Никола Варагић: Добродошли у Београд, град пријатне климе

август 12, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Када се лети шетате по улицама Београда, освежење за вашу усијану главу је на сваком кораку – где год да кренете, на главу вам капље вода из клима уређаја који се налазе на стамбеним и пословним зградама. Најбоље освежење на плус 40!

Фонтане и чесме нису потребне, руке можете да оперете користећи воду која капље из клима уређаја по целом граду. Воду из градског водовода ионако више нико не пије.

У Београду лети, и када не пада киша, можете да “покиснете“ шетајући тротоаром, чак и док седите у башти кафића. На пример, ако кренете пешака главним градским булеваром, до краја ваше шетње Булеваром краља Александра, бићете сигурно мокри, уколико не заобилазите све те барице које се праве од воде која капље са клима уређаја. Тако је по целом граду, свуда се праве баре.

Београђанима то не смета. Они у томе уживају. Само ретки власници станова и пословног простора у којима постоје клима уређаји решили су питање одвода воде из клима уређаја.

Рађено је истраживање да се види којим политичким опцијама припадају људи који су власници клима уређаја из којих капље вода људима на главу. Према том истраживању, половина тих грађана гласа за странку на власти, а друга половина за оне из опозиције.

Ови који гласају за напредњаке, кажу да су ти клима уређаји из којих капље вода људима по главама, уграђени за време претходне власти. Они из опозиције кажу да су уграђене за време ове власти. Таква је клима у друштву.

Град Београд и Туристичка организација Београда мењају своје грбове, сада ће на грбу стајати клима уређај и врабац који пије воду из баре испод клима уређаја.

У Комуналној полицији само климају главом када пометене климу и говоре “и наш посао је државни посао“. Интервентне јединице београдске полиције већ пар недеља сваки дан заустављају и легитимишу људе по Београду, тражећи одговорне за баре које се праве због клима уређаја. Хоће да нам нам покажу да власт није на климавим ногама и да све држи под контролом. Зна се ко једини није климАВ.

На крају, ко да се бави оваквим проблемима, док нам отимају и деле Косово и Метохију?

Проблем са водом која капље из клима уређаја биће решен када Србија уђе у ЕУ!

Advertisements

Никола Варагић: Конзервативна револуција

август 7, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

“Нови светски поредак“ је пројекат владајуће елите Запада, настао пре више од 100 година. У почетку, десничари су чинили већину унутар владајуће елите Запада. У последњих 30 година, левичарски либерали и либерални левичари преузели су све полуге моћи унутар владајуће елите Запада. Они су атеисти, еволуционисти, трансхуманисти… и данас чине већину унутар владајуће елите Запада. Међу њима постоје екстремисти. Они угњетавају и прогоне све који мисле другачије – њихов циљ је да униште све што је хришћанско или традиционално. Због тога их зовемо (нео)либералним фашистима. Они су предводници геј лобија. Они свима намећу своја учења, уверења, теорије и законе – да је човек настао од мајмуна, да хомосекусалци треба да усвајају децу, да се деца одузимају од родитеља, итд.

Међу припадницима геј лобија нису сви хомосексуалци, напротив, међу њима је најмање хомосексуалаца, већину чине хетеросексуалци који се залажу за ЛГБТ права и свима који желе да буду у њиховом друштву (или, део ЕУ и Нато) постављају као услов да морају да прихвате ЛГБТ идеологију, у пакету са свим осталим захтевима – морају се усвојити догме створене на основу теорије еволуције и трансхуманизма (ко се држи хришћанских догми проглашава се болесним, ектремистом, итд.), нико не сме да доводи у питање било шта у вези савремене медицине иза које стоји фармакомафија, иза које стоје банкстери и слично. Међу њима има доста феминисткиња. Основа геј лобија је у хуманизму, у левици, иако се данас најмање баве правима радника, а посебно ако су ти радници белци, верници и живе у традиционалним породицама. Економских левичара, који не подржавају геј лоби у свим захтевима, данас је веома мало. Левица се, једноставно, стопила са ЛГБТ идеологијом.

У последњих неколико година, буде се и десничари, како унутар владајуће елите, тако и међу њиховим противницима широм Запада. Унутар Запада настаје јак антигеј лоби. Међу десничарима постоје екстремисти, као и међу левичарима. Они се мрзе међусобно и воде рат до истребљења. Десничару са Запада ближи је православни Србин или Рус, него неки његов земљак левичар или припадник геј лобија. И обратно, левичару и неолибералу са Запада је ближи било који припадник геј лобија у свету, од присталица Трампа, Орбана, Алтернативе за Немачку, конзервативних италијанских и шпанских католика…

То је, у оном чисто људско смислу, суштина савеза који настаје између Доналда Трампа и Владимира Путина. Том савезу су се обрадовали конзервативци са Запада и православни Словени. Међутим, најважније медије у САД и у свету контролишу левичарски либерали и либерални левичари, тј. припадници геј лобија, и већина влада држава ЕУ и Нато је под њиховом контролом, а њих није обрадовао сусрет Трампа и Путина у Финској. Због тога су одмах кренули да минимализују значај тог сусрета, да дезинформишу јавност, у САД су кренули напади на Трампа, медији широм света, укључујући режимске медије у Србији (пошто је српски режим под контролом геј лобија са Запада), о сусрету Трампа и Путина извештавају као да их све уређују Сорос, Клинтонови и Блер. Трамп, свакако, има доста мана, али је чињеница да Трамп, за разлику од Обаме, није извршио агресију ни на једну државу на свету, напротив, свуда ствара услове за мир и направио је историјски договор са Северном Корејом. Трамп сада покушава да заустави и ирационалну и вишевековну мржњу (или русофобију) према Русији, која на Западу постоји и коју данас највише шире левичари и геј лоби. Трамп се бори за права средње класе у САД. Путин је подигао Русију на ноге, Русија води мирољубиву политику и залаже се мултиполарни и мултикултурални свет. Русија не жели сукоб са САД и ЕУ. Путина са Хитлером упоређују једино нацисти, тј. (нео)либерални фашисти. Они су изазвали рат у Украјини и увели санкције Русији.

За нашу причу нису толико важни Трамп и Путин, овај први посебно. Оно што је важно јесте шта доноси то повезивање конзервативаца из САД, Европске уније и Русије. Русија је постала, на светском нивоу, главни чувар породичних вредности, зато што се руски народ враћа православљу. САД су донедавно стајале на челу геј лобија. Суштинску власт у САД и даље има геј лоби, а не председник Трамп. Међутим, победа Трампа је знак да је конзервативни покрет или антигеј лоби у САД постао довољно снажан за такву победу. А Трампа су наговарали да се кандидује за председника САД, људи попут Мајкла Севиџа. Такви људи су нама важни. Мајкл Севиџ је много пута рекао да је Косово Србија. Русија подржава Србију око КиМ. Ако такви људи праве савез између конзервативаца из САД и православаца из Русије, то је добро и за те државе и за Србију и за свет.

Међу десничарима, који су антиимперијалисти, постоје искрени антифашисти. То су људи који верују у Бога, који брину о својој породици, који вредно раде и поштено зарађују, они имају културу дијалога, нису насилни, нису расисти, добри су мужеви и очеви или супруге и мајке, они поштују другачије, образовани су, не одбацују науку и иновације које помажу људима… Они су пристојни и културни људи и имају своје црвене линије, а те линије су екстремни левичари и либерали из геј лобија прешли, или све чине да их пређу, посебно када су у питању деца. Због тога, умерени десничари морају да се бране и да штите своја права. За екстремне левичаре из геј лобија, сваки десничар или хришћанин је екстремиста. Хришћанин нема више право на самоодбрану, да изнесе своје мишљење, да буде то што јесте. Од навалентности и буке коју праве екстремни левичари, не чује се глас умерених десничара. Уместо њих, чују се само екстремни десничари, а међу њима највише се чују ултранационалисти и расисти. Пристојни људи су се повукли из јавности, не желе да се баве политиком. Умерени десничари се не супротстављају, довољно снажно, екстремним левичарима из владајуће елите, па онда њихова права, на потпуно погрешан начин, бране екстремни десничари са маргине, а такви служе водећим или мејнстрим медијима који су под контролом геј лобија као страшила и за изједначавање са свим десничарима. Већина екстремних десничара има (тајну) подршку левичарских либерала и либералних левичара, тј. припадника геј лобија.

Умерени десничар не мрзи хомосексуалце и не жели да користи било какво насиље према њима, напротив, спреман је и да их штити од напада екстремних десничара, али умерени десничар има своје црвене линије што се тиче породице и деце, има своју веру, и не може да постане нешто друго, не може да дозволи да се те црвене линије пређу. Ко верује да је човек настао од мајмуна и да је хомосексулне или бисексуалне природе, нека верује, али нема права да то намеће другим људима. Хришћанин зна да је човека створио Бог према свом лику, и он не може да прихвати ЛГБТ идеологију или дарвинизам. Са друге стране, умерени десничари не желе никоме да намећу своја уверења, и по томе се разликују од екстремних десничара, који се по томе не разликују од екстремних левичара. Да ли такви десничари стварају савез између конзервативаца или хришћана?

За Србију је добро да умерени десничари победе и на Западу и у Русији и да између њих настане савез. То би био савез за одбрану породичних вредности и своје деце и права на слободу вероисповести. Наравно, када се ради о дневној политици, онда постоје разни интереси, од војних до економских. Ти интереси некада могу да буду супростављени. Од тога колико ће се такви интереси поклопити, и да ли ће сузбити екстремизам у својим редовима, зависи да ли ће успети то повезивање између десничара, конзервативаца или хришћана са Запада и Русије (и осталих православних држава).

Наравно, ту је важно и како ће се решавати питања око вере и цркве. Јасно је да су поделе и разлике између протестаната и католика са једне стране, и православаца са друге стране, велике и наизглед непремостиве. Пројекат са (протестантским) “светским саветом цркава“ и (католичким) “екуменским дијалогом“ је пред колапсом, због тога што иза тог пројекта стоје исти људи који стоје иза пројекта “нови светски пројекат“. Католици и протестанти, без помоћи православаца, не могу да победе антихришћане који стоје иза “новог светског поретка“. Највећи непријатељ “новог светског поретка“ је хришћанство. Умерени десничар или конзервативац жели да буде добар хришћанин, њему је Христос савршен узор. Дакле, као такав, он је непријатељ “новог светског поретка“ или Империје која је под контролом левичара из геј лобија или антихришћана. Протестанти и католици су се прилагодили “новог светском поретку“. Православна Црква се труди да победи све јереси и да остане “окамењена црква“. Православној Цркви није место у ССЦ или екуменском покрету. Ако си умерени десничар или конзервативац и желиш да будеш добар хришћанин, онда мораш да се вратиш на извор хришћанства – до Господа Исуса Христа, Апостола, Васељенских Сабора и Светих Отаца. На том извору је данас једино Православна Црква. Православна Црква је „стуб и тврђава истине“, у њој је присутан Дух Свети. Црква је само једна.

Умерена десница на Западу може да постигне успех једино ако се врати на изворе своје вере, на изворе хришћанства. Због разних историјских околности и јереси, Запад је био слабо христијанизован, а онда се догодила дехристијанизација од стране просветитеља и прогресиваца. Хришћански Запад је брзо и лако пао, а није срушен од неких сила које се налазе ван Запада, него од оних из својих редова. Западу је потребна христијанизација. Умерени десничар или конзервативац мора да позна Христа, какав је Он заиста био и јесте. Ту христијанизацију могу да спроведу једино они који су на извору хришћанства, а то су православни. Наравно, после века прогона од стране комуниста, и због маловерја, правих хришћана је данас мало и унутар православних народа. Због тога је православним народима потребна рехристијанизација. То значи да вреди само лични подвиг вере, а да је искључено било какво колективно покрштавање. Да ли ће неки атеиста међу Србима или Русима да се врати православљу тако што ће искрено да поверује у Христа, може да буде само његова унутрашња ствар. Да ли ће неки католик или протестант из САД, Велике Британије, Италије, Француске, Шпаније или Немачке да пређе у православље, тј. да се врати Христу и на изворе хришћанства, мора да буде једино његова лична и слободна одлука. Прави мисионари  ће на тај начин спроводити рехристијанизацију у православним народима и христијанизацију Запада. Све друго је нехришћанско прихватање Христа.

Умерених десничара је много више него умерених левичара, због тога што левичар није хришћанин, не разликује грех од грешника, тј. не осећа потребу да воли свог непријатеља, онолико колико то осећа хришћанин који осећа “страх Божји“. Добар хришћанин жели да победи зло, али тако да никада не постане исти као свој непријатељ, који чини зло. Већина десничара никада неће подржати екстремисте, било да су десничари или левичари. Ако “тиху већину“ умерених десничара представљају екстремни десничари, онда ће левичари и трансхуманисти лако победити и наметнуће све законе које имају у својој агенди у свим хришћанским државама – трансхуманисти ће васпитавати и образовати децу. Екстремни десничари не могу успешно да штите породицу, цркву, народ или државу. Након сусрета Трампа и Путина, а посебно ако се наставе ти сусрети у добром духу, одговор и умерених и екстремних левичара из геј лобија, према конзервативним или хришћанским снагама и њиховим предводницима, биће јак. Са тим нападима, са левице, успешно, и дугорочно, може да се носи једино умерена, хришћанска десница. Између осталог, зато што повратак на изворе хришћанства значи повратак Римском праву и “праву личности“, уз одбацивање јереси хилијазма. Хришћанска десница не може да буде тоталитарна и популистичка.

Умерене десничаре, медији под контролом геј лобија, не могу тако лако да представљају као неке глупе сељаке, заостале, назадне људе који би да нас врате у “мрачни“ Средњи век зато што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију, палити вештице на ломачи, одбацити све модерне технологије, као расисте из ККК, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Православна Русија има своје проблеме и мора на свој начин да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Исто тако конзервативци  из САД, и из свих осталих држава еврохришћанске цивилизације, имају своје проблеме, и своју историју “болести“, и свако на свој начин мора да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Левичари су добро умрежени и организовани. Левичари то постижу много лакше, пошто су они анационални. Потребно је повезивање конзервативаца и на наднационалном нивоу, а да то не буде нека нова “црна интернационала“. То ће бити могуће једино ако свако победи зло у самоме себи, и зло у свом народу, тј. да би настала “Европа нација“, мора да се победи јерес етнофилетизма, расизам, шовинизам… То могу да ураде једино умерени десничари или прави хришћани. Конзервативна револуција је конзервативна једино ако је хришћанска – ако нас враћа на изворе хришћанства, ако је Христос наш узор и Спаситељ.

Да ли је успон Путина и Русије, и успех конзервативаца у државама Вишеградске групе, победа Трампа на изборима у САД, и сусрет Трампа и Путина, најава такве, хришћанске конзервативне револуције, или неке нове “црне интернационале“, како то представљају медији под контролом глобализатора и геј лобија, остаје да се види. Медији могу свашта да пишу о људима попут Путина, Орбана, Клауса, Трампа… али је много важније да ли иза тих снага стоје умерени или екстремни десничари. Можда је неко од њих мање или више несавршен, али свакако да око њих постоје умерени десничари, добри и нормални људи. Из тих редова могу да дођу неки бољи политичари. Левичари и трансхуманисти ће бити побеђени од стране конзервативаца једино ако Путина, Трампа, Орбана… замене још бољи политичари, ако у новој владајућој елити буде много више искрених верника.

Србији је, свакако, потребна унутрашња конзервативна револуција. Србију и даље воде генерације образоване и васпитаване од стране комуниста (атеиста). Председник Србије је на изборима у САД подржао Клинтонове, противнике Трампа. Председник Србије има боље односе са Соросима, Блером, Макроном и осталим перјаницама геј лобија, него са СПЦ. Цела српска владајућа “елита“ је “њуејџерска“. Србија је колонија у “новом светском поретку“, у коме левичарски либерали и либерални левичари из геј лобија преузели водећа места. Они су још увек јачи од Путина, Трампа, Орбана… иначе би председник Србије био део тог конзервативног покрета, а режимски медији у Србији би о сусрету између Трампа и Путина извештавали позитивно и не би се обазирали на то шта се пише и говори о том сусрету у мејнстрим медијима са Запада, који су под контролом геј лобија. Пре свега, српски режим би тежио “замрзнутом конфликту“ на КиМ, а не коначном решењу статуса КиМ, јер то “коначно решење“ намеће геј лоби. До сада је геј лоби био јачи, али сада, када се конзервативци буде, након сусрета Трампа и Путина, за Србију је најбоље решење да сачека повољније међународне околности и да на власт у Србији дођу савезници Путина и Трампа, а не Клинтонових и Сороса. Доста зависи и од тога да ли ће на Западу победити умерени или екстремни десничари – за нас Србе је једино прихватљива умерена десница, она која више неће подржавати усташе и сличне. Посебна тема је однос конзервативаца, са Запада, према савезницима Русије са Истока, као што су Кина, Индија и Иран, однос свих њих према Израелу и Палестини, али и како ће своје место, међу конзервативцима или традиционалистима, из еврохришћанске цивилизације, као природним савезницима у одбрани породичних вредности и права на слободу вероисповести, наћи муслимани из Турске и осталих сунитских држава које пружају отпор “новом светском поретку“.

Русија је постала место окупљања конзервативаца или традиционалиста из целог света. Са једне стране, Русија има добре односе са државама које нису део ЕУ и Нато савеза, а са друге стране, Русија гради добре односе са конзервативцима и антиимперијалистима са Запада. То чини Русију главним непријатељем геј лобија. Геј лоби неће победити Русију једино ако у самој Русији не победе левичари или екстремни десничари, односно, једино ако Русија постане хришћанска и демократска (правна) држава, без тежње да постане нови Рим (у том случају, русофобија ће нестати у државама Вишеградске групе, као природним савезницима у одбрани породичних вредности, хришћанског и словенског идентитета и насилног мењења етничког састава – лажног мултикултурализма или тзв. “мелтинг пота“). Православци из Русије су томе много ближи него било која конзервативна странка из било које државе са Запада. Православна Русија је антифашистичка, али и традиционална, и као таква је победила расисте, нацисте и фашисте у светским ратовима. Конзервативци са Запада против себе имају надмоћнији геј лоби, а међу собом велики број расиста, фашиста или нациста, односно, морају да се боре и са екстремним (нео)либералима и левичарима и са екстремним десничарима или духовима из прошлости. Унутар руске владајуће елите данас, а посебно у народу, има више конзервативаца, него унутар владајуће елите Запада. На Западу, посебно на северозападу (умерени и екстремни) атеисти, левичарски либерали, либерални левичари, трансхуманисти, “њуејџери“… удружени са етничким мањинама, постају већина и у народу, и међу верницима који усвајају антихришћанска учења, а не само у елити (на пример, Енглези и остали Британци су све мекши према “брегзиту“, па је сасвим могуће да ће доћи до новог референдума; још горе је у скандинавским народима који су скоро у потпуности “променили свест“; слично је и у Канади). У том делу света све државе су “гејфрендли“, али веома непријатељски настројене према свему хришћанском.

Православни Руси могу да изграде правну или демократску државу, односно, што више буде искрених верника међу Русима (исто важи за Србију и остале православне државе), то ће Русија бити више правна или демократска држава, у којој постоји социјална правда. У Русији не живе једино православни Руси – православна Русија има добре односе и са традиционалистима ван хришћанског света. Русија мора да нађе начин како да остане православна држава и чувар породичних вредности, а да не буде “затворено друштво“ у коме постоји дискриминација над мањинама и другачијима – држава коју ће волети сви хришћани и поштовати и они који нису хришћани. У демократској држави се штите права мањина и другачијих. Русија мора да победи корупцију, да се још више демократизује – у оном најбољем конзервативно-либералном, а не у неолибералном смислу (попут Запада данас, где су хришћани постали мањина или они који су другачији, а њихова права се не поштују и нико их више не штити). На Западу се спрема прогон хришћана. То је разлог зашто су конзервативци са Запада окренути ка Русији и у православној Русији траже своје савезнике. Православни Руси могу, и морају, да помогну конзервативцима са Запада да одбране хришћанске вредности, тако што ће им помоћи у христијанизацији Запада (то је и најбоља одбрана од геј лобија, пошто ће, након прогона хришћана са Запада, прогонити православне), док конзервативци са Запада, ако победе умерени десничари који не мрзе православље, могу да помогну Русији да се демократизује и да постане правна држава.

Антихришћанске снаге, унутар еврохришћанске цивилизације, почетком 21. века достигле су врхунац своје моћи. Онда је на власт у Русији дошао Путин, а затим, широм Европе су се пробудили конзервативци или десничари, и у неким државама су дошли на власт. Међу тим десничарима постоје и екстремисти и русофоби. У државама средње Европе, таквих је све мање. Најбољи пример су десничари из Аустрије, који су пре 10 година проглашени фашистима, па је ЕУ била спремна да уведе санкције, а данас су на власти у Аустрији и прогоне Хрвате који величају усташе у Блајбургу, против су отимања Косова од Метохије од Србије и залажу се за ближе односе са Русијом и укидање санкција Русији. Орбан је некада био стипендиста Фонда за отворено друштво, а данас је највећи противник и све чини да истера Сороса из Мађарске и да Мађарску приближи Русији. Након тих победа десничара у Европи, долази победа Трампа у САД и сусрет са Путином. Недавно је Стив Бенон најавио оснивање фондације у Бриселу која ће помагати десничарима у Европи. Такав покрет може да буде дугорочно успешан једино ако није средство за остваривање себичних интереса САД, ако је хришћански и општеевропски, ако се умерени десничари одвоје од екстремиста, тј. ако није уперен против православних народа, него има за циљ савез са православнима. На Западу живи више милиона православних Руса, Грка, Срба…

Србија има своје место у том новом, конзервативном покрету, али у Србији прво морају да победе конзервативне снаге, светосавци који ће поставити Србију изнад Истока и Запада. Сарадња између православних Срба и Руса и њихових цркава мора да буде дубља и шира, као и сарадња између православних Словена и њихових цркава са једне стране, и Грка и осталих православних несловенских народа и њихових цркава са друге стране. Ми морамо прво да створимо православне елите и саборност међу православним елитама и народима, да би стварали савезе са конзервативцима (хришћанима) са Запада и традиционалистима (нехришћанима) са Истока. Да ли ће до тих савеза да дође, прво унутар еврохришћанске цивилизације, а онда и између хришћана и нехришћана традиционалиста, не зависи само од православаца. Православци могу да сарађују са конзервативцима са Запада једино ако се они врате на изворе хришћанства – ако се разликују од нехришћана. Од православаца зависи само да ли ће бити саборности између наших цркава, народа и држава.

За почетак, потребно је да православци дођу на власт. Добар део руске владајуће елите је још увек неправославан, а у Србији, Грчкој и Бугарској су на власти сарадници геј лобија са Запада. Румунија нема добре односе са Русијом, док Румунска православна црква нема добре односе са Српском православном црквом. Унутар сваке православне цркве постоје унутрашњи расколи, итд. Да ли ће се међу православцима појавити људи који ће створити фондацију, попут поменуте фондације Стива Бенона, која ће подржавати све православне покрете и политичке странке које воде искрени верници у свим православним државама и радити на јединству православних народа и на окупљању свих православних снага? У овом тренутку ништа слично не постоји у православном свету. Без међусобне подршке и саборности, нико не може сам да се бори против “новог светског поретка“ и геј лобија (чак ни Русија, а посебно мале државе као Србија и Грчка), а сарадња са десничарима са Запада или традиционалистима са Истока може да води ка удаљавању од православне вере или, речима Св. Владике Николаја, “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, из слабости, да би се сачувале привилегије… Православци желе и могу да буду део конзервативног покрета једино ако нас тај покрет враћа на изворе хришћанства и Господу Исусу Христу, уз уважавање промена које су се догодиле за две хиљаде година хришћанства. Уважавање тих промена мора да се покаже и кроз стварање правне државе, развој науке и економије, разумевање данашње омладине…

Геј лоби има свој пакет који свакоме намеће. У том пакету су разни услови, али услов над условима који свима намећу јесте да се прихвати ЛГБТ идеологија и да се у складу са том идеологијом доносе закони. То је црвена линије геј лобија. Међутим, та црвена линија геј лобија прелази црвену линију десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана. Посебно у оном делу који се тиче деце. Ударац на породицу и на децу пробудио је велики број десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана у скоро свим државама еврохришћанске цивилизације. Тај ударац на породицу прати депопулациона политика и нестанак средње класе, што ствара и социјално незадовољство. Савремени феудалци и капиталисти, или савремена буржоазија, долази из редова либерала и левичара, тј. из геј лобија. Савремени “вукови“ из финансијских центара Запада су, углавном, попут Сороса, либерали и левичари. Они краду од средње класе и породичних људи, а део профита дају за финансирање геј лобија, научне експерименте над људима, итд. То ствара услове за револуцију, овога пута конзервативну. Али да би била конзервативна, она мора да буде хришћанска. А да би била хришћанска, она мора да буде православна, у чисто духовном смислу. Већина људи жели да их деца зову мама и тата, да расту како су расле генерације пре њих, они скоро свуда чине “тиху већину“, која се буди, и сада је само питање да ли ће се боље и брже организовати екстремни или умерени десничари. Уколико се екстремни десничари наметну као заштитници традиције, геј лоби ће лако угушити сваки покушај стварања конзервативне револуције.

Конзервативна револуција мора да крене из православног дела света. Циљ конзервативне револуције је да се вратимо на прави пут – пут ка Христу. Ако Христос није центар нашег света, чему револуција, за које вредности (шта се конзервира) и за какав се свет боримо?


Никола Варагић: Прихватање реалности

јул 10, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Прихватите реалност – већина у српском народу је против уласка у ЕУ и Нато. Срби имају историјску свест или свест о злу. Пут у Европску унију и Нато није “неповратан процес“. Србија је део Европе, али није део Запада. Европа није само на западу.

Прихватите реалност – већина Срба је против продаје Косова и Метохије. Већина људи у свету не признаје тзв. државу Косово. “Косово“ никада неће бити независна држава. Док је под окупацијом, “Косово“ ће, можда, бити примљено у ЕУ и Нато, али никада неће имати место у УН.

Прихватите реалност – у српском народу постоји мањина (критична маса), која може да пробуди и препороди већину. Србија ће добити нову владајућу елиту – елиту која воли и поштује свој народ. У српском народу увек постоји сој људи који никада неће пристати да сарађује са окупатором и издаје своју државу, увек постоје Срби који могу да ставе општи интерес изнад личне користи. Они ће срушити режим који је окупирао Србију. Више нико неће моћи, у име Србије, да потпише нешто што је на штету Србије. Срби нису кукавице и слабићи.

Прихватите реалност – српски народ ће дигнути буну против дахија, српски народ није сломљен, што значи: биће кажњен свако ко је пљачкао и понижавао Србију, биће кажњен свако ко сарађује са окупатором и издаје Србију, биће кажњен и свако ко је убијао Србе. Јер, када се Срби сложе и обоже (а то је питање времена), лагано ће доћи до Приштине, а онда и до Берлина, Париза, Брисела, Лондона и Вашингтона, ако треба. А са друге стране, неће дозволити да неко насели, у Србији, велики број миграната са Истока. Србија ће се ослободити и од унутрашњих и од спољашњих окупатора.

Прихватите реалност – српски народ, поново, постаје право-славан народ. Међу Србима ће бити све више и више светосаваца, а све мање и мање пагана, атеиста, будиста, њуејџера, комуниста, окултиста, неолиберала, трансхуманиста… Срби ће упознати свети лик Светог Саве, а заборавиће све ове ликове који су водили Србију претходних пар деценија и који сада воде Србију. Срби ће се вратити Христу слободно, драговољно, без наметања и силе.

Прихватите реалност – већина људи жели да живи у традиционалним породицама. Здрава породица је “основна ћелија“ друштва. Породица ће бити одбрањена од експеримената и идеологија трансхуманиста, (пост)модерних варвара и (нео)либералних фашиста. Већину, међу традиционалистима или конзервативцима, чине људи који знају и за јунаштво, и за чојство. Бити традиционалиста или конзервативац, у том – позитивном и хришћанском – смислу, сасвим је природно и нормално, ту нема ничег мрачног, заосталог и насилног. У здравим традиционалним породицама једино се здраво развијају деца, таква породица је  природно место детета. Све што је против такве породице, иде и против културе и против биологије.

Прихватите реалност – Срби више нису наивни, Срби ће победити “белу кугу“, Срби више никада неће радити као “јефтина радна снага“ за стране инвеститоре или домаће тајкуне, више неће бити негативне селекције и “одлива мозгова“ из Србије, нико више неће моћи да краде бебе из породилишта у Србији, нити ће Србија постати туристичка дестинација позната по јефтиној забави и лаким девојкама.

Прихватите реалност – Срби не желе ваше “таблице вредности“. Пројекат “промене свести“ српском народу је пропао. Толико сте се трудили да ставите све медије под контролу, али више нико не верује тим медијима. Толико сте се трудили да купите све политичаре, али више нико не верује вашим политичарима. Толико сте се трудили да уништите полицију и војску, да сте у томе успели, али сада нема ко да брани ваш режим. Толико сте се трудили да сломите дух српском народу, али нисте успели. Србија се буди, устанак је близу.

Прихватите реалност – Србија ће постати правна и слободна (суверена) држава и победиће све мафије које су окупирале државу, како оне домаће, тако и оне у региону, од албанске и црногорске мафије, па редом. Исто важи и за тајне службе са Запада, које контролишу и користе српске сараднике (издајнике или квислинге из садашње српске владајуће “елите“), хрватску тајну службу, црногорску и албанску мафију и муслиманске екстремисте, против Србије, и српског народа (у Србији и у државама у региону у којима живе Срби). Нико од њих више неће моћи да ради у Србији шта хоће. Они више неће моћи да убијају и прогоне ни Србе који живе у њиховим државама. Србија је држава српског народа и свих њених грађана, Србија ће поштовати све мањине и штитиће сва њихова права, али, више неће дозволити да неко убија и прогони Србе било где у Србији, региону или у свету, а ако то неко уради, стићи ће га казна (и земаљска правда). Туђе не дирамо, своје не дамо.

Прихватите реалност – Косово и Метохија ће, поново, бити у саставу Србије, у Црној Гори Срби ће, поново, чинити већину, Република Српска ће опстати, Македонија ће, поново, бити уз Србију, Срби ће населиту, поново, простор некадашње Републике Српске Крајине и Далмације и чиниће, поново, већину, до краја 21. века, и на том простору. Неће настати “велика Србија“, неће настати ни “нова Југославија“. Русија ће бити све јача и ништа неће зауставити напредак православне Русије. Раскола унутар СПЦ и осталих православних цркава, и између православних цркава, биће све мање, а саборности све више, у годинама пред нама.

Прихватите реалност – ви нисте никаква супериорнија раса у односу на православне Србе, нисте паметнији, културнији и напреднији, напротив, у свему сте просечни и обични. Зато сте постали много досадни. Престаните да пројектујете на све нас ваше личне слабости. Наше искуство је православно, а ваше исксутво је паланачко. Ми смо у центру, а ви сте на периферији. Ми вас не мрзимо, ми смо хришћани, ми разликујемо грех од грешника.

Прихватите реалност – човек никада неће живети на Месецу, или на Марсу, или на некој другој планети. Ванземаљци не постоје. Бог постоји. Бог је створио човека. Христос је “једино ново под сунцем“. Христос је реалност. Христос је истина. Истина ослобађа.

Прихватите реалност, и покајте се!


Никола Варагић: Истина о полицији Србије

јун 29, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Полиција Србије и српски народ нису на истој страни. Недавни протести због високе цене (акцизе) горива, показали су да је полиција сервис режима, а да је режим против српског народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије. Режим продаје Косово и Метохију. Режим продаје раднике (грађане Србије) као “јефтину радну снагу“. Режим неће да обезбеди новац (а новца има) за лечење болесне деце. Режим узима од сиромашних, од пензионера, узима од домаћих предузетника, шаље им полицију и приватне извршитеље – да би прикупио новац за камате страним банкама и кредиторима и субвенције страним инвеститорима. Новац се узима од сиромашних, зато што они који су на власти краду из буџета, па рупе у буџету попуњавају задуживањем, а дугове враћају тако што узимају новац од свих грађана, тј. од сиромашних. Режим је странцима продао и изворе воде, обрадиво земљиште, руднике злата, бакра, јадарита (литијума).

Режим је странцима продао и “срце Србије“ (Косово и Метохију), и центар Београда (тзв. “Београд на води“). Србија је, данас, права “банана држава“, са “џет сетом“ као из лоших сапуница. У српској владајућој “елити“, или, у антисрпском и антихришћанском режиму, окупили су се, и своје место су нашли, и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе (капитал који су стекли) и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди, и за штету коју су нанели држави, а коју сви грађани и сви порески обвезници плаћају.

Brnabic,masoni,tajkuni

Председник владе Србије у друштву тајкуна и масона. Фото: www.balkanuzivo.net

Полиција је данас нека врста приватног обезбеђења и служи за заштиту највећих лопова и криминалаца у држави. Полицијци штите оне који су покрали народ и оштетили буџет, а плаћа их народ, који пуни буџет из ког се полиција финансира. Када се народ или грађани побуне против лопова на власти, полиција штити лопове на власти, а пише казне и бије грађане који протествују. Сваки човек је одговоран само за себе и сваки човек има избор. Исто тако и сваки полицајац има одговорност и избор – а то може да буде и одлука да се, због велике корупције и лошег стања у самој полицији, онда када види да не може ништа да промени, напусти тај посао и да више не буде полицајац. Можеш да будеш исти као и остали полицајци и да радиш исто што и они, а можеш да покушаш нешто да промениш и ако видиш да си усамљен и да то није могуће, можеш да даш отказ у полицији и да радиш нешто друго у животу, у Србији или ван Србије. Не постоји оправдање за крађу и издају.

vladimir-rebic-miodrag-kost

Директор полиције Србије у друштву тајкуна из “Шекспирове“

Ако си полицајац и видиш да су на власти издајници и лопови, шта је твоја дужност – да хапсиш издајнике и лопове, или да служиш издајницима и лоповима – тако што ћеш да се правдаш да ти само “радиш свој посао“, позивајући се на Устав и законе, или на “народну вољу“ исказану на изборима? Зар тај Устав и ти закони, по којима је полиција подређена политичарима из извршне власти, и чије наредбе и одлуке, када на власти нису издајници и лопови заиста треба да следи, не даје основу и за хапшење издајника и лопова на власти? Да ли закони важе и за оне који су на власти? Шта кажу Устав и закони ако неко продаје део своје државе или краде из буџета државе, не плаћа царине и порезе, намешта тендере? Да ли је дужност полиције да спречи крађу на изборима и ухапси оне који краду и варају? Ако полиција не спречава крађе на изборима, ко то да уради? Онда неко мора то да уради без полиције. Да ли ће полицајци да учествују и у крађи најављеног референдума поводом статуса Косова и Метохије? Полицајци морају да се погледају у огледало.

Од десет запослених у полицији, четири полицајца су лопови и криминалци који примају мито и чине разне противзаконите радње, четири полицајца су неспособни и некултурни људи. Само два од десет полицајаца (или запослених у полицији) су поштени, способни, културни и паметни полицајци, који храбро, савесно и одговорно раде свој посао, тј. не примају мито, не учествују у корупцији и непотизму, или, два од десет полицајаца (или запослених у полицији) ради свој посао професионално (ако је то уопште могуће, у таквом окружењу и са таквим колегама) и морално. Дакле, 80% полицајаца прима мито, учествује у корупцији, или су кукавице и неспособни, тј. иду линијом мањег отпора, праве се да не виде шта раде њихове колеге, гледају само своја посла и своје интересе, не прихватају одговорност или кривицу за оволики степен корупције, криминала и издаје, и за све су им други криви (од политичара, преко судија и тужилаца, до новинара и народа или грађана).

Данас су ретки културни полицајци који се грађанима, којима прилазе да их легитимишу, обраћају са “Ви“. Грађани, који су морали да ваде личне карте, пасоше или да региструју возила у станицама полиције, знају да је то као боравак у паклу – враћају вас по неколико пута, често због њихових грешака, редови испред канцеларија и шалтера су велики (док они који имају везу у полицији и који раде у полицији све обављају преко реда), запослени у полицији су врло нељубазни. У полицију се примају да раде људи који се и понашају и изгледају као криминалци (на сплавовима, полицајце разликујете од криминалаца само по томе што имају униформе полиције). Полицајци користе службена возила и за приватне послове, возила возе тако да су она често у сервису, а све поправке плаћају сви порески обвезници. Полицајци могу да се паркирају са својим приватним возилима где хоће и како хоће и никада неће бити кажњени. Генерали полиције граде своје куће без потребних дозвола. Полицајци за себе и за своје ближње све завршавају преко веза, скоро ништа не морају да плате (наравно, они из врха полиције имају веће привилегије у држави, па добијају бесплатне карте за ложу неке утакмице или концерта и слично, а они на нижим позицијама раде у обезбеђењу утакмица и концерата, па пуштају познанике без карата и слично). Саобраћајни полицајци не пишу казне рођацима и пријатељима, а не смеју, из страха, да пишу казне моћним људима – државним функционерима, најбогатијим људима у држави или најпознатијим криминалцима.

Полицајци се труде са “направе име“ у подземљу – полицајцима је важно шта ће о њима да мисле криминалци, а не грађани Србије. За већину полицајаца, на жалост, успех у животу је када постану прихваћени у највишим мафијашким круговима – полицајац је поносан на самога себе, онда када стекне поштовање од стране главних мафијаша у држави и постане део српског (или локалног) “џет сета“.

MedaVucko

Официр жандармерије међу вођама навијача и дилерима наркотика. Насловна страна Курира 

Највећи или главни лопови који су учествовали у приватизацији и шверцу, имају заштиту полиције. Највећи или главни лопови који се баве привредним криминалом, имају заштиту полиције. Највећи издајници који продају Косово и Метохију, имају заштиту полиције (и војске). Највећи или главни лопови који се баве крађом аутомобила, раде у полицији или имају заштиту полиције. Највећи или главни дилери наркотика, раде у полицији или имају заштиту полиције. Вође навијача највећих клубова, имају заштиту полиције. Свако ко је под заштитом полиције ради шта год хоће, може да убије другог човека и да никада због тога не оде у затвор. Таквих убица, и највећих или главних криминалаца или мафијаша, који су под заштитом полиције, у овом тренутку, у Србији, има на десетине, ако не и на стотине. Они су на слободи, шетају међу нама, неки се појављују у медијима као “угледни“ људи, итд. Што веће недело учините, што сте већи злочинац или криминалац, то су веће шансе да добијете заштиту полиције или да постанете сарадник полиције. Страда једино онај полицајац или криминалац који је припадник слабије фракције или клана – ако дође до сукоба између две фракције у полицији или између два мафијашка клана – због поделе плена или због повређене сујете. Таквих сукоба увек има: само у овој години догодило се осамнаест мафијашких убистава, преко осамдесет од 2012. године. У сличним сукобима, убијани су и генерали и инспектори полиције.

BombaAutokomanda

Убиство члана криминалне групе у центру Београда (бомба у аутомобилу на семафору на Аутокоманди, око 13 часова, 19. јуна) Фото: Курир

Шта раде полицајци? Полицајци малтертирају бабе и деде који продају кромпир на улици поред пијаце. Полицајци се крију по приградским насељима и лове сиротињу да им пишу казне за неупаљена светла и невезан појас у аутомобилу и тако попуне буџете општина из којих краду политичари који су под заштитом полиције. Полицајци хапсе ситне лопове и преваранте. Полицајци продају информације, у вези истраге, “новинарима“ из таблоида. Полицајци хапсе клинце због једног џоинта, а штите главне наркодилере који продају тоне кокаина, хероина и осталих тешких наркотика. Генерали полиције и начелници тајних служби друже се са највећим наркодилерима из Србије и региона по елитним ресторанима у Београду, заједно са народним певачицама. Полицајци јаднији од овога не могу да буду. Полицајци су срамота српског народа и државе Србије. Реално, ако уопште не би имали (овакву) полицију, у држави би био већи ред и имали би мање криминала. Полиција је та која спречава увођење реда и борбу против криминала и корупције у Србији. Полиција је та која спречава истрагу о несталим бебама – полиција Србије за 30 година није успела да реши ниједан случај украдених беба у Србији. Полиција се никада није огласила (никада није рекла да је спроведена истрага и да је та вест тачна или да није тачна; то није урадила ни војска која чува небо над Србијом и која најбоље зна шта се дешава) због сумње да се из авиона, над Србијом, просипају отрови. Ако је тачно да се у Србији, годинама, краду деца у породилиштима или да се над Србијом просипају отрови, то не може да се ради без знања и учешћа врха полиције, БИА и војске. (Ако је све то у вези крађе беба и просипања отрова тачно, и официри у томе учествују, онда су они душевно болесни људи, јер на тај начин убијају и сами себе и своје ближње.) Данас је тешко наћи полицајца који може да трчи 50 метара, а да се много не умори (једино су они који раде у специјалним јединицима у физичкој форми). Полиција не може неколико година да открије ко је убио неку народну певачицу. Полиција није открила ни ко је убио вођу навијача Партизана. Полиција није открила ко су фантоми из Савамале. Полиција није решила ниједну спорну приватизацију. Полиција никада неће открити ни ко је убио Оливера Ивановића. Полиција Србије је под контролом црногорске мафије и страних служби безбедности. Полицајци служе режиму, режим служи окупатору, што значи да су и полицајци сарадници окупатора. Једино то можете да будете – сарадник мафије и окупатора (издајник), ако радите у полицији државе коју води марионетска или квислиншка власт, тј. мафија, којој верно служите.

ministriParadaponosa

Министри са председником владе на “паради поноса“, под заштитом полиције

Шта друго да се очекује од полиције Србије? То није српска полиција. Од 1945. године у полицији није било ниједне позитивне промене. Стање је све горе, или исто као и у време комунизма. Добри полицајци су изузеци, а треба да буду правило.

Полиција је ненародна. Ова полиција је наследница оне комунистичке полиције. Удбаши су формирали кадрове и вршили негативну селекцију у полицији. Кадрови које су обучили удбаши, данас формирају кадрове и врше негативну селекцију у полицији. Ко је формирао кадрове и вршио негативну селекцију у полицији и на највишим нивоима државе? То је радио (страни) окупатор. Окупатор (коминтерновци и натовци) је поставио прве министре, генерале и начелнике полиције и тајних служби у СФРЈ, а они су онда, по дубини или по хоризонтали, вршили (негативну) селекцију у полицији. Њихови наследници су изабрали своје наследнике. Србија је окупирана од 1945. године, ништа се није променило ни после 1990. године, ни после 2000. године, ни после 2012. године. Полиција је, још у доба СФРЈ, контолисала све криминалне радње у држави и стварала је своје криминалце, наркодилере и убице. Криминалом су могли да се баве само чланови КПЈ и сви који су одани партији и “великом вођи“. Криминалом се нико не може бавити ако није под заштитом полиције, јер полиција хапси свакога ко је конкуренција полицији, односно, свакога ко је конкуренција онима на власти за које раде, и којима служе полицајци. Недавни протести су показали да полиција хапси и бије и народ, грађане или демонстранте који изађу на протест. Свако ко није слуга “великом вођи“, на мети је полиције. Тако је било и у доба комунизма. Истина, није било боље ни у Краљевини, али је увек постојала нека опозиција, и никада није била тако сурова диктатура као она коју су увели комунисти, тј. титоисти и коминтерновци. Данас је очигледно да је прогон комуниста од стране полиције Краљевине Југославије био исправан и оправдан, јер је циљ комуниста био да се уништи све православно и српско. Из историје знамо да монархисти у томе нису успели, комунисту су победили – на власт је дошао “нов човек“. Комунисти су поставили своје кадрове и водили су државу 50 година, онда су оставили наследнике, сада ти наследници постављају своје наследнике. То је исти систем и исти менталитет, само се мењају генерали, начелници и инспектори; исто тако се мењају главни трговци наркотика, оружја или људи, главни банкари и тајкуни, итд. Међу полицајцима (исто као и међу судијама или докторима), а посебно међу оним на вишим положајима у полицији, који учествују у криминалу и корупцији, има веома богатих људи.

NIN3283

Интервју бившег помоћника начелника београдског ДБ-а

То је истина о полицији Србије. То не виде или неће јавно да признају једино људи који су кукавице. Кукавица се плаши полиције, и због тог страха не види каква је полиција или не сме да призна самоме себи, и да јавно каже истину о полицији. У Србији је много оних који би да се смени режим и промени систем, али да то неко други уради уместо њих. У Србији је много оних који би да се ухапсе тајкуни и издајници, и да се ослободимо од окупације, а плаше се чак и од саобраћајног полицајца. Неко би (преко интернета) да руши “нови светски поредак“, али, у стварном животу, уплаши се полицајца који га заустави и тражи документа или возачку дозволу (чак и ако зна да ништа лоше није урадио и да нема разлога да буде кажњен од стране полиције). Полиција је преко својих таблоида почела да плаши народ када су избили протести због високе цене горива, полицајци су почели да пишу казне, у Лазаревцу и да ударају демонстранте, и доста људи се уплашило, више нису излазили на протесте, блокаде саобраћаја нису дале резултате, цена горива није снижена. Ако се плашиш полиције, како мислиш да се бориш (и ко уместо тебе да се бори) против криминалаца? Како ћеш да се бориш против окупатора, ако се плашиш полицајца? Зашто се плашиш полицајца, ако ниси криминалац? Зашто се бојиш од било кога, ако верујеш у Бога? У људима је усађен страх од полиције, то су последице диктатура, тоталитаризама или деспотизама. Народ се мора ослободити тог страха. Ко ради поштено, нема разлога да се плаши полиције, а посебно ако мисли да су му ускраћена или повређена нека права, да је преварен или оштећен, онда има право да протествује и да тужи свакога ко му је нанео штету или повреду, без обзира о коме се ради и на којој функцији се налази.

Да ли можете да замислите како неки генерал или начелник издаје наређење испекторима и полицајцима да ухапсе министра полиције, или директора БИА, или председника владе или државе, зато што ови раде нешто против Устава и закона ове државе? Од грађана нико то не може да замисли, још горе, нико од полицајаца то не може да замисли. Полицајци су “неустрашиви“ када треба да се ухапси неки ситни лопов, нека скитница или алкохоличар, или, свако ко нема било каква “леђа“ или везе у политици и полицији. Полицајци треба да добију сукње и да носе сукње као део униформе. Највеће кукавице у држави, заправо, раде у полицији и у војсци Србије. Шта они раде када обуку униформу, ставе значку и оду на посао, када знамо да су сви највећи криминалци у држави њихови пријатељи, или су под заштитом полиције и политичара? Полицајци без “синдрома бициклисте“ су изузеци. У полицији не постоји ред, нема добре организације и (само)дисциплине, за полицајце не важе закони Србије. Полицајци сами себе доживљавају веома озбиљно, а не виде да личе на кловнове. Они који то виде, њих је срамота, они су усамљени, или бивши полицајци, ако преживе.

BoskoBuha

Убијени генерал полиције Бошко Буха

Све што је у овом тексту речено за полицију Србије, важи и за војску Србије, за правосуђе и остале државне институције. Сви су они повезани. Богати (тј. корумпирани) полицајци штите богате (тј. корумпиране) судије или докторе. Сви они имају заједничке пријатеље међу политичарима и тајкунима. Полицију истичем зато што се већина људи највише плаши полиције, или, наивно верује полицији. До промена у Србији ће доћи тек када се српски народ ослободи страха од полиције, и када полицију буду водили они који неће ширити страх у народу, већ међу криминалцима, које ће ловити и хапсити. У Србији (и у било којој другој држави) владају људи који контролишу полицију. Наш проблем је што полицију контролишу људи који продају део своје територије и свој народ. Све док је полиција под њиховом контролом, полиција је непријатељ српског народа. Народ мора да “стане на пут“ таквој полицији. Народ мора да замени лоше полицајце. Србија заслужује бољу полицију. Добри полицајци су, у овом тренутку, мањина у полицији, немоћни су да заштите и сами себе, тако да не могу да заштите било кога међу грађанима Србије, ако је неко из врха полиције или врха власти одлучио да га нападне или склони. Таква полиција нам не треба. Са таквом полицијом, грађанима једино преостаје да узимају правду у своје руке, а тада важи само закон јачег, и то, опет, највише одговара криминалцима и мафији.

Неко мора да представља народ. Они који су спремни да преузму ту одговорност и да буду вође (део нове елите) народа – да предводе борбу против режима, борбу за ослобођење, и од “меке“ (културне, економске, медијске…) окупације (целе Србије), и од војне окупације (Косова и Метохије) – морају прво да стану у прве редове народа испред кордона полиције – и буквално и политички. Ако немају храбрости и плаше се од полиције, а намећу се као вође опозиције или покрета отпора, онда је боље да ћуте и да се склоне у страну. Наравно, нико од нас не жели сукоб са полицијом – ми желимо народну полицију, полицију која је сервис грађана. Међутим, ако је истина да је полиција таква каква је – ненародна и сервис марионетског или квислиншког режима и мафије – сукоб је неизбежан. Тај сукоб тражи и изазива полиција, а не народ. Народ има право да смени лошу власт. У недемократској држави не можете демократским средствима да промените власт, тј. ако полиција неће или не може да омогући поштене изборе, народ мора преко улице да осваја власт. Полиција је, у овом тренутку, на страни власти, а против свог народа. Полиција је крива, ако дође до сукоба између полиције и народа, зато што полиција има избор – може да буде на страни народа, а против режима. Због тога је потребно да се створи критична маса у народу, и да неко (који ће чинити нову владајућу елиту) предводи народ. Полиција не може да победи народ. Народ је наоружан. Све док је полиција криминализована и ненародна, народ треба да чува оружје које поседује. Народ жели да живи у правној држави, а не у мафијашкој држави. Народ жели да живи у слободној и сувереној Србији, а не под окупацијом или у колонији. Народ ће, кад тад, дигнути буну против дахија (они који су уверени да је српски народ сломљен и да се то никада неће догодити – имају лошу процену и та процена ће их скупо коштати), а када се то догоди, страдаће сви сарадници мафије и окупатора.

Osmani.png

Извесни Ћазим Османи, члан највећег албанског нарко клана, угледни гост српског “џет сета“. Помињао се и као купац куће Слободана Милошевића. Фото: starmagazin.rs

Србија је полицијска држава, а свака полицијска држава је – мафијашка држава. Тек када полиција постане народна (када вратимо полицију народу), може да се води права борба против криминала и корупције, може озбиљно да се ради и на повратку КиМ у састав Србије. Те две ствари су, на много начина, повезане – Косово и Метохију отимају исти они који су одвојили Црну Гору од Србије, а то су албански и црногорски мафијашки кланови који су под контролом тајних служби са Запада. Полиција Србије треба да се бори против тих кланова и тих служби, а не против грађана Србије. Полиција Србије служи (сарађује са) албанским и црногорским мафијашким клановима и тајним службама са Запада, зато што их се неки полицајци плаше, неки им се диве, или просто имају користи од те сарадње и гледају само личне интересе, а не интересе свог народа и своје државе. Непријатељи и криминалци улазе у Србију, крећу се по Србији слободно и раде шта хоће, новац зарађен у трговини наркотицима, оружјем и људима улажу без проблема, учествују у приватизацији, а полиција Србије их штити. Министар унутрашњих послова и директори полиције и БИА служе као фикуси (на пример, сигуран сам да министар и директори полиције и БИА не знају ни да ли је новинар из Беле Цркве отет или није). Зато полиција није могла да спречи ни убиство председника владе Србије 2003. године. Зато је полиција сервис банкстера и фармакомафије (не зна се да ли је истина да се деценијама краду бебе у породилиштима, или, да ли се бацају отрови из авиона – не знамо се ни шта се налази у вакцинама и ко је одговоран зато што је уништен институт Торлак, или Галеника; то не знамо зато што нико из полиције није јасно рекао шта је истина, али чак и да је рекао, нико из полиције нема поверење народа и кредибилитет у јавности, па би опет сви нагађали шта је истина).

vucicev-sin

Син председника Србије на Светском првенству у Русији на стадиону у Самари усликан са припадником Партизанове навијачке групе Алкатраз, који је осуђен на 15 година затвора због убиства навијача 2011. (та првобитна пресуда му је поништена па чека ново суђење) и са припадником криминалне групе која је у Београду растурала наркотике а која је била позната као група Александра Станковића познатијег као Сале Мутави. Текст и фото: Србија данас

Добри полицајци неће бити већина у полицији, ако и на највишим државним функцијама немамо добре политичаре, ако у судовима већину не чине добре судије… Полиција Србије ће бити народна полиција, или сервис грађана, онда када у полицији, од десет полицајаца или запослених у полицији и БИА, осам буду добри, а два лоши полицајци. Тада ће ових осам, добрих полицајаца, лако да изађе на крај са два лоша полицајца у својим редовима, и моћи ће да се озбиљно посвете борби против привредног криминала, тајкуна и банкстера, против корупције у осталим државним институцијама, против албанских и црногорских и свих осталих мафијашких кланова и њихових сарадника у Србији, против агената страних тајних служби и сарадника окупатора.

Полицајац је, у идеалу, часно занимање, полицајци су савесни и морални људи. Полицајци се, у идеалу, боре против лоших или злих људи који другим људима чине зла дела, наносе бол и патњу, наносе штету, против оних који желе да убију или су убили другог човека. Полицајац је на страни правде, поштује законе, помаже другим људима. Наш циљ је да се полиција што више приближи том идеалу, и да у полицији већину чине такви полицајци.

Полицајац мора да има добру плату, много већу него што је сада има. Зато мора да има и већу одговорност, односно, мора да буде већа казна за полицајце ако крше законе, примају мито или се баве криминалом. Да би полиција имала веће плате, приходи у буџету морају да буду већи, а то је могуће једино ако има много мање корупције у врху државе, или ако држава није нечија колонија. Против те корупције и колонијалног статуса (тј. окупације) полиција мора да се бори. Сада се полиција не бори, полицајци имају мале плате – да би зарадили довољно за живот, примају мито, баве ce криминалом и сарађују са окупаторима (издају свој народ и своју државу). Ако се полиција не бори против лопова који пљачкају државу и народ, неко други ће то морати да уради. Ако се нико у полицији не бори против лоших полицајаца у својим редовима, неко други ће то морати да уради. Свакако, најбоље решење је да никада не дође до сукоба између полиције и народа, да све све реши мирним путем. Да ли ће то бити могуће, највише зависи од људи који сада раде у полицији Србије. Одговорност је на полицајцима. Полиција мора сама да ради оно што је њен посао, иначе ће увек неко изван полиције одлучивати. Ако полицајци не прихватају ту одговорност, народ ће реаговати одговорно. Народ је близу “црвене линије“, питање је времена када ће се створити критична маса – у питању је борба за опстанак, борба за живот, борба за свој народ и за своју државу.

До промена на боље, у Србији, никада неће доћи, ако се много тога не промени у полицији Србије. Све друго су илузије. Ко год сутра да дође на власт, ако се у полицији ништа не промени, неће бити промена ни у Србији. До промена у полицији никада неће доћи ако се народ плаши полиције. Страха од полиције има све мање међу грађанима Србије, посебно међу младима, који су, у последњих пар деценија, одрастали, углавном, у мржњи према полицајцима и политичарима (тј. режиму). Српски народ мора да се потпуно ослободи тог страха, али, да се нико не испуни мржњом. “Љубав изгони страх“. Ми се можемо борити против криминалаца, полицајаца, окупатора… а да никога не мрзимо. Довољно је да се да се никога (осим Бога) не бојимо, и да увек тежимо да, и у најтежим животним ситуацијама или искушењима, поступамо праведно или хришћански – зло се не може победити злим делима. Једино тако можемо да изградимо правну државу или владавину права.

SASTANAK PREMIJERA ZAPADNOG BALKANA

Партнери Александар Вучић и Мило Ђукановић. Фото: НСПМ

Сада имамо велике препреке на путу изградње правне државе. Након што победимо сами себе и зло у себи, предстоји нам борба против разних криминалаца, мафијаша, окупатора… из Србије, региона и света. Ако већ причамо о правној држави, слободи, сувереној држави, ослобађању Косова и Метохије, борби против криминала и корупције… Потребна су дела, а за дела је потребна храброст. Да ли ће, у тој борби за слободу и правну државу, полиција Србије да буде на страни свог народа или ће бити на страни непријатеља, остаје да се види и све зависи од полицајаца који сада раде у полицији Србије.

 

 

 


Никола Варагић: Бојан Савић и Жарко Павловић

јун 18, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Постоје разне теорије ко стоји или ко је покренуо протесте и блокаде саобраћаја у Србији, почетком јуна, због високе цене (акцизе) горива. Ко год да стоји, уколико не стоји народ, ово није прича о њима и они су тренутно небитни.

ProtestGorivoNikolaPotur4FotoKurir

Блокада на Славији, петак, 08.06.2018.

Што се тиче самих протеста, на први поглед, демонстранти нису имали план где и како блокирати саобраћај, свако је то радио када је хтео и где је хтео, то су радили људи који се нису међусобно лично познавали, у различитим градовима, ту је било и младих и старих, и верника и атеиста, и оних који живе у градовима, и оних који живе на селу, и оних који возе аутомобиле, и оних који возе тракторе, и оних који возе камионе, и оних који уопште не возе, и мушкараца и жена… Чим је власт послала полицију да пише казне, да хапси и да бије грађане – нема више масовних протеста и блокада. То не значи да су се демонстранти уплашили, него да грађани схватају да нико не може сам да води битку и плаћа казне, јер не постоји неки центар који све окупља и штити оне који се хапсе и кажњавају. Нико не може сам против система. Неко је тражио да блокаде почну од 7 ујутру, неко у 5 поподне, неко је хтео само ниже цене горива, а неко да се мења и власт… Свако је имао неке своје захтеве и идеје, а није постојао један центар који би све то артикулисао и формулисао као јединствен захтев демонстраната. Све то показује да је до протеста дошло спонтано од стране грађана. На тај начин су на протесту учествовали и људи попут Бојана Савића и Жарка Павловића, јунака ове наше приче.

Према Уставу и законима, грађани имају право на спонтано окупљање. У овом случају, не ради се о класичном протесту који траје пар сати, или један дан, у једном граду, испред скупштине или на тргу. Грађани су правили блокаде у свим градовима, а у сваком граду на више места, блокиране су биле и магистрале, и ауто пут, више дана, у различитим добима дана. Настао је хаос у саобраћају. Пошто протест није био организован, него су се грађани спонтано окупљали, створене су велике гужве, али су се људи, на сваком месту, где су правили блокаде, брзо самоорганизовали и направили су пролазе за возила хитне помоћи, ватрогасне службе и хитне случајеве. Неспорно је да полиција мора да регулише саобраћај и у таквим околностима и да демонстранти морају да поштују законе којима су регулисана и права на протест грађана или на штрајк радника. Законом је регулисан и рад полиције. Полиција је сервис грађана, а не сервис власти или режима. Власт би, такође, требала да буде сервис грађана. Међутим, ови протести су показали да је полиција сервис режима, а режим против свог народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије.

Полиција има право да тражи од демонстраната да поштују закон, и да спроводи закон – ако и сама поштује закон, и ако закон важи за свакога подједнако. Ми живимо у држави у којој лопов постаје министар, а радник кога је лопов опљачкао током приватизације ако не плати рачун за струју иде у затвор, што значи да у полицији и правосуђу постоји озбиљна корупција. Поред високе цене горива, то је још један од разлога зашто је толико грађана изашло на улице и учествовало у блокадама саобраћаја. Режим се уплашио и у паници је послао полицију да спречи окупљање демонстраната и прављење блокада. Полицајци су се уплашили режима (политичара) и у паници су заборавили шта су права демонстраната или грађана, а шта је по закону дозвољено полицији. То показује поступање полиције на снимку који је објавио Бојан Савић, демонстрант или обичан грађанин или обичан човек из народа. Полицајци читају само режимске таблоиде, па су поверовали да су грађани који су изашли на протест заиста они које су означили режимски таблоиди – издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Другим речима, свако ко се побуни против режима бива проглашен за издајника, криминалца, наркомана, усташу… а то је више од 50% грађана Србије. У Чачку је, на пример, пријаву добио ратни ветеран са Кошара, и таквог човека проглашавају за издајника. Ови протести су показали да народ није уз режим, јер су на протест изашли обични људи из народа. На власти су издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Зашто би соросевци и клинтоновци или Немци или Енглези, рушили овај режим када председник СНС има добре односе са Соросем, Клинтоновима, Меркеловом и Блером, издао је Србе са КиМ и спреман (обећао) је да прода Косово и Метохију, постављен је од стране Запада на место председника републике, поставио је за председника владе особу коју је Запад изабрао и организује чак две “параде поноса“ годишње?

Бојан Савић је паркирао своје возило на паркингу поред пута и седео је у парку на клупи. Дакле, ништа противзаконито није радио. Као и било који други грађанин државе и он има право да изађе на протест. Да је он на протесту урадио нешто противзаконито, наравно да полиција може и мора да реагује у складу са законом и овлашћењима. Међутим, у овом случају тога нема. Овде имамо грађанина који је прописно паркирао своје возило на месту где је то предвиђено и дозвољено (паркинг) и ништа није радио. Бојан је обичан грађанин као и било ко од нас, седи поред свог возила, ужива у лепом дану у парку са пријатељима. Да ли он планира да иде на неки протест? Ако планира, на то има право. Полиција нема права да спречава грађанина Србије да изађе на протест. Полиција може да реагује једино ако демонстрант ради нешто што није у складу са законом. Тамо где је полиција спречила грађане да са својим возилима блокирају саобраћај, ту су грађани излазили из возила и непрекидно прелазили преко пешачких прелаза, што имају право, и тако су блокирали саобраћај. Уколико неко нешто погрешно уради на самом протесту, онда полиција има право да реагује. Међутим, у случају Бојана Савића тога нема. Он није изашао на протест, ми не знамо како би он протествовао, а све што знамо и што су чињенице јесте да је он као обичан грађанин ове државе седео поред свог возила које је било прописно паркирано и да је дошла полиција. А полицајци Бојан Борић, Вучић и Јовић су се према њему понашали као да је он најгори криминалац, те су извршили претрес људи и возила мимо закона и овлашћњења, иако су полицајци били упозорени од стране Бојана и његовог адвоката (са којим је Бојан причао преко телефона) да то што раде није у складу са законом и да ће он против њих поднети пријава.

На овом снимку можете видети како је то изгледало:

https://www.youtube.com/watch?v=Yc2B73CJvWQ&t=159s

Као што видите на снимку, полицајац Бојан Борић из ПС Вождовац (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима који су дошли) је потврдио Бојану Савићу да малтретира грађане који су ћелави, и зато што га је послао “велики вођа“. Са друге стране имамо грађанина који некоме може бити симпатичан или не, који има право на своје мишљење, и све док тај грађанин ништа не ради противзаконито или на штету других људи, полиција нема права и не сме да га малтретира. Неко воли да буде ћелав и дизелаш, неко воли да има дугу косу и да буде падавичар, али то није разлог да га полиција малтретира. Ако је желео да изађе на протест, полиција не сме да га малтретира.

BojanSavic

Бојан Савић, са снимања документарне емисије за телевизију; појављивао се и у музичким спотовима

На овом снимку Бојан Савић објашњава шта се догодило:

https://www.youtube.com/watch?v=gir6ObPAPcc&t=58s

Бојан Савић је показао грађанску храброст. Да је тако храбрих људи било више у Србији пре неколико деценија, никада не би онај диктатор владао 30 година, нити би га заменили диктаторчићи. Полиција се понаша исто као што се понашала док је владао тај комуниста. Бојан Савић је испунио обећање и поднео је пријаву у ПС Вождовац.

bojansavicPRIJAVA

Пријава коју је поднео Бојан Савић у ПС Вождовац

 

Полиција је још горе поступила у случају Жарка Павловића из Лазаревца, где је полицајац дозволио себи да удари грађанина Србије, а онда и да га са колегама тешко пребију. Овде имамо полицајца од 28 година који без икаквог разлога удара грађанина Србије старог 42 године. Према информацијама које су се до сада појавиле, од стране грађана Лазаревца, Жарко Павловић је ветеран 63. падобранске бригаде, спортиста, власник теретане, оснивач фонда за заштиту паса луталица, филантроп и организатор бројних хуманитарних акција путем друштвених мрежа, односно, грађани Лазаревца тврде да Жарко није насилник, док за полицајца Јовицу Николића који га је ударио, грађани Лазаревца говоре да је “познат у том граду по својој бахатости“. Заиста, тешко је наћи полицајца или било ког државног службеника који није познат по својој бахатости. Удружење Свети Сава нас је још пре пар година упознало са криминалцима-полицајцима из Лазаревца. Такви су полицајци у свим осталим полицијским станицама у Србији. На академија које школују кадрове за рад у полицији, само на основу онога што се појавило у медијима, видимо да је стање још горе. Грађани Србије треба да направе један велики протест само због лошег рада полиције и лоших полицајаца. Лоши полицајци чине апсолутну већину у полицији, добар полицајац је изузетак. Да је то тако потврдили су грађани Лазаревца, јер је на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића било пола Лазаревца. Да је полиција у праву, на протест би дошло неколико грађана Лазаревца или нико не би дошао. Грађани Лазаревца су на страни Жарка Павловића.

zarko-pavlovic_ff

Жарко Павловић

На овом снимку се види тренутак када полицајац удара Жарка Павловића, и како Жарко узвраћа ударац, а онда више полицајаца напада Жарка:

https://www.youtube.com/watch?v=YbH_RLxsjuA

Жарко Павловић је реаговао онако како би реаговао сваки нормалан човек у самоодбрани и афекту. Полицајац Јовица Николић је заслужено добио нокаут. После тога, полицајци су нанели тешке телесне повреде Жарку Павловићу. Његови пријатељи су такође ухапшени. Грађани Лазаревца су изашли на улице тог града да подрже Жарка и његове пријатеље.

Пола Лазаревца на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића:

https://www.youtube.com/watch?v=CIBXvRWpRpw

https://www.youtube.com/watch?v=u0CEHkKKHKE&t=211s

 

Грађани Бојан Савић и Жарко Павловић су позитивни јунаци ове приче.

Полицајци из Полицијске станице Вождовац Бојан Борић (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима) и из Полицијске станице Лазаревац Јовица Николић (са колегама, чија имена још увек не знамо) су негативни јунаци ове приче (као и већина осталих полицајаца, и већина оних који имају државни посао, тј. оних који раде у судовима и осталим државним институцијама). Да ли су такви полицајци достојни значке и униформе коју носе?

Како да се боримо против корумпиране полиције? Бојан Савић је показао како треба да се поступа са полицијом све док полиција не примењује насиље, и да нема разлога за страх, а Жарко Павловић је показао како треба поступати са полицајцима ако вас полицајац удари. Цео случај мора да се заврши (и завршиће се кад тад) тако што ће сви полицајци који су га тукли добити отказе у полицији. Јер, чак и у случају да је Жарко Павловић први ударио полицајца, полицајци не смеју да га бију у станици. Међутим, полицајац је први ударио грађанина или демонстранта, који у том тренутку седи са својим пријатељима на некој клупи поред пута, а то поменути полицајац никако није смео да уради. Оног тренутка када полицајац или судија прекрши закон, закон више не постоји и не важи ни за грађане, тако да је грађанин Жарко Павловић поступио исправно – имао је пуно право да нокаутира полицајца Јовицу Николића, тј. да му врати ударац, што је он урадио. Полицајци који су га после тога ударали, то нису имали право. Ако полицајци не буду кажњени и избачени из полиције, грађани Лазаревца имају право да узму правду у своје руке. Грађани су дужни да преузму контролу и уведу ред. Грађани морају да покажу храброст и солидарност.

Бојан Савић је поднео пријаву на рад полиције, пратићемо (наравно, ми грађани, то нико не очекује од новинара из режимских медија) шта ће се догодити са том пријавом. Ако треба, правиће се протест и испред ПС Вождовац.

Жарко Павловић је у притвору и опоравља се од повреда. Грађани Лазаревца настављају са протестима. Жарко Павловић није сам, има подршку суграђана. Ни грађани Лазаревца не треба да буду сами у борби са полицијом и са судом, треба да имају подршку од стране грађана из свих делова Србије. (Наравно, подршка се не очекује од вођа навијача Црвене Звезде, Партизана и остале послуге режима.)

Полиција је на потезу. Полиција може да нам докаже да грешимо и да већину у полицији чине добри полицајци, тако што ће казнити и избацити лоше полицајце, и неће спречавати протесте грађана, а може да настави да ради исто као и до сада, и да уђе у још озбиљнији сукоб са грађанима Србије, што ће се, на крају, лоше завршити по полицајце.

Долазе генерације које се доста разликују од генерација малих пионира или титоиста.


Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

јун 10, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

У окупаторским и режимским структурама озбиљно су схватили текст Смена режима.

“Шта ако се стварно окупе и организују? Ко ће да поведе народ и смени режим? Зар нисмо све купили, посвађали или сломили? Шта сада да радимо?“ – питају сами себе и једни друге у страним амбасадама, у масонским и осталим тајним службама и организацијама, у режимским странкама и државним институцијама; исто се питају и тајкуни међусобно. Одржано је неколико хитних састанака између представника режима, тајкуна и окупатора. Одлучили су да делују превентивно и да спрече сваки покушај окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције. Борци против окупације и режима морају бити спречени да шире наду у народу и предводе побуну. Режим из Црне Горе је обећао да ће послати помоћ.

Богу хвала, и они који могу да смене режим, озбиљно су схватили тај текст и преузели су на себе одговорност за стање у народу и његову будућност и почели да се окупљају.

Агенти окупатора и режима добили су задатак да направе списак непријатеља које треба ставити на црну листу, или медијски сатанизовати, и где нови агенти треба да се убаце да би стварали поделе, или лошу слику о опозицији у медијима. Међутим, и ми имамо агенте у њиховим редовима, па смо одмах дошли до списка који су направили њихови агенти. Следи списак бораца против окупације и режима, направљен од стране агената окупатора и режима.

На списку су непријатељи окупатора и режима, а пријатељи народа, дакле, православци, родољуби и/или русофили. На списку који је пред вама налазе се само имена људи који су познати широј јавности, иначе је списак доста дужи – на списку су скоро сви људи који су потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, Народну резолуцију, они који воде Радну групу за КиМ, локалне странке, покрете и медије, невладине организације, иницијативе, итд. Агенти су пратили све сајтове, читали све текстове и коментаре…

Од политичара и политичких активиста, на списку су (да кренемо прво са дамама): Марија Јањушевић, Драгана Трифковић, Јована Стојковић, Милош Јовановић, Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић, Славиша Ристић, Слободан Самарџић, Драган Станојевић, Остоја Симетић, Владимир Стојковић, Дамјан Кнежевић, Немања Петровић…

Од интелектуалаца, на списку су: Ивана Димић, Јасмина Вујић, Љиљана Чолић, Слободан Антонић, Милан Брдар, Милош Ковић, Мило Ломпар, Владимир Димитријевић, Миша Ђурковић, Александар Раковић, Бојан Ђокић, Владимир Коларић, Светозар Поштић, Часлав Копривица, Драган Петровић, Милослав Самарџић, Коста Чавошки, Бранислав Ристивојевић, Зоран Чворовић, Срђан Воларевић, Владислав Ђорђевић, Момчило Селић, Слободан Рељић, Срђа Трифковић, Александар Павић, Добрица Ерић, Стеван Гајић…

Од новинара, сарадника и уредника опозиционих (интернет) медија, на списку су: Милана Бабић, Јасмина Буква, Биљана Диковић, Љубинка Милинчић, Александар Лазић, Дејан Златановић, Михајло Меденица, Томислав Црногорац, Драган Милашиновић, Живојин Ракочевић, Миодраг Новаковић, Александар Живковић, Никола Живковић, Ђуро Билбија, Миодраг Зарковић, Слободан Ерић, Бранко Жујовић, Бранислав Матић, Душан Ковачев, Зоран Ћирјаковић, Милош Милојевић, Борис Малагурски, Теша Тешановић…

Од економиста, на списку су: Јован Б. Душанић, Бошко Мијатовић, Драган Радовић, Јово Дробњак, Слободан Комазец, Мирослав Здравковић и Предраг Митровић (то је то, за сада, пошто у Србији, после 50 година комунизма, после 20 година транзиције и приватизације,  немамо много добрих економиста и поштених и храбрих привредника, а за сада се нико из расејања није укључио – још увек нико не верује да ће од свега овога нешто бити и да их ови људи са списка неће преварити исто као и они који су раније долазили из Србије да траже новац и подршку расејања).

Од (бивших) официра српске војске и полиције, на списку су: Бошко Антић, Бранко Крга, Горан Јевтовић, Милорад Ђошић, Новица Антић, Дејан Ђукић, Дејан Берић (на жалост, већина активних високих официра војске и полиције служи режиму и окупатору, скоро сви генерали су укључени у илегалне и легалне послове и корупцију у држави, а они који су у пензији, или су у Хагу, или се крију од суда у Хага, или су се договорили са судом у Хагу. На срећу, доста нижих официра, професионалних војника и поштених полицајаца је на страни народа; исто тако, и удружења ратних војних ветерана су на страни народа).

Од уметника и спортиста, на списку су: Вјера Мујовић, Емир Кустурица, Петар Божовић, Милош Биковић, Дејан Томашевић, Дејан Бодирога, Дарко Миличић (у суштини, на црној листи јавних личности је свако ко носи крст на ланчићу око врата, свако ко се јавно крсти, попут спортиста на терену, свако ко помене Бога у интервјуу за медије, свако ко похвално говори о Дражи, о Русији, и наравно, свако ко не жели да се одрекне Косова и Метохије… Од сада, сви они морају да буду цензурисани).

Што се тиче духовних поглавара и СПЦ, на списку су сви (од патријарха Иринеја, преко митрополита Амфилохија, до владике Артемија и монаха Антонија…), пошто су се, према сазнањима страних и домаћих тајних служби, све сукобљене струје унутар СПЦ изненада помириле. Скуп је одржан у манастиру Ћелије код Ваљева. Сви су признали да су криви, свако се покајао за оно лоше што је радио, свако је свакоме опростио. Више нема раскола и више нико није расколник и јеретик у СПЦ.

Сви (православци, родољуби и/или русофили) који се налазе на овом списку, планирају тајни састанак негде у Србији. Агенти окупатора и режима до сада су сазнали само да ће се састанак одржати у неком хотелу близу неког манастира. На састанак долазе сви који су на списку – политичари, интелектуалци, новинари, економисти, уметници… Планирано је да састанак или народни сабор траје најмање два дана, односно, да нико не напусти хотел и манастир док се не осмисли конкретан план за рушење режима, за промену система, за успостављање владавине права, за доношење стратегије за развој привреде и укључивање наших људи из расејања, уз налажења савезника и лобиста у свету.

Окупатору и режиму није јасно како се све то догодило, или, која се то тајанствена сила ту умешала (знају да није у питању руска тајна служба, или било која друга тајна служба или организација), те су тако лако и брзо – практично преко ноћи – сви људи са овог списка победили “сујету света“, тј. заборавили на своје свађе и разлике, свако се покајао и свако је свакоме опростио, и сада свако жели да буде последњи, нико више не жели да буде први. Агенти сада чине ванредне напоре да спрече одржавање најављеног састанка или сабора. Према проценама агената окупатора и режима, након што режим пристане да тзв. држава Косово постане независна држава и чланица УН, у народу би дошло до велике побуне. А побуну би предводили људи са овог списка. Према проценама агената, на улице Београда изашло би преко милион људи. Народ би изашао на улице свих осталих градова у Србији. У извештају који су агенти сачинили и који прати списак, а који је стигао и до нас, пише да ће, у случају да дође до тог састанка или сабора, односно, до окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције, постати бесмислено да се организује референдум поводом статуса КиМ, јер већина грађана са правом гласа не би изашла на тај референдум у овим условима и под овом владом.

А сад озбиљно.

Да ли имамо времена још да чекамо, и шта или ко се чека? Ко ће бити одговоран, уколико режим, као што (се) најављује, са или без одржаног референдума, пристане да тзв. држава Косово постане независна држава, а нико из СПЦ и опозиције не позове на побуну и не каналише ту побуну? Ко ће бити крив ако Србија пропадне, са или без Косова и Метохије у њеном саставу? Јер, Србија пропада на свим нивоима – све више људи жели да оде из Србије, више је умрлих него рођених – тако да, чак и да је овај режим искрен и одлучан у одбрани КиМ, и да се Србија без КиМ не налази под “меком окупацијом“, цела Србија, под овим режимом, са овим системом, толико брзо пропада, да неће бити у стању (неће бити ни људи, ни новца) да се избори за повратак Косова и Метохије у њен састав.

Нико од људи са овог “списка“, ништа не може да уради сам. Можда неко и може сам да се наметне као једини вођа, али за 10 година, а тада ће можда бити касно. Без народа нема ни елите. Без народа, нема ни СПЦ. Заједно, уз помоћ Бога за кога је све могуће, људи са овог “списка“ и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу и немогуће.

Скоро сви људи са овог “списка“ се лично познају. Сви људи са овог “списка“ су од народа препознати као искрени борци против режима и окупације. Они народ упозоравају шта ће да му се догоди ако се нешто не предузме. Народ од њих очекује да нешто предузму и да предводе народ. Времена имамо све мање. Народа нема без елите. Са мало жеље и воље, сви људи са овог “списка“, и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу брзо да се окупе, и да организују велики сабор, као припрему за велики народни протест и све остало што после тога треба да следи.

 

Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

Српски културни клуб, 12.06.2018.
http://скк.срб/2018/06/12/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

ФБ Репортер,13.06.2018.
https://facebookreporter.org/2018/06/13/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Србија данас, 13.06.2018.
https://www.srbijadanas.net/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Стање ствари, 14.06.2018.

https://stanjestvari.com/2018/06/14/varagic-sabrani-u-ime-hrista/

 


Никола Варагић: Смена режима

јун 9, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Српска напредна странка дошла је на власт 2012. године тако што је, пре избора, обећала да ће прекинути преговоре са ЕУ – да ће се борити за повратак Косова и Метохије у састав Србије – и да ће искоренити корупцију (тада је председник СНС био Томислав Николић). Тако је добила подршку националиста. А после избора (и сваких наредних, редовних или ванредних избора), наставила је преговора са ЕУ и издала је Србе са Косова и Метохије, посебно оне са севера (тада је председник СНС постао Александар Вучић). Тако је добила подршку еврофила. Напредњаци су наступили, истовремено, и као највећи националисти и као највећи еврофили. Међу својим члановима имају и првосрбијанце (који су били део “црвено-црне коалиције“), и другосрбијанце или “жуте“ (бивше чланове странака које су чиниле коалицију ДОС). Русофили су поверовали да је СНС искрено за савез са Русијом. Националисти су поверовали да СНС никада неће продати Косово и Метохију. Еврофили су поверовали да је СНС искрено за европске вредности и слободно тржиште. А када је ухапшен најпознатији српски тајкун, многи су поверовали да је СНС искрено ушла у борбу против криминала и корупције. Тај тајкун је одавно на слободи, док су сви остали тајкуни, политичари, генерали и државни функционери, који су учествовали у шверцу и приватизацији, блиски са или су чланови СНС (исто се односи и на оне који су богатство стекли током ратова у СФРЈ). У овом режиму, окупили су се и своје место су нашли и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди.

СНС је 2012. године имала подршку вођа и дела гласача и “прве Србије“ и “друге Србије“ разочаране владавином ДС; и Русије, и Европске уније, и САД. Међутим, поред подршке најбогатијих тајкуна у Србији, и највећих криминалних или мафијашких група на Балкану (посебно оних из Црне Горе), и центара моћи из света, СНС мора да краде на изборима, да купује гласове и слично. Напредњаци су, до сада, то радили лако и успешно, пошто имају на својој страни војску, полицију и тајне службе, и контролишу све медије и све главне токове новца и све највеће послове у Србији. СНС на изборима искрено подржава мање од петине грађана са правом гласа. За СНС, њене коалиционе партнере и опозиционаре, на изборима “гласа“ и око милион мртвих људи, апстиненти и они који живе у расејању и нису изашли на гласање. Режим полако губи подршку Српске православне цркве и њених верника. Све више родољуба схвата да су напредњаци између Русије и Запада изабрали да буду на страни ЕУ и Нато алијансе; напредњаци Србију воде у ЕУ, а Косово и Метохију ван Србије. Српски “џет сет“ је под контролом оних који су окупирали Србију, још у 20. веку. Окупатор спроводи негативну селекцију деценијама уназад. Српски “џет сет“, поред политичара, тајкуна, генерала, судија, новинара и интелектуалаца, чине и разни уметници, редитељи, глумци, певачи и певачице… Они су доказ да новац влада светом, и пример људи који служе Мамону.

Наравно, већина у српском народу је за одбрану Косова и Метохије, и за савез са Русијом. Такво је било расположење народа и пре доласка СНС на власт. Напредњаци су, због своје радикалске прошлости, и због тога што су наступили као националисти, имали подршку дела народа или деснице, али, из истих разлога, нису имали подршку целог народа, тј. и грађанског дела народа. Да би придобили и тај грађански део становништва или гласача на изборима, напредњаци су наступили као националисти, који су се покајали за све лоше што су радили у прошлости као радикали, спремни и одлучни, да са променом самих себе, “промене свест“ и свима око себе у Србији, а због “мира и љубави“ међу свим народима на Балкану, и “боље будућности“, у којој “наша деца неће ратовати“, прихватили су политику другосрбијанаца, титоиста или еврофанатика. Тако су напредњаци, који су годинама били против одржавања парада поноса, почели сваке године да организују параде поноса, а сада и по две годишње, док забрањују скупове родитеља који се боре за права своје деце и за породичне вредности, и критикују СПЦ због става у вези КиМ. Са друге стране, СНС (још увек, као) неће да уведе санкције Русији. Напредњаци полако губе подршку националиста и верника због тога што продају Косово и Метохију и служе окупатору, а не добијају нове гласаче међу другосрбијанцима (није им пуно помогао ни избор хомосексуалне жене за председника владе), због тога што не уводе европске вредности (иако имају подршку ЕУ и САД), напротив, створили су аутократију са лошом бирократијом. СНС више није толико јака, колико је опозиција слаба, без алтернативе за овај режим и за овај систем.

Против овог режима су сви искрени верници међу православним Србима или сви искрени родољуби и русофили, и добар део гласача “грађанског блока“. Ни једни, ни други, у овом тренутку немају праве политичке представнике, а режим нема снажну опозицију. После саопштења са последњег СА Сабора, у вези Косова и Метохије, и реакције режима, СПЦ има добру прилику да поврати углед и ауторитет међу верницима и у народу, има прилику да спречи расколе, и тако постане народна и друштвена снага чији се глас мора поштовати зато што је то глас верника, српског народа, а то значи грађана Србије, гласача и пореских обвезника који имају иста права као и сви други грађани, гласачи и порески обвезници.

Ако је СПЦ на страни српског народа, и већина у српском народу на страни СПЦ, онда је глас СПЦ, глас српског народа. То не значи да се СПЦ меша у државне послове (или бави политиком), него да глас СПЦ има политичку снагу и друштвену моћ, јер је то глас већине српског народа. Да ли ће СПЦ то постати и да ли ће се појавити политички представници православног опозиционог гласачког тела, и створити алтернативу, остаје да се види. Са друге стране, гласачи из “грађанског блока“ остали су без политичких представника након краха скоро свих тзв. демократских странака, и без подршке центара моћи из ЕУ и САД. Опозиционе странке, из “грађанског блока“, остале су без подршке и гласача и Запада, зато што је њихову политику преузела и подршку из света добила СНС. Те странке немају, и никада не могу да имају, на својој страни већину у српском народу, зато што су оне, ако је избор или Косово и Метохија или ЕУ, спремне да се одрекну КиМ и уведу Србију у ЕУ (друго је да ли би Србија, и тада, била примљена у ЕУ!). Предводници “друге Србије“ су искључиви, одбијају дијалог са православним верницима и свакога ко је верник називају (клеро)фашистом, те остају усамљени (у свом нарцизму, и нико их “не разуме“). Међутим, то што већину у српском народу чине православни верници, то што је већина за одбрану КиМ и Русију, не значи да је већина против културе и владавине права, поштовања других и другачијих, развијене привреде и ефикасне државне бирократије; а то што желе савез са Русијом, не значи да желе да Србија постане “руска губернија“. Оно што спаја гласаче из православног и грађанског дела опозиције, јесте жеља да се уведе владавина права и да се коначно поведе борба против криминала и крупције, да се среди државна бирократија, да школе и болнице буду боље, да људи могу да живе од свог рада (плате), да заиста постоји слобода медија, слобода говора, позитивна селекција и лојална конкуренција. Сви желе да живе у “нормалној држави“, да деца не одлазе из Србије, итд. Но, за сада, разлике су веће, разлике их деле, те не долази до компромиса, и до консензуса, како Србија треба да се уреди и нема сарадње, ни због рушења режима, између православног (десног) и грађанског (левог) дела опозиције или народа.

Пошто је већина грађана Србије и српског народа против уласка у ЕУ и у Нато, грађански део опозиције може да победи режим једино ако примени сличан трик као напредњаци, тј. режим би могао да победи еврофил (са подршком гласача из “грађанског блока“), који би наступио као српски националиста, који није спреман да се одрекне Косова и Метохије због уласка у ЕУ (или, као еврофил који се покајао због политике “ЕУ нема алтернативу“), да би придобио гласове верника и родољуба. То није реално, у овом тренутку. Много је реалније да се створи критична маса међу православним верницима и русофилима, који би занемарили све разлике и решили све међусобне сукобе, а са том критичном масом да се изнедре политички представници православног опозиционог дела народа или гласачког тела. Такође, могуће је да ће сукоб између СПЦ и режима постати отворенији, ако се СПЦ и режим заиста разилазе по питању решавања статуса Косова и Метохије. У том случају, природно би било да СПЦ пружи отворену подршку политичким представницима (који би се у међувремену појавили) православног опозиционог дела народа. На тај начин, добили би јаку опозициону снагу – православну и русофилску. Русија би, онда, морала да изабере кога ће подржати – православну и русофилску опозицију, или, режим који продаје КиМ и води Србију у ЕУ и Нато. Наравно, суштина је да се то уради тако да се не улази у рат са еврофилима, пошто постоји и оно што спаја гласаче опозиције из оба блока – сви смо исти народ и не желимо грађански и братоубилачки рат. Време је да покажемо да нисмо више толико незрели и поткупљиви да странци овде владају користећи стару методу “завади, па владај“. Такође, питање је и како ће се, у наредним годинама, развијати односи између Русије и ЕУ, и између ЕУ и САД, и САД и Русије. Прави савезник Србије је православна Русија. Православна Русија не жели да прекине све односе са Западом, али Запад не жели било какве односе са Русијом, све док је Русија православна и слободна. Србија мора да одржи везе са Западом – са државним функционерима или званичним представницима (све док они то желе), а посебно са антиимперијалистима, антифашистима, алтерглобалистима, искреним хришћанима и србофилима или русофилима са Запада  – све док Запад не крене у рат против Русије. У стању мира у свету, у Србији могу да се окупљају алтерглобалисти и антифашисти из целог света, и левичари и десничари, и они са Запада, и они са Истока (или, Србија може да постане једно од таквих уточишта, или “оаза“, у свету). Срби који живе у расејању могу да играју значајну улогу ако се укључе у политички живот матице.

(За Србију је најбољи развој догађаја у Европи, да Русија и ЕУ имају одличне односе, а да Србија остане неутрална и има добру сарадњу и са ЕУ и са Русијом. Најгоре решење ове кризе између Русије и Запада, не само за Србију, него и за Русију и за Запад, и за цео свет, јесте да се односи између Русије и Запада погоршавају, све док не дођу до војног сукоба, што значи нуклеарног рата. Најреалније је да ће још неко време трајати ово стање између рата и мира. Србија мора да се снађе и у таквим околностима. Можда никада и не дође до рата, него једна од страна доживи пораз у миру због унутрашњих слабости. Ако би Русију победила пета колона, Србија би остала без икакве заштите Русије и то би био, дугорочно, најгори развој догађаја за Србију. Ако би Запад доживео колапс због унутрашњих разлога, Србија би кроз савез са православном Русијом заштитила и остварила све своје интересе.)

Грађански део опозиције, још неко време, неће бити озбиљна претња за овај режим, јер је тај део опозиције идеолошки најближи режимским странкама (нико од њих није спреман да трпи притиске са Запада и да се жртвује због Косова и Метохије), а представници тог дела опозиције сувише су компромитовани или са превише “путера на глави“, због чега не могу да имају подршку већине у српском народу. Зато православни део опозиције може да постане озбиљна претња за режим, уколико изнедри нове политичке представнике, које ће подржати СПЦ и Русија. Уколико до тога ускоро не дође, овај режим још дуго неће имати озбиљну, праву опозицију. Сада је прилика да се сви православни Срби и сви русофили, из свих странака, покрета, организација и сви појединци (подразумева се, они који нису били на власти или нису чинили злочине и криминалне радње у привреди), окупе, организују и покажу да су заиста браћа у Христу. Ми сада имамо пар озбиљних странака и покрета, и неколико медија (или сајтова) око којих се окупљају родољуби и интелектуалци који се не плаше да јавно критикују режим, али, не постоји сарадња међу њима, а негде постоји и ривалство. Наравно, ако се постигне саборност у СПЦ, веће су шансе да ће и православне, родољубиве и русофилске политичке странке, покрети, медији и интелектуалци, кренути путем саборности. За почетак, да ће спречити најављени референдум поводом КиМ.

Исто важи за односе између православних Срба и Руса – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Исто важи за односе између свих словенских и православних народа – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Време је да Словени и православци покажу да су зрели и да знају сами да штите своје државе, да умеју сами да уреде и организују своја друштва и економије (без страних тутора), према својим интересима и потребама, и према својој традицији, култури и вери. Уколико Србија постане православна држава, то не значи (или, секуларисти, еврофили и атеисти немају разлога да се плаше) да ће у Србији победити шовинизам, ксенофобија, мизогинија и негативни традиционализам или патријахализам, то не значи да ће Србија постати некаква “православна џамахирија“, јер ако је то нечији циљ, то није реално и неће успети. То су циљеви екстремиста, а такви су у мањини међу православним верницима – они немају подршку искрених верника и родољуба, а наишли би и на велики отпор међу атеистима или секуларистима из “грађанскох блока“ (нити би добили подршку из света). Дакле, нико нема разлога да се плаши од доласка правих православаца на власт, хришћани никоме не желе зло. Православни Срби не желе своју срећу да граде на несрећи других. Оно што што је циљ већине православних Срба, то никога не мора да плаши. Православни Срби не желе у самоизолацију, не желе сукоб са Западом или са светом, православни Срби желе да буду у свету, али, да “не буду део њега“, односно, они не прихватају, некритички, све што долази из света, и зато, између осталог, одбијају “идеолошке“ или “задате“ норме (законе) глобализатора или трансхуманиста. Православни Срби желе, циљ православних Срба је обнова суверенитета и живот у слободној држави, поштовање српске традиције и цркве, неговање идентитета и чување завета, економска независност, здрава породица као “основна ћелија“ друштва, правна држава или “право личности“, поштовање другачијих (“богатство различитости“), слобода говора, позитивна селекција, лојална конкуренција, ефикасна бирократија. Режим могу да победе једино они који могу то да остваре.

Овај режим могу да победе једино они који могу да ослободе Србију и промене систем. Овај режим могу да победе једино они који штите интересе свог народа и своје државе и стављају општи интерес испред личног интереса. Овај режим могу да победе једино они који знају и да се прилагоде времену (и да буду иновативни, модерни и космополите) и да негују свој начин живота и своју веру, традицију, културу, језик и писмо (ћирилицу). Овај режим могу да победе једино они који Србију и српски народ виде као место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности. Овај режим могу да победе једино они који су, речима Св. Владике Николаја, попут Св. Саве склони дубокој медитацији као оријенталци и одлучни у акцији као западњаци. И сабрани у име Христа (Мт. 18; 20). Јер, ако је ђаво у нама и међу нама, ми ћемо се делити. Ако је Бог у нама и међу нама, ми ћемо се сабирати и нико неће моћи да нас завади. Само Бог Србију спасава. Ако је воља Божја да српски народ живи, да се сабере и препороди, онда нико не може то да спречи – осим српског народа, ако не служи Богу. Бог прво гледа најодговорније, а то су они који чине духовну и друштвену елиту српског народа. Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, а не служи Богу, занемарује “благодатну борбу са својим злом“.

Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви искрени православци, родољуби и/или русофили у Србији? Да ли се они могу договорити око новог државног и друштвеног уређења, око нове спољне политике, око одбране и ослобађања окупираног дела државе, око дијалога са представницима “грађанског блока“, око нове економске, културне и социјалне политике? Шта, или ко, дели православце, родољубе и/или русофиле? Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви православни народи, да штите једни друге, да помажу једни друге – да створе заједницу (организацију) православних држава, православне медије и друштвене мреже?

Сигуран сам да у српском народу постоји (и да ће их са новим генерацијама бити све више и више) довољно искрених православних верника или хришћана, поштених и одговорних људи који могу да победе “сујету света“, довољно оних који су склони дубокој медитацији и одлучни у акцији. Они ће се сабрати у име Христа (или из љубави према Богу), и због осећања љубави и одговорности према свом народу (у супротном, српског народа, можда, више неће бити, јер можда неће бити више времена да се сачека нека нова генерација, да постигне саборност, и поведе борбу за ослобођење). Ако постоји то “семе за племе“, борба тек почиње. Суштина је да у ту борбу, и против друштвеног (унутрашњег) зла (режима), и против страног (спољашњег) зла (окупатора, непријатеља), уђемо са чистим срцем или да је водимо носећи “благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“.

Верујем да ће Србија добити нову владајућу елиту, и да она неће занемарити “благодатну борбу са својим злом“, док буде водила борбу и против унутрашњег и против спољашњег окупатора. Верујем да српски народ неће бити сам у тој борби – стизаће помоћ од браће и сестара из осталих словенских и православних народа, од антифашиста и алтерглобалиста из света, од пријатеља са Запада, од пријатеља са Истока. Пре свега, и изнад свега – помоћ ће стићи од Бога. Дакле, први корак српски народ мора да учини сам, па ће стићи и помоћ од савезника из света, од Бога. Српски народ мора да се покаје и изнедри нову елиту. Нова елита мора да поведе борбу за слободу, и да буде достојна. Уз помоћ Бога, и савезника у свету, Србија може да постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности; једно од уточишта у свету, за окупљање алтерглобалиста и антифашиста.

Закључак

Једина опозиција и алтернатива режиму који жели да “промени свест“ српском народу и одустане од борбе за Косово и Метохију да би увео Србију у ЕУ, може да буде она која је православна и верна Косовском завету, она која не продаје своје (су)грађане као “јефтину радну снагу“, и жели савез са православном Русијом. Грађански део опозиције сада неће да подржи ни СПЦ, ни православни део опозиције, у борби за одбрану Косова и Метохије, зато што многи из “грађанског блока“ верују да је Србија “много мала“ и да нема снаге за такву борбу, и да би они са доласком православаца или русофила на власт, изгубили многа уставом гарантована права (и Србију би вратили у време санкција). Већина православних Срба јесте за одбрану КиМ, али, не жели да одузима ничија уставом гарантована права. Грађански део опозиције није озбиљна претња по режим и не може да буде алтернатива систему. Алтернативу може да понуди само православни део опозиције, који једини пружа озбиљан отпор режиму, највише по питању решавања статуса Косова и Метохије.

Један део српског народа, и већину грађана Србије који нису српског порекла, Косовски завет ништа не обавезује. То не значи да су сви они издајници, или да су против решења статуса КиМ у складу са Уставом и интересима Србије, него да неки нису спремни да се жртвују или да се озбиљно баве тим проблемом. Решење мора да пронађе православни део опозиције. Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности, грађански део опозиције можда неће да се укључи у борбу за КиМ, али, можда неће ни да пружа отпор тој борби и можда ће да поштује оне који се боре за КиМ. Ако православни могу да омогуће и добар живот и да КиМ буде део Србије, верујем да би то и неправославни прихватили, и да би водили неке друге борбе за бољи живот и за своју државу (у спорту, култури, уметности, економији, науци…), од којих би и православни (цела држава), имали користи. Ко није против нас, са нама је (Мк. 9; 40). Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане и држава српског народа и место окупљања алтерглобалиста и антифашиста из света, онда Запад неће моћи тако лако да уведе санкције и казни Србију, зато што Србија више не жели да буде део “новог светског поретка“ (ЕУ и Нато). Још теже би владајућа елита Запада нашла разлог, и подршку домаће јавности и међународне заједнице, да бомбардује хришћанску и демократску Србију, односно, европску државу у којој постоји владавина права, слобода говора и слободно тржиште, државу коју воле и посећују угледни људи из света.

Питање статуса КиМ не може се решити, ако се не реши питање статуса Србије, односно, промене система и новог државног и друштвеног уређења целе Србије. До тога се може доћи једино кроз саборност, и друштвени консензус, што подразумева чињење одређених компромиса. Због тога је потребно развијати културу дијалога и правну свест.

Окупатор и режим желе да се питање статуса КиМ реши што пре, на штету Србије. Остало је мало времена да се православни, родољубиви и/или русофилски део опозиције окупи и организује, и да осмисли конкретан план за рушење режима (мирним путем, што је више могуће) и промену система (и како водити дијалог са неправославнима и еврофилима), уз успостављање владавине права и доношење стратегије за развој привреде, да укључи што више наше људе из расејања и да нађе савезнике и лобисте у свету.

Никола Варагић: Смена режима

Стање ствари, 06.06.2018.

Никола Варагић: Смена режима

ФБ Репортер, 06. 06. 2018.

Никола Варагић: Смена режима

Српски културни клуб, 08.06.2018.

http://скк.срб/2018/06/08/nikola-varagic-smena-rezima/

Србин.инфо, 08.06.2018.

https://srbin.info/2018/06/07/smena-rezima-sns-gubi-patrifote-a-ne-pridobijaju-drugosrbijance/


%d bloggers like this: