Божићна посланица

јануар 4, 2018
Nikola

Пише: Никола Варагић

 

Христос је сажео све заповести Старог Завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. „Који чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 39). “Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10; 37). “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15).

2. Љуби ближњега свога као самога себе. Ко воли Бога више него самога себе, Бог њега воли, а он осећа да је створен као икона Божја – осећа љубав Божју, која у њему буди само најбоље и најлепше (јавља се осећање достојанства вредности, важности, значаја у очима Божјим). Ко љуби Бога зна да је и други човек створен као икона Божја и ближњег воли као самога себе. Ако не љубиш свог ближњег (конкретног, живог човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Христос је “за нас душу своју положио“, ми смо „дужни полагати душу своју за браћу“ (1. Јов. 3; 16). Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24) и “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

+++

Други је пакао (Сартр). Европски човек се отуђио од другог човека, од природе, од Бога.

Почетак зла и смрти (први грех) је гордост (самољубље, егоизам).

Ти си Ја, Ја сам Ти, кажу на Истоку.

“Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). “Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Други је друг. Други човек није “пакао“. Други није објекат за задовољавање “својих“ жеља.

Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем (Пол Виц).

Бити у свету, али не бити део света!

Волети Бога (то захтева усамљеност за молитвену контемплацију, лични сусрет са Богом, обожење је лично), и, волети ближње, све људе (чинити “дела љубави“ у заједници).

У хришћанину нема сукоба између потребе да се издваја из друштва (да има свој лични простор) и потребе за односима и припадањем (породицом, друштвом).

Делатност хришћанина је увек лично-колективна (лична и саборна).

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Ко воли Бога, воли и самога себе и другог човека.

У Христу настаје Ја које искључује презирање другог Ја.

Ако љубави Божје немам, ја сам (је) ништа.

+++

Људска душа је боголика, дух.

Али, пошто се човек налази у стању грехопада, људи се од рођења прво формирају према степену телесности и душевности.

Што је човек више везан за материјално (формиран према душевно-телесном или само телесном степену), слабије осећа најфинију космичку стихију и живи “по телу“ (али, никад до краја, јер “ни на једном степену човек није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други“).

Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“.

Дакле, човек се рађа са својим “ја“, које је од рођења и биолошки и друштвено детерминисано, у коме несвесно може да преузме вођство и да чини зло које не жели да чини.

У нама је, поред земаљског “ја“, од рођења присутно и духовно “ја“ (лик Божји присутан је у сваком од нас од рођења, и у стању грехопада; свака душа је непоновљива личност, са аутономијом разума и воље).

То духовно “ја“ је Христос. Христос може да постане моје лично, духовно, обожено “ја“ – ако се искрено покајем, пред Лицем Другог.

Духовно се испољава у душевном кроз савест.

Личност је изнад друштвеног и биолошког детерминизма, изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима, зато што је формирана према степену духовности.

+++

Као верник, имам свест о самоме себи (самосвест) и свест о Другом. Када мислим, мислим и о Њему, свестан да ме види и чује.

Ако верујем у живог Бога, верујем да је Други невидљиви и натприродни Дух, да је Бог преко својих “пројава и енергија“ присутан у свему што је створио, да “Дух Свети дише где хоће“, да глас Његов чујем а не знам “од куда долази и куда иде“.

Сваки човек има слободу воље, “ненадзирану слободу“. Али, све што (не)свесно мислим и осећам, односи се и на Другог и на ближњег (човек је друштвено биће). То излази изван граница моје “ненадзиране слободе“ (што је сакривено биће откривено). Бог прати покрете срца и мисли; душе светле или тамне.

Бог ми се показује ако свим срцем желим да Га познам. Ништа не вреде пост и молитва, ако се не врше пред Лицем Божјим – “очи Господа нашег које гледају на нас освећују нас као што сунце загрева предмете које је својим зрацима обасјало“.

“Почетак мудрости је страх Божји“ (самодисциплина ума и смирење срца). Почетак вере је љубав према Богу и љубав Божја према човеку (која у човеку изгони страх, и стрепњу/mysterium tremendum). Не бој се, говори Христос.

Колико познајем другог човека, толико познајем себе. Колико познајем себе, толико познајем другог.

Колико познајем себе (изворну природу), толико могу да познам Бога.

+++

Човек није ближи Богу ако следи етику закона. Благодат је слободни дар Божји.

Они који желе да се самообоготворе, не примају Благодат.

“Обожењем постајемо оно што никада не може да достигне сама природна сила. Само божанска благодат има својство да бићима даје обожење“ (Св. Максим Исповедник).

Нико од људи није свет сам по себи – светост се добија од Господа Исуса Христа.

Праведност и спасење не долазе од закона или технике, већ од – Спаситеља.

“Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Ја сам благодаћу примио Благодат… Благодат долази од Бога за веру, пре свих добрих дела, и на њој се, као на тврдој основи, устројавају добра дела; добро није самим собом добро… јер је немогуће без благодати Христове“ (Св. Симеон Нови Богослов).

“Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло…Човеку који се реши да се исправи (покаје) и почне да избегава свако зло, наоружавши се многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти“ (Св. Антоније Велики).

Самообоготворење и обожење немају ништа заједничко.

Да бих стекао Благодат, морам да идем “изнад граница субјективности“, али без Благодати – не могу да идем “изнад граница субјективности“.

Суштина је у издизању “изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила).

То се постиже једино кроз непрестану умно-срдачну (ноетичку) молитву (покајању). То је суштина исихазма или молитвеног тиховања. Суштина није у методи, или у техници (на пример, дисања), то су све помоћна средства. Суштина је Христос, вера у Свету Тројицу – молити се пред Лицем Божјим. Исихазам није покрет, није идеологија, него хришћански начин живота, живот у Христу. Кроз Христа се спасавамо, Христос даје моћ.

 

Мир Божји!

Христос се роди!

 

rozhdestvo_hristovo

Advertisements

Jovo Bakić: Oligarhijska svita srušiće samu sebe

децембар 31, 2017
Jovo

prof. Jovo Bakić

 

* Kako biste opisali ovaj, vrlo kratak, ali intenzivan politički put Saše Jankovića. Da li je tu reč o propalom projektu?
– Meni se čini da je to propao projekt.
* Po toj logici, ko glasa za Đilasa, glasa za Vučića?
– Taj jako mnogo rizikuje. Ne bih bio spreman na takav rizik. Ne slažem se ni s načinom na koji je radio neke stvari kada je bio gradonačelnik, iako je za ove iz aktuelne vlasti, za Vesića i Malog, poštenjačina i genije. Problem je, međutim, u tome što ga Vučić može ucenjivati.


* Tvrdite da Vučić pored Đilasa i Šutanovca, drži u šaci i Šapića. Sa kim prognozirate da će napraviti vlast u Beogradu onda?


– Tako je, Šapić je njegov glavni adut. Razne afere ga prate. 


* Ko je preostao, po vama, a da ne može da bude ucenjen, osim NDBG?


– NDBG, Beli, Dosta je bilo, ali i Boško Obradović. Druga je stvar što za potonje dve opcije ne mogu da glasam, a naročito ne za Dveri. Oni su od mene vrlo daleko, ali Dveri su čista opozicija, tu nema laži, nema prevare. Uz to, Boško Obradović je civilizovan čovek.
* Za koga ćete glasati na predstojećim izborima u Beogradu?


– Na predstojećim gradskim izborima glasaću svakako za Ne da(vi)mo Beograd.


* Vlada duboko uverenje u ovdašnjem javnom mnjenju da EU “drži” Vučića na vlasti zbog rešavanja pitanja Kosova. Kako to EU radi?


– Sećate li se 2011. godine i avgustovske posete Angele Merkel. Tada je jasno i brutalno poručila da EU više neće podržavati Borisa Tadića na vlasti, jer nije hteo Briselski sporazum. NJegova nesaradljivost uslovila je napuštanje velikih sila koje nađoše novog ljubimca. U tom smislu, Srbija je klasična banana država. I nije jedina, sve države naslednice Jugoslavije to jesu. Posledica je to njenoga kraja.


Našu državu je mafija zarobila i drži je čvrsto u svom zarobljeništvu, i to je, bez ikakve dileme, najozbiljniji problem našega društva.

DANAS

CEO INTERVJU: http://danas.rs/politika.56.html?news_id=366626&title=Jovo+Baki%c4%87%3a+Oligarhijska+svita+sru%c5%a1i%c4%87e+samu+sebe

 

Видети још:

Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином


Време системске корупције

децембар 14, 2017

 

Министарка правде најбоље зна колики је ниво корупције и зна ко су те корумпиране групе и ти појединци који креирају јавне политике.

Да ли она може да промени било шта док је део система?

Ко ће идентификовати облике корупције у свим секторима друштва?

За похвалу је то што је она признала да је држава, коју води влада, чији је она члан, дубоко корумпирана.

Ministarka pravde Nela Kuburović upozorila je danas da živimo u vremenu sistemske korupcije koja je politički, institucionalni, ekonomski i kulturni problem.

Kuburović je rekla da živimo u vremenu u kojem mnogi pojedinci, kada dobiju mogućnost da kreiraju javne politike, ili vode privredni život, nisu tu sa motivacijom da pomognu zajednici, već iz svojih ličnih interesa.

Ona je rekla da korupcija obeshrabruje poslovne ljude koji ne žele da rade u privredi u kojoj pravila nameću korumpirane grupe.

Nela

Министарка правде Нела Кубуровић

Kuburović je ocenila da treba identifikovati oblike korupcije u svim sektorima društva, pogotovu u velikim državnim sistemima, ali i u privatnom sektoru u kom su potrebni mehanizmi za borbu protiv korupcije u privredi.

Izgradnja i unapređenje antikorupcijskih institucija je jedini pravi vid borbe protiv korupcije, a uspešna borba podrazumeva efikasne mere prevencije i represivnu reakciju. Danas


Корупција унутар академске заједнице

децембар 14, 2017

 

Проф. Раша Карапанџа је пре више од три године анализирао докторат градоначелника Београда и утврдио да је плагијат. Проф. Карапанџа је пре неколико дана објавио: „На лето, када се заврши пролећни семестар, ако се ФОН не избори са плагијатом Синише Малог, крећем у анализу доктората и радова свих стотинак професора ФОН који су на седници већа гласали да је докторат Малог ОК. 60 од речи до речи преписаних страница није ОК.“ Карапанџа је написао да ће се докторатима професора ФОН бавити и светски познати економисти, међу њима и један нобеловац.

Академик Душан Теодоровић је на свом Твитер налогу спровео истраживање међу члановима те друштвене заједнице. Теодоровић је у твиту написао да су чланови комисије који су потписали докторат Синиши Малом били Ондреј Јашко, професор ФОН, Слађана Барјактаревић-Ракочевић, професорка ФОН, и Драган Ђуричин, професор Економског факултета, и понудио три одговора – да су некомпетентни, саучесници и некомпетентни саучесници. Од 1.083 твитераша који су гласали, 63 одсто је навело да су чланови комисије саучесници, 35 да су некомпетентни саучесници, а два одсто да су некомпетентни.

Проф. Роберто Вералди, члан стручне комисије за преиспитивање оспорене докторске дисертације градоначелника Београда Синише Малог, повукао је чланство у тој комисији.


Никола Варагић: Наши вакцинаши

децембар 9, 2017

 

Nikola

Никола Варагић

 

Поводом текста Наши антивакцинаши, аутор Алексеј Кишјухас, Данас, 3.12.2017.

 

Уколико “ми узимамо баналне неконзистентности у причама о терористичким нападима, и затим креирамо своју утешн(иј)у верзију истих“, зато што је “тешко појмити да су неки зли, непредвидиви и неурачунљиви људи заиста ‘неочекивано и ничим изазвано’ отели пар авиона и запуцали у зграде Светског трговинског центра 11. септембра притом усмртивши 3000 невиних људи, а да је за то знала ‘наша влада“’, зашто је, онда, тешко појмити да постоји фармакомафија? Зашто су, према Алексеју Кишјухасу, једино болести тела “попут терориста“? Зашто (зар) “попут терориста“ нису и колонизатори и банкстери који стоје иза фармакомафије, или несавесни лекари? Зашто је тешко појмити да и међу њима постоје неки “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“?

Зашто је то тешко појмити, и да ли су то увек “баналне неконзистентности“, ако “понекад имамо добре разлоге да будемо сумњичави и према власти и према естаблишменту; ЦИА, снајка, ЦИА је у својој историји имала многе морално проблематичне акције, а тек су здравствени систем и институције у Србији махом накарадно скарадни“? Кишјухас је убеђен да је “све то заправо разлог мање, а не разлог више, да будемо склони теоријама завере“, због тога што, “огромни системи у којима провејавају или пак владају непотизам, незнање и забушавање – попут државе или јавне управе – једноставно су неспособни да успешно прикрију или заташкају било шта“, јер, према Кишјухасу, “таква (или било каква) власт“, не може “да прикрије или заташка било шта, а понајмање заверу толико крупну као што је систематско тровање популације“ (које или чије популације?), пошто би “у том случају, на стотине или на хиљаде људи морали да буду укључени у глобалну заверу, а ван памети је да до сада то нико није испричао комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“.

Све је то заправо разлог више, а не разлог мање, да верујемо да се неке ствари одвијају по плану који је осмислила одређена група људи, а не случајно. На пример, нису случајно нацисти кренули у “поход на Исток“. Нису се случајно срели неки богаташи (којима је иначе профит на првом месту) и онда “неочекивано и ничим изазвани“ одлучили да оснују Светску здравствену организацију и остале наддржавне или глобалистичке организације. Исламски терористи нису “неочекивано и ничим изазвано“ почели да изводе своје нападе широм Запада, него су то урадили након што су државе Запада бомбардовале и окупирале њихове државе. Ратови у Ираку, Авганистану, Либији или Сирији нису случајно почели, и није случајно након тога дошло до кризе са избеглицама у Европи. Најбогатији људи на Западу су добро повезани, и на Западу постоје тајне организације и службе, међу њима и професионалци – то је чињеница – логично је да они желе да одрже своју власт, а пошто долазе из фаустовске културе, из њиховог угла, разумно је то што желе да владају над свим државама и народима на свету. Последице њиховог деловања су видљиве. Наравно, империјалисти нису толико способни да “успешно прикрију или заташкају“ све што раде, па се догоди да неко некад нешто исприча “комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“, односно, довољно је да човек мало укључи мозак, па да схвати да иза много тога што се дешава у политици и економији не стоји “случај“. Постоје људи који имају критичко мишљење и довољно су образовани и информисани. Ето “зашто је антивакцинацијски покрет и/или култ толико популаран и успешан“, исто као и неки “теоретичари завере“ (међу којима заиста постоје опскурни ликови, параноици…).

Правити такве завере нема везе са логиком и здравим разумом. Бити сигуран да не постоје никакве завере и да у СТО и фармацеутској индустрији не постоје “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“ (који, наравно, неће о својим тајним плановима говорити у јавности, нити ће објављивати компромитујуће слике на друштвеним мрежама), да је баш “све тако насумично, непланско и несигурно“, тј. да смо увек “уроњени у блато сурове случајности, без контроле или плана“, такође нема везе са логиком и здравим разумом. Лако је људе који се залажу за ГМО храну и обавезну вакцинацију о(т)писати као “човека-масу“, стране агенте, секташе… Пошто не мислим да Алексеј Кишјухас ради за фармакомафију, или да ради за произвођача ГМО хране, или за стране тајне службе, или за масоне, онда мора да је он наиван попут детета. Ако је он такав – по овом питању, вакцинаши попут њега су, из угла фармакомафије – корисни идиоти. Толико о нивоу научне писмености и критичког мишљења.

Зашто код вакцинаша свако критичко мишљење и сумња у квалитет вакцина изазива исте “емоционалне и стравствене реакције“? Просветитељи попут Кишјухаса верују у разум, па ипак, у оваквим случајевима, воде их емоције и страсти. Само тако се може објаснити то што они уопште не слушају оне који мисле другачије по овом питању. На пример, они упорно помињу “антивакцинацијски покрет“, а ту пре свега мисле на докторку, психијатра Јовану Стојковић, која је на челу удружења грађана “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“. Из самог назива удружења које предводи др Стојковић, види се да они нису против вакцинације – удружење се, у начелу, залаже за вакцинацију, али необавезну. Но, вакцинаши попут Кишјухаса и њему сличних ће упорно све који не мисле исто као и они називати “антивакцинашима“[1]. Напредак је то што они више не о(т)писују све оне који сумњају као “сумасишавше хипике у исусовкама и органски вуненим џемперима или као теоретичаре завере који носе алу-фолију на глави да им разна јудеомасонска ‘зрачења’ не би побркала мозак“. Он жели да разуме “антивакцинаше“, то је за похвалу.

Питање да ли је нешто обавезно или необавезно нема никакве везе са вакцинама, нити има било какве везе са вером или са сумњом у науку и слично. По питању вакцинације, ја сам, као лаик за медицину и природне науке, у суштини, нешто као агностик. Као дете, примио сам неке вакцине, и прележао сам неке богиње. Прошле недеље сам био у кући у којој се лечи мало дете од малих богиња, играо сам се са њом, држао сам је у крилу, недељу дана касније сам и даље жив и здрав.

Нисам се овим питањем бавио, нисам озбиљно размишљао о вакцинацији, све док нисам видео да се у нашим медијима говори о некаквој епидемија богиња (сто оболелих и сви повезани са КиМ) и да је поднета кривична пријава против др Јоване Стојковић. Онда сам одлучио да сазнам о чему се ту ради. Одгледао сам више интервјуа и емисија у којима је гост била др Стојковић, међу њима и емисију[2] у којој гостује заједно са др Грујичић и др Радовановић (који иначе тврди да бомбе са осиромашеним уранијумом које је Нато бацао по Србији нису штетне по здравље). Др Јована Стојковић је психијатар и мајка троје деце – њено прво дете је потпуно вакцинисано, друго дете делимично, а треће дете није уопште вакцинисано, и оно је  – најздравије. Њен супруг је такође лекар.

После свега што сам одгледао и прочитао на ову тему, на страни сам др Јоване Стојковић, а нисам на страни оних који се залажу за обавезну вакцинацију, или, не верујем министру здравља, председнику лекарске коморе, директорима агенције за лекове или института Торлак (који контролише вакцине) и фармацеутским корпорацијама из света (од којих Србија купује вакцине). То што ја не верујем одређеним људима, не значи да не верујем у људе уопште и да не тражим оно најбоље у људима (који су створени по лику Божјем), одакле год да долазе. Дакле, овде се не ради о томе да ли ја верујем у вакцине и у науку, него да ли верујем у одређене људе и зашто вакцинација у државама попут Србије мора да буде обавезна, а у државама попут Немачке не мора. Такође, питање је и зашто вакцинаши нису тако убедљиви у својим наступима, а “антивакцинаши“ јесу. Јуче нисам знао скоро ништа о овој теми, а данас више верујем др Јовани Стојковић него вакцинашима. Јована Стојковић је докторка, научник, што значи да ја и даље верујем у докторе, у науку (али, наравно, на првом месту, верујем у Бога), увек ћу поштовати научнике попут Пупина и Тесле, као што ћу увек сумњати и имати критичко мишљење – па и према ономе што раде и говоре противници обавезне вакцинације и “теоретичари завере“. То што имам критичко мишљење не значи да сам теоретичар завере, него да нисам наиван и да не верујем лажову и преваранту. Аргументи Кишјухаса зашто треба веровати да је све како треба што се тиче вакцина, равни су онима “тако су рекли на телевизији“, “тако је писало у новинама“.

Обавезна вакцинација је – под садашњим околностима, у тренутним условима које имамо у Србији и у свету – чист фашизам. Зашто је то тешко појмити, ако на делу имамо школски пример спреге државе и приватног крупног капитала. То је у економском смислу основа фашизма. (У државама које су биле комунистичке, то су и реликти колективизма.) Највеће светске фармацеутске корпорације (од којих купујемо вакцине) налазе се на Западу. Иза највећих фармацеутских и хемијских компанија, банака и фондова, нафтних компанија… стоји иста група власника или “акционара“. Они држе под својом контролом све владе свих држава на Западу. Србија је њихова колонија, служи за експерименте. Не мораш да будеш теоретичар завере да би то појмио.

Поред неповерења у глобализаторе, ту је и неповерење у режим. Између осталог, зато што је јасна веза између глобализатора и власти у Србији. Сигуран сам да и Кишјухас сматра да је Србија веома корумпирана држава, али, остаје нејасно одакле поверење, у ту исту државу, када се ради о вакцинацији. У корумпираном друштву, корупцији су подложни и научници који производе и контролишу вакцине, и лекари који дају вакцине, и полицајци, тужиоци и судије који треба да казне несавесне лекаре и научнике… Ти, тако корумирани људи, приморавају све нас да примамо вакцине које они производе и једини контролишу. Тек када се промени закон и више не буде обавезна вакцинација, тек када се поврати или стекне поверење у људе који воде државне институције и службе безбедности, у лекаре, у фармацеутске компаније, у научне институте и лабораторије које контролишу квалитет и исправност, можемо да разговарамо о самим вакцинама – да ли треба давати вакцине, од кога купити вакцине, које вакцине, у ком узрасту и коме давати вакцине, итд. Најбоље решење је да се обнови институт Торлак, и да се вакцине производе и испитују у Србији, ако неке вакцине неко треба да прими. Да ли постоји вакцина за тако нешто?

Надам се да сам бар мало помогао вакцинашима, попут Кишјухаса, да боље разумеју или појме “антивакцинаше“.

____________________________________

[1] Исто тако су направили велики буку да се “укида Дарвин“, тј. да се избацује теорија еволуције из наставе у школама. Др Радмило Рончевић је тада када је покренуо петицију да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима, нагласио да “теорија еволуције треба да се изучава као хипотеза са свим чињеницама које јој евентуално иду у прилог и чињеницама које јој не иду у прилог“. Они уопште не слушају шта др Ромчевић или др Стојковић говоре, они не чују другог и другачијег, они не виде шта пише.

[2] У овој емисији је гост и мајка детета које је примило вакцину и постало инвалид. Мајка тог детета је медицинска сестра. Она већ 10 година не може да заврши судски процес, нити је икада од државе или Торлака добила помоћ за непокретно дете. Просудите сами: https://youtu.be/bksSOMpf5x8


Никола Варагић: Православни пут

децембар 9, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

Срби воле словенску и православну Русију, Руси воле Србију, зовемо једни друге браћом, сарађујемо вековима, међутим, не постоје добре везе између Русије и Србије.

У Русији се не учи довољно српски, а у Србији се не учи довољно руски језик. Не постоји озбиљна сарадња у области културе и уметности, науке, спорта, привреде… Нема довољно заједничких филмских продукција, не постоје глумци и музичари који су популарни и у Србији и у Русији, нема ни веће размене студената и научне сарадње, у привреди нисмо искористили санкције које је Запад увео Русији. Руси мало знају о историји Србије и како се данас живи у Србији. Срби мало знају о историји Русије и како се данас живи у Русији.

Не постоје добре саобраћајне везе између Србије и Русије. На пример, не постоји аутопут или железничка пруга Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Тај правац је најкраћа веза између Београда и Москве, између средишта Балкана и југоисточне обале Јадранског мора са једне стране, и европског дела Русије, са друге стране. Што се Србије тиче, она мора да изгради ауто пут од Панчева до Вршца, тј. до границе са Румунијом. У том делу Румуније Срби живе вековима – одавно је тај аутопут морао да се изгради. (За односе између Србије и Румуније важи исто што и за односе између Србије и Русије – ми смо суседи, исте вере, али не постоје добре везе између нас – Срби не знају историју Румуније и шта се данас дешава у Румунији, а Румуни не знају историју Србије и шта се данас дешава у Србији.)

Данас градња таквог аутопута и железничке пруге звучи као немогућа мисија или научна фантастика. У Украјини траје рат – неко би рекао да ће непријатељство између Украјине и Русије још дуго трајати. Румунија је део Нато и ЕУ, и због Молдавије је у тихом сукобу са Русијом, док је Румунска православна црква у тихом сукобу са Српском православном црквом. Цео Балкан је и даље “буре барута“. Русија је под санкцијама Запада. Ко сада да размишља о градњи аутопута и железничке пруге Београд – Москва? Једино где се одвија сарадња, јесте у области нафте и гаса. Србија деценијама уназад набавља нафту и гас из Русије, али не постоје нафтоводи и гасоводи. Ако је тако тешко да се изграде нафтоводи и гасоводи од Русије до Србије, колико је тешко изградити аутопут и железничку пругу?

Поред тога, јасно је да, у овом тренутку, не постоји новац за финансирање таквог пројекта, нити економска оправданост (не постоји довољно велики проток људи и робе између ових држава). Међутим, до већег протока људи и робе и не може да дође, ако не постоје добре саобраћајне везе и безбедност путника. Они који возе камионе по Србији, или за Русију, знају како изгледа путовање. Све је то повезано. Не постоје модерни путеви и железнице тамо где вас рекетирају цариници и полицајци, тамо где вас када останете у квару на путу одмах пронађе мафија и опљачка, и томе слично. Не желимо Дивљи запад на европском, православном Истоку. Ако имамо Дивљи запад, то је онда и наша кривица.

Русију и Србију сада деле државе које су колоније САД и Немачке – Украјина и Румунија. Украјина је више од Румуније колонија Нато и ЕУ. Србија је нешто мање него Румунија колонија Запада. Источни део Украјине и Крим сада су део Русије. Западни део Украјине сада је небезбедан и возачи избегавају те путеве (од Србије до Русије камионе возе преко Мађарске, Словачке, Пољске и Белорусије). У западном делу Румуније аутопут и пруга пролазили би и кроз територију на којој већинско становништво чине Мађари. Са друге стране, градња тог коридора није немогућа мисија. Украјинци су словенски и православни народ, Кијев је и даље и руски град, свето место руског народа. Румуни су православни и братски народ који вековима има добре односе и са Русима и са Србима. За неколико година, односи између Украјинаца и Руса, и између Румуна и Руса, могу да буду поново добри. Исто тако могу да се реше и проблеми између румунске и српске цркве.

Изградња аутопута и железничке пруга Београд – Москва није само у интересу Србије и Русије. Тај саобраћајни коридор је и у интересу Румуније и Украјине, и шире, држава које се граниче са Србијом са југа и запада (то је најкраћа веза и између Црне Горе, БиХ, БЈР Македоније… са једне стране, и Русије, Румуније и Украјине са друге стране). Изградњом поменутог коридора подстакао би се развој југозападног дела Русије, централне Украјине, западне Румуније. Молдавија би, такође, имала користи, јер би коридор пролазио близу њене границе. Када се заврше аутопутеви од Београда ка Скопљу, Подгорици и Сарајеву, са градњом аутопута Београд – Москва, Грчка, БЈР Македонија, Црна Гора и БиХ се, преко Србије, повезују са Румунијом, Украјином и Русијом. У 21. веку се праве путеви на сваком терену и нормално је да све државе буду повезане модерним путевима и пругама.

У Русији живи скоро 150 милиона људи, у Украјини скоро 50 милиона, у Румунији преко 20 милиона, у Србији и југозападном Балкану живи око 20 милиона људи. Изградњом пута Београд – Москва повезује се тржиште од око 250 милиона људи. То није, без обзира што је сада куповна моћ грађана ових држава ниска, мало тржиште, или, овакав пројекат није велики за тако велико тржиште. Када се стекну политички и безбедоносни услови, може се наћи новац за финансирање градње. На овом простору може да живи дупло више људи (то је житница света) – једног дана ће бити много већи наталитет, неће бити одлазака на рад на Запад, а можда се и део оних који живе у дијаспори врати у Русију, Украјину, Румунију или Србију да живи и ради, те поред њих, у овај део света, почну да долазе да живе и раде и људи из других делова Европе и света.

Са једне стране, потребно је развијати привреду да би се зарадио новац за градњу пута. Са друге стране, ако не постоји добра саобраћајна инфраструктура, нема ни развоја привреде. Ако би у Украјини владао мир, а просечна плата (животни стандард) у Русији, Украјини, Румунији и Србији била бар дупло већа него сада, јасно је да је економски оправдано и исплативо градити тај копнени саобраћајни коридор између Москве и Београда. Ако не почнемо да говоримо о потреби да се изгради такав коридор, ако не кренемо да правимо планове, никада нећемо развити привреду. На пример, док се криза у Украјини не реши, можемо градити аутопут Београд – Темишвар, коридор може и званично да се прогласи за међународни пут, итд. Криза у Украјини може да се реши брже него што ико очекује.

Поред копненог, треба развијати и пловни пут између Србије и Русије, односно, користити све потенцијале Дунава. Преко лука на Дунаву (које Србија треба да изгради), Дунавом кроз Румунију, до луке Констанца, затим преко Црног мора, до Сочија, Крима и Азовског мора, роба може да се превози бродовима до тог дела Русије, и до кавкаског и каспијског региона. Сада они који имају бродове кажу да нема довољно робе, док они који имају робу кажу да је превоз до Русије дуг, скуп и ризичан. (Наравно, Дунав је велики потенцијал и за превоз робе из црноморског басена ка западној Европи, односно, Србија може да користи луке на Дунаву за превоз робе и на Исток и на Запад). Потребно је радити у оба смера – са једне стране, развијати домаћу привреду и међусобну трговину, а са друге стране, градити инфраструктуру и обезбедити сигурне коридоре за превоз робе.

Трговинска размена између Русије, Украјине, Румуније и Србије може да буде десет пута већа него што је данас. У свакој држави може да се модернизује индустрија, да се повећа производња хране, итд. Потенцијал постоји, неће увек сви најпаметнији Руси, Украјинци, Румуни и Срби да иду на Запад – почеће и овде да стварају светске и локалне брендове и велике компаније и да отварају фабрике. То не може да се оствари ако не постоје добре саобраћајне везе између ових држава. Исто важи за развој туризма и путовање домаћих и страних туриста, размену студената, стварање заједничких лига у неким спортовима… све је то лакше и брже ако постоје добре саобраћајне везе. Те везе не постоје зато што смо се – ово важи за све православне (и словенске) народе – удаљили једни од других, постали смо болесна породица и дозволили смо да се у наше односе умешају неправославни. На првом месту, сви смо се удаљили од Христа Бога. У 20. веку све православне државе су постале комунистичке, градили су се аутопутеви у свим државама, али, нису изграђени аутопутеви између православних држава. Да ли смо ми браћа у Христу? Свет нас је отписао, али, као и да смо и ми отписали сами себе (и свој народ и остале словенске и православне народе), као да ни ми више не верујемо у Бога. Удаљили смо се од Бога, Бог се удаљио од нас. Да ли смо ми заиста црна рупа у Европи, народи или државе које немају будућност, који не умеју сами да уреде своје друштво? Да ли смо се заиста одрекли Бога? Верујем да нисмо, верујем да овај део света може постати много боље место за живот. Имамо: најплоднију земљу на свету, умерену климу, највише залиха воде за пиће, планине, равнице, реке, језера, мора, шуме, угаљ, нафту и гас, литијум и јадарит… Удружени, довољно смо јаки да се одбранимо од сваког страног освајача и колонизатора. Све је до нас, до људи. Верујем у људе, верујем у све православне и словенске народе, верујем да долазе боља времена.

Што су људи ближи Богу, ближи су једни другима. Једино ако идемо путем ка Христу, ако се сви народи рехристијанизују, можемо изградити аутопут Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Исто се односи на завршетак градње аутопута Ниш – Софија, или, аутопута Ниш – Скопље – Солун, или Београд – Подгорица, или Софија – Букурешт. (Исто се односи и на канал Морава – Вардар – Егејско море; ако је такав канал потребан, економски оправдан и не угрожава животну околину, сигуран сам да је то грађевински изводљив пројекат). То је православни пут – пут саборности православних народа. Путеви служе да се људи повежу – да ближњи (брат у Христу) буде ближе. Путеви се не граде ако не људи не желе да буду ближи једни другима, ако не постоје добре везе у култури, уметности, науци или спорту, ако свака поменута држава не развија домаћу привреду тако да она буде компатибилна са привредама осталих православних држава стварајући и штитећи заједничко тржиште, ако односи између православних цркава нису добри.

Док градимо сами себе у боље људе, градимо и путеве. Док градимо путеве, ми градимо сами себе, уређујемо своје државе и односе између наших држава – стварамо православну културу на земљи и припремамо пут ка Царству Божјем.

 

Видети још:

Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином

Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

Никола Варагић: На Балкану је био Рај

 


Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином

новембар 25, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

У српском народу, већина је против уласка у ЕУ и Нато алијансу, против продаје Косова и Метохије, против продаје привредних и природних ресурса (јер нико не жели да ради као “јефтина радна снага“), против наметања “параде поноса“, па ипак, мањина (тј. владајућа елита) води Србију у ЕУ и Нато алијансу, продаје Косово и Метохију, продаје привредне и природне ресурсе (већина радно способних или не ради, или не прима плату или ради као “јефтина радна снага“) и организује две “параде поноса“. Зашто је то тако?

Можда је то тако због тога што, у народу, већину чине маловерни и лицемерни – они који јавно осуђују оно што тајно раде или подсвесно раде оно против чега се свесно боре. Они који су храбри на речима, али не и на делима. Они који бацају смеће где стигну и много псују (често и Бога псују). Они који се никада неће продати и никад неће издати – све док им неко не понуди нешто конкретно или им неко не запрети (имају поданички, робовски менталитет). Они који никада ништа не би завршили преко везе – све док не нађу везу. Они који не би урадили ништа лоше – све док им се не укаже прилика.

Они који би радо учинили превару, али се плаше да то ураде. Они који би да бране КиМ, али да они (или њихова деца) не узимају пушку у руке. Они који су љубоморни на бољег од себе и уместо да сами себе усавршавају, они бољег од себе вуку на дно, где се и сами налазе. Они који кукају како смо ми Срби заборавили на своју традицију, док они сами пишу латиницом и неће да славе породичне славе зато што то више “није модерно“. Они што критикују власт да краде, али када би дошли на власт, крали би још више. Они који се радују када комшији цркне крава. Они који виде само да је чаша до пола празна, а не и да је чаша до пола пуна. Они који очекују да други човек, или држава, реши њихове личне проблеме и пребацују одговорност на друге, или државу; ако говоримо о народу и држави, такви људи очекују да нас спаси Бог, или Русија, тј. увек неко други – за такве људе, други су криви за све лоше у њиховом приватном животу, или у Србији. Они који највише воле своју породицу и свој народ, али ако нешто није по њиховој вољи, тј. ако у породици не раде сви како они мисле да треба да раде, или у народу, онда иду у крајност и спремни су да се одрекну или униште своју породицу, или свој народ. Они чија реч ништа не вреди (самим тим ни потписан уговор), јер имају дебео образ. Они који гледају Пинк, Хепи и ријалитије. Они који мисле глобално, али не делују локално. Они који себе увек пореде са истим или горим, али никад са бољим од себе.

Да ли већину у српском народу чине такви људи? Ако такви људи, ипак, не чине већину, него су мањина у српском народу, зашто и како они владају над већином[1]? Наравно, јасне су историјске околности (да се не враћамо на доба под окупације пре 20. века, ако гледамо само околности у 20. веку, када смо имали своју државу): у два светска рата српски народ је доживео геноцид, најбољи су тада страдали, најбољи су страдали и за време комунизма (неке су комунисти убили, неки су избегли у свет), и у посткомунизму, што због ратова у бившој СФРЈ и санкција, и напада Нато на СРЈ, што због негативне селекције и корупције. Чињеница је да су на стварање лоше владајуће елите и лоших услова за живот у Србији у 20. веку и на почетку 21. века утицале и спољашње силе или околности. За доста ствари смо ипак сами криви[2]. Ако сада знамо где смо до сада грешили, да ли ћемо и у будућности исто тако грешити?

Вољом Божјом, Србија ће у наредним годинама и деценијама добити нову владајућу елиту – која неће грешити попут (до)садашње владајуће елите. Потребно је време да се упознају и организују прави људи. Потребно је време да се створи позитивна селекција. Сада смо тек на почетку тог процеса. Елита долази из народа. Ако у народу већину чине они који нису маловерни и лицемерни; они који поштују дату реч и иза којих стоје дела а не само речи; они не бацају смеће и не псују; они који се никада не продају и неће да издају своју државу и свој народ – ни када им се понуди нешто конкретно, ни када им се прети; они који ништа неће да заврше преко везе ни када имају везу, нити би урадили нешто лоше ни када би имали прилику, ни када не би било (страха од) могуће казне; они који бољем од себе признају да је бољи, они који следе мудријег од себе, они који не желе да комшији цркне крава; они који би ишли у војску у случају рата, заједно са својом децом, уместо у иностранство; они који заиста не би крали када би дошли на власт; они који не дају (или не примају) мито ни због саобраћајног прекршаја; они који не намећу другима своју веру и традицију, а поштују своју – пишу ћирилицом, славе славе, поштују јунаке и жртве из свог народа (знају шта је и јунаштво и шта је чојство); они који сами решавају своје проблеме, они који не пребацују одговорност или кривицу на другог човека (или народ, државу), они који који не чине другима оно што не желе да они чине њима, они који су извадили брвно из свог ока, они који љубе добро ради самог добра и поштују Божје заповести, онда ће они чинити, у једном тренутку, и већину у новој српској владајућој елити.

Стање у Србији зависи од људи који живе у Србији. Међутим, стање у региону, и посебно у свету, не зависи једино од Србије. Много коцкица мора да се сложи да би се окупила и организовала нова српска владајућа елита, чак и невезано за дешавања у свету, а посебно је тешко да се сложе све коцкице и у региону и у свету, тако да се Србија може несметано развијати, са том новом елитом, која ће да је води. Те коцкице може да сложи једино Бог. Можда ће Бог да окупи нову елиту, људе који не воле “зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), који не товаре “на људе (тј. народ) бремена тешка за ношење“, а да они сами “ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46)[3], тј. људе који се чувају “сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат“ (Лк. 12; 15) – пошто у изобиљу, ничији живот не почива на његовом имању[4] – и можда Србију чека век мира и несметаног развоја, тј. век “златног доба“. А можда нас чека нов Косовски бој (неповољне међународне околности – ничим изазвани напад неке државе, светски рат, санкције, велике елементарне непогоде, још већа криза са избеглицама и емигрантима из Азије…), или, избор између Небеског и земаљског царства. Не можемо да предвидимо сва дешавања у свету, нити како ће она утицати на Србију. До нас је само да се свако од нас појединачно непрестано духовно усавршава, да стварамо боље међуљудске односе и боље услове за живот у Србији – све остало је “до Бога који милује“.

Животни услови у Србији могу да се промене на боље ако верујемо да могу да се промене и ако они који мењају Србију заиста нису, или неће постати исти, као они које мењају на власти. И наравно, ако се један део оних (најбољих) који живе у расејању врати у Србију да је мењамо на боље. Нову владајућу елиту ће чинити најбољи из Србије и расејања, а са повратком оних који сада живе у расејању (довољно је да се врати сваки десети), поред проблема са “одливом мозгова“, решава се и проблем “беле куге“ (у мојој генерацији, они који живе у расејању имају децу или више деце у односу на нас који смо остали у Србији). Сигуран сам да у расејању имамо довољно оних који нису заборавили своје порекло, који су и своју децу научили да говоре српски језик, и који су спремни да се врате у Србију (нису сви као они министри задужени за финансије, привреду, банке и приватизацију који су из расејања дошли после 2000. године да владају и да распродају Србију). Сви заједно можемо да створимо боље услове за живот у Србији, и можда ће нас Бог погледати, тако да останемо оаза која се несметано развија, у миру, чак и ако настане хаос у свету[5].

***

Народ чине личности. Масу чине индивидуе. Да ли је српски народ, у овом тренутку, маса (безличних колективиста) или “народ-монарх“ (заједница личности)? Маса постаје “народ-монарх“ (сваки грађанин је “краљ“ или “последњи извор легитимности“), једино ако свака (или већина) индивидуа превазиђе саму себе и постане личност. Јер, само праве личности могу да се изборе за “право личности“[6]. Права елита од масе прави “народ-монарх“. Праву елиту чине личности. Бог учи човека (који љуби Бога) како да постане савршена личност[7]. Бог учи чланове духовне елите, а духовна елита учи народ – индивидуа постаје личност, маса постаје народ. Личност поштује право и достојанство друге личности, доживљава и радост и тугу друге личности као сопствену. Личност налази себе у другој личности и другу у себи. У заједници личности, нико “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ и свако “угађа ближњему на добро ради напретка“. Личност је пример “чојства и јунаштва“ (Марко Миљанов) – чува другог од себе (поштује другог, неће да повреди право и достојанство другог или другачијег човека), чува себе и своје од других (поштује себе и своје). Хришћанин се и према нехришћанима (или несрбима) увек понаша – хришћански. Христолика љубав тражи да се воле и они који (у овом тренутку) нису део духовне (или нису део исте етничке) заједнице, тражи да морал који важи за припаднике моје заједнице, (ближње), важи и за припаднике друге (туђе, стране, другачије) заједнице[8].

Лични односи стварају јединство личности (аутентичну заједницу, заједницу саосећања[9]). Ако елита није однарођена, онда је елита она мањина (изабрани представници народа) која влада над већином и спроводи вољу народа (већине), као “први међу једнакима“ или као “сервис грађана“ (никако као аутократе или популисти који би спроводили “терор већине“ над мањинама). Дакле, ако елита није однарођена, онда то није она мањина (олигархија, са “великим вођом“ на челу) која спроводи “терор мањине“ над већином. Личности, које чине (или буду чиниле) “нуклеус праведних“ или “семе за племе“, окупиће се спонтано (тј. уз помоћ Бога, “после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе“), и створити нову српску владајућу елиту. У новој елити ће сви да буду једнаки и истомишљеници, у смислу да желе добро свом народу и својој држави (и свим грађанима ће да служе као последњи – последњи се тада неће гурати да буде први), али, у сваком другом смислу, у елити (између осталог, зато што правимо разлику између духовне и државне заједнице[10] и имамо историјску свест или свест о злу) ће владати плурализам мишљења[11].

***

На Небу не постоји “криза модернитета“, нити постоји “криза ауторитета“, јер је свему на челу Ред. У Царству Божјем влада хармонија између Једног и мноштва, између центра и периферије (“Бог је бескрајни круг, чије средиште је свугде, а периферија нигде“). На Небу је све устројено према “Богом постављеној јерархији духовних вредности и односа“. На земљи, заједница која је најближа рајској заједници је саборна, литургијска заједница. То је духовна заједница, Црква. У световном смислу, то је правна држава – државна заједница чији чланови имају развијену правну свест и образ (поштују дату реч). Свако може да ради на самоме себи (да се духовно усавршава) – да делује локално, а да мисли глобално.

“Парохијска заједница је конкретна појава Цркве. Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…. Није могуће спасити свет (цивилизацију) од ‘правца’ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви!… Парохијска заједница ствара дух који после обједињује народ. Без парохијске заједнице Црква није жива“ (Жарко Видовић).

Будућност српског народа (и свих осталих православних народа, хришћанства и Цркве), је сабор оваквих заједница. Такве заједнице настају ако се свако труди да победи зло у себи, да извади прво брвно из свог ока, да не греши. Парохијска заједница је основа за стварање позитивне селекције и нове елите, саборног духа и правне свести. Саборност је слободно јединство у љубави између људи који не живе себи[12]. Међутим, у саборности, “неписмени се повинује писменоме“, или, “неуки образованоме“, тј. “сваки орган има своју јерархијску улогу и одговорност“[13]. Није сваки верник на истом степену духовног знања, узрастања у вери или очишћења срца. Послушност долази из “богатства расуђивања“.

Наравно, када говоримо о државној заједници и управљању државом (световном животу), ствари стоје другачије. Демократија је најбољи облик друштвеног организовања[14]. Ако би Србија постала монархија, била би парламентарна монархија, демократска држава, јер би све друго била класична диктатура (нехришћанска теократија). Ако смо прави хришћани, нећемо другачијима (из свог народа) и другима (неправославнима, несрбима) да намећемо православље (или родољубље) насилно[15]. “Богатство различитости“ је одрживо једино у правној држави. Правна држава настаје једино ако се на свакој страни унутар Србије (међу онима који су различити или другачији – етнички, идеолошко-политички, верски…) налазе људи који имају развијену културу дијалога[16] и правну свест (савест).

На овом свету никада неће бити савршене хармоније између Једног и мноштва (савршене јединствености у мноштвености и мноштвености у јединствености), зато што људи нису савршени – увек ће постојати, у неком облику, и на неком степену, “криза модернитета“, “терор већине“ или “терор мањине“, увек ће маса (безличних индивидуа) бити бројнија од народа (заједнице личности). Највише што ми можемо у овом времену и простору, јесте да припремамо пут ка Царству Божјем, да будемо што ближи савршеном узору – Богочовеку Исусу Христу. Унутар Цркве, могу да се оживе парохијске заједнице, а у држави може да се успостави владавина права, право личности.

Здрава парохијска заједница (у којој настаје, кроз христолику љубав према свом ближњем, култура дијалога и саборни дух, “који после обједињује народ“) је доказ да (ли) је Црква жива. Ако нема Српске православне цркве, нема ни српског народа (а ако нема српског народа, нема ни државе Србије, док аутентична или саборна заједница, као заветни народ, може да опстане и када остане без државе). Владавина права (или право личности) је доказ да (ли) је Србија демократска и суверена Држава. Задатак нове српске елите је сачувати и обновити Цркву и створити правну Државу – уредити однос између Цркве и Државе тако да буду задовољни и верници и они који нису верници Српске православне цркве. Србија може да постане држава у којој се, ни у теорији, ни у пракси, не доводи у питање уставни статус било ког грађанина (домаћина, држављанина), нити права народа (како већинског српског, тако и било ког другог народа чији припадници живе у Србији), да негује своје обичаје и језик, да исповеда своју веру, укључујући и све грађане Косова и Метохије (уз посебан статус, који тај део Србије буде имао).

Србија може да постане држава чији држављани (грађани) су задовољни и поносни што живе у таквој држави. Народ (држављани) ће поштовати и следити елиту (државнике) која поштује народ и брине о народу (свим грађанима), и која, када наступи тешко време, носи бреме заједно са народом. Добри и мудри људи могу и морају да се баве политиком. Ако се поштени и паметни људи не укључе у политику, нећемо добити нову елиту. Са лошом елитом, нестаје народ. Без добре елите, нема ни народа[17].

____________________________________________________

[1] Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

[2] Узмимо пример са загађењем. Чињеница је да су појаве неких болести последица Нато бомбардовања са осиромашеним уранијумом, али је чињеница и да грађани Србије толико загађују своју природу деценијама уназад (од доласка комуниста на власт) да су неке болести последица загађења које сами производе.

[3] “Да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога и то релативно индивидуалних… (уједињење са другим члановима елите долази) после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе… Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, а други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран. Племенитости достојно је кад човек нема поверења у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави: такав човек прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора да би се досегло. Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају*. Такав је живот као дисциплина – племенити живот. Отменост, племенитост, се дефинишу по захтевима и обавезама, а никако по правима. Присвојена права или привилегије нису пасивно имање нити прост ужитак, већ омеђује обрис домета до ког сеже снага личности… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“ (Ортега и Гасет, “Побуна маса“).

*“Од свакога коме је много дано, много ће се и тражити. Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). Ако кажете “какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон“, ви не дајете много, не трудите се.

[4] Другим речима, “ако си обдарен премудрошћу, или ти је поверена власт, или си богат, или поседујеш нешто друго – не смеш да дарове своје користиш на штету своје сабраће или на властиту погибао… знај да све то Богу припада*… Бог ти је зато и подарио богатство, како би ти другима давао храну на време (убогима, гладнима)… Ниси задобио имовину да би живео у раскоши, већ да би чинио милостињу. Је ли то имање твоје сопствено власништво? Оно заправо припада сиротињи, а теби је само поверено, па макар се радило и о родитељском наследству и макар било стечено честитим радом“ (Св. Јован Златоуст) .

*“Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом“ (Лк. 12; 20-21).

[5] Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

[6] “Представа о Римском праву је веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ‘историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ‘светости’ и права саме државе. А у ‘византијски’ круг (у православне народе) та теорија продире тек у Русији, са реформом Петра Великог (кога су православни сматрали ‘Антихристом’)… Извор права у метафизичкој теорији државе је монарх, тј. врховни државник: он је тако обоготворен… Хегел сматра да метафизичкој обичајности смета Римско право као сувише уско, јер оно би раскинуло метафизичку обичајност (‘друштвеност’, тобожњу заједницу) на ‘особне приватне самосвести’ друштва које Хегел презире као ‘грађанско друштво’. Маркс се поводи за Хегелом кад правну државу – ‘довршену политичку државу’, западну, на основама Римског права – сматра озакоњењем ‘грађанске приватности’, ‘приватне својине’, па када уз то и саму хришћанску религију види као ‘Богом дано’ озакоњење исте приватности. Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ‘друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ‘друштво“’ (Жарко Видовић).

[7] Човек је створен за личносно постојање. Бити човек, значи бити – личност. Бити личност, значи стајати пред Лицем Другог, постојати у односу са другим – живети у заједници са Богом, који је љубав, у заједници са другим људима, са другим христоликим личностима. Личност је “апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност “осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). “Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Личност је изнад и друштвеног и биолошког детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима.

[8] Тамо где нема такве љубави, они који се боре за права другачијег (право на различитост), када остваре то право за себе, над другим (другачијим) људима (желе да) спроводе унификацију (према својој мери, или укусима), као што се опозиција увек бори за више демократије (слободе) и “право личности“, против криминала и корупције, али, када постане позиција (власт), гуши слободе и опозицију, радо учествује у криминалу и корупцији. Дакле, са једне стране, постоји (нехришћански) (не)морал, према коме је “брат мио“ једино ако је “наш“, док за сваког који није “наш“, важи други морал (“двоструки стандарди“) и према њему су сва средства дозвољена*. Са друге стране, постоји христолика љубав која воли и праведне и грешне, и богате и сиромашне, и непријатеље, која тражи да благосиљамо оне који нас куну, да се не светимо; да сваког човека поштујемо као личност, да исти морал (и закон) мора да важи за сваког. Јер, богочовечанска љубав је “знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником“ (Св. Јустин Ћелијски). Тако се испуњава последњи завет Христов.

*Софисти су учили да иста етичка правила не треба да важе за све државе. “Што се свакој држави чини праведно и добро, то и јесте за њу тако докле год она то сматра“ (Протагора). Јер, “природни је закон да јаче не буде ометано слабијим, него да се слабије прилагођава и подређује јачему, и да јаче предњачи, а слабије слуша“ (Горгија). Више од два миленијума касније, у доба Дарвина, либерални левичар Џон Стјуарт Мил је писао (“О слободи“): “Деспотизам је легитимни начин владања варварима, под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља“. “Добро је када ми другима отмемо краве и жене, зло је кад то други отму нама“, рекао је неком антропологу припадник племена Зулу. Код масона, “брат је мио ма које вере био“, али ако није масон, онда за њега важи “Зулу логика“ или Милова метода.

[9] “Аутентична заједница је заједница саосећања. Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заједници, ако не осећам да припадам тој заједници“ (Жарко Видовић).

[10] “Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Српски народ није успео, током 20. века, да створи правну државу – цео српски народ је данас пред биолошким нестанком. Очигледно је да “негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Православље полази, подсећао нас је дуго и упорно Жарко Видовић, од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Враћање на основе Римског права значи да право опет полази од права личности и реалности личне душе. (Православна) Црква у свом институционалном изразу не управља читавом стварношћу. Људи су способни да сами доносе законе, и морају искључиво својом слободном вољом да спроводе те законе.

[11] Никола Варагић: Дебата о дебати

[12] “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15). „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). “Свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Дакле, велика је разлика између заједнице људи у којој је делатност сваког члана заједнице увек личносаборна (у правом братству или у саборној заједници, личност цело своје “ја“, целога себе жртвује друштву, без икаквих услова предаје друштву – истовремено – сви остали прилазе тој личности и сви остали, без молбе онога “ја“, признају га равноправним и једнаким), и заједнице гордих људи у којој је сваки појединац толико пун себе и толико не може да изађе из самога себе (осећа се “сам у свемиру“), да је за њега други човек “пакао“ (“човек је човеку вук“), а ту је и огроман страх од тзв. “самовоље“ Бога.

[13] “Да бисмо покушали да разумемо колико се саборност разликује од нашег виђења демократије није лоше да се подсетимо саборности која је постојала у средњовековној српској држави. Кад се појави озбиљан проблем – владар је сазивао сабор. Морао је да пази да позове све од којих је нешто зависило – племиће, црквене великодостојнике, угледне личности. Није ваљало ако би неког пропустио или избегао. Затим би пред сабор поставио проблем. Ту не би почињала расправа уз могуће чупање и грају него би владар пажљиво постављао питања онима чији су одговори били важни. И ту је морао да пази да неког не прескочи. Најзад, без расправе, пошто би сви упитани рекли шта имају владар је доносио одлуку која би одмах била прихваћена. Нашем уму прилагођеном једном хаотичном времену и сумњивим концепцијама слободе, ово може да изгледа као формална играрија једне тираније. Али ако ова привидно безначајна процедура не би била испоштавана, дешавало се да дође до побуна па и свргавања владара“ (Ђакон Ненад Илић).

[14] “Чак и тамо где функционише, подела власти остаје фокусирана на односе унутар власти; она нам не говори о грађанима и њиховом односу са влашћу. Овде се зато уводи демократски аргумент. Присетимо се парадокса: – власт постоји да би заштитила слободу / – власт је принципијелна претња слободи. Један могући одговор гласи да се од претње можемо ефикасно одбранити само ако је власт демократска“ – Ненад Димитријевић: О уставу и демократији, Пешчаник, 16.11.2017. http://pescanik.net/o-ustavu-i-demokratiji/

[15] “Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. (Православна) Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма), јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести“ (Жарко Видовић). Само “лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Дакле, не желимо да ширимо веру мачем, не желимо принудну асимилацију.

[16] “Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу, јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога“ (Жарко Видовић). Дијалог или разговор, као сагласност у Логосу, није исто што и полемика или расправа (тј. дијалектика европског човека). “Циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов). Између два горда човека не постоји Трећи, зато што у гордом човеку не постоји Други.

[17] Државници (елита) морају да постану слуге своје речи, “слуге народа“, а држава “сервис грађана“, да би се “власт закона“ спустила у народ, тј. да би грађани слободном вољом примењивали законе. Грађани ће да поштују свог “цара“ (елиту), ако “цар“ поштује грађане, ако је “закон изнад свега, чак и изнад цара“ (“кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља“). Ако постоји “критична маса“ државника (судија, тужиоца, официра…) и држављана који не крше “своје право користећи јавне установе“ (или на било који други начин не варају друге грађане или државу), већ својом вољом спроводе законе и своју дату реч извршавају “претварајући своје поступке у инструменте те речи“ – постоји и аутентична заједница.


%d bloggers like this: