Никола Варагић: Случај Штрахе

мај 25, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Успон популиста или националиста или десничара (како их називају њихови противници), у ЕУ и НАТО државама – а посебно у средњој и југоисточној Европи – упалио је аларм за узбуну код евроатлантске, прогресивне и империјалистичке левице на Западу, па се сада најављује стварање општеевропског либерално-левичарског антифашистичког фронта (за борбу против популиста или националиста или десничара, које све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу десничарима и алтерглобалистима).

Сваки потез који направе, због лошег имиџа који десница има, посебно код младих и код жена (а они чине више од половине бирачког тела), мејнстрим медији и аналитичари (под контролом глобализатора), сумњичаво прате и критикују. Затим, сваку одлуку народа која се изгласа на референдумима или изборима, ти центри моћи промене. Грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у ЕУ. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења и припрема за промену одлуке. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. Исто важи и за Србију (нпр. сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа и већина посланика у скупштини против споразума са БЈР или Северном Македонијом. Сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској.

Десничари из средње и југоисточне Европе ходају на жици, или, по танком леду, и због тога што немају искрену подршку десничара из највећих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и САД, јер су то протестантске државе, са јаким антихришћанским снагама (и они сами су велики националисти и свако гледа гледа своје интересе), док је и католичка и православна десница, из овог дела Европе, русофилска (осим пољске деснице) и штити интересе свог народа (нпр. када одбија насилно мењање идентитета).

Јавно мњење је тако обрађено, да је створена слика да је све што долази са деснице мрачно и назадно, а да је све што раде левичари и либерали, добро и прогресивно. Ту слику, код већине људи, у већини медија, није лако променити. Десничари морају да буду мудри и да уложе више напора да убеде људе да није истина оно што медији о њима говоре. У свему што раде десничари, тражи се оно што је негативно, и то се истиче у први план, а онда се сви десничари на исти начин демонизују и етикетирају (сви су исти, сви су фашисти). Ево једног примера (поводом случаја Штрахе): „Ono što je izgovorio u noći između 24. i 25. jula 2017, uz viski, suši i cigare, može da uđe u anale političkog beščašća, koje nije usamljeno već predstavlja ideološko-kriminogeno opšte mesto mnogih populista i desničara, koji su zauzeli jake pozicije u Evropi. To se posebno odnosi na političke elite u tzv. Višegradskoj grupi, ali i na Balkanu, posebno u Srbiji…“ (Saša Ilić: Tako je govorio Štrahe, Peščanik.net, 20.05.2019).

Оно што је урадио Штрахе, раде и други политичари – не само популисти са деснице, него и левичари и либерали. Ако то тако ради високи функционер Аустрије, зашто неко мисли да тога нема и у осталим развијеним ЕУ и НАТО државама? Свуда има политичара који на тај начин уговарају послове, свуда постоје криминал и корупција, интереси моћника, итд. У овом делу света, конкретно у Србији и код ове владе, да раде као саветници долазили су и левичари попут Блера и Строс-Кана, Вучића је топло примио Клинтон, итд.

Тајне службе и тајне организације снимиле су Штрахеа пре две године. Снимак је пуштен у медије две недеље пре европских избора, у тренутку када се конзервативци из овог дела света удружују и организују. Таквих снимака, или сличног компромитујућег материјала, сигурно има још, на њима су политичари из различитих држава, и са деснице, и са левице. То што је радио Штрахе, радили су или раде политичари попут Блера, инвеститори попут Сороса, а да не помињемо оне откривене и процесуиране случајеве. То је само врх леденог брега, јер већина никада не дође до јавности и правде (слично стање је и у међународним организацијама, од УН до МОК и ФИФА). Сетимо се Клинтона и Строс-Кана, сви гледамо пијаног Јункера како води ЕУ. Али, нико не истиче да је такво понашање „опште место“ многих левичара и либерала. Штрахе није гори од Блера и Јункера. Његов проблем је што није много бољи од њих. Исто важи за Груевског, није Заев бољи од њега. Конзервативац, у овим условима, мора да буде скоро савршен (нико не може да буде савршен), у сваком смислу, да би победио тајне службе и медије под контролом антихришћанских центара моћи. Конзервативац мора да буде поштен и мудар и да ради више него левичари, попут Обаме. Обама је провео оба мандата у ратном стању и добио Нобеову награду за мир.

Случај Штрахе показује однос снага у овом тренутку. Исто као и дешавања са брегзитом, „афера Русија“ у САД и најава агресије на Венецуелу. Исти они који желе да разбију савез између конзервативаца у средњој и југоисточној Европи и њихове везе са Русијом, желе и да задрже Велику Британију у ЕУ, да склоне Трампа, или да га натерају да води агресивну политику према Русији и Венецуели, итд. Још увек траје малтретирање и њихове, домаће и светске јавности, због наводног мешања Русије у изборе у САД-у. Тај случај (из САД) подсећа на фарсу са „државним ударом“ у Црној Гори. У то не верују чак ни они који воде такву пропаганду. А иза такве пропаганде стоје исти центри моћи који планирају (и сви њихови сателити који подржавају) војну агресију на Венецуелу (нпр. војну агресију на СР Југославију предводили су левичари или неолиберали Клинтон, Блер, Ширак, Солана и Шредер). Због војних „интервенција“ у Азији и Африци, имамо кризу са избеглицама. Па су после фашисти једино десничари који не желе да прихвате милионе избеглица у својој држави. Пошто је Штрахе такав, онда су такви и Путин, Орбан, Салвини… Ако је неко међу њима заиста поштен, онда ће се водити прљава медијска кампања, лагаће се колико је непоштен, измишљаће се афере, називаће се фашистом… Али, таква кампања не може да донесе резултате дугорочно, ако је тај конзервативац заиста поштен, добро ради и има подршку свог народа.

Случај Штрахе показује колико су далеко од победе конзервативци из овог дела Европе. Тај случај показује и колико је важно одвајање умерених десничара и искрених верника од популиста и екстремних десничара, поштених од непоштених политичара и разликовање добра и зла (1. Кор. 5; 9-13). Антихришћански центри моћи чекају сваку грешку и користе сваку ману конзервативаца, да их уцењују да промене свест или да их склоне из јавности.

Advertisements

Никола Варагић: Савез за будућност Србије

мај 9, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијома), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушиту у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу.  А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.


Никола Варагић: Слободни медији и независни новинари

април 26, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије Н1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.


Никола Варагић: Деца

април 10, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србију појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фрекфенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контолишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.


Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

април 8, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не  користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.


Никола Варагић: Тарант и Брејвик

март 27, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

У четвртак, 14. марта, завршио сам писање текста Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?. Текст је објављен дан касније, 15. марта. Касније у току тог дана, чуо сам да се догодио терористички напад на Новом Зеланду.

У поменутом тексту, писао сам да се на простору јужне и источне Европе, који настањују, углавном, католички и православни, романски и словенски народи, стварају услови за настанак конзервативног савеза. Овај део Европе је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. У том тексту поменуо сам и Брејвика: „Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик“.

Само дан касније, на Новом Зеланду појавио се нови Брејвик – извесни Брендон Тарант. Аустралијанац Тарант је, исто као и Норвежанин Брејвик, имао „манифест“, и упозоравао је да време да се заштити хришћанска и европска култура од „најезде муслимана“, па је на крају, наводно, потпуно сам предузео акцију са тим циљем. Медији Таранта доводе у везу са источноевропским и балканским државама – доводи се у везу са десницом од Пољске до Бугарске. Због тога се он описује као „хришћански фундаменталиста“. Тарант, исто као и Брејвик, помиње и Милоша Обилића, и кнеза Лазара, и Косовски бој, итд. Разлика између Брејвика и Таранта је то што су жртве Брејвика били Европљани (белци) и левичари (из његовог народа), док су жртве Таранта неевропљани и муслимани (људи друге расе и вере и других народа). Сличност је, поред исте идеологије коју су делили терористи, то што су се напади догодили у државама у којима нико није очекивао да се могу догодити такви напади – Норвешка и Нови Зеланд. Можда зато што су то толико мирне државе и зато што у њима то нико није очекивао, и није било тешко извести такве нападе и изабрати такве државе за експерименте. Тешко да такве злочине могу да почине појединци, без икакве помоћи и дугогодишње припреме (обраде) за то.

То што људи попут Брејвика и Таранта раде, нема везе са хришћанством, то је сатанизам, и то више има везе са паганизмом и окултизмом, тј. са црном интернационалом. Брејвик и Тарант су следбеници црне интернационале, али, питање је да ли су индроктринирани од стране неких екстремних десничара, или је ово, што лично мислим да је случај, „прљава игра“ организована од антихришћанских центара моћи који се не налазе на простору јужне и источне Европе, него негде другде, са циљем да се такво зло повеже са хришћанством и да се за то оптуже десничари из овог дела Европе, а уз то да се уведе и забрана поседовања оружја у многим државама у свету (и постигну још неки локални циљеви). На тај начин, ти антихришћански центри моћи желе да оцрне све што долази са деснице, или, све што је национално, хришћанско и традиционално, и да спрече ширење конзервативне револуције у овом делу Европе (уз друге мере које предузимају). Либерални фашисти означили су православље као највећег непријатеља и највећу препреку за остваривање својих циљева.

У тексту који сам написао дан пре терористичког напада на Новом Зеланду, написао сам да „бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси“, и да „европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари“. Сви нормални људи, без обзира које су вере, расе или идеологије, осуђују терористичке нападе, убијање невиних људи, мржњу и зло и сви жале за жртвама са њиховим породицама, без обзира одакле су те жртве. У том тексту, написао сам и да је важно да се питања миграција и заштите породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, тј. да ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, да те државе не смеју да буду деспотије или тоталитарна друштва, у којима ће, као и на Западу, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, оне неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ (у којима су левичари и либерали владајућа елита) и сиромашни и католички „југ“ (где су на власти десничари или конзервативци). А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова – посебно на енглеском језику – да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Поред католика или конзервативаца из католичких држава, на исти начин, али још више и јаче, демонизоваће православце или конзервативце из православних држава, и све ће учинити да их заваде, да не дође до савеза између хришћанских конзервативаца. Неки медији, у неким државама, баш то раде, када извештавају о нападу на Новом Зеланду. То се не ради случајно и спонтано.

Због онога што су учинили људи као што су Тарант или Брејвик, српски народ, или било који хришћанин, нема никакву потребу да се правда било коме. Историја српског народа је антифашистичка – а то се односи и на десницу и на левицу. Срби су једини имали два антифашистичка покрета у Европи у Другом светском рату и први су покренули отпор против нациста. Хришћанство нема никакве везе са таквим екстремизмом. Хришћанин може да буде једино антифашиста, тј. није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Није спорно и чињеница је да постоје екстремни десничари, верски фундаменталисти, расисти, ксенофоби и шовинисти, који се представљају као десничари, традиционалисти, или да су хришћани, али, нису сви десничари искрени хришћани, неки су склони паганизму, неки окултизму, међу ултранационалистима постоје и атеисти – то нема везе са хришћанством, јер прави хришћанин или православац не само да није такав, него он не подноси такве људе и не жели да их има у свом окружењу. Такви екстремисти постоје, нису наивни и не сме да им се дозволи да се шире и да заводе људе. Хришћани морају да указују на грех и да се боре против екстремизма на десници (и међу верницима у својој цркви, а такви верници отпадају од цркве), као што се боре и против сваког другог екстремизма.

Православни Срби немају потребу да се било коме правдају, посебно, ако сам у праву да иза таквих напада стоје антихришћански центри моћи. Ако сам у праву, њихов циљ је да свако ко је хришћанин, белац и традиционалиста, осети неки стид или срамоту што је то што јесте, а оне који би да постану хришћани и конзервативци, да одврате од тога. Злураде коментаре на ту тему треба игнорисати и свакоме ко доводи везу православље и Србију са људима као што су Брејвик и Тарант, треба рећи да прво победи зло у самоме себи и међу својима и да се сети мрачне стране своје историје.

Тарант и Брејвик нас подсећају да морамо стално да се боримо са злом. Са друге стране, мора да се остави и могућност да су људи попут Брејвика и Таранта психолошки обрађени  од антихришћанских центара моћи, са циљем да се, између осталог, наметне кривица и срамота хришћанима из овог дела Европе и да се они оцрне пред целим светом. У сваком случају, морамо се борити против узрока таквог зла и такве мржње. Верници су одговорни за екстремисте међу верницима. Атеисти су одговорни за екстремисте међу атеистима.

Хришћани су одговорни за екстремисте међу хришћанима, а муслимани су одговорни за екстремисте међу муслиманима. Међутим, још једном да поновим, у случају Таранта, као и у случају Брејвика, можда се ради о намештаљци. Случај Брејвик је послужио да се оном прогресивном делу европске цивилизације укаже на опасност која прети од десничара, тј. од хришћана и конзервативаца, који су у то доба почели да се буде. Случај Тарант служи да се целом свету укаже на опасност која прети од хришћана и конзервативаца (посебно из овог дела света), али пре свега, да се муслимани окрену против хришћана (посебно из овог дела света). На нападе муслимана, квазихришћани одговарају нападима, и обратно. Ствара се ланац освете, до истребљења. Конзервативни савез између хришћанских (православних и католичких) држава, из овог дела Европе, не треба да буде уперен против муслимана. За разлику од католичких, у православним државама муслимани живе вековима. Словени и/или православци чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, Р.С. Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија), а међу муслиманима има и оних словенског порекла. Знамо шта је било у прошлости, нико не жели да се враћа у прошлост. А напади, као што је овај на Новом Зеланду, служе да нас врате у прошлост. У Босни и Херцеговини неко намерно распирује мржњу код муслимана према православцима због тог напада.

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију и Србију у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). Простор од Балтичког мора, Паноније и Балкана, преко Мале Азије и Кавказа, до Урала и Ирана, простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и да сачувају своје вредности и свој начин живота. (На пример, на Новом Зеланду, након овог напада, неће се догодити оно што је Тарант желео, него супротно, Нови Зеланд ће се још више отворити за мигранте из исламских држава, Африке и Азије, јер ће се свако ко се од сада залаже против доласка миграната у тој држави повезивати са Тарантом. Поред тога, сада ће лакше да се спроведе намера да се грађанима забрани поседовање оружја.) У овом делу Евроазије, где може да настане савез између традиционалиста, налази се највећи број држава које не признају тзв. Косово – од Шпаније, Словачке, Румуније, Кипра и Грчке, ту је и Ватикан (није далеко дан када ће Чешка и Мађарска да повуку признање, можда и Пољска и Италија), преко Русије, Молдавије и Грузије, све до Азербејџана, Казахстана и Ирана (а није немогуће да ће Турска ускоро одустати од подршке косовским Албанцима). Дакле, по питању Косова и Метохије, око Србије се слажу неке, а у наредном периоду могу се сложити, са једне стране, све католичке државе из средње и јужне Европе, са друге стране, скоро све исламске државе око Мале Азије, Леванта и Кавказа (плус оне које се не налазе у овом делу света, попут Алжира, Туниса, Индонезије…), и, са треће стране, наравно, све православне државе. (А ту је и Израел, који не признаје тзв. Косово.)

Православци и муслимани треба да реше међусобне спорове, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и да поштује оне који су друге вере и културе, који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то не треба да буде синкретизам у духу идеологије „новог доба“ – као стварање једне религије или једне светске цркве, што спроводе глобализатори, него да свако остане оно што јесте – да свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, унутар своје цивилизације, али, да се сви међусобно поштују и да сарађују, да постоји слободан проток људи, робе и капитала. „Евроазија нација“ је у суштини исто што и „Европа нација“. То што се конзервативци (умерени десничари, националисти-демократе, искрени хришћани) боре против доласка миграната је легитимно право и то нема везе са расизмом и верским фундаментализмом који је присутан код екстремних десничара. Уосталом, то одговора и државама одакле долазе ти мигранти, јер се морају решити проблеми због којих долазе мигранти (најчешће су то ратови, или инвазије НАТО држава) и створити бољи услови за живот људи у тим државама, тако да мање људи жели да их напушта.

Случај Тарант и њему слични не сме и не може да буде препрека за стварање хришћанског конзервативног савеза, ако тај савез формирају искрени верници. Такви случајеви не смеју да буду препреке за изградњу бољих односа са муслиманима и заједнички рад на чувању традиционалних породичних вредности и верских права и слобода. Сви заједно треба да се потруде да таквих терориста нема ни међу хришћанима, ни међу муслиманима – свако треба да се бори против зла у својој верској заједници. Ако неко ко није ни хришћанин, ни муслиман, покушава да их завади, такве завере морају да се открију и да се оптуже они који заиста стоје иза таквих завера и терористичких напада.

Можда су и Брејвик и Тарант заиста усамљени појединци којима је успело да изведу такав напад. Колико је таквих потенцијалних терориста међу хришћанима и муслиманима, или међу левичарима? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? А можда су и Брејвик и Тарант нечији пројекти. Колико тако обрађених терориста и убица постоји, а који се налазе међу нама, као обични људи? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? Како да се открију и разбију они који стварају такве пројекте?


Никола Варагић: Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?

март 18, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

У јануару, у првом делу текста Нови европски поредак, написао сам да католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између. Све су веће разлике између протестантских и скандинавских народа са севера Европе, у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и, католичких народа са југа Европе, у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ и сиромашни и католички „југ“. А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова, да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти.

У другом делу текста Нови европски поредак, написао сам: „Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви… Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици“.

Пре неколико дана, Србију је посетио премијер Италије Ђузепе Конте. У Београду је тада премијер Италије изјавио да се „осећа као код куће“. За време Југославије, односи између Југославије и Италије нису били добри, због спора који су Италијани имали са Хрватима и Словенцима око Трста, Истре и Далмације. Срби су били на страни Хрвата и Словенаца, против Италијана, зато што су Италијани били савезници Немаца и Ватикана и на Балкан су дошли као окупатори (фашисти).

Пре неколико дана, председник Француске Емануел Макрон покушао је да изглади спорна питања са Италијом, али ће то ићи тешко. „Чак је и премијер Ђузепе Kонте изјавио: ,Брзи воз Лион-Торино није потребан Италији’“,или, „италијанска секретарица за културу Лучија Боргонзони изјавила је у новембру: ,Леонардо (Да Винчи) је Италијан који је само умро у Француској’“ (Данас, 9.3.2019). Све док је на власти у Француској Макрон или неко њему сличан, а у Италији Салвини или неко њему сличан, односи између Италије и Француске неће бити добри. Са друге стране, односи између Италије и Мађарске, Италије и Србије и Србије и Мађарске све су бољи. То је нешто ново, у светским ратовима, Срби и Французи су били савезници, Срби су ратовали против Мађара и Италијана.

Италија је прва Г7 држава која ствара стратешко партнерство са Кином, што се не свиђа Вашингтону и Бриселу. („Italy is preparing to become the first G7 country to formally endorse China’s controversial Belt and Road global investment drive, in a move that has drawn a sharp response from the White House and caused alarm in Brussels“ – Financial Times, 6.3.2019.)

Италија је, и пре ове власти, имала добре односе са Русијом, а нова власт гради још боље односе са Русијом. Италија се у ЕУ залаже са укидање санкција Русији.

Пред пар дана, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да његова владајућа странка Фидес може да напустити странку десног центра Европске народне странке услед сукоба око анти-бриселске медијске кампање његове владе. Пре тога, дванаест партија чланица Европске народне партије званично је затражило искључење мађарске конзервативне партије Фидес. Европска народна партија (ЕПП) је највећа група у Европском парламенту и доминантна у Европском савету, о искључењу Фидеса одлучиваће 20. марта у Бриселу. За искључење Фидеса залажу се углавном конзервативци из протестантских (германских и норманских) држава (а протестанстке цркве се у свему прилагођавају „њуејџерима“).

Ове вести потврђују да се све одвија онако како сам писао пре два месеца. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. У протестантском делу Европске уније доминирају левичари и либерали, а у католичком делу ЕУ доминирају конзервативци или традиционалисти. Биће ту још заплета, јер конзервативци из, на пример Француске, желе да дођу на власт и да Француску прикључе конзервативном делу ЕУ. А левичари из, на пример, Пољске, желе да дођу на власт и да Пољску прикључе прогресивном делу ЕУ. У децембру у тексту Орбанова орбита написао сам да „није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“ и да ће се то „сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа, и, са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане ,стуб и утврђење истине’ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке“.

Пред конзервативцима су два пута. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.). Други пут је хришћански (он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). На основу досадашњег историјског искуства, очекује се да избор деснице са Запада буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут или пут екстремизма и фашизма. Тим путем ће традиционалисти са Запада сигурно кренути – ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик. Умерене десничаре, медији под контролом левичара и либерала, не могу тако лако да представљају као глупе сељаке, заостале или назадне људе који би да цео свет врате у тзв. „мрачни“ Средњи век, тако што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију или палити вештице на ломачи, као расисте, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Дакле, конзервативци са „југа“ Европе, пред собом имају два пута: један пут је онај којим су ишли у прошлости, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима главну реч воде они који подржавају фашисте и расисте, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Разлике између протестаната и католика, са једне стране, и православаца, са друге стране, још увек су велике. Европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари.

У Италији се налази Ватикан. Италија је члан Г7. Католичка Италија, има све боље односе са католичким државама из Вишеградске групе, али, и са православним државама, попут Србије и Русије, које су биле непријатељи. Италија гради добре односе и са Кином. Да ли ће у Италији конзервативци опстати на власти и да ли ће кренути путем екстремизма (као наследници Мусолинија и осталих фашиста) или путем повратка изворима хришћанства?

Како ће православне државе да реагују на ово окретање католичких држава ка Истоку? Да ли ће настати савез између католичких и православних европских држава? Да ли ће том савезу да се прикључе и католичке државе из Латинске Америке? Овде, наравно, имамо у виду политички савез, екуменски дијалог је нешто друго. Али, тај савез умногоме зависи од односа између Римокатоличке и Православне цркве. Међу православцима, многи су, оправдано, скептични да паписти искрено желе да се врате на изворе хришћанске вере. Са друге стране, ако си хришћанин, онда прашташ онима који се искрено покају и радујеш се сваком човеку који искрено поверује у Христа Бога, јер ни „Бог не гледа ко је ко“.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио у односима између католика и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Сада, наследници и следбеници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године. Да ли ће међу католицима такве снаге и даље бити главне или доминантне?

Почетком фебруара, председник Европског парламента Антонин Тајани на обележавању Дана сећања на жртве фојби у месту Базовица код Трста, где су Италијане током и након Другог светског рата побијени и бачени у истарске крашке јаме, изјавио је да су они који поричу фојбе и егзодус Италијана из Истре, Ријеке и Далмације саучесници тога што се догодило. „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, рекао је Тајани на крају обраћања на церемонији на којој је учествовао и италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини.

За нас, Србе, важно је како ће се Италија и Ватикан поставити према српско-хрватским односима? Да ли ће Рим и даље подржавати Хрватску? Да ли је забрана окупљања усташа у Блајбургу или изјава Тајанија, знак да Италија и Ватикан више неће подржавати Хрвате? Пред пар дана, Католичка црква у Корушкој је „због недостатка дистанце према усташтву, забранила комеморацију на Блајбуршком пољу. Бискупија у Клагенфурту је Хрватску бискупску конференцију обавестила писаним путем, а као основни разлог наведено је да се та комеморација политички инструментализуј и да би то могло бити штетно по цркву“ (РТС, 9.3.2019). Да ли се, сада, заиста нешто мења у Риму – Ватикан је уздржан поводом канонизације Степинца и спреман је да отвори архиве о НДХ, а у Аустрији је забрањена комеморација усташама на Блајбуршком пољу, док Италија постаје савезник словенских православних држава, и ствара посебан блок унутар ЕУ и НАТО, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе? Националисти и католици из тих држава су, у оба светска рата, били непријатељи православних Словена и на страни Немаца, док су, као антифашисти, савезници православних Словена били народи из оног протестантског дела Запада. Као да се данас све мења. Да ли се заиста мења, или је то нова замка „лукавих Латина“? Јер, православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Православце су убијали и фашисти и нацисти и комунисти.

Православни народи су увек имали пријатеље на Западу. Некада су то били изузеци, али, увек су постојали прави пријатељи. Срби су, у последњих пар деценија, имали пријатеље међу официрима и војницима НАТО држава (Пјер-Анри Бинел, Кристијан Карс…), међу писцима попут Хандкеа, међу хуманитарцима као што је Гујон, међу новинарима као што је Жан-Кристоф Бисон, итд. Србија је увек имала пријатеље и у Италији. Чак и за време фашизма, Италијани су од усташа одузели део територије НДХ, и помогли Србима да се заштите. Да ли ће у Италији доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа и да ли ће у Србији бити људи који ће спремно дочекати те промене? Да ли ће у Ватикану доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа? Да ли ће Италија и Ватикан одлучити да раскрсте са усташтвом једном за свагда и да ли ће то отворити пут за савез са Србијом?

Ако се Италија одлучи да „жртвује“ Хрвате, због добрих односа са Србијом, али и осталим православним државама, и у томе има подршку Ватикана, Италија и Србија могу брзо и лако да се договоре око хрватског питања и гашења усташке идеологије. На пример, Срби и Италијани могу да поделе хрватско приморје. Италијани желе један део те обале, а Срби немају више никакав интерес и разлог да ратују за Истру или Трст (око поделе Далмације и острва направио би се договор). До договора са Ватиканом не може да дође тако брзо и лако, али би такав корак Ватикана водио ка томе. Ту су у питању и укупни односи између Римокатоличке и Православне цркве (што је посебна тема, за посебан текст).

Договор између Италије и Србије подржала би Русија, подржала би и Кина. Хрвати би у том случају тражили заштиту код Немаца и Аустријанаца, у САД и Великој Британији и код неких структура унутар Ватикана. Постоји могућност да усташе сада неће добити заштиту Ватикана. Немци и Аустријанци могли би да стану на страну Италијана против Хрвата, ако добију свој део колача, тј. неки мали излаз на море (а то би вероватно ишло и на штету Словенаца). Италијани и Немци су нешто слично покушали у прошлости, али су Срби тада одбранили Хрвате и Словенце, јер су тада бранили и себе. Ако Италијани неће да нападају Србе – Срби немају разлога да штите Хрвате и Словенце – који су протерали Србе из својих независних држава. Ако договор између Италије и Србије подрже Русија, Кина, Ватикан, Немачка, Аустрија и Мађарска, колико САД и Велика Британија могу да помогну Хрватима и Словенцима? И да ли би помагали, ако Хрвати негују усташтво?

***

Основу конзервативног православно-католичког савеза чиниле би државе јужне и источне Европе – Италија, Србија, Мађарска и Русија, а у ширем смислу, ту би биле практично све православне и католичке државе, од Шпаније, преко Италије, Србије, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Белорусије, Русије, Украјине (ако се реши спор), Румуније, Бугарске, до Р. С. Македоније и Грчке. Народи у овом делу Европе, у односу на оне из протестантског, више су окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их међусобно спаја. Да би дошло до тог савеза, код католика треба да дође до одбацивања свега што има везе са фашизмом, а православци прво треба да постигну свеправославно јединство и да се утврде у вери, па онда да праве савез са католицима. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси.

Југ и исток Европе, простор који заузимају поменуте православне и католичке државе које могу да створе конзервативни савез, је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. Савез између националиста може да успе ако свако обузда свој национализам, а то ће успети ако су дубоко у вери. А ко је дубоко у вери, не користи насиље против оних друге вере, или оних који нису верници. Хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Са друге стране, не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију (језик, писмо…), али, не треба да (п)остане затворен за свет, или да тежи да уништи неки други народ.

Конзервативци желе да реше проблем миграција, не само миграција из Азије и Африке ка Европи, него и миграција из јужне и источне Европе ка богатом северу и западу Европе и ка САД и Канади. Ако се зауставе или смање миграције из држава јужне и источне Европе ка северозападној Европи и Северној Америци, тако што ће да се створе бољи услови за живот људи у тим државама, а са тим подигне и наталитет, те државе неће имати потребе да увозе радну снагу из Азије и Африке. У тим држава, Европљани ће остати већина.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе, у сваком делу света, постоји јака средња класа. Питање миграција је веома важно, посебно за државе које су прве на путу избеглица, као што су Италија и Грчка. Због тог питања ЕУ се дели на протестантки „север“ и католички „југ“, а католички „југ“ је, у том смислу, ближи Русији и осталим православним државама. По том питању, слажу се Салвини, Орбан, Земан, Клаус, Путин… Са њима се слажу Марин ле Пен и још неки конзервативци из западне Европе. Француски конзервативци су ближи Италији и Русији, зато што је Француска романска и делом католичка држава, а савез који настаје између конзервативаца у овом делу Европе је, у суштини, савез између романских и словенских народа који су католичке и православне вере (Румуни припадају романској групи народа као и Французи, Италијани и Шпанци, али су православне вере, а Словаци, Пољаци и Чеси су Словени, али католичке вере; ту су још Грци и Мађари).

Друго важно питање, које спаја конзервативце у овом делу Европе, је питање породице и васпитања деце, пошто су конзервативци више окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их одваја од протестаната (левичара и либерала) који желе да наметну не-традиционалну породицу. Важно је да се и питање миграција и питање породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, те државе не смеју да буду деспотије, тоталитарна друштва, у којима ће, такође, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу.

Да ли ће се, у том смеру, кретати Италија наредних година и деценија? Да ли ће се, у том смеру, кретати Србија наредних година и деценија? Да ли ће се Италија и Србија, то исто важи и за остале католичке и православне државе из овог дела Европе, ако се све државе крећу у истом смеру, у једном тренутку срести и направити савез? Ове државе покушавају да се заштите и од доласка миграната са Истока и од противника традиционалне породице са Запада. Саме то не могу, а удружене могу много, али, само као демократске државе, у којима људи, речима Св. Јустина Ћелијски, кроз унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, стварају царство Божје на земљи, стварају православну, тј. хришћанску културу.

 


%d bloggers like this: