Никола Варагић: Дијалог између Срба и Албанаца не постоји

октобар 11, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Србија нема конкретан план за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Режим жели да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије, али се под тим решењем подразумева да цело, или највећи део Косова и Метохије, остане ван Србије. Режим у Београду “прихвата реалност“, пошто су Вучић и сарадници “променили свест“. Предлог већег дела опозиције и целе СПЦ је да се конфликт на Косову и Метохији “замрзне“, или, да се доношење коначног решења за статус Косова и Метохије одложи док не буду боље унутрашње и међународне околности.

Предлози режима, које смо до сада чули (о подели и размени или “разграничењу“), немају подршку целог српског народа, противи се и део албанског народа, а немају ни подршку целе међународне заједнице и свих великих сила. Изгледа да су то схватили и да полако одустају од тога (посебно сада када је Запад поражен на референдуму у БЈР Македонији).

Проблем са предлогом “замрзнутог конфликта“ је то што су они, који су то предложили, у опозицији, немају подршку целе међународне заједнице, док већина косовских Албанаца одбија сваки дијалог који не подразумева признање тзв. државе Косово од стране Србије.

Албанци не желе да живе са Србима у истој држави. Срби не желе да се одрекну КиМ.

Сада је нека врста пат позиције. Коначног решења за статус Косова и Метохије, и трајног мира, нема без преговора и договора између Срба и косовских Албанаца. Те преговоре не могу да воде људи који шире мржњу, још мање ратни злочинци и криминалци. Питање статуса КиМ је више од дневне политике и борбе за власт на изборима.

Да замислимо да је у Београду на власт дошла нека нова група људи, чистих биографија, демократе и мирољубиви људи, и да су наступиле по Србију веома повољне међународне околности. Тада би се тражили слични преговарачи са албанске стране, пошто преговора са злочинцима и криминалцима нема и нема напретка док сви злочинци не буду кажњени, док се не победе мафијашки кланови и организоване криминалне групе са обе стране. Циљ би био да се кроз дијалог, мирним путем, Косово и Метохија врате у састав Србије, сада под другачијим условима или са посебним статусом, у односу на време пре 1999. године. Циљ српске стране (са том новом владајућом елитом која ће да је води) би био постизање компромиса са косовским Албанцима, решити питање статуса без рата, наћи решење за миран суживот, живети са косовским Албанцима у истој држави. У блиској будућности, веће су шансе да такви људи дођу на власт у Београду, него у Приштини. Док се не догоде те промене, остаће “замрзнути конфликт“ (према резолуцији 1244 УН), колико год се неки трудили да донесу “коначно решење“.

Сигуран сам да ће нека нова власт у Србији тежити ка томе, и да нећемо још дуго чекати промене у Србији. Да ли ће и са албанске стране доћи до промена у скорије време, и да ли ће нека нова владајућа елита међу Албанцима, у којој неће бити ратних злочинаца, желети дијалог или ће остати искључива? Дакле, може да се догоди да у Београду на власти, буду људи који су спремни за дијалог и желе миран суживот са Албанцима, могу да се промене и међународне околности и да нова власт у Београду има већу подршку из света, а да са албанске стране све остане исто. И у том случају, прво треба радити на мирном решењу. Србија треба да остане отворена и увек спремна за дијалог са Албанцима.

Преговори са косовским Албанцима ће бити дуги и тешки. То показује текст Агона Хамзе. Агон Хамза је, између осталог, коаутор две књиге са Славојем Жижеком, али, о Србима пише као да је албански ултранационалиста или екстремни десничар:

“Šta je to što se krije iza svih tih ideja o demarkaciji, razmeni teritorija, podeli, uzajamnom priznanju kroz pravno obavezujući sporazum? To je, po mom mišljenju, uspostavljanje nekog vida Republike Srpske na Kosovu, po uzoru na onu u Bosni i Hercegovini. Ali nezavisnost Kosova je posledica duge borbe za slobodu i jednakost, a Republika Srpska je produkt rata i genocida u Bosni i Hercegovini, entitet zasnovan na ideji o etničkom razgraničenju. Tako i Zajednica srpskih opština predstavlja etničko rešenje problema koji u svojoj suštini nije etnički ni kulturološki… Najveća opoziciona partija, koja je nakon izbora u junu 2017. postala najveća partija na Kosovu, Pokret Samoopredeljenje! (Lëvizja Vetëvendosje!), protivi se dijalogu između Beograda i Prištine, i umesto toga se zalaže za dijalog između kosovske vlade i kosovskih Srba, kao i drugih manjina na Kosovu. Pokret Samoopredeljenje! je pozvao građane Kosova da 29. septembra izađu na protest protiv pregovora Vučić-Tači, ali i protiv Vlade Kosova koja je odavno izgubila legitimitet. Važno je reći da ove demonstracije neće biti mono-etničke – pripadnici nacionalnih manjina su podržali protest i izrazili spremnost da mu se priključe. U sadašnjoj situaciji, dijalog između kosovskih Albanaca i ostalih etničkih grupa na Kosovu dobija svoj izraz u solidarnosti u akciji“ (Agon Hamza: Ideologija pregovora, Peščanik.net, 27.9.2018.)

Према Хамзи, независност тзв. Косова је производ борбе за слободу и једнакост, стварање Републике Српске је производ геноцида. Опозициони Покрет Самоопредељење је против било каквог дијалога између Београда и Приштине. Агон Хамза је против успостављања тзв. Заједнице српских општина. А председник Демократског савеза Косова Иса Мустафа сматра да је чак и идеја о специјалној аутономији за Србе унутар тзв. Косова “претња“ за оно што је тзв. Косово постигло у протеклих десет година, и да се не треба обазирати на чињеницу да није признато од стране Србије. Међу косовским Албанцима нико не жели дијалог са Београдом. Албанци то нису желели ни пре 1999. ни пре 1991. године. Албанци не желе Србе на Косову и Метохији, не желе да живе са Србима у истој држави. Проблем је што је то српска држава, српска “света земља“ и што су они протерали већину Срба.

Све док Албанци не желе дијалог са Србима, и све док Срби не желе да се одрекну КиМ – коначно решење за статус КиМ није могуће. Док чекамо да се нешто промени, ми морамо да ослободимо Србију. Ми морамо да створимо правну државу, да развијамо привреду, да зауставимо одлазак младих из Србије и да омогућимо повратак из дијаспоре – тако да у Србији живи бар 8 милиона Срба, уместо садашњих 6 милиона – што значи да би Србија, без КиМ, имала око 10 милиона становника. Толико је имала, са КиМ, пре 1999. године.

Албанци ће, са овако екстремним и ултранационалистичким ставовима, имати све мање савезника у свету. Услови живота самих Албанаца, постаће још гори. Питање је да ли сада на КиМ има више од милион Албанаца, али ће их ускоро сигурно бити мање од милион. Албанци су сами криви. Док су Албанци живели у Србији, било их је из годину у годину све више, сада када као имају своју “независну“ државу, из године у годину их је све мање. Албанци чине све да Срби нестану, и док то раде, и сами нестају.

Зашто не би донели коначно решење за статус Косова и Метохије онда када у Србији, без КиМ, буде живело 8 милиона Срба, и када на Косову и Метохији буде живело 800 000 Албанаца? Албанци ће тада чинити мање од 10 одсто од укупног броја становника Србије. Када их је било дупло више, имали су аутономију, али су хтели независност. Добили су то што су хтели, али ће их ускоро бити дупло мање. Тада може да се врати 200 000 Срба и са онима који сада ту живе и осталим неалбанцима да чине скоро половину становника КиМ.

Позиција косовских Албанаца у свету је све лошија, нема нових признања, а неке државе повлаче признања и стају на страну Србије (чак и унутар самог Запада, Албанци имају све мање правих савезника и све је мање оних које могу да купе новцем), услови живота на самом Косову и Метохији под контролом Албанаца и Нато/ЕУ су све гори, број Албанаца на КиМ је све мањи, тако да ће преговарачка позиција албанског народа бити све тежа.

Албанци ће онда имати два пута којим могу да иду. Први пут је пут дијалога и договора са Србима. Други пут је – рат са Србима. Ако желе да иду првим путем, они ће гарантовати безбедност Србима који живе на Косову и Метохији, поштоваће сва њихова права и неће отимати наслеђе Српске православне цркве и српског народа. Ако желе да иду другим путем, Албанци ће припремати етничко чишћење, слично оном из 2004. године, да би протерали све Србе из енклава, покушаће да преведу имовину СПЦ у некакво “косовско“ наслеђе и да изазову немире у Прешеву и Бујановцу. Овим другим путем сада иду, тј. тим путем иду већ вековима, зато су Албанци данас већина на КиМ. Тражи се решење које је добро за обе стране, тако да нико није губитник и да свима буде боље у будућности.

За сада, остаје пат позиција или “замрзнути конфликт“. Албанци се, за сада, не усуђују да крену у отворени прогон преосталих Срба са КиМ. Прогон Срба се спроводи постепено и тихо – нападају се куће, каменују се аутобуси, вређају се деца, краду се краве, отима се земља у власништву Срба и СПЦ. То мора да престане, хтели Албанци дијалог, или не. Србија не може да их заустави, све док је води владајућа елита која је, прво, пребацила питање КиМ из УН на ЕУ, а затим потписала тзв. Бриселски споразум (а док је све то радила, у потпуности је уништила и оно што је преостало од војске Србије, након ратова из деведесетих 20. века). Стање “замрзнутог конфликта“ неће имати никаквог ефекта за Србе, ако се у Србији не промени систем, ако не обновимо Србију морално и економски, и не припремимо услове за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Уколико све остане исто као што је сада, у Србији ће живети мање од 5 милиона Срба и нећемо имати војску и достојне официре, а тако слаба Србија неће моћи да штити права Срба на КиМ, док ће о повратку КиМ или изласку војске на границе са Албанијом и Македонијом, само да сања. Битка за Београд је сада најважнија. После ослобођења Београда, када се донесе конкретан план, воде се разговори са великим силама, стварају се услови за повратак КиМ у састав Србије. Само економски јака и демократска Србија може да поврати КиМ.

Српски народ је стари државотворни народ. Србија ће се обновити и препородити. У свету ће се променити однос снага, углед и утицај Србије ће да расте. Албанци су сигурни да то неће бити тако – да је Србија готова и да ће је још дуго водити садашња владајућа “елита“. Албанци спроводе насиље над Србима зато што не осећају страх од казне, а они који желе да заштите комшије Србе, не смеју то да ураде због страха да не буду кажњени од стране својих сународника. Докле ће се косовски Албанци тако понашати, зависи од Србије. Са промена у Србији, мењаће се мишљења и неких Албанаца са КиМ. Неки други, а то можда буде већина међу Албанцима, остаће искључиви и насилни. Када Србију буде водила нова владајућа елита, Србија ће наћи начин да спречи и казни Албанце који спроводе насиље над Србима и осталим неалбанцима, и над косовским Албанцима који желе добре односе са неалбанцима. Србија нема други избор, осим да, у том смислу, постане попут Израела, тј. не сме да прашта убиства Срба, као што ни Израел никоме не прашта убиства Јевреја. Србија мора да учини све да се права Албанаца поштују и да се не спроводи било какво насиље над Албанцима, али мора да учини све и да спречи и да се казне они који спроводе насиље над Србима.

Албанци су на добром путу да од тзв. државе Косово, створе “државу“ коју ће у свету да назову нова Исламска држава. Око Исламске државе у Ираку и Сирији свет се ујединио и одлучио је да је уништи. Исто то може да се догоди и око “Исламске државе“ на Косову и Метохији – тзв. државе Косово. Да ли ће Албанци, на време, схватити где их све ово води? Ако Албанци не схвате и одлуче да у потпуности етнички очисте КиМ од Срба, да ли ће Срби бити спремни да им се супротставе и да обезбеде довољну међународну подршку да могу да униште такву “државу“ и њене војнике (наравно, поштујући међународне норме и обавезе и све у складу са хришћанским вредностима, без ширења мржње према албанском народу и исламу)? Слаба Србије неће бити у стању да искористи те слабости тзв. државе Косово и повољне међународне околности.

Пропаст тзв. државе Косово, и то што ће у тој “држави“ да живи само 500 000 Албанаца (уместо 2 милиона као што се причало до пре 10 година), ништа не значи српском народу, уколико у Србији буде живело пар милиона Срба мање него сада, а на Косову и Метохији скоро нико од Срба. (Неко ће да замени и Србе у Србији, и Албанце са Косова и Метохије, са неким другим народима. Миграната има више него Срба и Албанаца заједно. Албанаца више нема толико да могу да постану већина у Србији. Већина њих је на Западу, пада наталитет, тако да на Албанце више не рачунају у неким центрима моћи у свету. Изгледа да се неко, у тим центрима моћи, сетио да би Србију могли да населе са мигрантима из Азије и Африке. Помиње се цифра од неких 600 до 800 000 миграната који би, као, остали “заглављени“ у Србији, на свом путу ка ЕУ, или назад у државе одакле су пореклом. Ту је и план да се један део Рома насели у Србији. Уколико је то тачно, и остваре се ти планови, зато што је Србија много слаба и то није тешко спровести у дело, у Србију би се у кратком периоду населило више од милион странаца-миграната и било би их више него Албанаца у Србији, укључујући оне који живе на КиМ. Мигранти би ускоро почели да долазе и на КиМ, где би остали и страни војници. Под окупацијом би остали и Срби и Албанци. За Босну и Херцеговину, и остале државе у региону, постоје слични планови.)

Последњи је тренутак да се Срби пробуде, да крену путем препорода, и спремно дочекају повољан тренутак за доношење коначног решења за статус Косова и Метохије. Срби прво морају да се сложе и обоже, затим да понуде конкретан план или предлог за КиМ и руку пријатељства косовским Албанцима. Србија мора да има и план Б, уколико они то одбију.

Advertisements

Никола Варагић: Пинк, Блиц, Вучић и филозофија паланке

октобар 5, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Председник Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за Блиц. На почетку тог текста, за омиљени таблоид припадника грађанског блока, бивши радикал цитира никог другог до Радомира Константиновића. Вучић све своје неистомишљенике или политичке противнике “и слева и здесна“ назива “квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих“. Међу њима, пише Вучић, “изгледа да је ретко ко и стварно прочитао“ Филозофију паланке?! Даље, за оне који се нису дивили Вучићу и хвалили његов говор на Косову и Метохији, Вучић каже да су њихове реакције “израз страха да се неко суочи са самим собом“. Шта ће Вучић да напише о критичарима текста у Блицу? “Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице“ – написао је Вучић у Блицу, а напредњаци су одмах, на критику која је дошла из фондације Подржи живот, баш паланачки одговорили тако што су глумца који води ту фондацију уваљали у блато преко својих таблоида и памфлета које они објављују. Да је Вучић то што се представља да јесте у Блицу, он би био онај паметнији који попушта, пре свега, стварао би услове да се деца лече у Србији, и тако би свима дао прави пример.

За похвалу је то што је Вучић “јасно рекао“ да жели “да ‘освајамо’ лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност“, али је проблем што иза тих речи не стоје дела. Вучићева дела нису “у складу“ са његовим речима. Све што се дешава у правосуђу, медијима, полицији, привреди… показује да он једно прича, а да друго ради. Вучић није способан да од Србије направи то што говори, а нема ни такве сараднике око себе. Нема “знања“ и “књига“ тамо где постоје “фантоми“ или где влада мафија, тј. нема “лаптопова“ и “оловака“ у буразерско-кумовској економији. Такође, добро је што позива Србе и Албанце да се више не мрзе, али неозбиљно је да он, као председник државе, напише: “нећу битке, оружје, уз јасну поруку ‘не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз“’. Јер, друга страна није искључила рат “као опцију, као решење, излаз“, зато је бесмислено да Србија то уради. Једино мисице на тај начин желе “мир у свету“. Вучић за Србе са КиМ “тражи права, а не територију“. Шта ће Вучић да уради ако Албанци прогоне и убијају Србе на КиМ? Другим речима, ако неко прети оружјем, Вучић је спреман да се одрекне дела територије Србије (и онда то представља као свој план или решење). Али, да ли је исто спреман да уради и када је у питању борба за власт у Србији?

Дакле, Вучић гуши слободу медија и онемогућава развој демократије, спречава стварање правне државе и тржишне економије, спреман је да прода један део територије Србије, а онда пише, “за једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије“, убеђен да он то није. Александар Вучић не може да прихвати реалност, и истину, да он јесте издајник и Србије и правде и демократије. Сви који са њим у томе учествују, јесу издајници и Србије и правде и демократије. Они продају Косово и Метохију, продају привредне и природне ресурсе, продају своје раднике и бебе, ометају рад полиције и правосуђа… У овом режиму, вуку се репови претходних режима. Овај режим је врхунац свих режима од 1990. године.

Сви они, заједно са Вучићем, живе у неком свом имагинарном свету. Како тај свет изледа, више него добро је представио Жељко Митровић. Њихов идол је Медичи, односно Мамон. То што се дешава у тој Задрузи, бахатог Митровића, дешава се у главама и осталих из те екипе. Зар Вулин, његов кум, није доказ тако “богате“ имагинације? Све је то паланачко, кич. Сликали су се са Меркеловом, Јункером, Клинтоном и Соросем, са пар холивудских звезда, и одмах умисли да су космополите. Зато Вучић за своје критичаре пише да живе на “паланачком Балкану“. Јер, Вучић је сада, заједно са Соросем, Клинтоном и Блером, са комесарима ЕУ, припадник светског “џет сета“. Ту су, наравно, и арапски шеици. У том светском “џет сету“ су и Мило Ђукановић, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Вучић нам преко Блица и Задруге поручује да је “космополита“. Само “космополите“ за председника Владе бирају геј особу и организују параде поноса. Сви који га критикују су део паланке.

Да Вучић живи у неком свом свету, и да не може да прихвати реалност, види се и по томе што овај некадашњи члан жирија Гранд параде, где је седео поред Дачића и Веље Илића, и који се највише појављује на телевизији Пинк, самога себе види и јавно представља као некога ко ће да “елиминише паланку“. Али како може да “елиминише паланку“, неко чије је “искуство паланачко“? Како може да буде миротворац, неко ко не дозвољава опозицији да се појави у медијима (тј. жели да свима цркну краве), и не сме да изађе на телевизијски дуел са неистомишљеницима, али их блати и демонизује преко телевизија са националном фрекфенцијом и таблоида? Зар то није паланачка политика? Паланачка политика је чак и подизање споменика Пекићу или завршетак реновирања и отварање Народног музеја, јер су напредњаци то урадили само да “жутима“ напакосте, само да њима “цркне крава“. Да је Вучић заиста за културу, не би дозволио зидање Задруге, или, у сукобу између министра културе и власника Пинка, јавно би стао на страну министра културе.

vucic-i-dacic-seljacine

Нису сви заборавили какав је Вучић био и шта је радио док је био у опозицији, као што нису сви заборавили ни шта су “жути“ или досовци радили док су били на власти. Као што се представља да је космополита, Вучић се представља и да је способнији од “жутих“ (што и није тешко), али се види да он никада ништа није радио осим што се бавио политиком и да нема тај предузетнички дух (али има паланачки). Вучић не види где греши, а тамо где греши и где му други то указују, убеђен је да је то исправно и да други желе да му цркне крава. Исто то раде и сви који су поред њега на власти. Ако сви виде да је нешто бело, они ће рећи да је црно. Ако сви знају да је није могуће да се живи са платом од 24 000 динара месечно, Вучић ће да тврди да може лепо да се живи и са том платом, иако он и његови пријатељи зарађују много више. Они чак и на добронамерну и конструктивну критику одговарају тако што демонизују тог критичара.

Вучић је, очигледно, доживео пораз са својом плановима везаним за Косово и Метохију. Да не би морао да се бави, да га цитирам, “собом и сопственим промашајима“, Вучић сада од себе прави “жртву“, тражи “дежурног кривца“ и све грађане Србије који нису гласали за њега и не гледају Пинк, вређа и смешта у паланку. Он свуда тражи “неку заверу“, па не би било изненађење да сутра преко Информера, Пинка и осталих медија крене прича како иза погибије грађевинских радника у Београду, стоје, речима Додика, “западњаци, Албанци и део Срба“. Истина је да иза Вучићевог плана да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије (а који подржава и Додик), стоје Немачка и либерали и левичари са Запада, попут поменутих Клинтона, Сороса, Блера и комесара ЕУ, а сви су они и део геј лобија (због тога је Ана Брнабић изабрана за председника Владе). Они чине само један део међународне заједнице, а познати су по томе што су убедили сами себе да су они једини прогресивни, модерни, космополите и слично и да као такви имају историјску мисију да се обрачунају са свим “датим, непромењивим и вечним истинама“. Вучић је ушао у њихово друштво и понаша се исто. Он је остао и у друштву Жељка Митровића, њега у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, и понаша се исто као и они.

Поред неуспеха што се тиче политике око Косова и Метохије, Вучић је доживео неуспех и што се тиче развоја економије и бољег стандарда. За време његове власти јесте мало боље него за време последње две године власти Демократске странке, али већина људи и даље лоше живи и све су дубља социјална раслојавања. Бирократија је и даље лоше. Када се шире гледа, сада је у неким стварима стање у привреди и државној управи још горе него за време ДС-а. У овој власти има најмање правих и добрих стручњака, у односу на све власти до сада. То су све последице купљених диплома и доктората, негативне селекције, корупције, непотизма… Ако револуцију, како пише Зоран Ћирјаковић, “могу извести само они и оне који пију ракију и пиво, слушају Цецу и Ацу Лукаса, сањају силиконе и ботокс, воле Србију и Србе и обично не љубе гејеве, ни у буквалном ни у преносном смислу“, не пише нам се добро. Вучић не може још дуго да купује гласаче, они који му слепо верују на крају ће почети да верују свом новчанику. Већ се један део његових досадашњих гласача освестио када су схватили шта је Вучићево решење за статус Косова и Метохије и посебно након напада функционера СНС на духовнике СПЦ, а сада све више њих схвата да нема ништа од привредног препорода и бољег животног стандарда, зато што нема ништа од борбе против корупције и криминала. “Револуцију“ морају да изведу они који су другачији од њих и који су од почетка знали ко је Вучић и шта нас очекује са тим режимом и таквим шундом, силиконима и ботоксима. Све су то облици трансхуманизма и то спаја Пинк и геј лоби. Са таквима на власти, рушиће се све више потпорних зидова поред аутопутева.

Вучић и његови сарадници верују да су спознали “непромењиве и вечне истине“. Они ће и даље убеђивати све људе да су они дошли до “истине“. Свакога ко се са њима не слаже, демонизују и понижавају. На сваку истину, одговарају лажима и нападима, на оне који кажу истину о њиховој “истини“, и очекују да сви људи поверују у те лажи. Одређен број људи чита таблоиде, гледа ријалитије, слуша Цецу и Лукаса, сања силиконе и ботоксе и слепо верује Вучићу у коме виде “великог вођу“. У том свету, Лазански је прави пример за интелектуалца и господина. Они су се затворили у том свом имагинарном свету. Све ту то одлике – секте. Из њиховог угла, сви смо ми секта, сама СПЦ је секта. Вучићева секта је још једна у низу њуејџерских или масонских секти, још један (неуспели) покушај да се уништи светосавска, односно православна, односно хришћанска Србија. Одређена штета ће, наравно, остати, неке душе ће и ова секта повући за собом.

Ауторски текст председника Србије у Блицу је текст вође секте. Цео текст је у том духу и све што је Вучић написао о себи и својим критичарима, има одлике секташке пропаганде. Да ли они разликују истину или лаж, реалност или машту, или само желе да ми верујемо у њихове лажи, и да живимо у њиховом свету (у коме су они најпаметнији, мирољубиви, демократе, способни државници и привредници, праве космополите у односу на све нас из паланке, у коме су покварени “инвеститори“ добри момци, а бака или мајка Стојанка је криминалац…), није ни толико важно. Важно је да ми желимо да живимо у Србији, а не у њиховом свету. Наши светови се разликују, сударају – нема никаквих веза између та два света. Ми не смемо да дозволимо да Србију уреде према својој мери, тј. да сви живимо у њиховом свету. Не иду заједно лаптопови, знање, књиге и оловке, и Задруга, Информер, Блиц, “фантоми“ из Савамале и објекти без дозвола на Панчићевом врху.

Секта којој Вучић припада, у наредних неколико година, изгубиће већину “верника“ и нестаће као и толико других секти. Овај текст у Блицу показује да је све мање људи који верују тој секти и до којих Вучић може да дође са својим триковима и глумом. Домет је исти као и са говором на Косову и Метохији. Вучићу су сада остали као савезници само опскурни ликови са левице и деснице. Овај текст у Блицу је покушај да се прошири база на левици, у грађанској Србији. Доста лоше је то урађено, тај текст могу да хвале једино Беба Поповић, Чеда Јовановић, Петар Луковић, Предраг Аздејковић… А када етничко чишћење из 1995. пореди са геноцидом у НДХ, Вучић покушава да прошири своју базу на десници, али ће у најбољем случају задржати постојећу базу, подршку ће му пружати само Вацић, Шешељ, Стаменковски и слични. На крају, сви ти ликови “и слева и здесна“, завршиће у Задрузи код Митровића, или код Марића. Вучић и Митровић на исти, паланачки начин, одговарају својим критичарима и обојица тврде да знају шта “народ воли“ и да њих народ воли. Ана Брнабић их у свему подржава. А све њих заједно подржавају Сорос и слични из света. У овој влади су се окупили геј лобости “и слева и здесна“. Да ли ће Вучић, и даље, имати подршку Русије и Путина? Да ли је Вучићев сукоб са СПЦ део неког вишег плана?

Вучић прави све више грешака, нема план за Косово и Метохију, убрзано губи подршку народа, нема више подршку целе међународне заједнице, а добро зна шта је обећао пре доласка на власт, шта је радио док је био на власти и какве су казне за то, тако да може да постане опасан по своју околину, односно, није искључио “битке, оружје“ “као опцију, као решење, излаз“ за опстанак на власти. Он је на све спреман, и то је више него јасно Вучић поручио у овом ауторском тексту за Блиц. То је оно што пише између редова. Он је јасно ставио до знања да је његова дужност да се супротстави свима који желе да га оборе са власти и зауставе прогрес и еманципацију (“промену свести“). Он је спреман да се свим средствима бори да остане на власти. У томе ће имати подршку најближих сарадника. Пинк је преживео све власти, али пад Вучића тешко да може да преживи.

Таблоиди и ријалитији нису настали за време Вучићеве власти, естрадизација Србије је процес који дуго траје, он је само усавршио технике контроле јавног мњења, тј. оног дела народа који је подложан таквој пропаганди или где таква манипулација може да прође. Да је искуство једног дела народа “паланачко“ није спорно, ту је Константиновић био у праву, ту је и Жељко Митровић у праву, али то никада није била већина у српском народу, они су само гласнији. Поред тога, и међу комунистима некада, и данас међу бившим јуловцима и другосрбијанцима, постоје људи чије је искуство паланачко. Како је, на пример, изгледала промена власти на општини Врачар на последњим изборима? Демократску странку је са власти срушила екипа биших чланова Демократске странке и ДОС-а, онај део који је сада међу напредњацима. Све је то изгледало као да је Врачар паланка. Међутим, Врачар није паланка, искуство већине становника Врачара није паланачко.

Константиновић је следио оне који су мислили да је “религија опијум за народ“ и слично, па је међу оне чије је искуство паланачко сврстао, практично, и све православне Србе. За њим, то понављају и сви другосрбијанци – за све су криви националисти, а већину међу националистима чине православци, а већина међу православцима користи ћирилицу. Ко пише ћирилицом и слави славе, има паланачко искуство. Они спречавају модернизацију Србије и желе да нас врате у “мрачни“ Средњи век. Вучић исто то пише у Блицу, само што је он, поред “квазинационалиста“, додао и “квазиграђанство“, тј. и све оне из Демократске странке и “круга двојке“ – који нису део напредњачке власти. Или, према Вучићу, Горан Весић је прави представник непаланачког грађанства (космополита), а Зоран Лутовац је прави представник паланачког “квазиграђанства“?! Међу другосрбијанцима има и оних чије је искуство паланачко, отуда и текст у Блицу. Ипак, већину у грађанском блоку чине космополите и демократе, а посебно у односу на Вучића и остале напредњаке и њихове коалиционе партнере. Такође, већину у православном делу српског народа чине хришћани чије је искуство православно, а не паланачко. Зато и Вучић и Константиновић, и сви они који следе Константиновића, греше за православни блок и СПЦ. Православним Србима узор није Медичи. Вучић, у суштини, на исти начин као и другосрбијанци, оптужује, на пример, и потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије, који су и међу критичарима његовог говора на КиМ, да су митомани из паланке, који живе у прошлости. На кога је другог Вучић мислио, када је написао “квазинационалисти“, пошто је Шешељ уз њега?

Хришћанство човека издиже изнад националног, локалног, до универзалног, као што га издиже изнад пролазног, до вечности. Управо из тог дела Србије долази и најозбиљнија критика ријалитија и Пинка. За већину православних Срба, разврат на Пинку је исти као и разврат на парадама поноса и све то изгледа паланачко. Прошле године је био протест испред зграде телевизије Пинк организован од стране Двери и Здраве Србија, а сада је најављен протест испред Пинка од стране покрета Чувари Србије 1244. Дакле, најгласнији у критици ријалитија и Пинка су они који користе ћирилицу и славе славе. Они то раде мирно и културно. (Неке међи њима познаје и министар културе, који је једини из Владе критиковао Митровића и Пинк. Па се министар ућутао, да га Вучић и Ана Брнабић не би “наградили“ местом директора дома културе Бачке или Смедеревске Паланке.) Они који су до 2012. године изазивали немире и спречавали одржавање параде поноса, не долазе на протесте испред Пинка. Они сада обезбеђују одржавање параде поноса и штите Пинк.

Прави политичар не користи ниске страсти и оно лоше у људима, него помаже људима да победе и велике и мале страсне склоности и да покажу добру страну своје личности. Није политичар онај који користи незнање и слобости људи и влада уз помоћ страха, као што није привредник онај који зарађује на несрећи људи – то су преваранти из паланке. Такви људи немају културу дијалога и правну свест. Митровић је слика и прилика Вучића, а Митровићева слика и прилика је садржај програма телевизије Пинк, а посебно Задруга. Вучићу ништа не помаже текст у Блицу и позивање на Константиновића. Блиц је исто тако таблоид као и Информер и подржава ријалитије као и сви остали таблоиди. Само што Блиц у односу на Информер, више подржава Ану Брнабић и параду поноса, па је због тога, као, више “светски“, па због тога, надају се они, и Вучић више делује “светски, а наш“, када напише овакав текст за Блиц. Вучић има лоше саветнике (изгледа да су му у писању овог текста помагали исти као и у припреми за ону изјаву о смрти перача прозора у САД), а све њих је “прегазило време“. Окупатор ће имати проблем да замени Вучића, пошто је Вучић најбоље што су до сада створили. То што нема замену, Вучића одржава на власти. Да ли ће опозиција, ако није под контролом странаца, умети то да искористи и победи СНС?


Моје гостовање у емисији “Центар“ код Дејана Златановића, тема економија

септембар 12, 2018
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је колумниста портала „Стање ствари” и предузетник од своје 16 године, Никола Варагић. Тема емисије је била како Србија може да се економски препороди и обнови…

Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

септембар 6, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


Никола Варагић: Давор Драгичевић тражи истину о смрти свог сина

септембар 3, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Давид Драгичевић је био необична појава, у средини као што је Босна и Херцеговина. У друштву колективиста, такве индивидуе, или тачније – личности, изазивају пажњу и често их прате понижавања и негативни коментари, пуни предрасуда и стереотипа. Београд је, у односу на градове Републике Српске и Босне и Херцеговине, космополитски град, али и у Београду такви људи, и даље, изазивају пажњу код неких људи. На пример, полицајаца.

Људе који се облаче у стилу реге музике и Боба Марлија и носе дредове, или панкере, или рокере, полиција редовно зауставља, тражи им лична документа, претреса… Више мојих пријатеља је то доживело, и то у центру Београда, по дану, само зато што су изгледали као реге или панк музичари. Ишли су улицом, као и други људи, полицајци су им пришли, издвојили их од осталих људи као да су криминалци, онда су их пола сата проверавали. Некима се то догодило више пута, и то само зато што изгледају тако како изгледају, са тим фризурама и том одећом. Како се онда понаша полиција у Републици Српској и Босни и Херцеговини према људима који изгледају другачије од осталих?

David_Dragičević

Давид Драгичевић

Негде сам прочитао да је полиција у Босни и Херцеговини, после Другог светског рата, бранила грађанима да возе бицикле. У Београду су комунисти упадали на журке на којима се слуша џез музика и тукли и хапсили све које ту затекну.

Већина људи у овом региону слуша турбо фолк музику. А свако ко слуша страну музику и не уклапа се у шаблоне, постаје сумњив. Већина људи у овом региону воли да једе месо. Свако ко не једе месо, постаје сумњив. Већина (као “маса“) обично тежи ка унификацији и асимилацији. То нема везе са политиком… то су унутрашња стања код људи. Неко се крије у маси, а неко је личност и има храбрости да се издвоји из масе. Они који се крију у маси, обично нису толерантни према онима који се разликују и који се издижу, човек из масе таквог вуче назад, доле у масу. Такви су убили и Срђана Алексића.

Ко је живео деведесетих у Београду, сећа се “дизелаша“ и “падавичара“. Сасвим је могуће да је Давид Драгичевић, као “падавичар“, тј. репер са реге фризуром, само зато што је био такав човек и тако изгледао, страдао од стране неких “дизелаша“, па су онда неки други “дизелаши“ одлучили да све заташкају, јер кога брига за тамо неког “фрика“ са дредовима, а нема везе што је тај Давид студирао два факултета и што су такви као Давид будућност Републике Српске, исто као и они који немају дредове. Истина, међу таквима, можда има и “дизелаша“, јер дешава се и онима који су ћелави и носе тренерке као “дизелаши“, да буду заустављени од стране полицајаца и на исти начин проверавани као и “падавичари“, тј. криминалци, само зато што изгледају “опасно“. Неки људи, опет према стереотипима и предрасудама, за свакога ко је ћелав и упасане тренерке, мисле и да је опасан криминалац. И баш зато такве мање дирају, или уопште не дирају, а песнике који изгледају као Давид, прогоне. Код убице је, поред неких других мотива, таква мржња према Давиду постојала.

То је један од разлога зашто је толико људи на протестима “Правда за Давида“. Протести показују да има доста оних који не мрзе друге и другачије и који не суде о човеку према спољашњем изледу, или музици коју слуша. Остали разлози су свима, који живе у овом региону, добро познати – лош рад полиције и правосуђа, терор бирократије, корупција и криминал, лоше социјално и економско стање, једном речју – неправда на сваком кораку. Грађани Републике Српске се против тога буне, све се то скупило у протесту “Правда за Давида“. Из истих разлога се и грађани Босне и Херцеговине окупљају на протестима чији је повод убиство младог Џенана Мемића. Људи траже правду. Протесте су повели очеви убијених младића. Грађани РС и БиХ више не могу да трпе неправду и лош рад државних органа, и не могу више да живе у сиромаштву, уопште им више није важно ко је на власти. Из сличних разлога грађани Румуније праве велике протесте.

Да ли неко злоупотребљава протесте које су повели обични грађани? Ако је тачно да иза протеста “Правда за Давида“ стоје тајне службе Запада, да би се рушио Додик, или натерао да следи Вучића у издаји Косова и Метохије, ко стоји иза протеста због убиства Џенана Мемића? Ако је циљ Запада да се укине Република Српска, промени споразум из Дејтона, да би се власт централизовала у муслиманском Сарајеву, зашто Запад прави протесте и у Босни и Херцеговини? Да ли Запад мења све политичаре у Републици Српској и Босни и Херцеговини? Или је то жеља обичних грађана – да отерају лоше политичаре? Зар није и режим у Београду, и током протеста после председничких избора, и током протеста због високих цена горива, ширио пропаганду да протесте организују “страни плаћеници“? Тај исти режим сада жели да подели, тј. прода Косово и Метохију.

Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима “Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму, који их тлачи, тј. властодршцима који мисле само на своју личну корист. Да ли ће Додика заменити неко ко је ближи Западу или Русији, тема је за други текст. Верујем да је српски народ који живи у Републици Српској довољно зрео и мудар и да ће сачувати Републику Српску. Верујем да међу онима који долазе на протест “Правда за Давида“, има много оних који не би пристали на поделу или предају Косова и Метохије. Они који су спремни да граде своју срећу на несрећи Срба са Косова и Метохије, спремни су и да деле грађане своје државе на подобне и неподобне, и да своју срећу, као владајућа и богата мањина, граде на несрећи сиромашне већине.

davor-dragičević

Давор Драгичевић, отац убијеног Давида

Надам се да ће се открити и казнити убице и сви који су заташкавали то убиство на разне начине. Породица Давида Драгичевића мора да сазна истину.

Крај овог текста желим да посветим Давиду Драгичевићу, са стиховима из песме Срећка Максимовића, посвећене Давиду:

“Док сви дођу до своје правде

Можда се тек тада и мене сјете

Свијећу и топлу молитву ми намијене

Помоли се и ти за мене читаоче незнани

Док из торова крв није потекла

Тражим покоја стога молим

ПРАВДУ ЗА ДАВИДА“


Никола Варагић: Независна држава Црна Гора и Друга Србија

септембар 2, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Другосрбијанци су потпуно необавештени и не знају чињенице што се тиче положаја Срба у Црној Гори. Након изјаве патријарха Иринеја о положају Срба у Црној Гори, у којој је упоредио Црну Гору са НДХ, многи су изјавили да патријарх није обавештен и да не зна праве чињенице, те га осуђују да је претерао и да шири говор мржње. На то се надовезују приче о српској хегемонији, српској кривици за ратове, балванима, радикалима и зарђалим кашикама…

Последњи у том низу је Златко Паковић, у Данас-у. Ево пар цитата из његовог текста:

“Prvo je patrijarh Irinej prozborio, zastrašujuće neodgovorno, pogubno neodgovorno, one neistinite reči o položaju Srba u Republici Crnoj Gori kao o položaju Srba u genocidnoj NDH koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi… Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o ‘ostacima zaklanog naroda’, o ‘najskupljoj srpskoj reči’, o ‘srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi’, o ‘položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH’, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu… Setimo se groteskne farse, gotovo sotije ‘Slučaja Martinović’, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse ‘balvanizacije’ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?… Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju ‘srpski narod’?“

Златко Паковић не зна чињенице и није добро обавештен. Да ли је необавештен зато што ни он не поштује “ону инстанцу коју назива српски народ“?

Чињенице су следеће. Положај Српске православне цркве у Црној Гори је веома тежак – црногорски режим прогони свештенике СПЦ, брани им служење у црквама СПЦ и ствара  вештачу или лажну “црногорску православну цркву“. У Црној Гори се прогони ћирилица, прогоне се професори српског језика, убијају се Срби само зато што су Срби, затварају се српски медији, онемогућава се рад српских странака, намештају се избори и референдуми, измишља са пуч који предводе неки Срби и Руси, у државној служби се врши притисак на запослене Србе, стварају црногорски језик и писмо. Због таквог притиска, неки Срби се изјашњавају као Црногорци да би задржали посао или сачували живот, неки напуштају Црну Гору. Срба би било више, да није у току тихо етничко чишћење Срба у Црној Гори, чланици Нато алијансе.

Када све то знамо, јасно је да је патријарх Иринеј у праву када пореди Црну Гору са НДХ.

Режим Мила Ђукановића данас има добре односе са усташама из Хрватске. Црногорска мафија има добре односе са албанском мафијом. Свакоме ко мало боље зна историју овог региона и садашње стање у Црној Гори, јасно је да Мило Ђукановић следи политику Анте Старчевића и Секуле Дрљевића. Мило Ђукановић жели да раскине све везе између Црне Горе и Србије са СПЦ, исто као што председник Украјине Петро Порошенко раскида са свим што Украјину везује са Руском империјом, СССР и РПЦ. Ђукановића и Порошенка подржавају са Запада исти они који су подржавали Независну државу Хрватску и после Другог светског рата спасавали и штитили усташе. Дакле, нацисти, фашисти, расисти…

Другосрбијанци не виде “егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као “злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића, и да је Вучић ушао у сукоб са СПЦ због Косова и Метохије, где је Мило Ђукановић послао своје војнике да подрже Тачија и Харадинаја. Да ли су то чињенице или нису? Вучић се брине за Србе из Црне Горе, колико и за Србе са Косова и Метохије. Он то ради искључиво због маркетинга, да би сачувао гласаче на десници и међу русофилима, као и председник СПС и министар спољних послова. Свесни су тога и другосрбијанци.

Режим Мила Ђукановића има добре односе и са другосрбијанцима и са напредњацима, а  нема добре односе са СПЦ и православним родољубима.

Зашто се сваки родољуб и православни Србин, који указује на чињенице да се права Срба у Црној Гори, или у било којој другој држави у региону, не поштују и да постоји прогон над Србима, од стране другосрбијанаца одмах проглашава необавештеним и доводи у везу са екстремистима и псеудоправославцима?

Зашто другосрбијанци нападају патријарха СПЦ, а не критикују црногорски режим, који је од Црне Горе направио мафијашку државу, у којој не постоји владавина права и у којој се прогоне Срби? Зашто они критикују Вучића због истог понашања у Србији, а бране диктатора Ђукановића? Другосрбијанци као да нису обавештени да су Вучић и Ђукановић под контролом Запада и да имају исте газде. Да ли они стварно верују да Ђукановић, када би му се указала прилика, не би правио логоре за Србе и све своје противнике?

Док се спроводи прогон над Србима који живе у НД Црној Гори, НД Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији и на КиМ, левичари из “круга двојке“ се чешљају или нису обавештени и не знају све чињенице. Они су такви због тога што је, да парафразирам Андреа Влтечека, српска левица више део Запада него део левице, а најмање је српска. Парадоксално звучи, али је тако – више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него другосрбијанци који сами себе називају левичарима.

Зато је бесмислено, и сада већ дегутантно, доводити у везу екстремисте и фолиранте као што су Шешељ, Палма, Вацић, др Петровић, Паровић и слични, са умереним десничарима и искреним верницима, као што су Милош Ковић, Слободан Рељић, Владимир Коларић, Милан Брдар, Светозар Поштић, Владимир Димитријевић… Шешељ је део режима колико и Чеда Јовановић, а Ковић, Рељић, Коларић, Брдар, Поштић, Димитријевић… у опозицији. Више угледних православних интелектуалаца и свештеника се оградило од људи као што је др Петровић речима да се ради о секташу и сатанисти.

Исто тако је постало дегутантно стављати знак једнакости између већине добрих владика и свештеника СПЦ, и оне мањине која је пала и није достојна Христа. Такође, бесмислено је и оптуживати све академике САНУ, а зна се да су последња два председника Академије Хајдин и Костић. Другосрбијанци се боре против генерализације и колективне кривице, али они сами генерализују и намећу колективну кривицу другима.

Разлика између другосрбијанаца и нас је у томе што ми знамо за покајање и грех, и знамо колико смо грешни, колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да се свако покаје и да сви људи буду спасени. Да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани. Једно је бити неправославни националиста, а нешто сасвим друго је бити православни родољуб. Од нас, православних родољуба, подједнако су далеко идеолози и припадници и “црне“ и “црвене“ интернационале. Ми правимо разлику између умерених и екстремних левичара. И левичари имају своје шешеље, попут Петра Луковића, па их ми не стављамо “у исти кош“, тј. не стављамо знак једнакости између пристојних, културних и толерантних левичара и екстремиста и шарлатана са левице. И Вулин је левичар, зар не? Вучић је десничар, колико су Вулин и Дачић левичари. Али, ми никада нећемо рећи да су исти Вулин и, на пример, професор Јово Бакић. Ја не мислим да је Златко Паковић исти као, на пример, Братислав Југовић, или Чеда Јовановић, и баш зато пишем коментар или критику на Паковићев текст. Исто тако ми, православни родољуби, разликујемо добре људе међу Црногорцима, Хрватима, Бошњацима или Албанцима, од лоших и према нама Србима недобронамерних људи у тим народима, али се чак и за њих молимо. Ко искрено верује у Христа, не може да има “двоструке стандарде“ у моралу и не може никога да мрзи (разликује грех од грешника).

Другосрбијанци верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Они не знају за покајање и никоме не праштају. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они не могу да буду толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду, као агенти страних интереса.

Како другачије може да се објасни њихова подршка режиму Мила Ђукановића и напад на патријарха СПЦ? Запад пружа подршку и Другој Србији и режиму Мила Ђукановића, и режиму Вучића, и Харадинају и Тачију. Другосрбијанци и напредњаци су само “потрошни материјал“, корисни су све док су употребљиви за борбу против православне Србије.

Они нас мрзе само зато што смо православни Срби и као такви препрека за остваривање њихових циљева. Када се бранимо, оптуже нас за “великосрпску хегемонију“. Нађу пар екстремиста и псеудоправославаца као пример, и онда све нас сатанизују преко медија.


Никола Варагић: Православни блок

август 28, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Бити православан

 

Шта значи бити православан? По чему се православни разликују од неправославних?

Да ли по томе што су православци породични људи и воле своју децу? Своју децу воле и људи из других религија и идеологија, и животиње брину о својим младима…

Да ли по томе што православци воле свој народ и своју државу? Свој народ воле и знају да буду велике патриоте и неправославни, има много таквих примера по свету.

Да ли по томе што православци живе у саборности? Али ако погледамо мало боље, сви су више јединствени и боље организовани од православаца. Православци су, у том смислу, можда и најгори. Запад је уједињен преко ЕУ и Нато, Арапи имају Арапску лигу, у Јужној Америци праве нешто слично, у Азији такође, чак је и Африка више јединствена и боље организована. Православци и Словени једини немају заједничке организације.

Да ли по томе што православци воде рачуна о природи и животној околини? У том смислу Јапанци и неки други неправославни народи, могу да служе за пример. Ако видимо колико је опасног отпада и смећа свуда око нас, опет су православци међу најгорима на свету.

Да ли по томе што православци поштују право и законе и знају за ред? Чињеница је да у православним државама не постоји владавина права, дивља градња постоји, бирократија је бахата и неефикасна, итд.

Шта онда значи бити православан? Бити православан значи искрено веровати у Господа Исуса Христа – познати Христа онаквог какав је Он у Светом Писму и према Предању и веровати у Христа онако како су у Њега веровали Свети Оци Православне Цркве. Једино тако се може доћи до суштине хришћанства – непрестано примати благодат Духа Светога. Бити православан значи славити Бога, и бити прослављен од стране Бога.

Колико је данас, међу православцима, у свим православним народима, искрених верника који осећају “страх Божји“ и све своје мисли преиспитују Богом? Колико православаца искрено верују да је Христос једина Истина и да је Он једини Бог (Ипостас Свете Тројице или Син Божји), да само у Њему и кроз Њега долази до разликовања и до раздвајања добра и зла? Колико савремених православаца верује да је Бог створио свет и човека, а колико њих прихвата и теорију еволуције? Колико је оних који кажу да су православни, али мисле да је одлазак у монахе раван лудилу и да је црквени живот мрачан и секташки? И зато се више ослањају на lumen naturale, живе “по телу“ и радије користе зен методе и јогу, одлазе код психолога-атеиста, или окулисте по помоћ, неки не верују да постоје анђели и демони, али верују да постоје ванземаљци… Зато у православном народу, медији изгледају као да је јавни морал антихришћански. Зато је у православној држави тешко наћи посну храну у продавницама и у пекарама – чак и у време великих постова.

Знамо зашто је стање лоше. Да ли знамо како да поправимо то стање? Да ли ће бити више православаца чији је центар свести Христос? Да ли ћемо добити православне политичке странке и друштвене покрете, православне медије и друштвене мреже, православне школе и универзитете, православне хуманитарне фондације? Да ли ће доћи до саборности између православних цркава или унутар Православне Цркве? Да ли ће настати организација која ће окупити све православне државе? Да ли можемо да умрежимо све православне државе и народе? Да ли ће напад на једну православну државу значити напад на све православне државе? Православци чине око 5% светског становништва, под притиском са свих страна.

Ако нема саборности међу православнима, тј. ако православцу није стало до свог брата у Христу, из свог или било ког другог православног народа, то је онда вера без дела. Како ће онда православци да проповедају Христа неправославнима? Ако нема саборности међу православнима, ако не постоји свеправославно јединство, то значи да Христос није у нама и међу нама. Тамо где је Христос међу људима – ту су људи сабрани. То може брзо и лако да постане реалност – потребно је само искрено покајати се и поверовати у Господа Исуса Христа – који је “исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8). Међутим, то је унутрашња или лична ствар сваког човека појединачно, и сваког народа. Само искрени верници, који су драговољно прихватили Христа, могу да поправе стање на боље у цркви, народу и држави. Што буде више таквих верника, веће су шансе да у новој српској владајућој елити већину чине православци и да СПЦ победи све расколе и јереси. Када је народ православан, како владајућа елита може да буде неправославна? Када верници (мирјани) познају своју веру (тј. Христа), ни клирици не могу да скрену са православног пута, и обрнуто.

Колико ће таквих верника бити у будућности, у новој елити и у новим генерацијама, не знамо. Бог зна. Када добијемо елиту чији је узор Христос, онда ће Христос и елита да буду узор народу, тј. народ ће се угледати на оне најбоље, који се угледају на Христа. Српски народ је на тај начин постао и историјски народ и заветни народ. Данас је стање боље него пре 30 година, више је младих који верују у Бога и поштују своју цркву. Слично стање је и у осталим православним народима. У свакој генерацији постоји језгро искрених верника.

Да се овде ограничимо само на Србију. Србија, практично, од друге деценије 20. века, није православна држава. Југославија није била православна држава. Комунистичку партију је заменила Социјалистичка партија, а онда су дошли левичари из Демократске странке и њених сателита. Садашњи режим је псеудоправославан. Неколико година су напредњаци успешно крили своје право лице, али је сада свима јасно ко су они. За православне Србе, “Косово је срце Србије“. Актуелни режим више не подржавају искрени верници или прави православци, режим је ушао и у сукоб са СПЦ. Између режима, са једне стране, и СПЦ, тј. Косова и Метохије, са друге стране, већина Срба ће изабрати СПЦ и одбрану КиМ.

Али, да ли ће то значити и да ће већина Срба изабрати Христа? Да ли Цркву волимо само зато што је српска и због неговања традиције, или зато што је Црква – “тело Христово“? Косово јесте срце Србије, али, срце Косова или Косовског завета, јесте Христос. Шта су, за нас Србе, Косово и Метохија без цркава и манастира СПЦ? Шта је у тим црквама и манастирима, или шта су они без Христа, Апостола и светитеља? Чије царство су изабрали Свети кнез Лазар и косовски јунаци? Да ли је то био неки апстрактни Бог, или живи Бог, Личност и Богочовек? На којим темељима су подизани устанци у првој половини 19. века? Да ли је Српска православна црква најстарија институција српског народа? Да ли постоје Срби тамо где нема српске цркве? Ко су и шта су Срби ван светосавља, тј. православља, тј. хришћанства? Да ли се за КиМ боримо само због рудног богатства? Ако сачувамо веру и СПЦ, сачуваћемо и Косово и Метохију, ако сачувамо КиМ, сачуваћемо целу Србију, ако сачувамо Србију, штитићемо успешно и Србе који живе ван Србије. Српски народ може да опстане без државе, под окупацијом, то је доказао више пута у историји, али без Српске православне цркве – не може. Глава српске цркве је Христос. Ако издамо Христа, издали смо сами себе, а ко изда самога себе, не може да има или да сачува, ништа своје.

Србијом, у последњих 100 година, влада неправославна “елита“. Ко је, онда, опозиција тој “елити“? Шта може да буде једина алтернатива таквом систему, ако је већина у српском народу на страни СПЦ и за одбрану КиМ? Шта је са развојем православног васпитања и образовања, православне културе и науке и православне економије, где су православни медији, играни филмови и филмови за децу? Зашто православни Срби, за ових 30 година, од распада СФРЈ и комунистичког система, нису створили чисто православни политички блок, састављен од православних странака, покрета и појединаца – од искрених верника? Сада неко тај блок зове национални, неко патриотски, неко родољубиви, а ја га зовем – православни блок. Да ли смо православци или нисмо? Да ли смо светосавци или пагани и атеисти? Какву Србију желимо да стварамо, након што срушимо овај режим и дођемо на власт? Годинама се говори о потреби стварања “патриотског блока“, али се то није до сада догодило. Да ли је време да сада, када се спрема издаја КиМ, настане – православни блок? Ако смо православан народ, и желимо да живимо у православној Србији, онда мора да постоји православна опозиција, која ће доћи на власт и стварати православну Србију.

Православац не може да не буде родољуб, али је он много више од националисте, пошто он, као верник, прави разлику између духовне и државне (или било које друге световне) заједнице, и разликује грех од грешника. Косово и Метохију могу да врате само родољуби који искрено верују у Христа. КиМ се може освојити војно, Стара Србија је била освојена војним путем пре 100 година, али смо убрзо изгубили КиМ, јер нисмо имали стратегију, а стратегију нисмо имали, јер није било чврсте вере и јасног циља. Ко смо, шта смо, шта желимо? Пре 100 година је изабрана Југославија. Косово и Метохију можемо да вратимо у састав Србије и да задржимо једино ако смо православни, тј. ако све што радимо, по том питању (укључујући и однос према Албанцима), радимо на хришћански начин.

Ако смо православни, то онда мора да се види на сваком кораку и у сваком смислу. Бити православан значи удисати и издисати Христа, пре свега и више од свега љубити Бога. Православац, ако је православац, може да ствара једино хришћанску просвету, културу или економију, он ће да се моли и за непријатеље, и према непријатељима ће се понашати хришћански. По томе се хришћани разликују од нехришћана. А када све радимо тако што своје мисли преиспитујемо Богом, онда ће, благодаћу Божјом, свака наша активност или свако дело, бити хришћанско. То се односи и на просвету, културу, економију, саборност, на односе према ближњима, према природи и животној околини, непријатељима… Онда ће православни Срби и у свим тим активностима бити међу најбољима или најбољи у свету. Ко што смо међу најбољима у разним спортовима, исто тако можемо да будемо добри и у економији, науци, култури и уметности, можемо да будемо саборни, можемо да уредимо Србију да у њој постоји ред и да буде чиста као Јапан, можемо и у технолошком смислу да будемо испред свих напредних економија, али, пре свега тога, морамо да се вратимо Богу, јер смо заветни народ, и као такав народ – ништа не можемо без Бога. Шта нам вреди да будемо најбољи у свету, у свему, ако изгубимо своје душе и заборавимо на Христа Бога?

Бити православан значи никада не заборавити на Христа Бога и чувати своју душу.

Будимо православни

Православци су вековима живели у симфонији цркве и државе. Онда су, прво окупације, а затим и револуције, срушиле тај поредак. Хришћани су прешли у опозицију и постали су реактивни. У комунистичким државама није постојала опозиција и прогоњене су цркве. На Западу није отворено прогоњена црква, али су људи престали да иду у цркву. Постоје хришћанске демократске и конзервативне странке, али оне мејнстрим данас најмање бране хришћанске вредности и учење, а највише стечене привилегије и лукративне послове. Из тих разлога настају нови конзервативни покрети широм Запада, али, питање је колико је међу њима хришћана, а колико је псеудохришћана, нехришћана и антихришћана.

У православним бившим комунистичким државама, попут Србије, вишестраначки систем постоји већ скоро три деценије, али не постоје чисто православне странке. Сада постоји неколико странака (и покрета) које воде људи који су православни верници, за њих гласају углавном верници, али ове странке саме себе описују као десничарске, националистичке, родољубиве или патриотске (док неки своје странке представљају и као демократске, а делом и грађанске), али нико своју странку не представља једино као православну. Јер, десничарске, националистичке или патриотске странке могу да буду и неправославне, чак и антихришћанске (екстремисти). Православне странке могу да буду једино хришћанске. Као православне, те странке су и демократске, и воде рачуна о социјалној правди, и желе да омогуће бесплатно школовање и лечење, и штите интересе свог народа и своје државе, развијају предузетништво, успостављају владавину права… само што то раде у складу са хришћанским вредностима и учењем. Православне странке сада не постоје, скоро нико не заступа интересе и не брани права православаца у државним институцијама и у извршној власти, у Народној скупштини лако пролазе закони који штите интересе трансхуманиста, фармакомафије, либерала, масона… Православне странке нису до сада настале зато што српски народ цео век има кризу идентитета и два века има нерешен однос са Модерном.

Основу идентитета српског народа чине православље, српски језик и српска ћирилица.

Зашто то онда не би била основа идентитета оних странака чији оснивачи, руководиоци и чланови сами себе сврставају међу православне вернике и који лично користе ћирилицу у свакодневној комуникацији? Да ли се неко плаши или стиди да јавно проповеда Христа?

Да ли је време да добијемо православни блок, који ће водити искрени верници? Они који се поносе што су православни, и светосавље истичу као основу свог идентитета. Они који са поносом пишу ћирилицом. Они који би поштовали Божје заповести и када би били министри, начелници или директори јавних предузећа. По чему се разликујемо? Да ли се ми боримо да бисмо радили исто што и наши непријатељи, када бисмо се нашли на том месту? Да ли ћемо ми, као православци, према непријатељима да се понашамо исто као и они према нама? Шта друго да радимо, као хришћани, осим да проповедамо Христа свету?

Ако се разликујемо од нехришћана, зашто се онда не би одвојили у православни блок, па после да водимо дијалог и преговоре и постижемо компромисе и консензусе са онима из грађанског блока и са мањинама? Стварање православног блока не значи затварање у неку секту (хришћанство је универзалистичко; универзализам и интернационализам нису исто), не значи ни да ће нестати разлика између духовне и државне заједнице. Ми смо свесни да је Србија секуларна држава, да међу Србима нису сви православци и да у Србији не живе једино Срби и хришћани. Православни блок би се стварао у таквим условима и у таквом окружењу. Постоје грађани Србије који желе да се одвоје у грађански блок.

Смисао стварања православног блока је да се окупе сви православци на једном месту, да докажемо да можемо да будемо сабрани у име Христа, да нас има много, и да се поносимо са својим идентитетом и са својом традицијом. Православни блок би афирмисао најбоље из светосавске традиције – афирмисао би хришћанске вредности и обогатио би традицију (остављајући печат своје генерације), и штитио би верска и сва остала права православних верника. Православни блок се не би бавио другима и другачијима, не би се ширила мржња према неправославнима и несрбима, јер ми имамо позитивно одређен идентитет. Задатак православног блока је да омогући и да организује православни начин живота (за оне који таквим начином живота желе да живе), у свакој области световног живота, дајући одговор на питање како треба да изгледа православна социјална, економска, културна, просветна, здравствена… политика, у православној држави у 21. веку. Сада боље знамо како не треба да изгледа, али не и толико како треба да изгледа, у детаљима, зато нам је више потребна афирмација од негације – како живети, као хришћанин, пре и после Литургије, у световном животу, тј. шта да се ради и ствара и како се борити са искушењима у савременом свету. Наравно, овде говоримо о духовном и суштинском, а не само о спољашњем и формалном.

Потребан је спој патриотског и грађанског – унутар православног блока, па онда договор са грађанским блоком. Православни блок је спој патриотског и грађанског или правног, и по томе се разликује од екстремне деснице. Умерена десница је увек отворена за дијалог. Дијалог са другима и другачијима мора да постоји, али, прво унутар православног блока мора да се дефинише шта је црвена линија у тим преговорима, шта су циљеви, итд. Пред друге и другачије треба да се појавимо као православци, и од почетка до краја да будемо православни, попут Апостола међу незнабошцима. Афирмација хришћанских вредности и учења захтева постојање правне свести и културе дијалога код верника, тј. мисионарски рад. Циљ дијалога са грађанским блоком је стварање правне државе. Правна држава је највише што може да се постигне у свету у стању грехопада и моралног релативизма.

Афирмација хришћанског начина живота такође значи и стварање алтернатива ономе што се одбацује или неприхвата као нехришћанско, у свим сегментима световног живота. На свако “не“ нечему нехришћанском, мора да иде једно православно “да“ – мора да се понуди алтернатива и решење. У последњих 100 година, слушали смо углавном то “не“, али нисмо стварали алтернативу. Наметали су нам се неправославни системи и идеологије са Запада (део народа је добровољно изабрао просветитељску традицију уместо православне). Ако одбацујемо и социјализам и (нео)либерализам, шта је оно што желимо, и што је могуће у данашњем свету? Шта конзервирамо, а шта је допринос наше генерације, или, шта је то што ће обогатити традицију – шта ћемо надзидати на истим темељима? Морамо да будемо и конзервативни и инвeнтивни, морамо да будемо активни и афирмативни и да се суочимо са свим изазовима и проблемима. Узмимо као пример одрастање деце, у овим условима и околностима, и питање образовања (а са тим у вези и питање сексуалног образовања), или медија и интернета, одузимања деце, лечења, вакцинације, итд. Нема “бега у прошлост“, нема забијања “главе у песак“, неће ништа само од себе да се реши – свако питање захтева конкретан одговор и решење, које може да се примени и прихвати у стварном животу од стране људи, у данашњим условима и околностима, без насилног наметања. Ми морамо да пронађемо решења и морамо да имамо одговор на свако питање. Ако их не знамо, молимо се искрено Господу и Он ће нам показати пут.

Хришћанство није идеологија, хришћанство је начин живота, мишљења и осећања. Глава Цркве је Христос – хришћанин се покорава Богу, а не људима. Црква изграђује јединство у различитости, како међу појединцима унутар истог народа и исте државе, тако и између различитих народа, не укидајући разлике и особености међу људима и народима. Циљ је да се појединац образује према Христу, а не да се Христос прилагођава људским мерама. Што смо више образовани према Христу – то смо више православан народ. Наш циљ је Христос, ми не чувамо свој живот, тј. спремни смо да дамо свој живот и да жртвујемо све, да бисмо (п)остали Христови. Бити патриота – у заветном народу – значи волети свој народ и своју државу, а волети српски народ и Србију значи волети – Христа, јер су светосавци хришћани. Христос је у српском народу – онолико колико су Срби у Христу. Христос је присутан и у другим народима, тј. “свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију“ (протојереј-ставрофор и професор Радован Биговић). Ми нећемо “национализовати Христа“ јер смо, као хришћани, против свих облика идолопоклонства и самооботворавања, гордости и сујете света.

Како се то преноси у световни и свакодневни живот, у социјалне, економске, политичке и историјске околности, када укључимо и остале делове нашег идентитета – етничко и расно порекло, језик и писмо, културу и народне обичаје? Хоризонтала мора да прати вертикалу (духовно уздизање ка Христу). У Средњем веку, за православне вернике, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Савремени православни свет мора да изгради на истој основи координантни систем. “’Византинчев’ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). Православни блок мора да изгради такав координантни систем, али у другачијим околностима и условима, у односу на доба Источног римског царства. У то доба је постојала симфонија цркве и државе, а сада живимо у секуларној држави. Наше доба више личи на доба између Апостола Павла и Константина Великог.

Православни блок је потребан као место окупљања искрених верника, где би они који су чврсти у вери, помагали браћи и сестрама који то нису, да се учврсте у вери, и да свако од њих има тај координантни систем у свом приватном, световном и свакодневном животу.  Ми можемо да очекујемо помоћ Цркве (духовника) што се тиче вертикале, без тога није могуће уздизање ка Богу, али у хоризонтали морамо сами да се сналазимо (што неће бити проблем, ако постоји вертикала – ако смо чврсти у вери и духовно богати). Вертикала је одговорност Цркве, а хоризонтала је одговорност верника. Препород парохијског живота је одговорност Цркве, а организовање православних политичких странака је одговорност верника. Стварање православног блока значи да постоји довољно православних Срба који су преузели ту одговорност, да су санирани расколи унутар СПЦ и да је постигнута слога између православних политичких организација; значи да можемо добити нову владајућу елиту, која ће своје место у свету тражити у православном координантном систему, и кроз православни координантни систем стварати православну социјалну, економску, културну, здравствену… политику, за живот у Србији, у 21. веку. Такође, и начин за миран суживот са неправославнима, а то је – правна држава. Римско право је штитило Христа и Апостола Павла. Захваљујући праву на које се Апостол Павле позвао, а које су поштовали Римљани надлежни за њега, Павлу је било омогућено да проповеда Христа целом свету.

Ми поштујемо право на слободу мишљења и говора других и другачијих. Исто то тражимо од других и другачијих. Сви заједно морамо да нађемо начин како да не постоји ни “терор већине“, ни “терор мањине“ – ко год да буде већина или мањина, на било ком нивоу. Мора да постоји договор око јавног морала и закона које ће сви да поштују, ако нећемо анархију и грађански рат. За дијалог је потребно двоје, није довољно да само православци то желе.

У садашњим околностима, створити православни блок значи створити озбиљну опозицију режиму и показати одлучност у ослобађању Косова и Метохије. СПЦ је против продаје и поделе КиМ, и народ је против продаје и поделе КиМ. Народ, истина, тренутно не може да се изјасни, пошто избори, у овим условима, са половином апстинената нису релевантни, а референдум је и бесмислен и у овим условима и под овим режимом искључен, али сва истраживања јавног мњења, годинама уназад, показују да је већина грађана Србије за одбрану КиМ, а против уласка у ЕУ и Нато. Међутим, они који између СПЦ и СНС бирају СПЦ, они који су за одбрану КиМ и чине већину у бирачком телу Србије – немају већину и у Народној скупштини, а још мање у извршној власти и у медијима. Представници те већине могу да буду једино они који не желе да се одрекну Косовског завета, јер желе да обнове савез са Богом. Они ће пронаћи начин да се чује глас народа. Да ли су то лидери Савеза за Србију?

Савез за Србију, у свом програму од 30 тачака, има и одбрану Косова и Метохије и борбу против корупције. Зар није и СНС, као опозицициона странка, исто то обећала пре избора 2012. године? Да ли ће нам се, у случају да Савез за Србију дође на власт, поновити ДОС или СНС, питају се гласачи опозиције? Са друге стране, опозиција до сада није постојала, тај савез је тренутно једина опозиција режиму. Међу члановима и гласачима странака из грађанског блока, постоје људи који нису учествовали у приватизацији или корупцији за време ДОС-а. Остаје питање да ли ће се такви нешто питати или ће остати на маргини. У овом тренутку, Двери, НП Отаџбина и Здрава Србија су у Савезу са Србију, ДСС још није донео одлуку, док се око новоформираног покрета Живим за Србију окупљају они који су против коалиције са ДС, пошто сумњају да ће ДС поштовати православну традицију. У Савез за Србију нису ушли грађански покрети окупљени око Покрета слободних грађана. Православни блок је подељен. Грађански блок је подељен. Савез за Србију је између њих и нема подршку целе опозиције, а питање је колико ће успети да анимира апстиненте.

Да ли је боље решење да опозиција иде, како неки предлажу, у две колоне? Једна колона би била православни блок, а друга колона би била грађански блок. Та два блока могу да се договоре око тачака које никоме нису спорне, а оне сада постоје, попут слободе медија, контроле избора и слично. Дијалог између два блока мора да постоји, и ако се иде у две колоне, због могуће неизбежне постизборне коалиције и постизања консензуса око новог државног уређења, реформи које нас чекају и стварања правне државе. Дијалог мора да постоји, без обзира ко је на изборима победио и ко има већину. У овом тренутку, ниједан од ова два блока нема апсолутну већину. Да би се развијала култура дијалога и дошло до договора или консензуса, православне странке, са једне стране, морају да буду одлучне у стварању правне државе (показујући чојство), а грађанске странке, са друге стране, морају да прихвате православље, српски језик и српску ћирилицу као основу идентитета српског народа, и све оно што из тога следи, а што се тиче Устава, државе, закона… А сви заједно морамо да извадимо “злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), што се тиче поштовања Устава, јавног морала, криминала, корупције, непотизма… Прво православни блок мора да извади “злога између себе“, “јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог“ (1. Кор. 5; 9-13). Ако нико нема сам већину, ова два блока могу да имају већину заједно, ако направе постизборну коалицију.

Опозиција мора да понуди алтернативу овом режиму и овом систему. Режим је производ система који су створили комунисти. Комунисти су пренели на народ своја учења, што се одржало у делу српског народа и након слома комунистичког система – скоро исти систем имамо у посткомунизму. А то се најбоље види по реакцијама јавности после изјаве неког епископа или свештеника у вези ЛГБТ идеологије, или абортуса, или Косова и Метохије, уколико неко покрене петицију о ревизији изучавања дарвинизма у школама, или постави питање око вакцина, итд. Тада већина реагује као да смо још увек у комунизму. Чак и неки професори са православног богословског факултета исто тако реагују. А све што води ка “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, “није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15). Због тога, онај “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Исто важи и за “зилоте“ и националисте, који мрзе грешнике и друге/странце и на зло не узвраћају добрим, зато што и они заборављају, или (не)свесно крше, неке заповести Божје и завете Христове, а “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“. Или си хришћанин, или ниси.

Једина права опозиција и алтернатива овом систему је Христос. Све што је нехришћанско и антихришћанско, сабрано је у овом систему. Њихова опозиција могу да буду само они који су (искрено) сабрани – у име Христа. Алтернатива овом систему вредности може да буде само систем заснован на хришћанским вредностима и врлинама. Алтернативу морају да понуде православни Срби. Они се морају сабрати у име Христа и у име Светог Саве, и створити јаку опозицију. Како другачије могу да се дефинишу и представљају политичке странке или коалиције странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који искрено верују у Христа, осим као православне странке или православни блок? И какви треба да буду међуљудски односи између странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који иду на Литургију? Дакле, ако смо православци, будимо православни, у сваком тренутку и у сваком смислу. Да бисмо били православни, морамо познати Христа у срцу и морамо стећи духовно знање. Тада ће бити јасније зашто је важно имати правну свест и зашто земаљска правда није толико важна духовно богатом и искусном вернику.

Закључак 

Сви који желе да српски народ обнови савез са Богом и да чувају Косовски завет, треба да се групишу у један политички блок – православни блок. У том блоку сви бисмо се сабрали – у име Христа, па да видимо колико нас има, шта знамо и колико заиста вредимо. Ту има места и за појединце и странке из грађанског блока које поштују православну традицију.

Ако смо у мањини, мањина смо – већина у српском народу не верује у Христа, не жели да има било шта са СПЦ и не жели да се бори за КиМ. Онда православцима остаје борба за своја права у секуларној Србији, можда без КиМ у свом саставу. И наравно, мисионарски рад, да се стање у будућности поправи. Можемо се сабирати у парохијама, можемо имати православне приватне вртиће, школе и болнице, православне интернет медије, итд.

Ако смо у већини, већина смо – доказали смо да смо православни и да се можемо сабрати – у име Христа. Морамо да преузмемо одговорност за стање у српском народу. Морамо да створимо алтернативу, тј. да имамо конкретан одговор и решење за сваку област живота и државних послова, које може да се примени и прихвати у стварном животу, у данашњим условима и околностима. Неправославне морамо да уверимо да нећемо Србију и регион вратити у “мрачне деведесете“, јер то ни ми сами не желимо и није у нашем интересу. Као већини, наша је дужност да штитимо права мањина. А то не радимо из слабости, него из снаге. Снагу нам даје Христос, зато што се трудимо да будемо достојни Христа.

Тренутно постоји несклад и конфузија – већина је и православна и није православна. Са једне стране, већина Срба се на попису изјасни да је православне вере, слави славе, зове свештенике на крштења и на сахране, држи иконе на зидовима, живи у традиционалним породицама, већина је за одбрану Косова и Метохије, а против уласка у ЕУ и Нато, итд. Са друге стране, постоје патриотске али не и православне странке, а када се у јавности говори о закону о донирању органа, или о заштити ћирилице, или о кампу за децу на Златибору, или о ријалитијима, или о абортусу, или о ревизији изучавања дарвинизма, или о нирвани, свемиру, ванземаљцима, или када дође време поста… тада се показује да је много Срба под утицајем “new age“ идеологије и “политички коректног говора“ и спремно да “сагреши у једноме“. За њих Христос није “исти данас, јуче и довека“ (они верују у апстрактног бога, створеног кроз еклектизам и синкретизам). То отвара пут “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, тј. Христа и учење Цркве преправљају према данашњим мерама и људским потребама. Затим се, на основу тих мера и потреба, ствара световна политика и уређују држава и друштво. Из тих разлога, у Србији још увек нема православних странака и није настао православни блок. Српско становиште не може да буде у колизији са хришћанским вредностима и есхатологијом. Православни блок може да заступа једино православно становиште или хришћански поглед на свет.

Угледајмо се сви на Христа – будимо православни, и сачуваћемо српски идентитет, језик и писмо, вратићемо Косово и Метохију у састав Србије и заштитити права Срба у региону, модернизоваћемо Србију, а нећемо изазвати ни рат у региону, нити светски рат, напротив, створићемо услове за мир на Балкану, и оно најважније, вера ће нас спасити (оправдати) – сачуваћемо своје душе и Христос ће нас познати. Ми смо деца неба, у нама је Дух Свети.


%d bloggers like this: