Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Људска права у карантину 

3 јуна, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Популизам

30 марта, 2020

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Светозар, Слободан, Коча, Ратко и ми

14 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Недавно се дигла велика прашина у православно-патриотској јавности због текста проф. Слободана Антонића „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Највише критика на рачун проф. Антонића је ишло због помињања Ратка Младића у овом контексту: „А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем. И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив. Не, немојте ми само рећи да то није исто… Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде. Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго“.

Дакле, „не може Ратко бити херој, а Коча злочинац“, или „не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Можда су, истовремено, „и једно и друго“ – написао је проф. Антонић. Чини ми се да су ове реченице највише погодиле већину критичара, а неке можда и збуниле.

Светозар Поштић је након тога написао текст „Коча, Слободан и ми“, где је између осталог написао следеће: „Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он ,такав’… Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће… јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог… Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак… Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство“.

Кочу Поповића и Ратка Младића можемо узети као представнике две Србије које су у рату већ деценијама. Четници су чинили злочине за време рата. Партизани су чинили злочине и за време рата и после рата. У грађанском рату у СФРЈ, током деведесетих, било је злочина и са српске стране – било је и освете и убиства „без суда и без утврђивања ко је и колико крив“. Ако убијете невиног човека, то је злочин. Једноставно, пред Богом, освета је освета, убиство је убиство, тј. злочин је злочин. Још је и горе ако се то ради у име Христа. То није у српској традицији и култури, а посебно није у складу са православном вером. То није била политика Ратка Младића и осталих лидера Срба у БиХ који су створили РС, али су неки Срби из војске, полиције и посебно парамилитарних формација, чинили злочине над заробљеним непријатељским војницима и цивилима током рата у БиХ. Ништа не мења и не умањује то што су масовне злочине чинили непријатељи над српским народом и што су такве злочине чинили комунисти над равногорцима и антикомунистима. Јер, ако убијете невиног човек из освете, ако убијете дете из освете, ако мучите и силујете жену само зато што је друге вере, нације, идеологије… ви сте учинили злочин, или, ви не творите правду. Јер, „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Чини ми се да је то порука текста проф. Антонића. Важан је наш однос према злочину као злочину, без обзира ко га је починио, јер се тако види колико смо морални и интелектуално поштени и на основу чега градимо своју будућност.

Братоубилачки рат може да се прекине једино ако се уђе у дијалог са либералима. Од тог дијалога зависи опстанак српског народа. (Можда и СПЦ, јер се и епископи, према неким изворима, деле на тзв. конзервативце и тзв. либерале.) Позив на дијалог са либералима не свиђа се неким националистима, па је сад на реду и Светозар Поштић да буде критикован. Пошто се залажем за културу дијалога и правну свест, за разлику од неких националиста, слажем са Светозарем Поштићем да би било добро и да вреди покушати да се ујединимо са либералима, а посебно се слажем у томе да „не мрзимо комунисте и аутошовинисте“. Ја критикујем аутошовинисте, то радим у својим текстовима, али их не мрзим и не ширим мржњу према њима, напротив. Као хришћанин знам: да се зло побеђује добрим, да морам да разликујем грех од грешника, да морам да опраштам онима који се покају и да волим и непријатеље своје, да веру не смем да ширим мачем, да морам да чиним подвиге, итд.

Мржња рађа освету, мржња подстиче на убиство и на злочин. Човек који је пун мржње не може исправно да расуђује, не зна где је тачно граница између добра и зла, зато лако може да учини грех, неправду, злочин. Православци, ако су прави хришћани, не смеју да гаје и да шире мржњу, а још мање да чине злочине из освете. Као што знамо, неки су то радили, а и данас неки националисти слично заговарају. Поред тога, нису сви либерали исти, нису сви либерали аутошовинисти (попут Коче Поповића и његових следбеника) и нису сви либерали на страни Мила Ђукановића. Можда ће неко од њих сутра постати православан. Лично познајем пар људи који су били либерали (левичари), а данас су верници СПЦ. Као пример човека који је прогледао, Светозар Поштић је навео Зорана Ћирјаковића. Или, да наведемо неког са Запада ко је прогледао, попут Кристијана Каша. Колико их још има?

Ако православци покажу либералима да их не мрзе, можда ће и либерали престати да мрзе све што је православно. То је основа за успостављање дијалога између деснице и левице у Србији. Такав дијалог већ постоји између нормалних или умерених десничара и левичара, али је проблем што су екстремисти и са једне и са друге стране још увек гласнији, посебно у медијима где највише простора добијају шовинисти и аутошовинисти. Због тога су ови текстови проф. Антонића и Светозара Поштића корисни – захтевају преиспитивање, и надам се да је те текстове, осим националиста, прочитало и доста либерала или левичара који поштују Кочу Поповића. Не треба да се гледа ко је био већи злочинац или убица, него да се осуди сваки злочин и да се такви злочини више никада не догоде у српском народу. На крају, ако либерали (или било који непријатељ српског народа) не желе дијалог са нама јер желе рат, то не значи да ми треба да радимо исто што и они и да будемо исти ако они, ни у рату, ни у миру, јер можемо и морамо да се одбранимо тако да останемо људи.


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Фанови и хејтери

3 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.


Никола Варагић: Генерација од које много тога зависи

2 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: Ауторитет

13 фебруара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

5 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.


Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

3 фебруара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.


Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

30 јануара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

dimnjak1

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.


Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

20 јануара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана Истина – Тамарини закони:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s

 


Никола Варагић: Живот

8 јануара, 2020
Nikola

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.


Никола Варагић: Криминализација полицијске државе

5 јануара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Нису сви људи добри, не постоје безгрешни или савршени људи, али нису ни зли. Већина грађана не учини велико зло или велику неправду у току свог живота. Већину чине добри и поштени људи, који воде нормалне животе, поштују законе, плаћају порезе, имају чисту савест, и ако су правили неке преступе, то је углавном било док су били деца или млади и неискусни, или, кад на ситно варају, да би преживели, државу која их вара и која им чини неправду (што је више грађанска непослушност и то је легитимно). Такви људи живе у здравим породицама или стварају здраве породице, то су добре комшије, добри радници и послодавци, добри службеници, то су непознати људи који вам се нађу у невољи…

Држава има органе који служе за одржавање реда и поретка у држави и не сме да третира грађане као криминалце. Међутим, држава, односно, власт која заступа грађане и они који спроводе одлуке власти и чувају ред и поредак, попут полицајаца, тужиоца и судија, често не праве разлику између поштених грађана (који нису прекршили закон) и криминалаца, па се сваком грађанину обраћају као да је криминалац или осумњичен за криминал. Ако се неко побуни, копају по његовој прошлости, тј. траже било какво дело да докажу да је тај грађанин криминалац (или, саобраћајни полицајац ће да тражи да ли је на кутији за хитну помоћ истекао рок да би вам написао казну, итд.). Ако се ради о високој политици, и ништа лоше не могу да вам нађу, измислиће неко дело, послаће вас на суд, а у таблоидима ће вам пресудити. Дакле, они у сваком човеку прво траже или гледају оно што је најгоре у њему, и желе да му науде и угрозе егзистенцију ако се у потпуности не повинује. Друштво намерно криминализују и онда сиромашни грађани чине ситне преступе да би преживели, а власт то користи да их уцењује или прави од њих криминалце, ако се буне због неправде.

Правна свест, како је подсећао Жарко Видовић, у човеку гледа оно што је најбоље у њему. То је хришћански поглед на човека – човек је створен добар, према лику Божјем. У сваком човеку је након пада (и највећи грешник може да се покаје) сачуван лик Божји. Међутим, дужност хришћана је и да избаце зле људе из своје заједнице. Да ли државни функционери и службеници имају правну свест, колико је Србија правна држава? Колико има хришћана (савесних, одговорних људи) међу државним службеницима? Зашто државни службеници поштене, обичне људе третирају као криминалце? Зашто праве криминалце не избацују из својих редова, тј. зашто их не шаљу на суд и у затвор? Зашто називају криминалцима оне који указују на криминал у држави? Одакле толико криминала у полицијској држави?

Недавно сам гледао интервју са новинарем (и бившим полицајцем) Миланом Јовановићем. У том интервјуу Јовановић је отворено говорио о криминалцима који раде у полицији и о крађи кола у Србији. То је радио начелник полиције задужен за сектор моторних возила. Јовановић је због тога имао проблема са колегама из полиције. Али се ништа не предузима против криминалаца у полицији. Зато је стање све горе. Уместо једног Аркана или једног Легије, сада имамо стотине малих аркана и легија који раде шта хоће. Недавно је заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала на улици пребио угоститеља (обичног грађанина), пред његовом супругом, без разлога. То није понашање полицајаца, него криминалаца (мафијаша) и окупатора (дахија).

Са друге стране, полицајци и судије послали су у затвор баку, стару 91. годину, због тога што је прешла улицу ван пешачког прелаза. Дакле, тих полицајаца и судија нигде нема кад је у питању случај украдених беба, кад приватни извршитељи избацују људе из кућа, да не помињемо преваре банака, фармацеутску мафију, приватизацију, нерешена убиства, итд. Ако полиција и правосуђе не реагује и не победи најопасније криминалне групе у држави, онда полиција и правосуђе не постоје. (Србији као узор може да служи и Словачка, која је брзо решила случај убијеног новинара.) Заиста је бесмислено да постоје само да би писали казне и слали у затворе обичне грађане због ситних прекршаја. Мало је племенитих људи (људи који немају „синдром бициклисте“) у полицији и правосуђу. Неки полицајци, судије, тужиоци и остали државни службеници више крше законе и нарушавају ред и поредак, него већина грађана, односно, више него и неки криминалци. Плаше се политичара, плаше се мафијаша, њима су дозволили да раде шта хоће, само се не плаше грађана, зато грађани морају да се казне за најмањи прекршај. Нигде чојства међу њима. А јунаштво без чојства није јунаштво, него насиље, варваризам, тоталитаризам, терор државе.

То значи да полицајци и судије тренутно немају морални кредибилитет ни да се са висине обраћају правим криминалцима, а посебно је безобразно да се према поштеним грађанима односе као према криминалцима. Зато грађани више неће да ћуте. Свима препоручујем да погледају конференцију за медије коју су организовали родитељи деце која су погинула (или убијена) у дискотеци „Контраст“ у Новом Саду. Родитељи не штеде речи на рачун тужилаца и инспектора и крећу у жестоку борбу против тужилаца и инспектора. Грађани почињу да се боре за своја права, без страха од функционера и службеника државе. То је побуна против зла – буди се добро у људима, добро у обичним грађанима. Не буне се само они који се буне да се нико не буни, јер они не виде да се сви буне или буде. Подржи оне који се већ боре, покрени своју, локалну борбу, учини нешто према својим могућностима. Само, прво победи зло у самом себи, да не постанеш исти као они против којих се бориш.

Зато што се више плаше људи (јачих од себе), уместо Бога, или зато што се не плаше Бога, а плаше људе (обичне грађане, немоћне, слабије од себе), велике су шансе да ће се у паклу наћи више полицајаца, тужилаца и судија, него робијаша и криминалаца које су послали у затворе. Али, није наше да судимо, или да дајемо милост. Обични људи су и полицајци и судије, и сви остали државни службеници које критикујемо, јер желимо ефикасну државу, бољу бирократију, мање корупције, а више правде. Међу њима има добрих људи и правих професионалаца. Тражите и у њима прво оно што је најбоље, а не најгоре, разликујте грех од грешника и никога немојте да мрзите. Али, тражите и правду, борите се за своја права. Ако се појаве здраве снаге у полицији, правосуђу и осталим државним органима, наша дужност је да подржимо те људе, али, док се не појаве такве снаге, наша дужност је да их критикујемо и да тражимо више храбрости, поштења и здравог разума у њиховом раду.

Људи који у себи виде само добро, а у другим људима само зло, не виде зло у себи. Власт, коју чине лоши људи, није дата од Бога. Бог је створио човека доброг, да чини добра дела. Већина људи труди се да тако живи. Али не и већина функционера и службеника државе. Они су били бољи људи, док су били обични људи, тј. пре доласка на власт. Власт квари све људе, осим припаднике више класе људи. Све је више племенитих људи који улазе у политику и то је добро – Србија ће бити и мање полицијска и мање мафијашка држава, тј. држава ће бити сервис грађана и одлучна у борби против криминала и корупције.


Никола Варагић: Дурак

29 децембра, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?


Никола Варагић: Класа људи

19 децембра, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?


Никола Варагић: Обични грађани и државни службеници

15 децембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде. Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то није ни мало новца. Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем. Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамљеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, једва и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требао да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепо место за живот.


Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

14 децембра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.


Никола Варагић: Субјекат и објекат

11 децембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), човек није објекат Апсолутног Субјекта, јер је човек створен као субјекат. Али, пали човек мора да иде „изнад граница субјективности“, да би опет постао истински слободан. Или: „Када се Бог усели у човека, онда Бог у човеку постаје субјекат, а човек објекат“. Свети Оци су практично решили питање субјекта и објекта – „Бог се уселио у њих и постао субјекат. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“, они су „објекти Божје силе и Божје делатности, а Бог је делатељ“ (Св. Владика Николај). Дакле, човек је „објекат Божје силе“ једино својевољно, тј. није објекат Бога, у смислу „самовоље“ Бога (не губи аутономију разума и воље и личну одговорност), јер се Бог неће уселити у човека и постати субјекат, ако то човек не жели. Човек нема неограничену стваралачку моћ и слободу слободну и од Бога. Сваки човек је непоновљива личност, али је увек ограничени субјекат у односу на Апсолутни Субјекат, и у односу на друге људе (остале ограничене субјекте или личности које имају своја права, жеље…), и, у стању грехопада, у односу на природу, и духове „из поднебесја“. Што су даље од Апсолутног Субјекта, људи су све више објекти и све постаје предмет објектификације. Човек на друге људе неће гледати као на бездушне објекте, за задовољавање личних жеља, једино ако је он „објекат Божје силе“. Подвиг вере је субјективни чин, чин слободне воље. Али, ко „себе одсеби“ – ко се ослободи „егоистичке откинутости и осаме“, тј. прекорачи границе свога „ја“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“ (Св. Јустин Ћелијски) – није субјективни егоиста, пошто следи вољу Божју и слуша „глас Божји“ или објективно тј. Апсолутно Добро, разликује истину и лаж, добро и зло. Такви људи дају свој живот за ближње и опште добро. Што се тиче природе, постоји разлика између Бога и човека, и, између природе и човека. Човек је огледало Бога, а природа је огледало човека. Човек је господар природе (када служи Богу). Природа је део човека – спасавајући себе, човек спасава и природу. Зло не долази из природе. Благодат има превласт над природом.

То је, укратко, православно схватање односа субјекат-објекат. Бог је Апсолутни Субјекат, човек је субјекат једино када је „објекат Божје силе“. Тада човек није објекат плотске воље и стихија природе, није објекат другог човека и на другог човека не гледа као на објекат, а и даље има слободу воље и аутономију разума, тј. одговорност пред Богом. Такав човек је субјекат или непоновљива личност, и пред другим људима, и пред Богом који је субјекат у њему, и у другим људима (личностима), који су „себе одсебили“. Све почиње од личности, субјекта (човек је личност, а не друштвено биће; право може да буде само лично – Жарко Видовић). Субјекти су и народ и држава, али право народа или државе (као субјекта) није изнад права личности (као субјекта). Заједница у којој се поштује право личности, не може да не буде субјекат, нпр. држава као међународно признати субјекат. Па и када се нађе под окупацијом, има ту свест, остаје субјекат (са истим идентитетом и традицијом), све док се не ослободи из положаја објекта. А то могу да ураде једино племенити људи јаке вере.

Да ли ће православни народи и даље бити објекти империјалних сила, крупног капитала и мафија? Да ли ће Србија поново постати субјекат на Косову и Метохији?

Да ли ће сваки човек (грађанин) да се поштује као личност (субјекат, а не објекат)? Колико људи ће „пустити Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“?

Дакле, какав ће бити однос између субјекта и објекта у новој, четвртој политичкој теорији, у православној цивилизацији?


Никола Варагић: Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта

27 новембра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Данас је важно да имаш став и мишљење о свакој теми и да изнесеш свој став и мишљење у сваком разговору који водиш. Међутим, није важно колико ти знаш о одређеној теми, ни колико твој саговорник зна о томе – важно је да имаш став и да изнесеш своје мишљење, и да своје мишљење браниш, чак и ако имаш саговорника који зна много више од тебе.

Кад је угрожена слобода мишљења и говора, кад се неко гони због тзв. деликта мишљења, кад се гуши критика, треба бранити слободу. Ако не поштујеш самог себе, неће те други људи поштовати. Треба мислити својом главом, имати свој став и борити се за своја права и свој глас. То није спорно. Спорно је то како се обликује мишљење, тј. колико је знање и какво је искуство, пре изношења мишљења и формирања ставова. Све је више људи који „верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују“. Такве људе Ортега је назвао – „човек-маса“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним… Човек-маса верује да је савршен“.

Све је више људи који немају искуства у одређеном послу, који су површно образовани – мало кроз школу и мало више преко медија и интернета, али који често говоре „Ја мислим да то овако треба да се уради“. („Мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке“, видимо то и кад се износи мишљење о Хандкеу.) То је као да одете као шегрт код мајстора да учите занат од њега, и да га први дан, док вам објашњава како се то ради, прекинете са речима „Ја мислим да то овако треба да се уради“. Све више људи то ради кад се у друштву помене одређена тема, кад виде вести у медијима и на друштвеним мрежама – коментаришу као да су стручњаци, увек имају став о неком питању, итд. Најгоре је када слушате два човека или групу некопетентних људи који се препиру око неке теме, и ко је међу њима у праву, а нико ништа не зна о томе. Све је више и људи који се мешају у послове које не познају и прихватају да раде посао који не знају да раде. У власти, све је више људи који воде велике системе, а немају искуства у том послу (нису стручни и одговорни људи); све је више политичара са купљеним дипломама и докторатима. Зато је све мање правих државника, стручњака и мајстора.

Криза ауторитета постоји, јер је савремени човек убеђен да је он господар своје судбине – стално му се говори да од њега све зависи. Размаженој деци говори се да имају своја права и да не треба да слушају родитеље (старије људе). Ауторитети су постали они последњи, који су се наметнули да буду први и изнад других (закон јачег). Човек-маса (који верује да је слободан и господар своје судбине) пред њима ћути. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Прави ауторитет не шири страх и не користи силу. Али, за човека-масу, то је знак слабости и такве људе не слуша и не види (не уклапају се у његове стандарде успеха и представе о свету). Прави ауторитет није (не може да буде) популиста или аутократа.

Важно је да разликујеш праве ауторитете, од лажних. Зато је важно да разликујеш добро и зло. Злу не треба бити послушан, бити непослушан добру је зло. Човек који има исправно расуђивање, бира и слуша добро. „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања“ (Св. Јован Лествичник). Богатство расуђивања стиче се кроз подвиг вере и тежак рад. Мишљење прво мора да се обликује. Зато, не мораш увек да имаш свој став или да износиш своје мишљење. Труди се да будеш окружен са људима од којих можеш нешто да научиш и који сами себе и људе око себе терају да дају све од себе – који кроз подвиге померају границе и стално се духовно усавршавају. Тек после више година напорног рада, духовног усавршавања, и усавршавања у одређеном послу или у струци, можеш да кажеш самом себи да нешто знаш и тада има смисла да изнесеш своје мишљење у јавности. До тада није срамота рећи „не знам“ и ћутати, када се говори о теми са којом се ниси озбиљно и темељно бавио. Није срамота, него врлина, кад слушаш праве ауторитете. Наравно, тако да не правиш идоле (да не будеш идолопоклоник), што прави ауторитет (духовник), то од тебе неће ни тражити (стварати). Сваки човек има своју јерархијску улогу и одговорност – „звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). То је и „идеја ранга“ (Иљин), пошто већина људи „није кадра ни за какав напор осим наметнутог“ (Ортега).

Више нико никог не слуша, а свако ко другачије мисли доживљава се као непријатељ. Зато се воде само бучне и вулгарне полемике (расправе). Културе дијалога нема зато што човек који тврди да је „добро све што у себи затиче“ (а затиче „готове идеје“), не жели да уложи напор да уђе у суштину тих идеја и да прво критички размисли и обликује своје мишљење (користи достигнућа цивилизације коју је наследио, али „не познаје корене начела те цивилизације“), него одмах намеће своје мишљење саговорнику (и све лично и емотивно доживљава). Ни црквени Сабори се „данас не дешавају јер су по дефиницији бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са ,агендом’ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке ,агенде’“ (Дарко Ристов Ђого).

Људи који имају особине човека-масе живе у илузији да имају своје „ја“, јер не знају шта је то „ја“ и како да се контролишу помисли. Ко прихвата рђаве помисли, распирује страсти, не чује и не види никога осим себе, а то што је он – то су помисли које му стижу и емоције и нагони тела, тј. несвесно – оно што није под његовом контролом и што га чини објектом. И сад он, који је и друштвено и биолошки детерминисан – као нечији објекат, има високо мишљење о себи и говори „Ја мислим…“, тако да намеће своје мишљење. То је најстарија људска бољка, први грех – гордост (егоизам). Ко не води дијалог са Другим, не зна колико је далеко од Логоса, од духовног знања. Исто важи за физичко знање. Човек прво мора да уложи напор, да много ради и учи, да слуша мудрије и искусније, да нађе своје место под сунцем, да извуче поуке из грешака које направи, да обликује мишљење, па ће онда знати кад да каже своје мишљење о одређеној теми, а кад да ћути. Али, чак и ако је стручњак за одређену област, а духовно неискусан и горд, онда ће он са истим ауторитетом да говори о струци или теми коју не познаје и са којом се не бави, наметаће своје мишљење зато што верује да све најбоље зна, љутиће се ако неће остали да га следе, учиниће неко зло дело…

Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, посла или науке, па онда рећи „Ја мислим“ – да је то решење, истина, прави пут… Ја постојим кад усаглашавам своје мисли са Богом, а не кад мислим да сам мислим, пошто „ја“ никад само не мисли. Води дијалог са Богом у срцу, својом слободном вољом следи вољу Божју, све док Христос не постане лично „ја“. Ко има уши, нека слуша оне који слушају Бога, све док и они (лично) не чују Бога (и не стекну надантиномијско мишљење). Тако се ствара култура дијалога и решава криза ауторитета.

Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта и наметати своје мишљење.


Никола Варагић: Дугорочни планови

22 новембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Немањићи су имали визију и дугорочни план, који је успешно реализован више од једног века. Устаничка Србија је имала дугорочни план, посебно кнез Милош Обреновић, који је деценијама спроводио свој план у дело. Следећи српски дугорочни план је био стварање Краљевине Југославије. Тај план је завршио исто као и та држава. Комунисти су обновили ту државу и неколико деценија реализовали су се антисрпски планови у СФР Југославији.

Распад СССР-а, Србија је дочекала без плана. Део народа је хтео да чува СФР Југославију и комунизам, а део народа је хтео повратак традицији.

Да би донео дугорочни план, прво мораш да знаш шта хоћеш, тј. мораш да имаш циљ. У српском народу не постоји консензус око циља. Одређивање циља и постизање консензуса одговорност је елите народа. Међутим, српска елита је разбијена у прошлом веку. Српску владајућу елиту чине, углавном, чланови масонских организација, страних тајних служби, црвених и црних интернационала. Народ без елите не може да се организује.

Дугорочни план дефинише крајњи циљ, а кратакорочни и средњорочни планови служе за остваривање тог циља. На пример, ако је циљ да се деци омогући здрав живот, направити план да се у вртићима и у основним и средњим школама служи само органска храна (а не смеће од хране, коју сада деци дају да једу). Такав план мора да се реализује у фазама.

Дугорочни план може да буде и ставарање еколошке државе. Краткорочни план би био да се промене закони и прописи, да се шири еколошка свест (да грађани престану да бацају смеће где стигну) и реши проблем депонија отпада и канализација. Средњорочни план би био да се реши питање највећих индустријских загађивача. Дугорочни план би био да се нађе алтернатива за производњу струје из термоелектрана (а да то не буду МХЕ због којих се уништавају реке) и угља за грејање. Затим, може да се донесе и план да све бандере за осветљење на улицама и поред путева морају да буду са соларним плочама. Тај план би се реализовао у фазама. Потребно је урадити реформу ЕПС-а, између осталог.

Затим, нико не зна шта да ради са фабрикама возила у Србији; у свету се све више користе еколошка возила. Осим тога, Србија није произвођач нафте, али има налазишта литијума и доста фабрика које производе делове и гуме за светску аутомобилску индустрију. Решење је да фабрике возила које имамо, производе еколошка возила. Држава би донела закон да од, нпр. 2029. године, сва возила која се користе за превоз путника (такси службе, градски и међуградски превоз…) и сва возила државних служби (полиција, инспекције…) морају да буду еколошка возила (та возила би куповали и грађани и приватне фирме). Потребно је и створити мрежу станица за пуњење еколошких возила, затим пружити системску подршку српским иноваторима, вратити стручњаке из дијаспоре и обезбедити радну снаге (и добре услове за рад радника) у тој индустрији. Из медија смо сазнали да су српски градови недавно били најзагађенији градови у свету. Ако би се ови планови реализовали (нашла замена за угаљ и нафту), уз чување паркова и шума, српски градови би били међу најмање загађеним у свету, народ би био здравији. (Мора да се нађе начин и да рудници литијума, као и осталих руда, не загађају животну околину.) Ако је то циљ, мора да постоји и план и да се план спроводи у дело. Такав план може да донесе само држава (власт, елита).

Стварање позитивне селекције у државним службама и ефикасне бирократије није могуће без дугорочних планова. Стање је лоше због негативне селекције, корупције и непотизма. Добри кадрови се стварају годинама, а велики системи (нпр. здравство, полиција, војска…) стварају се деценијама. Корупција у врху правосуђа, полиције и тајних служби не може да се искорени преко ноћи. То је први задатак нове српске елите. Када се победи корупција у врху државе, следећи задатак је да се искорени корупција на нижим нивоима.

За спољну политику и одбрану Косова и Метохије, потребни су дугорочни планови. Ко су наши савезници, а ко су наши непријатељи? Шта ће бити са БиХ, када се странци повуку? Како ће да се реши македонско питање? Како да се заштите права српског народа и СПЦ у Хрватској? Како да Србија не буде изолована од света и светског тржишта, када одустане од уласка у ЕУ? Како да Србија развије економску дипломатију?

И тако редом, у свим областима друштва и државе, донети планове за одбрану од поплава и гашење пожара, за градњу инфраструктуре, за реформу образовања, за развој привреде, итд. За реализацију дугорочних планова потребно је и повезати генерације, тако да нове генерације наставе по плану претходних генерација (наравно, уз неке измене због неких нових околности). Зато је важно како се спроводи смена генерације, мора да постоји план.

Изнад свега је питање идентитета, традиције и цркве, тј. какву културу желимо да чувамо и развијамо, у каквој држави желимо да живимо, ко смо ми и шта заиста хоћемо. Већина није за либерални капитализам, није ни за комунизам, данас многи критикују демократски систем, али скоро нико не жели недемократски систем, више се користи латиница него ћирилица, итд. Посебно питање је однос према Цркви. Националисти ће да бране СПЦ ако је нападају непријатељи српства и многи би живот дали за одбрану српских светиња на КиМ, али када је у питању лични однос према Цркви и свештенству, и лични однос према Богу и поштовању заповести, ту се налазе и атеисти и пагани, често и мржња према Цркви и свештеницима, неки националисти као да се радују зато што је лоше стање у Цркви. Ако мора да бира између либерализма, комунизма, фашизма и православља, националиста ће да изабере православље, али због народа и традиције, а не због вере у Христа. Можда је то добро, за почетак. Само, треба знати да Бог не воли људе који су млаки у вери (Отк. 3, 15-17). Ко има јаку веру, има јасан циљ, зна шта хоће, може да донесе дугорочне планове и да их реализује – није лењ, није песимиста и дефетиста, не продаје се и не предаје се.

Дакле, да ли је православље темељ на којем желимо да зидамо нашу културу, просвету…? Да ли желимо да чувамо СПЦ? Ако је православље то што хоћемо, онда ћемо добити нову српску елиту; елиту која има историјску, есхатолошку и правну свест, која зна шта хоће и може да донесе дугорочне планове и стратегије развоја, тј. да постави темељ за Србију 21. века. Ако у народу постоји таква воља, а у делу народу који је решен да одржи Завет она постоји, појавиће се нова елита, која ће направити и спроводити дугорочни план развоја и стварати, на истом темељу, савезе са другим народима и државама.


Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће

17 новембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.

Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.

Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).

Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).

Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.

Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.

Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.


Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација

9 новембра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У православним народима нико не ради озбиљно на сабирању православних народа, у балканским на стварању балканског савеза, у словенским на уједињењу свих Словена. А нико не може да опстане сам, без савезника. Да ли је време да се у Србији појаве озбиљни културни и политички покрети са таквим циљевима? Србија има велику одговорност за стање на Балкану, и за стање у православном свету (посебно сада док траје сукоб између грчке и руске цркве). Србија је успорила НАТО поход ка Русији пре 20 година. Кад падне Србија, пао је цео Балкан. Од стања на Балкану, доста зависи и стање у Европи.

Сада постоји руска Евроазијска унија. О том пројекту писао сам у претходним текстовима из теоријско-идеолошког угла, где сам као полазну тачку узео Четврту политичку теорију Александра Дугина. Евроазијска унија не може да се заснива на постојеће три политичке теорије (либерализам, комунизам, фашизам) и зато се тражи нова или четврта политичка теорија. Међутим, Дугинова теорија је ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство. Према мом мишљењу, оно што може да повеже народе из наше цивилизације је хришћанство, као основа идентитета сваког народа. Зато треба створити прву, условно речено, православну и словенску идеологију (или прву, условно речено, православну политичку теорију). На крају 21. века, вероватно ће једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, као грађевински објекти и институције. А то може да буде само Православна Црква, као „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15).

Игор Панарин види Београд као један од главних градова Евроазијске уније и предвидео је да ће настати Балканска конфедерација. Са тим предвиђањима Панарина, упознао сам се пре више од 8 година, и тада ми је то изгледало реално. А данас још реалније. Нека од тих предвиђања Игора Панарина су се већ обистинила. На пример, и ја мислим да је реално да Мађарска буде део Балканске конфедерације, како је назива Панарин. Прошле године сам у тексту Орбанова орбита написао: „Мађари могу да постану део словенске и православне породице… Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“. Игор Панарин је недавно за српске медије поновио: „Мађарска је једина држава ЕУ која у уставу помиње хришћанске вредности. Своју прогнозу сматрам вероватном – Београд на челу Балканске конфедерације, која може обухватити и Мађарску“.

Турска је све ближа Русији, и има све боље односе са Србијом. Ако „ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО-а“, биће лакше и бошњачки део БиХ укључити у стварање „Балканске конфедерације“. Мађарска има још боље односе са Русијом. Србија и Мађарска сада имају најбоље односе у својој историји. Међутим, пошто су православни и словенски народи најбројнији на Балкану и простору источне Европе, услов свих услова за стварање „Балканске конфедерације“ и успех Евроазијске уније је саборност између православних и словенских народа. Србија не може да прави балкански савез са Мађарском и Турском, ако је у сукобу са Грчком, Бугарском и Румунијом. Евроазијска унија не може да постоји, ако су Украјина (према Панарину, Кијев треба да буде једна од четири престоница ЕА) и Русија у рату, или ако су украјинске власти у сукобу са већином православних цркава. Са друге стране, не желимо лажно братство и јединство. Hема потребе да се ствара наднација (наддржава), довољно је да створимо опште православно-словенско становиште и искрену саборност. Тек кад створимо чврст савез са православним балканским народима, ослоњен на савез са Русијом (Евроазијску унију), затим савез са Мађарском, Турском и Бошњацима из БиХ, Србије и Црне Горе, могу да се реше и албанско и хрватско питање на Балкану.

Све што је Панарин предвидео, може да се обистини и са лажним братством и јединством. Међународне околности су повољне за деловање све снажније Русије. Из Русије у Србију сутра може да стигне 10 система С-400 и 100 мигова и сухоја. Србија може да буде тако економски јака. Турска може да издржи санкције Запада. Јер, ту је и Кина. Феминизирани Запад нема шансе у сукобу са Истоком. Свет се мења, Запад ће се променити. Мађарска, Чешка, Словачка, касније и Пољска, могу постати део евроазијско-балканске уније. Елите могу да нађу међусобне интересе и да се договоре. Али, чему ће стремити те елите, у чију помоћ ће се уздати? Које вредности ће да се негују? Шта ће бити званична идеологија или виша идеја која све покреће? Какву ће културу стварати? Колико ће се поштовати права обичних грађана и малих предузетника, у односу на оне велике и моћне? Да ли ћемо да стварамо империју која ће другима да ради оно што су неке империје нама радиле?

Са друге стране, може све да крене наопако. Србија може да падне, у Русији може да се догоди револуција или да Путина наследи неко ко неће моћи да одржи садашњи раст, рат у Украјини може још дуго да траје, Казахстан може да се окрене ка Западу, у Мађарској и Турској глобалисти могу да победе традиционалисте, може да се продуби раскол између грчке и руске цркве… Можда се распадну и САД и Европска унија, а да никад не заживи озбиљно Евроазијска унија, па да крене рат свих против свих и још већи талас избеглица. Ипак, мислим да је реално да настане савез православних и словенских држава.

Суштина је да Евроазијска унија и „Балканска конфедерација“ не буду пројекти који ће се наметнути народима од стране отуђених елита, са неком својом званичном идеологијом. То би било лоше чак и када би та идеологија била православље, јер хришћанство није и не може да буде идеологија. Хришћанство је духовни свет и има систем вредности, који је темељ, или оквир, за деловање у свету. Свет је данас другачији него у првом миленијуму хришћанства, та промена мора да се уважи, али, супротно мишљењу многих, то не значи да се Црква мора либерализовати, а Христово учење прилагодити и уклопити у неку „њу ејџ“ идеологију, да би се људи лакше и брже међусобно повезали. Напротив, потребно је бити чврст у вери, Црква мора да остане „окамењена“, потребно је упознати изворно учење своје вере, и тада неће бити проблема са негативним традиционализмом, нити разлога за страх од појаве православног фундаментализма. Хришћанин има у виду Другог, зато има правну свест и прави разлику између државе и духовне заједнице. Једино искрена вера у Христа може да створи саборност, унутар сваког народа појединачно, и између народа из нашег дела света. Ако смо заиста православни (хришћани), више ће нас ценити католици из држава Вишеградске групе, и муслимани који верују у Алаха и чувају традицију. Као хришћани ћемо се односити према свима који нису хришћани (атеисти, левичари…), па ће и они, можда, више поштовати нас, и створићемо културу дијалога и доћи до консензуса.

Ако се одрекнемо православља, нема шансе да живимо у саборности и да опстанемо. Ако ипак настане евроазијско-балканска унија, без православља као темеља, значи да је стигла помоћ, али не од Бога, него од ђавола – да задобијемо свет, али да изгубимо душу.


Никола Варагић: Позитивни традиционализам

2 новембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.

Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.

Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.

Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.

Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) измеђи епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.

Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.

Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични конктакт, он онда никад и није хтео да буде светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паган или да слави ноћ вештица.

Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.

Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?


Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности

26 октобра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Епископи СПЦ и даље воде међусобне полемике (овог пута због одлуке Синода да додели орден председнику Србије). Синод Грчке православне цркве признао је аутокефалију тзв. Украјинске православне цркве. СПЦ шаље делегацију, нижег ранга, на прославу у Никеји, јер Цариградска патријаршија третира СПЦ као кћерка, а не као сестринску цркву. СПЦ је 800 година аутокефалности обележила испод нивоа за такав јубилеј. Зато стварање нове политичке теорије или прве православно-словенске идеологије (са основом у православној вери и правној свести, пошто су то, према мом мишљењу, услови за опстанак српског и осталих православних и словенских народа), као и стварање савеза православних држава, сада делује као немогућа мисија или утопија.

Стварање патриотског блока у Србији није могуће, ако дође до раскола у СПЦ. Не могу се градити односи са осталим помесним црквама, ако је у СПЦ раскол (или анархија). Исто је стање и у осталим сестринским црквама. Стварање православног савеза није могуће, ако дође до раскола у Православној Цркви, пошто ће раскол произвести лоше односе између православних народа и држава. На пример, све су гори односи између Русије и Грчке. А Украјина је пример и како се народ дели због подела у Цркви, и како политичке поделе у народу неутралише саборност у Цркви, јер је већина православаца остала у Украјинској православној цркви Московске патријаршије, а већина помесних цркава је уз руску цркву.

Грчка црква је мајка црква словенских православних цркава. Срби и Руси су под утицајем из Цариграда стварали своје цркве, државе и културу. Цариградска патријаршија је била прва међу једнакима. Али, сада покуша да се постави изнад свих осталих цркава. Са друге стране, чини се да руска црква жели да она буде прва међу једнакима.

То што је Русија највећа православна сила, не значи и да Московска патријаршија треба да буде главна. Руси су некад сањали да ослободе Цариград, али, не да би га вратили Грцима, који у Малој Азији живе више од 2 000 година, него да тај град припоје Русији. То што је Цариградска патријаршија прва међу једнакима, не значи да цариградски патријарх може да се понаша попут папе, или, да има право да управља свим словенским црквама и да их третира – не као сестринске – него као еклисиолошки неодрасле кћерке цркве. После 1 000 година српске цркве, бесмислене су такве фанариотске тежње, и опасне по православље. Исто важи за руску и остале цркве, сада су то старе хришћанске цркве и народи. То морају да схвате Грци који воде Цариградску патријаршију. То што је нека црква млађа од грчке, или, то што нека црква има мање верника, или новца, од руске цркве – ништа не значи у православљу, и то није разлог да се неко уздиже изнад осталих. То је као када би човек из богате ктиторске или угледне свештеничке породице желео да се замонаши, и тражио да има привилегије у манастиру, или да постане игуман преко реда, само зато што је донео доста новца манастиру, или зато што му је прадеда био славан. Искусни духовник би га одмах послао да пере судове и после да љушти кромпир.

Сукоби између православних цркава су и еклисиолошке и политичке природе. На пример, у Украјини се руска и грчка црква сукобљавају због старих, чисто црквених питања, али, и зато што су дозволиле да се политика умеша у њихов однос. Ту се, дакле, ради и о сукобу између Русије и НАТО пакта. У случају Украјине, то се посебно односи на грчку цркву и на цариградску патријаршију, где су се поклопили интереси фанариота и империјалиста са Запада (фанариоти служе глобалистима, као што су некад служили турским султанима).

Што се тиче руско-грчких односа, ту постоји и фактор – Турска. Некада су и Грци и Руси ратовали против Турака, али, то се променило у 20. веку. Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт. Међутим, односи између Грчке и Турске остали су лоши, не само због Кипра. СССР се распао, а Русију сада гради све боље односе са Турском, у којој постоје политичке снаге које желе да изведу Турску из НАТО пакта. Како би се то одразило на односе са Грчком? Како сада ствари стоје, уз Грчку би биле САД и већина НАТО држава. Уз Грчку треба да буду све православне државе, а не само Русија, као што све оне треба да буду уз Србију, због Косова и Метохије, и уз Јерменију, због Нагорно-Карабаха, али да се проблеми реше без рата (да покушамо да живимо у миру са исламским државама које се граниче са нашом цивилизацијом). Добро је што су све бољи односи Турске, Ирана и Азербејџана са Русијом и Србијом. Међутим, приоритет, у грчко-турским односима, мора да буде помоћ братској Грчкој (ако ипак дође до сукоба између њих, или, ако из Турске и Сирије крене још више избеглица ка Грчкој). И Грчка треба увек да буде уз православне Словене. Било је падова и издаја од стране и Грка, и Руса, и Срба… али наши народи су то превазишли, па се надам (и молим) да ће превазићи и садашње издаје и падове.

На Балкану, због Македоније, вековима се споре Срби, Грци и Бугари. Македонци су се удаљили од Србије, кренули својим путем, али су прво на захтев Грчке морали да промене назив државе, а Бугарска сада захтева промене у називу језика и уџбеницима из историје. Пре тога, Албанцима су испунили скоро све захтеве. На путу ка ЕУ и НАТО, руши се све што су Македонци градили од настанка државе 1990. године. Словенска Македонија може да опстане једино ако се окрене Србији. (Наравно, ка бољој Србији од ове сада и Србији која зна шта хоће.) За Србе, Македонија је, на неки начин, оно што је Украјина за Русе. Пошто су јаки украјински и македонски национализми, Украјина и Македонија могу да остану независне државе, али да Украјинска православна црква остане под јурисдикцијом Московске патријаршије, а Македонска православна црква или Охридска архиепископија, под јурисдикцијом Пећке патријаршије. И Црна Гора је независна држава, а Митрополија црногорско-приморска је српска. Македонци и Црногорци треба одлучују као слободни људи. Ако Македонци одлуче да се уједине са Србима, без притиска Срба, то одговара Грцима, а Бугари не могу да се љуте на Србе због одлуке Македонаца.

У Црној Гори нема потребе да се ствара Црногорска православна црква. И генерално, да ли је време да се промисли, где православни свет води начело да сваки народ, који има и своју државу, мора да има своју цркву и да свака црква буде национална. Црква је духовна заједница, а не национална институција. Због етнофилетизма имамо сукобе унутар Цркве. А тако не би смело да буде, ако смо део исте духовне заједнице, и ако је Црква једна, и ако постоји разлика између државе и духовне заједнице, између народа Божјег и нације.

Зар немамо превише спољашњих непријатеља, да бисмо сада снаге трошили на међусобне сукобе? Око Цркве се сабира народ. Без народа нема државе, без Цркве нема народа, Али, без народа, нема ни Цркве. Зато је важна саборност унутар сваке помесне цркве и између свих православних цркава. Аутошовинизам и јерес екуменизма су опасни, колико и јерес етнофилетизма. То што раде националисти и клирици Православне Цркве којима је стало до земаљске славе, одговара империјалистима са Запада који покушавају да окупирају или разбију државе православно-словенске цивилизације и контролишу процес глобализације.

Већина људи који сада воде православне цркве, није дорасла изазовима. Будућност српске цркве зависи од тога да ли ће следећи патријарх бити духовно и карактерно слаб или јак човек. Будућност Православне Цркве зависи од тога колико ће цркава следити Фанар. Ако остане усамљена, излазак Цариградске патријаршије из Православне Цркве неће бити тако озбиљан ударац за православље, јер сам сигуран да ће већина православних Грка остати наша браћа у Христу. Рано је да се каже да су Грци пали, а можда чак и да је Васељенска патријаршија пала. Грци су имали моћно царство и помогли су Словенима да познају Христа, на свом језику и писму; сада су Словени, на челу са моћном Русијом, много јачи од Грка, и можда је време да православни Словени сада помогну Грцима да сачувају своју веру и цркву. Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест. „Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници“. Када „нема историјске свести… нема ни Цркве“ (Жарко Видовић). Припадамо истој духовној заједници, истој Цркви – Црква је једна.

Искрени верници и патриоте, не смеју да буду песимисти (да дозволе да размишљају исто као и  аутошовинисти), што се тиче будућности државе, народа и Цркве. Искрени верници и патриоте, не смеју да буду ни пасивни и реактивни, јер су глобалисти веома активни. Чекају нас нова искушења и нови удари на православље и Цркву, биће још издаја, али, ми нећемо да очајавамо, јер своје умове, попут Св. Силуана Атонског, држимо у аду, и имамо веру, љубав и наду.


Никола Варагић: Законоправило савремене Србије

17 октобра, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

Жарко Видовић је био међу ретким људима, у савременој Србији, који је знао да је правна свест део светосавске традиције, колико и сама хришћанска вера. Зато нас је подсећао да постоји разлика између државе и духовне заједнице, у чему је разлика и како да остане та разлика, тј. како да се буде изнад и папоцезаризма (клеро-етатизма) и цезаропапизма.

Већина људи не зна како је изгледао живот у Источном римском царству (нпр. већина ту државу погрешно назива „Византија“) и средњовековној српској краљевини. Већина људи зна како је изгледао живот у Западном римском царству, или државама које су настале на Западу, па многи мисле да је и у Источном римском царству и Србији Немањића постојао лов на вештице и да се спроводила инквизиција, или, да није било болница и школа, или странака, и томе слично, што се приписује тзв. „мрачном средњем веку“, иако он, чак ни на Западу, није био тако мрачан, посебно није на Балкану, јер су православни народи ушли у ренесансу, пре него народи из западне Европе. Међутим, Османлије су покориле Балкан и није се догодила православна ренесанса. А Платон на зиду цркве Богородице Љевишке је заборављен. Па се сад многи изненаде када се правна свест помене у оквиру православља.

У западној Европи догодила се ренесанса, али, развијано је, и прихваћено је, етатистичко схаватање – право државе, а не право личности. Етатистичко схватање је прихватио Петар Велики у Русији. Такву државу можемо, попут Дугина (односно, Хобса), звати Левијатан. То је полицијска држава. На Западу, одмах по прихватању хришћанства, долази до сукоба, због власти, између папа и царева, и између романских и германских народа. После се догодила и верска реформација, протестантизам, па просветитељство, хуманизам, тј. Запад је ушао у модерно доба. У истој држави више нису живели само хришћани и нехришћани, него је и међу хришћанима било различитих цркава и вероисповести. Поред тога, нације које су настале на Западу, колонизовале су Африку и доводиле робове, па је у њиховим државама било и људи (робова) из других раса. Историја Запада је постала борба за права и превласт различитих вера или цркава, идеологија и народа, а данас и раса, сексуалних већина и мањина… Либерализам је био покушај да се уведе поштовање права личности, али што си даље од хришћанства, то си даље и од поштовања личности, па је либерализам метастазирао у неолиберализам или етички егоизам. Либерали су данас главни полицајци. Двоструки стандарди које Запад примењује изван лимеса, постоје, јер постоји двоструки морал унутар граница Запада. Евроатлантски (нео)либерализам је далеко од православног схватања личности – права личности и правне свести.

Зато суштину права личности, како је то истицао Жарко Видовић, не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), а српске римско-правне традиције из историје Русије (након реформе Петра Великог, посебно не након доласка комуниста на власт). А потребно је схватити суштину те правне традиције, јер „негација римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). О томе сам писао у првом и другом делу текста „Четврта политичка теорија“, у тексту о православном координатном систему, и тексту о држави и Цркви.

Знамо како је изгледала демократија у античкој Грчкој и Риму. Знамо како је на простору Западног римског царства, после ренесансе, настала модерна демократска држава. Једино не знамо како би се развијао правни систем у ренесансној Србији, и у Источном римском царству, и, између православних држава – после 15. века! А ренесанса би се догодила, да није било инвазије из Азије (моје мишљење је да би, независно од утицаја са Запада, на православном Балкану било православне ренесансе, другачије од оне на Западу). Не знамо како би се развијала економија, и како би се уредили односи између верских, етничких и политичких већина и мањина, и колико би се поштовала права грађана, да је православна цивилизација могла самостално да се развија, и после 15. века. Да није било окупације, у Србији би до 17. века настало грађанско друштво, у више великих градова, главни град би до 19. века имао више од милион становника и био метропола Европе. Како би се развијао Цариград до 19. века, да није пао? А тек Русија, да су у том периоду постојале на Балкану моћне православне државе, као савезници, у оквиру исте Цркве? Да ли би између 15. и 19. века настао савез православних држава, или би православци међусобно ратовали? Можда би постојала саборност између православних цркава и народа, и можда би Црква остала иста, без промена (удаљавања од извора вере), какве су настале на Западу. Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…

Уместо да развијају правни систем, у својим државама, чија је основа право личности, на основу хришћанског схватања личности, наредних неколико векова православни народи били су или под исламским шеријатским правом, или под европским етатизмом. Правна свест (право личности), у модерној српској држави, дакле, није се развијала на темељима средњовековне српске или источне римско-правне традиције, него на правним системима насталим у исламској (између 15. и 19. века) и евроатлантској (од 19. века) цивилизацији, па су се у српском народу одомаћили и европски етатизам и источњачки деспотизам. Тако је остало до данас. „Непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе“ (Мило Ломпар).

Да ли данас може да се изгради православни систем друштвеног уређења? Ако може, онда таква држава, ако је она православно-правна, не може или не сме бити, полицијска држава (Левијатан). Јер, ако се дисциплинује спољашњи човек, ако се вера шири мачем, то није у складу са православним моралом и то онда није православно-правна држава. Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање, а не преко полиције или страха од закона. Закони морају да буду спровођени слободном вољом, пред законом сви морају да буду једнаки, закони постоје због људи, поштени грађани не смеју да имају страх од полиције, не сме да постоји терор већине над мањинама, или, победника на изборима над пораженима, итд. Ако говоримо о православној држави и правној свести, тј. хришћанском моралу и римском праву. Јер, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“ (Видовић). Дакле, само са правном државом, Завет може бити остварен.

Није реално да се обнови (наследна) монархија, теократија још мање. Све идеологије, због којих су се водили грађански ратови, постале су превазиђене, тј. део су проблема, а не део решења. Дакле, људи су незадовољни и са либералном демократијом и капитализмом, али не желе повратак у комунизам и не желе живе у фашистичкој држави. А православци желе да живе у православној држави. Шта је православна држава? Како да се гради православна држава? Одговоре би морали да тражимо кроз стварање нове политичке теорије. Поменуо сам Дугина и његову Четврту политичку теорију, зато што је он међу реткима који се тиме бави. То не значи да ћу ја стварам Четврту политичку теорију, пошто је Дугинова теорија ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство.

Ако је циљ саборност и стварање православног система друштвеног уређења, потребно је створити, кроз заједнички рад стручњака из свих или више народа православно-словенске цивилизације, прву, условно речено, православну и словенску идеологију (нову политичку теорију). Тражи се систем уређења за друштво у којем већину (или половину) од укупног броја становника чине православци, али са разликом између државе и духовне заједнице. Држава не може бити заснована на Еванђељу – „на Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Али, могу да се поштују хришћанске вредности, тј. морају – ако хришћани стварају државу, ако је то православна и правна држава.

Људи попут Стојана Новаковића, знали су да „напретка нема без ,конзервативности’ која се састоји у враћању на основе римског права, јер је римско право“, како нас је подсећао и Жарко Видовић, „,саставни део вере’ православне“. О интелектуалним корифејима „који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе“, захваљујући којима су током XIX и XX века „уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…)“ у Србију, пише проф. Јовица Тркуља. Када се упозна и разуме свети лик Светог Саве, а „не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић), када се разуме координатни систем у оквиру којег је он живео, могу да се уклапају и елементи савременог света, и на тој основи ствара ново. Колико људи разуме тај свети лик? Шта би данас радили Св. Сава и Св. Симеон – какву би Србију стварали? Какве би законе донео и како би их спроводио цар Душан? Да ли би они водили рат против Грка и Бугара, због Македоније, или би стварали православни савез?

Зато су значајна предавања, попут предавања др Владимира Димитријевића, одржаног у Андрићевом институту: „Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у Средње веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону без земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе“.

Поред искрене вере у Христа, правна свест (Законоправило) је тајна успеха Немањића. То је тајна успеха и Источног римског царства, државе која је постојала 1 000 година, најдуже у историји. Један од главних разлога пропасти тих православних држава је то што су оне међусобно ратовале, док су Османлије и паписти претили да их покоре. Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој, српског народа и осталих православних народа, тј. православне цивилизације у 21. веку.


Никола Варагић: Две слике Србије

14 октобра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Недавно је у Основном суду у Ивањици требало да почне суђење директору фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана, поводом експлозије која се догодила у фабрици у јулу 2017. године, када су погинула два радника – Миломир Миливојевић и његов колега Милојко Игњатовић. Испред зграде суда окупило се близу 1.000 људи, који су дошли да изразе подршку Радошу Миловановићу, директору фабрике. То су били углавном радници те фабрике, колеге Миломира Миливојевића. Они тај дан нису ишли на посао, дошли су да подрже директора и да вређају колегу Милована Миливојевића, чији је син погинуо. Његов син је имао 25 година када се то догодило. Испред суда су били и његова мајка и сестра. Наравно, њих две су посебно тешко поднеле увреде које су им упутили радници те фабрике. На сликама, које су се појавиле у медијима, виде се њих две како плачу. Људи у Србији су били згрожени понашањем радника фабрике из Лучана и њиховог директора. Одмах су кренуле приче како је то тотални пораз хуманости или људскости и како смо ми Срби најгори народ на свету, да заслужујемо да нестанемо као народ, да ова држава не заслужује да постоји, да су људи генерално лоши, итд.

Скоро истог дана када се то догодило испред суда у Ивањици, национално удружење деце обололеле од рака „Нурдор“ је завршило своју хуманитарну акцију „Пружи корак“. Циљ акције је изградња родитељске куће за децу и породице деце оболеле од рака у Београду. У акцији је учествовало на хиљаде људи, укључиле су се бројне фирме. За кратко време, прикупљено је више од 50 милиона динара. Онда је једна страна компанија донирала још 250 000 евра. Иначе, хуманитарна организација „Нурдор“ је изградила родитељске куће у Нишу и Новом Саду, људи који воде ту организацију заслужни су за градњу новог хемато-онколошког одељења у Нишу, пружају помоћ деци и родитељима деце оболеле од рака. Било је дивно гледати колико је људи пешачило за ту децу и њихове родитеље, колико су показали саосећања према породицама које имају тешко болесну децу. Међу њима има деце која су победила тешке болести и сада су здрави људи. Сада су као једна породица и пружају помоћ једни другима. Остали људи то виде и исто тако желе да помогну.

Постоји доста позитивних примера у Србији. На пример, хуманитарна организација „Срби за Србе“. Када знате за „Нурдор“ и „Срби за Србе“, и за друге позитивне примере, из јавног и приватног живота, тј. када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира и слично? Тако многи говоре после пораза у фудбалу, а онда, да смо најбољи народ на свету када злато освоје одбојкаши/це, кошаркаши/це, ватерполисти, Ђоковић…

Дакле, видимо негативне примере, знамо да постоје лоши људи. Али и у Лучанима постоје добри људи, које је било срамота када су видели шта се догодило испред суда у Ивањици. Зар није добар знак и реакција јавности? Толика осуда радника који су били испред суда, значи да већина у Србији зна шта је хуманост. Зато, не сме се генерализовати и одлазити у крајност. Српски народ није најгори народ на свету. Није ни савршен народ. Све што је лоше треба критикова, све што је добро треба похвалити и подржати. Треба бити реалан, и остати позитиван. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Медији углавном истичу оно лоше, то се преноси на друштвене мреже, зато мисли својом главом.


Никола Варагић: Фудбал – најпрљавија споредна ствар у Србији

13 октобра, 2019
NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

Наставља се пропаст српског фудбала. После још једног у низу сумњиво досуђеног пенала за Црвену Звезду, одлазак навијача на стадионе и праћење домаће лиге и А репрезентације губи смисао. Тренутни успеси Црвене Звезде и Партизана, у европским такмичењима, дају лажну наду да је било неких промена и да ће доћи до препорода. Стање у домаћој лиги и у А репрезентацији, права је слика Фудбалског савеза Србије. То одавно није спорт. Сада је то постало јасно и онима који слабо прате домаћи фудбал.

Ако су на власти у Србији звездаши, Црвена Звезда ће и у фудбалу и кошарци, бити првак државе. И обрнуто, када су на власти партизановци, Партизан ће да осваја титуле. Јер, ко контролише полицију те сезоне, првак је лиге на крају сезоне. Када је Мирко Марјановић био председник Владе Србије, компаније Прогрес и ФК Партизан, Партизан је годинама освајао све титуле. Када су браћа Вучић дошла на власт, Црвена Звезда је и у фудбалу и у кошарци постала шампион, и видимо, све док је иста власт, биће шамион сваке године.

Сада знамо да ће сваки судија, при крају сваке утакмице, свирати пенал за Црвену Звезду. Играчи не морају много да се труде, треба само да сачекају 85. минут и да падну када уђу у казнени простор противничке екипе. Тако је и Партизан био шампион, када је тренер био садашњи селектор репрезентације Србије. Само они који то нису знали, мислили су да ће репрезентација играти боље након доласка Тумбаковића за селектора. И годинама су се сви чудили зашто Црвена Звезда и Партизан не могу никога да победе у Европи. Како да победе, када у Европи нико неће да те пусти да га победиш? Нико није хтео да говори о намештању утакмица (три за три, куповина играча, судија…). Ко ће да игра у првом тиму А репрезентације Србије, најмање су се питали селектори. Муслин то није хтео, и отерали су га. Од репрезентације је направљена фирма за прављење новца. Зато млади играчи желе што пре да напусте Србију и играју негде другде, није само новац разлог за одлазак.

Нису ништа бољи ни мали клубови, ни клубови у нижим лигама. Зна се, често на почетку сезоне, ко ће из друге да уђе у прву, из треће у другу лигу… У клубовима, не само што се тиче сениора, него чак од петлића, не играју најбољи играчи, него они који имају најбоље везе или „леђа“. Деца богатих, познатих и утицајних родитеља увек морају да имају место у тиму, без обзира како играју и тренирају. Ко ће да игра међу сениорима, поред богатих, познатих и утицајних родитеља, одлучују и менаџери и мафијаши. Није важно како неки играч игра, него чији је тај играч и ко зарађује од његове куповине и продаје. Тако опада квалитет – све је мање добрих играча. Омладинске репрезентације нижу неуспехе, стање у А репрезентацији је очајно, у првим тимовима Црвене Звезде и Партизана игра све више страних играча, све је мање играча из омладинских погона, домаћа лига је међу најгорим у Европи. Тренери и судије су део проблема, исто колико и људи који воде клубове и савез. Не постоји позитивна селекција. Нико више не ради на стварању добрих домаћих играча. Поред лоших тренера, са намештеним утакмицама, са негативном селекцијом, не могу да се стварају добри играчи. Све се врти око новца – чак и у школама фудбала за децу до 10 година. Школе фудбала за малу децу не праве се да би деца учила да играју фудбал, него да власници школе фудбала зараде од чланарине и организације турнира. Част изузецима. Таквих изузетака међу српским судијама нема – не можеш да будеш судија, ако си поштен.

Данас се фудбал игра због кладионица. Тако је свуда у свету. Само негде имају меру, нису сви толико бахати као људи који воде српски фудбал. Играчи се купују и продају као да су нека роба, намештају се утакмице а новац се извлачи из кладионица, пере се новац преко улагања у клубове и играче, намешта се ко ће бити домаћин светског првенства исто као и олимпијских игара, итд. Мафије има и у другим лигама, српска мафија сарађује са другим мафијама у намештању утакмица и подизању новца из кладионица.

Међутим, постоје озбиљне лиге, са озбиљним клубовима, не намештају се све утакмице, и у сваком првенству, постоје савези који озбиљно раде са свим селекцијама до А тима и стварају добре играче за домаће клубове и репрезентацију. Зато су у последњих 20 година, најбоље српске клубове и репрезентацију Србије побеђивали они који су до пре 20 година редовно губили од наших тимова и репрезентација, најбољи европски тимови су лагано побеђивали наше најбоље клубове, као што је и репрезентација примала по шест голова од најбољих светских репрезентација. Недавно од Украјине, петарда.

Фудбал је био најважнија споредна ствар на свету; данас је, посебно у Србији, најпрљавија споредна ствар на свету. Слично је и у осталим спортовима у којима се врти доста новца. Сада се купују и страни играчи да играју за националне репрезентације.

У неким лигама има смисла одлазити на стадион као навијач. Бити навијач у Србији, више нема смисла. Навијачи српских клубова треба да бојкотују своје клубове, најмање годину дана – нека играју пред празним трибинама. Нико не треба да одлази на стадионе да гледа утакмице домаћих лига и репрезентације Србије, најмање годину дана. И нека цео свет то види. И нека УЕФА и ФИФА избаце српски фудбал из европског и светског фудбала, на годину дана. Енглезима је то помогло. Мораће и у српском фудбалу да дође до озбиљних промена после тога – мораће да одговарају они због који је српски фудбал избачен из свих међународних такмичења. Време је да се мафија избаци из српског фудбала.

Сви навијачи треба да се удруже у бојкоту својих клубова и репрезентације, без обзира на међусобне разлике. Спорт се воли због поштеног надметања – бољи треба да победи, а не онај ко намешта утакмице. Навијачи не могу да уживају у победи свог тима, ако знају да је утакмица намештена да њихов тим победи. Каква је то победа? Ни играчи не могу да буду задовољни, убија се драж игре, због које сваки фудбалер почиње да тренира тај спорт. Са друге стране, ако се овако настави, можда ће домаћи клубови и репрезентација бити бољи, али ће у клубовима и репрезентацији већину чинити страни играчи. Да ли је то циљ?

Ако је навијачима стало до српског фудбала, најбоље ће помоћи српском фудбалу тако што ће престати да одлазе на стадионе – тако што ће престати да прате домаћи фудбал чак и преко медија. Српском фудбалу су потребне суштинске промене. Када дође до промена у ФСС, када полиција почне да хапси челнике Црвене Звезде и Партизана, па онда и све остале, укључујући и тренере и судије, због намештања утакмица, када се реши питање власништва над клубовима и права играча, има смисла да се навијачи врате на стадионе. И да на трибинама стадиона имамо навијаче, а не хулигане повезане са мафијом, полицијом и политичким странкама за које раде и које их штите.

Пенали досуђени за Црвену Звезду против Инђије (уз лошу глуму голмана Инђије код другог пенала):

https://www.youtube.com/watch?v=nMPP7hPVP2o

Пенал и гол против Напретка у Крушевцу:

https://youtu.be/QsxE_yJeS_Q?t=154


Никола Варагић: Православни координатни систем

8 октобра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Национализам повезује људе из истог народа, али, не повезује људе из различитих народа (колико год да су блиски једни другима). Наднационалне творевине на насилни начин окупљају и задржавају народе унутар својих граница (нпр. СФРЈ или СССР, где су народи одбили југословенски, односно, совјетски идентитет). Данас се то ради преко намештених референдума (нпр. у ЕУ и Великој Британији). Сабирање или удруживање народа из наше цивилизације има смисла само ако долази из слободе. Осим такве жеље, шта још може да окупи верски и идеолошки различите људе и народе, да стварају заједничку организацију држава? У православно-словенској цивилизацији, то су православна вера (хришћанство) и правна свест (демократска култура и право личности). Поред исте вере, људе повезује и слична култура, и то што нико не жели да служи као јефтина радна снага у колонији (неке империје), или да живи као роб у сувереној, али недемократској држави. Дакле, не желимо да стварамо наднацију, желимо да створимо опште православно-словенско становиште.

Национализми деле народе, па имамо сукобе око Македоније, или око Украјине, где се и цркве деле. Зато мора да се прави разлика између националиста и патриота. Патриота није у јереси етнофилетизма. Већину у народу чине патриоте, али различите вере и идеологије. Већину чини највећа духовна заједница (у народу). Значи да је међу патриотама највише верника. Али, вера некад дели патриоте, тј. вернике (већину), и, невернике и иновернике (мањине), у истом народу, а некад повезује патриоте (вернике) из различитих народа. Зато мора да постоји и дијалог између већине и мањина. Већина нигде није стабилна и чврста у вери, тј. далеко је од саборности. Сваки патриота ће, уз неке интерне разлике, да негује свој идентитет, традицију и културу. Циљ је да се сабирају патриоте унутар истог народа, са једне стране, и између народа наше цивилизације, са друге стране. Оно наднационално (нпр. свесловенски језик и писмо) може да дође само из слободе – спонтано и својевољно.

Договора нема без културе дијалога, културе дијалога нема без демократских вредности, а демократских вредности нема без хришћанског морала (који захтева да се воле и грешник и непријатељи!). Антидемократа нема културу дијалога и правну свест, гуши критичко мишљење, користи насиље, ставља себе изнад и суди другим људима, и не поштује сваког човека као личност, а то није у складу са хришћанским вредностима и моралом. Личност је – као највиша вредност у хришћанству – централна тачка координатног система наше цивилизације. И сваки човек, без обзира на његово верско или етничко порекло, или лично уверење, мора да се поштује као личност (у човеку је сачуван лик Божји након пада, нико није објекат и нема двоструког морала). Када постоји поштовање личност, постоје лични односи, настаје саборност и ствара се правна држава. Тамо где се поштује право личности, поштује се и право народа (и право већине и право мањине).

Систем државног уређења копира се, вековима, од држава Западне Европе – нико никада није покушао да створи идеологију или систем државног уређења примерен православној цивилизацији. То је сад нужно урадити, јер је бесмислено да се свађамо око либерализма, комунизма или фашизма. Шта ће бити ако се распадне ЕУ? Ко, међу патриотама, жели да Немачка поново окупира Источну Европу? Ко жели да дозволи да у његовој држави и у православно-словенској цивилизацији, евроатлантски глобалисти икада више спроводе друштвени инжењеринг и да реализују своје планове у вези мелтинг пота? Ко жели да се прогоне цркве или да се спроводи инквизиција? Зашто се око тога и даље свађају левичари и десничари? Са Запада више нема шта да се копира и више немамо у кога да се угледамо – ни Запад нема решење. Морамо да се окренемо сами себи и да решење тражимо у нашој традицији – на основу наше традиције, прихватајући и оно добро што је настало на Западу (што је у нашој цивилизацији стекло неку традицију). То је нужно, ако желимо да живимо у слободној (сувереној) држави, као слободни људи, у складу са својом традицијом (део те традиције је и антифашизам), да негујемо наш језик и наше писмо, да живимо у држави благостања, социјалне правде и владавине права, са ефикасном бирократијом, бесплатним образовањем и здравством, итд. Мислим да већина људи то жели. А циљ је да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО, глобализацију, неолиберални капитализам (ММФ, СБ, ЕБРД), фашизам крајње деснице, трансхуманизам нове или екстремне левице, миграције, итд.

Како сада то објединити у једну, нову, четврту политичку теорију, а прву, условно речено, православну и словенску идеологију? Нова политичка теорија мора да буде конкретна, и до детаља разрађена, у свакој области. Како сачувати традицију и модернизовати државу? Како наћи меру између слободног тржишта и државног интервенционизма? Како да се уреде међусобни односи између православних и словенских држава? А како између Цркве и државе? Како је изгледао координатни систем у доба Источног римског царства и Св. Саве? „,Византинчев’ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). У савременој православној држави и православно-словенској цивилизацији треба се кретати у оквиру истог координатног система. Правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, а личност је центар тог координатног система. Са таквим координатним систем, лако ће се изградити нови и бољи систем државног уређења и лакше ће се сабирати народи.

Србија не може да опстане без (или изолована од) савезника. То не могу ни остале државе. Нико не може сам да се бори са империјалистима са Запада, са једне стране, и исламским империјалистима (и кризом са избеглицама из Азије и Африке), са друге стране. Сабирање (удруживање) народа из православно-словенске цивилизације потребно је ради одбране од заједничких, спољашњих непријатеља, али, мора да се зна како ће тачно изгледати живот унутар граница наше цивилизације – какву културу стварамо, за које вредности се боримо, коју традицију чувамо и негујемо. Да ли ће Русија бити нови Рим, а остали периферија, тј. да ли ће сви народи бити равноправни и слободни, и унутар сваког народа или државе, да ли ће сваки појединац или грађанин бити слободан?

Русија је изгубила битку са НАТО за Србију (Балкан), и изгубила је Украјину. Када падну Србија и Украјина, близу је и разбијање Русије (отимање Сибира, итд.). И обрнуто, када је Русија слаба, ни Србија не може да победи у рату. Русија се брани у Београду. Србија се брани у Москви. Такво јединство (у коме важи „сви за једног – један за све“) треба постићи између свих народа православно-словенске цивилизације, и више никада неће моћи неко из неке друге цивилизације да спроводи политику „завади, па владај“ међу православцима и Словенима, и свима осталима који желе да буду део наше цивилизације. Нова политичка теорија православно-словенске цивилизације, не може да буде империјална, иако ће бити универзална, јер ће темељи бити хришћанске и демократске вредности. „Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја… држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге“ (Св. Владика Николај). Исто се односи на границе наше цивилизације – мач сме ићи само до граница (језгра) наше цивилизације (као што веру не ширимо мачем, не треба ни идеологију ширити мачем; мора да постоји разлика између политичке теорије и верског мисионарства, као што постоји разлика између државе и духовне заједнице). На границама, за потребе одбране желимо јаку војску, толико јаку да се нико не усуди да нас нападне. Међутим, у нашој цивилизације, нећемо полицијске државе или аутократије, тј. источњачки деспотизам. Наш рат је умни (културни). Желимо да постоји слободни проток људи, идеја, капитала и робе између цивилизација (нпр. кинески „Појас и пут“ обухвата и простор наше цивилизације), као што исто то желимо између држава наше цивилизације.

Ако постоје Словени католици или Словени муслимани, или било који други народ који се географски налази унутар или на граници, али не жели да буде део православно-словенске цивилизације или заједничких организација, не треба га терати да буде. Ако жели, треба остати отворен за свакога. Постоје заједничке вредности и интереси. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. Католици су ближи православнима, него протестанти. Међутим, ако међу католицима главну реч воде фашисти и расисти – а такви су русофоби и србофоби – нема шансе да дође до савеза између католика и православаца. Италија је, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе, све ближа Русији и Србији. Народи у овом делу Европе окренути су ка вери и цркви и негују традиционалне породичне вредности – то нас међусобно спаја.

Дакле, не желимо да будемо окупирани од стране евроатлантске, или исламске, или било које друге империје, културе или цивилизације. Не желимо да будемо окупирани, али, не желимо ни да будемо окупатори (империјалисти). Није реално да се обнови теократија или монархија средњовековног типа. Не желимо повратак у комунизам и самоуправљање. Не желимо више демократију и либерализам евроатлантског типа. Међутим, то што желимо, нешто ново, мора да има неке елементе старог. На пример, можемо да стварамо државу у којој су пред законом сви једнаки и не постоји деликт мишљења (јер се негује критичко мишљење), која брине о сиромашнима и болеснима, док талентованима, иноваторима и предузетницима ствара услове да остваре своје циљеве, у којој се људи труде да живе од свог рада и могу да живе од свог рада (и у државним и у приватним фирмама), у којој су извори воде и градски водоводи у власништву државе, у којој је породица „основна ћелија друштва“ (дакле, без мачизма, феминизма и размажене деце); државу у којој постоји склад између општег и појединачног (јер постоје центри саборности и директна демократија). Постојеће идеологије бар нешто од овога што сам навео немају у свом програму (нпр. либерали и левичари се свађају да ли здравство и образовање треба да буде бесплатно, итд.). Ту је и пример комунитарног заједништва.

Данас такав систем не постоји, у свакој политичкој теорији или идеологији постоји нешто што треба избацити и нешто што треба прихватити (наравно, осим из фашизма), у новој политичкој теорији, и ускладити са хришћанским моралом и нашом традицијом. Мора да се омогући „место под сунцем“ и онима који нису православни и Словени. Пракса мора да буде у складу са теоријом. Потребне су заједничке међународне организације унутар наше цивилизације – да се уреде економски, правни, културни… односи између наших држава. У оквиру тога, и питање људских права ЛГБТ заједнице. Не желимо да се промовише такав начин живота, посебно међу децом. Ниједна држава не може сама да се бори са притиском глобалиста и геј лобија. Због тога, сви народи православно-словенске цивилизације треба заједно да траже начин како да се одбране од притиска ЛГБТ лобија. Дакле, у нашој цивилизацији, неће се прогонити Црква, а промовисати ЛГБТ идеологија, као што то раде на Западу, али неће се ни прогонити људи само зато што су другачији, као што то раде у Саудијској Арабији и осталим исламским државама. Постоји разлика између православне и осталих цивилизација. Докажимо то. Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру (нпр. мора да се размонтира лихварски банкарски систем везан за Запад, и створи православни банкарски систем са државним и приватним банкама које неће бити лихварске и изнад закона; касније, можда, и нови финансијски систем, у новој организацији држава, без банака и пирамидалне хијерархије моћи, итд.).

Нова политичка теорија, хришћанима је потребна због бољег сналажење у свету или изван духовне заједнице – за живот у заједници са другим заједницама. Нехришћанима се отвара могућност да стварају бољи систем, него у коме сада живимо, бољи од било ког до сада у историји, заједно са хришћанима који исто то желе. Не као део Европе, ни као део Азије, него изнад Истока и Запада. Такву државу, друштво и цивилизацију могу да стварају само људи који чине подвиге и померају норме, са жељом да створе друштво или цивилизацију добрих људи. Тражи се политичка теорија која одговара православном духу и словенској души. Многи мисле да православци и Словени не могу да створе систем и цивилизацију, као што не могу да направе ни добар аутомобил. Неки мисле да смо неспособни варвари и затуцани православци, а неко да то није у складу са нашом вером и да ћемо изгубити душу и постати империјалисти (окренути земаљском царству, заборављајући небеско). Да ли је то истина? Ако то није истина, све што је потребно, јесте да унесемо праве (православне) координате, и да кренемо у подвиге.


Никола Варагић: Четврта политичка теорија

2 октобра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

I део

Поводом полемике у вези бојкота или изласка на изборе, у тексту Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот… Александар Б. Ђикић је поставио суштинско питање: „Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније“. Дакле, „овде се као препрека поставља идеологија“, тј. како да се уједине људи са различитим идеологијама? Шта ће да раде после избора, посебно поводом КиМ и ЕУ? Питање je и да ли је потребна идеологија. Све идеологије су компромитоване. Истиче се само оно што је лоше у некој идеологији, показују се само негативни примери (код других или другачијих). Либерализам је данас на лошем гласу колико и комунизам, а људи широм света евроатлантски неолиберализам пореде и са фашизмом.

Патриотизам није ни идеологија ни религија. Идеологије су интернационалне. Религије су интернационалне. Патриотизам није интернационалан. Патриотизам је љубав према свом народу (без мржње према другим народима). Патриотизам је попут љубави и бриге према својој породици, или према својој локалној заједници. Патриота није ни империјалиста, ни ксенофоб и изолациониста. Бити патриота је природно и нормално. Исто тако, природно и нормално је да будеш лојалан својој држави (чак и онда када је држава Левијатан) и да не дозволиш да неко из неке друге државе (тј. другог Левијатана) узме део твоје државе (као што браниш своју имовину, или своју породицу, од људи који желе да ти одузму имовину, или повреде ближње). Свака озбиљна политичка организација је државотворна и понаша се и делује патриотски, без обзира на идеологију или на веру. Не продаје се своја држава или део државе, као што се не продаје своја породица, без обзира да ли постоје неке свађе унутар породице. Уједињење има смисла само са таквим организацијама.

Реална политика заснива се на патриотизму (и на домаћинској економији). Све друго је, у оваквом свету, пуцање себи у ногу. Ко не брине о самоме себи (као појединац, породица и народ), нестаје са лица Земље. Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације. До сада, нико се тиме није озбиљно бавио (ако не рачунамо словенофиле из 19. века). Једини који је нешто конкретно предложио, у наше доба, је Александар Дугин.

Александар Дугин је предложио да се ствара четврта политичка теорија, као одговор на прву (либерализам), пошто су и друга (комунизам), и трећа (фашизам) идеологија – пукле. Међутим, Дугин остаје отворен за неке елементе друге, чак и треће, а потпуно затворен за елементе прве политичке теорије или идеологије (нпр. за развој правне свести или право личности, унутар наше цивилизације). Поред тога, Дугин истиче да је наша цивилизација православно-словенска, али евроазијство, као нову идеологију, он ограничава на простор ЗНД и своди на руски империјализам. У Дугиновој Евроазији, Руси су народ, остало су етноси; Русија је центар империје, остале државе су на периферији евроазијске империје. За словенске и православне државе, које се налазе изван граница ЗНД, за сада, нема места унутар такве Евроазијске уније (из више разлога).

Србија не жели да буде периферија евроатлантске империје и не припада евроатлантској цивилизацији. Зато се тражи алтернатива евроатлантском либералном универзализму или империјализму. Пошто „ниједна национална држава у данашњем свету није способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом“ (Дугин), за Србију је решење да се развија православно-словенска цивилизација. Русија је највећа сила унутар наше цивилизације, и свима је у интересу да се Русија развија и да буде стабилна и моћна држава. Али у народима који су део ЗНД, посебно у словенским и православним народима попут српског, бугарског, грчког или румунског, који се налазе ван граница ЗНД, колико год да су Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Грци, Румуни… русофили, већину чине они који су прво патриоте (свако воли свој народ највише, па онда остале народе) и не желе да буду периферија евроазијске империје, или руска губернија, тј. иако су русофили, не желе да спроводе русификацију, имају своје економске интересе, своју традицију, језик, итд. У прошлости је можда било другачије, али је данас такво стање. Исто важи за односе између Срба и братских народа – нико не жели да буде асимилован, колико год да су слични или братски народи. То не желе ни Аустријанци у односу на Немце, итд.

Дакле, са једне стране имамо евроатлантску империју, а са друге стране, као алтернатива, појављује се евроазијска империја. То је, у суштини, сукоб између САД и Русије, док се од осталих држава тражи да се одлуче на чију ће страну стати у том сукобу. Међутим, то је више од сукоба између две велике државе, и мање од „сукоба цивилизација“. Нико не жели да буде мрав у рингу у коме се туку два слона. Српски народ, као и још неки православни и словенски народи, припада делом и европској цивилизацији. Уосталом, сама евроазијска цивилизација је делом и европска. Али, због тога што су ближи Азији и Медитерану, него Атлантику, православни Словени, у односу на рационалисте са Запада (Атлантика), боље разумеју мистику Истока (Азије), одакле потиче и наша хришћанска вера. И евроатлантска и евроазијска цивилизација, настајале су под утицајима античке Грчке (Атине), паганског Римског царства, Свете земље (Јерусалима), Источног (Цариграда) и Западног (Ватикана) римског царства. Касније су, на историју Русије једним делом утицали Монголи и народи који су примили ислам, а на историју балканских народа Турци (муслимани), али су и на Запад стигли утицаји ислама (нпр. у математици, мистици, итд.) преко Арапа и Мавара. А онда је на све утицало просветитељство или револуција која је дошла са Запада. СССР је одбацио прву и трећу а прихватио другу, у Краљевини Југославији развијале су се све три политичке теорије (држава је развијала демократски систем и слободно тржиште, појавили су се следбеници фашизма и нацизма, неке странке су штитиле права сељака и ширио се покрет комуниста), док је у СФРЈ прихваћена само друга политичка теорија.

Повратак на хладноратовску блоковску поделу Европе, није добар одговор Русије на исту такву поделу коју прави Запад (тако што покушава да сузбије утицај Русије на што мањи простор, уцењивањем традиционалних савезника Русије, попут Србије, да не може да уђе у ЕУ и да одржава добре односе са Русијом). На путу Запада у походу на Исток, налази се и Србија. Поред Србије, ту су и друге словенске и православне државе. Ниједна држава из овог дела света не може да обрани свој суверенитет, ниједан народ не може да сачува свој идентитет, од насртаја евроатлантске империје, ако се самостално боре, па још и ако имају међусобне сукобе. Потребно је међусобно удруживање и удруживање са Русијом. Али, за удруживање народа који припадају православно-словенској цивилизацији, исто као и за уједињење српске опозиције, осим патриотизма, потребна је и нека виша идеја, нешто што је изнад патриотизма и што све везује. Јер, либерализам евроатлантског типа не може да прође, комунизам и фашизам нико не узима за озбиљно. Идеологије деле људе који живе у православно-словенској цивилизацији. Да ли постоји нешто што спаја већину људи или већину народа у нашој цивилизацији? Да ли је то Дугинова евроазијска идеологија?

Пошто за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, онда, према Дугину, ни теологија монотеистичких религија неће бити истина у последњој инстанци. За Дугина, све што је древно има вредност, и што је древније тим боље. Али он сматра да је демократија најпримитивнији и најварварскији облик политичке организације иако начело колективног одлучивања чини неодвојиви део древних архаичних друштава. Дугин је у сваком смислу против либералне демократије и либералног капитализма, али, шта нуди као алтернативу? Дугинов предлог је љубав према руском народу и претварање руске државе у империју. Ту постоје два проблема. У руском народу и у руској елити, постоје снаге које не желе да стварају империју. У осталим народима ЗНД и православно-словенске цивилизације, мало је људи који ће подржати такав руски империјализам. Због тога је пројекат Евроазијске уније под знаком питања – Украјина је практично изашла, а Белорусија и Казахстан су све даље од Русије (нпр. Казахстан прелази на латиницу). Осим тога, Русија нема политику „меке моћи“. Дакле, Евроазијска унија, са таквом евроазијском идеологијом – у којој има елемената тоталитаризма, чак и фашизма (нпр. Дугин предлаже да се репери, скејтбордери и посебно сурфери, затворе у гето?!), нема светлу будућност.

Дугинов предлог да се ствара регионална глобализација – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој цивилизацији, је добар предлог, али евроазијска идеологија на којој ради има много слабости и таква идеологија не може бити прихваћена од већине ни на постсовјетском простору, посебно не од већине унутар целе православно-словенске цивилизације. Дугин сматра да је марксизам (совјетски, кинески, вијетнамски…) варијанта егзогене модернизације, и да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт (и оно што је Стаљин радио), могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, ту никада није било правог либерализма и праве демократије – никада није постојала жеља да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ или „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). Зашто либерални капитализам и либерална демократија (право личности, слобода говора, владавина права, слободно тржиште…) нису могли, или, зашто не могу да буду, варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Дугин, на неки начин, признаје да је евроазијска идеологија тоталитарна – исто колико и евроатлантска. Такав антилиберализам је тоталитаран (или фаустовски) – исто колико и атлантски либерализам. На осталима је да изаберу којој ће империји служити или да буду уништени. Толико у мултиполарном свету са више од две регионалне глобализације.

Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“ – како је то истицао Жарко Видовић – „не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства, или тзв. „Византије“. „Етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике… Маркс се поводи за Хегелом… Етатизам не штити човека него ,друштво’“ писао је Жарко Видовић. Дугин се залаже за право народа, уместо за право државе; за слободу народа, а не класе (попут Маркса). Дугин ствара, неку врсту, етноизма, уместо етатизма. Међутим, право, како је писао Жарко Видовић, „није ,генеричко’, ни ,гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично“, тј. право је „у својој основи лично… Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ,друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ,друштво’“. Етноизам уместо друштва, штити народ. Али, народ је, пре свега, заједница личности. Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи.

Дакле, суштину Римског права не можемо схватити ни из историје Запада (тамо је корен европског етатизма, док у православне народе етатистичко схватање продире са реформом Петра Великог), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог, а посебно не након доласка комуниста на власт). Правну свест је важно имати зато што је „Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога“, како је писао Жарко Видовић, „него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Хармонија (вере и правне свести) није никаква ,обичајност’, него лична духовност“. Пошто је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (,клеронационализам’, ,клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Другим речима, само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић).

II део

Ако се ограничимо само на простор православно-словенске цивилизације, нова политичка теорија је потребна и мора да се гради на темељима наше цивилизације: хришћанскоj вери и правној свести. Демократска држава је правна држава, онда када постоји правна свест. Правне свести нема без хришћанске вере, пошто у правној свести човек „има свест о својој слободи“ (Видовић). Свест о својој слободи, човек стиче кроз подвиг вере (вера ослобађа). Када човек има свест о својој слободи, он онда има и свест о слободи другог човека, жели да сваки човек буде слободан, у другом човеку тражи оно најбоље у њему и сваког човека поштује као личност. Хришћанин се и према нехришћанима мора односити – хришћански.

Морална основа је у хришћанству, правна основа је у римско-правној традиција Источног римског царства. „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“ (Жарко Видовић). Можда би православно-правна (са разликом између световних и црквених закона) држава настала на прелазу из средњег века у модерно доба, да су биле другачије историјске околности. Вера се прихвата искључиво слободном вољом. „Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10).

Правна традиција Источног римског царства настаје након кодификације од стране цара Јустинијана. Правна традиција је прекинута када су балканске државе пале под окупацију  муслимана (шеријатског закона). На Западу је тада настало етатистичко схватање (право државе), које преузима и царска Русија, затим и балкански народи, након успостављања модерних држава, где је можда мало више, него у Русији, прихваћена и прва политичка теорија. У 20. веку, скоро све балканске и источноевропске државе биле су комунистичке.

У руској империји било је трагова „византијске“ традиције, а совјетска империја највише је гушила руски народ и народе који су били ван СССР, а део Варшавског пакта. Исто важи за Краљевину Србију, па Југославију, у односу на СФРЈ. У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад.

Комунисти нису имали правну свест и нису поштовали право личности – све је било, у теорији, подређено колективном (нацији и класи), а у пракси, комунистима који су били на власти – новој класи господара (чија је владавина била – деспотска). Поред православне (хришћанске) вере, социјализам (комунизам) је идеологија која повезује скоро све народе из православно-словенске цивилизације, пошто су скоро све државе биле комунистичке, а данас имају јаку левицу (и глобалистичку и патриотску). Само што левица ништа не чини да се смањи социјална неједнакост, заштите права радника и успостави правна држава. Не желимо неолиберални капитализам, решење није повратак у комунизам, а још мање да се узимају елементи фашизма. Тражи се нешто четврто, на темељу средњевековне традиције која је прекинута и није имала прилику да се самостално развија и да доживи ренесансу.

Чврстина коју је заговарао Дугин, коју је применио Путин, имала је смисла док је трајала консолидација Русије, после распада СССР и владавине Јељцина. Али, у економији, није дошло до прекида са ером Јељцина, јер је опстао неолиберални поредак. Најбогатији Руси, и уопште, економија Русије, превише зависи од капиталиста са Запада. У Русији постоји велика социјална неједнакост. Држава је тоталитарна, а економија неолиберална. Не може да постоји гора комбинација за Русију. Дугорочно, систем који сада постоји у Русији није одржив. То се показало током протеста поводом реформе пензионог система, посебно на недавно одржаним изборима у Москви. Са таквом политиком, Путин ће да губи подршку, посебно међу младима. Младима је још одбојнија идеологија коју шири Дугин.

После векова проведених под окупацијама, деспотијама и диктатурама, људи који живе у православно-словенској цивилизацији желе да живе као слободни људи (што не значи да више нису или да неће бити патриоте, или да ће се препустити разулареној слободи), да се индивидуално развијају и реализују – да живе и да се поштују као личности. То не могу да схвате људи који су остали заробљени у прошлости. Негативни традиционализам одбија људе који живе у 21. веку. Мора да се уважава „промена као категорија времена“. Са друге стране, постоји и потреба да се конзервира најбоље из традиције, тј. да се чувају и негују идентитет народа и традиционалне породичне вредности. Треба спојити традиционално и модерно. Како? Дугин предлаже да „раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост“. То је добар предлог, само што код Дугина морална страна није ограничена искључиво на хришћански морал, него има више елемената паганизма, окултизма и делом фашизма, са превише патернализма, што Дугинову евроазијску идеологију чини одбојном. Посебно када се има у виду и економски аспект и његов антилиберализам. Толико гушење личног начела, значи да се дисциплинује спољашњи човек. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма. Наш циљ је да се унутрашњи човек ослободи.

Поред православља (хришћанства) и социјализма (комунизма), још нешто повезује људе и народе из православно-словенске цивилизације, а то је жеља да буду слободни, чега нема без економске независности државе (од Запада и крупног капитала), и грађана од државе. Све државе су у економском смислу колоније, осим Русије, али ако се у Русији не поправи стање у економији, прете немири и револуција. Без економски јаке и од Запада независне Русије, ни остале државе православно-словенске цивилизације не могу да буду слободне. То желе сви православни и словенски народи. Народи желе да буду економски независни од евроатлантске империје (а да не постану зависни од неке друге империје), а грађани да буду независни од државе и домаће олигархије. Свима је доста империја, великих вођа, насилне колективизације, гушења критичког мишљења и слободе говора, итд. То мора да се има у виду, приликом стварања четврте политичке теорије, и регионалне глобализације, на простору православно-словенске цивилизације. Саборност није исто што и насилна или вештачка колективизација и пирамидална хијерархија моћи. Приватно предузетништво и владавину права, не треба мешати са неолибералним капитализмом, где је и правосуђе на продају, и где је забрањен државни интервенционизам и тамо где је то неопходно. Свима је доста и неолибералног капитализма, атомизације друштва, трансхуманизма, содомизма, порнографије, борбеног атеизма, итд.

Право личности и приватно предузетништво иду заједно, и иду паралелно са хришћанском вером и хришћанским моралом. У хришћанству, личност је највиша вредност, апостоли су учили да свако живи од свог рада, али и да се брине о сиромашнима, борили су се против лихварства, тако да ту постоје елементи и либерализма и социјализма. Ми сада не можемо да имамо исти систем уређења, као што је био у доба Источног римског царства и у доба Немањића, а не желимо да прихватимо капитализам који Запад намеће и не желимо да се вратимо на комунизам, чија је основа у социјализму, који је настао на Западу. Фашизам је искључен као опција. Тражи се средњи систем, прилагођен савременом човеку и друштву. Тражи се мера између личног и колективног, појединачног и општег, истог и различитог.

Свима је јасно да ће све државе из православно-словенске цивилизације остати колоније, уколико не дође до удруживања народа из ове цивилизације. Циљ удруживања је да се народи ослободе ропства и да државе не буду колоније – тако да сваки народ сачува свој идентитет (језик, писмо…) и традиционалне породичне вредности, али и да се грађани тих држава, или припадници тих народа, ослободе тираније домаћег Левијатана. Код Дугина нема ни трага од права личности – његова идеологија није утемељена само на хришћанској вери, него на гносеолошком плурализму; код њега нема склада између индивидуалног и колективног. Појединачно је подређено општем, а то је, како каже Лимонов (који иначе протестује сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације) стварање империје (пошто је речима Лимонова, „у поређењу са национализмом, империјализам много распрострањенији код нас“). Све се то преноси на односе између руског и осталих народа. Империјализам је фаустовска работа.

Хришћанство је основа, у недостатку бољег назива, православног конзервативизма, у коме постоји разлика између државе и духовне заједнице, јер постоји правна свест. Није могућ повратак на симфонију Цркве и државе каква је постојала у средњем веку, али не треба ту традицију одбацити. Најбоље и најважније што имамо и желимо да сачувамо у традицији, везано је за православље. Према тој традицији треба прилагодити и уклопити традиције које су настале у модерно доба. Дакле, нисмо у средњем веку – мора да се нађе место и за неправославне – нећемо да прогонимо грађане који нису православни. Хришћанство се не шири са мачем. Улога Цркве је важна, како због саборности духовне заједнице, тако и због демократизације државе. Економски део је, такође, важан и на њему треба доста радити.

Овде се поново враћамо на српску опозицију и идеологију. Идеологија режима у Србији је синкретизам либерализма, социјализма и фашизма, а чим ту има и фашизма, то значи да је из либерализма и социјализма узето само најгоре. Режим је потписао све што се од њега до сада тражило у вези КиМ и наставља да води Србију у ЕУ. Проблем је што се, по томе, многи из опозиције не разликују у односу на власт. Они који се разликују, знају шта неће, али не и шта хоће, а ако то знају, не знају како да дођу до тога и не покушавају да то реше. Не само што се тиче КиМ и ЕУ, него и што се тиче јавних предузећа, страних инвестиција, реформе образовања, контроле квалитета, односа између Цркве и државе, итд.

Разлику, у односу на режим, прави одлучност и спремност да се пружи заштита Србима који живе на КиМ и да се пронађе решење како да се КиМ врати у састав Србије. Пошто ће таква политика Србије изазвати неке центре моћи на Западу (и неке у исламском свету), то значи да је потребно показати одлучност и у односу на ЕУ и НАТО, а то значи – бити спреман и на жртвовање. Наравно, суштина је да се до тога дође без рата са НАТО, и без рата са Албанцима. Али мора да се покаже одлучност у заштити интереса Србије. Ниједна власт у последњих 20 година није показала ту одлучност. Део опозиције је некада био на власти. Да ли у опозицији, конкретно у Савезу за Србију, сада постоји таква одлучност? А са тим је повезана одлучност у свему осталом, и са тим има везе све остало, јер не може да се води успешна борба за КиМ, уз опструкције Запада, ако нема промена и резултата када је у питању унутрашња политика (реформе привреде, образовања, здравства… или у борби против криминала, корупције и негативног природног прираштаја, ако се не спречи „одлив мозгова“ и не створе услови за повратак људи из расејања, итд.). И наравно, јасна спољна политика и заједничка стратегија са савезницима.

За све то је потребна и нова политичка теорија или, условно речено, нова идеологија. Око старих или постојећих сви се свађају, и ниједна не одговара нашој традицији. Дакле, нова политичка теорија потребна је како због унутрашње политике (саборности, новог уређења државе), тако и због спољне политике. Спољна политика мора да се заснива на подршци Русије и сабирању држава и народа из православно-словенске цивилизације – на стварању заједничких организација, или на неку врсту православно-словенске уније. За опстанак од пресудне важности је да се створе заједничке организације, да изградимо наш економски и правни систем, да постоје слободни медији, заједнички медији (међу њима и православни медији), сарадња међу научницима и размена студената, саобраћајне везе, итд. Или, како је то написао протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого у одговору Никити Бондареву, „не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове“? Исто се односи на словенофиле из било ког словенског народа, или православце из било ког православног народа, који су вековима били мучени и убијани, јер нису желели да се одрекну свог словенског и/или православног идентитета, своје традиције и вере. Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана.

То не може да уради један човек, нити група људи из једног/истог народа, то мора да буде дело људи из више народа православно-словенске цивилизације. Можда је улога Србије само да се то покрене на прави начин, јер Србија у овом тренутку нема други избор – ако желимо да сачувамо своју културу и да живимо као слободни људи, у слободној држави. Мора да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО. Ако је православље основа идентитета који желимо да чувамо и негујемо, ако због тога не желимо да будемо колонија евроатлантске империје, ако смо традиционалисти и говоримо о неговању традиционалних породичних вредности, онда то треба да радимо као хришћани и у складу са својом вером – као заветни народ, сабран око Логоса, у духовном, а око демократских вредности, у световном смислу.


Никола Варагић: Владике и полемике или Епоха светих мирјана

18 септембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Ово лето је, што се тиче политичких дешавања у Србији, прилично досадно. Преговори на ФПН нису имали неки значај, већ су заборављени. Међутим, у црквеном животу ствари су више него занимљиве и ту је било много више активности и динамике.

Сваки дан се воде полемике, приватно и јавно, у медијима и на православним сајтовима. Пишу се текстови, писма, одговори на писма, најављују се смене професора богословије, сада се најављује преиспитивање Устава епархија у САД – и клирици и мирјани се деле у различите таборе, али све потиче у суштини са највишег, епископског нивоа. Свештеници и мирјани се углавном деле према томе ко ког владику поштују, а за ког владику мисли да греши поводом неког питања око вере, или одбране КиМ, или сарадње са режимом, или екуменистима. Када владике уђу у међусобну полемику, или озбиљан сукоб, свештеници и мирјани подржавају свог владику, или једног од владика, за ког мисле да је у праву, док нападају и вређају другог владику, за ког мисле да греши. Епископи са таквим полемикама губе ауторитет. Не постоје јасне поделе, нико нема већину на својој страни, постоји више различитих група, а не само две, између којих треба да се изабере.

На пример, свим искреним верницима међу православним Србима, Косово је подједнако у срцу, али, за једну групу верника, издајници су патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј, а патриота је епископ Атанасије, за другу групу верника, издајник је епископ Атанасије, а Косово искрено брани патријарх Иринеј, за трећу групу верника су и патријарх Иринеј и епископ Атанасије издајници, док је епископ Артемије једини искрен и правоверан, и не само што се тиче одбране КиМ. Постоји и група верника која и за владику Артемија каже да је скренуо са пута, а не само патријарх. Али, када патријарха Иринеја нападају у Данас-у због тога што посетио Сирију, тј. Антиохијску патријаршију, већина православаца ће да га брани од таквих напада.

Када митрополит Амфилохије брани СПЦ од милогораца, сви су уз митрополита, али када се помене питање епископа Артемија или преписка између патријарха Иринеја и епископа Атанасија, први ће за митрополита Амфилохија рећи да је издајник, исто као и патријарх Иринеј, други ће да напада епископа Атанасија, трећи ће да хвале и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, а нападаће као издајнике патријаха Иринеја и епископа бачког Иринеја, четврти ће да хвале само патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, пети ће критиковати све епископе… Све је још занимљивије када се помену епископи Максим и Григорије, као ученици епископа Атанасија, или источноамерички епископ Иринеј заједно са западноамеричким епископом Максимом, у вези спорног уређења СПЦ на америчком континенту, посебно ако се има у виду да су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије и источноамерички епископ Иринеј и западноамерички епископ Максим, као и епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, и епископ рашко-призренски Теодосије, и митрополит Амфилохије, и епископ Атанасије, итд. Или, већина ће бити на страни епископа крушевачког Давида када брани православно веровање о настанку света и човека, али, епископа Давида подржава и епископ бачки Иринеј, кога већина оних који подржавају епископа Давида критикује поводом неких других питања, а епископа бачког Иринеја подржава патријарх Иринеј.

Изгледа као да је постигнута саборност – поводом одбране КиМ – међу свим клирицима и мирјанима, али, то само тако изгледа, док се не помене епископ Артемије, чији је недавни интервју за (занимљиво) Београдски глас, пренет и на Стању ствари, на Стању ствари био најчитанији, и верујем да већину није оставио равнодушним. Да постоје поделе показује и однос епископа према режиму, и пријем председника републике током заседања Сабора. Већина верника је и даље у СПЦ, а не у Епархији рашко-призренској у егзилу, али већина не прави тако велику разлику (имајући у виду да су Артемија остале владике искључиле из СПЦ) између, са једне стране, епископа Артемија, и са друге стране, епископа који су га искључили из СПЦ и који сада воде СПЦ, пошто верници виде све те полемике између епископа (сада када Артемије више није у СПЦ), а знају да је постојао и притисак САД и осталих НАТО држава да СПЦ одустане од тужбе против НАТО и да се са КиМ склони епископ Артемије, а опет, исти ти епископи који су искључили епископа Артемија из СПЦ потписали су Апел за одбрану Косова и Метохије, када су епископа Теодосија режимски медији нападали због његовог става око КиМ, сви верници су били на страни епископа Теодосија, као што су сви православни Срби на страни митрополита Амфилохија када га нападају милогорци или напредњаци. Међутим, чим се помену нека друга питања, попут теорије еволуције, односа према Цариграду и Москви, тј. екуменизму, папи и Критском сабору, одмах неко од њих постаје издајник и јеретик – за сваког од њих, неко мисли да је издајник, или да је правоверан. Али, ако смо доследни, да ли браћа која су у свађи, без покајања и праштања, смеју да се причешћују и да причешћују? Очигледно, епископи су правили грешке, а то се односи и на епископа Артемија. Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи. Сви су криви за стање у којем се налази СПЦ, а највише они са највише црквене хијерархије – епископи.

Епископа нема много и они се више него добро познају, деценијама. Неки од њих су били ученици Св. Јустина Ћелијског, већина је добро упознала патријарха Павла и оца Тадеја, имали су од кога да уче. Али, какви су као ученици? Шта ће да кажу када се појаве пред Св. Јустином, патријархом Павлом и оцем Тадејом, да не помињемо Св. Саву? Епископи заједно раде и на богословским факултетима, као колеге професори. Зашто епископ бачки Иринеј и западноамерички епископ Максим не реше неспоразуме на факултету, уместо што воде полемику преко медија? Ако је неко међу њима заиста јеретик и наводи студенте богословије на погрешан пут, зашто се то не каже отворено, и зашто се тај епископ или више њих не избаце са факултета? Зашто патријарх не пресече и не каже да постоји јерес и ко је јеретик? Да ли је то декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, како многи тврде? Ако нико од епископа није јеретик, и ако их остали епископи називају браћом у Христу, у чему је тачно проблем? Зашто се обрачунавају преко медија и зашто користе тешке речи, недостојне епископа и наследника великих светитеља СПЦ? Зашто ученици Св. Јустина брукају и понижавају свог учитеља? Да ли их је срамота због тога што су данас у таквој свађи и због тога што су у међусобну свађу увукли и већину верника? Зар нам није доста подела које стварају политичке странке, мафије и стране силе?

Шта да радимо ако међуљудски односи између епископа постану још гори? Верујем да ни у том случају није све изгубљено, пошто у нашој цркви имамо добре игумане, и братства и сестринства у манастирима, у којима се чува изворно учење и чиста вера, у којима постоје добри међуљудски односи. Из манастира могу да дођу нови, бољи епископи.

Све што се сада дешава у СПЦ – пре свега на епископском нивоу – па се онда то преноси и на ниже нивое црквене хијерархије и на мирјане који редовно долазе у цркву и учествују у животу цркве, али и на вернике који због таквих ствари не долазе у цркву (али би можда хтели), не иде на добро, и заиста постоји могућност да дође до великог раскола. Са друге стране, лепо је видети да се после толико деценија Срби свађају због учења светих отаца и ко је вернији Св. Јустину и Св. Владики Николају, а не да се свађају око тога ко више воли Маркса, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Ранковића… Можда и није лоше да се што више и клирика и мирјана укључи у све те полемике и да сви међусобно разговарају, да се пишу писма, текстови и књиге, да се чита и разговара о вери и Цркви на сваком кораку. Можда је то добар начин да Црква оздрави (нпр. да нестане симонија) и да се народ оправослави. Мало је верника који су добро проучили Свето Писмо и списе светих отаца, многи никада ништа од тога нису ни читали. И међу клирицима постоје људи који нису добро проучили Свето Писмо, који не живе аскетски, па су далеко од извора вере. У суштини, полемика се води ко је ближи Истини и изворима вере, ко више воли Цркву, ко искрено жели да брани Косово и Метохију. Таква жеља не може да буде лоша, и кроз то сукобљавање мишљења и знања, можда неко може нешто да научи и да преиспита себе. Дакле, сада је питање да ли ће то људи користити за самоусавршавање, или ће да преправљају Христово учење према својим мерама, погледима, уверењима, знањима… и да стварају секте.

На крају, то је доказ да у Цркви постоје и плурализам мишљења и слобода говора. На мети критика је свако и прати се свачији рад – од епископа Јована око Јасеновца, митрополита Порфирија око Степинца, преко патријарха Иринеја и сарадње СПЦ са режимом, до рада епископа у дијаспори, критикују се теолошки радови и књиге, а то значи да много људи доста пише, чита, размишља, то постаје важна тема, а тога није било деценијама, можда и вековима у нашем народу. Наравно, важно је да се то ради у хришћанском духу, па и онда када се избацује зао човек или јеретик из црквене заједнице – увек мора да се чини добро – и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14, 15).

На то указује и Владан Ивковић у тексту Куда воде српски православни народ Америке, када пише: „Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити… Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли… У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују. Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке“. Међутим, не сме да се заборави да је, након писма епископа Кирила, одржана прослава 800 година аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу, где су свету архијерејску Литургију служили епископи буеносајирески и јужно-централноамерички Кирило, игуман манастира Хиландар архимандрит Методије западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин… То значи да је епископ Кирило имао прилику да лично реши спорне теме и неспоразуме са епископима из САД, уз присуство игумана манастира Хиландар и осталих епископа. Није се после тога огласио, па можемо да претпоставимо да су решили проблем. Ако су решили проблем, и сада су сложни, онда не треба верници да их деле. Ако епископ Кирило и игуман Методије верују и више ништа не приговарају епископима Максиму и Иринеју, онда ни они који верују епископу Кирилу и игуману Методију, не треба да сумњају у епископе Максима и Иринеја, а још мање да их називају погрдним именима.

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу). Коме није јасна разлика између дијалога (сабраности у Логосу) и полемике, нека прочита све што је Жарко Видовић писао. Можда је време да се Жарко Видовић чешће помиње и цитира и да сваки православни Србин добро зна ко је био Жарко Видовић, а касније да постане и део опште културе. Можда, како је написао протојереј Андреј Ткачов, долази епоха светих мирјана. Можда ће свети мирјани одбранити Цркву од њеног свештенства? Између мирјана који живе у свету и сами воде своје битке и чине подвиге, и монаха који живе у манастирима и сами воде своје битке и чине подвиге, постоји нека сличност. Можда ће племенити људи  (изузетни појединци) међу мирјанима и монасима, препородити Цркву и образовати нову генерацију свештеника и епископа.

То је бела тачка у овом црнилу. Можда епископи ненамерно стварају услове за одржавање великог црквено-народног сабора, на коме ће се довести у питање њихово даље вођство и управљање СПЦ. Ако тако буде, сами су криви. Нека тако буде, ако је то Божја воља. Ако епископи постигну саборност, онда народ треба да их следи у томе.


Полемика са Боканом

13 септембра, 2019
Стање ствари
Драгослав Бокан: Мој случај
https://stanjestvari.com/2019/09/05/bokan-moj-slucaj/
Владимир Димитријевић: Дисање на трску
https://stanjestvari.com/2019/09/08/disanje-na-trsku/
Никола Варагић: Пословна димензија патриотске делатности
https://stanjestvari.com/2019/09/10/никола-варагић-пословна-димензија-па/
Драгослав Бокан: Ко је тај Н. Варагић
https://stanjestvari.com/2019/09/11/bokan-ko-je-taj-nikola-varagic/
Владимир Димитријевић: Нерасејано о расејању
https://stanjestvari.com/2019/09/11/nerasejano-o-rasejanju/
Никола Варагић: Одговор Драгославу Бокану
https://stanjestvari.com/2019/09/12/varagic-odgovor-bokanu/
Драгослав Бокан: Одговор ономе ко је Нико
https://stanjestvari.com/2019/09/13/bokan-odgovor-onome-ko-je-niko/

Никола Варагић: Бојкот, излазак на изборе или одлазак у хајдуке

7 септембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

У патриотском делу опозиције, неки су за излазак, неки за бојкот избора. Међу онима који се залажу за излазак на изборе, неки предлажу да се изађе у оквиру суверенистичке листе, коју тек треба формирати. Међутим, многи тврде, попут Милоша Милојевића, да „од такве листе, ни сада ни у скорој будућности, нема ништа па је ту тему излишно претресати“. Али, ако се не појави таква листа, онда је боље решење бојкот, зар не? Но, да ли је заиста немогућа мисија стварање суверенистичког или патриотског блока у наредним месецима? Можда је решење да се истовремено и подржи бојкот и формира тај блок, и затим да се тај нови политички блок избори за боље услове и ванредне изборе?

Ко припада патриотском блоку? Језгро патриотског блока чине Срби којима су Христос и Косово у срцу, и који живе у Србији. Од великих политичких организација, то су ДСС и Двери. Постоје још доста мањих организација које могу да уђу у патриотски блок, али ако се велике странке и покрети не договоре, на челу са угледним интелектуалцима и немају подршку СПЦ, од стварања суверенистичке листе или патриотског блока нема ништа. Од грађанских странака из опозиције, једина политичка организација која поштује Устав и Резолуцију 1244 што се тиче КиМ, која је изричито против уласка Србије у НАТО и није за улазак Србије у ЕУ (бар не за сада и у овакву ЕУ), је покрет Доста је било. Без договора између Двери и ДСС, бесмислено је да се размишља да ли ту има места и за Доста је било или СПАС, и да ли они могу да сарађују (имајући у виду сукобе због проблема у општини Нови Београд). А онда, можда, и за Народну странку, итд.

Од интелектуалаца, то су практично сви потписници Апела за одбрану Косова и Метохије. Неки од тих интелектуалаца ангажовани су у оквиру поменутих странака и покрета, док су међу потписницима и лидери и функционери ДСС, Двери и осталих организација. Дакле, они су највише одговорни. Од клирика и мирјана, одговорни су, у суштини, сви чланови Цркве, али, наравно, највише су одговорни епископи. Они морају да сабирају, а не да деле народ. Нажалост, поделе, у делу народа који је спреман да се жртвује за КиМ и СПЦ, тј. међу потенцијалним гласачима патриотског блока, праве и политичари и епископи. Опет, скоро сви они су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије?!

Око Двери и ДСС окупљен је највећи број најугледнијих интелектуалаца и епископа. На пример, др Владимир Димитријевић је близак председнику Двери Бошку Обрадовићу, проф. Милош Ковић је близак председнику ДСС Милошу Јовановићу, а проф. Слободан Антонић се одлично разуме и сарађује и са Владимиром Димитријевићем и са професором Ковићем. Поред тога, већина потписника Апела за одбрану Косова и Метохије потписала је и писмо подршке Владимиру Димитријевићу због тужбе коју је добио од неке НВО због изношења свог мишљења и учења своје/наше вере. Очигледно, постоји сарадња међу свим главним или најодговорнијим људима у патриотском блоку, и тамо где су покидане неке везе, постоје људи који су у вези са сукобљеним странама и могу да утичу да се покидане везе обнове. Исто важи за односе између различитих странака и епископа, као и на односе унутар саме СПЦ. То се показало и на скупу „Стање ствари уживо“, у просторијама СКЦ Ћирилица, где су међу присутнима били људи који чине језгро патриотског блока. Дакле, постоје сви услови да се о томе озбиљно разговара.

Зашто онда сви говоре да од стварања суверенистичке листе нема ништа? Па шта ако није то успело први, други, трећи… пут, зар је то разлог да се одустане? Када истим људима, који кажу да од формирања патриотског блока нема ништа, неко од другосрбијанаца или западњака каже да су Срби мали народ, да морају да се прихвате реалност – да не могу ништа да промене у овом свету и да је Косово заувек изгубљено, они скоче и говоре да то није тако, да је битка изгубљена али не и рат, да су Срби победници и да ће једног дана Косово и Метохија поново бити у саставу Србије. Е сад, да ли је могуће да се врати КиМ у састав Србије, ако је немогуће да се формира патриотски блок и ако такав блок не може да добије подршку СПЦ и Русије? Зашто су скоро сви песимисти и малодушни када се ради о стварању суверенистичке листе, а то нису када се ради о Косову и Метохији и будућности Србије? Да ли су сујета и гордост једини разлози зашто не постоји патриотски блок? Да ли неко са стране ради на разбијању опозиције и онемогућава стварање патриотског блока? Сигурно све то постоји, али да ли су то заиста непремостиве препреке и главни разлози?

Као што видимо, да ли ће настати или неће настати патриотски блок или суверенистичка листа, одлучује, или одговара, највише 300 људи. Сви они се међусобно познају или имају заједничке пријатеље. Ако се тих 300 људи договори, све је могуће. То су, дакле, пре свих, највиши функционери поменутих патриотских политичких организација, интелектуалци који су потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, и сви епископи СПЦ на челу са патријархом. Несумњиво да постоје силе које раде на разбијању православне заједнице – то су режимске странке, делови тајних служби, бивши удбаши и њихови наследници, неки тајкуни, масони, неки центри моћи из региона, неке велике силе, итд. Свако ко не жели да види уређену и јаку Србију и препород српског народа, ради на разбијању патриотског блока и СПЦ, то је јасно. Али, свако ко се бори за уређену и јаку Србију, и за опстанак српског народа, треба све да учини да се формира суверенистичка листа, да освоји власт, и да оздрави Црква. Ако 300 најутицајних или најодговорнијих људи – највећих ауторитета унутар православне заједнице и патриотског блока, заиста жели да се Србија ослободи и обнови, учиниће све што могу да постигну јединство, прво међу њима самима, затим и у народу, и ниједна сила са стране не може да разбије ту заједницу. Ако свако каже да није сујетан и горд, и да се никоме није продао, у чему је онда проблем, шта је препрека?

Формирати патриотски блок или суверенистичку листу, сада изгледа као много велики проблем, али је још већи проблем шта и како после тога – како да се победи на изборима или дође на власт, како да се обезбеди међународна подршка и да се избегну санкције и слично, како да се развија привреда након промене државне политике, како да се одрже ред и мир и у мултиетничким срединама у Србији где постоје фактори нестабилности који ће се активирати ако патриотски блок настане и освоји власт, и, како вратити Косово и Метохију у састав Србије. До краја године, патриотски блок може да се формира, следеће године може да победи на изборима, и шта онда? Први дан већ чека хиљаду обавеза – од исплате плата и пензија, наставка радова на ауто-путевима, преко борбе против криминала и страних агентура, до покретања реформи и борбе за Косово и Метохију.

Да се не лажемо, нико нема план. Тај план ни не може да настане, све док се не формира истински патриотски блок или суверенистичка листа, уз коју ће бити сви епископи СПЦ и која ће имати подршку Русије, Кине и других држава. Али, баш зато што нико нема план и не тражи конкретна решења, не може да се формира патриотски блок или суверенистичка листа. Сви знамо шта нећемо, сви смо против плана који нуди режим, против плана који имају Албанци и њихови ментори са Запада, окупатори КиМ. Сви желимо да одбранимо и вратимо Косово и Метохију у састав Србије, да у Србији имамо добре услове за живот, да се заустави одлазак у дијаспору, али, како то да се уради? Све док не постоји спремност да се за сваки конкретан проблем нађе конкретно решење, да се води рачуна о сваком детаљу и све док не почне озбиљан рад на томе – и у том раду морају да учествују сви, јер једино тако може да се направи озбиљан и конкретан план (за КиМ, привреду, реформу државне управе, борбу против криминала и корупције, међународну трговину, итд.), није реално да се формира истински патриотски блок или суверенистичка листа, а о одбрани КиМ, бољем животу у Србији, подизању наталитета… може само да се сања. И тек када озбиљно почне да се ради на изради новог националног или државног програма, видеће се ко треба којим ресором да се бави, коју функцију треба да преузме, или да не преузме, ко је за који посао способан, ко много прича а мало ради, ко ће бити одговоран за реформу ПИО фонда, а ко за рад полиције, јавних предузећа, царине, инспекција и контроле квалитета, итд.

Тек када почне да се ради на новом или правом националном програму, са краткорочним, средњорочним и дугорочним плановима, створиће се и услови да се формира патриотски блок или суверенистичка листа, зато што ће формирање тог блока или листе и долазак на власт бити део краткорочног плана у оквиру дугорочног плана из националног програма. Ко може да изради национални програм и да ослободи Србију, ако не могу они који могу да формирају или да подрже патриотски блок или суверенистичку листу? Ако они то не могу сада, то значи да морају да се чекају неке нове генерације. Али не знамо да ли ће се то догодити и када. Зато, уместо бојкота, у случају да се не формира суверенистичка листа у скорој будућности, можда је најбоље решење одлазак у хајдуке.

Надам се да ће они који живе у Србији и који могу да створе патриотски блок, на крају то и урадити. У патриотском блоку мора да се нађе места, напокон, и за дијаспору. Један од најважнијих услова за излазак на изборе, мора да буде да се свим грађанима који живе у дијаспори и расејању омогући да гласају на изборима и да се укључе у друштвени живот Србије. Без укључивања сународника из расејања, немогуће је било шта урадити у Србији, пошто је потребно много нових кадрова да се и када се уведе позитивна селекција, добро познавање стања у свету, одржавање и грађење међународних веза, потребан је и новац… Патриотски блок сада нема довољно кадрова који могу да воде све државне институције, установе и службе, правосуђе, амбасаде… након доласка на власт, зато мора све да учини да стекне поверење и укључи што више људи из дијаспоре и да остане отворен за странке грађанског блока, које прихвате план, који ће израдити патриотски блок, у вези Косова и Метохије и решење да се уреди однос између државе и Цркве. То се посебно односи на развој привреде, јер без јаке привреде нема опстанка Србије и повратка КиМ, и зато треба све учинити да се створе услови да наши људи из дијаспоре постану највећи инвеститори у Србији. Сарадња са дијаспором и што бољи односи са грађанским блоком потребни су и због тога што ће патриотски блок, чим настане, од стране противника бити представљен у складу са антисрпском пропагандом (брадати, зли четници, и слично), и било би глупо давати им муницију, тј. понашати се попут шешељеваца и осталих удбашких четника, или правити савезе са екстремном десницом. Патриотски блок не сме да дозволи да Србија буде изолована у свету (пошто је окружена са ЕУ и НАТО државама). Пре свега, у изради националног програма морају да учествују представници свих делова друштва, да би се, са једне стране, сачувао плурализам и створила правна држава, а са друге стране, постигао консензус и превазишао братоубилачки и грађански рат (као и рат између вере и науке, и радника и предузетника). Патриотски блок мора да буде отворен за дијалог са политичким странкама и невладиним организацијама из грађанског блока, око унутрашњег уређења Србије и спољне политике, као и са етничким и верским мањинама у Србији. Такође, и за изузетке из странака владајуће коалиције, који нису умешани у криминал и корупцију.

Патриотски блок мора да има крило које ће да води дијалог и са другима и другачијима у Србији, неко мора да преговара и води дијалог са непријатељима у свету (можда и да неке од њих направи савезницима), водећи рачуна о унутрашњем миру и међународном угледу Србије. Неко мора да се бави и међународним обавезама и уговорима који су потписани – неки могу да се раскину, али се неки морају поштовати, још неко време, без обзира колико су штетни за Србију… То је немогуће урадити ако патриотски блок нема помоћ дијаспоре, ако нема добре односе са грађанским блоком и мањинама у Србији и ако уђе у отворени сукоб са НАТО и са муслиманима. У изради, и спровођењу у дело, националног програма, морају да учествују сви који могу да дају неки допринос, међу онима који желе да се боре за бољи живот у Србији и опстанак српског народа.

Питање је само да ли постоји воља или не постоји. Ако постоји, настаће критична маса за стварање патриотског блока или суверенистичке листе. Ако не постоји воља, чему прича, коме да се жалимо, кога да кривимо, зашто да излазимо на изборе, зашто их помињемо?

Све док не почне озбиљан рад на изради националног програма, неозбиљно је разговарати о подели функција и слично („ја теби војводо, ти мени сердаре“). Тек када се на томе буде озбиљно радило, и када стигну први резултати, може да се очекује већа подршка народа. Народ мора да види јасну разлику између, са једне стране, патриотског блока, и са друге стране, режима, режимске деснице и грађанског блока, не само што се тиче односа према Косову и Метохији и Цркви, него, можда и више, што се тиче борбе против криминала и корупције, развоја привреде, успостављања социјалне правде, итд. Тек када се народ увери да постоји разлика и да ће се нешто променити на боље, подржаће патриотски блок, без обзира на страх од санкција, ратова и слично, пошто ће бити изложен таквој пропаганди. Ако патриотски блок има већину у народу на својој страни, на пример, више од 3 милиона гласача, ако може да окупи милион људи на протесту у Београду, постаје неважно да ли се краде на изборима и какви су изборни услови, такву силу нико не може да заустави. И са таквом силом радо ће сарађивати сви савезници Србије и све државе које не признају тзв. државу Косово. Дакле, то је могуће, ако постоје воља и храброст, и наравно, ако се уложи напор и вредно ради. Косово се неће вратити причом, него радом, чак и малим, на локалу.

Дакле, зна се, отприлике, ко су главни и одговорни за формирање суверенистичке листе, сада је само питање да ли ће они преузети одговорност на себе, и ко ће први да повуче и проба да покрене рад на изради националног програма и стварању патриотског блока. Да ли су то, можда, људи који се сабирају око сајта Стање ствари? Можда је то права тема за следећи скуп „Стање ствари уживо “.


Никола Варагић: На Олимпу нема богова

30 августа, 2019

 

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

У претходном тексту писао сам о друштву добрих људи. У овом тексту, показао бих кроз примере са локала (или кроз ситнице које живот значе), како се друштво квари када добри људи ћуте и ништа не предузимају. Лоше ствари ради мањина, већина људи поштује ред и има културу, али, када не реагује, мањина се шири, заузима већи простор и ремети живот већини, тиха већина се не види, па изгледа да бучна мањина има већину, она почиње да поставља стандарде, а онда из већине, временом, неки постају исти као и они, па онда све више људи (посебно младих, који одрастају са таквим примерима и узорима) почиње да говори „ако сви то раде, онда ћу и ја“, и придружују се бахатој, несавесној и некултурној мањини, а они који то неће одлазе из Србије, и тако бахата мањина полако постаје већина. Нове генерације одрастају у све већој некултури, са лошим узорима и примерима, мање је добро васпитане деце и зрелих људи. А све почиње из куће, породице, локалне заједнице.

Пошто живим на Звездари, најбоље познајем тај крај. На пример, од малих ногу долазим на спортски центар Олимп. СЦ Олимп је у дуговима који су настали због лошег рада људи који воде СЦ Олимп и општину Звездара. Раније су Олимп водили СПС и ДС, сада воде СНС и СПС. СЦ Олимп, као правно лице, мешавина је социјалистичког предузећа из доба СФРЈ, кумовско-буразерске економије после 1990. и исте такве приватизације после 2000. године. На пример, на Олимпу постоји само једна чесма (ако не рачунамо оне на базену) и није исправна годинама. Склонили су шипку са справе за пропадања прошле године и још увек нису вратили. На Олимп долази (у парк и на стазу) неколико стотина људи (деце) дневно, сваки дан током целог лета, и радници СЦ не могу да поправе чесму и справе.

СЦ Олимп припада свим грађанима Звездаре. Грађани који долазе на Олимп, финансирају директно СЦ, тако што плаћају карте за базен, термине за салу, купују сладоледе или седе у кафићима, зими плаћају клизање, итд. Индиректно, СЦ Олимп финансирају сви грађани Звездаре (и Београда) кроз општинске и градске порезе или таксе. Поред тога, СЦ Олимп изнајмљује локале и терене. Па ипак, велики су дугови, толики да се под тим изговором СЦ Олимп постепено приватизује. Прво је одузет једини терен са рукометним головима (за мали фудбал и остале спортове са лоптом) који је био бесплатан за децу у пречнику од неколико километара. Пре тога су терене одузели у свим основним и средњим школама да би направили приватне балоне. Скоро у сваком таквом послу налазе се трагови неког из полиције, бившег припадника ДБ и слично. Дакле, локални политичари и полицајци који воде општину, одузимају од деце терене за мали фудбал. Када се правио балон на Олимпу на месту терена, био је мањи протест грађана, али је полиција дошла и марицом је привела неколико грађана у станицу полиције. Полиција је штитила директора Олимпа и његовог ортака који је направио балон. После тога, више се нико од грађана није бунио. Затим је СЦ Олимп раскинуо уговор са неким бившим полицајцем који је држао све тениске терене и ресторан, и уместо њега је дошао чувени тенисер Јанко Типсаревић. Међутим, уместо да се стање поправи на боље, стање је све горе. Типсаревић, директор Олимпа и људи који за њих раде понашају се као да је то њихова приватна имовина. Главни улаз у СЦ и базене је увек блокиран са њиховим аутомобилима, тако да мајке које гурају колица са бебама не могу да прођу. Најгоре од свега је то што су усред парка за децу, атлетске стазе и места са справама за вежбање поставили резервоаре са нафтом и димњак, из ког излази дим скоро пола године (од краја јесени до почетка пролећа). Да ли су они имају дозволе да поставе димњак на том месту? Ако немају дозволе, зашто нико из надлежних служби није дошао да напише казну и уклони димњак и резервоаре? Нормалан човек, чак и када би имао дозволу, не би поставио димњак – усред парка за децу и атлетске стазе – из ког излази дим (отрови) на децу и спортисте. Тенисер који је зарадио доста новца, може да купи земљу и да направи терене, ресторан и хотел за своје играче – да све то уради приватно.

dimnjak1.jpg

 Димњак на атлетској стази

ulaz.jpg

Блокиран главни улаз у СЦ Олимп са аутомобилима

Јанко Типсаревић се уклопопио у овај покварени систем. На жалост, он није једини међу познатим спортистима, глумцима, редитељима… И садашњи директор Олимпа је изгледа био неки успешни џудиста или рвач. Бити велики и успешан спортиста, музичар, глумац… не значи и да си велики човек. Дакле, на Олимп долазе и сада око тог димњака тренирају, врхунски фудбалери, кошаркаши, кошаркашице, рукометаши, рукометашице… Ту је и парк, где се играју мала деца. На тој стази су и пензионери и људи који су били болесни па долазе да оздраве, ту су и људи који деценијама долазе да вежбају. Али ни Типсаревића ни директора Олимпа то не занима, они су ставили димњак из ког излазе отрови, зими снег са балона бацају на атлетску стазу и не очисте ту стазу (зими долази мање људи, али долази доста, редовно, годинама, неки и деценијама), возилима блокирају улаз, одузели су терен за фудбал и направили приватни балон, итд. То није нормално.

balon2

Приватни балон на месту терена, где смо играли фудбал као деца

За сада, мало се људи буни због тога, већина ћути или говори „добро је док имамо и ово, можда ће сутра све бити приватно“, или, „зар не би и ти исто то радио, да си на њиховом месту“. Ако их једног дана сачека натпис на улазу у СЦ Олимп: „Ово је приватни посед и само за богове“, они ће се окренути и отићи кући, иако ту долазе годинама и деценијама. А све време гунђају како је лоше стање у држави, како нису добри услови за развој деце, како је све више насиља, алкохолизма, наркоманије, разврата и болести, како деца имају криву кичму, јер по цео дан седе у кући и играју игрице или су на друштвеним мрежама. Бахата мањина одузме спортске терене од деце, већина се због тога не буни, али се жали због тога што се деца мало баве спортом и што по цео дан гледају у телефоне. Па поставе димњак усред спортског центра, и опет се нико не буни. Али је сваке године све више људи који се прилагођавају, па гледају да и они уђу на базен а да не плате карту, па почну и они бахато да паркирају своја возила, или уграђују клима уређаје али не желе да реше питање одвода воде, него оставе да капље људима по глави, јер то „тако сви раде“. Међу људима који то раде има и гласача режимских и опозиционих странака, и апстинената. Таква је клима у друштву. У Комуналној милицији само климају главом када пометене клим. Неки људи на исти начин решавају и питање смећа – бацају где год стигну, јер то „тако сви раде“. Али се исти ти људи свакодневно жале како је стање у држави лоше, како нико ништа не ради да се нешто промени, како су људи постали лоши, да свако гледа само себе, жале се да је свуда смеће, итд. А неки од њих би и да уређују односе између великих сила, руше Нови светски поредак, само што нису ослободили Косово и Метохију…

Оваквих проблема на Звездари има много – Пети парк, још није уређена и заштићена шума на Звездари, проблеми са инфраструктуром, паркингом, итд. Свако има сличне проблеме у својој локалној заједници. На пример, скоро да не постоји општина ван центра Београда у којој се не граде насеља са кућама и зградама између којих се налазе уске или мале улице без тротоара за пешаке. Људи стављају ограде од својих дворишта до самог пута, не желе да оставе простор (да се направи тротоар) ни за себе и своју децу, да могу безбедно да иду том улицом. Тако улице српских градова, уместо европског, добијају азијатски изглед, или као нека албанска насеља на Косову и Метохији. Било је само питање времена када ће тај урбанистички хаос из предграђа, да стигне до центра Београда, до простора где се гради Београд на води, до сече дрвећа на Калемегдану, итд. Пре тога је јужни ветар стигао…

У неким државама, грађани се самоорганизују и реше проблем паркирања у парку за децу, у Србији не реагују ни грађани, ни полиција и комунална милиција. У правним државама, када вам из клима уређаја капља вода на улицу, добијете казну, а тамо где се казне пишу, нико не уграђује тако климу. Исто тако, тамо где се казне увек пишу, свако води рачуна како паркира ауто. Држава Србија не ради свој посао добро – то је очигледно. Међутим, грађани бирају да зависе од државе, и онда када не морају и увек чекају државу да нешто уради. На пример, у стамбеним зградама, станари могу да изаберу управника међу собом, али је већина изабрала да узме управника, којег је власт изабрала. А сада се сви жале како и тај управник, и ЈКП Инфостан, узимају много новца, ништа не раде, све што мора да се уради у згради, станари морају сами да плате, иако одвајају новац за такав фонд, итд. Или, тамо где ничу дивља насеља, зашто се комшије у улици не договоре да се остави простор за тротоар – за себе и за своју децу? Нико не брине о деци.

Кога грађани чекају да уреди локалну заједницу (општину, улицу, зграду) у којој живе? У неким државама, када баците смеће на улицу и не покупите измет за својим псом у парку, ако нема полицајаца, приђу вам други грађани да вам објасне да то није у реду и да треба да покупите смеће. Зашто грађани немају грађанску храброст, зашто не причају међусобно о проблемима, не траже решења и не предузму нешто заједно? Зашто се плаше локалних моћника? Зашто прете преко друштвених мрежа политичарима са врха државе и позивају народ на револуцију, а ништа не смеју да кажу кад сретну локалне моћнике, у свом крају? Зашто грађани не врше притисак на председника и одборнике општине, инспекције… да раде своја посао како треба? Ако не могу да натерају локалну власт да боље ради, ако не могу да је замене, како мисле да то да ураде на нивоу државе? Зашто у свакој општини не постоји огранак Крова над главом, или слична организација, која ће спречити приватне извршитеље, судове и полицију да отимају станове и куће и избацују породице (комшије) на улицу? Свако, у свом крају у ком живи, мора да решава проблеме са вртићима за децу, школама, домом здравља, водом и канализацијом, путевима, паркинзима и паркирањем, клима уређајима, парковима за децу и спортским теренима, одржавањем зграда, бацања и одвожења смећа и шута, нерада запослених у општини, нелегалном градњом, итд.

Скоро све проблеме, на локалу, грађани могу сами да реше, ако су нормални људи и добре комшије. Треба само да се договоре. Јер, људи на локалу добро знају комшије – ко је ко и какав је човек – лако могу да изаберу између себе најбоље људе да воде општину. Скоро сви су незадовољни радом локалних одбора парламентарних странака, али нико на локалу да организује групу грађана или покрет. А када то неко уради, већина, и на локалним изборима, гласа за странке, чијим су радом незадовољни. Ако се грађани удруже на нивоу општине и нешто консензусом одлуче, нико са нивоа републике не може да промени ту одлуку грађана и да уради нешто што није у складу са планом који су грађани на локалу донели. Сви мисле да то није могуће у Србији – да ће држава увек да наметне своју вољу, али грађани неке општине у Србији никада нису били (не постоји такав пример) толико самоорганизовани и јединствени, па ни не знају да ли је то могуће. Када то први уради у некој општини, доказаће да је могуће. Локални покрет – који се бави искључиво локалном политиком и не учествује на парламентарим изборима – ако би имао подршку апсолутне већине грађана на локалним изборима (својих комшија), ниједна парламентарна странка не може да победи на локалним изборима, а републичке институције не би смеле да воде рат против такве општине и не би могле да их ставе у исти кош са општинама које воде опозиционе парламентарне странке (као што се сада праве проблеми Шапцу и Параћину). Такође, подразумева се да грађани (верници) те општине треба да имају и подршку своје парохије, а не да, као до сада, свештеници углавном ћуте или да буду на страни локалних политичара и криминалаца. Свештеник увек мора да буде на страни народа – на страни радника којима су уништили фабрику да би је неко за мале паре купио а њих оставили без посла, на страни родитеља који бране парк за децу, реке од инвеститора… Свештеник, можда и први међу грађанима, мора да устане против корумпираних локалних политичара и полицајаца који се баве криминалом (ако треба, чак и као у филму Настоятель), мора да указује на све проблеме које има у својој општини, јер су то проблеми и верника који живе у његовој парохији (верници неће долазили у цркву чији је свештеник на страни лопова), и њега и његове породице. Свештеник мора да се плаши једино Бога, и само Богу да служи.

Грађани траже директну демократију на нивоу државе, а ништа не предузимају да створе директну демократију на нивоу општине, где лично познају људе. Много је лакше водити државну политику из фотеље у свом стану или у кафићу са комшијама, него бити активан у својој локалној заједници. Неки људи много псују председника државе и министре које никада неће лично срести (свашта би они њима урадили), али када лично сретну локалне моћнике из странака које воде председник државе и министри, нема их нигде, уплаше се. Или, сви знамо да локални полицајци увек штите локалне моћнике. Последњи пример је из Нишке Бање. Да ли су се икада у некој општини грађани ујединили у побуни против лошег начелника и полицајаца који раде у локалној станици полиције, које лично познају, (неке из доба када су били деца), а за које знају да су постали лоши људи, тј. да полицајац Пера штити локалне лопове који су учествовали у приватизацији, полицајац Жика локалне дилере, полицајац Сима петља са таксистима, макроима и курвама, итд.? Ако међу њима постоје изузеци, поштени полицајци, или бивши полицајци који су напустили службу јер нису желели да постану криминалци, грађани и то добро знају. Ако грађани све то знају, онда могу да траже да се промене сви полицајци и да се доведу они које грађани желе. Као у оним холивудским филмовима када у неком малом градићу поштени грађани пребију локалног шерифа, покварене полицајце и локалну банду која их је терорисала и онда за новог шерифа и његове заменике поставе најбоље међу њима. То је могуће и у Србији – само то нико никад није покушао на локалу. Али, да ли је добро да се користи насиље? Пред грађаним су три пута, што се тиче локалне политике, а од локалне политике добрим делом зависи какви ће бити општи услови за живот у држави.

Први пут је пут којим се сада иде – атомизација друштва, свако гледа своја посла, лењост, равнодушност за опште добро, маштање да се промени стање у држави или спаси цео свет, а ништа се не предузима у локалу (општини), да комшији цркне крава, страх од полиције и од локалних политичара, страх од ситних и локалних криминалаца, јавно критиковање система уз тајну наду да ћеш наћи место у том систему, разумевање за лоше политичаре јер би и ти радио исто на њиховом месту, а то је све почетак зла, декаденције, регресије – варваризам. За стање у локалној заједници одговорни су, искључиво, људи који ту живе. Ако вас није брига за комшију, зашто се бринете за неког ко живи далеко и кога лично не познајете? Како да се постигне солидарност на нивоу државе или народа, ако тога нема у локалу? Како да се заустави атомизација друштва, ако се комшије на локалу не познају и живе отуђени једни од других? Како да одбраните реке у неком селу на некој планини, ако нисте одбранили парк у свом делу града? Зар није лицемерно да бринеш за Србе са Косова и Метохије или за гладну децу из Африке, а са друге стране, да чиниш лоше ствари својим комшијама – да те је баш брига за њих, и да бацаш смеће у парк за децу, или, да ништа не предузмеш ако неко паркира ауто у парку у којем изводиш своје дете? У свакој локалној заједници постоје болесни, сиромашни и угрожени људи – људи којима је потребна помоћ, али које њихове комшије не виде, не познају, или не желе да им помогну.

Други пут је обрачунати се са локалним криминалцима и безобразним људима тако што ће се користити батина да се отерају или да се преваспитају. У садашњим условима, протести не доносе резултате, само наивни могу да пишу петиције и да траже да држава реагује, јер бахате политичаре, полицајце и остале државне службенике не брину протести и петиције и они ништа неће предузети поводом захтева грађана. Међутим, и овај, други пут је, као и први пут, лош пут, јер насиље рађа ново насиље, ствара се анархија, успоставља традиција да се сваки пут проблем реши користећи силу и лако може да се пређе граница – могу да страдају невини људи, питаће се најјачи, а не најмудрији, итд. Србија није Тексас.

Трећи пут је оно што предлажем, да се грађани самоорганизују на локалу – свако у својој општини – да изграде добре међуљудске односе, директну демократију и солидарност, да не мешају локалну политику са високом политиком, да изаберу најбоље међу собом који ће водити локални покрет или групу грађана, изаћи и победити на изборима или локалном референдуму, и после тога да воде општину, локалну станицу полиције, итд. То је могуће једино ако постоји највиши степен слоге и солидарности између грађана у општини, ако постоји консензус међу њима, они онда могу кроз грађанску непослушност, јединственост и масовност да сруше лошу власт и успоставе ненасилним путем своју, демократску власт. То је једини начин да се спроведе децентрализација и створи правна држава. Када грађани у једној општини освоје апсолутну власт, они могу да провере шта су све радили они пре њих на власти и могу да поднесу кривичне пријаве против свих лопова. Наравно, ако то уради само једна општина – ако је у том смислу усамљена у Србији, пошто се полиција и судови налазе у належностима више власти, вероватно нико неће одговарати, али ће бар ти људи бити склоњени из те општине. Али, ако то уради много општина, ако у већини општина у Србији сутра имамо на власти локалне покрете и директну демократију, више нико из полиције и правосуђа са републичког нивоа неће моћи да прави опструкције или да држи предмете у фиокама. И тако ће полако да се прочисти цела држава. Лоши људи ће морати да беже у општине у којима нема директне демократије или добрих међуљудских односа, а што буде мање таквих општина, такви људи ће морати да иду у затвор, или да беже из Србије. Боље да Србију напуштају корумпирани политичари, полицајци и судије, лопови, криминалци и издајници, него образовани млади људи, добри људи. Што је више таквих општина, то значи да је Србија уређенија држава – у великом броју општина биће решени сви комунални и остали проблеми, постојаће ред у саобраћају, неће бити смећа на улицама, у рекама и језерима, парковима и шумама, комшије ће живети у миру и слози (и у мултиетничкој средини), итд. Грађани на локалу треба да се баве локалним проблемима. Подразумева се, индивидуално и приватно, свако може да се бави и високом политиком, да има своје мишљење поводом било ког питања у свету, да исповеда своју веру, али, то не треба мешати са свакодневним, локалним пословима, са ситницама које живот значе – од којих сви зависе, које су свима заједничке, без обзира на разлике међу људима.

Ако ти и твоје комшије дозволите да вам се држава меша, и не само то – него и да се за све пита – што се тиче уређења ваше зграде, улице, парка, општине…, наравно да ће та држава онда да се меша и у твој приватни живот, за све ће да се пита и у твојој породици, и ако ту не можеш да поставиш границу за мешање државе, држава те неће питати ни за цену рада и висину плате, ни где ће проћи далековод, ни да ли ће се изградити МХЕ, ни какав ће бити квалитет хране и робе коју користиш, нити шта је твој став поводом политике око Косова и Метохије, држава те једноставно ништа неће питати, власт ће све сама одлучити. Али, у таквој држави – са таквим варварством – каква може да буде власт? Зато грађани морају много више да се, условно речено, мешају у послове државе и да контролишу све што власт ради. Ако се грађани не изборе за своја права на локалу, не могу да се изборе за своја права на нивоу државе. Зато, када неки човек прича како би мењао свет, а ништа не предузима да се реше проблеми у локалу, ја само продужим даље, јер од људи који само причају, нема ништа. Као ни од људи који само ћуте или гледају само своја посла и своје интересе.


Никола Варагић: Друштво добрих људи

21 августа, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако у чашу са чистом водом сипате кап отрова, или пар капи бензина, то више није чиста вода и то није вода за пиће. Ако се на површини здравог зуба појаве бактерије, бактерије ће ући у зуб и покварити цео зуб. Да ли се, исто тако, квари људско друштво? Да ли један човек може да поквари цело друштво? Да ли мањина може да поквари цео народ? Да ли је поштено наметати колективну одговорност целом друштву, због недела које су учинили појединци или мање групе људи? Да ли може из мале клице да се развије велико зло?

У неким случајевима, може. У неким случајевима, не може. На пример, када се у друштву поштених људи појави лопов, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву добрих људи појави криминалац, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву џезера појави турбофолкер, и даље се слуша џез у том друштву, а турбофолкер тражи себи сличне, ако неће да слуша џез. Међутим, када у друштво добрих људи, али слабића, уђе зао и опасан човек, такав појединац може слабиће да претвори у лоше људе. Неким слабићима је само био потребан неко да им ослободи тамну страну личности или да покажу право лице (нпр. кроз служење револуцији, или диктатору). Неки слабићи, међу добрим људима, остају, у суштини, добри људи и када се појави јак појединац или опасна група и преузме власт, али због кукавичлука (страха, претњи), уместо да се супротставе, радиће оно што им јачи нареди – следиће мањину у злочину, постаће саучесници, утопљени у масу. Или ће сви слабићи, ако су они џезери, а насилник је турбофолкер, да слушају турбофолк. И ако неко са стране погледа то друштво, помислиће да су сви турбофолкери.

Да ли је већина одговорна за мањину или појединце? У неким случајевима, јесте. У неким случајевима, није. Када већина унутар неког друштва (породице, народа) може да спречи појединца или мањину, да чини зло људима, другом друштву или групи људи, и ништа не предузме да то спречи, па чак, касније, и штити тог (свог) злочинца и пружа му уточиште, онда постоји нешто што би могло да се зове колективна одговорност. Можда се то ради из страха, невољно, али, остаје одговорност већине. Ако већина не пружи отпор, па поред тога прогласи за светитеља или идола доказаног злочинца, онда може да се каже за такво друштво да је то друштво лоших људи. Добри људи ће избегавати такво друштво, неће ићи на летовање међу такве људе… Већина увек може да пружи отпор злу. Када већина то уради, чак и када изгуби битку, нико неће говорити да су својевољно следили великог вођу и мањину око њега и да је такав народ. Већина може да казни појединце или групу која је у њено име чинила злочине. Злочинци често изненада ударају, имају тајне планове, нападају жртве када су саме и нико их не гледа, и некада се појединци или мање групе не могу спречити да учине лоша дела, а посебно у ратном стању, али се, након тога, могу казнити за та дела – могу се и морално и правосудно осудити. Када то већина уради, не може да постоји колективна одговорност због недела мањине. Није и не може цео народ да буде крив због злочина појединаца или мање групе, а посебно ако тај народ осуди своје злочинце. Нико неће рећи да су сви чланови неке породице или фамилије, преваранти, ако је један члан преварант, а посебно ако су ти људи познати као часни људи и ако су се, и приватно и јавно, одрекли тог преваранта из своје прородице и надокнадили штету свима којима је направио. Али ако га штите, онда су саучесници или исти као он.

На пример, дужност хришћана је да избаце зле људе из свог друштва (тј. из своје црквене заједнице), а злим људима из нехришћанских и квазихришћанских заједница, судиће Бог. „Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Дакле, од хришћана се тражи да се прво боре против зла у себи и у својој заједници. Једно је када се грешник покаје и жели да уђе у цркву или када се блудни брат (син) покаје, врати и тражи опроштај, а нешто сасвим друго је када у својој заједници имате људе који свесно чине зла дела. Црква је отворена за грешнике који су се покајали или желе да са покају (нико није савршен, људи греше, али се и покају и извине, хришћански је и праштати и разликовати грех од грешника), али Црква не може и не сме да буде уточиште за злочинце без савести који немају намеру да се покају. Постоји разлика, и мора да се зна разлика, између добра и зла. У хришћанству се та разлика врло добро зна – нико ко је чинио злочине у име Христа, Цркве и/или свог народа, није и не може да буде јунак или херој и није достојан.

Слабост може да се разуме, али одговорност већине остаје. На пример, за распад државе и грађански рат у бившој СФРЈ криве се националисти из свих народа. Али већину су у тој држави чинили они који су ширили братство и јединство (ако нису, зашто су стварали ту државу, а посебно, зашто су то радили Срби, но то је посебна тема). Када данас слушате југоносталгичаре, када видите колико је људи из свих народа побегло од рата јер нису хтели да буду део злочиначких режима и како сарађују у дијаспори, када видите да постоје добри људи у сваком народу који су за време рата помагали комшијама, који су осудили злочинце из свог народа, када читате како су јужнословенски народи сарађивали између два светска рата, у 19. веку, не може да се каже да су тада националисти чинили већину. Ти националисти су углавном још увек били комунисти, мањи део су чинили противници комуниста. Не могу да се криве само странци, који су подстицали поделе и сукобе, да би поставили своје војне базе. Већина људи није желела распад СФРЈ или није желела да се догоди рат, јер је и СФРЈ могла да се распадне мирним путем, као и Чехословачка. Већине су могле да спрече те мањине да изазову грађански рат и да, у својим републикама, створе диктатуре. Али су већине ћутале, побегле, а негде су и навијале за своје „јунаке“ и данас славе злочинце. У светским ратовима, у српским војскама, увек је било војника из свих јужнословенских народа, а све до седамдесетих година 20. века, међу Албанцима са КиМ постојале се војводе које су чувале српске манастире. Све се радикално променило у тих пар деценија, и зато не могу да се криве само други народи или само националисти или само странци. Титоисти су деценијама чинили злочине, и већина је ћутала, и летовала…

Мањина може да чини зла дела, већина може да буде слаба и да следи мањину у неделима, цело друштво може да постане покварено, али појединац и даље има избор и не мора да буде исти као и сви други. Па и по цену смрти. Он може да напусти то друштво, може да се бори сам против свих, може да буде мученик, он има слободу и одговорност – може да сачува образ и част, може да одржи дату реч, може против зла да се бори чинећи добро, и нико (из неке друге заједнице) неће таквог човека поистоветити са заједницом из које је дошао. Нормални људи знају да је свако одговоран само за себе, гледају какав је ко човек, и ако је неко добар човек, није им важно његово порекло. Дакле, када се ради о појединцу, ниједан појединац не може да носи колективну одговорност – ако у томе није учествовао и то није подржавао, такав појединац није одговоран за оно што су радили његови претци, ближњи, земљаци… Свако одговара искључиво за своја дела. Када већина у народу налази разумевање за претке, ближње или сународнике, који су чинили недела (етничка чишћења, геноциде), па још од жртве праве злочинца, појединац увек може да докаже да није исти као људи око њега. Ако постанеш лош човек, ако чиниш недела, само си ти крив, па чак и када ти мафија или маса прети смрћу. „Не бојте се оних који убијају тело“ (Мат. 10, 28).

Дакле, важно је разликовати добро и зло и важно је борити се против зла. Прво против зла у самоме себи и у својој заједници (породици, фамилији, међу пријатељима и комшијама, међу колегама на послу, или у својој струци, у својој парохији, у својој општини, у својој странци, међу идеолошким саборцима, међу навијачима у свом клубу, у својој држави, у свом народу, итд.), а затим против зла у другима. Против зла у другима приморани сте да се борите, ако је оно окренуто ка вама. То је самоодбрана. Ако сте хришћанин, и то морате да радите као хришћанин и да из свог друштва избаците оне који то раде нехришћански.

Када већину у неком друштву чине добри људи, који свакодневно чине добра дела, и увек се против зла боре чинећи добро, у таквом друштву лоши људи не могу да се приме или шире, попут бактерије, која запоседа и чини болесним цео зуб, орган или организам. Пар људи или мања група не може да утиче на здравље народа, ако је већина здрава. Лоши људи морају да траже друштво у коме нема одлучне борбе против зла, или друштво које воли и негује злочинце, криминалце, мафијаше, лажове, лопове… и где се они осећају као код куће. У свету увек постоје и добри и лоши људи, и добра и лоша друштва, народи… У неким народима некада се зло брже и лакше шири, у неким спорије и теже. Неке породице се одричу ближњих који су постали криминалци, а неке штите убице, силоватеље, лопове, преваранте… Неке породице се стиде свог члана који је постао политичар или судија или полицајац и краде државу, а неке се поносе, или само ћуте зато што имају личне користи и користе његове везе. У неком селу одмах пријаве полицији педофила, а у неком селу сви ћуте и нико не реагује када имају таквог у својој средини, а некад има и заштиту полиције и суда. У неким државама, кад избије афера, министар подноси оставку или буде ухапшен, а у неким државама има доста афера, сви знају ко и како краде, али нико не одговара.

Постоје државе у којима се грех шири без озбиљног отпора, такве државе стварају и штите лоше људе (од ратних злочинаца и убица, преко тајкуна и банкстера, до политичара који се прогоне због корупције), али Србија не мора да буде међу таквим државама. Већину у Србији чине у суштини добри људи, само треба да покажу више храбрости. Скоро свака заједница то може да буде, ако у тој заједници постоје људи који разликују добро и зло, и храбро се боре против зла. Јер, што је више заједница (радних колектива, друштава, група, породица и фамилија, итд.), унутар државе, у којима постоји одлучна борба против зла, више ће и цела Србија да буде таква. Што је више парохија, у којима лоши људи постају добри, или се избацују, толико ће цела Црква да буде боља. Црква је здрава када је пуна грешника који су се покајали. Што је више таквих грешника у Цркви, друштво је здравије.

Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи. Што је више појединаца који су победили зло у себи и боре се против зла у својој локалној заједници, то ће на нивоу државе, региона и глобално, стање ствари бити боље. Добри људи стварају друштво добрих људи, бирају добро друштво, а избегавају лоше људе и лоше друштво.