Бриселски дијалог о европској корупцији на Балкану

новембар 16, 2017

 

Директорка Агенције за борбу против корупције поднела оставку

Директорка Агенције за борбу против корупције Мајда Кршикапа поднела је неопозиву оставку на ту функцију. Јавност је била изненађена одлуком Кршикапе, која је на тој функцији била два месеца, и остала је ускраћена за објашњење шта је Кршикапу навело на то да поднесе оставку. Због тога остаје отворено питање да ли је на њу вршен притисак. Јер у том периоду Агенција је обрадила је предмет „тетке из Канаде“, бавила се финансирањем СНС-а и „необичним“ појединачним донацијама странци у идентичном износу – 40.000 динара. Агенција се интензивно бавила и имовином појединих функционера. Последњи предмет који је обрадила јесте финансирање председничке кампање, где је установљено драстично повећање броја и вредности донација којим су кампање кандидата помогли грађани Србије, посебно СНС.
Данас, 15. новембар 2017.

Главни судија у мисији Еулекс на Косову поднео оставку

Главни судија у мисији Еулекс на Косову Малколм Симонс поднео је оставку наводећи као разлог корупцију у оквиру те мисије и нереаговање на његове притужбе. Еулекс је саопштио да се наводи које је Симонс изнео истражују, али да је он од прошле године такође предмет низа независних истрага о „озбиљним оптужбама против њега“.
Данас, 16. новембар 2017.

Advertisements

Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

новембар 11, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

 

Између Нато алијансе и Русије

 

Државе средње и југоисточне Европе – чланице ЕУ и Нато алијансе – јесу сателити САД, Велике Британије и/или Немачке (тј. западњачке владајуће елите), али, у суштини, у њима постоји дубока подела на еврофиле и русофиле. Из године у годину, све је мање Пољака, Чеха, Словака, Мађара, Румуна, Бугара или Грка који у Русији виде непријатеља, а све је више оних који су незадовољни стањем у ЕУ и Нато, те почињу све више да говоре о изласку из ЕУ и Нато. Са друге стране, Запад је окупирао већи део Украјине, у Казахстану ничу масонске пирамиде док се прелази на латинично писмо, тим путем су кренуле још неке државе ЗНД или Евроазијске уније, у балтичким државама не јењава русофобија. У Грчкој се доноси антиправославни закон упркос великом противљењу цркве и већине у народу. У Србији су на власти они који глуме да “седе на две столице“, док воде Србију као ЕУ и Нато алијанси (иако је већина у народу против тога). Хрвати су, традиционално, на страни Запада, односно, непријатеља Србије и Русије, православља. На страни Хрвата и Албанаца, тј. Нато алијансе, овога пута су и Црна Гора и БЈР Македонија. И у Румунији јачају антируске снаге, док Румунска православна црква има нерешене проблеме са СПЦ. Бошњаци (њихови политички лидери) су тренутно више под контролом Запада, него под контролом Турске (која је све ближа Русији, а даљa од ЕУ и Нато), Ирана (који је у савезу са Русијом) или Саудијске Арабије (која, након пораза у Сирији, покушава да успостави боље односе са Русијом, а близу је и одлуке да трговину нафте са Кином почне да врши у јуану, а не у петродолару као до сада).

Запад је, у односу на Русију, још увек у предности, у овом делу Европе, али је та предност доста мања него пре две деценије, тако да полако долазе у стање егала. Запад има моћне ресурсе, доминира економски и медијски, али су све државе средње и југоисточне Европе везане за Русију на више начина, што неутралише деловање Запада – неки воле Русију зато што су Словени, неки зато што су православци, ту су и везе из доба СССР, затим интерес да се обезбеди нафта и гас, итд. Није свако спреман да се прода Западу, и није свако ко воли Русију плаћеник. Наравно, није ни свако ко воли Запад плаћеник, али је далеко више оних који воле Запада а јесу плаћеници, него оних који су плаћени од стране Русије, јер су са руским народом природне и културне везе јаке (словенски или православни народи и скоро исти језик. Исто тако су јаке природне и културне везе између германских народа, па је Русији теже да утиче, ако то жели, на односе између, на пример, Холанђана, Немаца и Англоамериканаца, као што је и Западу теже да се меша у однос између словенских или православних народа). Русија још увек није довољно привлачна или добар узор, а Запад постаје све мање привлачан или добар узор.

Наравно, подела на еврофиле и русофиле, у државама средње и југоисточне Европе, много је дубља од простог политичко-економског сврставања на страну САД или Русије. Подела је, у свом корену, духовне и културне природе – есхатолошке. У сваком поменутом народу средње и југоисточне Европе, квислинзи и аутошовинисти чине мањину у народу (не и у владајућој елити!) – већину, ипак, чине они који желе да живе у сувереној држави, а не да њихова национална држава буде сателит Нато или Русије, експеримент у “мелтинг поту“ и слично. Свако жели да буде домаћин у својој кући. Запад и Русија су, пре свега, симболи. Запад се претворио у место окупљања антихришћанских и неолибералних вредности, док је Русија поново постала место окупљања хришћанских и традиционалних, породичних вредности. Једноставније речено: Русија је ближа срцу свим верницима, без обзира из које цркве или религије долазе, који негују традиционалне породичне вредности, док је Запад ближи срцу атеистима и трансхуманистима, који се боре за нетрадиционалне породице.

Дакле, ако неко (обичан грађанин) у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој или Србији стаје на страну Русије или Запада, то не значи одмах да је он страни плаћеник (има и таквих, али су они, као што већ сам истакао, мањина), него да он жели да истакне одређене вредности за које се бори, свој начин живота. Он се бори да у његовој сопственој држави те вредности победе, и у тој борби тражи савезнике са стране. (Тако се на нивоу целе Европе групишу народњаци, левичари, либерали, црни, црвени, плави, зелени…) И једни и други верују да су вредности за које се боре универзалне људске вредности. Једни се окупљају око Русије, а други око САД. Они који воле Русију, Запад прозивају због расизма, фашизма и нацизма. Они који воле Запад, Русију прозивају због тоталитаризма, клерикализма и деспотизма. Једни стају испод штита Русије, док други стају испод штита САД. Русија је у Сирији доказала да је сада довољно војно јака да заштити сваког савезника. Руски империјализам није исти као и империјализам који долази из фаустовске културе (са Запада), а није ни исти као што је то био совјетски или комунистички. Русија је, у односу на СССР, демократска и православна држава. Наравно, Русија је далеко од идеалне демократске и правне државе, Русија је још увек у процесу рехристијанизације, али је стање много боље него пре неколико деценија. На Русији је да узме оно најбоље са Запада (ту спадају и неке вредности социјализма које су прихватили у доба СССР), а да одбаци све лоше; пре свега, да обнови најбоље из своје царске традиције, и, посебно, из традиције Источног римског царства (тзв. “Византије“), тј. из православља, наравно, прилагођено 21. веку. (Исто важи за Србију и Грчку.)

Са друге стране, на Западу је све мање директне демократије, а све више (нео)либералног фашизма, док је хришћанство скоро потпуно нестало. Уколико Ватикан доживи неуспех у тзв. екуменском дијалогу са православним црквама и верницима, постаће неупотребљив за главне центре моћи на Западу (а ти центри се налазе у протестантским државама). Ватикан данас, практично, постоји једино да би, кроз тзв. екуменски дијалог, довео до раскола и превео у западни метафизички систем што више православних верника из средње, источне и југоисточне Европе. (То је, на пример, једини разлог зашто Ватикан није признао тзв. Косово.) Ако Ватикан не испуни мисију, није више потребан антихришћанској владајућој елити Запада, испливаће у јавност многе афере које се сада крију, остаће и без оно мало верника које има на Западу (не рачунајући ту Латинску Америку). Међутим, ако нестане Римокатоличка црква, ако од протестантских цркава остане само циркус, ако у владајућој елити Запада више не буде ниједног, условно речено, хришћанина, да ли ће православне државе остати без непријатеља на Западу, или ће, можда, непријатељ са Запада бити још јачи и одлучнији да сломи православни свет? Да ли је боље да на месту председника САД буде какав-такав хришћанин (који, дакле, није расиста или нациста) који жели мир и сарадњу са Русијом, или, борбени атеиста и тоталитарни трансхуманиста који жели рат са Русијом? Право питање је: да ли је могуће, да на Западу (у било којој држави Запада), на власт, икада више дођу искрени и прави хришћани?

Русија нема економске ресурсе да парира Западу на простору словенских и православних европских држава, али има моћног савезника који то има, а то је Кина, која је економски присутна у овом делу Европе. Кина је инвестирала огроман новац од Пољске до Грчке, за Кину је Балкан важан због “пута свиле“. Са Кином и Русијом, долазе инвеститори, и још важније, отварају се тржишта и осталих држава БРИК савеза, и већине држава покрета несврстаних, односно, држава које су у УН и Унеско подржале Србију и њен суверенитет на Косову и Метохији (друга је ствар да ли ће и колико државе попут Србије то знати да искористе). На Балкану, Русија и Турска почињу да сарађују, такође и у Сирији. Свет постепено постаје мултиполаран. Настају два супротстављена политичка, економска и војна блока: са једне стране имамо САД, са савезницима (државе ЕУ и Нато алијансе, Аустралија и Нови Зеланд, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ, Албанија, Ватикан, Швајцарска, Јапан, Јужна Кореја, Колумбија…), док други блок стварају Русија и Кина, са савезницима (Индија, Иран, Бразил, Аргентина, Куба, ЈАР…). Неке државе су између два блока, тј. у некој држави, у сваком тренутку, стање може да се промени (нпр. Венецуела), неке државе полако прелазе са западне стране на источну страну (нпр. Молдавија, Турска, Египат, Катар…), у неким државама увек може да дође до промене стране (нпр. Србија, Грчка, Бугарска…), а неке државе чувају свој суверенитет и одржавају равнотежу тако што сарађују са оба блока (на пример, Вијетнам се отворио ка САД да би смањио зависност од Кине; неке европске државе сарађују са Русијом да би смањиле зависност од САД или од највећих европских држава попут Немачке и Велике Британије, и обратно, неке европске државе сарађују са САД или са Немачком да би смањиле зависност од Русије; Израел одржава добре односе и са САД и са Русијом – на Блиском истоку је у војном савезу са САД и Саудијском Арабијом, али на Балкану подржава Србију и Републику Српску, итд.).

Не постоји проста подела на Исток и Запад. На Западу живе и русофили и србофили (и није свако међу њима хришћанин или десничар, има и левичара и либерала и неопагана), тј. на Западу живе и они који су против бомбардовања Србије, Сирије или Либије, против рата са Кином, против отимања Амазона од Бразила и ресурса од Африканаца… Неке државе Запада ће можда да изађу из ЕУ и Нато. Исто тако, на Истоку живе и људи који воле добре стране Запада и желе мир са Западом (а нису вестернизовани аутошовинисти). Затим, ни Запад ни Исток нису и никада неће бити монолитни блокови. Унутар Запада постоје бројна непријатељства и ривалства (нпр. између Велике Британије и Немачке). Исто тако, унутар Истока постоји много нерешених спорова и ривалства (и више, пошто је Запад иста цивилизација, култура, раса и религија, док Исток чини више различитих цивилизација, култура, раса и религија). Јапан је географски крајњи Исток, али политички и економски припада Западу. Мексико, Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела… налазе се на Западу, али политички (све више) припадају Истоку. И на Западу и на Истоку живе и верници и атеисти. У борби између добра и зла, добрих и злих људи има и на Западу и на Истоку. Невини људи страдају и на Истоку и на Западу. Узмимо и пример са слободом интернета. Све велике државе, од САД и Велике Британије до Русије и Кине, из својих националних и себичних (очување режима, контрола масе) разлога, разматрају како да ограниче слободу на интернету у својим државама и свету, под изговором заштите деце од пронографије и слично, и заједно усаглашавају делатност поводом тог питања. Сигуран сам да би то радила и свака мала држава да се налази на месту неке од великих сила – у малим државама попут Србије, режими контролишу све главне медије и имају за циљ да ограниче и слободу на интернету. Не постоје слободни медији ни у Швајцарској, ни у Шведској. Са друге стране, показало се толико пута у животу да свет заиста нема границе и да су сви људи исти и једнаки (пред Богом) – у економији, култури, науци, уметности… људи сарађују без обзира на њихове разлике и припадности, када неки део света погоди нека природна непогода и хуманитарна катастрофа, увек постоје људи у другим деловима света који шаљу помоћ. У свету траје рат сваког са сваким, али се свако са сваким и воли (људи улазе у везе/бракове, пријатељства, кумства… исто тако и народи и државе сарађују, без обзира на разлике међу њима). Свако са сваким тргује (развијена је трговина између свих делова и држава света), али не постоји светско слободно тржиште.

Дакле, у овом тренутку, свет се, у политичком, економском и војном смислу, дели на два блока. Ако дође до озбиљног војног сукоба између ова два блока, мале државе или државе које сада нису део ниједног блока, не могу да остану ван тог војног сукоба. (Јасно је да би, уколико данас дође до тог сукоба, власт у Србији изабрала да буде на страни Нато, а народ на страни Русије.) Можда до тог сукоба, а то је светски рат, неће доћи, бар не у овом веку. То не значи да ће владати мир у свету, мир између великих сила, него да ће се рат водити на друге начине, и вероватно ће увек постојати неки локални војни сукоби. На нама је да се изборимо да не будемо место где велике силе одмеравају снаге (преко наших леђа). У сваком случају, ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око стварања светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, још агресивнији (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредних пар деценија могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Запад се неће тако лако предати. У случају да и Турска уђе у војни савез са Русијом, Кином и Ираном, Србија може да спречи стварање “Велике Албаније“ и може да пронађе трајно решење за миран суживот са Бошњацима у Босни и Херцеговини, Рашкој и северу Црне Горе. Ако реше проблеме са Турском (након што Турска уђе у савез са Русијом), велике су шансе да и Бугарска и Грчка (а можда и Румунија), заједно са Турском, изађу из Нато и приђу Русији. У том случају, искључиво од договора између Србије, Грчке, Бугарске, БЈР Македоније и Албаније зависи решавање македонског и албанског питања на Балкану. Уколико резултат тог договора буде да су све стране задовољне, Србија, у случају да дође до озбиљног сукоба између Нато и Русије, први пут у таквом сукобу не би имала неког да јој забија нож иза леђа, односно, иза себе би имала цео Исток, како Балкана, тако и Европе и добар део Азије (од Турске, преко Ирана до Индије и Кине). И не само да Србија не би имала неког да јој забија нож иза леђа са југоистока, него и са севера, јер је могуће да и Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска, овога пута, или први пут, не буду у том сукобу на страни непријатеља Русије, и Србије.

 

Панонско-балканска организација или савез држава

 

Свет је глобално село, зато се глобализацији не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Пре свега, у духовном и културном смислу, иначе ће увек једног тиранина (хегемона) да мења други “светски полицајац“. За нас, из средње и југоисточне Еропе, који живимо између Запада и Истока (између великих сила које су биле и остале окупатори и колонизатори и на овом простору), важно је и да ли ћемо се и како међусобно договорити, не зависи све од великих сила. Да ли државе Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), заједно, са православним државама на Балкану (Србија, Бугарска, Грчка, Румунија), могу да формирају заједничку организацију, која би била мост између Европске уније и Евроазијске уније? Препреке су велике: у свакој држави постоје националисти, постоје и глобалисти; већина народа је словенског порекла, али, једни су православци а други католици, док је и међу једнима и међу другима и доста атеиста (у Чешкој атеисти чине већину), а негде и муслимана (БиХ, Србија, Бугарска…), али, да ли је могуће да ове државе у наредним годинама и деценијама ближе сарађују, тако да смање притисак који оне вековима трпе и са Запада (из Брисела, од стране САД, Немачке…) и са Истока (пре свега, оне државе које су биле под совјетском окупацијом, од Русије, али и од Турске и арапских држава које финансирају терористичке организације)? То је једна врста алтер-глобализације, демократизације европске и светске политике. Нешто слично могу да ураде државе Јужне и Средње Америке. То би онда могло да води ка реформи УН, тако да у Савету безбедности Уједињених нација, панонско-балканска заједница (савез) држава има стално место и свог представника; исто тако и латиноамеричка заједница држава (и да своје место има неко ко ће представљати исламске и афричке државе). Тада ће свет заиста постати мултиполаран. Потребно је увести ред у пословању мултинационалних компанија у целом свету и слично. Једино тако мале државе могу да опстану и да се развијају.

У међународној политици, трговини и праву влада закон јачег. Они који воле Русију, воле Русију зато што је велика и јака, те може да се супротстави глобализаторима и њиховом (нео)либералном фашизму, али, очекују, да са победом Русије, више не важи закон јачег. Шта мале државе, у овом нашем делу света – а то су све, од Пољске преко Србије до Грчке – добијају, ако једног окупатора или колонизатора мења други који ће примењивати закон јачег? У домаћој, унутрашњој политици, у свакој поменутој држави, такође, влада закон јачег. Шта значи обичном Пољаку, Чеху, Словаку, Мађару, Србину, Бугарину, Румуну, Грку… да живи у сувереној држави, ако нема никаква права, ако ради за мале паре код домаћег тајкуна, уместо код страног инвеститора? Шта значи обичном грађанину Русије, или Турске, да живи у (обновљеној) империји, ако живи лоше, без икаквих права – ако за елиту важе једна правила, а за обичне грађане, или мањине, друга правила? Ако они који критикују Запад примењују “двоструке страндарде“ (закон јачег), исто као и Запад, онда је то борба зла против зла, а не борба добра против зла – на тај начин не може да се дође до ослобођења, изласка из колонијалног стања, Запад никада неће бити побеђен, чак ни ако се ЕУ и Нато распадну због унутрашњих разлога. Панонско-балканска организација или савез држава, у коме би се налазиле скоро све словенске и/или православне државе, није могућ ако су ове државе неуређене и нестабилне, а Русија колонијална сила исто колико и највеће државе Запада, или, ако се догоди револуција у Русији, те и Русија у духовном и културном смислу (п)остане колонија Запада. Са Русијом су природне везе најјаче, те је немогуће створити панонско-балкански (словенско-православни) савез ако нема договора и са словенском и православном Русијом. Договор је могућ једино ако се у државама од Пољске до Грчке сузбије русофобија, а Русија не постане империјално-колонијална сила у којој не постоји владавина права и која у међународним односима примењује закон јачег.

Везе између Словена из средње Европе и Словена са Балкана нису тако чврсте, али су увек биле братске – у 19. и 20. веку Пољаци, Чеси и Словаци су увек, колико и како су могли, помагали борбу за ослобођење балканских народа. Словачка није признала тзв. Косово, а није немогуће да у будућности Чешка и Пољска повуку признање. Ови народи, заједно са Мађарима, формирали су Вишеградску групу и међусобно немају нерешених спорова, а последњих година односи између Мађарске и Србије су све бољи, са Грчком, Бугарском и Румунијом државе Вишеградске групе су заједно у ЕУ и Нато, скоро све државе су биле и део Варшавског пакта, тако да између панонских (или средњеевропских), и, балканских (или јужнословенских и православних) народа и држава постоје предуслови за стварање ближих односа, заједничких организација, итд. За почетак, у спорту, култури, науци… Од свих великих сила, географски, културно, етнички… најближа је Русија. Русија је део словенске и православне цивилизације. Поред Русије, чланице ЗНД или Евроазијске уније су остале словенске и православне државе. Са Русијом, неке државе имају одличне односе одувек (Србија, Грчка), са неким државама Русија је у сукобу вековима (Пољска), са неким државама постоје проблеми и лоша искуства или сећања настала у совјетско доба (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка). Од свих држава, у Пољској живи, у овом тренутку, највише русофоба, а у Србији живи највише русофила. Пољска и Србија немају блиске односе, али немају и никада нису имали лоше односе. Слично је и између Чешке и Грчке, али у Чешкој живи више русофоба, а у Грчкој више русофила. Дакле, очигледно је да панонско-балканског савеза нема ако све државе немају (наравно, подразумева се да прво морају да изграде међусобне односе, па тек онда) добре односе са Русијом, а да ли ће имати, зависи највише од Русије. Од Русије зависи да ли ће да буди у људима који живе у државама некадашњег Варшавског пакта лоша сећања из совјетског доба, и претходних векова, или оно добро, тако да представља наду и светлу будућност, и за оне који су сада русофоби. На русофилима из панонско-балканских држава је да помогну Русима, и свим осталим грађанима Русије, и држава ЗНД, да изграде правне државе – у којима се негују породичне вредности, а нико не прогони због критичког или различитог мишљења.

 

Нова спољна политика Србије

 

Стварање панонско-балканског савеза (и сарадња између овог савеза и Русије), могуће је једино ако већину у овим државама чине хришћани (а не екстремни десничари), родољуби (међу њима нису сви хришћани и десничари), здраве породице, људи који имају развијену правну свест. У овим држава, већину (посебно унутар владајуће елите) су некада чинили комунисти. Њих су заменили (нео)либерали. Неолиберализам промовише антихришћанске вредности и антихришћански начин живота. Неолиберали верују да су они прогресивни еманципатори, али су, у суштини, декаденти и немају правну свест, зато неолиберализам намећу насилно, нелиберално, недемократски. Неолиберални фашизам (из угла хришћана и родољуба) је, дакле, насилно наметање западњачког (дионизијског, фаустовског) начина живота свим људима, и на Западу и у целом свету – насилно наметање прогресивизма и трансхуманизма, разврата, разбијање традиционалних породица, стварање прекаријата или “јефтине радне снаге“ а нестанак средње класе, присилна вакцинација са вакцинама које производе мултинационалне корпорације са Запада којима је здравље људи на последњем месту (посебно оних “ниже“ расе), стварање “мелтинг пота“, уништење домаће економије, наметање ГМО хране, продаја производа западњачких корпорација на тржишту Истока који су лошијег квалитета него исти такви који се продају на тржиштима држава Запада, итд. Нико не жели да купи лошу робу, да прима сумњиве вакцине, да не може да живи од свог рада или плате, нико не жели да буде грађанин другог реда, а управо се тако, унутар Европске уније, сада (све више) осећају грађани држава бившег Варшавског пакта које су примљене у ЕУ и Нато након краја Хладног рата. Од Пољске до Грчке постоје хришћани и десничари антиглобалисти, али и левичари-антимперијалисти и прави либерали (искрене демократе), који су противници неолибералне идеологије и економије, тј. неолибералног начина живота. Исто тако и у Русији. Пошто је Русија велика светска и војна сила, сви они виде у Русији штит који може да заштити заједничке вредности и начин живота.

Међутим, бити противник либералног фашизма не значи бити и противник демократије, а присталица аутократије. При том, можете да будете монархиста а да не будете присталица деспотизма и шовиниста. Другим речима, једно бити против наметања трансхуманизма и разврата, а нешто сасвим друго је бити против критичког мишљења и забранити слободу говора, посебно ако онај који говори износи истину. Једно је борити се против домаћих тајкуна и страних и мултинационалнх корпорација и банака које пљачкају људе, а нешто сасвим друго је гушити слободу предузетништва. Једно је бити против наметања “параде поноса“, а нешто сасвим друго пребити некога из чистог мира само зато што је другачији. Прво је оправдано, јер је то борба против онога што представља најгоре из либерализма, тј. неолиберализма. Друго је погрешно, јер се напада оно најбоље из либерализма, а то је повезано са хришћанством. У хришћанству, људска личност и људски живот представљају највишу вредности, постоји плурализам мишљења, а не постоји мржња према женама или према људима друге расе, итд. Хришћанин не може да буде националиста (што не треба мешати са родољубљем), не може да буде расиста, ни фашиста, али не може да буде ни левичар и (нео)либерал. Хришћанске и демократске вредности су оно што може да повеже све државе од Пољске до Грчке, а све нас заједно са Русијом. Неке државе могу поново да постану монархије, али је важно да увек негују хришћанске и демократске вредности. Ако се не негују те вредности, онда ће се неговати неке друге вредности, па ће у некој држави на власти бити националисти-фашисти који мрзе све друге народе, а у некој глобалисти који ће служити интересима Запада, у сваком случају, неће бити оних који воде дијалог, сарађују, стварају нове организације и повезују наше државе и народе. Они који негују хришћанске и демократске вредности не желе да прекину све односе са Западом, желе да сарађују са добрим људима и са Запада. Уосталом, те везе је и немогуће прекинути, све ове државе имају тесне везе са Западом, сваки народ има велику дијаспору која живи на Западу, итд. Државе које би чиниле панонско-балкански савез налазе се између Русије и Запада, због тога су идеалне да буду мост између Русије и Запада. То могу остварити ако направе заједничку организацију, која би била независна и од Русије и од Запада. Ове државе (а то је, свакако, улога Србије, без обзира да ли ће се, икада, формирати панонско-балкански савез), ако у њима победе хришћанске и демократске вредности, могу да успоре прецес дехристијанизације и подстичу демократизацију Русије, а обратно, могу да успоре антидемократске процесе и подстакну (ре)христијанизацију Запада.

Државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада; са Запада примају најбоље из демократске традиције, а са Истока најбоље из хришћанске или православне традиције и зато могу бити мост који спаја најбоље са обе стране. Сви ми припадамо истој хришћанској и европској цивилизацији. Једино што никада нико са европског Истока није правио поход на Запад, док Запад редовно прави поход на Исток и изгледа нема намеру да престане, јер сматра да су Словени, и сви остали који нису Западноевропљани, ниже расе. Због тога је неопходно да се ове државе (које би чиниле панонско-балкански савез) мало удаље од ЕУ и Нато алијансе, тј. да не буду више колоније Запада, али тако да не постану обичне руске губерније. Србија жели да буде неутрална држава, али, док је сама тешко ће постићи неутралност. Када би се све поменуте државе – од Пољске до Грчке – удружиле, онда би сви заједно могли да смањимо притисак који свако од нас трпи и са Запада и од Русије. Све друго води ка томе да све остане како је до сада било – унутар наших држава водиће се грађански ратови између русофила и еврофила, неке државе ће Запад да користи за своје интересе, а неке Русија; у случају рата, неке државе ће бити на страни Запада, а неке на страни Русије, али ћемо сви имати рат у својим државама и између наших држава. Уколико не можемо да спречимо рат између Истока и Запада, можемо да избегнемо да се тај рат води и у нашем делу света, или да максимално ублажимо размере тог рата.

У нашем делу света – у словенској и православној цивилизацији – не живе само Словени и православци (хришћани). Словени и/или православци (хришћани) чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, БЈР Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија). Погрешно је насилно словенизирати несловене. Исто тако је погрешно насилно наметати хришћанство (православље) нехришћанима. Са друге стране, и ми Словени и православци имамо право да бранимо своје народе, државе, цркве, традиције, језике… од оних који би желели да нас колонизују, натерају да променимо веру, итд. Видели смо, на примеру кризе са избеглицама, да се сукоб између хришћанства и ислама, или Запада и Азије, више не тиче само балканских држава, него да је то сада нешто што се непосредно тиче и држава средње Европе или Вишеградске групе, које су због тога ушле у сукоб и са комесарима из Брисела. Балканске православне државе имају две могућности – наставити вишевековни сукоб са муслиманима или градити добре међусобне односе. Договор између балканских православаца и муслимана, у великој мери, зависи од развоја односа између православне Русије и исламске Турске. Турска може да се развија у два смера. Један смер је радикални ислам и неосманизам, а други смер је умерени ислам и демократија. Турска може да буде и теократија, али не морају да се прогоне верске и етничке мањине. Што се тиче осталих исламских држава, неке имају добре односе са Србијом и Русијом (Иран), неке подржавају тероризам (Саудијска Арабија), Катар је изгледа кажњен од арапских држава зато што је почео да сарађује са Ираном и Русијом у Сирији и Ираку, али деловање свих балканских муслимана, пре свих, Бошњака у Босни и Херцеговини, и осталих муслимана на Балкану (у Србији, Црној Гори и Бугарској), највише зависи какву ће политику водити Турска у наредним годинама. На одлуку Турске могу да утичу Србија, Грчка и Бугарска са својим заједничким деловањем, усаглашеним са деловањем Русије (не само због “Турског тока“).

 

Православци и муслимани на истој страни

 

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију (и Србију) у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). У том смислу, муслиманима одговара стварање панонско-балканског савеза држава, ако су то државе у којима се негују хришћанске и демократске вредности, и нису сателити САД и Немачке. Суштина овог предлога је да се православци и муслимани договоре, да реше међусобне спорове које имају, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и поштује оне који су друге вере и културе, а који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то није синкретизам у духу идеологије “новог доба“, то није стварање једне религије или једне нације или надржавне творевине, што спроводе глобализатори, него свако остаје оно што јесте – свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, али се сви међусобно поштују и сарађују. Православци неће водити или неће ићи у крсташке ратове у исламске државе (због ширења вере или због освајања нафтних налазишта) и поштоваће муслимане који живе у њиховим државама, или долазе као гости, и обратно, исламске државе неће извозити тероризам или водити џихад у православним државама и поштоваће православце који живе у њиховим државама, или долазе као гости. То је и основа стварања Евроазијске уније – “Евроазија нација“ је у суштини исто што и “Европа нација“.

Простор источне Европе и западне Азије (од Балтичког мора, Паноније и Балкана преко Мале Азије и Кавказа до Урала и Ирана), простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и сачувају своје вредности. Далеки Исток је друга цивилизација (нпр. када хришћанин говори о Богу, муслиман га много боље разуме него будиста, и обратно) и под културним утицајима је Запада. Африка је, такође, друга цивилизација, и остаће још дуго колонија Запада. Запад је постао место на коме се прогоне традиционалне вредности и породице, Запад је прогласио Бога мртвим. Једино место, поред православне и исламске цивилизације, где се још увек негују и могу очувати традиционалне вредности је Латинска Америка. (Она је далеко од нас, па је тема за посебан текст.)

Када данас говоримо о традиционализму међу православцима и муслиманима, свесни смо да међу њима постоји негативни традиционализам. У овом тренутку, све словенске и/или православне државе су секуларне. Међу исламским државама (које овде имам у виду – од БиХ и Албаније, преко Турске, држава које су биле део СССР, до Сирије, Ирака и Ирана, дакле, без арапских заливских држава и исламских држава из Африке и Далеке Азије) има и секуларних и теократских држава, али се и у секуларним државама више поштује вера, него у европским (словенским, православним) државама. Због тога, у исламским државама постоји више негативног традиционализма, а у европским државама има мање позитивног. Наведене исламске државе се полако ослобађају негативног традиционализма (ослобађање предводе жене). Православни народи се полако враћају традицији, вери и цркви. Уколико у исламским државама победе умерени исламисти, а у православним државама победе хришћани (ако се за власт више не боре једино екстремни десничари и левичари, тј. ако не влада црно-црвена интернационала), ове државе (тј. православни и поменути исламски народи) могу да живе у миру једна са другом, тако да заједно штите свој начин живота и своја верска права, и једни од других, и од напада глобализатора и трансхуманиста.

 

Закључак

 

Између Словена и православаца, тј. између свих народа који живе у источној Европи и на Балкану, природне и културне везе су веома јаке, оне постоје вековима, али никада није постојала нека озбиљна заједничка организација, и никада ови народи нису били сви заједно у истом савезу, на истој страни у истом тренутку. Мислим да је дошло време да се то промени. Предлог за стварање панонско-балканског савеза је само пример где то може да води. То води ка трајном миру између ових држава и добрим односима ових држава са Русијом. Такође, и ка добрим односима са исламским државама, али и са Западом. Све државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада – добро познају и Запад (државе Вишеградске групе боље него балканске) и Исток (балканске државе боље него државе Вишеградске групе), зато могу да буду мост (са мисијом миротворца) између Запада и Русије. Уколико (п)остану чувари хришћанских и демократских, традиционалних и породичних вредности, могу да буду мост између хришћанске и исламске цивилизације. То је позитиван развој догађаја по нас.

Наравно, могућ је и негативан, по нас у Србији, и у овом региону, развој догађаја у свету. Можда на овим нашим просторима, у нашим државама и између наших држава, све остане исто као и до сада, што може да води само ка горем стању. Можда у Русији и Кини дође до револуција и пада антиглобалистичке елите, муслимани могу да уђу у савез са Западом. Можда ће Исток да остане јак и да настави да пружа отпор Западу, а Запад неће престати са нападима, али ако дође до светског рата – тада су сви на губитку, то је најнегативнији развој догађаја за све, имајући у виду да би се у светском рату користила оружја и оруђа за масовно уништење. Да ли се зло може победити на други начин? Ако Русија, Кина, Иран… предводе силе добра, против Запада, Саудијске Арабије… као “осовине зла“, онда ће зло победити добрим – на Западу ће бити све мање оних који верују да су изабрани (зато што су “виша“ раса) да владају над свим народима и државама. Ако се они који се боре против глобализатора питају: “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“, има наде за свет.

За мале државе, попут Србије, које се налазе између Истока и Запада, излаз се налази у стварању мултиполарног света и добрих односа између Истока и Запада. Ми можемо да постанемо мост између Истока и Запада једино ако се издигнемо изнад и Истока и Запада и постанемо место окупљања хришћанских (универзалних људских) вредности.


Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

октобар 15, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

На врху пирамиде власти у Србији налази се „веће стараца“ (Момчило Селић), односно „Србијом влада 100 породица“ (професор ФОН Слободан Миладиновић, НИН, број 3195). Они чине српску владајућу елиту. Међутим, то „веће стараца“ и тих 100 породица, немају ништа заједничко са оним идеалним или позитивним у традицији, са оним најбољим што знамо у историји везано за „веће стараца“ – то нису најмудрије „седе главе“, најчаснији и најпоштенији државници, духовници и интелектуалци, ту нема пастира који брину о свом стаду, те породице нису хришћанске, ту нема хришћанских вредности.

На врху пирамиде власти су професори, генерали, судије, тужиоци, новинари, политичари, бизнисмени, адвокати, академици, писци, глумци, редитељи… Међу њима има и масона и илумината, и рационалиста и окултиста, неки су повезани са домаћим а неки са страним тајним службама, неки су у добрим односима са врхом СПЦ, они тргују и са Истоком и са Западом… Они одлучују ко ће постати главни тужилац, ко ће постати судија највишег суда у држави, ко ће постати генерал и начелник, ко ће постати уредник телевизије или новина, ко ће постати академик, ко, шта и колико може да извози а ко да увози, ко може да продаје нафту, ко може да гради путеве, а ко да дистрибуира допуне за мобилне телефоне, ко може да се бави и којом врстом шверца и криминала… Наравно, ово пре свега важи за више нивое власти и државе – главне послове, који доносе највише пара, могу само они да раде. Људи који се налазе на врху пирамиде власти су неформално повезани, долазе са (наизглед) различитих идеолошких страна или социјалних класа, неки су непознати јавности и живе скромно (на пример, неки масони или обавештајци који су „обични људи“ са обичним пословима), а неки су познати јавности („славне личности“ и богати), али их нико у јавности не доводи са врхом пирамиде власти, нико не може да замисли да су све те личности у добрим односима и да се добро познају, тако да се они крију „у сенци“, иза званичних, државних институција и разних странака, удружења, комора… Данас су на власти наследници оних који су владали за време СФРЈ, а који су током ратова и санкција деведесетих 20. века државно претворили у лично власништво и акумулирали капитал кроз приватизацију и криминал – они су заузели све позиције у новој организацији државе и друштва, прилагодили су се новом светском поретку, одлучили да им више не требају ратови и санкције и да је дошло време да се сарађује са Западом (на пример, стране банке у Србији праве екстрапрофите, али, у тим банкама свој део профита, на разне начине, узимају и чланови српске владајуће елите), тако да су они после 2000. године значајно увећали свој капитал. Они без новца не могу и не умеју да владају.

У пирамиди власти постоје фракције, долази до породичних свађа, до смена династија, али оно што држи на окупу владајућу елиту је то што они Србију сматрају својом имовином, те нико осим њих ту не сме да се пита – они се међусобно могу борити за превласт, али ако неко са стране покуша да узме власт, они се сви уједине да одбране „своје“ (тако су се сада, на пример, ујединили Карић и Динкић). Унутрашњи окупатор, наравно, жели сам да влада, не жели ни народ, ни спољашњег окупатора да га ограничава. Међутим, спољашњем окупатору (од прве половине 20. века окупатор долази са Запада) није тешко да окупира и држи под меком окупацијом Србију, не зато што је Србија мала држава, већ зато што је оваква српска владајућа елита. Српска владајућа елита је са окупатором направила договор око процента расподеле плена – окупатор узима свој део плена (видимо по броју несталих беба у протеклих неколико деценија – и у деци) од српске државе и српског народа, српска владајућа елита узима свој део плена за добро обављен посао квислинга, а српској држави и народу, наравно, не остаје ништа. Ако нема спољашњег окупатора, владајућа елита све узима за себе, ништа не оставља народу и држави. Дакле, српска владајућа елита је таква да је српском народу или грађанима Србије потпуни исто или свеједно да ли је или није под спољашњој окупацијом. Тако је након 1945. спроведена дећирилизација, после 1990. промовисан је турбо-фолк, порнографија…, а после 2000. године ријалити програми (у које улазе „љути“ противници националиста Шешељ и анационалиста Чанак). Са владајућом елитом какву имамо, нама спољашњи непријатељи нису потребни.

Други, нижи степен, у пирамиди власти или владајућој елити, чине политичари, официри, банкари, лекари, судије, адвокати, новинари, интелектуалци, јавне личности (од уметника до спортиста и естрадних звезда), „бизнисмени“, директори највећих јавних предузећа, власници највећих агенција за маркетинг и рекламирање… На том нижем, другом степену налазе се председници политичких странака – и позиције и опозиције (и анационалних, проевропских и „патриотских“), министри у влади, тајкуни, власници и главни уредници највећих или главних медија, судије, тужиоци, начелника у полицији и војсци… Они су главни оперативци, за њих јавност зна, иза њих се крију они који су на врху пирамиде власти, „у сенци“, главе тих 100 породица (некада чак ни страни окупатор не зна ко чини то „веће стараца“ у Србији). Да ли стварно верујете да неки тамо Кокеза може да ради то што ради са фирмом Проинтер, и да иза њега стоји само његов кум? Или неки тамо Неша Роминг (видети Двериликс)? Главни оперативци су потрошна роба, чак и ако су чланови породице (попут Бориса Тадића, или Слободана Милошевића и његове породице, да не идемо даље у историју), а уколико су део губитничке фракције, или су компромитовани у народу, или се мења државна политика, или се сарађује са неком другом светском силом, постају кварљива роба (попут Стамболића, Ђинђића…). Њихов је задатак да обезбеде да на изборима на функције увек дођу кандидати који раде за оне на врху пирамиде власти (некада су сви кандидати њихови, па су избори само представа), они контролишу главне или највеће токове новца (и легалне и илегалне токове новца) и све информације (преко тајних служби и медија). На овом степену има и свештених лица који својевољно или због уцене раде за владајући елиту.

Трећи степен пирамиде власти чине нижи оперативци. Ту су „независни“ аналитичари који гостују по медијима, председници општина и локалних странака и покрета, нижи официри полиције, тајних служби и војске, затим председници спортских савеза и клубова (пре свих, фудбалских, пре свих, Црвене Звезде и Партизана), „контроверзне личности“. Они су шефови онима који се налазе на четвртом степену пирамиде власти или организоване криминалне групе. Унутрашњи окупатор је организована криминална група.

Четврти степен пирамиде власти чине они који раде на терену, углавном најпрљавије или најмање плаћене послове. Ту се налазе вође криминалних група, вође навијача (пре свих, Црвене звезде и Партизана), одатле се регрутују батинаши пред изборе, за обезбеђење, ту се налазе они који на терену учествују у изборним крађама… На пример, када је владајућа елита одлучила да је дошло време да се организује „параде поноса“ или прода Косово и Метохија, одмах су вође навијача Црвене звезде и Партизана, патриЈотских организација и криминалних група (а који су пре тога говорили да је „Косово срце Србије“, нападали полицију приликом претходних покушаја организације „параде поноса“, одлазили на барикаде на Косово и Метохију), добили послове на тендерима за ЕПС (вође навијача Црвене Звезде) или Мостоградњу (навијачи Партизана обезбеђују градилиште на мосту код Остружнице), за градњу путева (Звонко Веселиновић), или посао у државној служби (нпр. Миша Вацић), у градској власти (нпр. ПаровићФајгељМладеновић…), и наравно, неки за остале криминалне послове, и више нико од тих великих националиста није правио проблем око организације „параде поноса“, није било протеста због тзв. Бриселског дијалога, барикаде су уклоњене, са Севера Косова повучене су институције државе Србије, Срби са КиМ „интегришу“ се у тзв. Косово… Ови са четвртог степена су најближи народу, али, они раде за оне на врху пирамиде власти, који, по потреби, могу да буду велики националисти, али и да одлуче да се без сукоба организује „парада поноса“, или да се позоришна представа „Олимп“ преноси на РТС, или да власник ТВ Пинк постане диригент који ће од државе да узме кредит и субвенцију да би држави платио порез.

Српска владајућа елита деценијама уназад сарађује са највећим убицама Срба и највећим криминалцима у региону – са онима који владају у Црној Гори и Хрватској, албанским клановима… На пример, Аркана су створили Словенци и Хрвати из УДБ-е, или, недавно ослобођен Насер Орић, који је убијао Србе у Сребреници и Братунцу, радио је за српску владајућу елиту, или, владајућа елита у Србији подржава антисрпску власт у Црној Гори и обратно, антисрпска власт у Црног Гори подржава владу у Београду (Коштуница је ушао у сукоб са Ђукановићем и склоњен је из власти, Тадић је ушао у сукоб са Ђукановићем и замењен је са подобним Вучићем), итд. Другим речима, радити за српску владајућу елиту, значи радити против свог народа, тј. за највеће злочинце српског народа, од Орића, Тачија и Харадинаја, преко хрватских десничара из ХДЗ и левичара попут Месића, Јосиповића или Милановића, Мила Ђукановића и црногорске мафије, до Кушнера, Сороса, Блера, Клинтонових, Меркелове… пошто српска владајућа елита са њима има одличне односе. На четвртом нивоу пирамиде највише је традиционалиста и русофила, али, на врху пирамиде власти најмање их има или их нема уопште, тако да ови русофили са четвртог степена (или трећег и другог), у суштини, раде за глобализаторе и антихришћане са првог степена или врха пирамиде власти.

Бити део такве пирамиде власти на било ком степену, служити тој владајућој елити, значи бити изрод и српског и људског рода, нечовек. „Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). Српску владајућу елиту не интересује народ, не интересује је живот обичног човека. Стање у коме се налазимо нема никакве везе са распадом СФРЈ и ратом, нити са бомбардовањем НАТО алијансе, санкцијама, војном или меком окупацијом. Исто је било и пре 2000. године, и пре 1990. године, а није много боље било ни пре 1945. године. Српска владајућа елита је узрок негативне селекције (непотизма и корупције), „беле куге“ или „одлива мозгова“. Због те елите није истражен случај несталих беба, због тога нема достојних споменика, меморијалних комплекса и културе сећања на геноцид над српским народом почињен у два светска рата, због тога не постоји фонд за лечење тешко болесне деце већ се новац за њихово лечење у иностранству прикупља преко порука, због тога не постоји ни Министарство за дијаспору, нити је људима из расејања омогућено да гласају, због тога нема новца за бесплатне уџбенике за ђаке основних и средњих школа, због тога Србија још увек није збринула избеглице из Крајина, због тога српске раднике продају страним инвеститорима као „јефтину радну снагу“… Какав сте то владар државе или члан елита неког народа, ако свој народ продајете на тај начин, ако гледате то сиромаштво док се ваљате у свом богатству. Шта сте ви?

За стање државе и народа одговорна је његова владајућа елита. Србија и српски народ је лоше прошао у 20. веку, на исти начин је почео и 21. век, пре свега јер није имао достојну владајућу елиту. Сами смо криви. Елита долази из народа. Да ли српски народ заслужује бољу владајућу елиту, да ли може да изнедри бољу елиту? Заслужује и може. Доказ је то што садашња владајућа елита не наступа отворено антисрпски, антихришћански и русофобичнo, они са врха пирамиде морају да се крију „у сенци“, пошто су у народу, још увек, присутни православни и родољубиви елементи. Нису сви политичари, судије, тужиоци, генерали, академици, новинари, привредници, лекари, адвокати, уметници, редитељи, глумци, професори, интелектуалци, аналитичари, спортисти… као и у свим осталим занимањима, у народу уопште, део пирамиде власти, нису се сви предали и продали, неће сви да лажу, да краду, да варају или чине прељубу, неће свако да изда и прода свој народ, не живе сви само ради себе… Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.

Српски народ није сломљен или готов, није пред нестанком. Српски народ ће непријатно изненадити и унутрашњег и спољашњег окупатора. Крст је јачи од пирамиде.


„Олимп“ је глупост

октобар 2, 2017

 

Нермин Вучељ: „Олимп“ је глупост

nermin.vucelj

Нермин Вучељ

Погрешно су перципиране супротстављене критичарске стране као одушевљени постмодернисти усхићени гениталним перформансом и насупрот њима конзервативни моралисти згранути сценском голотињом.

Као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“, нико не сме да изговори да је „Олимп“, представа Јана Фабра којом је отворен овогодишњи БИТЕФ, глупост, плашећи се да не буде подвргнут подсмеху постмодернистичке интелектуалности.

Не би Ниче у овој представи видео испуњење оног диониског начела, већ пре његову декаденцију. Не би Милош Ђурић перципирао ‘хоммаге’ античком позорју, јер представа има везе с грчком трагедијом колико и Јонескови комади с француским класицистичким позориштем. Звучно получасовно избезумљено плакање на сцени, или получасовно кружно витлање главом и косом, или вишечасовно спавање глумаца на сцени, нема ничег од поетичких начела, ни од естетских мерила, ни од драмске напетости грчке трагедије. Не пружа „Олимп“ драмску екстазу, већ је само приказ атмосфере екстази журке.

Одушевљавати се „цитатима из поп културе“ који се учитавају у представу, тражити смисленост у костимографији у којој се комбинују античка хаљина, кухињске рукавице и патике из 21. века, уписивати интелектуалне кодове у сцене са онанисањима и ерекцијама, нема везе с истинском уметношћу, с правом емоцијом, с катарзом у правом смислу речи, већ једино са критичарким снобизмом и уметничком декаденцијом. Еротика јесте уметност, а представа „Олимп“ најмање има еротичног, а највише сексуализованог. Прави комад од двадесет четири сата трајања, у славу грчког театра, био би онај који показује еволуцију од диониског култа музичких и фалусних свечаности, до премештања догађаја, мита и изолованог јунака на сцену, наступа једног глумца, затим два, увођење трећег глумца, и до аполонске стилизације диониског, јер из тог споја и настаје грчка трагедија у којој се човек, као индивидуа, суочава са својим безграничним тежњама и ситуационим ограничењима, што чини људски усуд. Нажалост, такву смисленост не могу да припишем овој представи.

Представа „Олимп“ има пандан у савременом сликарству где „уметност“ чине три насликана троугла на платну, и у модернистичкој поставци која се састоји од шољице за кафу, развученог тоалет папира, пепељаре пуне опушака и разнобојног пара чарапа. И то називамо уметношћу. А ко то не разуме, није дорастао томе. Уметност се осећа. Тамо где се надугачко интелектуализује, нешто је дебело лажно. Док је света, остаје грчка трагедија као непревазиђени уметнички легат. „Олимп“ је покушао да се маркетиншки окористи о ово наслеђе.

Аутор је филолог романиста, доцент на Филозофском факултету у Нишу

Danas, 02. октобар 2017.

***

Златко Паковић: Стари Грци, како их данас читамо

ZlatkoPaković

Златко Паковић

Полусатним овацијама, на ногама, београдска публика збратимила се (да, и посестримила) с колегама у Берлину, Солуну, Антверпену и другим европским градовима у којима се досад приказивала даноноћна „Планина Олимп: у славу култа трагедије – двадесетчетворочасовна представа“ Јана Фабра, где су гледаоци, који овом приликом себе радо називају причесницима, такође усправљени и радосни, аплаудирали у трајању пропорционалном дужини представе.

Битеф је ове године, дакле, угледао оно о чему највише прича позоришна Европа данас, у заносу, у опијености животом и сном коју може дати само старохеленски неклерикализовани мит и еп и живот, насупрот овом, нашем, у улогу жртве, као у највећу светињу, умоченом свету и прози јудаизма-ционизма, хришћанског клерофашизма и, од њих ништа мање милитантног и снужденог – од њих још и понижаваног – ислама.

Клали су се и претхомеровски Грци, али су знали да уживају у животу наискап, наште и до дна. О овом умећу њиховог уживања не говори ништа боље од оне слике у Хомеровој „Илијади“, у којој ожалошћени ратници, пре него што почну да оплакују своје убијене другове, вечерају, а након вечере, скубе косе и приносе жртве у славу својих дичних покојника, за којима им се срце цепа. Та ингениозна егзистенцијална симетрија радости и жаловања створила је генијалну, непоновљиву архитектуру Партенона и непоновљиву логику (дијалектику), те трагедију, као најсудбоноснији облик песништва, и комедију, као песништво о оном што трагедији нужно измиче – о спознаји ироније и иронији спознавања. Постоји време за уживање у раду, али и у доколици, време за филозофију, и за пожуду, за ужитак у одбрани части, али и за уживање у освети која пролива крв, не само без оптерећења савести, него управо као потреба те старе, затомљене савести, која не оплакује, него слави живот.

Јан Фабр успоставио је ову симетрију у својој двадесетчетворочасовној представи, у којој су перформери и подвижници, а њиховој не тек непосусталој него стално изнова обновљивој енергији, публика је највише одавала признање. Кажем, успоставио је Фабр ову зачудну старогрчку симетрију, постигавши и то да обнажена тела и огољена споловила јунака и актера ниједног јединог тренутка не буду нешто нелепо и вулгарно на сцени, него управо најбожанственији костим човека – тело по подобију богиња и богова. Али, као што смо, у хришћанској епохи, свикли да скривамо своје тело, као срамоту, тако смо свикли да скривамо и друге божанске прерогативе код себе, те и очигледну истину, прву истину, да свако има право на уживање живота. Но, овом се основном праву готово увек неко или нешто испречи, и ту онда мора да следи праведна казна. Грци су, наиме, знали оно што смо ми заборавили: да је праведно казнити оно што нам не дозвољава да, како би се то садашњом правном терминологијом изрекло, конзумирамо овај јединствени и једини живот, на који после смрти немамо више право. Грци су живели систем вредности у којем је милосрдно немилосрдно казнити немилосрднике, а немилосрдно бити милосрдан према њима. Ми смо ово изопачили, па смо милосрдни према онима који су немилосрдни према основном праву највећег броја живућих људи да уживају у животу, јединственом, непоновљивом.

Фабр узима слике, јунаке и говоре из грчке митологије, пре свега из Хомера и из трагедија тројице трагичара, али слободно интерпрета на том материјалу, пуштајући, у дугим ноћним бдењима, интуицији да га туда води. Предочене слике понекад познате нам јунаке представљају другачије од оног какви они јесу старогрчким писцима. Прометеј је сада, на пример, уплашен и потребан му је подстрек других, такође у јези, да би украо ватру од Зевса. Фабр је Прометејевом подвигу посветио неколико представа, али га овде представља као врсту лукаве, од страха устрептале варалице која одустаје од свог циља да му се затим врати. То је својеврсни дијалог аутора са самим собом, са сопственим делом: један ироничан гест према самоме себи, као што је и ова његова представа један, додуше прикривени, иронијски гестус у односу на оно што је у младости конципирао и режирао.

Главне јунаке и хероине трагедија, Фабр, ипак, углавном оставља онако како их знамо из писане оставштине, с тим што глумци њихове речи изговарају у духу фразеологије савременог језика. Изврсна је сцена у којој Агамемнон има шта да каже у своју одбрану, бацајући у лице свима онима који му замерају што је жртвовао кћер, управо аргумент своје љубави према том детету, које је уморио као жртву боговима да би освајање Троје могло да започне. Да ли ико од оних који приговарају има ту смелост да убије оно што највише воли како би се задовољила правда и скинуо срам са полиса?

Изврсна је и Медеја док говори у своју одбрану, као пред поротом, коју презире, јер јој може судити само суд њене напаћене душе која у освети, страшној, грозоморној, налази одушка од којег умире. То су, дакле, секвенце, а има их још, које овом „физичком“ театру дарују снагу логоса.

Има и баналних досетки, читавих сцена потопљених у њих, али оне лако устукну пред оним надахнутим, оригиналним решењима аутора. За оног који ово пише, једна од најлепших сцена својеврсни је лајтмотив, који се три пута јавља – као што Свети Петар три пута издаје Исуса. То су моменти када се појављује Хрисип, једном, трудећи се да схвати ко је, а не могавши то, други пут, јасно говорећи о себи ко је и шта је, наиме лик из неповратно изгубљене трагедије, тврдо нам стављајући до знања колико је, у ствари, битно сећање у људској заједници, наиме, да је људска заједница заједничко сећање, и то сећање у којем би морала бити јасно успостављена симетрија разлике између тога ко су хероји, а ко кукавице, и шта је то хероизам, а шта кукавичлук… Трећи пут јавља се Хрисип да говори о томе како је силован.

Хрисип је јунак Еурипидове трагедије, чији је наслов управо његово име, а део је оне трилогије којој припадају, сачуване, „Феничанке“. Овог јуношу, најлепшег међу најлепшима, силовао је његов педагог, гласовити Лај, док је био прогнан из Тебе. Како је Лај окончао, то добро знамо. Хрисип промиче сценом, међу попамћеним трагедијама и херојима, као личност из заборава, у име свих жртава којих се не сећамо, у име свих хероја за које не знамо, а међу којима можда живимо.

Још једна кључна ствар у овој Фабровој интерпретацији грчког света јесте духовитост: иронија, која данас изгледа као савремени облик односа према староставној озбиљности епа, али није тако, јер је иронија неизоставни удео старогрчког живота. На њој настаје не само Сократова мајеутика него, више од ње, читава комедиографија, а у ној је и Сократ добар за подсмех.

Напор, неуобичајен напор, на крају благотворан, овде је оно што улажу и играчи и публика, јер треба издржати тих двадесет и четири сата, и то у некој врсти омаме, чиме се, заправо доводи у питање здравље оног што уобичајено називамо здравим разумом. Хоће се рећи, да бисмо стигли до потпуније истине, можда бисмо морали с ума сметнути здрав разум, јер је тај и такав здрави разум управо довео до хорора у којем данас јесмо на прагу Трећег светског рата и у избегличкој кризи, у којој је Европа, својом кривицом, својом хамартијом, погњурена до дигнутог носа (којим пара облаке).

Унисона је позитивна рецепција ове представе, упркос битне ствари коју она пренебрегава, не угледајући се на неизоставног Аристофана, који је у својим комедијама упућивао инвективе ка људима од утицаја и моћи. Фабр трага и показује саму структуру моћи, али не назива њене носиоце данашњим њиховим именима. То, међутим, древни Грци очекују од нас, јер у представи у којој ми гледамо њих у њиховом времену, они гледају нас у нашем, и чекају да, као и они, говоримо разговетно, јасно и оштро, без страха и са страшћу за именовањем.

У овом слављењу грчке трагедије, Фабр је себи ускратио право да разоткрива и именује, што је, такође, ствар лудичке нарави театра, да разоткрива и именује оне који данас махнитају и чија се безразложна воља прихвата неупитно. Упркос томе што Фабров Дионис личи на председника САД Доналда Трампа, ниједном нема чак ни алузије на ову сличност, којом се уочава структурна разлика између Диониса некад и Диониса сад, јер Трамп јесте Дионис савременог света (сиц!), односно, Дионис је данас постао Трамп, силом прилика, и јесте бог безумља политике и људске трагедије коју производи та политика.

У једном од дивних тренутака представе, Фабр је на мелодију америчке химне дао да се певају речи сасвим супротног значења од речи те химне, а у другом таквом моменту, један спартански исцрпљујући дрил, у којем је публика учествовала весело (не схвативши о чему је реч, дакле, омамљена, преварена), режирао је као гимнастичку вежбу америчких маринаца, али није ишао даље на линији овог момента силе. Чак и у оном тренутку кад стари Грци узимају на себе обличја народа међу којима су живели као међу варварима, Фабру није пало на памет да се помене злочин геноцида који је његова Белгија у XИX веку починила, свирепо уништивши десет милиона становника колонијализованог Конга, одакле је извлачила богатство на којем и данас стоји, омогућујући и уметнику Фабру да лежерно ради дуготрајне представе, којима могу присуствовати, и на крају здушно аплаудирати, и они који данас својим политичким и пословним одлукама уништавају читаве насеобине и народе.

Не случајно, дакле, стоји и она грешка у наслову представе, да је она „у славу култа трагедије“. Трагедија није култ. Трагедија је управо пропитивање култа и увреженог светоназора. Трагичка уметност је политичка уметност пар еxцелленце, уметност коју је полис изнудио, јер су му били недовољни храмови, скупштине и сама агора (на којој су се трагедије најпре изводиле). Тај моменат спознаје политичког недостаје Фабровој разиграној, лепој и узбудљивој представи.

Не бих о овоме говорио да сам Фабр у овој представи не исказује потребу да мења перспективу, не заборављајући сасвим да старе Грке гледамо из данашњице. О томе говори и његов Агамемнон, који поред оклопа и шлема, у пуној ратној опреми, на стопалима носи патике по последњој моди. О томе говори и онај данашњи сиртаки који играју древни Грци, обнажени, како су се иначе носили и на бојном пољу и на стадиону. Али, Фабр се ту убрзо зауставља, и кад на крају, уз френетично одобравање публике, у Београду, Берлину, Антверпену и Солуну, ти грчки разиграни ратници узвикну да свако има право да понекад буде луд, он не иде дотле да у тој слици, у којој повезује данашњицу са временом од пре две и по, три хиљаде година, покаже шта заправо јесте та лудост, та грчка лудост, која је данас заборављена мудрост.

Та лудост јесте покретач „грчког чуда“ пре две и по хиљаде година. То је онај тренутак у којем у Атину ступа генијални законодавац Солон, трговац и песник, и укида, једним јединим актом, дужничко ропство. Исти тај моментум налазимо у нашем времену, али савремена Грчка није имала Солона да дужничком ропству узвикне не, иако је премијер Ципрас то наговештавао у предизборној кампањи. То новогрчко пристајање на дужничко ропство, то је свежа рана на европском телу, рана из које цури њена будућност.

У Фабровој представи често се, у име старих Грка, чује да демократија не штити слободу, али тај закључак за старе Грке изгледа бесмислено. Зашто? Зато што стари Грци, кад су говорили о демократији, никад нису пред очима имали представничку демократију: она би за њих била облик тираније или олигархије. Атинска демократија је први облик директне демократије.

Фабр је пуно тога назрео, али се није осмелио да то и изведе на сунце свог спектакла, зато то и јесте спектакл; наиме, његова велелепна представа припада друштву спектакла: грандиозна представа без субверзивности. А позориште, онако како су га изумели Грци, најсубверзивнији је, најопаснији изум светске културе.

Danas, 26. септембар 2017.


Никола Варагић: Да ли је Алтернатива за Немачку наш пријатељ?

септембар 26, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

Јуче сам на неком сајту видео вест да је у Немачкој одмах након избора дошло до протеста левичара против Алтернативе за Немачку. Уз вест је ишла једна слика са протеста, на њој су неке жене које држе велики папир на коме пише “Нацисти!“.

На први поглед, вест звучи као да се опет тамо неки левичари (мондијалисти, соросевци, антихришћани, банкстери, масони…) буне против свега што је национално, конзервативно или традиционално. Ти левичари говоре о демократији, о слободи говора, а смета им што је на изборима Алтернатива за Немачку направила успех и ушла у националну скупштину. Сигурно је да међу тим левичарима има империјалиста и антихришћана.

Међутим, онда сам питао самога себе, колико ја уопште знам шта се дешава у Немачкој, и ко су сви ти људи. Са друге стране, ти левичари из Немачке, који ове из Алтернативе за Немачку називају нацистима, живе у Немачкој, боље од мене познају ко је ко и какав је ко. Такође, и Хитлер је дошао на власт тако што је победио на демократским изборима. (Само што је Хитлер, као и Мусолини, био социјалиста/левичар и националиста.)

Другим речима, међу тим левичарима (ако сада гледамо обичне људе, а не владаре света) има оних који су одрасли са тим десничарима из АфД, који раде са њима, који пију пиво у истим пивницима, који су њихове комшије, итд. Можда су небројено пута били сведоци да ови заиста јесу нацисти. Затим, ти левичари знају чији је отац, деда, теча, ујак… из АфД био нациста пре, током и после Другог светског рата, а можда је неки од њих убијао и Србе на Балкану, или у логорима по Немачкој. И не само да знају да је неком тамо из АфД неко из породице био нациста, него су чули њега лично како брани свог рођака нацисту, и не само да брани, него дели исти такав поглед на свет. Шта ја знам о томе ко је ко међу њима?

Док сам о томе размишљао, стиже најновија вест из Немачке. Укратко, вест гласи: Одмах након избора, дошло је до подела у врху Алтернативе за Немачку. Фрауке Петри, која је најпопуларнија личност у својој странци, саопштила је да се неће прикључити својој парламентарној групи у скупштини због несугласица са колегама из странке. „Одлучила сам, пошто сам пажљиво размислила, да нећу седети са парламентарном групом у Бундестагу“, изјавила је Петри на истој конференцији за новинаре, на којој је говорио председник АфД Гауланд, пре него што је нагло напустила просторију, на изненађење осталих чланова странке. Фрауке Петри је рекла да постоје неслагања „око садржаја“ у странци, а раније је критиковала Гауланда због тога што је рекао да ће „гонити“ Ангелу Меркел.

Поново, на први поглед може да звучи да је Фрауке Петри била убачена у АфД од стране владара света и да сада има задатак да ослаби странку, можда ће Петри да промени своје мишљење у вези питања избеглица, итд. Међутим, то су само нагађања. У питању је жена која је била најпопуларнија у десничарској странци, не зато што је жена, него због својих ставова, а они су десничарски, конзервативни… Овде желим да истакнем да она најбоље познаје људе који воде и чине Алтернативу за Немачку, а одвојила се од њих, зато што су они према њеном мишљењу превише екстремни или насилни.

Шта може да буде екстремни националиста у Немачкој?

Поред тога, остало је нејасно шта је све рекао, у августу, као гост Института за европске студије, немачки публициста Гец Кубичек (пре тога, припадник немачке војске). Кубичек је у Матици српској (пре њега је у Матици гостовао функционер Алтернативе за Немачку Марк Јонген), наводно, рекао како Немачка вапи за преокретом у култури сећања, којом се тероришу Немци због Аушвица, исто као што се то дешава Србима због Сребренице.

Нисам донео коначни суд. Гласно размишљам.

Можда ти из АфД нису нацисти, а можда стварно јесу. Мени није довољно да они вичу “Уа банкстери и глобализатори“, “Живела Европа нација“, “Стоп за насилни мелтингпот“… Као што сам раније у неком тексту написао, мора да прође најмање сто година без напада од стране Немаца да бисмо ми Срби рекли Немачка је наш пријатељ. А напади и даље трају, још није ни почело да се рачуна тих сто година. Да ли би до тога дошло ако би АфД сутра дошао на власт у Немачкој? У овом тренутку не знам. Можда би АфД по доласку на власт повукао признање тзв. Косова као независне државе, а можда би послао додатне трупе на Косово и Метохију и подржао пријем тзв. Косова у УН, тј. можда би АфД по доласку на власт радио исто што и Трамп у САД, и тиме разочарао оне који сада ватрено подржавају и бране ту немачку странку овде у Србији.

Можда је боље да ми, десничари из Србије, подржимо Левицу (Die Linke) из Немачке. Та опозициона странка је антиимперијалистичка, русофилска, њихови посланици у немачкој скупштини осуђују отимање КиМ од Србије, називају тзв. Косово мафијашком државом… и скоро можемо бити сигурни да у њиховим редовима нема (потомака) нациста, или да је их ту има најмање. Шалу на страну, питање је озбиљно. После Првог светског рата, били смо добри према и са Немцима, исто тако после Другог светског рата, и то нам се обило о главу током деведесетих 20. века… У Немачкој је на власти остала тзв. умерена десница, а трећа по снази у скупштини је постала, како левичари кажу, екстремистичка десничарска Алтернатива за Немачку. Да ли ће се поред свих тих десничара на власти и у скупштини, променити политика немачке државе и немачког народа према Србији и српском народу? Да ли ће ту бити, напокон, неких хришћанских елемената?

Ако их нема, шта нам је чинити?


Никола Варагић: На Балкану је био Рај

септембар 12, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

Свет пре Христа

Према проценама научника, од краја леденог доба прошло је 12 000 година. Након леденог доба, прва велика култура, позната науци, развила се на простору Балкана, око Дунава. Винча се развијала као аутохтона балканска култура, на темељима неолитске Старчевачке културе и мезолитске културе Лепенског вира (од 9 000 година пре Христа). Винча је постојала од шестог миленијума до четвртог миленијума (од 5 300 до 3 500 године пре Христа). Винчанска цивилизација је заузимала простор од Скопља до Будимпеште, од Софијског поља до реке Босне и Црне Горе. Винчанци су имали развијену металургију и рударство – металургија је настала на Балкану[1]. Винчанци су познавали (имали) и бројеве. Винча је била највећа и најразвијенија цивилизација те епохе (због тога неки мисле да су Винчанци први развили и писмо).

“Винчанска култура поседовала је око 4000. г. пре н. е. територију већу од територију било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља премашала cу величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који cу знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту“[2].

После културе Лепенског вира и Винче, прве познате културе настају после 5 миленијума, са Хетитима и Етрурцима, после тога долазе Грци и Римљани. Хетитско царство трајало је до једанаестог века пре Христа. Настало је, отприлике, око четвртог миленијума пре Христа. Хетити су народ индоевропског порекла, хетитски језик је индоевропски језик. Не зна се да ли су Хетити у Малу Азију дошли преко Балкана или преко Кавказа. У једном тренутку су били моћнија сила од Египта. То нису били у односу на народе са Балкана. Имали су државу и војску миленијум пре настанка Атине и Рима.

Етрурци су познати као најстарије класно друштво које је постојало у Италији, односно, на Апенинском полуострву. Етрурска цивилизација настаје после тзв. “Тројанског рата“, средином другог миленијума пре Христа. Држава се простирала око четири града. Према једној теорији Етрурци су пореклом Тирсени (гусари) дошли из Мале Азије. Према другој теорији, више реалној, дошли су из Паноније и са Балкана, јер тешко је претпоставити да су гусари створили такву културу и организовану државу, да су извршили доминантан културни и верски утицај на Латине/Римљане, да су предали и писмо… Етрурска култура је заједно са грчком културом у темељу римске цивилизације. Митолошка слика Етрураца и старих Грка има исту културно-историјску основу. Историјски подаци који говоре о присутности Етрураца, етрурских пророка, у Римској империји (и на Балкану), досежу до шестог века после Христа. У том веку се Словени “појављују“ на Балкану. Етрурци су себе звали Расени. Прва српска држава која настаје зове се Рашка, а град Рас постаје седиште[3].

У последњих шест хиљада година на простору од Мале Азије преко Балкана и Подунавља до Апенина и Алпа живели су: Винчанци, Етрурци, Хетити, Пеласти, Хелени (Дорани, Јоњани и Еолци), Галати, Тројанци, Венети, Илири, Скити, Сармати, Македонци, Трачани, Мезеји, Гети, Трибали, Рети, Хистри, Лигури, Сарди, Сабињани, Оски, Јапиги, Месапи, Келти, Панони, Мези, Дарданци, Дачани, Пеонци, Италици, Јази, Скордисци, Сингини, Панони, Мези, Римљани, Анти, Готи… до данашњих Словенаца, Хрвата, Срба, Бошњака, Албанаца, Бугара, Румуна, Влаха, Рома, Македонаца, Грка, Турака, Мађара… У суштини, на Балкану већћину чине Словени (Срби и Бугари), Грци и Румуни. У последњих хиљаду година на Балкан су се доселили  настанили Турци и Татари (угрофинска и албанска племена, док су Бугари постали Словени).

За Пеласте се претпоставља да су староседеоци на простору Грчке. Они су се утопили у хеленска племена која су дошла са севера. Једно од Хеленских племена звало се Дорани (Хелена је била њихово божанство). Дорани су име добили по Дору, сину Хелена, унуку Деукалијона, праунуку Прометеја (постојао је и пророк Хелен, син Пријама и Хекабе, владара Илиона, саборац Хектора). Деукалион је једини преживео потоп који изазвао Зевс и тако спасао људски живот. Према другој легенди, од Деукалиона је настао мушки род, од његове супруге Пире је настао женски род. Зевс је био бог пелашког племена и имао је у Епиру, у Додони, своје пророчиште. У Делфима се јављао преко Аполона (Аполона налазимо и у Панонији). Вековима касније, Орфици (име добили по трачком песнику Орфеју) у грчки живот уводе кајање и аскезу, певају химне Зевсу… Хелени су Македонце, Илире и Трачане сматрали варварима. Александар Велики, Македонац, уз помоћ Илира и Трачана хеленизује Азију и северну Африку. Вековима су у Грчку стизали – са севера –  дарови који су Грке радовали, из прапостојбине, (митске) Хипербореје.

Археолошко налазиште Кале код Бујановца на југу Србије датира из дванаестог века пре Христа. У овом граду се луксузно живело од четвртог века пре Христа до другог века после Христа. То је најјужнија тачка у којој је забележено присуство Келта, у доба Филипа Македонског. Затим, кочанска котлина и иконе из Винице у Македонији показују висок уметнички и религиозни ниво који су поседовали људи који су ширили хришћанство у четвртом веку после Христа. Ова два налазишта обухватају простор у коме су рођени Александар Македонски и Константин Велики. Ту се касније гради Јустинијана Прима. Видимо да је живот био динамичан, богат и културно веома садржајан у ових десет векова. После тога долази миленијум византијске цивилизације, затим време словенске цивилизације… Може се рећи да се на овом простору живот непрекидно развија дванаест хиљада година[4]. На пример, Аргонаути су пловили Дунавом и Савом. Скордиски савез трајао је од трећег века до првог века пре Христа. Најпознатији гладијатор у Риму је био пореклом из Доње Мезије. У периоду Диоклецијана, Галерија, Костантина, и Јустинијана “срце Рима“ је било на Балкау – Илирија, Мезија, Дација и Дарданија. На Балкану је рођено 30 римских императора. Од тога 17 на простору Србије. Предводник највеће буне робова у историји Рима рођен је као слободни Трачанин око 120. године пре Христа. На граници Балкана (Европе) и Азије направљена је нова престоница Римске Империје, нови Рим, Константинопољ или Цариград, касније седиште паганског а затим и православног Источног римског царства.

Некада се веровало да порекло “свастике“ (“коловрата“ код Словена) води из Индије, данас се зна да свастика води порекло (најмање) из Винче. За сада се верује да је Троја нађена у Малој Азији, али право име Троје је Илион, који је по легенди основао краљ Дардан, а Дарданија није у Малој Азији. За “Тројански рат“ се претпоставља да се догодио између трећег и првог миленијума пре Христа. Хеленска цивилизација настаје од 1200 године пре Христа. Тада нестаје Критска цивилизација. Порекло Крићана није утврђено. То је била развијена цивилизација у другом миленијуму пре Христа. Римљани су имали везе и са Крићанима и са Етрурцима. У Хомеровим списима се каже да су Хелени ратовали против Тројанаца. У 20. веку, у холивудским филмовима, можемо видети да Спартанци (средина првог миленијума пре Христа) ратују против Тројанаца. Херодот у својој “Историји“ пише како је велика земља Скита и како је то велики народ, па помиње Ските-хелене, Ските-сточаре, итд. Али на другом месту пише како су Трачани најбројнији народ на свету (уз Индусе), а Тракија заузима простор (део) данашње Бугарске. Данас је све више и руских стручњака који сматрају да су Словени одувек живели на Балкану. Сада је 7 525.[5] година према словенском календару.

Крајем другог миленијума пре Христа у Палестину упадају јеврејска племена. Та област је била насељена Хананцима и Хуритима, а од дванаестог века, пре Христа, насељавају је Филистинци, “поморски народ“, по којима су Грци ту земљу назвали Палестина. Ту су живели и Феничани, које су Грци звали Филистејци (а који су себе звали Сидонци, по граду Сидону), могући праоци данашњих Палестинаца, који су, наводно, алфабетско писмо пренели Грцима. Настанак јеврејске државе и нације датира од дванаестог века (другог миленијума) пре Христа. Месопотамија, односно, Сумерија, односно Вавилон, настаје од четвртог миленијума пре Христа. Египатска цивилизација је трајала од четвртог миленијума пре Христа, али се Египат као држава етаблира тек у другом миленијуму пре Христа. Историја кинеске цивилизације почиње у трећем миленијуму пре Христа. Иран значи – земља Аријеваца. Аријевци су територију Персије населили у другом миленијуму пре Христа. Крајем другог миленијума Аријевци су се доселили и у Индију.

Сумерани су – са севера – дошли на простор Тигра и Еуфрата. За Сумерску цивилизацију везује се настанак најстаријег писма – клинастог писма (првобитно је било пиктографско или сликовно, али је, да би се брже изразио сложенији садржај, оно постајало знаковно). Сумерско клинасто писмо прузели су Вавилонци. Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности је “Еп о Гилгамешу“. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима – сликовним писмом у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Већина књижевних дела и сумерско-вавилонске и египатске књижевности представљала је књижевно уобличење религијских представа и митова, под утицајем усменог стваралаштва (епова, басни…).

Магија (или шаманизам), потиче са простора данашње руске и иранске цивилизације. То је простор Сибира и Турана (Централна Азија). То је простор Скитије (од Балкана, преко Карпата, Црног мора и Каспијског језера до Урала). Одатле се магија ширила ка Балкану, Месопотамији (данашњем Ираку), Кини и Јапану. Е. Р. Додс је писао да постоји “у конкретној појединости довољно слагања између (античког) грчко-скитског и модерног сибирског шаманизма“. Саломон Ренак је приметио да “орфизам нема заједничке црте само са јудаизмом и хришћанством, већ и са будизмом и чак са сасвим примитивним веровањима тадашњих дивљака. Ако у свим религијама налазимо нешто орфизма, то значи да је орфизам употребио елементе који су свима заједнички и које је црпео из саме људске природе“.

Сумерани су дошли “са севера“. Сумерани су, заједно са Акађанима, претече Вавилонаца и вавилонске цивилизације. Акађани су “са севера“ (Туран, Сибир) донели разне обреде и чини на простор између Тигра и Еуфрата – простор тек настале Месопотамије и будућег Вавилона. Грчка племена долазила су “са севера“. Са њима и шаманизам, посебно када се обликовала античка Грчка и Грци као народ – након што су кренули у колонизацију и трговину са народима око Црног мора, Грци долазе у контакт са шаманизмом “са севера“. Орфејев дом је у Тракији. Орфици имају доста заједничког са сибирским шаманима.

На “северу“ се налази и дом хиперборејског Аполона. Скоро исту шаманистичку традицију неговали су Скити, Сармаћани, Дачани, Илири и остали балкански и подунавски народи. Када је дошло до сталног насељевања Египта, развоја египатске цивилизације, Винчанска цивилизација је била технолошки најнапреднија. Древни сибирски шаманизам, ескимски, повезан је са монголским, кинеским, јапанским и шаманизмом америчких Индијанаца. Скити су били у непосредној вези и са старом Грчком, и са Персијом, и са Индијом.

Иначе, порекло речи магија је у старосемитској речи имга, а реч “црна“ (магија) потиче из старог назива за Египат – “црн“ (црна уместо египатска магија); такође, и порекло речи алхемија долази из старог назива за Египат – “црно умеће“ или “умеће Египта“[6]. Египћани и Јевреји важили су за врхунске магове. Наука и магија преплићу се од праисторије, на свим континентима.

Мит је спонтани облик првобитног опажања света. Појава мита се не разликује од појаве речи. Из митолошког мишљења развија се апстрактно мишљење. Мит (сећање) је, као и логика, од почетка међу људима, оба мишљења изворно припадају људској свести. “Ја изричито инсистирам да не постоји таква епоха у којој друштвени човек (а човек је одувек био друштвен, адекватан свом колективу) није био субјекат који сазнаје и који не доживљава свет, према томе ни семантичку мисао… Човек је у најранијим историјским епохама систематски опажао свет. Првобитни човек је систематичан од самог почетка… Нису у праву они еволуционисти који говоре да је човек у почетку мислио сликама, а затим, када је престао да мисли сликама, почео да мисли појмовима“ – писала је Олга Михајловна Фрејденберг[7].  Пре античке Грчке или ван простора Грчке и Рима, наука нема много поузданих извора за истраживање. Највише извора за истраживање наука има након што је развијено појмовно мишљење, писменост, затим и уметност (то су грчки извори, посебно из хеленског периода, када је Атина постала моћна држава, а у њој настала Академија, али су и они недовољно научно поуздани). Људи су се бавили трговином и пре родовског и у родовском друштву, али, од тренутка када се трговина развила на обалама и острвима (у топлим крајевима) источног Средоземља, историја почиње – развијена је култура, настали су градови-државе, настала је прва уметност у свету – грчка уметност.

Наука је до сада дошла до sapient paradoх-а – “наука не познаје ни ‘чопорске’ стадијуме, ни урођеност било каквих идеја и емоција“. Наука познаје једино човека који већ живи у друштву, у култури, са развијеним говором (језиком), као свесно биће које систематски опажа свет око и изнад себе, са већ развијеном вештином за савлађивање практичних тешкоћа. Пре тога, пре настанка грчке културе, Грци су били варвари, као што су сви остали били варвари, али постаје све очигледније да ти варвари никада нису били тако примитивни, како је модерна наука дуго тврдила. “Довољно је рећи да Грци нису били рођени као Грци него су постали Грци захваљујући томе што настали од различитих културних и етничких група“, писала је Олга Михајловна Фрејденберг. Неке од тих група су дошле са севера. Другим речима, човек никада није био “дивљак“, како су мислили неки научници и философи, и већина данашњих људи, нити је постојао “племенити дивљак“, како је то мислио Русо или какве је тражио Гоген (и наравно није нашао). Постоји само свет пре и посла Христа.

Дакле, знања, која су подстакла развој првих познатих култура и цивилизација, долазе са народима који су долазили са севера, у односу на Грчку (Атину), Левант, Египат, Персију, Индију… и обухватају територију Лепенског вира и Винче, односно, у то доба – Скитије (Дунав), затим, Црно море, Туран, Сибир. У Лепенском виру откривене су монументалне камене скулптуре, постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, од џиновских облутака “на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе“. Другим речима, људи из Лепенског вира су (највероватније) веровали да су настали од риба, а пет миленијума касније, у петом веку пре Христа, Анаксагора је учио да су људи настали од риба. Одакле су сви ти народи долазили, ко су они били, наука (још увек) није утврдила. Наука познаје само оно што је створено у Месопотамији, Египту и Грчкој, тј. са простора Азије, северне Африке и југа Балкана (источног Медитерана) потиче највећи број до сада откривених материјалних доказа (археолошких налазишта).

Како су настали и нестали Винчанци, да ли је и у Винчи било робова, ко су и одакле се појављују Хетити и Етрурци, а затим Скити, или Илири, Трачани и Венети, ништа се не зна. Скитија је, на пример, остала “terra incognita“. На истом простору, у веома кратком раздобљу, након нестанка Скита, “настају“ Словени, најмногољуднији народ тог доба. Словени, уз Грке, Копте, Сиријце и Јермене, (п)остају православни хришћани, а (највише због историјских околности) Тавор и Синај “селе“ се на грчки Атос (на Атосу је некада било светилиште Аполона), а са Атоса (Свете Горе) “селе“ се на север Русије (египатски Скит “сели“ се, хришћански скитски манастири оснивају се, широм некадашње Скитије), Москва постаје нови Рим/Цариград (Цариград је пре тога постао нови Рим), словенске (српска, бугарска, руска) православне цркве (уз грчку, јерменску, грузијску, антиохијску, јерусалимску, александријску, румунску…) остају све до 20. века “окамењене цркве“. Један од првих символа првих хришћана, и самог Исуса, била је риба.

Још у доба Хетитског царства или Етрурије постојале су везе између Италије, Балкана, Црног мора, источног Медитерана, севера Африке и далеког Истока (Персије и Индије). Трагови орфизма могу се наћи у грчкој философији и уметности. Орфеја су стари Грци сматрали старијим од Хомера. Орфеј је сматран просветитељем, а орфичари су учили о прародитељском греху и да је душа затворена у телу као у затвору. Аријевска племена, са простора Скитије, упала су на простор Персије и Индије неколико векова пре настанка класичне Грчке. У орфизму има доста учења која се могу наћи и у Индији и Персији (сељење душе, истоветност душе поједница са општом душом, мистерије кроз које душа излази из “круга поновног рађања“, аскетизам…).

Исто можемо видети на примеру развоја математике: најстарији сачувани текстови о математици потичу из другог миленијума пре Христа, и бавили су се истом теоремом коју је Питагора у 6. веку “доказао“ (или ученици који су развили његово учење) и која је постала позната као “Питагорина теорема“. Најстарији познати текст који нулу третира као број написан је у Индији у 7. веку пре Христа. Платон је следио Питагору, Еуклид се (вероватно) школовао на Платоновој академији у Атини, његов ученик је (претпоставља се) био Архимед (3. век.). Сматра се да је Еуклид (у “Елементима“) први дао дефиницију “златног пресека“ (“непрекидне поделе“), а да она потиче од Питагоре. Тако су се знања преносила и математика развијала у старој ери, а у ери после Христа, преко муслиманских (персијских и арапских) математичара (9. век) и италијанског математичара Фибоначија (13. век), индијска математика и нумерички систем преносе се у Европу. А онда су се из Европе, обогаћена, враћала назад у Азију. Та знања су људима била позната и пре другог миленијума пре Христа. Дужима и троугловима (математиком) су се бавили људи који су живели у култури Лепенског вира – станишта се у Лепенском виру (на обали Дунава) “не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу, њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 60 степени, у средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове“. Затим, “у насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама“[8] (дакле, много пре првих писаних трагова који су пронађени у Месопотамији или Египту, или код питагорејаца). Исто важи када је у питању развој астрономије и астрологије, које се развијају заједно са математиком. Астрологија (“наука о звездама“) била је нераздвојни део астрономије. Астрономија (или, “закон звезда“) је обухватала посматрање и предвиђања кретања објеката на небу видљивих голим оком. Астролози су запазили да се многе ствари на Земљи дешавају под дејством Сунца и Месеца, па су веровали да су и сви остали догађаји последица утицаја различитих звезда (астрологија се данас, попут магије, назива квазинауком). Наука је утврдила да су се људи астрологијом и астрономијом, као и математиком, бавили најмање од другог миленијума пре Христа, од Египта до Кине. Исто важи за грчке земље. Међутим, “грчка књижевност је прва уметност у свету, створена без књижевне претече и традиције“ (О. М. Фрејденберг).

Готово истовремено (негде на прелазу из другог у први миленијум, од “мрачног века“ па све до краја првог миленијума – до Рима и почетка ере после Христа), и паралелно, док се развијала грчка књижевност и уметност, развијала се и јеврејска књижевност и религија. На прелазу из 6. у 5. век (време класичне Грчке), јеврејска књижевност је већ развијена (настала је Тора – Петокњижје), док је међу Јеврејима било све мање многобожаца и идолопоклоника, а све више монотеиста. Док Грци оснивају школе и академију, Јевреји отварају богословске школе. За Јевреје се може рећи (као и за многе народе, па и за Србе) скоро исто што и за Грке: да Јевреји нису били рођени као Јевреји него су постали Јевреји, настајући од различитих културних и етничких група или племена (која воде порекло од првобитних људи, од Адама и Еве). Несумњиво је да су се у то доба сва (тадашња) знања света, и она из претходних миленијума, на разне начине “слила“ на простор источног Медитерана и Леванта, али је неспорно и да су и Грци и Јевреји развили лично начело, да су свему дали “лични печат“ и да су стога “уникатни“ (још је Малиновски доказивао да се стварање нове културе не може објаснити, онако како је то, у његово време, радила “историјска школа“, механичким “мешањем“ култура, пошто додир две културе производи нове процесе и нове резултате). Такође, неспорно је да су током тих векова постојале непосредне везе између грчких и јеврејских трговаца, учених и осталих људи (Атина, која је имала моћну флоту бродова, и Ханан, па и Египат, нису далеко, припадници оба народа живели су са обе стране мора), а посебно након освајања Истока од стране Александра Македонског и Грчке и Леванта од стране Рима.

“Грчки народ је од самог почетка своје историје претпоставио, за разлику од оријенталног света, слободу заједнице и појединца[9]“ – међутим, ни у хеленској Грчкој, ни у Риму, роб није био човек, Сунце није подједнако сијало слободним грађанима (са лепим телима) и робовима (са ружним телима). За Аристотела, учитеља Александра Македонског, роб је “оруђе које говори“. Жена је била у сличном положају. За античке философе, од почетка хеленског доба све до позног Рима, неразуман човек је исто што и домаћа животиња. Варварски народи никада нису имали иста права. У Грчкој и Риму увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком (Римљани су међу другим народима поштовали само Грке и према њима су су другачије понашали него према осталим освојеним народима, и обратно, Грци су у Римљанима видели себи једнаке, сви остали су били варвари).

Римљани су преузели културу Етрураца и Грка, на истој основи су развијали сопствену културу. Римски философи нашли су узоре у хеленским философима, школовали су се у хеленским школама у Грчкој. Римљани нису много сумњали у оно што виде својим очима, поштовали су традицију својих предака. Мање их је занимала метафизика (осим мистика) а много више физика, природа (материјалистичке теорије), етика и уметност. Рим је свету оставио богато уметничко наслеђе у вајарству и архитектури, поред поезије, и права. Учени Римљани, попут Цицерона, Хорација, Сенеке, Тацита или Плутарха, били су више књижевници и песници, и правници, историчари или научници, него философи (тј. метафизичари, пошто су следили епикурејски материјализам и стоицизам). Римљани су се бавили практичним стварима: како савладати природу, како уредити (организовати) друштво (и наравно војску). Бавили су се, пре свега, етичким (моралним) питањима и развијали су правни систем. Свештеници су се у Риму први, и једини на почетку, бавили правом. Међутим, “између 4. и 3. века пре Христа улога свештеника-зналца бледи све до потпуног нестанка“, а у 1. веку пре Христа “иако се није покидала, веза између права и религије почела је полако да слаби“[10]. У начелу, међу грчким и римским философима, превладавало је Аристотелово учење (телеологија, философија природе) према коме је “апсурдно порицати присуство сврха у природи на основу одсуства делатеља који поступа намерно“, пошто “потпуна безобличност исконске материје која сарађује са формом у настајању ствари пружа природи велике могућности сврсисходног обликовања“, а “циљ ради којег природа све чини је оно што је добро (одржање живота је највише добро за сва жива бића) за само природно биће (свако понаособ) чију суштину она представља“, што значи да је “сама природа финални узрок природе“ (природа материје састоји се у жудњи ка ономе што је заиста постојеће, у чежњи за оним што је божанско, добро и пожељно; “природа је ефицијентни узрок финалности у физичком свету искључиво на тај начин што је објект жудње природе као материје“)[11]. Ако постоје сврхе у природи, онда постоји и нешто или неко ко је те сврхе поставио. Свако биће има своју природу – суштину, сврху и циљ. Сви људи имају исту природу, али немају сви људи исту суштину, сврху и циљ. Неко је рођен као роб (неразуман), а неко као господар (разуман). Људи су по природи исти, само што неки људи има ропску природу. Неко има природу господара, неком народу су богови наменили улогу народа-краља.

Марко Аурелије је знао да је у космосу све повезано, знао је да су све ствари “у сродству (један догађај проистиче из другог; једна ствар покреће другу, оне дишу заједно и јесу једно)“, а када је говорио о другим “грађанима“ (тј. варварима) истицао је да “држава коју имамо на уму мора бити цео свет“, и питао се “у каквом би другом заједничком уређењу могло да учествује целокупно човечанство“, јер “из тог заједничког уређења произилази и наш разум и наши закони“. Тако је писао Марко Аурелије, последњи од “четири добра цара“, кога је наследио син Комод. Аурелије је истицао стоичке врлине, али су за стоичаре постојали само “индивидуалитети“, тј. за стоичаре “збир појединачних људских судбина“ није представљао “колективну судбину“. Међу угледним Римљанима, када је Рим био на врхунцу моћи, било је и бивших робова, ослобођеника и варвара, римски цареви су почели да проводе више времена по провинцијама него у самом граду, али, као што им је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна (пошто “античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), тако је и “идеја о постојању више народа са једнаким правима била је потпуно страна Римљанима“ – пошто “универзализам и интернационализам нису исто“[12], античка мисао није била универзалистичка. Због тога, “Стуб Марка Аурелија приказује историји и небу халуцинантне сцене масакрирања варвара“, он “илуструје римски поглед на свет; као уметничко дело он користи две старе теме, терор и самилост, и истовремено дочарава гледање оних који масакрирају и оних који масакрирају као што је то случај и у ‘Илијади’. На делу је имагинарни хуманизам… Мирна савест људи који врше масакре приказане на Стубу Марка Аурелија јесте осећање савести људи који бране цивилизацију од напада варвара чија се одећа (овде треба имати у виду да је у римском Сенату било предлога да робови приморају да носе ‘специјалну одећу по којој би се разликовали од слободних грађана’[13]), укључујући и капе потпуно разликује од наше“[14]. Тако је изгледало стоичко “цивилно друштво“ у другом веку после Христа.

 

Ако нема Једног, нема универзалног

Човек од почетка (нама познате) историје тражи почетак, “први узрок“, тражи “суштину“, тражи Једно. Грци и Римљани имали су врховног бога, веровали су у један извор бића, у Ум, Логос или Једно. “Ако нема Једног, ничег нема“, писао је Платон. Јевреји су веровали у једног и живог Бога. Са друге стране, грчки философи (који су веровали у бесмртност душе или ума) тежили су (све више) индивидуалном спасењу (само сопственим снагама).

Пагански римски свештеници су, попут етрурских жреца, проучавали лет птица и слично, али, њихов врховни бог (Јупитер) је “морао да сарађује“, “да потврђује сваку праведну и легитимну меру“ (свештеника, власти), тражило се “његово одобравање“, али не и “његов пристанак“, а када би “добри односи са богом били озбиљно и на дуже време нарушени“, свештеници би добијали наређење од Сената да “у Сибилским пророчанствима потраже пророчанство које би се односило на постојећу кризу“, али при оваквој врсти консултација свештеници “нису били у директном контакту са божанством“, јер се “за разрешење кризе позивало на традицију“, а “богови као да нису учествовали у тражењу решења. Рекло би се да су свештеничке колегије увек располагале начинима да задобију пристанак богова и успоставе мир са небом. Њихово знање било је довољно да у радње уведе логику или да у њима открије неку скривену рационалност, као и гаранције успеха“[15].

Јевреји су, са друге стране, веровали у једног Бога, молили су се живом Богу, и међу њима се појавио Бог – као телесни човек, као истински човек, Богу у нама и међу нама – Господ Исус Христос, Богочовек. “Из хиљадугодишњег искуства целог нашег рода знамо да наш природни ум, препуштен самом себи у нашем садашњем стању, не може у свом мишљењу о Богу да пође даље од извесних нагађања. Неопходно је да се сам Бог јави човеку и да му да знање о Себи. Као што се у животу сваког од нас Бог открива постепено, тако се и у историји човечанства, како је она представљена у Библији, много пута и разним начинима Он јављао оцима и пророцима, са све већом снагом и дубином знања. Бог се открива Аврааму, Исааку и Јакову, у све широј перспективи, а Мојсију као лични и једини заиста постојећи, са још непознатим атрибутима. Ни пророци нису достизали тражену пуноту, и пророци су  још тражили. Дух израиљских пророка био је усмерен ка Пра-Бићу, ка Ономе који је од Почетка. Управо је та усмереност карактеристична за човека – који је образ Апсолута. У молитви Богу није престајао вапај пророка да дође на земљу, да пружи заиста пуно познање Себе, будући да је жудња за тим познањем неотуђива људском духу… След нашег постепеног откривења о Богу, како је представљен у Светом Писму, у великој мери се поклапа са процесом нашег личног развоја. И ми у свом познању растемо слично праоцима и оцима нашим: у почетку људи некако прихватају појам о Вишем Бићу. Затим све нови и нови Његови атрибути постају спознатљиви људском духу; док тако не дође време страшног синајског „Aзъ Есмь“ (Јесам). Током следећих векова усавршавало се искуство и разумевање све док није дошао Очекивани[16].

Култура се одвојила од биологије, уметност се одвојила од фолклора (“фолклор је стекао богат прелаз форми у уметност“). Према Малиновском, култура је оквир у коме се мора посматрати свака манифестација људског живота, без обзира на ком се степену развоја она налазила. Не постоји ниједна људска активност која би била чисто физиолошка, природна, немодификована – човек живи у култури, култура је медијум помоћу кога човек достиже своје циљеве – људска личност је резултат модификације биолошке природе под условима културе. Због тога, “свака теорија културе мора да почне од органских потреба човека, али уколико успе да се повеже са комплекснијим потребама (оним спиритуалним, економским или друштвеним) снабдеће нас низом општих закона, који су нам потребни у правој научној теорији“. Малиновски наводи пример домородаца са којима је живео, а који су потпуно свесни да успех у пољопривреди зависи од њиховог познавања земље, разних култура биљака, узајамних прилагођавања ових двају фактора, од њиховог сазнања о значају прецизног и напорног рада – они морају да изаберу земљу и семе, да одреде када је време погодно за рашчишћавање, сађење, пљевљење и поткресивање, руководећи се јасним познавањем временских прилика и годишњих доба, биљака и штеточина, земље и корења. Међутим, иако се у свим активностима домородаца може наћи магија, пошто они сматрају да је магија неопходна за заштиту биљака, “ако бисте домороцу предложили да обрађује башту само помоћу магије и да запостави рад, он би се само насмешио на ту вашу глупост“[17]. Како се култура одвојила од биологије наука уопште не познаје, а како се култура развијала пре класичне Грчке, пре антике, наука слабо познаје. Када се тачно завршило ледено доба, када је био последњи велики потоп, нико не зна тачно. Ако је крај леденог доба око десетог миленијума пре Христа, већ од осмог миленијума на простору Лепенског вира појављује се развијена култура. Шта је било пре леденог доба, како се након тога појавила култура Лепенског вира, науке не зна.

На основу онога што наука познаје, и извора које имамо из онога што наука не признаје, примећујемо да у грчкој философији и јеврејској религији човек постаје све више субјекат (који је већ средином првог миленијума пре Христа био напреднији и у смислу физичког и у смислу духовног знања у односу на домороце или примитивне народе који су живели у 19. и 20. веку), само што се у хеленској философији на божанство све мање гледа као на нешто више у односу на човека (не верује се у натприродна, већ у природна чуда), док су у хебрејској религији и човек и Бог нешто више него у грчкој философији и уметности. То више постали су када се Бог Логос јавио, у телу човека, са доласком Богочовека.

У хришћанској цивилизацији човек постаје Личност – постаје бог и остаје човек. Јер, сваки “човек има у себи силу којом разликује добро и зло, којом процењује вредност добра и зла, и којом хвали једно а осуђује друго. Та сила јесте савест. И у њој – морални закон. Сама по себи, савест је нешто што не постоји код бића нижих од човека. Али је ни сам човек није могао створити, јер је јача од човека. То показује да је човеку могао дати савест само Бог као биће савршено праведно и савршено мудро“[18].

“Кoлевка Европе“ није само стара Грчка (простор Балкана, медитеранска острва, обале Црног мора и Мала Азија), већ и “Света земља“ (простор Израела и Палестине). Нису само Јевреји, него су и Грци “изабрани народ“, тј. изабрани народ је Божји народ – изабраном народу Божјем припадају сви људи (из свих народа и раса) који су поверовали у Христа. “Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Од тренутка настанка, хришћанство је универзално. Хришћанство је изнад и грчког индивидуализма и јеврејског колективизма. Хришћанство је било и остало против свих класних или кастинских система који су постојали пре или који су настали после Христа. У Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене, ни богатог ни сиромашног. У хришћанству је решен и однос субјекта и објекта. Хришћанство је изнад монизма и дуализма. Људи су вековима тражили одговоре, очекивали Спаситеља. Људи су одувек имали представу или сећање на неко “златно доба“, рајско стање, иза себе, у прошлости, и у духовном свету, пре рођења, и увек су имали визију неке утопије, рајског стања испред себе, у будућности, после смрти, у вечности. Дакле, имали су неки узор, идеал, циљ, наду, веру, имали су свест да је онај идеал ка коме теже (на пример, да су сви људи једнаки међу собом, да живе у хармонији и “обиљу“) достижан, јер су то већ имали раније, такви су били и такви могу поново да буду (на пример: када су владали први и праведни краљеви, или пре потопа, или у Рају…). Зато се каже да је сећање – напредак. То је, међутим, само делимично тачно, јер они (људи који су живели пре Христа) нису имали прави узор испред себе, зато није довољно само сећање (најупорније помисли долазе од – сећања). Покајање је напредак. Спасења или обожења нема без Спаситеља (Христа Бога).

 

Христов други долазак

Не постоје живи сведоци стварања човека и света, али ће постојати живи сведоци краја света, то ће бити они који буду живели у последњим временима и у владавини антихриста.

Како ће изгледати долазак антихриста? Антихрист ће се, исто попут Христа (у свом првом доласку), појавити као човек – родиће се као човек. Када се буде представљао људима, у свему ће да личи на Христа. Како нас упозоравају Свети Оци, поред тога што долази у лику човека, и што ће имати лажне апостоле, пре него што почне са “чудесима лажним“ (2. Сол. 2; 9), антихрист ће говорити да се гади идола, да је побожан, појавиће се као смирен човек, кротког духа, велики непријатељ неправде, добар, љубитељ сиромашних људи, честит, постојан, према свима љубазан, поштоваће и Јевреје, неће узимати поклоне, неће говорити гневно, нити показивати натмурен изглед, већ ће доличном спољашњошћу почети да вара свет – све док не успостави апсолутну власт, тоталитарни систем. Људи ће за антихриста, у почетку, говорити да не постоји бољи и праведнији човек од њега[19]. Скоро сви људи ће му до краја поверовати када почне да изводи “чуда“. Његова “чуда“ ће бити обичне преваре, али ће људи поверовати, а антихрист ће то искористити да уведе сурову диктатуру. Дакле, антихрист ће доћи кроз одређену особу, посебну личност – као један човек, кога ће ђаво употребити као своје оруђе. Преузеће власт и управљаће над целим светом. Имаће власт и над човековим чулима. Жиг ће стављати на људе. За време владавине антихриста живот људи постаће ужасан, неподношљив, и зато ће убрзо доћи Христос, да скрати муке људима (изабранима). У антихриста ће људи толико поверовати да постоји опасност да и изабрани буду обманути, те ће Бог због њих скратити период владавине антихриста. Христос је рекао да “овај нараштај неће проћи“. “Нараштај“ су верници и они “неће проћи“ – род верних ће опстати и под антихристом.

Како ће изгледати Судњи дан? Други долазак Христов разликоваће се од Његовог првог доласка. Први долазак је био тајан, Други долазак ће бити јаван. Први пут је дошао са земље, Други пут долази са неба. Дакле, за разлику од антихриста, који долази са земље, Други долазак Христов је са – неба. Када се други пут појави, доћи ће јавно и са свом славом Својом. Указаће се знак Христа на небу, Знак Крста, звезде ће са неба падати. Звезде ће престати да постоје. Садашња небеса ће се изменити (сунце ће се помрачити, месец изгубити светлост) и појавиће се нова небеса. Показаће се “знак Сина Човечјег на небу“ како “иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24; 30). Анђели ће сабрати васкрсле, у трену, и све ће узнети на небо. На знак Сина Божјег, брже него у трен ока, сви умрли ће се окупити на место суда, неће оставити ниједног мртваца. Сви који су икада рођени, наћи ће се пред судом. Сви излазе пред “Бога Оца који васкрсе Христа из мртвих“ (Гал. 1; 1).

“Сваки ће грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Када грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божјем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов). “У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). “Тада ће два бити на њиви; један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима, једна ће се узети, друга оставити“ (Мт. 24; 40-42). Јер, недостојним Епископима, свештеницима и мирјанима (односно, недостојним клирицима и верницима, слугама) Христос је исто поручио: “По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22); “Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12); “Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27); “Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41); “Свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13).

“Епископи ће бити питани и испитивани о њиховом сопственом животу и о њиховој пастви… Ако је због епископове немарности овца изгубљена, онда ће се њена крв тражити од његових руку“ (Св. Јефрем Сирин). “Сваког Патријарха, сваког Митрополита и сваког Епископа грешног упоредиће Он са Апостолима и Светим Оцима, који пре њих просијаше у истим тим епархијама, те ће поставивши праведне јерархе наспрам грешних, овима потоњима рећи: нисте ли у истим местима и ви живот проводили, као и ови што Ми у свему угодише и верно ми послужише? Нисте ли на истим катедрама седели? Па зашто се онда на дела њихова нисте угледали? Зашто сте ме за сребро и злато продавали као што Јуда учини?“, писао Св. Симеон Нови Богослов . Царевима (политичарима, начелницима полиције и тајних служби, судијама…), Св. Симеон је поручио: “И поред тога што сте трулежни и смртни, желели сте да будете самодршци, да сами над свим владате, па ако би се нашао когод да вам се не усхтедне потчинити, истог трена бисте устајали на њега као на ништавног слугу свог, премда сте обојица слуге, и премда никаквих преимућства пред њим немате. Зар сте мислили да нема никога ко би тражио крв оних којима неправду учинисте? Или да никог нема ко би видео све што у тајности чињасте?“ Другим речима, нема никакве разлика међу костима цара и слуге, богатих и сиромашних… “У васкрсу нема великих и малих“. Све достојне слуге, Христос ће познати и примити у Своје царство.

За оне који “страже“ и који су будни и који се само Богом богате, неће доћи Страшни суд, они (већ) пребивају у Господу. “Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега“ (Јн. 3; 18). Јер, оне који се клањају “творевини уместо творцу“, Бог препушта “њиховом изопаченом уму“ (Рим. 1; 18-32). А они који себе предају Богу који је победио смрт као живи из мртвих, више не робују греху, грех нема више власти над њима, јер више нису под законом него под благодаћу (Рим. 6; 6-14). Свети Оци упозоравају да је учење да историјски Исус није постојао и да се Син Божји није оваплотио у телу, као истински Бог – дело антихриста, да је тај антихрист. Како веровати у Христа, ако се негира или преправља Исус?

Када ће доћи Судњи дан? Прво долази антихрист. Антихрист може да дође за два века, или, за двадесетдва века… Можда се пре тога, на пример, у 21. веку, догоди хришћанска, тј. православна ренесанса. Затим, претходних векова, народима и људима је проповедано углавном јеретичко, а не изворно, православно учење. Христос је рекао да се неће вратити док се Радосна (Блага) вест не буде проповедала свим народима на земљи. Да ли се рачуна јеретичко учење? Христос ће доћи када се и Јевреји приклоне Цркви и препознају Христа као (правог) Месију. Христос ће доћи као “лопов у глуво доба ноћи“. “О дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36; Мк 13; 22). Јер, “Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Д.А. 1; 7-8).

Господ је поручио да не размишљамо о томе када ће поново доћи, већ да будемо будни, да стражимо. “Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24; 42). Зато стражимо, будимо будни, непрестано. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5; 6). “Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12; 48).

“Онај Који треба да дође неће одоцнити“ (Јевр. 10; 37).

“Да, доћи ћу ускоро. Амин“ (Откр. 22; 20).

 

____________________________________________________

[1] Металопрерађивачки центар винчанске културе био је у Беловодама, а бакар са тог локалитета путовао је Дунавом до Црног Мора и према југу, ка локалитету Плочник. Ковач са Беловода је знао тајну претварање зелене руде бакра у сјајни бакарни метал, могућност да победи природу и овлада трансформацијом природних материјала. Метал у виду ингота (комада метала изливеног у дебелу шипку или блок) трговином је доспео до насеља Плочник, металопрерађивачки и трговачки центар винчанске културе, где су га ковачи загревали на температури вишој од 200 степени, и онда наизменично ковали и грејали док се није постигла жељена форма. Секире-чекићи, длета, гривне и игле, бакарни лим, перле… говоре о могућим радионичарским местима за израду готових алатки. Пројекат представља докторско истраживање Миљане Радивојевић о тренутно најстаријој документованој металургији на свету – старој 7.000 година, чији су трагови детектовани на локалитету Беловоде у источној Србији. Такође, наставак је петогодишње сарадње институција које истражују ту област: УКЛ-а, Народног музеја у Београду и Народног музеја Топлице. Пројекат финансира Истраживачки савет Велике Британије за уметност и друштвене науке.

[2] Никола Тасић, Драгослав Срејовић, Братислав Стојановић: “Винча, Центар неолитске културе у Подунављу“,  Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 1990.

[3] Порекло утемељивача српске државе, великог жупана Стефана Немање, остало је непознато.

[4] У Збирци Музеја града Београда чувају се археолошки предмети који сведоче о непрекидном трајању живота на данашњој територији града, почев од средњег и млађег неолита, око 5.300 године п.н.е, све до доласка Римљана на овај простор почетком I века н.е. Збирка садржи више од 10.000 предмета израђених од керамике, камена, кости и метала, који говоре о материјалној и духовној култури ондашњег човека.

[5] “Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.“ (Карејски типик) “Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај мени.“ (Хиландарски типик) – из књиге: “Свети Сава – Сабрана дела“, Народна књига, Алфа, Београд, 2003.

[6] Идрис Шах: “Оријентална магија“, БИГЗ, Београд, 1989.

[7] Олга Михајловна Фрејденберг: “Мит и античка књижевност“, Просвета, Београд, 1987.

Исто је закључио антрополог Бронислав Малиновски, истражујући домороце у Аустралији, Африци и Мексику. Према Малиновском, у менталитету примитивног човека није одсутна логика (и он одбацује идеју о “прелогичном менталитету“), друштвене институције примитивних народа имају одређену организацију, примитивни народи поседују обиље знања засновано на искуству и уобличено разумом, имају правила и законе, културе примитивних народа су људске у својој суштини и садрже неке универзалне елементе, заједничке и нашим, савременим културама. Малиновски је одбацио и “фантастичне“ претпоставке неких научника (попут Леви-Брила или Фројда) о “промискуитету“ и “групном браку“ (уопште, култови секса код примитивних народа играју незнатну улогу), јер је “моногами брак увек постојао у људским друштвима“. (Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.)

[8] Драгослав Срејовић: “Искуства прошлости“, Ars libri и Кремен, Београд, 2001.

[9] Бранко Гавела: “Историја уметности античке Грчке“, Научна књига, Београд, 1991.

[10] “Ликови старог Рима“ (Алдо Скијавоне: “Правник“), Клио, Београд 2006.

[11] Александар Пражић: “Природа и телеологија“, Плато, Београд, 2002.

[12] “Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: “Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[13] “Ликови старог Рима“ (Ивон Тебер: “Роб“), Клио, Београд 2006.

[14] “Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: “Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[15] “Ликови старог Рима“ (Џон Шејд: “Свештенство“), Клио, Београд 2006.

[16] Архимандрит Рафаил Карелин: “Са Христом ка висотама обожења“, www.svetosavlje.org

[17] Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.

[18] Проф. Велимир Хаџи Антић: “Тајне вере и живота (основно богословље)“, www.svetosavlje.org

[19] “Последња времена“, Православна мисионарска школа при храму Св. Александра Невског, Београд, 1998.


Никола Варагић: Дебата о дебати

јул 20, 2017
Никола Варагић

Никола Варагић

 

Реаговање поводом текстова: Игор Ивановић: “Патриотски блок или како до Трећег пута“ и Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Политика ДСС је “позиционирање при напредњачком блок“. Један део функционера ДСС је прешао у СНС одмах након доласка СНС на власт 2012. године. Нови ДСС наставља кохабитацију са СНС, одлучни да не улазе у коалицију са другосрбијанцима.

Као што је познато, ДСС је на власт 2000. године дошао у коалицији са другосрбијанцима и све време док су били на власти били су у коалицији са другосрбијанцима.

СНС је дошао на власт уз подршку другосрбијанаца и све време је у колицији са њима. У почетку је скоро цела Друга Србија била на страни СНС. Данас је део другосрбијанаца уз СНС, а део против.

Првосрбијанци који би да се позиционирају “при напредњачком блок“ не желе у коалицију са Весном Пешић, али су у коалицији са Аном Брнабић; не желе са “жутима“ да организују “параду поноса“, али са СНС организују две “параде поноса“; не желе у коалицију са Чедом и Чанком, али су се заједно са Чедом и Чанком позиционирали “при напредњачком блок“; не желе у коалицију са другосрбијанцима зато што би амбасадори НАТО држава имали превелики утицај, али пружају подршку влади коју су саставили и коју воде НАТО амбасадори, итд.

Нови ДСС, исто као и ЛДП и ЛСВ, покушава да сачува своје “језгро од 3%“ и добаци до “спасоносних 5%“, тако што ће сарађивати са СНС. Наравно, ДСС подржава СНС што се тиче сарадње са Русијом, а ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче уласка у ЕУ и НАТО.  Међутим, и ДСС и ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче градње тзв. Београда на води, подршке страним инвеститорима, сарадњи са ММФ… јер су и ДСС и ЛДП и ЛСВ били део ДОС-а, тј. у коалицији са Динкићем, Влаховићем, Малим, Весићем, Карићима… који су сада у колицији са СНС. Као што је написао Слободан Антонић у претходном тексту, “систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?“

Нови ДСС је у неискреној коалицији са оним делом Друге Србије који је коалицији са СНС, одбија разговоре са патриотским странкама опозиције које желе да победе СНС и одбија разговоре са другосрбијанцима из опозиције који су против СНС. Исто тако и другосрбијанци из опозиције одбијају разговоре са патриотским странкама из опозиције.

Уместо закључка, а пошто ми је циљ да овим коментаром само дам допринос отварању дебате, преносим делове из последња два текста која сам написао:

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције. Нико нема већину. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). (Из текста: Никола Варагић: Србија која није ни Прва ни Друга, мај 2017.)

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо? (Из текста: Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?, јул 2017.)

 

 

 

 


%d bloggers like this: