И кроз ту мрежу развијати – православну економију, да не зависимо више од Лондона.

У „смутним временима“, истиче Слободан Стојичевић, Црква се прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија. Мислим да су ово управо таква времена – православне државе економски зависе од финансијера са Запада, а у културном смислу су полуокупиране, премрежене мрежама Империје, тако да Црква може увек да се уцењује због новца, преко медија могу да се фабрикују афере, на друштвеним мрежама да се цензурише, могу да искључе са интернета званичне сајтове православних цркава, и све православне цркве осим руске цркве док су на власти у Русији православци, у том смислу су слабе или зависне од својих држава, а државе су зависне од Запада. Агенти утицаја су дубоко ушли и у православне цркве – „Црква се разара изнутра од стране свог клира а тај напад не препознаје као агресију и не мобилише одбрамбене механизме“, истиче Слободан Стојичевић и књигу, практично, завршава питањем, или примером са војском: „Да ли би НАТО био спреман да уложи озбиљна средства да сазна што више о сваком генералу неке (противничне или савезничке) војске? Највероватније да. У том случају погледајмо чисту математику (без емоција): Војска Србије има око 45 генерала а Српска Православна Црква има око 45 епископа! А за Војску Србије ниједан НАТО генерал није отворено изјавио да је препрека остварењу геополитичких и стратешких планова док за СПЦ јесте. Логично питање: колико ресурса (обавештајних, финансијских, медијских, логистичких…) је у том случају НАТО спреман да активира да би придобио једног или неколико владика СПЦ?“.

Или да завади грчке, руске и српске владике (цркве)?

Дакле, шта је наш одговор?

Никола Варагић: Пад британске империје

Никола Варагић

Након нестанка балканских православних држава крајем средњег века, долази до уздизања Запада. Од 17. века Германи и протестанти преузели су доминацију од Романа и католика. Међу Германима, као лидери издвојили су се Англосаксонци – Лондон је постао светски центар финансија, трговине, обавештајне делатности… Али, у периоду од 17. до 20. века долази до успона и православне Русије. Лондон је заменио Рим/Ватикан на западу Европе, а Москва је заменила Цариград на истоку Европе. Главни конкурент Енглеске, до 20. века, била је Русија, која је лукаво сломљена Великим ратом и Бољшевичком револуцијом, а затим је СССР измучен Другим светским ратом и Хладним ратом. Иако су Сједињене Америчке Државе већа држава од Велике Британије, Лондон је остао главни центар моћи Запада, оно што је Рим био вековима пре тога. Сви путеви на Западу сад воде у Лондон.

Од настанка модерне српске државе, Енглези су били непријатељи српског народа, али нису били препознати као непријатељи од стране српског народа, јер британска империја никад није ратовала против српске војске – све до последње деценије 20. века. Током 19. и 20. века, Енглези су били у савезу са Турцима против Србије и Русије, у немачком народу подстицали су расизам и агресију према Словенима и са папистима су направили савез за напад на Православље. Енглези су желели да контролишу средиште Европе или Евроазије, простор од Балтика до Балкана, свесни да једино тако могу да буду (остану) господари света. На том простору доминирају Словени и Германи и рат између Германа и Словена је највиша одговарао Англосаксонцима. Током оба светска рата Енглези су били (неискрени) савезници православних Словена, а пре и после светских ратова непријатељи. (Енглези су се поставили као посредници и између Грка и Турака.)

Са друге стране, од почетка 19. па до краја 20. века Срби су идеалистички, наивно гледали на Енглезе, и у Енглеској видели савезника, али и узор демократске државе. То је почело да се мења 1999. године кад Енглеска или Велика Британија први пут у историји објављује рат Србији и напада Србију – у оквиру агресије НАТО алијансе. Енглези су 1999. године заједно са Немцима, Италијанима и Турцима (архинепријатељима српског народа), напали Србију и окупирали КиМ (током бомбардовања, британски специјалци покушали су и да упадну у Србију преко јужне границе, и били су елиминисани).  

Међутим, ни бомбардовање није била кап која је прелила чашу. Мислим да ће та кап бити све ово што се дешава Новаку Ђоковићу у Аустралији, која је 100% под контролом Велике Британије, део Комонвелта. Сад је и најнаивнијем православном Србину јасно да Енглези немају добре намере према Србима и да је Србија за Енглеску непријатељ. За Србе ће, од сада, Енглези бити исто што и Турци, или Немци, или паписти („лукави Латини“). Лукави Енглези и јесу исто што „лукави Латини“, само је Србима било потребно 200 година да то схвате. Енглези су лукаво користили Турке, Немце, Јевреје, затим САД, сад Аустралију…

Лондон је главни центар антихришћанске елите Запада која жели да уништи Православље и тек онда следе Њујорк и Вашингтон, Берлин, Рим и Париз, и Тел Авив (Лондон је центар и јеврејске финансијске елите, главно упориште Јевреја на Западу). Лондон је привукао и руске и кинеске милијардере и арапске шеике… У данашњем свету, све је новац, а Лондон је финансијски центар света. Да би то и остао, Лондон користи своје главне савезнике или бивше колоније (САД, Аустралија, Канада, Холандија, Данска, Израел…) да напада главне конкуренте (Кина, Русија) и ништа се у тим државама не догађа без знања Лондона.

Енглези знају да су православни Словени бољи и да их у свему могу победити. Енглези се плаше конкуренције и више чак ни у спорту не знају шта је фер-плеј. Доказ је и ово што се догодило Новаку Ђоковићу у Аустралији. Осим тога, Енглеска је делом колевка и данас је најјаче упориште материјализма, савремене или западњачке медицине, а која, на пример, у потпуности искључује знања и искуства кинеске или руске медицине. Аустралија у свему прати Енглеску, и овај скандал са Новаком Ђоковићем око уласка у Аустралију је обрачун вакцинациста са слободним светом. Добили су жесток отпор нормалних људи. Симбол тог отпора на светском нивоу постао је Новак Ђоковић – православни Србин који је у спорту енглеске и евроатлантске елите постао најбољи и то та елита не може да поднесе.  

Дакле, сад кад и Срби и Руси знају да је циљ Лондона да контролише простор од Балтика до Балкана, и да је Енглеска непријатељ православних Словена, баш ме занима колико ће још дуго да постоји британска империја – колико дуго ће још Енглези, уз помоћ технике „завади па владај“, контролисати простор од Балтичког мора преко Карпата и Паноније до Балкана (и Мале Азије, Црног и Егејског мора), средиште Европе или Евроазије?

На крају, да истакнем да не мислим да је енглески народ непријатељ српског народа и да би требало мрзети Енглезе. Овде под Енглезима подразумевам енглеску (или британску) владајућу елиту (финансијску олигархију, аристократију) која не брине о интересима свог народа, него о својим интересима, и која је главни стуб мултинационалних корпорација на Западу. Владајућа елита Запада је наднационална, трансхуманистичка и жели да обрише све границе, али се Енглези увек издвајају и највише штите своје интересе, интересе своје елите. Зато Енглеску (или Велику Британију), која у својим стратешким плановима Србију третира као непријатеља који се мора уништити, Србија не може сматрати пријатељском државом, још мање било каквим савезником (против било кога).

У политици нема љубави, само интерес. Интерес Енглеске је да се уништи Србија. Србија нема други избор, осим да уништи британску империју. Наравно, то Србија не може сама, али у савезу са осталим православним и словенским народима – може. Кад су Срби, Грци и Бугари створили савез избацили су Турке са Балкана, Руси и Срби били су савезници у оба светска рата и избацили су Немце… Сад је време да се и лукави Енглези избаце из овог дела Европе. Мозак свих операција, везаних за тзв. меку моћ у државама које се претварају у колоније (а људи у робове), налази се у Лондону. Православна Црква преживела је ударе јеретика и са Истока и са Запада, верујем да ће надживети и британску империју. Једну од главних улога у опстанку Православне Цркве и рушењу британске империје имају Срби – познати по томе што су на првој линији одбране Православља, као рушитељи империја.

Никола Варагић: Између анархије и нове елите

Никола Варагић

Референдум о промени Устава у делу који се тиче правосуђа није успео. За режим, ово је велики пораз. Прво, због мале излазности (нису убедили већину својих бирача са прошлих избора да изађу на референдум), и друго, због резултата референдума, који су спорни. Али режим свакако зна праве резултате и зна да више нема већину у народу, и сад ће настати паника на броду који тоне. А нема довољно чамаца за спасавање.

Излазак на референдум је имао смисла као тест пред изборе. Ако покраду референдум, на изборе нема смисла излазити. Они који су бојкотовали референдум, изашли би на изборе и били би покрадени као они који су изашли на референдум. Штета од покрадених избора је много већа него штета од покраденог и неуспелог референдума.

Они који су изашли на референдум, ухватили су режим у крађи и превари, јер режим није поштовао договор са опозицијом. Ако није поштовао договор за референдум, онда неће ни за изборе. То смо сад утврдили.

Режим је сад пред избором – испунити све захтеве опозиције и омогућити поштене изборе или натерати опозицију да бојкотује и изборе у априлу и тако отворити пут опозицији или народу да режим смени преко улице. Опозиција нема други избор осим да прави протесте. Они могу бити мирни, или радикални, али борба кроз институције више нема смисла.

Данас је први протест због крађе на референдуму. Још увек трају еколошки протести. На еколошке протесте долази и патритоски и православни део опозиције. На протесте против крађе на референдуму или због ковид фашизма, које организује патриотски и православни део опозиције, не долази проевропски и грађански део опозиције.

Проевропски део опозиције није изашао на референдум, а најављује излазак на изборе. Да ли ће патриотски и православни део опозиције који је изашао на референдум остати при ставу да излази на изборе, остаје да се види у наредним данима.

Очекујем да бунт народа буде све већи, а надам се да ће се појавити лидери опозиције који ће достојно представљати народ и знати како и где да усмере енергију бунта или побуне.

Ако се не појаве нови лидери народа, улазимо у анархију, која може да се заврши тако што ће Србија постати протекторат НАТО пакта.

Никола Варагић: Како да се избегне светски рат

Никола Варагић

Према неким изворима, план глобалиста је био да покрену Велики ресет негде око 2030. године или после тога, али су одлучили да то ураде раније и пандемија је избила почетком 2020. године. Вишедеценијско стварање аполитичних грађана или апстинената исплатило се глобалистима, који су избацили серију политичара који су у својим државама дошли на власт и изгледало је да их дуго нико неће склонити са власти. У Канади је дошао Џастин Трудо на власт, у Француској Емануел Макрон, у Холандији Марк Руте, на Новом Зеланду Џасинда Ардерн, у Италији Марио Драги, у Шпанији Педро Санчез, у Аустралији Скот Морисон, у Немачкој се за улазак у власт припремала Аналена Бербок…

Сви су изашли из исте кухиње. Из исте кухиње су изашли и Клинтонови и Барак Обама у САД. Али је планове изгледа покварио Трамп, и то је вероватно један од главних разлога зашто је Велики ресет покренут пре времена. Ако глобалисти изгубе САД, за 10 година Велики ресет био би немогућ. И још је Трамп покварио односе са Кином. Владајућа елита Запада је сарађивала и желела договор са Комунистичком партијом Кине. А као врхунац свега, Трамп је градио добре односе са Путином. То су вероватно били главни разлози да владајућа елита Запада покрене пре него што је планирано Велики ресет пуштањем вируса у свет. Пандемију су искористили да оборе Трампа и доведу Бајдена на власт у САД. Кини је одговарало рушење Трампа, али нисам сигуран колико јој одговара затварање државних граница и негативни имиџ као државе одакле је потекла пандемија. Зато нису много бољи односи између Кине и САД ни сад кад је Бајден на власти. Бајден није поправио односе са Кином, а поново је покварио односе са Русијом, и поделио је грађане САД тако да је САД пред грађанским ратом.  

Ствари се не развијају како би глобалисти желели. Након првог шока и потпуне грађанске послушности, у свим евроатлантским државама кренули су масовни протести грађана који се боре са слободу. Трудо, Макрон, Руте, Ардерн, Драги, Санчез, Морисон, Бајден… више нису тако популарни, напротив, у тим државама ће бити веома неизвесни наредни избори. Посебно у САД где је питање да ли ће моћи да се одрже регуларни избори 2024. године. А енглеска краљица не може вечно да живи, зато велики ломови чекају и Велику Британију.

Владајућа елита Запада је апсолутистичка, тоталитарна, расистичка, жели све или ништа и није спремна на компромисе. Русија је саопштила шта су црвене линије РФ у односима са НАТО и одговор НАТО је да не жели компромис и да ће да пређе све црвене линије које постави Русија или било која друга држава. Заоштравају се односи између Кине, са једне стране, и Велике Британије и САД са друге стране, које користе Аустралију, Јапан, Индију и Јужну Кореју да опколе Кину и прекину копнени Пут свиле и излазак Кине на Пацифик. Владајућа елита Запада жели да влада светом и спремна је да изазове Трећи светски рат да би остварила циљеве. За изазивање Трећег светског рата биће крив Запад, тј. НАТО. Трећи светски рат може да се избегне само на два начина: да владајућа елита Запада пороби цео свет и сломи све покрете отпора, или, да се у евроатлантским државама од стране грађана сруше владајуће националне елите и тако сруши владајућа наднационална елита Запада, а да евроатлантски народи образују нове националне владајуће елите.

Мислим да глобалисти нису толико јаки да могу да поробе цео свет. Прво би морали да од сваке евроатлантске државе направе тоталитарну државу (а чак се и Аустралија ослобађа), а затим да сломе Русију, Кину и све остале државе ван Запада. Трећи светски рат може да се избегне само ако глобалисти изгубе власт у евроатлантским државама и на власт у тим државама дођу нови људи или нова власт која ће одустати од Великог ресета или Новог светског поретка. Нове власти би морала да подрже оснивање међународног суда, пред којим би одговарали творци финансијске кризе и пандемије. Ако се не сруши владајућа елита Запада, НАТО ће напасти Русију и Кину и изазваће Трећи светски рат.

После 2 године пандемије, опала је популарност и људи попут Гејтса и Фаучија, многи су показали своје право, фашистичко лице током пандемије – сви ауторитети глобалиста сад су компромитовани и вакцинацисти почињу да личе на секту. Обични људи се ослобађају страха. За разлику од Кине и Запада – у Русији није било великог притиска вакцинациста. Довољно је да се грађани евроатлантских држава ослободе страха и побуне против власти и да Русија више не слуша СЗО, и пројекат глобалиста Велики ресет доживеће крах. Кина после тога може и даље да остане затворена за свет, али ће то бити на њену штету.

Да ли ће доћи до промена на Западу, да ли ће да се избегне Трећи светски рат, да ли ће да се избегну грађански ратови због подела на вакцинисане и невакцинисане људе, у великој мери зависи од вакцинисаних људи који се не залажу за присилну вакцинацију, јер и даље мисле здравим разумом. Ако се ти људи ослободе страха и стану у одбрану људских права и слобода, глобалисти брзо пуцају на свим нивоима. То се управо догађа у евроатлантским државама – скоро да нема државе без великих протеста, чак се и Аустралија пробудила, и тек ће бити протеста и промена у Аустралији након депортације Новака Ђоковића. То што се догодило у Аустралији најбољем тенисеру на свету, пробудило је и део те тихе већине која је послушно следила наредбе власти (део вакцинисаних људи био је на страни Новака Ђоковића а не вакцинациста). Ако се грађани евроатлантских држава не побуне, ако у тим државама на власт не дођу нормални људи који ће укинути тзв. нову нормалност, актуелна владајућа елита Запада претвориће све евроатлантске државе у логоре, попут Аустралије, и изазваће Трећи светски рат, јер постоје државе које ће пружити отпор Империји.

Наравно, побуна у некој држави може изазвати грађански рат у тој држави, али мислим да вакцинацисти немају већину на својој страни у ниједној држави, тј. да ће бити довољно да се већина у некој држави освести и побуни, и довољно је да се такве промене догоде у пар евроатлантских држава, да се избегне опасност и од Трећег светског рата и од грађанских ратова у државама евроатлантске цивилизације. А кад се догоде такве промене на Западу, јасно вам је колико лако ће бити побеђени вакцинацисти у Србији, ако се Србије пре тога сама не ослободи ковид фашизма. И Африка и Јужна Америка ће се лакше ослободити…

Свима је јасно да ће стање у свету бити све горе ако се нешто не промени на Западу. Наде се полажу у САД, пошто је западна Европа изгубљена. У САД постоји много већи отпор глобализму и ковид фашизму, него у ЕУ и Великој Британији и Комонвелту. Због тога су највеће шансе да у САД избије грађански рат и да се САД подели на трансхуманистичке и конзервативне државе. Онда остаје питање да ли ће међу конзервативцима тријумфовати прави хришћани или фундаменталисти и окултисти. Како год, ако САД више не буде под контролом Лондона, могу да се догоде промене и у западној Европи и избегне светски рат.

Никола Варагић: Смисао и Промисао

Никола Варагић

Живот је леп, живот је чудо, једном се живи, живот се воли и слави. Али, живот је и тежак и суров, и за некога је цео живот само такав, или само део живота, и неко замрзи живот, толико да одлучи да себи и/или другоме, одузме живот. Живот је, пре свега, борба између добра и зла, истине и лажи, вере и сумње, борба због искушења, изазова, због слабог тела, губитка ближњих… Шта је смисао борбе (тј. живота), ако знамо да на крају умиремо? Шта подстиче човека да се бори (да живи) и да не пада у очај, у завист, да не мрзи живот, људе и Бога кад му је тешко, кад трпи бол и неправду, или, ако му иде добро у животу – да се радује успеху, срећи, здрављу (спасењу) и других људи, да прашта и свакоме жели добро (спасење)? Како да буде позитиван, радостан и испуњен смислом, иако је свестан да има пропадљиво (болесно) тело, да је смрт неизбежна, да је у свету много неправде и апсурда?

Људима који више воле овај живот, него вечни живот, више је стало до успеха (награда) у овом животу и теже подносе поразе у свом животу. Зашто, ако и успешни и богати, исто као и неуспешни и сиромашни људи, на крају умиру, а кад умру, живот иде даље, као да никад нису постојали? Ако нема Бога, све што радиш у животу је бесмислено јер на крају умиреш – то је крај твог живота (али и живота људи које волиш, које никад више нећеш видети), тј. тебе (твоје душе, личности) више никад нигде неће бити (осим код ближњих којима си остао у сећању, док су и они живи). Због таквих мисли о животу и смрти неки људи падају у депресију, постају безвољни и не налазе смисао; други постају амбициозни, као да никад неће умрети и везују се за оно што је пролазно. Како смисао живота може да буде да постанеш славан и моћан, и још да своју срећу, која кратко траје или своју славу која брзо прође, градиш на несрећи других људи? Који су то циљеви (лична задовољства) вредни уништавања туђих живота? Зашто неки људи желе да владају вечно и да одређују будућим генерацијама како ће да живе? Или, зашто се неки воде оном „после мене потоп“? Колико чине срећним друге људе и колико су лично срећни и реални људи који „хоће све“ и „хоће сад“ по сваку цену јер је „живот само један“? Са друге стране, како да спасиш своју душу (како да ти Бог помогне), ако се не бориш, ако не чиниш подвиге, ако се предаш?     

Постоје људи који верују да имају само овај или један живот, и воле тај живот, и плаше се смрти. Постоје људи који верују да постоји и живот после смрти и не плаше се смрти, јер више воле вечност, због чега, иако воле и овај живот (јер не би било ни њихове душе која задобија вечни живот), свој живот не чувају. Ко чува свој живот/душу, није спреман да се жртвује за ближњег (и ближњег ће пре жртвовати да би сачувао свој живот). Ко чува своју душу, није осетио љубав Божију која изгони страх и није нашао прави смисао живота. Јер, смисао живота је љубав. Неко може да живи кратко и да осети љубав Божију, а неко може да живи дуго, али окамењеног срца. Чији живот има више смисла? Љубав Божија (осећање љубави) даје смисао животу (осећање смисла). Смисао живота је – живети, али, живети у Богу који даје вечни живот и не прима зло, јер је смисао живота живети у љубави, чинити добро, бити радостан – вечно. Љубав (Благодат) је дар Божији. Спаса нема без Спаситеља.

Често чујемо од атеиста питање: ако постоји свемогући Бог, зашто је дозволио зло, зашто је дозволио нпр. да умре неко дете? За зло и смрт у свету одговорни су људи, којима је Бог дао слободу; они уређују међусобне односе (због зла постоји смрт у свету). Не знам зашто умиру деца на рођењу, или деца стара 2, 5 или 15 година, шта је смисао њихових живота – због чега су настале те душе и шта се дешава са њиховим душама и телима после смрти, како ће изгледати њихов живот у Рају? Христос је рекао ко је највећи у царству небеском, и да ће свако, ко прими царства Божијег као мало дете, ући у њега. Не могу да знам шта је смисао било чијег живота, осим свог, и то нико други не може да зна, осим мене. Свако мора сам да открије смисао свог живота. Бог је сваког човека због нечега створио, а неког  због нечега раније узима. Не знам зашто неко живи 31, неко 57, а неко 90 година, не знам ни колико ћу ја живети, захвалан сам Богу за сваки дан, и сваку годину, свог живота, као и за живот и за здравље ближњих. У животу има много непознатих, али (моја) вера је пут у непознато, са поверењем у Господа Исуса Христа или осећањем да је љубав јача од смрти.  

Нико не може да види Бога и нико не зна како изгледа живот после смрти. Ипак, верујемо толико да се одричемо земаљских наслада и (ако треба) жртвујемо – да би задобили вечни живот. Вера је осећање, искуство осећања, које даје смисао животу. Вера (осећање) долази од Бога, који је љубав, али и Логос. Вера је подвиг, који ум чини због (искуства) осећања љубави. Осећање (вера) води разум иза границе апсурда (бесмисла) и открива смисао, оно што је за разум било немогуће, постаје могуће, логично, са смислом. У подвигу вере, ум се враћа у срце, да се заједно очисте, да би се примила Благодат. Првославац зна да постоје створене и нестворене енергије или светлости Божије и разликује смисао живота од самог живота. Ако си поверовао у Христа (у натприродно откривење), то значи да си свестан да ништа земаљско није вредно губитка вечног живота, да је борба против зла свесна, да не можеш и не мораш све да знаш о свету или да спасиш свет (јер је свему на челу Ред и свет има Спаситеља; сакривено бити ће откривено, правда ће победити) и да је твоје да служиш Богу – и у малом. Постао си свестан своје слободе, личне одговорности само за спас своје душе, али и да спаса нема ван заједнице (Цркве) или вере која кроз љубав дела (Гал. 5; 6).

Људи могу да разликују добро и зло у стању грехопада. Човек је створен добар, по лику и подобију Божијем. Бог је дао човеку савест и шаље добре помисли и пред сваким човеком су два пута: пут ка Богу и пут ка ђаволу. Сваки човек је слободан да одлучи којим путем ће ићи. Можеш да следиш вољу Божију, или своју, телесну вољу. Није добро бити између, неопредељен, јер може доћи до расцепа или поремећаја личности. Живот је борба између добра и зла… Наша борба је, пре свега, невидљива или духовна борба. Смисао те борбе је стати пред Лицем Другог као личност, бити христолика личност. Без вере (осећања) нема аперцепције и саморефлексије, нема ни трансценденције, ни интроспекције. Кад следиш вољу и осећаш љубав Божију, Бог ти открива смисао твог живота, твој смисао постојања у овом свету, твоје место и задатак у твојој генерацији и заједници или у историји и следиш (примаш) послушно (смирен) вољу Божију – свестан да све води промисао Божија (ако је воља Божија да будеш губитник на земљи, прихваташ је као што је Христос прихватио).

Човек има бесмртну душу, непоновљиву личност, слободу воље и може да задобије вечни живот у Рају, након васкрса душе и тела. Бог је створио човека доброг и да живи у миру и љубави, срећан, без болести и без смрти. Бог није оставио људе након пада у грех, Отац је послао Сина – Бог се родио као човек – Богочовек је донео свету Радосну вест (победио је смрт) и оставио је Дух Свети да води људе. Без Радосне вести, људски живот нема смисла.

Христос се роди!

Никола Варагић: Узети правду у своје руке

Никола Варагић

У српском правосуђу не постоји нуклеус праведник, у правосуђу не постоји критична маса способна за било какве побуне и промене на боље. Обични грађани више немају поверење у правосудни систем и не очекују правду у српском правосуђу.

Правосудни систем Србије окупиран је кадровима које су ту поставиле политичке странке огрезле у криминалу и корупцији, кадровима организованих криминалних група (мафије и тајкуна), и кадровима страних амбасада, страних тајних служби и страних инвеститора.

Правосудни систем Србије отворено ради против грађана Србије, против српског народа. Правосуђе је такво зато што су такви људи који воде српско правосуђе.

За стање у правосуђу делом је одговорна полиција зато што не хапси корумпиране судије. Каква је полиција, такво је и правосуђе. Какво је правосуђе, таква је и полиција. У Србији, међу судијама, тужиоцима, адвокатима и полицајцима, постоје милионери, који не могу да докажу порекло своје имовине, јер криминалци запослени у полицији штите криминалце запослене у правосуђу, а корумпиране судије и тужиоци штите корумпиране полицајце.

Превише је судија који нису достојни тог позива (као што има и превише лекара који су издали Хипократову заклетву). Правосудни систем не може сам и изнутра да се очисти, и мора да добије помоћ са стране – да се замене лоши, корумпирани кадрови. Кад правосуђе не ради добро, кад је превише корумпираних судија, такво правосуђе није независно, мора да постоји притисак јавност, јавност мора да се меша у рад правосуђа. Правници морају да се погледају у огледало (јавности).   

Зато је важно да не дозволимо лошим људима који сад воде правосуђе да сами међу собом бирају судије, у затвореном друштву, као неки клан, мимо скупштине и народа.

У Скупштини Србије већину могу да чине достојни представници грађана који после тога могу да утичу на промене у правосудном систему и на избор будућих судија и тужиоца. Између осталог, тако што би се у правосуђу увели психолошки тестови и редовно радила провера имовине зазапослених. У војсци и полицији постоје психолошки тестови, али се сад у војску и полицију примају и људи који нису прошли психолошки тест, зато што се никад није радила провера имовине официра и начелника војске и полиције. Корумпиран човек не сме да буде (постане) судија, тужилац, официр… Или да као професор предаје на правном факултету, војној или полицијској академији. Одатле излазе будући правници и официри.

Зато изађите на референдум заказан за 16. јануар и заокружите НЕ (ако се не одложи због тога што Србима са КиМ неће бити дозвољено изјашњавање).

Ако правосуђе не вратимо у наше руке, онда ће свако морати да узме правду у своје руке – у држави настаје анархија. Једино као суверена и правна држава Србија може да успостави ред и закон и на КиМ.

Никола Варагић: О уласку др Несторовића у политику

Никола Варагић

Проф. др Бранимир Несторовић основао je покрет за заштиту деце и најавио да ће, ако не може да оствари циљеве на овај начин, ући у политику, тј. изаћи на изборе. Према неким анкетама, др Несторовић има подршку од 20 до 25 одсто грађана Србије. Због тога нема много политичара који су се обрадовали кад су чули да је проф. др Бранимир Несторовић основао покрет и најавио излазак на изборе. Одмах су кренуле оптужбе или теорије завере да је др Бранимир Несторовић сарадник режима, да узима гласове опозиције…

Први пут сам чуо за др Несторовића кад је почела пандемија и основан Кризни штаб. Тад се појављивао у друштву осталих чланова Кризног штаба и председника државе, и први утисак који сам стекао о њему није био добар, не толико због изјава о смешном вирусу и куповини у Милану, колико због његове изјаве да ће пандемија највише погодити богате и да ће богати постати сиромашнији, а да на сиромашне неће толико да утичу мере које се доносе због пандемије и губици привреде. Наравно, богати су постали богатији за време пандемије. Због те изјаве био сам уздржан што се тиче др Несторовића. Онда је он избачен из Кризног штаба, кренули су напади на њега са разних страна, у већини медија више није могао да се појави, кренуо је и прогон од стране колега, добио је пријаве суду, али је од стране неких режимских медија и даље добијао простор. Као полуларна јавна личност тај простор је био већи јер је имао и доста критичара, који су говорили или писали негативно о њему, и на тај начин су му давали додатни простор у медијима. Опет, било је и цензуре, па је, на пример, Јутјуб обрисао његово гостовање у институту код др Мише Ђурковића.

А онда сам средином новембра отишао на промоцију књига др Несторовића и слушао сам га уживо пар сати. На промоцији није толико говорио о медицини, колико о ономе што се дешава иза завеса – тамо где се одлучује ко ће бити министар здравља, декан медицинског факултета, директор агенције за лекове, члан кризног штаба, који ће се лекови користити и зашто, а који се забрањују, шта ће студенти медицине да уче, а шта не смеју да уче… Из његовог излагања видело се да се ради о веома образованом човеку, упућеном у суштину проблема, са ширином у погледима, правом научнику који има критичко мишљење, али и правом родољубу и човеку који сме да се бори против система. То против чега се бори др Несторовић је много веће од актуелног режима. Прочитајте његове књиге.

После његовог излагања, из публике су се јављали родитељи чију је децу др Несторовић излечио да се захвале (неки су дошли из других градова, у сали је било више од 200 људи), затим су му пришли млади момци које је излечио кад су били мала деца да му се захвале… Чуо сам и раније приче да је др Несторовић много добар лекар, да је излечио много деце и да га поштује много родитеља. Сад сам се уверио да је истина то што људи говоре о њему. На крају сам и ја имао прилику да га упознам и позовем на трибину ЛРНЕ. На ту трибину није дошао, али је мој утисак о др Несторовићу после промоције којој сам присуствовао и кратког разговора са њим, сада позитиван, драго ми је што је ушао у борбу и надао сам се да ће др Несторовић ући у политику. Не мислим да је др Несторовић агент Империје, а то је најважније. Покрет „Витезови реда змаја“ основали су др Несторовић и Саша Боројевић. Сашу Боројевића не познајем и знам само оно што је доступно у медијима. Делује да је и он искрени антиимперијалиста и антиглобалиста. Зато поздрављам оснивање тог покрета.

У међувремену, основани су патриотски блок и суверенистички блок, наставља се прогон лекара ЛРНЕ, адвокати су започели штрајк, није спречено избацивање проф. др Милоша Ковића са Филозофског факултета, заказан је референдум за 16. јануар поводом промене Устава, од стране посланика (нелегитимне) Скупштине Србије одбијен је предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ, и даље је на снази Covid-Аusweis од 20 часова (као да су већ сви прихватили то као редовно, трајно стање?), стање у привреди је све горе, јавни дуг све већи, прогоне се деца и родитељи, стижу казне грађанима који су учествовали у блокадама, није спречено отварање рудника литијума, ЕПС у колапсу…  

Због свега што се дешава, а посебно поводом пандемије и социјалне политике, мислим да др Несторовић неће имати избор и да ће морати да уђе у политику. Надам се само да неће бити од оних који иду сами против свих. Сад др Несторовић има велику подршку, али део подршке долази од чланова и гласача патриотског и суверенистичког блока, грађана који подржавају ЛРНЕ, или Покрет за одбрану КиМ… Ако др Несторовић сам уђе у борбу и против режима и уђе у сукоб са осталим родољубима из опозиције, мислим да би освојио мање од 20 одсто гласова на изборима. Ако би се појавио на истој или једној листи са свим родољубима из опозиције, та листа би могла да узме можда и 40 одсто, свакако више од 30 одсто гласова на изборима у априлу 2022. године. У овом тренутку др Несторовић има све услове да узме велики број гласова на изборима, али са малим покретом, без јаких кадрова и ресурса за озбиљно бављење политиком или вођење државе, вероватно би брзо доживео судбину нпр. Покрета пет звезда у Италији. Такве кадрове и ресурсе нема ниједна странка и покрет родољубивог и православног дела опозиције, нико не може сам да се бори, а није довољно правити ни мање блокове, као што су патриотски и суверенистички, морају да се и та два блока удруже у један блок, и да се можда смисли нов назив за тај блок или листу.

Логично је да на истој или једној листи буду Двери, Доста је било, Живим за Србију и сви остали покрети и странке које чине патриотски и суверенистички блок, покрет „Витезови реда змаја“ др Несторовића и Саше Боројевића, Покрет за одбрану Косова и Метохије, УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“… Мислим да би др Бранислав Несторовић могао да буде носилац те листе, први на листи за посланике, јер је, чини ми се, његова жеља и циљ да буде посланик у Скупштини Србије, где би могао слободно да говори шта мисли, а да народ гледа преносе. Чини ми се да он не би био добар кандидат за председника државе и председника владе, већ за посланика – за носиоца листе, пошто је у пензији, делује као да он не жели државничке обавезе, већ да, као посланик и један од лидера листе, блока или коалиције која је ушла у Скушштину (ако не у априлу, касније освојила већину и дошла на власт) може да утиче на доношење закона и рад државних институција. Мислим да се око одбране КиМ, заштите продичних вредности и деце, СПЦ, мера против пандемије, ЕУ/НАТО… у скоро свему слажу др Бранимир Несторовић, Бошко Обрадовић, Саша Радуловић, др Јована Стојковић, Милан Стаматовић, стручњаци из ЛРНЕ и Покрета за одбрану КиМ, и сви остали родољуби. Скоро сви се и међусобно познају. У питању је опстанак српског народа. Не постоје неке велике препреке да се родољуби удруже. Ако се то не догоди због сујета, ускостраначких интереса, због поделе мандата, била би трагедија и људи који су могли а нису образовали родољубиви блок били би више криви за пропаст српског народа, него другосрбијанци и аутошовинисти, или странци.

Никола Варагић: Паметни левичари и глупи десничари

Никола Варагић

У последњих пар месеци у неким текстовима, посебно на друштвеним мрежама, а посебно након што је и у Србији уведен Covid-Аusweis, упутио сам тешке речи другосрбијанцима и Западноевропљанима. У суштини, гађао сам их тамо где их највише боли и онако како они вређају људе који имају другачије мишљење, људе који су другачији, и посебно ако су у питању православни верници, конзервативци, традиционалисти, десничари, а то је да су другосрбијанци и Западноевропљани у суштини много глупи, најглупљи људи на свету.

Као неко ко лично, у приватном животу, много не псује, и не вређа људе, већ се трудим да се према људима увек понашам хришћански, посебно као неко ко у јавном простору жели да шири културу дијалога, и у дијалогу никад не користи ad hominem аргументацију или стереотипе и предрасуде, и никад није приписивао колективну кривицу неком народу, напротив, увек сам се борио и против ad hominem аргументација и против генерализација, сад желим да објасним зашто сам то радио: само сам хтео другој страни да покажем како је то што они чине нама, а чине оно што не желе да други чине њима. И да им објасним да не постоји виша раса – Западноевропљани нису надљуди који све знају боље од других.  

Схватио сам да културни дијалог, позив да се нормално разговара, изношење чињеница и научних доказа нема смисла, јер другосрбијанци (и Западноевропљани) то не желе, они не чују шта им говоримо, њих не занимају чињенице и докази које им показујемо, код њих је све већ унапред одређено – они си богови који све знају, а ми смо глупаци који ништа не знају. Левичари су паметни и напредни, а десничари су глупи и назадни. Чим им кажеш да си верник, да си против присилне вакцинације или да хомосексуалци усвајају децу, они ти одмах одговоре да си глупи фашисти и разговор се завршава. Кад их питаш зашто корона букти на Гибралтару са 99 одсто вакцинисаних, они те вређају! Уместо да дају одговоре који имају смисла и научне доказе, либералфашисти захтевају да се свако ко има критичко мишљење искључи из друштва и/или забрани у медијима и на интернету.

Како то раде? Углавном тако што нађу неке појединце, или мање групе, са маргине и међу екстремистима, најмање образованим десничарима, антиглобалистима, које представе као представнике свих противника, нпр. присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као тзв. антиваксере) и онда над тим појединцима, групама, или над том мањином (у већини), тестирају интелигенцију и знање. Кад се појаве неки образовани људи, стручњаци који су завршили исте школе и имају исте дипломе, и раде као колеге на универзитетима, институтима, у болницама – креће ad hominem аргументација од стране заступника присилне вакцинације или вакци-нациста; они уопште се не узимају у обзир чињенице и научне доказе које им представљају лекари, научници или стручњаци који су против присилне вакцинације. Медицински радници који неће да се вакцинишу оптужују се да су заостали, неодговорни, опасни по околину, прети им се отказима, мањим платама и премештањем на друга радна места, стручњаци постају забрањени у највишим научним круговима, итд. Неки од најбољих лекара у свету против су присилне вакцинације. Како су они јуче били најбољи стручњаци, а данас нису? Зашто они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас користе фашистичке методе – гуше критику (која је темељ науке и демократије), шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду?

То бих хтео да питам другосрбијанце, који су толико опчињени Западноевропљанима, али само у културном разговору, где једни друге поштујемо као личности. Не желим да водим разговор на њихов начин и да радим исто што и они. Замислите да тако изгледа разговор између левичара и десничара – кад десничар каже да верује у Бога и да је против присилне вакцинације, да му се левичар одмах смеје и говори како је глуп, а да се десничар смеје и да говори левичару да је много глуп чим левичар каже да је атеиста и вакцинисан. Не ради другоме оно што не желиш да други ради теби, то је порука коју ће, надам се, друга страна напокон чути. Ако чује, хтео бих да их питам и зашто прецењују Западноевропљане и себе у односу на православце или вернике генерално, зашто мисле да Срби мање вреде и зашто мисле да они више вреде кад имитирају Западноевропљане? Не постоји ниједан једини разлог да се православни Србин осећа инфериорно или да има комплекс ниже вредности у односу на Западноевропљане као и на другосрбијанце.

Бити верник у науку само по себи не значи бити паметнији од онога који верује у Бога, јер и међу онима који верују у Бога постоје веома мудри, образовани људи и добри научници и неки од најбољих научника у свету били су верници. Не постоје вечне истине, нико не може да докаже да је паметнији у том смислу. Кад говоримо о пандемији, како они који не знају како је настао вирус и не знају како се лечи вирус, могу да тврде да су паметнији од било кога? Да не помињемо да је већ документовано да вакцинисани људи не заустављају пренос вируса. „Све време се позива на став струке али у ком тренутку смо ми као струка имали могућност да изнесемо свој став? Мислим да сам у једном тренутку потпуно била запостављена, а мислим и да сам имала шта да понудим и држави и институцијама државе Србије а све у интересу грађана Србије и њиховог здравља. Стекао се утисак да само једна мала група стручњака говори о проблему и одлучује о проблему… Суштина овог догађаја је да има много непознатих чињеница, и то је оно што нас као струку треба пре свега да зближи, а не да подели… Ми се морамо само делити на оне који имају чињенице и који немају чињенице“ – истакла је суштину проблема проф. др Валентина Арсић Арсенијевић. Сличне проблеме имали су и др Јована Стојковић и проф. др Бранислав Несторовић. Сад се на исти начин прогоне професори медицинских факултета и лекари који су основали УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“.

Могу да схватим кад левичари критикују екстремне десничаре, али не могу да схватим да се сви десничари, тј. верници, конзервативци или традиционалисти етикетирају као глупи и назадни и оптужују за фашизам. Зар није управо то што раде такви левичари – фашизам?

Не мислим да су сви другосрбијанци, тј. атеисти, прогресивци или еврофили, глупи или да су сви фашисти, или, да је сваки вакцинисани човек вакци-нациста, такође, не мислим да су сви Запардноевропљани глупи, фашисти… Толико је људи из тих народа чије књиге, филмове или музику волим и који су пријатељи српског народа. Али указујем на зло које и Западноевропљани чине и немам осећај инфериорности пред њима. Дакле, моја порука левичарима и либералима или другосрбијанцима је: не лепите етикете десничарима или верницима које не желите да они лепе вама. Ако нам кажете да смо глупи, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте глупи? Ако нам кажете да смо фашисти, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте фашисти? Да ли тако разговарају разумни и културни људи? То води у грађански рат. Надам се да међу другосрбијанцима има разумних људи и да ће доћи до културног дијалога. И да ће на време схватити да непријатељи долазе са Запада.

Никола Варагић: Збогом Европо, ако ниси с Богом!

Никола Варагић

Европа је постала највеће COVID-19 жариште у свету. У Европи се највише шири SARS-CoV-2 вирус и појављују се нове варијанте, јер Европа има највише вакцинисаних, и то са новим експерименталним средством генске терапије. Ипак, западноевропскe државe не одустају од присилне вакцинације грађана и користе фашистичке методе. Ако је 90 и више одсто грађана неке заједнице вакцинисано, а вирус се и даље шири у тој заједници, зашто се дискриминишу или прогоне људи који мисле својом главом? Уместо да признају да су погрешили, вакци-нацисти и даље за све криве невакцинисане људе и прогоне пар одсто невакцинисаних.

Колико су Западноевропљани ненормални показују резултати референдума у Швајцарској где су грађани гласали да се уведе Covid-Аusweis. То звучи заиста невероватно: да је неко гласао да себе претвори у роба! И то је урадио као (наводно) слободан човек, који живи у оази слободе и демократије. Као Европљанин. Да ли може бити веће срамоте за Европу, тј. за Западновропљане, који потцењују све друге, а уздижу себе као вишу расу – од тога?

Зашто су Западноевропљани толико уверени да су најпаметнији и најбољи на свету, изнад свих других? То што сад раде у западноевропским државама, Аустралији, Новом Зеланду, Канади и делом у САД, може да се пореди само са Северном Корејом. Чини ми се да је сад најгоре живети у евроатлантским државама и у Северној Кореји. А најбоље у Африци.

Кад видимо какав фашизам настаје, каква се дискриминација спроводи, каквом су терору изложени невакцинисани, али и сви вакцинисани људи у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Хрватској, Словенији и Чешкој, не знам како хришћанину, демократи, антифашисти може да буде жао што је пропала Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Кад видимо, да се, поред Аустрије (и њених бивших колонија), опет, исто дешава и у Немачкој и у Италији, свакако је боље што нам сусед није и моћна Аустријска, Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Гаврило Принцип је био први антифашиста или антинациста у Европи.   

Мислим да је (Западна) Европа веће зло, него САД. Увек сам био против тога да се за сва зла оптужи САД, а Европа представља као невина жртва. У САД су сви глупи, а у Европи су сви паметни, културни, аристократе – да ли је то баш тако? У САД постоје државе које су одбиле Covid-Аusweis. Грађани су наоружани и спремни су да се боре за своја права и слободе. У западноевропским државама нема таквих покрета отпора, у ЕУ нема толико антифашиста. У Другом светском рату у Данској, Холандији, Француској, Белгији… било је антифашиста и антинациста исто колико и у Немачкој, Аустрији, Италији и НДХ. Да ли су западноевропски народи починили највеће геноциде? Енглески писци су пре скоро 100 година описали како ће изгледати свет који они стварају. Данас је досадно читати Орвела, Хакслија и сличне, јер живимо у том свету, и много је луђи него у њиховим књигама. То је свет који су стварали Европљани опседнути просветитељством, прогресом и окултизмом, а данас трансхуманизмом. То је она ирационалност рационалних, о којој је писао Борислав Пекић. Вера у науку настала је у Западној Европи пре неколико векова. И вакци-нацисти су радикални рационалности. Волео бих да грешим и да од ових протеста који се дешавају у европским државама буде нешто, али кад видимо колико људи на Западу жели да живи у тоталитарном систем, то ће бити чудо (за које се молимо).  

Ово што Западноевропљани себи раде, изгледа као да Западом владају неевропљани, које су Западноевропљани вековима држали као робове, мучили и убијали, и сад желе да им се освете. Међутим, то сами себи раде Западноевропљани и потомци Европљана у Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду. Антихуманизам уништава лик Божији у човеку, брише сваки траг боголикости (човечности или људскости), и од човека ствара аутомат, киборга, роба. Циљ им је да цео свет прекроје према својој мери. На Западу постоји само „плурализам истоветности“. Фашистички Запад ће пропасти ако елите Русије и Кине одоле понудама и уценама елите Запада да заједно спроводе „четврту индустријску револуцију“. Ако одоле понудама и уценама, Запад ће, вероватно, ући у ратове против Русије и Кине. Можда су корона логори у Европи припремање (грађана) тих држава (поново) од стране Велике Британије и САД за рат против Русије и Србије (или је близу крај пандемије, или вакцинама истиче рок?), као што Аустралију припремају за рат против Кине.

Кад је министар здравља Р. Србије потписао уговор са Фајзером у вези експерименталног лека против корона вируса, похвалио се да је такав уговор, поред Србије, Фајзер потписао још само са САД, Великом Британијом и Аустралијом, а то су чланице новог војног савез АУКУС, упереног против Кине. Нешто слично Англосаксонци припремају против Русије у средњој, источној и југоисточној Европи, и желе да и Србија учествује у рату против Русије на страни НАТО (нпр. да пошаље војнике у Украјину и Белорусију, поред Пољске, Чешке, Мађарске, Естоније, Румуније…). Циљ Енглеза је да посвађају народе из овог дела света и да уђу рат против Русије. Тако ће Енглези најмање да гину, а Словени и Германи ће опет највише да страдају. Да ли су Енглези толико паметни, а ми толико глупи?

Ако су заиста хришћанске, државе Источне Европе морају се одвојити од антихришћанске Западне Европе. И САД се може поделити на хришћанске и антихришћанске државе. Кад Западноевропљани остану сами, можда ће схватити да су они као онај цар из бајке који је шетао го, уверен да носи најлепше одело, тј. можда ће се после тога спустити на земљу или победити нацизам, фашизам и расизам (тј. антихуманизам). Дакле, ако су Словени и православци паметни и више немају осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на Западноевропљане, одвојиће се од антихришћанског Запада (и развити четврту или нову политичку теорију?). Није нормално да Руси и Срби, који су највише страдали од нацизма, уводе било какав Аusweis и глупо је да дозволе да их Енлези заваде и поробе. И ако Руси и Срби то не дозволе, да ли ће остали православци и Словени то дозволити? Да ли ће Грци и Западни Словени заиста ући у рат против Руса и Срба? Да ли ће Германи да крену у поход на Исток ако су сви Словени и православци јединствени?

Државе Западне Европе постају тоталитарне државе, затворена друштва. Људи који су пре неколико деценија бежали из комунистичких држава на Запад, сада ће морати да беже са Запада ако и даље желе и траже слободу. На нама је да створимо услове да се врате у своје матице – уместо да имитирамо Запад и међусобно ратујемо као колоније – да створимо, у православно-словенском делу Европе, савез демократских и хришћанских држава.  

Никола Варагић: Зашто је тако тешко да се образује патриотски блок?

Никола Варагић

Да замислимо да је на изборима у априлу 2022. године победила опозиција. Проевропска колона или листа освојила је, на пример, 20 одсто мандата, а патриотска колона, листа или блок (изненађујућих, кад већ замишљамо) 40 одсто мандата. Владајућа коалиција освојила је мање од 40 одсто, а остале посланичке мандате странке националних мањина.

У таквом сазиву Скупштине, Владу Србије могла би да образује опозиција ако се договоре проевропски и патриотски блок, али и СНС ако се договори са једним блоком опозиције – проевропским или патриотским (и странкама националних мањина).

Ако би били такви резултати избора, и добије понуду од СНС или ДС, да ли да патриотски блок уђе у преговоре са ДС, или са СНС, или да одбије и СНС и ДС? Шта би било најмање зло за патриотски блок кад би био такав сазив Скупштине Србије:  

1. Да образује Владу Србије са ДС, ССП, НС
2. Да образује Владу Србије са СНС и СПС
3. Да остане у опозицији у Скупштини Србије

Пошто народ тражи (социјалну) правду, а мале су шансе да ће СНС желети да се избори са криминалним и коруптивним елементима у својим редовима, исто као и ДС, за патриотски блок најбоље решење било би да остане у опозицији.

СНС-ДС власт одговарала би фармацеутском лобију (или крупном капиталу), али нисам сигуран да би дуго трајала – ако би патриотски блок био јака опозиција, тј. ако се образује јак патриотски блок, способан да предводи народ и води државу. До тада, Србија ће бити између СНС и ДС. То су показале и ове блокаде саобраћаја.

Да замислимо и да је патриотски блок добио 20 одсто мандата, а не 40 одсто, на изборима у априлу и да СНС или ДС жели преговоре са патриотским блоком. Ако патриотски блок одбије и СНС и ДС, а СНС и ДС се не договоре да формирају Владу Србије, иде се на нове изборе. Ако би се СНС и ДС договорили да саставе Владу Србије, мислим да та СНС-ДС власт не би дуго трајала (задржала би Covid-Аusweis или продужила, увела би санкције Русији, Рио Тинто би добио дозволу за рудник, банке/извршитељи би још више одузимали имовину грађана, да не помињемо КиМ…), што би патриотски блок могао да искористи да дуплира подршку или да добије више од 50 одсто гласова на ванредним изборима и да сам образује нову Владу Србије.  

Режим може да краде само на ситно – само у случају борбе за цензус, или ако је у питању скоро исти број гласова или мала разлика одлучује ко има већину (као што се у САД краду избори). Ако патриотски блок има много више од 5 одсто подршке, или, ако освоји више гласова него СНС, ако има подршку већине, могуће је одбранити резултате избора.

***

Толико је важно да се образује патриотски блок.

Докле ће странци да нам бирају власт или да власт служи само крупном капиталу?

Ко ће да предводи протесте ако се не образује патриотски блок, ако власт не укине Covid-Аusweis (уведе на 24 часа), ако не укине дозволе за истраживање литијума, ако закаже нов референдум и настави са променама Устава, ако не омогући поштене изборе…?

Кад је последњи пут српски народ имао праве родољубе на власти, достојне представнике или заступнике? Зашто је тако тешко да се образује патриотски блок, односно, да већину представљају они који најбоље и највише заступају вољу већине? Да ли ће генерација која сад има ту прилику у томе успети и то постати?

Народ мора да има вође, протести морају да имају организаторе, морају да се знају циљеви и ко су предводници, али не може свако да буде вођа, организатор или предводник.

Као што видимо, народ је спреман, протести могу да буду масовнији, није проблем у народу…

Дакле, чекају се нове вође народа, праве вође, искрени родољуби…

Никола Варагић: Буди хуман и не суди

Никола Варагић

Пре неког времена упознао сам човека који ради у хуманитарној фондацији, на програму за стипендирање добрих ђака и талентованих средњошколаца из социјално угрожених или проблематичних породица (нпр. отац је алкохоличар који малтретира жену и децу, мајка је наркоманка, проститутка; деца немају родитеље и живе са баком и деком од пензије која износи 15 000 динара, отац је умро, мајка је тешко болесна и нема приходе, итд.). Та деца су одлични ђаци, међу њима има вуковаца, добитника награда на школским такмичењима, а сви живе у веома тешким условима и потребна им је подршка да наставе школовање, да преживе.  

Посао човека који ради у тој фондацији је да са својим сарадницима изабере, на конкурсу који расписују сваке године, 160 средњошколаца која ће примати месечну стипендију од 10.000 динара, а на конкурсу се сваке године пријави преко 700 деце. Када ми је причао о успесима те деце, и у колико тешким условима живе и како несрећно детињство имају, и како је тешко изабрати само 160, питао сам га да ли свих 700 пријављених средњошколаца испуњава услове за стипендију, одговорио је да испуњавају, сви су добри ђаци и сви живе у лошим условима, без родитеља или са болесним родитељима, без прихода… Рекао ми је и да је њему потребно пар месеци да се психички опорави од тог конкурса, погоде га те животне приче које прочита у пријавама, а волео би свима да може да помогне. Зато се он и пар колега удруже и мимо конкурса, од своје плате, стипендирају пар ученика који нису добили стипендије фондације.

Ако сваке године стигне преко 700 пријава, колико још има талентоване деце која живе у тешким условима и могу да испуне услове за пријаву за стипендију, а не знају за конкурс фондације, и колико има деце која живе у тешким условима, а нису добри ђаци и не могу да се пријаве за стипендију фондације? Ко о њима брине? Да ли држава има у евиденцији ту децу и да ли добијају социјалну помоћ? Што се тиче фондација, поменута фондација је једна од ретких приватних хуманитарних фондација у Србији која стипендира средњошколце који су добри ученици и велики таленти, а имају лоше животне услове и услове за развој. Иначе, оснивачима те фондације многи суде, али, ово су примери зашто Господ тражи да се не суди. Колико добрих дела имају они који суде? Уместо да се суди другим људима, боље је чинити добра дела, помагати људима. А суд оставити непоткупивом Судији.  

Кад видимо колико се деце пријави на конкурс ове фондације, за колико болесне деце се прикупља новац СМС порукама, на друге начине, преко других фондација, видимо колико има деце којима је помоћ потребна. А ту су и они заборављени, од свих одбачени, ратни војни инвалиди, хероји са Кошара… Због њих нико није основао фондацију. Држава их се потпуно одрекла, као да никад нису служили држави. Држава која не брине о деци и о војницима који су је бранили од агресора, нема неку будућност. Осим ако се у народу не појави више способних људи који знају и могу поштено да зараде новац, да створе вишак, а који ће поделити са онима којима је потребна помоћ. Коме је Бог дао здравље и памет, штета је да не искористи свој дар и да не искористи за опште добро. И да таква врста људи не буде власт у држави.

Никола Варагић: Референдум и избори

Никола Варагић

Корпорација Рио Тинто жели да отвори руднике литијума у Србији и људи који воде Рио Тинто уверени су да ће их отворити, зато што су уверени да је Србија класична колонија са корумпираном и слабом елитом и народом који је лако уплашити и обманути. У другим државама постоје већа налазишта литијума, али грађани тих држава (попут Португалије) нису дозволили отварање рудника литијума. Међутим, нису ни Срби слаби и глупи, све је већи отпор градњи рудника међу грађанима Србије. Зато сад притисак на режим долази, са једне стране, од корпорације Рио Тинто, а са друге стране, од грађана Србије који не желе руднике литијума, већ чисту воду и земљу.      

Режим се више уплашио Рио Тинта (глобалиста), него народа, и да би избегао одговорност жели да организује референдум поводом отварања рудника литијима (након измена закона о референдуму и о експропријацији земљишта). Tо је вероватно једина тема која тренутно не дели опозицију у Србији. Напротив, мислим да постоји консензус у опозицији да се не дозволи отворaње рудника литијума у Србији и да се не излази на референдум. Остаје да се види шта ће опозиција предузети ако режим и Рио Тинто пошаљу опрему за рудник у долину Јадра, тј. како ће спречити да та опрема стигне у долину Јадра.   

Међутим, зашто опозиција најављује излазак на изборе? Ако изборе организује иста власт као и референдуме, на које опозиција неће изаћи, зашто би онда изашла на изборе? Шта је другачије кад су у питању избори, у односу на најављене референдуме и измену закона о референдуму, експропријацији земљишта, одлуку суда у вези спора адвоката и банака…?

И колико се може веровати проевропском делу опозиције да је искрен у борби против Рио Тинта, ако не сме да критикује или доводи у питање студије Фајзера и сличних компанија? На пример, коалиција коју су формирале странка Небојше Зеленовића и еколошки покрет Александра Јовановића Ћуте, одушевљено истиче да је добила подршку немачке странке Зелени, која је подржала бомбардовање Србије 1999. године!!! Зелене сада води Аналена Бербок која наставља политику Јошке Фишера. Дакле, ради се о зеленим нацистима, или, нацистима који су се маскирали у екологе. Центри моћи који су на чело зелених довели Аналену Бербок, са циљем да буде канцеларка Немачке, контролишу корпорације као што су Рио Тинто, Фајзер, Водафон, Фејсбук, највеће банке, бомбардују и колонизују државе, шире трансхуманизам… Да ли истим центрима моћи служи и режим у Србији? Да ли исти центри моћи од евроатлантских држава праве логоре за експериментисање над људима?

Или, странке проевропског дела опозиције које подржава United Media, и које подржавају United Media медије (N1, Nova S, Danas, а који су, што се тиче лобирања за фармацеутску индустрију и увођења фашистичких мера, у рангу са главним режимским лобистима и не разликују се од РТС-а, Pink-а и Blic-a), против су изградње рудника литијума и Рио Тинта, а са друге стране – залажу се за Covid-Аusweis и присилну вакцинацију и прогоне лекаре које прогоне режим и фармакомафија, а не критикују уговоре које са Фајзером потписује министар здравља. Колико може да им се верује да су искрени у борби против Рио Тинта ако знамо да су и власници Рио Тинта део истог друштва, као и власници United Media, и Фајзера, Фејсбука, Монстанта/Бајера и највећих банака и медија? Шта значи бити против рудника литијума, а подржати медицинске експерименте над грађанима Србије? Међутим, није много важно шта ће да раде проевропске странке, као ни странке владајуће коалиције.

Будућност Србије и српског народа, према мом мишљењу, зависи од тога да ли ће настати патриотски блок. Само јак патриотски блок може да спречи отварање рудника литијума или да корпорације попут Фајзера спроводе експерименте над људима и децом у Србији и само патриотски блок може да укине Covid-Аusweis. Само јак патриотски блок може да сруши овај режим, промени овај систем и створи услове да се стотине хиљада Срба врати из дијаспоре, а заустави одлив мозгова. Родољуби не смеју да препусте другосрбијанцима да предводе борбу за заштиту Макиша и против лошег пројекта метроа, или Рио Тинта и осталих загађивача, без обзира из које државе да долазе инвеститори… јер другосрбијанци не могу да победе у тим биткама – неће ићи до краја против светских моћника. То може једино патриотски блок; будућност народа зависи од родољуба (што је и природно).   

Већина грађана Србије није за отварање рудник литијума, ни за Covid-Аusweis и присилну вакцинацију, ни за продају КиМ, ни за улазак у ЕУ – та већина у бирачком телу нема своје представнике и ту већину може да представља само патриотски блок. Дакле, то не може да буде само једна патриотска странка или покрет, јер појединачно нико нема тај ауторитет, ту популарност и ресурсе. Мислим да патриотске странке, које би самостално изашле на изборе најављене за април 2022. године, не би могле да пређу цензус и да би имале више шетете него користи од изласка на изборе, као и цео патриотски блок, тј. српски народ. На сваком родољубу који може да утиче да се образује патриотски блок (нова елита), сад је велика одговорност и надам се да су сви родољуба свесни своје одговорности и да ће на страну ставити ускостраначке интересе, раније сукобе, личну сујету и гордост.  

Циљ патриотских странака не сме да буде да се пређе цензус, него да се дође на власт и да се промени систем. Систем не може да се мења са људима из старог система, који не желе да се промени систем. Са таквим људима бесмислено је преговарати око изборних услова. Све док се не образује патриотски блок не би требало мислити на изборе. Сва енергија сад мора да се користи за стварање патриотског блока, за стварање плана за долазак на власт; плана за вођење државе кад се дође на власт и плана за промену система. Неко мисли да се изборима ништа не може решити, и да је улица једино решење, неко мисли да има смисла ићи на изборе ако може да се спречи изборна крађа, али шта год да неко сад мисли, то није важно ако се не образује патриотски блок. Кад се образује патриотски блок, заједно ће се одлучити који је најбољи начин да се руши режим и мења систем. Ако се патриотски блок не образује до априла 2022. године, онда је бојкот избора свакако најбоље решење. Кад се образује патриотски блок, могу да се организују протести и изазову ванредни избори. Ако патриотски блок образују најбољи које овде и сада имамо, верујем да би такав патриотски блок добио и благослов патријарха СПЦ, а кад изађе више стотина хиљада људи на улице – режим пада. У том случају, и Русија би подржала патриотски блок, а не режим.   

Ово је борба за живот и за опстанак српског народа, можда нећемо имати другу прилику и више нема места за грешке. Надам се да смо сви свесни колику одговорност имамо, да смо дорасли задатку и историјском тренутку, и да смо свесни да смо сви криви ако не успемо. Сад је све на садашњој генерацији, овде и сада; није важно шта је било пре нас, него шта ће наша генерација, која сад води битку за опстанак, да уради овде и сада.

Никола Варагић: Како да патриоте дођу на власт?

Никола Варагић

Након што је Covid-Аusweis уведен и у Србији, у Београду и тридесетак градова у Србији неко време трајало је спонтано окупљање људи на протестима. У Београду протести нису постали масовни, зато што ове мере дискриминишу мали број људи и зато што у односу на протест у јулу 2020. год. постоји још једна велика разлика. Проевропски део опозиције подржао је мере (неуставну одлуку) режима и Кризног штаба, тј. дискриминацију грађана. Између режимских и опозиционих проевропских странака (или странака бившег режима), између Кризног штаба и Уједињених против ковида, нема неке разлике по питању борбе против корона вируса или мера које би држава требало да уведе – чак је проевропски део опозиције радикалнији. Питање вакцинације, дакле, поделило је и опозицију на два дела – на присталице и на противнике присилне вакцинације против ковида 19.     

Сад је питање какви (колико) су другосрбијанци антифашисти? Како антифашиста може да подржи или прихвати Аusweis, односно, дискриминацију људи (кад већ сви знају да и вакцинисани људи могу да оболе и пренесу вирус)? И зашто не верују у студије које ради Рио Тинто, или Монсанто, а верују у студије које ради Фајзер? Пошто се залажу за Covid-Аusweis (дискриминацију), предају КиМ, трансхуманизам… проевропски део опозиције није алтернатива режиму и неће имати подршку патриота. Зато пуцају везе између ова два дела опозиције, док ДС и СНС постају ближи. Србији је потребан патриотско-православни блок, да представља већину која нема своје представнике у власти. Јер, више од 50 одсто грађана жели да се укине Covid-Аusweis, више од 50 одсто грађана није за улазак у ЕУ и НАТО, више од 50 одсто грађана поштује СПЦ и Русију види као савезника, исти грађани чине ту већину у бирачком телу – већину без (достојних) представника у власти.  

Да би дошле на власт, странке патриотског блока морају да увере већину у бирачком телу (апстиненте, гласаче СНС, чак и гласаче проевропског дела опозиције) да би се поштовала људска права и слободе, да могу да отворе више фабрика или радних места и да изграде више путева од Вучића и СНС, и да би у држави било више (социјалне) правде, кад би оне дошле на власт. Народ ће подржати оне који могу да обезбеде исплату пензија, раст плата и животног стандарда – није довољно писати петиције против ЕУ и НАТО. Демонстрант није професија – за обављање државних функција потребно је имати одређена знања.

Да ли ће се и кад у редовима патриотског дела опозиције појавити надстраначко удружење економиста и привредника – надстраначко попут „Покрета за одбрану Косова и Метохије“, што се тиче КиМ, или, УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“, што се тиче здравства? Економија је, чини ми се, најслабија карика или највећа мана патриотског дела опозиције. Недостаје економски тим или удружење патриотских економиста и привредника (нпр. са пар хиљада предузетника, пар хиљада малих предузећа, пар стотина великих компанија и пар хиљада спољних сарадника и чланова у дијаспори). Преко тог удружења могла би да се финансирају надстраначка или струковна удружења која окупљају патриоте, или да се предузећа (чланови тог удружења) рекламирају у опозиционим патриотским медијима и на тај начин финансира и рад опозиционих патриотских медија… Дакле, неопходно је да се формира надстраначко удружење (или приватна привредна комора?) привредника који су патриоте, верници, поштени и стручни људи и желе добро свом народу и својој држави. И да се професори историје, медицине, лекари, привредници… међусобно добро упознају. И да сви штите једни друге. Ако прогоне лекаре због тзв. деликта мишљења, сви излазе на протест лекара. Ако НАТО историчари прогоне професоре историје који су патриоте, сви пружају подршку патриотама… И док се бранимо, да заједно одлучимо у каквом друштву или систему желимо да живимо, кад се одбранимо или ослободимо. Шта је наша визија?

Да ли је то спој традиционалног и модерног, али у оквирима православног координантног система? Поштовати право личности, а не право државе? Стварајући демократску, правну државу бранити верска права и слободе и одбранити традиционалне породичне вредности. Како развити нов економски модел? И нов систем државног уређења? И решити коначни статус Косова и Метохије? Али, пре тога морају да се реше сви проблеми са Црном Гором, Босном и Херцеговином, Северном Македонијом и Грчком, и да заједно решимо албанско питање на Балкану. Међутим, зашто да се не иде и на стварање православно-словенског савеза држава или на поделу Европе? Да ли постоји други начин да се ослободимо НАТО окупације? Како да се Србија и било која друга православна и словенска држава ослободи економске окупације Империје и медицинске инквизиције, ако не настане православно-словенски економски савез држава (шта ако Covid-Аusweis у неким деловима света трајно остане услов да се путује, уђе у банку, продавницу…)?  

Кад знамо да је уведен Covid-Аusweis, кад видимо каквом су прогону изложени професори и лекари који су патриоте, и да је близу одлука за отварање рудника литијума, кад видимо колико је правосуђе под контролом банака и против већине грађана и адвоката, кад знамо какве су све законе донели или ће донети против традиционалних породичних вредности, кад видимо да нестаје последњи траг Србије на Косову и Метохији, да је спремна промена закона о референдуму и Устава… јасно је колико је велика одговорност на људима који могу да утичу да се саберу патриоте и формира патриотски блок. То сабирање може да иде преко надстраначких организација, на три нивоа – политичком, економском и културно-научном. То би била прилика да се спроведе департизација и отвори простор за стручњаке који су нестраначке личности (и из дијаспоре који би се вратили у Србију, а неки побегли из логора у којим сад живе). Ту ће да се види величина и одговорност како политичара, тако и оних који су избегавали политику. Ако патриотски блок представљају најбољи које имамо и изађу пред народ са добрим планом, патриотски блок ће бити нова власт. И тек тад долази тежи део посла – победити криминал и корупцију, створити нову економску политику, покрити рупе у буџету и решити штетне уговоре (које су оставиле претходне власти), спровести реформе полиције, просвете, правосуђа, здравства, јавних предузећа…, победити белу кугу, донети праве мере ако се пандемија у свету не заврши 2022. године, снаћи се у тако нестабилном свету и заштитити права Срба у другим државама, вратити КиМ у састав Србије…, након доласка на власт.

Дакле, ако се странке, покрети и остале организације патриотског дела опозиције, које су заиста патриотске и опозиционе, удруже у један блок предвођен моралним ауторитетима и врхунским стручњацима из своје струке или професије, који имају и план А и план Б за сваку ситуацију, у свакој области државе и друштва – сигуран сам да ништа неће моћи да заустави долазак патриота на власт. Кад патриотски блок буде спреман да води државу, и да мења систем – биће на власти.

Никола Варагић: Зашто подржавам Лекаре и родитеље за науку и етику

Никола Варагић

Кад дође до пандемије, у борби против заразних болести, главни људи у држави постају – лекари. Сви слушају лекаре Кризног штаба, и све се прилагођава мерама које одређују ти лекари. Што је и нормално, кад је ванредно стање због пожара, слушају се ватрогасци, кад је ратно стање, команду преузимају војници. Проблем је кад они који воде, нису довољно компетентни и морални, те немају ауторитет и поверење народа. Проблем је што такви сад воде Кризни штаб у Србији. Или СЗО, на светском нивоу. Политичари могу нешто да мењају, али не много, за све се питају лекари из Кризног штаба и све је на крају усклађено са упутствима СЗО (тј. Big Pharma). Док траје пандемија, СЗО је попут светске владе коју сви морају безусловно да слушају и некритички да следе. Због тога што даје неограничену моћ и приход фармацеутској индустрији, као да је циљ да се пандемија никад не заврши.

Ко може да се супротстави лекарима који нису довољно стручни, или лекарима којима је профит важнији од здравља пацијента, или фармацеутској индустрији кад профит ставља испред здравља људи, или лекарима који се залажу за присилну вакцинацију недовољно испитаним вакцинама, чак и деце? Једино други лекари – једино добри лекари. Ко може да замени садашње чланове Кризног штаба, министра здравља и директора Лекарске коморе Србије? Само други лекари, као што инжењерску комору могу да воде само инжењери и адвокатску комору само адвокати. Ко зна како да смањи број оболелих и умрлих грађана (у Србији постоји и пандемија кардиоваскуларних обољења), осим других, бољих лекара? Да ли у Србији сад постоје лекари који би водили Кризни штаб, Министарство здравља и Лекарску комору Србије боље од људи који су сад на тим функцијама? Мислио сам да не постоје, али од недавно знам да постоје; ту су и наши стручњаци из дијаспоре да помогну.  

Број лекара и медицинских радника у Србији који су против присилне вакцинације или за слободу избора, далеко је већи него што државни органи и медији представљају. Какво је стање у задравству и шта се дешава у ковид болницама, зна свако ко има међу ближњима медицинске раднике. И таквих није мало, стотине хиљада грађана Србије зна право стање ствари у здравственом систему, или у вези вакцинације. Зато више од 50 одсто лекара и медицинских радника, као и грађана није примило 2 дозе вакцина. То је већина, коју нико не представља, над којом мањина спроводи терор. Више од 50 одсто грађана Србије није вакцинисано против корона вируса, а међу онима који су примили једну дозу има много оних који неће да приме другу, као што међу онима који су примили другу има све више оних који неће да приме трећу дозу. А циљ фармацеутског лобија је да се сваки грађанин сваке године вакцинише више пута против корона вируса, и тако до краја живота. Свако ко се на било који начин противи, биће прогоњен. То посебно важи за лекаре, јер ако не убеде или не дисциплинују лекаре, тешко ће убедити лаике да је то добро и нужно. Зато се сваки лекар који мисли својом главом и тражи научне доказе мора спалити на ломачи као да је вештица. У свету се појавила нова инквизиција – медицинска инквизиција.  

Чим су се неки лекари ослободили страха и удружили у УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“ – одмах је почео прогон тих лекара – медији их сатанизују, лекарска комора прети истрагом и позива полицију да истражи вибер групе коју су основали ови лекари, смењују се са функција у болницама и спроводи се дискриминација над њима.

Ако дозволимо да лекаре који су против присилне вакцинације прогоне и да медицинске раднике који се нису вакцинисали дискриминишу – шта ће бити са нама, лаицима? Ако дозволимо да све добре лекаре отерају из здравственог система Србије – ко ће онда да нас лечи? Изнад свега, ако сада не заштитимо лекаре који својој деци неће дати или не би дали експериментално средство генетске терапије, после тога обични грађани, лаици, неће моћи да заштите ни своју децу и неће имати лекаре који ће лечити њихову децу. За нормалног човека и родитеља, деца су црвена линија која не сме да се пређе. Лекари који су основали ЛРНЕ, наступају и као родитељи. Кад су и деца дошла на ред, ови лекари су се храбро успротивили, и настављају своју борбу упркос нападима и претњама. У ЛРНЕ окупљено је више од 300 врхунских лекара и више од 50 професора медицинских и осталих факултета у Србији. То су лекари који су урадили хиљаде операција, хиљаде порођаја, лекари који раде у ковид болницама, лекари који су били најбољи студенти, лекари са наградама. Циљ тих лекара је упознавање јавности са студијама и научним радовима у вези са превенцијом и лечењем COVID-19, а о чему се до сада у нашим медијима није ништа чуло.

Надам се да ће и остали лекари који слично мисле, и родитељи који не желе да дају својој деци експериментално средство генетске терапије, подржати рад ЛРНЕ и устати у заштиту лекара који се прогоне и медијски сатанизацију.    

Одустао сам од протеста на улицама Београда, због увођења Covid-Аusweis-а, кад сам на тим протестима упознао људе који воде ЛРНЕ. Био сам срећан кад сам схватио ко су они и захвалан што постоје и што су се упустили у ову борбу, и што се боре за науку и етику, за медицину засновану на доказима, пошто се једино у оквирима медицине и науке све што је везано за корона вирус, пандемију и мере државе и Кризног штаба, може решити. У тим стварима, једино се лекари питају, јер лекари најбоље познају ту материју. Праве мере или укидање мера због пандемије могу да предложе лекари. Само добар лекар зна где греши лош лекар и какав је неки лек, лаици то не могу да знају. Чланове Кризног штаба не може да замени народ са улице, него (нај)бољи професори и лекари. А такви су основали ЛРНЕ. То су људи који могу да врате поверење народа у лекаре и здравствени систем Србије.

Мислим да је најбоље да своје незадовољство или бес због свега што се дешава од почетка пандемије, посебно због увођења Covid-Аusweis-а, каналишем тако што ћу подржати рад ЛРНЕ и борити се да најбољи из те струке воде Министарство здравља, Лекарску комору Србије, и, ако и даље буде било потребно или ако једног дана поново буде било потребно да се формира Кризни штаб – да Кризни штаб воде стручњаци који су много бољи од ових који сад воде и који су обрукали своју професију и издали Хипократову заклетву.

Ако се прогон ЛРНЕ настави, ако се уведе Covid-Аusweis на 24 часа, сигурно ће грађани изаћи на протесте у много већем броју него пре десетак дана, можда опет исто као у јулу 2020. године, али ће тад те протесте водити ЛРНЕ као надстраначко удружење грађана око којег ће се окупити већина (запослених у здравству, као и у народу) над којом се спроводи дискриминација (терор мањине) и која нема представника у власти (нико не штити људска права и слободе већине. Надам се да ће лекари обранити своју струку и своја права, да ће новинари одбранити своју струку, да ће професори одбранити аутономију универзитета, а правници Устав Србије, тј. да се борба неће прелити на улице.

Никола Варагић: Вера за борбу

Никола Варагић

Руски цар Петар Велики није желео да Русија заостаје у научном и техничком развоју за државама западне Европе и да доживи судбину Источног римског царства и сматрао је да је православна црква (монаштво) препрека за модернизацију и одбрану (јачање војске) од освајача и са Истока и са Запада. Зато је потчинио цркву држави и прогонио монаштво.

Петар Велики је на власт дошао крајем 17. века. Русија је тада била сељачка или феудална држава, док се широм Запада оснивају универзитети, подстиче се иновативни дух и стижу блага опљачкана у колонијама. Лидери Европе постају Француска, Холандија и Енглеска. Најбрже је напредовала Енглеска. За време владавине краљице Елизабете Тјудор Енглеска је постала највећа поморска и колонијална сила, а пре доласка Петра Великог на власт, у Енглеској се догодила и Славна револуција и донесена је Повеља о правима 1689. године. Петар Велики је 1697. кренуо на пут по Европи, радио недалеко од Лондона, разговарао је са британским краљем Вилијамом III. Са тог путовања вратио се одлучан да модернизује и од Русије направи империју са јаком војском. У томе је и успео – Русија је на крају његове владавине била највећа сила у Европи, јача и од Османске империје, која је као савезнике имала Француску и Енглеску, које су се више плашиле православне, него исламске државе у Европи. Међутим, није се мењао феудални и аутократски систем у Русији.   

Петар Велики је био велики руски патриота, волео је свој народ и своју државу, али није био искрени хришћанин, није разумео монаштво (исихазам). Зато је био апсолутиста. А то је био и зато што није имао праву, јаку опозицију. То је одговорност и цркве, која је народ васпитавала да слуша световног владара. Народ (кметови) се није изборио за своја права и боље услове живота, а црквени и световни владари остали су конзервативни и задовољни својим повлашћеним положајем. То су користили непријатељи. Русија је остала феудална и недемократска држава, све до бољшевичке револуције. После револуције више није била феудална, али и даље није била демократска држава. Технолошку модернизација, највећу после Петра Великог, покренуо је последњи Романов и последњи руски цар Николај II. Да је остао на власти, завршио модернизацију али и покренуо демократизацију, у економском и војном смислу, боље би царска Русија парирала САД и Великој Британији, него СССР.

Русија није толико каснила у модернизацији (сви Романови, од Петра Великог, на томе су радили, и жене су биле више поштоване, жена је била и владар, као у Енглеској), колико у демократизацији друштва, у стварању друштва социјалне правде, у ограничавању моћи и овлашњења владара, у развоју приватног предузетништва и грађанског друштва, чији део би постали и сељаци, као слободни људи са свим правима као и други грађани. Енглеска је од доба Петра Великог развијала и демократију, то су били тек почетци и далеко од праве демократије, али са правима које су грађани стекли, богатством из колонија које је стизало и индустријском револуцијом која је почела у Енглеској, све под вођством протестаната који су католицима одузели права (Актом о толеранцији није гарантована толеранција за католике), али и без револуција да зауставе или успоре њен развој, Енглеска се много брже развијала од осталих. Енглези су неговали своју традицију, а део те традиције је и круна. Уместо да организују крваве револуције, након што су крваво угушени устанци католика, Енглези су развили парламентарну демократију и капитализам (либерализам). Уместо рата са Холандијом, направили су савез и постали највећа поморска сила. То није променио ни настанак САД, иако су борци за независност од енглеске круне или аристократије, били под утицајем Француске револуције, добијали помоћ од Француске, али и од Русије, јер су и Француска и Русија у настанку САД видели прилику да се ослаби Енглеска. После тога, САД купује нове државе од Француске и Шпаније, касније и од Русије, енглески језик је тесном већином постао службени језик (бирало се између немачког и енглеског), и САД је остао под контролом Енглеске, тј. Велике Британије, и као главни савезници у 20. веку у оба светска рата и Хладном рату, САД и Велика Британија постају светски лидери.

Само пар векова пре него што је Петар Велики дошао на власт, у доба светог Александра Невског, Запад је био неразвијен, није имао шта да понуди и чиме да задиви Александра Невског и Русе из тог доба. Запад је вековима заостајао за Источним римским царством, а у доба Александра Невског настаје, на пример, српска краљевина, српска држава која је по развијености и моћи била изнад многих држава на Западу. У Европи православне државе су Источно римско царство, Србија, Бугарска и Русија, у којој се у периоду од Александра Невског до Ивана Грозног прави темељ за долазак Петра Великог и настанак империје. У истом периоду слаби моћ балканских држава, а Русија постаје моћна држава и заштитник и упориште Православља након окупације Балкана и Мале Азије од стране Османлија. Са успоном Русије, долази и успон Запада, али Запад убрзо престиже Русију. И тад први пут неко из православне државе стиче осећај инфериорности или комплекс ниже вредности у односу за Западноевропљане и потцењује своју православну веру и цркву – Православље види као препреку за модернизацију (или узрок заостајања) за Западом. То је била велика грешка, показало се то у последњих пар векова, али је то одговорност и цркве која је у том спољашњем смислу, у хоризонтали, остала у Средњем веку и још увек нема одговор како би требало да изгледа православно модерно демократско друштво. Није проблем вера или црква, Православље није препрека за развој науке, демократије, вођење одбранбеног рата. Напротив, без Православља „настаје атомска техника, а опстаје прашумска етика“, поштује се право државе, а не право личности, а одбранбени рат прераста у империјални. То Петар Велики није могао да научи од Запада – то је могао да научи, како је учио Жарко Видовић, из историје Источног римског царства и Православне Цркве. Али, балканске православне државе су нестале, руски владари више су бринули како да се цару даје царево, него Богу божје, а руско православно свештенство и монаштво било је далеко од Запада и неупућено у промене које су настале са изумима иноватора, развојем капитализма и демократије…    

Александар Дугин сматра да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт, могу назвати одбранбеном модернизацијом. Али, зашто и либерализам није могао да буде варијанта егзогене или одбранбене модернизације? Да ли су комунисти погрешили што су стварали антилиберални систем? Да ли је Петар Велики погрешио у вези Православља, тј. исихазма и монаштва у односу на западњачку науку и метафизику? Да ли су Петар Велики и Стаљин славили Александра Невског (у сврху одбране од окупатора)? Замислите шта би се догодило, или изродило да је (ако су већ пропале балканске православне државе) у доба Петра Великог, тј. у доба после њега дошло до сусрета Православља и либерализма и да је Православље остало чисто после сусрета  – да је Православна Црква остала „окамењена“, а држава постала правна… Да ли би се поштовало право личности, уместо права државе? Да ли би било више саборности, а мање клерикализма? И да ли бисмо сад живели у друштву социјалне правде, у предузетничкој држави са развијеним приватним предузетништвом?

Никола Варагић: Стварати и делити

Никола Варагић

Све док у идеолошко-верском смислу постоје људи различитих уверења, (мора да) постоји разлика између левице и деснице. Ако је десничар верник, а левичар атеиста, не може се верник присилити да постане атеиста, нити атеиста да постане верник – постоји јасна и непремостива разлика између десничара (верника) и левичара (атеиста) – свако има свој поглед на живот и смрт, и свако се бори за своја права и слободе. Рат између десничара и левичара, између вере и науке, постоји, јер и на једној, и на другој страни, има више оних који теже тоталитаризацији и хилијазму, него демократији. Дакле, ако не може да се укине разлика, ако не желимо да се на силу мењају лична уверења људи, тј. да се идеологија или вера шири на силу, левичари и десничари не морају да буду екстремисти, и у рату – може да се гради култура дијалога, могу да поштују људска и верска права, право личности…    

У економском смислу, бесмислена је подела на левицу и десницу, јер није нормално да си у економском смислу искључиво левичар (комуниста) или десничар (неолиберал). Кад си искључив, било као комуниста или капиталиста, у суштини си фашиста. Није нормално да стављаш профит испред здравља људи, да си против бесплатног здравства и образовања –  против тога да свако може да се лечи и школује и има једнаке шансе (ако си неолиберал), као што није нормално да си за укидање приватног предузетништва, здраве конкуренције, да само узимаш или делиш туђе, а да ништа сам не ствараш (ако си комуниста). Нормално је да постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта – да постоје услови и за развој приватног предузетништва, и да се ствара друштво социјалне правде.

Дакле, сваки човек би требало да буде предузетник (вредан радник) и да живи од свог рада – да не зависи од других и да сам брине о себи (и својој породици), да има толико части и поноса (мушкости), а не да се (психофизички здрав човек) понаша као размажено дете или да буде лењ и да га није срамота да моли друге и да проси. Али, сваки човек би требало да буде и социјалиста у души или милосрдни Самарићанин, да не мисли само на посао, да не ставља профит испред свега, да брине о сиромашним и болесним (тако да левица не зна шта ради десница) – да не постане себични сноб или сурови капиталиста који не поштује раднике, да врати друштву оно што је добио од друштва… Здрава личност и морално биће, не може да буде искључиво десничар или искључиво левичар у економском смислу.

Показало се да је и комунистичка планска економија потпуни промашај (а да је бескласно друштво утопија), и да је (нео)либерална невидљива рука тржишта која све регулише, исто тако потпуни промашај и утопија. Планску економију заступају следбеници социјализма, а слободно тржиште следбеници либерализма. Шта је човек који не следи ове идеологије? Која је трећа идеологија или политичка теорија? То је фашизам. Не постоји четврта. Зашто би православац следио идеологију либерала или идеологију социјалиста, ако се залаже за развој приватног предузетништва и за друштво социјалне правде? Зашто је немогуће да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта? Од чега то зависи?

Зашто је комунизам пропао, а либерални капитализам у кризи којој се не види крај? Да ли то има везе са економском теоријом, или са моралном вертикалом? На пример, економска теорија Маријане Мацукато је православцима из бивших комунистичких држава блиска и може да се узме у обзир приликом стварања нове политичке теорије, као прве политичке теорије православно-словенске цивилизације и новог економског модела или православне економије. И Маријана Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије и руши неолиберални мит о „агилном“ приватном сектору и „неефикасној“ држави, али она није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Наравно, критичари истичу да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода“, и да то није само позитивни спиловер. Међутим, Мацукато истиче улогу државе у финансирању високо-ризичних инвестиција или подршку владе иновацијама у ризичним раним фазама, пре него што их комерцијализује приватни сектор (нпр. кад држава новцем пореских обвезника финансира фармацеутска истраживања која помажу произвођачима лекова, а нема повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију и цене лекова нису формиране узимајући у обзир уложене јавне инвестиције у истраживање и патентирање), што значи да су ризици социјализовани, док су награде приватизоване (профит Big Pharma мери се у хиљадама милијарди долара, а држава улаже новац у истраживање, патентирање и купује скупе лекове). Тако нестаје граница између државе и крупног капитала – крупни капитал приватизује државу, држава постаје приватно власништво богате елите. Са друге стране, Мацукато истиче да се левица превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства, што значи да Мацукато, у економском смислу, није ни социјалиста, а ни либерал, против је лихварског капитализма, а није ни за комунизам или комунистичку непредузетничку (неефикасну) државу. Слично мисле и неки православни економисти.

Шта су људи који у економском смислу нису ни социјалисти, ни либерали, а ни фашисти? Хришћанин је антифашиста и не може да буде само капиталиста, или само социјалиста, у економском смислу. А хришћанство није идеологија. Међутим, држава у којој хришћани чине половину или већину од укупног броја становника, државу коју је стварао народ чији је идентитет утемељен у хришћанској духовној традицији, требало би да има и државно уређење и економски модел у духу своје културе. Повратак у средњовековну теократију и феудализам је искључен (нереално), а постојеће (модерне) три идеологије или политичке теорије (либерализам, социјализам и фашизам) нису у духу православне вере и културе и идеолози су људи који нису хришћани, а многи су и милитанти антихришћани. Ако се не појави алтернатива либерализму и социјализму и не изађемо из кризе капитализма, ако не дође до моралне обнове, у свету ће тријумфовати фашизам. Онда је подела Европе нужна.

Дакле, како да држава постане предузетничка, а да не угуши приватно предузетништво? У теорији и либерала и социјалиста постоје решења, али у пракси, на делу, у сваком систему појаве се аномалије због моралног пада идеолога, револуционара, следбеника… Исто као кад политичари док су у опозицији једно говоре, а кад дођу на власт друго раде. Зато је кључна духовно-морална вертикала: да речи прате дела или да не буде двоструког морала – да постоји минимум унутрашње моралности и свести чије је све што човек створи. Да се не појави јаз између теорије и праксе. Човек који осећа „страх Божји“ и зна да Бог све види неће ући у корупцију и криминал, ако је приватник биће лојална конкуренција, или ако је државни функционер или службеник неће да краде државу. Православна (нова) политичка теорија и православни (нов) економски модел мора да се ствара у оквирима православног координантног система, са духовном вертикалом (хришћанским моралом) као темељом –нова политичка теорија може да се појави само на таласу моралне обнове.  

Никола Варагић: Имунитет

Никола Варагић

Међу старим људима су и они који су преживели Други светски рат, међу рођенима после рата многи су радни век провели радећи послове без потребне заштите на раду и бриге о здрављу, али је у њиховој младости била чистија животна средина – реке и ваздух људи још увек нису били толико загадили и није било смећа на улицама, храна је била здрава, није било много возила и машина које користе нафту, није било компјутера и интернета, тј. људи су више времена проводили у природи и били су више физички активни. Али су и све више загађивали природу и постајали све мање физички активни како су напредовале (прљаве) технологије и прелазило из села у град (више се користио угаљ за електране или топлане, градове је прекрио смог). Затим су генерације рођене у 20. веку, до 1990. године, доживеле и грађански рат и бомбардовање Републике Српске и СР Југославије од стране НАТО алијансе. Све то заједно веома негативно утиче на здравље грађана Србије.    

Последице НАТО бомбардовања са осиромашеним уранијом и другим отровима, осећају и деца рођена крајем деведесетих и од 2000. године до данас, и ко зна колико још генерација ће осећати те последице. Деца данас одрастају у токсичном окружењу, свуда око њих и у њима су отрови. Ваздух је загађен, вода је загађена, храна је пуна отрова, отровни отпад је свуда око нас, чак се и увози, као да нису довољни отрови од НАТО бомбардовања; поред тога, деца данас превише седе испред телевизора, компјутера и телефона и све мање имају физичких активности. Све то скупа веома лоше утиче на психофизички развој деце. Дакле, каквог ће здравља бити човек који је као дете, од своје 2-3 године, па све док није постао пунолетан, сваки дан јео смеће од индустријске хране из продавница и брзу храну, живео у граду и удисао отрове, пио воду из градског водовода, по цео дан гледајући у екране, без бављења спортом и одласка на село, носећи одећу и обућу са штетним материјалима (сад још морају да се носе маске које су више штетне него корисне)? Да ли је због тога толико болесних људи? Да ли је због тога и све више болесне деце? А стање у здравству је очајно, најбољи лекари отишли су из Србије, нико не може да се лечи ако нема везе и новац. Нико ништа није предузео да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања и да Србија постане еколошка држава, велики произвођач органске хране. Јасно је колико је угрожено здравље грађана Србије, колико се не води рачуна о здрављу деце и да епидемија корона вируса није највећи здравствени проблем Србије; због болести кардиоваскуларног система сваког дана у просеку умре 144 људи – и то траје деценијама. У Србији „буквално постоји пандемија кардиоваскуларних обољења“, изјавио је недавно професор Миљко Ристић.  

Иако се то зна, ретко ко нешто предузима, макар на личном плану. Родитељи и даље децу хране месним производима, млеком и јајима лошег квалитета, грицкалицама, слаткишима и (газираним) соковима из супермаркета или фабрика, не науче децу да правилно трче, да воле спорт и рад, него им дозволе да по цео дан седе испред екрана, итд. Колико држава Србија не води рачуна о здрављу грађана и заштити животне средине види се по страним инвеститорима које доводи и колико је лоша контрола квалитета производа који се увозе.

За разлику од Србије, у Данској у вртићима и школама децу хране само органском храном, у Норвешкој се прода више аутомобила са еко-моторима, него оних са дизел и бензинским моторима. У норманским државама не можете да видите смеће на улици, у парку и у реци. Пре пар деценија, ни норманске државе нису биле боље од Србије, јер грађани нису имали еколошку свест. Али, онда су се освестили и решили да брину о свом здрављу и о здрављу своје деце, да заштите животну околину и да развију зелену економију. Сад имају развијен здравствени систем, строгу контролу квалитета производа, високе стандарде за безбедност на раду (који се поштују) и чисту природу и здраву храну. Грађани Данске, Норвешке или Шведске имају услове да воде здрав живот и да буду здрави (наравно, и та друштва имају своје проблеме, због чега има много алкохоличара, наркомана, самоубистава, убистава…).   

Шведска је током пандемије имала најблаже мере, јер су Швеђани пандемију дочекали са добрим имуним системом, а за људе са слабијим имунитетом ту су добре болнице и добри лекари, који су стигли да лече и болести које немају везе са корона вирусом. У Шведској није била велика ни стопа секундарног морталитета. Еколошке државе чији грађани имају услове да имају јак имунитет и добру хигијену, и у којима има мање болесних људи (од разних болести), имају мање умрлих кад се појави епидемије грипа. Доказ је Јапан. Нема бољег начина да се стекне јак имунитет тела, него да се живи здраво и у чистој природи. Човек мора да води рачуна какву храну једе, још више чиме храни децу, какву воду пије, да не пуши и не пије (или да бар мање пуши и пије), да удише чист ваздух, мора да води рачуна о хигијени, да буде физички активан (због тога је „закључавање грађана“, као што ради Аустралија, лоше за здравље људи), да није изложен супстанцама или материјалима који су канцерогени (азбест се деценијама користио у изградњи станова)…  

Као што је рекао и истакнути стручњак светског ранга у области хематологије и професор на Институту Каролинска у Штокхолму др Јован Антовић: „Или сам ја учио погрешну медицину, или сам престар, или ова савремена медицина нема везе с том што смо учили. Али упорно покушавају да нам испричају неке приче које се мени не уклапају у неку основну медицинску логику, чак не мора да буде знање. Покушавају да нам објасне да је природни имунитет настао после инфекције слабији од вакциналног имунитета… Наравно, није ово ни безазлено, није ни катастрофално, али свакако није толико трагично. Да је то толико опасно као што се прича, нас би у Шведској, који смо живели прилично либерално, вероватно скупљали багерима мртве по улицама… озбиљни доктори и даље мисле да ово јесте један медицински проблем, али не претерано већи него обичан грип, и не претерано заразнији“. Шведска има и висок проценат вакцинисаних грађана, па ћемо видети какво ће стање бити у Шведској у којој су укинуте све мере. И у Јапану, чији грађани се најздравије хране и вежбају, имају најбољу хигијену, чисту животну средину, најдужи животни век, а Јапан има мали број умрлих од корона вируса (у односу на број становника), али и мањи проценат вакцинисаних, доста мањи од нпр. Израела и Сингапура, али и од Шведске. Да ли би Србија имала мање умрлих да је у еколошком и хигијенском смислу чиста као Јапан, да грађани једу здраву храну, мање пуше и да редовно вежбају као Јапанци?    

Дакле, народи који не воде рачуна о здрављу, екологији и контроли квалитета производа, имају више оболелих и умрлих кад дође епидемија грипа. Вакцине  нису потребне људима који воде здрав живот и имају јак имунитет. Међутим, и људи који су се вакцинисали, и људи са јаким имунитетом који воде здрав живот, могу да оболе од неке болести, па и од корона вируса – и да умру. Наука не може да победи све болести и смрт. Ко води рачуна о здрављу, исхрани и хигијени, и има јаку вољу (овде бих додао – и веру, али то значи само верницима који не чувају своју душу/живот), има веће шансе да не оболи и да дуже живи.

Никола Варагић: Опозиција крупном капиталу

Никола Варагић

Банке не одустају од рата против грађана (клијената и адвоката). Рио Тинто не одустаје од рата против Србије. Све три гране власти (извршна, законодавна и судска) раде за четврту грану власти – крупни капитал. И кризни шта