Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће

новембар 17, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.

Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.

Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).

Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).

Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.

Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.

Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.


Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација

новембар 9, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У православним народима нико не ради озбиљно на сабирању православних народа, у балканским на стварању балканског савеза, у словенским на уједињењу свих Словена. А нико не може да опстане сам, без савезника. Да ли је време да се у Србији појаве озбиљни културни и политички покрети са таквим циљевима? Србија има велику одговорност за стање на Балкану, и за стање у православном свету (посебно сада док траје сукоб између грчке и руске цркве). Србија је успорила НАТО поход ка Русији пре 20 година. Кад падне Србија, пао је цео Балкан. Од стања на Балкану, доста зависи и стање у Европи.

Сада постоји руска Евроазијска унија. О том пројекту писао сам у претходним текстовима из теоријско-идеолошког угла, где сам као полазну тачку узео Четврту политичку теорију Александра Дугина. Евроазијска унија не може да се заснива на постојеће три политичке теорије (либерализам, комунизам, фашизам) и зато се тражи нова или четврта политичка теорија. Међутим, Дугинова теорија је ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство. Према мом мишљењу, оно што може да повеже народе из наше цивилизације је хришћанство, као основа идентитета сваког народа. Зато треба створити прву, условно речено, православну и словенску идеологију (или прву, условно речено, православну политичку теорију). На крају 21. века, вероватно ће једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, као грађевински објекти и институције. А то може да буде само Православна Црква, као „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15).

Игор Панарин види Београд као један од главних градова Евроазијске уније и предвидео је да ће настати Балканска конфедерација. Са тим предвиђањима Панарина, упознао сам се пре више од 8 година, и тада ми је то изгледало реално. А данас још реалније. Нека од тих предвиђања Игора Панарина су се већ обистинила. На пример, и ја мислим да је реално да Мађарска буде део Балканске конфедерације, како је назива Панарин. Прошле године сам у тексту Орбанова орбита написао: „Мађари могу да постану део словенске и православне породице… Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“. Игор Панарин је недавно за српске медије поновио: „Мађарска је једина држава ЕУ која у уставу помиње хришћанске вредности. Своју прогнозу сматрам вероватном – Београд на челу Балканске конфедерације, која може обухватити и Мађарску“.

Турска је све ближа Русији, и има све боље односе са Србијом. Ако „ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО-а“, биће лакше и бошњачки део БиХ укључити у стварање „Балканске конфедерације“. Мађарска има још боље односе са Русијом. Србија и Мађарска сада имају најбоље односе у својој историји. Међутим, пошто су православни и словенски народи најбројнији на Балкану и простору источне Европе, услов свих услова за стварање „Балканске конфедерације“ и успех Евроазијске уније је саборност између православних и словенских народа. Србија не може да прави балкански савез са Мађарском и Турском, ако је у сукобу са Грчком, Бугарском и Румунијом. Евроазијска унија не може да постоји, ако су Украјина (према Панарину, Кијев треба да буде једна од четири престоница ЕА) и Русија у рату, или ако су украјинске власти у сукобу са већином православних цркава. Са друге стране, не желимо лажно братство и јединство. Hема потребе да се ствара наднација (наддржава), довољно је да створимо опште православно-словенско становиште и искрену саборност. Тек кад створимо чврст савез са православним балканским народима, ослоњен на савез са Русијом (Евроазијску унију), затим савез са Мађарском, Турском и Бошњацима из БиХ, Србије и Црне Горе, могу да се реше и албанско и хрватско питање на Балкану.

Све што је Панарин предвидео, може да се обистини и са лажним братством и јединством. Међународне околности су повољне за деловање све снажније Русије. Из Русије у Србију сутра може да стигне 10 система С-400 и 100 мигова и сухоја. Србија може да буде тако економски јака. Турска може да издржи санкције Запада. Јер, ту је и Кина. Феминизирани Запад нема шансе у сукобу са Истоком. Свет се мења, Запад ће се променити. Мађарска, Чешка, Словачка, касније и Пољска, могу постати део евроазијско-балканске уније. Елите могу да нађу међусобне интересе и да се договоре. Али, чему ће стремити те елите, у чију помоћ ће се уздати? Које вредности ће да се негују? Шта ће бити званична идеологија или виша идеја која све покреће? Какву ће културу стварати? Колико ће се поштовати права обичних грађана и малих предузетника, у односу на оне велике и моћне? Да ли ћемо да стварамо империју која ће другима да ради оно што су неке империје нама радиле?

Са друге стране, може све да крене наопако. Србија може да падне, у Русији може да се догоди револуција или да Путина наследи неко ко неће моћи да одржи садашњи раст, рат у Украјини може још дуго да траје, Казахстан може да се окрене ка Западу, у Мађарској и Турској глобалисти могу да победе традиционалисте, може да се продуби раскол између грчке и руске цркве… Можда се распадну и САД и Европска унија, а да никад не заживи озбиљно Евроазијска унија, па да крене рат свих против свих и још већи талас избеглица. Ипак, мислим да је реално да настане савез православних и словенских држава.

Суштина је да Евроазијска унија и „Балканска конфедерација“ не буду пројекти који ће се наметнути народима од стране отуђених елита, са неком својом званичном идеологијом. То би било лоше чак и када би та идеологија била православље, јер хришћанство није и не може да буде идеологија. Хришћанство је духовни свет и има систем вредности, који је темељ, или оквир, за деловање у свету. Свет је данас другачији него у првом миленијуму хришћанства, та промена мора да се уважи, али, супротно мишљењу многих, то не значи да се Црква мора либерализовати, а Христово учење прилагодити и уклопити у неку „њу ејџ“ идеологију, да би се људи лакше и брже међусобно повезали. Напротив, потребно је бити чврст у вери, Црква мора да остане „окамењена“, потребно је упознати изворно учење своје вере, и тада неће бити проблема са негативним традиционализмом, нити разлога за страх од појаве православног фундаментализма. Хришћанин има у виду Другог, зато има правну свест и прави разлику између државе и духовне заједнице. Једино искрена вера у Христа може да створи саборност, унутар сваког народа појединачно, и између народа из нашег дела света. Ако смо заиста православни (хришћани), више ће нас ценити католици из држава Вишеградске групе, и муслимани који верују у Алаха и чувају традицију. Као хришћани ћемо се односити према свима који нису хришћани (атеисти, левичари…), па ће и они, можда, више поштовати нас, и створићемо културу дијалога и доћи до консензуса.

Ако се одрекнемо православља, нема шансе да живимо у саборности и да опстанемо. Ако ипак настане евроазијско-балканска унија, без православља као темеља, значи да је стигла помоћ, али не од Бога, него од ђавола – да задобијемо свет, али да изгубимо душу.


Никола Варагић: Позитивни традиционализам

новембар 2, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.

Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.

Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.

Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.

Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) измеђи епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.

Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.

Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични конктакт, он онда никад и није хтео да буде светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паган или да слави ноћ вештица.

Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.

Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?


Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности

октобар 26, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Епископи СПЦ и даље воде међусобне полемике (овог пута због одлуке Синода да додели орден председнику Србије). Синод Грчке православне цркве признао је аутокефалију тзв. Украјинске православне цркве. СПЦ шаље делегацију, нижег ранга, на прославу у Никеји, јер Цариградска патријаршија третира СПЦ као кћерка, а не као сестринску цркву. СПЦ је 800 година аутокефалности обележила испод нивоа за такав јубилеј. Зато стварање нове политичке теорије или прве православно-словенске идеологије (са основом у православној вери и правној свести, пошто су то, према мом мишљењу, услови за опстанак српског и осталих православних и словенских народа), као и стварање савеза православних држава, сада делује као немогућа мисија или утопија.

Стварање патриотског блока у Србији није могуће, ако дође до раскола у СПЦ. Не могу се градити односи са осталим помесним црквама, ако је у СПЦ раскол (или анархија). Исто је стање и у осталим сестринским црквама. Стварање православног савеза није могуће, ако дође до раскола у Православној Цркви, пошто ће раскол произвести лоше односе између православних народа и држава. На пример, све су гори односи између Русије и Грчке. А Украјина је пример и како се народ дели због подела у Цркви, и како политичке поделе у народу неутралише саборност у Цркви, јер је већина православаца остала у Украјинској православној цркви Московске патријаршије, а већина помесних цркава је уз руску цркву.

Грчка црква је мајка црква словенских православних цркава. Срби и Руси су под утицајем из Цариграда стварали своје цркве, државе и културу. Цариградска патријаршија је била прва међу једнакима. Али, сада покуша да се постави изнад свих осталих цркава. Са друге стране, чини се да руска црква жели да она буде прва међу једнакима.

То што је Русија највећа православна сила, не значи и да Московска патријаршија треба да буде главна. Руси су некад сањали да ослободе Цариград, али, не да би га вратили Грцима, који у Малој Азији живе више од 2 000 година, него да тај град припоје Русији. То што је Цариградска патријаршија прва међу једнакима, не значи да цариградски патријарх може да се понаша попут папе, или, да има право да управља свим словенским црквама и да их третира – не као сестринске – него као еклисиолошки неодрасле кћерке цркве. После 1 000 година српске цркве, бесмислене су такве фанариотске тежње, и опасне по православље. Исто важи за руску и остале цркве, сада су то старе хришћанске цркве и народи. То морају да схвате Грци који воде Цариградску патријаршију. То што је нека црква млађа од грчке, или, то што нека црква има мање верника, или новца, од руске цркве – ништа не значи у православљу, и то није разлог да се неко уздиже изнад осталих. То је као када би човек из богате ктиторске или угледне свештеничке породице желео да се замонаши, и тражио да има привилегије у манастиру, или да постане игуман преко реда, само зато што је донео доста новца манастиру, или зато што му је прадеда био славан. Искусни духовник би га одмах послао да пере судове и после да љушти кромпир.

Сукоби између православних цркава су и еклисиолошке и политичке природе. На пример, у Украјини се руска и грчка црква сукобљавају због старих, чисто црквених питања, али, и зато што су дозволиле да се политика умеша у њихов однос. Ту се, дакле, ради и о сукобу између Русије и НАТО пакта. У случају Украјине, то се посебно односи на грчку цркву и на цариградску патријаршију, где су се поклопили интереси фанариота и империјалиста са Запада (фанариоти служе глобалистима, као што су некад служили турским султанима).

Што се тиче руско-грчких односа, ту постоји и фактор – Турска. Некада су и Грци и Руси ратовали против Турака, али, то се променило у 20. веку. Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт. Међутим, односи између Грчке и Турске остали су лоши, не само због Кипра. СССР се распао, а Русију сада гради све боље односе са Турском, у којој постоје политичке снаге које желе да изведу Турску из НАТО пакта. Како би се то одразило на односе са Грчком? Како сада ствари стоје, уз Грчку би биле САД и већина НАТО држава. Уз Грчку треба да буду све православне државе, а не само Русија, као што све оне треба да буду уз Србију, због Косова и Метохије, и уз Јерменију, због Нагорно-Карабаха, али да се проблеми реше без рата (да покушамо да живимо у миру са исламским државама које се граниче са нашом цивилизацијом). Добро је што су све бољи односи Турске, Ирана и Азербејџана са Русијом и Србијом. Међутим, приоритет, у грчко-турским односима, мора да буде помоћ братској Грчкој (ако ипак дође до сукоба између њих, или, ако из Турске и Сирије крене још више избеглица ка Грчкој). И Грчка треба увек да буде уз православне Словене. Било је падова и издаја од стране и Грка, и Руса, и Срба… али наши народи су то превазишли, па се надам (и молим) да ће превазићи и садашње издаје и падове.

На Балкану, због Македоније, вековима се споре Срби, Грци и Бугари. Македонци су се удаљили од Србије, кренули својим путем, али су прво на захтев Грчке морали да промене назив државе, а Бугарска сада захтева промене у називу језика и уџбеницима из историје. Пре тога, Албанцима су испунили скоро све захтеве. На путу ка ЕУ и НАТО, руши се све што су Македонци градили од настанка државе 1990. године. Словенска Македонија може да опстане једино ако се окрене Србији. (Наравно, ка бољој Србији од ове сада и Србији која зна шта хоће.) За Србе, Македонија је, на неки начин, оно што је Украјина за Русе. Пошто су јаки украјински и македонски национализми, Украјина и Македонија могу да остану независне државе, али да Украјинска православна црква остане под јурисдикцијом Московске патријаршије, а Македонска православна црква или Охридска архиепископија, под јурисдикцијом Пећке патријаршије. И Црна Гора је независна држава, а Митрополија црногорско-приморска је српска. Македонци и Црногорци треба одлучују као слободни људи. Ако Македонци одлуче да се уједине са Србима, без притиска Срба, то одговара Грцима, а Бугари не могу да се љуте на Србе због одлуке Македонаца.

У Црној Гори нема потребе да се ствара Црногорска православна црква. И генерално, да ли је време да се промисли, где православни свет води начело да сваки народ, који има и своју државу, мора да има своју цркву и да свака црква буде национална. Црква је духовна заједница, а не национална институција. Због етнофилетизма имамо сукобе унутар Цркве. А тако не би смело да буде, ако смо део исте духовне заједнице, и ако је Црква једна, и ако постоји разлика између државе и духовне заједнице, између народа Божјег и нације.

Зар немамо превише спољашњих непријатеља, да бисмо сада снаге трошили на међусобне сукобе? Око Цркве се сабира народ. Без народа нема државе, без Цркве нема народа, Али, без народа, нема ни Цркве. Зато је важна саборност унутар сваке помесне цркве и између свих православних цркава. Аутошовинизам и јерес екуменизма су опасни, колико и јерес етнофилетизма. То што раде националисти и клирици Православне Цркве којима је стало до земаљске славе, одговара империјалистима са Запада који покушавају да окупирају или разбију државе православно-словенске цивилизације и контролишу процес глобализације.

Већина људи који сада воде православне цркве, није дорасла изазовима. Будућност српске цркве зависи од тога да ли ће следећи патријарх бити духовно и карактерно слаб или јак човек. Будућност Православне Цркве зависи од тога колико ће цркава следити Фанар. Ако остане усамљена, излазак Цариградске патријаршије из Православне Цркве неће бити тако озбиљан ударац за православље, јер сам сигуран да ће већина православних Грка остати наша браћа у Христу. Рано је да се каже да су Грци пали, а можда чак и да је Васељенска патријаршија пала. Грци су имали моћно царство и помогли су Словенима да познају Христа, на свом језику и писму; сада су Словени, на челу са моћном Русијом, много јачи од Грка, и можда је време да православни Словени сада помогну Грцима да сачувају своју веру и цркву. Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест. „Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници“. Када „нема историјске свести… нема ни Цркве“ (Жарко Видовић). Припадамо истој духовној заједници, истој Цркви – Црква је једна.

Искрени верници и патриоте, не смеју да буду песимисти (да дозволе да размишљају исто као и  аутошовинисти), што се тиче будућности државе, народа и Цркве. Искрени верници и патриоте, не смеју да буду ни пасивни и реактивни, јер су глобалисти веома активни. Чекају нас нова искушења и нови удари на православље и Цркву, биће још издаја, али, ми нећемо да очајавамо, јер своје умове, попут Св. Силуана Атонског, држимо у аду, и имамо веру, љубав и наду.


Никола Варагић: Законоправило савремене Србије

октобар 17, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

Жарко Видовић је био међу ретким људима, у савременој Србији, који је знао да је правна свест део светосавске традиције, колико и сама хришћанска вера. Зато нас је подсећао да постоји разлика између државе и духовне заједнице, у чему је разлика и како да остане та разлика, тј. како да се буде изнад и папоцезаризма (клеро-етатизма) и цезаропапизма.

Већина људи не зна како је изгледао живот у Источном римском царству (нпр. већина ту државу погрешно назива „Византија“) и средњовековној српској краљевини. Већина људи зна како је изгледао живот у Западном римском царству, или државама које су настале на Западу, па многи мисле да је и у Источном римском царству и Србији Немањића постојао лов на вештице и да се спроводила инквизиција, или, да није било болница и школа, или странака, и томе слично, што се приписује тзв. „мрачном средњем веку“, иако он, чак ни на Западу, није био тако мрачан, посебно није на Балкану, јер су православни народи ушли у ренесансу, пре него народи из западне Европе. Међутим, Османлије су покориле Балкан и није се догодила православна ренесанса. А Платон на зиду цркве Богородице Љевишке је заборављен. Па се сад многи изненаде када се правна свест помене у оквиру православља.

У западној Европи догодила се ренесанса, али, развијано је, и прихваћено је, етатистичко схаватање – право државе, а не право личности. Етатистичко схватање је прихватио Петар Велики у Русији. Такву државу можемо, попут Дугина (односно, Хобса), звати Левијатан. То је полицијска држава. На Западу, одмах по прихватању хришћанства, долази до сукоба, због власти, између папа и царева, и између романских и германских народа. После се догодила и верска реформација, протестантизам, па просветитељство, хуманизам, тј. Запад је ушао у модерно доба. У истој држави више нису живели само хришћани и нехришћани, него је и међу хришћанима било различитих цркава и вероисповести. Поред тога, нације које су настале на Западу, колонизовале су Африку и доводиле робове, па је у њиховим државама било и људи (робова) из других раса. Историја Запада је постала борба за права и превласт различитих вера или цркава, идеологија и народа, а данас и раса, сексуалних већина и мањина… Либерализам је био покушај да се уведе поштовање права личности, али што си даље од хришћанства, то си даље и од поштовања личности, па је либерализам метастазирао у неолиберализам или етички егоизам. Либерали су данас главни полицајци. Двоструки стандарди које Запад примењује изван лимеса, постоје, јер постоји двоструки морал унутар граница Запада. Евроатлантски (нео)либерализам је далеко од православног схватања личности – права личности и правне свести.

Зато суштину права личности, како је то истицао Жарко Видовић, не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), а српске римско-правне традиције из историје Русије (након реформе Петра Великог, посебно не након доласка комуниста на власт). А потребно је схватити суштину те правне традиције, јер „негација римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). О томе сам писао у првом и другом делу текста „Четврта политичка теорија“, у тексту о православном координатном систему, и тексту о држави и Цркви.

Знамо како је изгледала демократија у античкој Грчкој и Риму. Знамо како је на простору Западног римског царства, после ренесансе, настала модерна демократска држава. Једино не знамо како би се развијао правни систем у ренесансној Србији, и у Источном римском царству, и, између православних држава – после 15. века! А ренесанса би се догодила, да није било инвазије из Азије (моје мишљење је да би, независно од утицаја са Запада, на православном Балкану било православне ренесансе, другачије од оне на Западу). Не знамо како би се развијала економија, и како би се уредили односи између верских, етничких и политичких већина и мањина, и колико би се поштовала права грађана, да је православна цивилизација могла самостално да се развија, и после 15. века. Да није било окупације, у Србији би до 17. века настало грађанско друштво, у више великих градова, главни град би до 19. века имао више од милион становника и био метропола Европе. Како би се развијао Цариград до 19. века, да није пао? А тек Русија, да су у том периоду постојале на Балкану моћне православне државе, као савезници, у оквиру исте Цркве? Да ли би између 15. и 19. века настао савез православних држава, или би православци међусобно ратовали? Можда би постојала саборност између православних цркава и народа, и можда би Црква остала иста, без промена (удаљавања од извора вере), какве су настале на Западу. Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…

Уместо да развијају правни систем, у својим државама, чија је основа право личности, на основу хришћанског схватања личности, наредних неколико векова православни народи били су или под исламским шеријатским правом, или под европским етатизмом. Правна свест (право личности), у модерној српској држави, дакле, није се развијала на темељима средњовековне српске или источне римско-правне традиције, него на правним системима насталим у исламској (између 15. и 19. века) и евроатлантској (од 19. века) цивилизацији, па су се у српском народу одомаћили и европски етатизам и источњачки деспотизам. Тако је остало до данас. „Непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе“ (Мило Ломпар).

Да ли данас може да се изгради православни систем друштвеног уређења? Ако може, онда таква држава, ако је она православно-правна, не може или не сме бити, полицијска држава (Левијатан). Јер, ако се дисциплинује спољашњи човек, ако се вера шири мачем, то није у складу са православним моралом и то онда није православно-правна држава. Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање, а не преко полиције или страха од закона. Закони морају да буду спровођени слободном вољом, пред законом сви морају да буду једнаки, закони постоје због људи, поштени грађани не смеју да имају страх од полиције, не сме да постоји терор већине над мањинама, или, победника на изборима над пораженима, итд. Ако говоримо о православној држави и правној свести, тј. хришћанском моралу и римском праву. Јер, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“ (Видовић). Дакле, само са правном државом, Завет може бити остварен.

Није реално да се обнови (наследна) монархија, теократија још мање. Све идеологије, због којих су се водили грађански ратови, постале су превазиђене, тј. део су проблема, а не део решења. Дакле, људи су незадовољни и са либералном демократијом и капитализмом, али не желе повратак у комунизам и не желе живе у фашистичкој држави. А православци желе да живе у православној држави. Шта је православна држава? Како да се гради православна држава? Одговоре би морали да тражимо кроз стварање нове политичке теорије. Поменуо сам Дугина и његову Четврту политичку теорију, зато што је он међу реткима који се тиме бави. То не значи да ћу ја стварам Четврту политичку теорију, пошто је Дугинова теорија ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство.

Ако је циљ саборност и стварање православног система друштвеног уређења, потребно је створити, кроз заједнички рад стручњака из свих или више народа православно-словенске цивилизације, прву, условно речено, православну и словенску идеологију (нову политичку теорију). Тражи се систем уређења за друштво у којем већину (или половину) од укупног броја становника чине православци, али са разликом између државе и духовне заједнице. Држава не може бити заснована на Еванђељу – „на Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Али, могу да се поштују хришћанске вредности, тј. морају – ако хришћани стварају државу, ако је то православна и правна држава.

Људи попут Стојана Новаковића, знали су да „напретка нема без ,конзервативности’ која се састоји у враћању на основе римског права, јер је римско право“, како нас је подсећао и Жарко Видовић, „,саставни део вере’ православне“. О интелектуалним корифејима „који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе“, захваљујући којима су током XIX и XX века „уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…)“ у Србију, пише проф. Јовица Тркуља. Када се упозна и разуме свети лик Светог Саве, а „не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић), када се разуме координатни систем у оквиру којег је он живео, могу да се уклапају и елементи савременог света, и на тој основи ствара ново. Колико људи разуме тај свети лик? Шта би данас радили Св. Сава и Св. Симеон – какву би Србију стварали? Какве би законе донео и како би их спроводио цар Душан? Да ли би они водили рат против Грка и Бугара, због Македоније, или би стварали православни савез?

Зато су значајна предавања, попут предавања др Владимира Димитријевића, одржаног у Андрићевом институту: „Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у Средње веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону без земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе“.

Поред искрене вере у Христа, правна свест (Законоправило) је тајна успеха Немањића. То је тајна успеха и Источног римског царства, државе која је постојала 1 000 година, најдуже у историји. Један од главних разлога пропасти тих православних држава је то што су оне међусобно ратовале, док су Османлије и паписти претили да их покоре. Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој, српског народа и осталих православних народа, тј. православне цивилизације у 21. веку.


Никола Варагић: Две слике Србије

октобар 14, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Недавно је у Основном суду у Ивањици требало да почне суђење директору фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана, поводом експлозије која се догодила у фабрици у јулу 2017. године, када су погинула два радника – Миломир Миливојевић и његов колега Милојко Игњатовић. Испред зграде суда окупило се близу 1.000 људи, који су дошли да изразе подршку Радошу Миловановићу, директору фабрике. То су били углавном радници те фабрике, колеге Миломира Миливојевића. Они тај дан нису ишли на посао, дошли су да подрже директора и да вређају колегу Милована Миливојевића, чији је син погинуо. Његов син је имао 25 година када се то догодило. Испред суда су били и његова мајка и сестра. Наравно, њих две су посебно тешко поднеле увреде које су им упутили радници те фабрике. На сликама, које су се појавиле у медијима, виде се њих две како плачу. Људи у Србији су били згрожени понашањем радника фабрике из Лучана и њиховог директора. Одмах су кренуле приче како је то тотални пораз хуманости или људскости и како смо ми Срби најгори народ на свету, да заслужујемо да нестанемо као народ, да ова држава не заслужује да постоји, да су људи генерално лоши, итд.

Скоро истог дана када се то догодило испред суда у Ивањици, национално удружење деце обололеле од рака „Нурдор“ је завршило своју хуманитарну акцију „Пружи корак“. Циљ акције је изградња родитељске куће за децу и породице деце оболеле од рака у Београду. У акцији је учествовало на хиљаде људи, укључиле су се бројне фирме. За кратко време, прикупљено је више од 50 милиона динара. Онда је једна страна компанија донирала још 250 000 евра. Иначе, хуманитарна организација „Нурдор“ је изградила родитељске куће у Нишу и Новом Саду, људи који воде ту организацију заслужни су за градњу новог хемато-онколошког одељења у Нишу, пружају помоћ деци и родитељима деце оболеле од рака. Било је дивно гледати колико је људи пешачило за ту децу и њихове родитеље, колико су показали саосећања према породицама које имају тешко болесну децу. Међу њима има деце која су победила тешке болести и сада су здрави људи. Сада су као једна породица и пружају помоћ једни другима. Остали људи то виде и исто тако желе да помогну.

Постоји доста позитивних примера у Србији. На пример, хуманитарна организација „Срби за Србе“. Када знате за „Нурдор“ и „Срби за Србе“, и за друге позитивне примере, из јавног и приватног живота, тј. када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира и слично? Тако многи говоре после пораза у фудбалу, а онда, да смо најбољи народ на свету када злато освоје одбојкаши/це, кошаркаши/це, ватерполисти, Ђоковић…

Дакле, видимо негативне примере, знамо да постоје лоши људи. Али и у Лучанима постоје добри људи, које је било срамота када су видели шта се догодило испред суда у Ивањици. Зар није добар знак и реакција јавности? Толика осуда радника који су били испред суда, значи да већина у Србији зна шта је хуманост. Зато, не сме се генерализовати и одлазити у крајност. Српски народ није најгори народ на свету. Није ни савршен народ. Све што је лоше треба критикова, све што је добро треба похвалити и подржати. Треба бити реалан, и остати позитиван. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Медији углавном истичу оно лоше, то се преноси на друштвене мреже, зато мисли својом главом.


Никола Варагић: Фудбал – најпрљавија споредна ствар у Србији

октобар 13, 2019
NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

Наставља се пропаст српског фудбала. После још једног у низу сумњиво досуђеног пенала за Црвену Звезду, одлазак навијача на стадионе и праћење домаће лиге и А репрезентације губи смисао. Тренутни успеси Црвене Звезде и Партизана, у европским такмичењима, дају лажну наду да је било неких промена и да ће доћи до препорода. Стање у домаћој лиги и у А репрезентацији, права је слика Фудбалског савеза Србије. То одавно није спорт. Сада је то постало јасно и онима који слабо прате домаћи фудбал.

Ако су на власти у Србији звездаши, Црвена Звезда ће и у фудбалу и кошарци, бити првак државе. И обрнуто, када су на власти партизановци, Партизан ће да осваја титуле. Јер, ко контролише полицију те сезоне, првак је лиге на крају сезоне. Када је Мирко Марјановић био председник Владе Србије, компаније Прогрес и ФК Партизан, Партизан је годинама освајао све титуле. Када су браћа Вучић дошла на власт, Црвена Звезда је и у фудбалу и у кошарци постала шампион, и видимо, све док је иста власт, биће шамион сваке године.

Сада знамо да ће сваки судија, при крају сваке утакмице, свирати пенал за Црвену Звезду. Играчи не морају много да се труде, треба само да сачекају 85. минут и да падну када уђу у казнени простор противничке екипе. Тако је и Партизан био шампион, када је тренер био садашњи селектор репрезентације Србије. Само они који то нису знали, мислили су да ће репрезентација играти боље након доласка Тумбаковића за селектора. И годинама су се сви чудили зашто Црвена Звезда и Партизан не могу никога да победе у Европи. Како да победе, када у Европи нико неће да те пусти да га победиш? Нико није хтео да говори о намештању утакмица (три за три, куповина играча, судија…). Ко ће да игра у првом тиму А репрезентације Србије, најмање су се питали селектори. Муслин то није хтео, и отерали су га. Од репрезентације је направљена фирма за прављење новца. Зато млади играчи желе што пре да напусте Србију и играју негде другде, није само новац разлог за одлазак.

Нису ништа бољи ни мали клубови, ни клубови у нижим лигама. Зна се, често на почетку сезоне, ко ће из друге да уђе у прву, из треће у другу лигу… У клубовима, не само што се тиче сениора, него чак од петлића, не играју најбољи играчи, него они који имају најбоље везе или „леђа“. Деца богатих, познатих и утицајних родитеља увек морају да имају место у тиму, без обзира како играју и тренирају. Ко ће да игра међу сениорима, поред богатих, познатих и утицајних родитеља, одлучују и менаџери и мафијаши. Није важно како неки играч игра, него чији је тај играч и ко зарађује од његове куповине и продаје. Тако опада квалитет – све је мање добрих играча. Омладинске репрезентације нижу неуспехе, стање у А репрезентацији је очајно, у првим тимовима Црвене Звезде и Партизана игра све више страних играча, све је мање играча из омладинских погона, домаћа лига је међу најгорим у Европи. Тренери и судије су део проблема, исто колико и људи који воде клубове и савез. Не постоји позитивна селекција. Нико више не ради на стварању добрих домаћих играча. Поред лоших тренера, са намештеним утакмицама, са негативном селекцијом, не могу да се стварају добри играчи. Све се врти око новца – чак и у школама фудбала за децу до 10 година. Школе фудбала за малу децу не праве се да би деца учила да играју фудбал, него да власници школе фудбала зараде од чланарине и организације турнира. Част изузецима. Таквих изузетака међу српским судијама нема – не можеш да будеш судија, ако си поштен.

Данас се фудбал игра због кладионица. Тако је свуда у свету. Само негде имају меру, нису сви толико бахати као људи који воде српски фудбал. Играчи се купују и продају као да су нека роба, намештају се утакмице а новац се извлачи из кладионица, пере се новац преко улагања у клубове и играче, намешта се ко ће бити домаћин светског првенства исто као и олимпијских игара, итд. Мафије има и у другим лигама, српска мафија сарађује са другим мафијама у намештању утакмица и подизању новца из кладионица.

Међутим, постоје озбиљне лиге, са озбиљним клубовима, не намештају се све утакмице, и у сваком првенству, постоје савези који озбиљно раде са свим селекцијама до А тима и стварају добре играче за домаће клубове и репрезентацију. Зато су у последњих 20 година, најбоље српске клубове и репрезентацију Србије побеђивали они који су до пре 20 година редовно губили од наших тимова и репрезентација, најбољи европски тимови су лагано побеђивали наше најбоље клубове, као што је и репрезентација примала по шест голова од најбољих светских репрезентација. Недавно од Украјине, петарда.

Фудбал је био најважнија споредна ствар на свету; данас је, посебно у Србији, најпрљавија споредна ствар на свету. Слично је и у осталим спортовима у којима се врти доста новца. Сада се купују и страни играчи да играју за националне репрезентације.

У неким лигама има смисла одлазити на стадион као навијач. Бити навијач у Србији, више нема смисла. Навијачи српских клубова треба да бојкотују своје клубове, најмање годину дана – нека играју пред празним трибинама. Нико не треба да одлази на стадионе да гледа утакмице домаћих лига и репрезентације Србије, најмање годину дана. И нека цео свет то види. И нека УЕФА и ФИФА избаце српски фудбал из европског и светског фудбала, на годину дана. Енглезима је то помогло. Мораће и у српском фудбалу да дође до озбиљних промена после тога – мораће да одговарају они због који је српски фудбал избачен из свих међународних такмичења. Време је да се мафија избаци из српског фудбала.

Сви навијачи треба да се удруже у бојкоту својих клубова и репрезентације, без обзира на међусобне разлике. Спорт се воли због поштеног надметања – бољи треба да победи, а не онај ко намешта утакмице. Навијачи не могу да уживају у победи свог тима, ако знају да је утакмица намештена да њихов тим победи. Каква је то победа? Ни играчи не могу да буду задовољни, убија се драж игре, због које сваки фудбалер почиње да тренира тај спорт. Са друге стране, ако се овако настави, можда ће домаћи клубови и репрезентација бити бољи, али ће у клубовима и репрезентацији већину чинити страни играчи. Да ли је то циљ?

Ако је навијачима стало до српског фудбала, најбоље ће помоћи српском фудбалу тако што ће престати да одлазе на стадионе – тако што ће престати да прате домаћи фудбал чак и преко медија. Српском фудбалу су потребне суштинске промене. Када дође до промена у ФСС, када полиција почне да хапси челнике Црвене Звезде и Партизана, па онда и све остале, укључујући и тренере и судије, због намештања утакмица, када се реши питање власништва над клубовима и права играча, има смисла да се навијачи врате на стадионе. И да на трибинама стадиона имамо навијаче, а не хулигане повезане са мафијом, полицијом и политичким странкама за које раде и које их штите.

Пенали досуђени за Црвену Звезду против Инђије (уз лошу глуму голмана Инђије код другог пенала):

https://www.youtube.com/watch?v=nMPP7hPVP2o

Пенал и гол против Напретка у Крушевцу:

https://youtu.be/QsxE_yJeS_Q?t=154


%d bloggers like this: