Никола Варагић: Снежана Чонградин и Војислав Шешељ

јул 22, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Председник СРС Војислав Шешељ рекао је у Скупштини Србије да је новинарка дневних новина Данас Снежана Чонградин „веома ружна“. Никада нисам чуо неку жену да је рекла да је Војислав Шешељ леп и згодан мушкарац, али, он ипак говори да је нека жена веома ружна. Но, то спада у оно што се данас назива слобода говора и ствар укуса, али и кућно васпитање, самокритика, основна култура… Неко то има, неко то нема. Шешељ је од оних којима то недостаје. То није толики проблем, све док не повређује друге људе.

Проблем је када он, као народни посланик Скупштине Србије, каже да је ставио гусенице на свој џип и да ће згазити сваког ко му стане на пут, тј. свакога ко мисли другачије и није део овог режима. За тако нешто не постоји посланички имунитет – полиција и правосуђе морају да реагују. Шешељ ставља мету на чело људима који га критикују. У томе је добар и његов ученик Вучић, који такође не подноси критику (истину). Ово је тест за полицију и правосуђе (као што је случај Синиша Мали тест за универзитет, не само у Београду, него за све универзитете и целокупну просвету Србије), да сачувају минимум достојанства и независности (за ову генерацију, која води полицију и правосуђе, или универзитете). Чини ми се да су и противници Шешеља, из грађанског блока, овај део његовог говора у коме он помиње гусенице и гажење људи, неозбиљно схватили и да су уместо тој претњи више пажње посветили увредама на рачун поменуте новинарке. Да ли би га исто тако схватили да је рекао да ће гусеницама да гази муслимане (Бошњаке)? Али, ако је он рекао да ће да згази неку новинарку или неког из опозиције овде у Београду, то није страшно, не мисли озбиљно (све док не извади пиштољ), много је горе то што је рекао да је она много ружна.

Бесмислено је називати злочин у Сребреници геноцидом. Геноцид је могао да се догоди на територији целе државе, над целим народом, плански и систематски. Али, ако погледамо чињенице, Срби су протерани из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије. А када се погледа шири историјски контекст и када знамо шта је било у светским ратовима, ко је био на чијој страни и шта је радио, може да се говори једино о геноциду и етничком чишћењу над Србима на простору бивше Југославије.

Моје мишљење је да може да се говори једино о геноциду над Србима, и да није спорно да су неки Срби у тим ратовима чинили ужасне злочине над несрбима, али и Србима који су имали другачије мишљење. Ту спада и злочин у Сребреници, који осуђујем исто као што осуђујем све друге злочине почињене у име српства и православља. То су били појединци и мање групе недостојних, а никада воља већине у српском народу и званична политика Србије, и то нема никакве везе са СПЦ и хришћанством. Доводити разне шешеље, аркане и шкорпионе, у везу са СПЦ и хришћанством, тврдити да је Република Српска геноцидна творевина (уз захтев да она нестане) и наметати колективну кривицу српском народу, због злочина (углавном из освете) појединаца или мањих група почињених над онима који су извршили геноцид над српским народом, јесте злонамерно, или глупо. Али, све док је то лично мишљење неког грађанина (као што имају право да кажу да је Косово независна држава), то није спорно, и то више говори о том грађанину Србије.

Снежана Чонградин злочин у Сребреници назива геноцидом. Никоме не може да се брани да тако мисли и говори, и нико не сме да се убије само због тога што тако мисли. Као што се никоме не сме бранити да говори да се у Сребреници није догодио геноцид (или да су Косово и Метохије део Србије или да ће се вратити у састав Србије). Или, оно што каже Владимир Димитријевић о ЛГБТ пропаганди, не свиђа се људима из грађанског блока и они покушавају да му забране да тако мисли или да изрази своје мишљење у јавности и у медијима. Са друге старне, оно што каже Снежана Чонградин о Сребреници и СПЦ, или Златко Паковић, не свиђа се људима из патриотског блока, није им јасно због чега то раде и због тога их називају корисним идиотима. Углавном нико од њих не иде даље од тога, осим оних који иду на трибине неистомишљеника да их питају због чега то раде (а тада увек долази до неких инцидената и много претњи, са обе стране, сличних оној упућеној од стране Шешеља, што говори о култури дијалога обе стране).

Међутим, у односи на претње Војислава Шешеља (који је део режима) упућене Снежани Чонградин и опозицији, тужбе које су стигле из грађанског блока против Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, изгледају бенигно. Али, и то може да буде малигно. Такав прогон је облик насиља – руши се сваки дијалог, гуши се слобода говора, а неки људи се само због другачијег мишљења отпуштају са посла и шаљу у затвор ако не плате казне (док они који прете да ће да убију некога и возе џипове остају на слободи). На тај начин, уништава се нечији живот и нека породица, а то је скоро као физичко убиство. У диктатурама људи управо на тај начин највише страдају. Ако неће ни тада да се покоре, убијају их.

Ако полиција и правосуђе сада не реагују због претњи које је упутио Шешељ, то значи да у овој држави више не постоје полиција и правосуђе, а без тога на постоји држава. (Исто тако, ако се не поништи докторат Синише Малог, распада се београдски универзитет – распада се цео систем образовања у Србији.)

Ако полиција не заустави Шешеља (не реагује превентивно), он ће, можда, убити неког од припадника опозиције и грађанског блока, ако му стане на пут на било који начин (према мом мишљењу, Шешељ је у стању да уради тако нешто), или ће то (можда ће то пре да се догоди) да уради неки од присталица Шешеља, који је видео да му држава ништа не може. Зато су, према мом мишљењу, такве претње опасне и зато мора да се превентивно реагује. Ако се не реагује, а догоди се неко убиство, онда ће и ови из грађанског блока, који туже људе као што су Владимир Димитријевић и Зоран Ћирјаковић, ставити гусенице на своја возила, и уместо да их туже и прогоне на друге начине, газиће их на улици (као што су православне Србе убијали комунисти попут Јове Капичића). Уосталом, Јово Бакић позива на револуцију и насилну смену власти. У грађанском блоку постоје људи који између свих православних Срба стављају знак једнакости и газили би све из патриотског блока као што би згазили Шешеља. Они не праве разлику између духовника СПЦ и неких шкорпиона. Међутим, постоје људи (све их је више) који се боре и против режимске деснице и против проевропске левице.

Када у некој полемици или дебати неко почне да прети убиством, тј. када се дође до прага насиља и сила постане једини аргумент, онда мора да реагује оно што се данас назива (и увек у таквим ситуацијама призива) демократска или правна држава.

Полиција и правосуђе морају одмах да реагују, када неки људи пређу границу ненасиља. Они морају да спречи насиље, јер, ако то полиција и правосуђе не ураде, онда добијамо Дивљи Запад у Србији – полиција и судови више никоме не требају, свако ће узети закон у своје руке и обрачунавати се са својим неистомишљеницима користећи насиље. А такво стање увек може да искористи неко трећи (са стране) и да изазове сукобе између две групе које отворено прете убиствима једна другој. То је још један разлог зашто службе, које се баве заштитом државе, морају превентивно да реагују, уместо (као до сада) да они у свему томе учесвтвују и да све то додатно распирују. (Тако је сукоб Срба и Бошњака искористио неко трећи, са стране, да оствари своје интересе у БиХ, а неко трећи је умешан и у све што се догађало око Сребренице).

Шешељ је прешао ту границу и зато људи који воде полицију и правосуђе морају одмах да реагују. Са друге стране, другосрбијанци који су тужили (као и сви они који подржавају прогон) Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, близу су те границе (што значи да они нису много бољи од Шешеља). То су, ипак, потомци и наследници комунистичких џелата и сарадници српских непријатеља из региона и света. У најбољем случају, они ће одобрити и подржати сваки напада на сваког православног Србина и никада неће осудити злочин над Србима. Они, такође, не воле критику, а њихове псовке и њихове претње, некада нису ништа боље од радикалско-напредњачких (о томе је Зоран Ћирјаковић писао и вероватно га због тога прогоне). Претходних година били смо сведоци таквих полемика и између професора универзитета различитих идеолошких уверења.

Ако се интелектуалци и народни посланици тако обрачунавају међусобно, и ако полиција и правосуђе не реагују – где је граница за оне из сектора безбедности и крупног капитала, да не помињемо подземље. Тамо где влада закон јачег, најјачи (најсуровији и спремни на све) владају, а после се фини људи чуде како су такви људи преузели државу.

Дакле, где су границе, и да ли ће неко да се заустави на тој граници и мало замисли где све то води? Колико је таквих убистава било у прошлости (последње је било убиство Оливера Ивановића), након што су људима наизглед безопасно претили и стављали мете на чело (и да ли је и у то убиство умешан неко трећи, са стране, који тако користи сукоб између Срба и Албанаца за остваривање својих интереса)? Колико је злочина почињено и колико дуго траје грађански рат између четника и партизана, русофила и еврофила… у Србији?

Шта да радимо ако се неки не зауставе, а полиција и правосуђе не реагују? То је питање за свакога ко жели добро себи, својим ближњима и својој држави и свако мора да се усмери на самога себе и свет око себе, „овде и сада“.

Advertisements

Никола Варагић: Између режимске деснице и проевропске левице

јун 30, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Неки националисти, блиски режиму, направили су недавно мали протест испред пекаре у београдском насељу Борча, чији је власник Албанац. Као одговор, опозиција је, пар дана након тога, направила мали скуп подршке власнику те пекаре, тј. на бурек су, у његову пекару у Борчи, отишли неки од лидера Савеза за Србију и грађанског блока.

Протест националиста многи су осудили, пре свега противници режима. Колико сам видео на друштвеним мрежама, подршку коју је грађански део опозиције дао власнику те пекаре, многи су, такође, осудили и критиковали. Лидерима опозиције, који су пружили подршку Мону Ђурају, званом Ђура, власнику пекаре Рома из Борче, највише се замера то што се боре за права Албанаца, а не боре се тако и за права Срба са КиМ, које Албанци нападају док они једу бурек у Борчи, затим, да се Ђура фолира када каже да воли Србе и да жели да живи у Србији, док, као Ђурај, тајно ради на стварању Велике Албаније, и томе слично. Такву пропаганду воде режимски таблоиди. Режим шири мржњу према Албанцима, али, исту такву пропаганду прихвата и део десничара из опозиције. Можда је Ђурај албански националиста (а можда је то само неко њему близак), како тврде српски националисти, можда је новац за отварање пекаре у Борчи добио од неког нарко картела са КиМ који се бори за Велику Албанију, али се онда такав проблем решава на институционални начин.

Порука са протеста националиста, блиских режиму, испред пекаре Албанца Ђурaja, је да Албанци нису добродошли у Србији. То је део плана о разграничењу, који режим у Србији предлаже као коначно решење за статус КиМ. Суштина тог плана је да Албанци живе у Албанији, а Срби у Србији и да више нема било каквог мешања између ова два народа. Тај план је одбачен од стране већине грађана Србије, СПЦ и дела међународне заједнице. Тај план не подржавају ни сви Албанци са Косова и Метохије. Албански националисти су тај план одбацили зато што су уверени да ће тзв. државу Косово на крају признати и Србија, и без разграничења, у садашњим границама. Постоје Албанци који су против разграничења, зато што желе да поред њих и даље живе комшије Срби и желе да остану грађани Србије, јер више воле Србију, него тзв. државу Косово. Зашто би се они прогонили? Срби не треба да мрзе све Албанце, зато што постоје Албанци који мрзе све Србе.

Дакле, подржати протест националиста испред пекаре Рома у Борчи, значи да се, на неки начин, пружа подршка и плану о разграничењу између Срба и Албанаца, а то значи да се Србија одриче скоро целог Косова и Метохије. Они који желе да отерају Ђуру из Борче, желе да протерају све Албанце са Косова и Метохије. Осим тога, то је пре одраз немоћи, а не снаге, искалити бес на усамљеним појединцима, као што је Ђурај, који живе у Борчи, или у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду… Нико нормалан од њих не очекује да они мрзе свој народ, важно је само да не мрзе српски народ и да поштују државу Србију.

Пружити подршку власнику пекаре Рома, значи да међу Србима постоји жеља да Албанци живе у Србији и да Косово и Метохија остану у Србији, на неки начин, са Албанцима као већинским становништвом на КиМ. Проблем је што се онај део опозиције који је дошао на бурек код Ђуре, не бори за Косово и Метохију и за права Срба на КиМ. Тај део опозиције, без обзира на то што је у програму Савеза за Србију поменуто и Косово, према мишљењу већине патриота, између ЕУ и КиМ, и даље пре бира ЕУ. Односно, лидери грађанског дела опозиције, још увек, немају поверење већине гласача патриотског дела опозиције, у вези Косова и Метохије. У томе је, за сада, јасан једино Саша Радуловић, a који је, на пример, изгубио поверење гласача грађанског блока, због критике ЕУ или одбране КиМ, али још увек није добио поверење патриотског блока. Грађански блок, због политике око КиМ, подједнако критикује и већи део патриотског дела опозиције и онај националистички део режима преко својих медија, на којима се величају Путин, Орбан и Ердоган. Затим, већина гласача из патриотског дела опозиције, не прави разлику, поводом питања КиМ, између лидера грађанског дела опозиције и режима, или, Вучић је исти као и Тадић, а Тадић је исти као и Чеда Јовановић. У то друштво сврставају и Ђиласа и Јеремића, а сада и Бошка Обрадовића (патриоте из оног дела опозиције који није у Савезу за Србију, не помињу, у том контексту, Милана Стаматовића или Славишу Ристића, који су, такође, у Савезу за Србију). Већина гласача из националистичког дела владајуће коалиције верује да постоји разлика велика између Тадића и Вучића (иако је Вучић предао северни део КиМ и залаже се за разграничење, тј. за предају 90% КиМ, СПС је био у власти са ДС-ом, у СНС-у данас има доста бивших чланова ДС-а и осталих странака из ДОС-а), а да не постоји разлика између власти ДС-СПС (када је питање КиМ пребачено из УН на ЕУ) и Савеза за Србију, што се тиче односа према Косову и Метохији, и продаје привредних и природних ресурса странцима, криминала и корупције…

Дакле, већина гласача из патриотског дела опозиције, критикује и режим и грађански део опозиције, због политике око Косова и Метохије. Протест националиста, испред пекаре у Борчи, организован је од стране СНС – тамо није било присталица Двери, ДСС и осталих странака и покрета из патриотског дела опозиције. Мислим да већина у патриотском делу опозиције (који не обухвата само странке и покрете који се налазе у Савезу за Србију и долазе на протесте „1 од 5 милиона“), не подржава ни протест националиста, ни одлазак на бурек дела опозиције, јер већина мисли да нико није искрен у томе што ради у вези Косова и Метохије. Патриоте желе да се права Срба, који живе на КиМ, поштују колико и права Албанца који живи у Борчи. То што албански сепаратисти нападају Србе на КиМ, није разлог да Срби нападају Албанце лојалне Србији. Протест националиста испред пекаре у Борчи, јефтина је пропаганда СНС, са циљем да се, са једне стране, придобију екстремни десничари и скрене пажња са проблема и лоше политике режима, а са друге стране, да се покаже свету да је разграничење, између Срба и Албанаца, најбоље решење. (Власт која контролише полицију и тајне службе, ако је Ђурај заиста неки „тајни агент“, не треба да шаље националисте који остављају свињске главе, и не треба преко таблоида да открива „тајну албанских пекара“, него да проблем реши цивилизовано, професионално, системски и институционално.)

Са друге стране, већи део грађанског дела опозиције не верује никоме из патриотског дела опозиције (према неким теоријама, левичарске и либералне странке из Савеза за Србију желе да искористе Двери, Здраву Србију и НП Отаџбина да дођу на власт, а после тога да их одбаце, да би онда предали КиМ због уласка у ЕУ), да је искрен што се тиче владавине права и демократских вредности (толеранције, заштите и поштовања права мањина…), и да, у том смислу, нема велике разлике између патриотског дела опозиције и режима, јер и патриоте из опозиције и националисти из режима величају Путина, Орбана и Ердогана, тј. према мишљењу промотера „отвореног друштва“, они желе да створе „затворено друштво“ које ће бити у конфликту са скоро свим државама из региона и са целим Западом. Већина левичара и либерала из грађанског блока уверена је да би, у случају да десничари дођу на власт, и одустану од уласка у ЕУ – одустали и од европских вредности, тј. да би од Србије створили државу у којој се прогоне све мањине, крше права и гуше слободе (према неким другим теоријама, десничари из Савеза за Србију, желе да искористе левичаре и либерале који су у Савезу за Србију да дођу на власт, па да их после тога одбаце, и онда да одустану од уласка у ЕУ и да направе моноетничку и теократску државу од Србије).

Све док левичари и либерали из грађанског блока не буду одлучни у борби за права Срба са КиМ, исто колико и у борби за права мањина у Србији, акције попут одласка на бурек у пекару Рома су, ако не деструктивна политика, онда дефинитивно јефтина пропаганда. Да ли грађански део опозиције може да увери патриотски део опозиције да ће искрено да се бори да Косово и Метохија, наравно, кроз дијалог са Албанцима (и подразумева се да са албанске стране преговарачи више не могу да буду људи осумњичени и осуђени за ратне злочине или криминалци), уз подршку савезника из света (а међу њима, најмање их је са Запада), остану у саставу Србије? Са друге стране, да ли патриотски део опозиције може да увери грађански део опозиције, да одустајање од уласка у ЕУ не би био крај света, тј. да би Србија, у том случају, постала демократска или правна држава, више него што је сада, или, више него што је икада била у својој историји, и више од већине држава ЕУ и НАТО? Патриоте из опозиције морају да докажу да се разликују од националиста из режима, тј. да они немају никакве везе са национализмом (шовинизмом, ксенофобијом) из деведесетих, или са црном интернационалом. Све док десничари из патриотског блока не буду одлучни у борби за права мањина које живе у Србији, исто колико за права Срба на КиМ, али и у целој Србији, региону и свуда где Срби живе, левичари и либерали из грађанског блока неће веровати да се они заиста залажу за универзалне људске вредности и демократију.

Само демократска држава може да сачува Косово и Метохију и само би у правној држави много више Албанаца желело да живи. Или, што су бољи услови живота у Србији, то ће мање Албанаца са Косова и Метохије подржавати тзв. државу Косово, јер ће желети да и на Косову и Метохији постоје исти стандарди и исте људске вредности, као и у остатку Србије. Ако све више Албанаца буде желело да Косово остане у Србији, ваљда ће, онда, и све више другосрбијанаца, посебно из фамозног круга двојке, исто желети. Надам се да ће се левичари и либерали из грађанског блока борити да Албанци са КиМ остану да живе у Србији као грађани ове државе, исто као што се боре да Мон Ђурај остане да живи и ради у Борчи као становник Београда и грађанин Србије. Сваки Албанац, лојалан Србији, има иста права као и сваки други грађанин лојалан својој држави. Лидери грађанског блока морају да докажу да се разликују од „аутошовиниста“ који мрзе свој народ и раде против интереса свог народа и своје државе, а који су деценијама чинили већину у грађанском блоку и прогонили СПЦ. Такви левичари и либерали нису никада волели ни свој српски народ, ни албански народ, увек су потцењивали све што је балканско, а уздизали све што долази са Запада. Њима Косово никада није било у срцу, не само зато што не воле српски народ, него и зато што нису желели да живе у истој држави са Албанцима. (Нико од њих није реаговао ни поводом срамне пресуде црногорског суда или режима који лидере Срба из Црне Горе шаље у затвор, тј. сви се слажу са саопштењем амбасаде САД у Црној Гори.)

Замислите Србију, у којој лидери грађанског блока одлазе код Срба на Косово и Метохију, чије пекаре, продавнице, куће и имања нападају албански националисти, да их подрже и пруже помоћ, и тако целом свету укажу на кршење људских права Срба са КиМ – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из грађанског блока, а да, са друге стране, лидери патриотског блока одлазе у пекаре у Борчи и осталим местима широм Србије, чији су власници Албанци, да их подрже и заштите од напада српских националиста – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из патриотског блока.

Све док не постоји унутарсрпски дијалог, неће бити ни правог дијалога са Албанцима. А све док не буде дијалога између Срба и Албанаца, постојаће Срби који Албанце називају Шиптарима, иако их Албанци, који не мрзе Србе, моле да то не раде, и, постојаће Албанци који ће рукама показивати симбол Велике Албаније, иако их Срби, који не мрзе Албанце, моле да то не раде. То су варнице које увек могу да створе велики пожар у овом региону.

 


Никола Варагић: Случај Штрахе

мај 25, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Успон популиста или националиста или десничара (како их називају њихови противници), у ЕУ и НАТО државама – а посебно у средњој и југоисточној Европи – упалио је аларм за узбуну код евроатлантске, прогресивне и империјалистичке левице на Западу, па се сада најављује стварање општеевропског либерално-левичарског антифашистичког фронта (за борбу против популиста или националиста или десничара, које све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу десничарима и алтерглобалистима).

Сваки потез који направе, због лошег имиџа који десница има, посебно код младих и код жена (а они чине више од половине бирачког тела), мејнстрим медији и аналитичари (под контролом глобализатора), сумњичаво прате и критикују. Затим, сваку одлуку народа која се изгласа на референдумима или изборима, ти центри моћи промене. Грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у ЕУ. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења и припрема за промену одлуке. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. Исто важи и за Србију (нпр. сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа и већина посланика у скупштини против споразума са БЈР или Северном Македонијом. Сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској.

Десничари из средње и југоисточне Европе ходају на жици, или, по танком леду, и због тога што немају искрену подршку десничара из највећих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и САД, јер су то протестантске државе, са јаким антихришћанским снагама (и они сами су велики националисти и свако гледа гледа своје интересе), док је и католичка и православна десница, из овог дела Европе, русофилска (осим пољске деснице) и штити интересе свог народа (нпр. када одбија насилно мењање идентитета).

Јавно мњење је тако обрађено, да је створена слика да је све што долази са деснице мрачно и назадно, а да је све што раде левичари и либерали, добро и прогресивно. Ту слику, код већине људи, у већини медија, није лако променити. Десничари морају да буду мудри и да уложе више напора да убеде људе да није истина оно што медији о њима говоре. У свему што раде десничари, тражи се оно што је негативно, и то се истиче у први план, а онда се сви десничари на исти начин демонизују и етикетирају (сви су исти, сви су фашисти). Ево једног примера (поводом случаја Штрахе): „Ono što je izgovorio u noći između 24. i 25. jula 2017, uz viski, suši i cigare, može da uđe u anale političkog beščašća, koje nije usamljeno već predstavlja ideološko-kriminogeno opšte mesto mnogih populista i desničara, koji su zauzeli jake pozicije u Evropi. To se posebno odnosi na političke elite u tzv. Višegradskoj grupi, ali i na Balkanu, posebno u Srbiji…“ (Saša Ilić: Tako je govorio Štrahe, Peščanik.net, 20.05.2019).

Оно што је урадио Штрахе, раде и други политичари – не само популисти са деснице, него и левичари и либерали. Ако то тако ради високи функционер Аустрије, зашто неко мисли да тога нема и у осталим развијеним ЕУ и НАТО државама? Свуда има политичара који на тај начин уговарају послове, свуда постоје криминал и корупција, интереси моћника, итд. У овом делу света, конкретно у Србији и код ове владе, да раде као саветници долазили су и левичари попут Блера и Строс-Кана, Вучића је топло примио Клинтон, итд.

Тајне службе и тајне организације снимиле су Штрахеа пре две године. Снимак је пуштен у медије две недеље пре европских избора, у тренутку када се конзервативци из овог дела света удружују и организују. Таквих снимака, или сличног компромитујућег материјала, сигурно има још, на њима су политичари из различитих држава, и са деснице, и са левице. То што је радио Штрахе, радили су или раде политичари попут Блера, инвеститори попут Сороса, а да не помињемо оне откривене и процесуиране случајеве. То је само врх леденог брега, јер већина никада не дође до јавности и правде (слично стање је и у међународним организацијама, од УН до МОК и ФИФА). Сетимо се Клинтона и Строс-Кана, сви гледамо пијаног Јункера како води ЕУ. Али, нико не истиче да је такво понашање „опште место“ многих левичара и либерала. Штрахе није гори од Блера и Јункера. Његов проблем је што није много бољи од њих. Исто важи за Груевског, није Заев бољи од њега. Конзервативац, у овим условима, мора да буде скоро савршен (нико не може да буде савршен), у сваком смислу, да би победио тајне службе и медије под контролом антихришћанских центара моћи. Конзервативац мора да буде поштен и мудар и да ради више него левичари, попут Обаме. Обама је провео оба мандата у ратном стању и добио Нобеову награду за мир.

Случај Штрахе показује однос снага у овом тренутку. Исто као и дешавања са брегзитом, „афера Русија“ у САД и најава агресије на Венецуелу. Исти они који желе да разбију савез између конзервативаца у средњој и југоисточној Европи и њихове везе са Русијом, желе и да задрже Велику Британију у ЕУ, да склоне Трампа, или да га натерају да води агресивну политику према Русији и Венецуели, итд. Још увек траје малтретирање и њихове, домаће и светске јавности, због наводног мешања Русије у изборе у САД-у. Тај случај (из САД) подсећа на фарсу са „државним ударом“ у Црној Гори. У то не верују чак ни они који воде такву пропаганду. А иза такве пропаганде стоје исти центри моћи који планирају (и сви њихови сателити који подржавају) војну агресију на Венецуелу (нпр. војну агресију на СР Југославију предводили су левичари или неолиберали Клинтон, Блер, Ширак, Солана и Шредер). Због војних „интервенција“ у Азији и Африци, имамо кризу са избеглицама. Па су после фашисти једино десничари који не желе да прихвате милионе избеглица у својој држави. Пошто је Штрахе такав, онда су такви и Путин, Орбан, Салвини… Ако је неко међу њима заиста поштен, онда ће се водити прљава медијска кампања, лагаће се колико је непоштен, измишљаће се афере, називаће се фашистом… Али, таква кампања не може да донесе резултате дугорочно, ако је тај конзервативац заиста поштен, добро ради и има подршку свог народа.

Случај Штрахе показује колико су далеко од победе конзервативци из овог дела Европе. Тај случај показује и колико је важно одвајање умерених десничара и искрених верника од популиста и екстремних десничара, поштених од непоштених политичара и разликовање добра и зла (1. Кор. 5; 9-13). Антихришћански центри моћи чекају сваку грешку и користе сваку ману конзервативаца, да их уцењују да промене свест или да их склоне из јавности.


Никола Варагић: Савез за будућност Србије

мај 9, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијома), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушиту у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу.  А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.


Никола Варагић: Слободни медији и независни новинари

април 26, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије Н1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.


Никола Варагић: Деца

април 10, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србију појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фрекфенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контолишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.


Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

април 8, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не  користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.


%d bloggers like this: