КОСМЕТ VIA КОСМОС 2008-2013

БЛОГ КОСМЕТ VIA КОСМОС 2008-2013

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

децембар 2011 – децембар 2012

Убрзо после 5. октобра 2000. године постао сам противник и ДОС-у и Отпору. Наравно, остао сам противник (критичар) и ”црвено-црног” режима. Због тога сам, између осталог, у НИН-у од 16.8.2007. године (број 2955), у тексту ”Вип је кул, вип је ЈУЛ” (објављен као писмо читалаца) написао следеће реченице:

”У Србији се политичка елита не бори за бољи живот својих грађана. Елита, подељена у два табора, у две Србије, бори се за своје виђење света и своје финансијске интересе. Тамо где им се интереси сударају, долази до трвења. Једнима је изговор Космет, другима Европа и Нато.”

Насловна НИН

Насловна НИН 16. август 2007.

Писмо ''ВИП је кул, ВИП је ЈУЛ'' - Никола Варагић

Писмо “ВИП је кул, ВИП је ЈУЛ“ – Никола Варагић

Блог сам назвао ”KOSMET VIA KOSMOS” са асоцијацијом на међународни правни поредак кроз изворно значење речи космос (поредак). Такође, са асоцијацијом на бирање “небеског царства“ светог цара Лазара и косовски мит који се одржао и пренео до моје генерације. Ко разуме ”витеза вере” (С. Кјеркегор) разуме да је одрицање од Космета заправо одрицање од Христа, од Бога. Одустајање од борбе за Космет је повиновање пред ”дужан си” које изриче Нужност (антихришћанске ”међународне заједнице”). Што не значи да Србија може да поврати Космет у оквире у којима је покрајина била до 1999. године. То не значи да подржавам било какав облик шовинизма, расизма, ксенофобије, дискриминације према мањинама, да нисам свестан свих негативних и штетних страна мита о ”небеском народу”, слабости и незнања српских десничара и митомана. Управо су нас те негативне стране довеле у овако тешку ситуацију, јер, некада, противник није био толико јак колико су Срби сами себи наносили штету. Други назив за блог, као поднаслов, који сам одабрао је “Начертаније Меморандума за 21. век“. Алузија је очигледна, али основа мог програма је потпуно другачија, посебно у односну на фамозни Меморандум САНУ. Проблем је како премостити тај пут – од рушења постојећег система, до стварања новог, демократског система, до државе у коју грађани верују, коју бране. Једно је да се иницира писање националног програма, а сасвим друго да се он напише и касније – реализује.

Почео сам да пишем блог почетком 2008. године:

  • После самопроглашења независности ”Косова” – одвајања покрајине Косово и Метохије од стране Косовара (Албанаца са Космета), уз подршку већег броја држава са Запада и арапског света.
  • У ситуацији када Србија није имала никакав план за деловање око Космета после самопроглашења и признавања из света, када је у Србији, и на митингу у Београду, дошло до великог народног незадовољства, које је ”националистички” део елите погрешно усмерио.
  • Пред почетак домаће и светске економске кризе коју је наредна неолиберална власт “превидела“ – у којој је видела ”шансу”, па су говорили да ће врло брзо да прође криза. Када су обећали 200 000 нових радних места а било је очигледно да ће да изгубе 400 000 радних места. Када су обећали грађанима бедних 1 000 евра и када је било јасно да су неспособни да обезбеде грађанима и бедних 10 евра од бесплатних акција. Због тога сам био међу реткима у Србији који нису узели бесплатне акције и написао сам на блогу да они који су узели никада неће добити тих 1 000 евра од ове владајуће елите. Тако је и било.
  • Када су две фракције комуниста (национал-комунисти или стаљинисти и либерал-комунисти или лењинисти) и две левичарско-неолибералне странке међусобно помирење покушале да представе као ”национално помирење” (”два бола”). Често сам питао: због чега је генерал Недић издајник а то нису министри, председник владе и председник републике јер сарађују са Нато алијансом и Косоварима који држе под физичком окупацијом КиМ, са владом Хрватске која слави етничко чишћење Срба?
  • Због српских медија који су под контролом одређених центара моћи, који нису независни – одлучио сам да блог буде место где сви заинтересовани могу прочитати моје мишљење.
Никола Варагић

Никола Варагић

Први текст на блогу

  29. фебруар 2008.

СТАЊЕ

(…) У Србији има преко пола милиона незапослених (и огроман број оних који раде на црно); више од 50% младих нема посао, врло мало њих до средњег доба напусти родитељску кућу и реши стамбено питање; све је више социјално угрожених, народне кухиње су све потребније; још увек нису збринуте све избеглице и сви ратни војни инвалиди.

Ако се у потрошачку корпу дода све што је потребно за достојанствен, здрав и културан живот преко две трећине грађана од укупног броја становника Србије је сиромашно. Зато расте задуженост грађана код (иностраних) банака.

Храна и вода, оружје 21. века

март 29, 2008

(…) Шира област око Паноније може постати место највеће производње и трговине пољопривредним производима, здравом храном, у свету. Негде у Панонији може да настане највећа берза пољопривредних производа у свету, а државе око Панонског басена најозбиљнији играчи на светској пијаци који утичу на цене и квалитет пољопривредни производа. Ове државе (Пољска, Украјина, Русија, Белорусија, Румунија, Србија, Бугарска, Словачка и Казахстан пре свих) треба да формирају организацију произвођача здраве хране, попут држава богатих нафтом које су формирале ОПЕК, која би контролисала производњу здраве хране.

Економска политика

мај 4, 2008

Србији нема економску политику (како да има када нема ни националну и државотворну политику?). Нема ни економску дипломатију (нема скоро уопште дипломатију).

Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

јун 17, 2008

Budzet Srbije pred bankrotom

јун 10, 2008

ТранзиЦИјА

јул 29, 2008

(…) Методологија прављења непријатеља деловањем изнутра спроводи се распиривањем тамне стране сваког појединца и сваког народа, ’’ђаволским кушањем’’ и ’’демонским насладама’’. Пример: медијска империја Пинк настала у Србији у тренутку највећег национализма, унутар самог система који се представљао националистички. Такав национализам је у свету остављао ’’одличну’’ медијску слику – да је вешто користе непријатељи, изнутра је роварио и будио најниже страсти у народу, а те страсти су будили понајвише ’’националисти’’. Када се указала прилика, када Србија више није била претња за друге, добијена је помоћ и ’’либералне’’ телевизије, опоненту Пинка од свог настанка, да би резултат био све тања линија која разликује Б92 и Пинк. Наравно, за ово време синдикати су потпуно нестали а настала је нова капиталистичка елита која је буквално опљачкала народ. Па, каква је то транзиција у Србији, ка чему од чега иде заиста иде Србија? Мирењу комунистичке и демократорске мафије? Ка мирењу српске и светске мафије?

Podzemni svet

октобар 31, 2008

(…) U suštini, Dragoljub Petrović je u pravu, ’’sve siledžije su iste’’ i svako mora da odgovara za svoje delo. Ali, postoji nekoliko bitnih razlika između slučaja Mišić i slučaja Kovačević. Prva je veoma očigledna. Svi smo videli snimak na kome Mišić napada policajca na stadionu Marakana. Na snimku je on sam ispred policajca. Niko nikada nije video snimak na kome Kovačević tuče drugog studenta. Prema svim informacijama, Kovačević nije sam učestvovao u tuči, pretučeni student je napao i vređao devojku jednog od Kovačevićevih drugara, koji je poreklom Bošnjak i ima pasoš SAD. I taj Kovačevićev drug je bio u pritvor, kako kažu ’’agencijske vesti’’, ali znatno kraće od Kovačevića. Drugo, nasilnici moraju biti tretirani posle privođenja u skladu sa zakonom. U slučaju Kovačević sve se to osporava, jer postoje informacije da se sa njim nije postupalo kako treba. Treće, kako majka od Kovačevića kaže, nije on ’’iz ’obećane zemlje’ pobegao u ’neobećanu’ sa ispravama koje su uverljive do razmera diplomatskog skandala’’, već je, sumnja majka, namerno ’’pušten’’ da bi izbio skandal.

Чудаци

октобар 18, 2008

(…) Бивши председник Финске, који је за своју службу и рад у ширењу империјалног Запада добио награду за мир, позвао своју државу да уђе у Нато – да Финци не би били ”чудаци” међу западноевропским народима.

Његов земљак, комесар Коминтерне Оли Рен, најављује да ће бити говорник на скупу о економији који организује највећи српски тајкун (власник Делта холдинга) – у Бриселу. Тај тајкуне је неко време, као, био ”чудак”, али од како је са амбасадорима САД и Енглеске у Београду формирао владу Тадић-Дачић-Динкић, није више ”чудак”, сада је нормалан, па организује скуп у Бриселу.

Министар полиције жели да уклони слику генерала Милана Недића са зида у згради владе Србије на коме стоје окачене слике свих председника влада Србије у њеној историји. Министар полиције не може да поднесе да гледа председника марионетске владе зато што је и сам потпредседник квинслишке владе и зато што гледајући генерала Милана Недића схвата да је он био издајник коме је непријатељ држао народ на нишану, а садашња власт се сама ”понудила”, па министар полиције и потпредседник владе схвата колико је велика његова издаја.

Викенд Колумна

октобар 11, 2008

(…) Време је да се себи призна да ће најмоћније државе Запада, које контролишу ЕУ, Србији, да постане члан ЕУ, поставити услов да Србија мора да призна независност парадржаве Косово. Време је себи да признамо да смо одлучили – НЕ у Европску унију, ДА за наставак европеизације и нормализације друштва и реформу државе.

БЕРЗА

октобар 9, 2008

(…) У последње време највећи хрватски тајкун је отворио још неколико хипермаркета у Србији и купио је најмање два српска предузећа у последњих два месеца.

Његов партнер, највећи српски тајкун, отварајући шопинг мол у Црној Гори, која је признала независност парадржаве Косово, прети државама у региону да се отворе за његове инвестиције или ће их тужити челницима Европске уније. Док он отвори шопинг молове у Хрватској или Словенији, компаније из тих држава купиће пола Србије.

ПЕТИ ПАРК

октобар 6, 2008

(…) Да ли је Србија, данас, спој ових ”идеалистичких анархолиберала”, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и ”сељака, лицемера и легализатора неистине” из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се ове године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ НА ЈАВНОМ СЕРВИСУ ЕВРОПСКЕ СРБИЈЕ

октобар 1, 2008

(…) Борис Тадић је срамота за наш народ, после свега (а то је више од десет година борбе да победи демократија и да дођемо до слободе), стидим се што је он председник државе и што сам га прихватио као ”мање зло” у односу на власт екстремне деснице (лично, не излазим на изборе и нисам, хвала Богу, никада гласао за овог издајника). Али, нисам ни пружио неки већи отпор његовом доласку на власт, понављам, зато што је изгледао као мање зло од власти Шешеља и Коштунице. Посебно што се ни за овог другог не може рећи да није слуга окупатору. То је то, после 20 година борбе Србија је у потпуности окупирана и под пуном контролом. Народ са тим, изгледа, помирио. Ја нисам.

Борба се наставља

новембар 27, 2008

Србију могу да промене само грађани Србије. Када су грађани плашљиви, полицајци и криминалци су храбри. Када су грађани храбри, полицајци и криминалци се плаше грађана. Сетите се како су се предали 5. октобра и како су сами положили оружје! Као, били су разумни, на страни народа. Мало морген.

2009. година

Црна књига Србије

јануар 22, 2009

Министар полиције je изјавио да у Србији постоји између 30 и 40 организованих криминалних групаи да полиција о њима ”зна све”. Криминалци се најчешће баве препродајом наркотика и крађом аутомобила. Тако министар говори, а ми му наравно не верујемо. Није поменуо своју криминалну групу, која му је омогућила да постане шеф полиције. Његова криминална група не бави се крађом аутомобила. Има их још, које није поменуо. Посебно није поменуо чиме се све баве.

Покојни академик Медаковић за садашњег потпредседника САНУ не само да је говорио да је криминалац, говорио је да је и секташ. Ако је тачно да је садашњи председник САНУ умешан у корупцију као члан власти која је додељивала посао за мост преко Саве, онда је и председник САНУ криминалац. Баш као и Драган Џајић. Министар полиције није рачунао на организовану криминалну групу којој припадају одређени академици из САНУ.

Преко 50% високих спортских функционера припада некој организованој криминалној групи.

Већина оних који су радили или сада раде у тајним службама – обични су криминалци.

Већина директора јавних предузећа припада некој организованој криминалној групи.

Председник Републике и министар војске никада нису ништа озбиљно радили у свом животу, у смислу већег зарађивања новца. Али, новца имају толико да им и претиче па могу да издвоје и новац за хуманитарне сврхе (целе плате, ”једини извор прихода”). Свима је познато да само криминалци тако живе.

Вођа СНС има некретнине вредне милион евра. Шатро, зарадио од посланичке плате. Криминалац. За председника ДСС не могу рећи да је кримос, он је само будала која се окружила бројним криминалцима који не смеју народу да погледају у очи. Гледају искључиво у џеп. Млади лидер опозиције без дана радног стажа вози се у џиповима окружен телохранитељима, као да зарађује 20 милиона долара по филму, попут холивудских звезда.

Читајући новине и пратећи друштвена дешања намеће се закључак и да већина војних генерала припада некој организованој криминалној групи.

Већина угледних новинара и интелектуалаца припадници су неке организоване криминалне групе.

Већини министара који су министровали у последњих 20 година може се судити за криминалне радње.

Вођење процеса приватизације, приватизација друштвених предузећа и изградња банкарског сектора у Србији, у већини, дело је више међусобно добро повезаних организованих криминалних група. Тајкуни финансирају све партије.

(…) Али, држава Србима има да ухапси крадљивце кола. Јер, о њима ”све зна”. И тада ће бити проглашена победа над криминалом.

Kraljevina Srbija

јануар 10, 2009

(…) Zaista, zašto da slušamo vlast? U svemu su nas izdali, prevarili. Kako da budeš jedinstven sa onim koji je vodio ekonomiju i koji kaže ’’nema para’’. Care, podnesi ostavku, da dođe pametniji i sposobniji koji će napraviti pare. Srbija, je svakako, nestabilna. Egzistencija većine građana je ugrožena. Zašto bi građani bili solidarni sa onima koji su ih krali, koji su pogrešno radili – što iz loše namere, što iz neznanja? Šta, iz sažaljenja treba da im dozvolimo da rade do kraja mandata? Da osvoje još jedan mandat? Poruke koje šalju nemaju veze sa mozgom – ’’jedinstvo’’, ’’solidarnost’’, znaju da je Srbin više emotivan nego racionalan pa sa ogromnom patetikom ’’udaraju’’ na emocije…

Ima para, nema para

јануар 6, 2009

(…) Ekonomsku krizu sigurno neće osetiti tajne službe.

Da Srbija želi dinar imala bi jak i stabilan dinar (ne mislim na stabilnost kursa, neka bude i promenljiv ako daje rezultate). Srbija želi evro, i zato gubi dinar. Evro je daleko, dok se do njega dopliva evro neće biti stabilna valuta. Naprotiv.  Ako se napusti obala dinara, utopićemo se, jer nikada nećemo doplivati do obale evra. Možda je sada za to kasno, jer se dinar više ne može braniti, ali treba pokušati. Potrebno je veoma, veoma brzo delovati. I poslednji potencijali su na izdisaju.

Ima li kraja?

фебруар 6, 2009

Jeste Beograd veliki zato što ima i Peščanik, ali zašto Peščanik braniti rečima B. Kušnera? Da li je veza između Peščanika, N.B.O. i B.K. apsolutna nezainteresovanost za sudbinu nestalih i ubijenih Srba na Kosmetu posle dolaska NATO trupa 1999?

Da li zato Danas objavljuje tekstove Džordža Soroša, jednog od glavnih krivaca za kolaps ekonomije SAD i Zapada uopšte? Soroš nudi rešenja????? Kušner humanista???? Peščanik demokratski???? Još nešto. Nedelju dana pre nego što je oboren sajt Peščanika, isto je urađeno i sa sajtom pisca Momčila Selića. Koliko je tek njemu ugroženo ustavom zagarantovano pravo na slobodan govor? Pre toga je oštećen automobil urednika Geopolitike. Oni se nisu žalili Predsedniku. Niti bi se ovaj zainteresovao za njihov slučaj i da jesu. Ko je njih napao?

Evropa (tačnije: EU) nema alternativu?

фебруар 1, 2009

(…) Zašto je srpska ’’socijalno odgovorna vlast’’ koju čine stranke Socijalističke internacionale poslala delegaciju u Davos, a ne na Socijalni forum u amazonskom gradu Belemu? Tamo je ekvadorski predsednik izjavio: ’’Kakvim promenama treba da težimo? Sigurno ne onim koje je zacrtao takozvani vašingtonski konsenzus… Bogate zemlje su decenijama planirale svoje politike, ali nisu dozvolile siromašnima da na isti način planiraju svoju budućnost.’’ Mi nemamo vlast za 21. vek.

Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

март 4, 2009

Zaista je smešno čitati intervju ovog Francuza u kome on prognozira da će se Slovačka i Češka podelitiNeće se Češka i Slovačka podeliti, već će se Francuska nestati kao sila u sledećih nekoliko godina. Mnogi berzanski špekulatni govore kako su predvideli krizu, ali o čemu se radi – oni su samo uvideli da je deregulacija tržišta dovela do toga da svako može da radi ono što su samo oni do tada radili i da to neće moći da se kontroliše.

Dakle, zašto se uredništvo NINa odlučilo za ovakvu naslovnu? Odgovor daje čovek sa naslovne: ’’ tržište, upravo zato što je globalno – biće moćnije. Tako da čitav niz entiteta za koje će se smatrati da su demokratski suvereni, to u suštini neće biti.’’

СРПСКИ DAVOS

март 3, 2009

(…) План је следећи. Узети све што се може од грађана да не би дошло до отпуштања рођака који су запослени у државним институцијама и локалним самоуправама. Значи, ригорознија пореска контрола свих који нису наши. Оно што не може да се узме од грађана, узети од ММФ-а. Мора се обезбедити новац за потрошњу да би се зауставило смањивање раста промета и профита који остварују тајкуни и стране банке. Зато омогућити повољне кредите за увозну робу.

ПОНОС

април 30, 2009

(…) Понос је оно што не дозвољава већини грађана Србије да гласају за пријем Србије у НАТО алијансу, понос је оно што је нагони хомосексуалце да направе јаван протест. Понос и глад терају раднике на улице Београда.

(…) Погрешно је што се сваки православни Србин који се противи чланству у ЕУ и НАТО алијансу олако доводи у везу са фашизмом и нацизмом. Зашто је промовисање права хомосексуалаца на политичкој равни у сагласју – и зашто се спроводи кроз партнерство – са политичким снагама које желе да уведу Србију у НАТО алијансу и Европску унију? Људска права, тј. права хомосексуалаца и НАТО алијанса немају ”везе са везом”. 

”Да ли треба да ратујемо једни са другима?”

мај 24, 2009

(…) Оно што је најтужније у овој причи са суђењем Биљани Србљановић јесте то што је она, док је трајала препирка са члановима Двери прошле године на трибини Пешчаника у Панчеву, изговорила: ”Да ли треба да ратујемо једни са другима?” ”Доста мржње!”

Занимљиво, нико се за ових годину дана није сетио ове реченице. Ни људи из/око Пешчаника ни људи из/око Двери српске.

Све је остало на ”клипане, барабо” и ”издајници”. Најављују се нове тужбе и нова суђења. Биљана Србљановић (је) вероватно мисли(ла) да мржња долази само од стране ”националиста”, да мрже међу ”грађанистима” нема.

Зашто је Недић издајник а Дачић није?

мај 20, 2009

УХАПШЕН И ОСУЂЕН АНАРХИСТА ЗБОГ ПРОТЕСТА ПРОТИВ БАЈДЕНА

Саопштење за јавност Господара Времена, Београд, мај 2009.

мај, 2009

(…) По информацијама Господара Времена, духовници Српске православне цркве нису досадили само народу, већ и Богу.

Napadi

мај 17, 2009

(…) Na prste jedne ruke se mogu nabrojati političari, biznismeni, generali, sveštenici i novinari koji zaslužuju iskreno i istinsko poštovanje najvećeg broja građana ove države. Svi ostali su ’’mete’’. A onih koji su na ivici egzistencije, na vrhuncu psihičkog pritiska, sve je više. Jedno je sigurno, sa novim generacijama ’’nema šale’’. Nema više mirnih, glupih i slabih – pionira.

Српски медији

мај 9, 2009

Какви су српски штампани и електронски медији, показује то да су министарству за културу упутили предлог да се допусти рекламирање дувана и алкохола на телевизији, да би се надокнадио губитак који је узрокован мањим приходима од маркетинга због економске кризе која је погодила привреду.  Ако то не поправи ситуацију, можемо да очекујемо oд српских медија да траже дозволу за пуштање порнографских филмова, рекламирање генетски модификоване хране и томе слично.

Mladi lideri dijaspore u Srbiji

мај 3, 2009

Tijana Arnautović naglašava da je Srbija napravljena po modelu elite koja ne želi da se u zemlji bilo šta promeni. “Za tu elitu su svi pametni i bogati ljudi iz dijaspore konkurencija, a srpska elita nije navikla na konkurenciju. Zato u ekonomiji vlada haos, država je korumpirana, ali jedan sloj građana na vlasti u celoj toj situaciji konstantno uvećava svoj kapital iz godine u godinu”, primećuje ona. Tijana ističe da niko ne želi da ulaže novac u državu u kojoj vlada nelojalna konkurencija i u kojoj nema vladavine prava.”

Kако Млада Србија да врати дугове?

октобар 29, 2009

Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити. Како?

Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због ”ћутања” – отпишу све дугове.

The Economic Recovery is an Illusion

октобар 20, 2009

(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

октобар 11, 2009

(…) Дневни лист Данас се финансира новцем Сороша. НИН се финансира новцем Рингиера. Обојица су угледни чланови Билдерберг групе. И наравно, имају свог Мики Мауса у Србији.

Лидер Г 17 плус проглашен је у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006, а признање је доделио часопис “Јуромани”. Динкић је за допринос економским реформама у Србији добио награду “Економист медија груп”. У име “Економист медија груп” награде ”Виртус” додељивали су Млађан Динкић, Божидар Ђелић…

Наградом “Најевропљанин”, коју додељује Европски покрет у Србији, могу да се подиче Борис Тадић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић, Божидар Ђелић, Ненад Поповић, Мирољуб Лабус, Предраг Бубало…

Иза листа Печат стоји Милорад Вучелић, бивши ратни хушкач са РТС-а, један од креатора Пинкидиотизације, сумња се да је украо неки огроман новац из ДБ-а, да је био сарадник ЦИА, увек у добрим односима са ДС, сарадник шефа ДБ током 90-тих и пријатељ шефа државе Црне Горе. Иза листа Правда стоје скоро исти људи као и иза странке СНС, а уредник правде је некада био уредник Национала. На челу РТС-а је ”стари сарадник”. Власник Пинк-а је стари ЈУЛовац и нови демократа. Из тв Авала стоје Влаховић, Ђунић… Иза Вечерњих новости стоје Мишковић, Беко… Иза Борбе неки Минић који је био у Политици када је настала афера Гојко и Савле… Иза Преса стоји БИА… Курир држи Родић уз помоћ својих ”десничара”… Пецони је власник Кошаве… Б92 финансирају исти који финансирају ЛДП…

Тајна веза

октобар 6, 2009

(…) У Србији је све глума. Политичари, судије, генерали, новинари, колумнисти, сви глуме… Зато је пропао српски филм, зато нестаје позоришна уметност…

Strašno…

октобар 4, 2009

(…) Mislim, ne treba glasati ni za jednu stranku u Srbiji. Sada vidimo da su sve iste. Sve stranke su učestvovale u stvaranju ovako nakazne medijske slike u Srbiji. Ako neko napadne B92 ubeđen sam da će SNS organizovati šetnju protiv nasilja. Što bi bilo dobro da nije tragično…

Срамота

новембар 1, 2009

Још један доказ колико је очајна српска елита. Знамо да су и поједини тајкуни који су опљачкали српски народ добили највиша признања СПЦ (зато што су један промил од онога што су украли поклонили за изградњу Храма на Врачару). Сада председник СПСа добија награду, и то од владике који окупља људе из дијаспоре. Зашто је владика СПЦ наградио човека који спороводи негативну политику према дијаспори, православљу, равногорском покрету, човека због чијег политичког деловања је много Срба отишло у дијаспору и због чије политике велики број младих  данас планира да напусти Србију?

Kandidat

децембар 25, 2009

Predsednik Republike Srbije podneo aplikaciju za članstvo u Evropskoj uniji.

Ja sam poslao pismo Anđelini Džoli da se razvede od Bred Pita i uda za mene.

Sada čekamo odgovore.

Нитков!

децембар 22, 2009

У НИН-у од 17. 12. 2009. године објављен је први део извода из књиге разговора са црногорским генералом Коминтерне који је ухапсио Дражу Михаиловића, који је био задужен за Голи оток… Недавно је изјавио „шта имам ја да се мирим са оним коме сам брата убио“. Нећу помињати његово име на овом месту пошто није тога достојан.

Odmah ukinuti JAT

децембар 21, 2009

I SVE AVIONE JAT-A POSLATI U STARO GVOŽĐE.

DOK NE BUDE KASNO!

Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice

децембар 12, 2009

Srbija kao Somalija

децембар 9, 2009

Za godinu dana, sa vođenjem države od strane ”elite” kakvu imamo, Srbija će bankrotirati, a narod masovno gladovati. Somalija usred Šumadije, Somalija usred Vojvodine. Samo budale to sebi mogu da dozvole.

Svetska ekonomska kriza neće proći još nekoliko godina. Ceo svet je u tranziciji koja će potrajati. Ako se čeka da svetska privreda izađe iz recesije, od toga nema ništa, Dubai i Grčka su pred bankrotom, a domino efekat nije završen. Samo je pitanje ko je sledeći, pa opet isto pitanje…

Оксиморон: шут са рогатим

децембар 6, 2009

Власник Курира покушава да изађе из затвора тако што се улизује министру полиције (а можда је у питању и нешто више од улизивања). Насловна страна Курира је: ”Хапсићемо тајкуне”, интервју са министром полиције у коме министар на питање да ли иза њега стоји неки тајкун одговара: ”Ма какви!”

Конференција младих лидера из дијаспоре, јул 2009.

Конференција младих лидера из дијаспоре, Београд, јул 2009.

Конференција младих лидера из дијаспоре, Торонто, март 2010.

Конференција младих лидера из дијаспоре, Торонто, март 2010.

.

2010. година

 .

Ustaša

јануар 7, 2010

MESIĆ SMANJIO KAZNU UBICI SRPSKIH CIVILA

Слабић

јануар 2, 2010

Уместо интервјуа, лидер СНС Томислав Николић, први и једини пут, само за Курир анализира политичке актере и појаве у Србији и ван ње.

“Из ЕУ нема више прича о Косову и НАТО, већ о интеграцијама. Имају они један мој пројекат, по коме Србија с Косовом и Метохијом треба да буде члан ЕУ, а да потом Унија може тај регион Косова да развија апсолутно независно од Србије.Имаће суштинску аутономију, председника, парламент, војску,полицију, судство, здравство, све. Никад неће добити државу, јер док год су Русија и Кина у Савету безбедности, то се неће десити.“

Истрага

фебруар 17, 2010

Време је да сазнамо зашто државни функционери већ годинама свечане дане српске државности, историје и традиције обележавају на Авали, која нема никакве историјске симболике за српски народ.

Зашто су места где су започети Први и Други Српски Устанак у очајном стању, а место које окупља масонерију има изграђену сву инфраструктуру и пратеће објекте?

Зашто се венци полажу Незнаном јунаку? Ко је незнани јунак? Велики Архитекта?

Зар поред свих познатих јунака које смо имали у историји и свих места са којих су кренули ослободилачки ратови, државни функционери венце да полажу на месту које су масони изградили, клањајући се ”непознатом јунаку”?

Поред Христа и Светог Саве, Карађорђа и Милоша Обреновића, они се клањају… коме?

Милом или силом?

април 4, 2010

Како Србија да решава мирним путем проблеме на Космету ако Албанци са Косова и Метохије разумеју и признају искључиво језик насиља?

Чак и ако се користи философија и техника аикидоа, у једном тренутку, после непрекидних напада противника, мораће се извршити физички покрет, задати ударац противнику.

Обећања

јун 20, 2010

После 5. октобра 2000. године а и пре тога, лидери ДОС-а који су преузели да воде економију Србије ОБЕЋАЛИ СУ ДА У СРБИЈИ НЕЋЕ ПОНОВИТИ ГРЕШКЕ КОЈЕ СУ ТОКОМ ТРАНЗИЦИЈЕ УРАДИЛЕ ДРУГЕ КОМУНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ И ДА ЋЕ СПРОВЕСТИ НАЈБОЉУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ.

Резултат рада мајмуна који већ 10 година воде економију Србије јесте: ПРОЦЕНАТ ПОНИШТЕНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ МЕЂУ СВИМ ТРАНЗИЦИОНИМ ДРЖАВАМА. О другим последицама да не пишем, ускоро ће мајмуни схватити да су мајмуни.

Имовинске карте

јун 20, 2010

Функционери су објавили своје фризиране имовинске карте.

Али, нико не помиње имовинске карте функционера који воде српске синдикате.

Неспособни

јун 16, 2010

Скоро сваки дан слушамо од тајкуна да немају паре. Неки сада распродају све што имају, на лицитацији су им компаније. Али их нико, изгледа, неће. Некима се одузимају фирме до којих су дошли у приватизацији. Свима је сада крива држава, сада им неваљају политичари.

Ти исти тајкуни су недавно тражили да своју ”способност” покажу тако што ће волонтерски радити у управним одборима пропалих државних предузећа и својим радом направити од тих губиташа профитабилна предузећа.

Зашто онда кукају да их криза погађа у њиховим приватним компанијама?

Зашто кукају да су презадужени?

Зашто говоре да немају новац ни за ”тајкунски мост”?

Толико су заправо способни.

Ко другоме јаму копа…

јун 16, 2010

Ко другоме јаму копа сам у њу упада.

Банке су давале кредите грађанима и привреди по великим, екстрапрофитерским, каматама. Њихови пријатељи политичари  подстицали су људе да узимају кредите. Сви заједно, банке и политичари, играли су се са обавезним депозитима, хартијама од вредности, разним записима, државним резервама, курсом динара…

Мислили су само на свој профит. Створили су лоше економске услове.

Сада све већи број грађана и привредника нема новац за враћање кредита и лизинга.

Банке у Србији су у паници.

Цео систем ће се срушити као кула од карата.

Још да Србија има опозицију која би позвала грађане да престану да враћају кредите. Да убрза пропадање. И да понуде решење, економски програм. Мало дужи од 2 стране и 2 интервјуа у медијима.

Исправка

јун 13, 2010

Министар полиције Републике Србије данас је изјавио да је српска полиција први пут користила прикривеног иследника у акцији ”Шетач”.

То није тачно, први пут је употребљен прикривени иследник у акцији ”Кофер” и тада је прикривени иследник био садашњи министар полиције. Захваљујући успеху у тој акцији напредовао је до места министра.

Нов услов

јун 25, 2010

Србија је добила нов услов за прикључење Европској унији.

Немачка тражи изручење министра економије Србије у затвор у Хагу.

То је најтежи услов који је ЕУ упутила Србији за ових 20 година.

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

јун 11, 2010

Пут у тоталитаризам

јул 26, 2010

Ових дана је полиција, чији је министар левичар који слави славу, упала у лист Република и фабрику Југоремедија. ”Полицији је била сумњива ствар у Радничкој фабрици и у Новинама грађанског самоослобођења. И нама је ствар сумњива.” – Срећко Михаиловић.

После пар дана од доношења одлуке УСС у Београду је пребијен новинар Времена. Нико из десничарских странака није осудио напад на Теофила Панчића. Нико из десничарских организација то није урадио. Нико из Цркве није осудио напад. Овај новинар никада није нешто мувао са порезима и приватизацијама…

Сарадња

јул 19, 2010

Србија и Турска граде добре односе. Тако и треба.

Турска је признала независност парадржави Косово. Помогла је властима у Београду да донесу резолуцију о Сребреници у Скупштини Србије.

Остаје нејасно зашто, ако су односи све бољи, Скупштина Србије није донела резолуцију о геноциду над Јерменима који су Турцу починили.

Посебно јер иницијатор те резолуције није Европска унија, већ Јермени, православци. Суседи Турске.

Коминтерновац

јул 10, 2010

Штета што нису отворене архиве УДБЕ и ДБа. Јасно је да до сада није било могуће да дође до лустрације у Србији. Неће бити могуће још најмање пар година. Признајем, јачи су, њихова је Србија. Још увек.

Јефтино

јул 5, 2010

EU donirala Srbiji 200 miliona evra.

Овако српски медији преносе информацију, стављајући у наслов реч ДОНИРАЛА.

Истина је да је Мики Маус узео јоше један кредит, више не зна ни он колико је задужио Србију:

Tako će rok otplate ovog kredita biti 8 godina, sa kamatom od 1 odsto na godišnjem nivou.

Последње искушење

јул 5, 2010

Савладали смо и последње искушење – сажаљење за ”велике људе”.

Сада треба направити нов затвор за ове ”наше” ”великане”.

Детектор истине

јул 3, 2010

Оптужени за ратне злочине, председник парадржаве Косово, изјавио је, за београдске новине, да има уверавања од људи из врха српске власти да ће и Београд признати парадржаву Косово.

Слично је и са односом власти у Црној Гори и власти у Србији. Отцепљење Црне Горе је била координирана акција одређених кругова у Београду и Подгорици. Наравно, по упутствима из иностранства.

Сада је тако са Хрватском. Све су бољи односи између министара полиције.

Бомбардовање

август 24, 2010

(…) Запад ће сада ићи на то да на власт у Србији доведе некога ко ће да прихвати ”реалност” и за мале услуге и уступке, који ће грађанима Србије маркетиншки експерти представити као велике добитке, призна независност лажне државе Косово.

Потрчко

август 9, 2010

Од како је власник дневног листа Потрчко у затвору, у тим новинама могу се прочитати текстови са оваквим насловима:

“Министар економије заиста има само 12 шољица за кафу“

“Министар науке планира да се замонаши у Хиландару“

“Председник ЛДП: Никада нећу летовати у Хрватској“

“Председник Републике био у праву када се противио доношењу новог закона о информисању“

“Министар трговине купује само домаће, домаћим новцем“

“Председник СПО: На Космет треба вратити руског конзула – то мора бити нова државна стратегија“

Све је једно…

септембар 14, 2010

(…) Свеједно је да ли ће министар спољних послова бити смењен или неће, да ли ће бити најурен из странке или ће постати потпредседник странке – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће опозиција доћи на власт или неће – у Србији ће бити само гори услови за живот.

Свеједно је да ли ће тајкуни да се ухапсе или сачувају јер су ”наши” – у Србији ће бити само гори услови за живот.

(…) Тек када стасају генерације које нису имале никакве везе са системом и људима који већ деценијама доминирају у Србији – овај народ можда добије нову елиту и опстане. То се може догодити у наредних двадесет година. Сада, реално, Србија нема људе који би могли да изведу пуч, одбране и покрену народ и државу ка расту и благостању. Пропадаће српски народ још десетак година, и онда ће се, надам се, окупити и завладати Србијом неки потпуно нови људи, и сачувати оно што је опстало и преживело.

Млади лавови, стари мангупи

септембар 12, 2010

Из сасвим јасних разлога министар спољних послова и министар одбране представљају се у појединим медијима као будућност српске политике.

Они су управо пример како негативном селекцијом неко може да дође на тако важна државна места. Што није чудно ако знамо да је пример над примерима председник њихове државе и странке.

Сви они су се излегли из истог гнезда.

Реално, после неколико година како доминирају српском политиком млади лавови, колико се Србија променила на боље? Да ли је у Србији мање корупције и кумовско-буразерске економије?

Лудница

септембар 9, 2010

Антонић и Вукадиновић оптужују Ђурковића да је британски шпијун. Ђурковић оптужује Антонића и Вукадиновића да су сорошевци. Вучелић, Басара и Цвијановић нападају Антонића и Вукадиновића да раде за господаре. А ова двојица њих тројицу да су конвертити. Басара напада Цвијановића а овај њега. Басара напада Вучелића а овај њега. Издвојила се екипа око НСПМ на једну страну, на другој страни је екипа око Печата, на трећој екипа око Новог стандарда (блиска овима из Печата) а на четвртој страни је екипа разбацана на више страна, од НИНа до Данаса. Заједничко свима њима је да себе виде као ”алтернативу” овој старој ”интелектуалној елити” коју су предводили људи попут Ћосића или Мићуновића. А сви су њихови ђаци. И ђаци њихових учитеља.

Српски покрет обнове

октобар 31, 2010

Афокризам, Данас

Пошто делимо власт с бројним коалиционим партнерима, грађанима не остаје ништа из буџета.

Александар Чотрић

Дијалектика и теодицеја

октобар 12, 2010

(…) Да ли ће овога пута већина грађана у Србији бити довољно зрела и хомогена те неће дозволити екстремистима и просечнима да доминирају?

Иако све мирише на коначан обрачун левице и деснице у Србији, можда се у наредним годинама догоди нешто сасвим супротно од грађанског рата.

Црно-бели свет

октобар 12, 2010

У црно-белом свету дешавања око Параде поноса представљена су у својим класичним стереотипима. За медије са Запада то је опет била слика Срба као варвара, а за све противнике Запада још једна битка и победа над Новим светским поретком. За народе са Запада Срби су назадни и хомофоби, за државе и народе ван Запада (али и за многе са Запада) управо зато су Срби хероји. Тако је и међу грађанима Србије који имају црно-бели поглед на свет. За једне – сви који су били на Паради су педери и страни плаћеници, за друге – сви који су били на Породичној шетњи су фашисти, шовинисти и насилници.

Нас и Руса 300 милиона!

новембар 11, 2010

Тако је било пре 100 година.

Данас Срба и Руса има 100 милиона.

За 50 година Срба и Руса неће бити ни 50 милиона.

Где је хришћанство доживело највећи прогон?

У Србији и Русији.

Где нико није никада одговарао због највећег прогона хришћана и хришћанства у историји?

У Србији и Русији.

Бити у свету али не бити део њега

децембар 12, 2010

То српска политичка, интелектуална, верска и капиталистичка елита која влада већ деценијама једноставно не разуме, нити ће икада, изгледа, разумети. И да ли нам требају њихови ученици и следбеници?

2011. година

Србија није тоталитарна левичарска држава… уопште… није… стварно…

фебруар 9, 2011

И српски неолиберали немају везе са левицом и комунизмом, са атеизмом и рационализмом… уопште…

Власт у Србији већ 65 година држи левица. Прво Комунистичка партија Југославије па Социјалистичка партија Србије па Демократска странка (чланица Социјалистичке интернационале) и Социјалистичка партија Србије.

У последњих 60 година Србија није имала десничарску владу. Једина влада која је у некој мери била десничарска била је влада из средине прве деценије 21. века, дакле 60 година од увођења комунизма и то је била коалициона влада у којој су се више питали неолиберали и комунисти, без чије подрше у скупштини и не би било те владе.

Србија је још увек тоталитарна комунистичка држава.

И као такву српски левичари желе да је уведу у тоталитарну комунистичку Европску унију.

Специјални суд

6. март 2011.

Што се тиче злоупотреба у току приватизације, Србији је потребна ревизија целе економске политике, од 1990. године до  данас, подвлачење црте над досадашњим  процесом транзиције, на свим нивоима.

Неолиберали и талибани

март 28, 2011

(…) Неолиберални талибани са Запада подржавају рат у Либији. На пример, бивши немачки министар спољних послова који је то био у време напада на СР Југославију, критикује Немачку и њену канцеларку због тога што је овог пута Немачка изабрала да не учествује у нападу на другу државу. Бивши амбасадор САД, из администрације коју је водила Демократска странка, назива Србе фашистима, у муџахединима из Босне и Херцеговине и усташама из Хрватске види савезнике, и жали што је настала Република Српска. Сетимо се француских ”философа”.

Неолиберали са Запада, од Њујорка преко Лондона, Париза до Берлина и Рима као да мисле једном главом. Као да имају једну базу коју сви следе, своју Ал каиду.

Босна и Херцеговина

март 19, 2011

Србија не треба да се меша у однос Бошњака и Хрвата, а Република Српска не треба да подржава Хрвате против Бошњака. То је погрешна стратегија, јер се будућност Босне и Херцеговине мора уредити између Срба и Бошњака. Данас у БиХ од укупног броја становника Хрвати чине негде око 14% и тај проценат наредних деценија може само опадати а никако не може да дође до раста. Велики број Хрвата (као и Срба и Бошњака) који је за време последњег грађанског рата напустио БиХ више никада неће поново доћи да живи у тој држави. Зато Срби из Републике Српске треба да нађу начин за миран суживот са Бошњацима.

Српска економска криза

април 29, 2011

Српска економска криза нема никакве везе са светском економском кризом.

И даље тврдим да ту нема каузалности.

Да би светска економска криза утицала на српску економску кризу морала би бити испуњена два услова:

1. Србија би морала да буде индустријска држава са великим извозом

2. Србија би морала да буде привлачна страним инвеститорима

Као што нам је познато Србија нема извоз, нема индустрију, па није могла да буде угрожена због мање потражње на светским тржиштима. Са друге стране, у свету расте потражња за храном, расту и цене, али Србија је остала без сељака и села.  Чак и увози храну.

Као што је познато, у Србији је највећа корупција у Европи, није спроведена ”гиљотина прописа”, монетарна политика је хаотична, кредитни рејтинг слаб, просвета и култура пропадају, тако да не стоји тврдња да је Србија у кризи због тога што је цео свет у кризи. Реално, и сада постоји довољно инвеститора и слободног капитала. Реално, и да није криза у свету, у државу каква је Србија нико нормалан и паметан не би уложио свој новац.

Кад ако не сад?

мај 3, 2011.

Стално се помиње ЈАВНО-ПРИВАТНО партнерство између државе и приватног капитала и ПОТЕНЦИЈАЛ ДИЈАСПОРЕ-РАСЕЈАЊА.

Зашто је онда немогуће да, попут неких нормалних и паметних народа, стратешке компаније буду докапитализоване новцем предузетника и српских компанија из Србије, региона и расејања, али и грађана који би купили акције уместо целу уштеђевину да улажу у банку или некретнине, а да нико, као појединац или правно лице, не буде власник више од 1% акција?

Да ли би тако могао да се обезбеди новац за развој Телекома, ЕПС-а, да ли би тако могла да настане Развојна банка за подршку малим и средњим предузећима, да ли би на тај начин неки пољопривредни комбинати могли бити спојени и приватизовани/докапитализовани кроз јавно-приватно партнерство а Србија да добије један од највећих пољопривредних комбината у Европи?

Стално се помиње СПРЕЧАВАЊЕ ОДЛИВА МОЗГОВА као и ПОВРАТАК СТРУЧЊАКА ИЗ СВЕТА.

Да ли би стварање 10-ак моћних српских компанија кроз горе предложене моделе омогућило деполитизацију у вођењу предузећа, повратак стручњака из иностранства и зауизимање руководећих позиција у овим компанијама, да ли би се на тај начин отворио пут младим стручњацима из Србије да се запосле и напредују у каријери, да се развија наука и систем образовања прилагоди потребама времена и привреде?

Све је ово реално, али није реално да буде спроведено од стране постојеће елита и није реално ако се не успоствави владавина права, што подразумева да неко мора да одговара, са највиших нивоа, за све што је рађено у процесу транзиције и приватизације у последњих 20 година.

Избори за председника 2012

јун 1, 2011

Председник ове државе је, на почетку економске кризе, изјавио да нема кризе. Затим, да ће криза брзо да прође. Па је затим изјавио да је криза прошла. А криза све дубља и озбиљнија.

Сећате се прича о оцењивању министара, борби против корупције… Све је још горе него што је било.

У седмој години мандата открио је да је пољопривреда потенцијал. После пар недеља пољопривредници су блокирали целу Војводину.

Сада је изјавио да Србија мора још дуго да трпи окупацију. Вероватно још један мандат којем се нада.

Kaligula

јун 10, 2011

Michael Savage, juče, u svojoj radio-emisiji Savage nation:

”Mislim da je Bil Klinton Kaligula našeg vremena, razorio je moral na Zapadu… Povodom vesti da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke… zamislite… Vidim da se Hilari Klinton kandiduje za direktora Svetske banke a da će Bil Klinton postati generalni sekretar Ujedinjenih nacija i to će biti kraj sveta…”

БОГ СУДИ

јул 19, 2011

Иду избори.

Поново ће на њима учествовати (посредно или непосредно):

  • комунисти који су убили десетине хиљада невиних људи после 1941. и 1945. године
  • убице и ратни профитери из ратова ’90-тих 20. века
  • антиратни профитери
  • страни плаћеници
  • тајкуни
  • исте политичке партије и исти политичари
  • организатори убиства председника владе 2003. године
  • организатори убиства новинара и судија у последњих 20 година
  • српски новинари
  • исти синдикати и исти синдикални лидери

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА

јул 10, 2011

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

јул 16, 2011

U Beogradu je u organizaciji  Međunarodne poslovne mreže organizovana treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore, koja je okupila, u Sava centru, više od 400 mladih iz celog sveta koji sa ciljem da prošire svoje perspektive u preduzetništvu, obrazovanju i liderstvu. Prva konferencija je održana u Sava centru 2009. godine, druga je bila održana u Torontu marta 2010. godine. Za tri godine okupljeno je i umreženo preko 1 000 mladih lidera i preduzetnika (menadžera) iz rasejanja i Srbije (iz preko 20 država).

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

август 11, 2011

(…) То су чињенице – велика корупција која није зависила од странаца или домаћих издајника, већ и од патриота и великих православаца, као и то да су блиски сарадници Коштунице академици Ћосић, Тадић, Бећковић, професор Мићуновић, итд. – људи поред којих је одрастао Борис Тадић. Они су га најбоље познавали. Дакле, одговоран је (одговорни су) за слаб учинак у борби против корупције и непотизма, за наставак негативне селекције у друштву.

Са тим у вези је и питање: зашто су реаговали тако негативно и тако потцењивачки из Демократске странке Србије када су из Двери српске – Покрета за живот Србије најавили излазак на изборе? Одакле тако велика блискост, која траје од настанка ДСС-а, са тврдим комунистима који нису спремни за компромис, док против неких од њих треба да се воде и судски процеси за дела која су починили после 1944. године? Да ли су окупатори спречили владу ДСС-а да донесе Закон о реституцији или баш ти (српски) комунисти и њихови наследници?

Nezaposlenost u Srbiji

август 10, 2011

Da bi 3 miliona građana Srbije moglo da živi od svog rada, neophodno je da 30 000 ljudi iz vladajuće elite i državnih i lokalnih institucija i javnih preduzeća ostane bez posla.

Šta mogu oni da rade?

Baš me briga. Ja nikog od njih ne bih zaposlio u privatnoj firmi. Nisu sposobni ni da sačuvaju nacrtanu ovcu.

Bez njih Srbija može postati država blagostanja, što znači da mogu, u jednom trenutku, očekivati socijalnu pomoć. Samo neka izdrže malo.

The Third Industrial Revolution

септембар 29, 2011

(…) The locus of control over energy production and distribution is beginning to tilt from giant fossil fuel based centralized energy companies to millions of small producers, who are generating their own renewable energies in their dwellings and trading surpluses in info-energy commons.

(…) The “democratization of energy” has profound implications for how we orchestrate the entirety of human life in the coming century. We are entering the era of “Distributed Capitalism.”

Српска демократија и Империја(лизам)

септембар 13, 2011

Обећавам,

када постанем Краљ, сви ”чисти светосавски Срби – српски слободни радикали”, сви ”националкомунисти који нису петоколонаши и лопови” и сви ”правоверни православци за које су сви осим њих јеретици и несрби” – имаће сва права као што ће их имати све националне и верске мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати сексуалне мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег генетског порекла и идеолошког и верског уверења, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Обећавам,

када постанем Краљ, сви ”либерали који су најпаметнији у друштву”, сви ”прогресивци који мисле да су прогресивнији/напреднији од напредњака само зато што су хомосексуалци или феминизирани и хомосексуализовани” и сви ”атеисти који знају Истину и тачно порекло и настанак Човека, Земље и Свемира” – имаће сва права као што ће их имати све националне мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати верске мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег идеолошког уверења и сексуалног порекла, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Господар Времена

ПС: Извињавам се Калету зато што због лудака користим његово уметничко име Господар Времена.

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

септембар 10, 2011

Предлог за нов закон

септембар 5, 2011

Познато је да се грешке или криминалне радње државних функционера пребацују на леђа грађана када неко од оних који су оштећени тужи државу. Најчешће они који туже државу спорове добијају на међународном суду. Но, и када домаћи и када међународни суд донесе пресуду против државе Србије, одштету плаћају сви грађани Србије.

Треда донети нов закон који ће то променети, тако што би у случају спора који је држава изгубила и где мора да плати одштету, прво та иста држава одузела сву имовину државним функционерима који су у име државе оштетили некога.

Зашто би сви грађани плаћали одшету за куће на Дедињу када се донесе Закон о реституцији? Нормално је да се прво узме новац од оних који су одузимали имовину противзаконито, па тек онда да држава доплати разлику ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету фирми коју је неки министар оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог министра и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету неком раднику кога је директор државне институције (болнице, школе, музеја…) оштетио? Нормално је да се прво одузме имовина тог директора и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Зашто би сви грађани плаћали одштету грађанину кога га је полиција претукла због бахатости неког полицајца а без основа? Нормално је да се прво одузме имовина тог начелника или полицајца и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Због чега би сви грађани плаћали одштету грађанину кога је суд оштетио и против којег је грађанин добио спор у Стразбуру? Нормално је да се прво одузме имовина судије који није правично судио и прода на аукцији, па да се доплати разлика ако је неопходно.

Какав је то систем где политичари, судије и полицајци могу да раде шта хоће у име државе и да никада не плате за своје грешке и криминалне радње, већ увек то да плаћају сви грађани Србије?

Новак није Србин???

септембар 11, 2011.

Додатак – Обавештење:

Овај видео, из неког разлога, не може да се гледа.

На њему је био анонимни Афроамериканац, који има свој ЈТ канал, који је у овом клипу коментарисао Новака Ђоковића, у односу на остале тенисере – стално је истицао да је Новак као неки Супермен, психофизички супериоран у односу на остале, прави мушкарац, а и то да је Србин…

Отуда питање ”да ли је Новак Србин”…

После пар дана како је стављен овај пост, амбасадор Русије у Београду је питао ”Има ли Срба у Србији”…

Конузин: Има ли овде Срба!?

септембар 15, 2011.

Бели листићи или одлазак у хајдуке?

новембар 18, 2011

(…) Зашто да финансирамо постојање полиције и војске, судија и тужиоца?

Да ли полиција, војска и правосуђе могу да обезбеде владавину права, поштене изборе, шансу за све грађане да користе сва права која су им Уставом и законима гарантована?

Шта ће се догодити са тужбом Срба са Космета против ”шефа” преговарачког тима ”владе Србије”? Исто што и са тужбом против ММ или Палме…

Него, да ми полако одлазимо у хајдуке…

После избора, наравно…

Najveći u Evropi….

новембар 1, 2011

Najveće skladište u Evropi koje košta 2.5 miliona evra (slovima: dvaipomilionaevra – a najveće u Evropi)

Preduzeće Nuklearni objekti Srbije  saopštilo je danas da je završena izgradnja novog skladišta radioaktivnog otpada i bezbednog skladišta jakih izvora zračenja, najmodernijeg i najvećeg raspoloživog prostora za skladištenje ovih vrsta materijala u Evropi, u čiju izgradnju je uloženo 2,5 miliona evra.

Ко је “српски Санадер“?

2012. година

 

Глупаци и преваранти

јануар 10, 2012

(…) Баналан пример: Србија је једна од најпрљавијих држава у Европи. Смеће је на улицама, поред путева, поред река, у рекама и потоцима. Ко је бацио толико смеће, ко баца смеће сваки дан већ деценијама? Толико смећа може да се накупи само ако већина, и то апсолутна већина, баца смеће (папириће, паклице, пикавце, флашице, кутијице, кесице, кесе) – то значи да смеће бацају сви: од професора и уметника до физичких радника и сељака, мушкарци и жене, одрасли и деца, политичари и грађани, еврофили и русофили, радикали и либерали…

Српске банке

18. фебруар 2012.

(…) Агробанка је у већинском власништву Срба и државе Србије. Један (мањи) део акција (био) је у власништву Словенаца. Недавно је уведена принудна управа у Агробанци. Показује се да су губици око 200 милиона евра.

Губитке је направило неморално и нестручно руководство банке. Занимљив је одговор дат НИНу од стране недавно смењеног председника УО те банке:

Ја припадам домаћој привреди и потенцијалу и нисам страни плаћеник”.

Упорно, већ годинама, тврдим да Србију подједнако уништавају и домаћи и страни плаћеници. Не зна се ко је веће зло за ову државу, ко више штете доноси српском народу – да ли националисти или петоколонаши.

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

март 2, 2012.

(…) Расплет кризе, не само на северу, већ око статуса целог Космета, може да иде у два правца:

  1. Европеизација
  2. Рат

У првом случају, потребна је политичка воља да се одустане од интеграције у ЕУ – али да се настави европеизација Србије (и региона). Мора се пронаћи унутрашња снага за европеизацију. Успостављање владавине права мора бити унутрашњи императив, а не захтев који морамо да испунимо због притиска из света – као што се проналази унутрашња снага за одбрану, када имамо велики притисак из света. Нама, без претње од стране спољњег непријатеља, треба унутрашњи мотив за покретање ”Солунског фронта” у освајању владавине права и демократизацији Србије. Све док је тренутан поредак унутар ЕУ такав какав је, неће бити мира између Срба и Косовара. Државе попут Немачке, Велике Британије и Француске заступају сопствене интересе, често су у међусобним сукобима. Није им стало до договора између Срба и Косовара јер тиме губе свој утицај. Садашње владајуће структуре на Западу неће сменити садашње политичаре у Приштини, неће судски процесуирати њихове ратне злочине и криминалне активности, подржаваће их у настојањима да успоставе независну ”државу Косово”. Тренутни поредак у ЕУ затева да бирамо: или ЕУ или Космет. Избор је јасан. Уколико дође до промена владајућих елита које контролишу Запада, онда је реално очекивати истину и правду, да ће бити кажњени они због који су Срби убијани. Онда може да се догоди да Срби и војници САД буду савезници на Космету. Како ми је један Србин са барикаде пренео речи официра војске САД а који је једном приликом окупљеним Србима рекао: ”Можда ви и ми за десет година будемо савезници”.

Одговор

мај 31, 2012

Хитно формирати Народну агенцију за утеривање дугова које према грађанима, малим и средњим предузећима и свима осталима имају јавна предузећа, државне институције, компаније у власништву тајкуна, генерали, банкари и политичари.

Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

мај 29, 2012

Petar Kojdić: Woody Allen u Delfima

мај 28, 2012

Модерни нацисти

мај 26, 2012

(…) Југославију су разбили (модерни) нацисти и клерофашисти. Ти (модерни) нацисти данас владају Европском унијом. Зато је НД Хрватска примљена за члана.

Сами одлучите да ли треба изаћи на намештене изборе од стране доказаних лопова и антихришћана

мај 19, 2012

Ми знамо да ће све сакривено бити откривено, и све тајно постаће јавно.

Са вером у Бога

Motor way Србије

мај 16, 2012

Данас сам возио ауто до Новог Сада и први пут прешао преко новог моста Бешка. Страшно. Тек постављен асфалт и цела деоница је неравна, таласаста, тако да се ауто тресе све време. Када су по десети пут отворили тај мост главни извођач радова (аустријска фирма) обавестио је инвеститора (српску државу) да су трошкови моста скоро дупло већи у односу на првобитно уговорену цену. У повратку сам возио новом деоницом од Батајнице до хајвеја Београд – Шид и слично је као и када се прелази мост преко Бешке. Ауто се све време тресе. Тако је и када се возите Булеваром краља Александра, од како је урађена реконструкција, постављен нов асфалт, опет је пут нераван и ауто вам се тресе. Нити могу да ураде пре рока, нити знају да ураде како треба. Ако краду асфалт и остали материјал зашто не би крали на изборима?

Крај СНС-а

мај 13, 2012

(…) То за мене никада није била озбиљна странка. Никада није била опозициона странка.

SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI

мај 11, 2012

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

мај 24, 2012.

(…) У суштини, потпуно је небитно како ће изгледати нова влада. Знамо за сукоб између потпредседника СНСа и председника СПСа, сећамо се како је председник СНСа изјавио да ће његов заменик бити ”војник партије”, дакле, да неће угрозити ”стабилност и углед”. Сада председник Нове Србије, онај ”који мало крадуцка”, изјављује као коалициони партнер СНСа, да нема ништа против да председник нове владе, у којој би био и он, буде председник СПСа, досадашњи министар полиције, такође познат по крадуцкању. Ко зна, можда оног шарлатана ”пре рока” предложи да директора Путава Србије или нешто слично. Да ли очекујете да ће овај ”који мало крадуцка” или овај ”пре рока” обновити старе и изградити нове и добре путеве у Србији? Зато је потпуно неважно да ли ће нову владу чинити СНС и СПС, или ДС и СПС, или чак СНС и ДС. Уколико би био срушен медијски монопол ДСа, српске медије ће водити министри за информисање из деведесетих. Да ли би медији постали слободни ако би дошло до кохабитације између ДСа и СНСа? 

(…) Стварање новог центра окупљања праве опозиције, тј. покрета отпора, мора долазити са две стране (јер је тако стање у друштву).

(…) После доласка нових људи на власт њихова лојалност и способност мериће се конкретним резултатима: да ли расту плате, да ли се отварају нова предузећа, да ли се сваке године увећава БДП, да ли системи образовања, здравства и правосуђа напредују, да ли су грађани из године у годину задовољнији радом институција, да ли је мање корупције и сиве економије, да ли расте углед Србије у свету, да ли долази до напретка у регионалној сарадњи и успостављању бољих односа са народима из окружења, да ли је положај Срба у региону бољи, да ли се назире реално и одрживо решење за статус Космета. Све се то лако може мерити и свако врло лако може да схвати да ли се нови људи на власти разликују од оних који су до сада владали.

(…) Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елитуСамо конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

(…) Да би  покрет отпора  натерао садашњу власт да организује нове изборе, да поновим, потребно је да већина људи у Србији и расејању у предводницима покрета види  разлику у односу на садашње политичаре, за које већина мисли и говори да су  сви исти.

Нека прича ако мора

јун 29, 2012

“Toma Nikolić može koliko hoće u Briselu da priča kao da se ništa nije promenilo – i neka priča ako mora.“ (Жељко Цвијановић, Нови Стандард)

>

Нека Дачек прича ако мора да нема повратка у деведесете.

Нека Динкић прича ако мора да ће доћи до обрачуна са корупцијом.

Нека Вучић прича ако мора да ће медији бити слободни.

Нека Палма Бетовен прича ако мора да нема везе са Колубаром.

Нека се прича ако се мора да је влада СНС-СПС-УРС проруска влада.

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

јун 7, 2012.

(…) Да ли су противници рехабилитације и реституције само у Другој Србији, унутар круга двојке, међу либералима, комунистима, ”секташима и издајницима”? Нису. Да ли и међу ”издајницима” има оних који су против параде поноса? Очигледно има. Да ли постоји одговорност и ”патриота” за криминално спроведену приватизацију? Несумњиво.

Ко се побунио против скидања слике генерала Недића са зида у згради владе Србије? Да ли је било озбиљних напада на председнике СПСа и ЈСа у току претходне четири године од стране ”патриотског блока” и ”опозиције”? Да ли су лидери СПСа и ЈСа награђени и од патријарха СПЦ и од ”очева нације”? Да ли се сви они добро разумеју уочи параде поноса?

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

јун 12, 2012

Српски лист

Сломљена кост криво насађена (а ко сме казати да је добро спојена после искустава последњих 70 година?) се мора ломити и наново намештати, и ту нема ни анастезије ни новокаина ни хипнозе која те болове и тегобе може олакшати, једини лек будући чојство и јунаштво.

Јагодина: Истрага о убиству Пантића „тапка” у месту

јун 8, 2012

Две врсте нацизма…

јун 7, 2012

…Сукоб између левичара (сорошеваца) и немачких конзервативаца (националиста).

Питање је да ли ће ЕУ постати творевина Социјалистичке интернационале и сорошеваца или немачких националиста (и Ватикана).

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

јул 11, 2012

Како ће се нова власт борити против радикализације у Војводини и насилних акција против Срба на Космету а да не врате Србију у деведесете?

HARANGA?

јул 9, 2012

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: HARANGA PROTIV JOŠ NEFORMIRANE VLADE

http://www.pecat.co.rs/2012/07/haranga-protiv-jos-neformirane-vlade/

Jeremić: Vodi se medijska haranga protiv mene

http://www.akter.co.rs/25-politika/9350-jeremi-vodi-se-medijska-haranga-protiv-mene.html

Патриотизам и пљачка

септембар 27, 2012

Ко хоће да брани Космет неће гледати колико је Срба са КиМ ”продало своје куће Косоварима и како сада живе удобно у Београду”.

Неће рећи ”они продали куће, а ја да идем да ратујем”.

Само ће урадити то, када дође тај тренутак.

Надам се да тада на власти у Србији неће бити ”они који су послали своју децу на Запад а шаљу туђу децу у рат”.

Или они који су склонили своју децу а туђу децу оставили у згради РТС-а да буду жртвовани (због медијског рата).

Добар предлог грађанима за враћање дуга

септембар 10, 2012

Један мој пријатељ има добар предлог:

Када вам утеривачи дуга дођу због рачуна за струју, воду, паркинг, казне у саобраћају, неке порезе и слично, ви им дајте бесплатне акције. Препоручујем и банкама, ако немате да вратите кредит. Али, зашто да не купујете и у највећим трговинским ланцима?

Дакле, ако вам је дуг хиљаду евра и ако им дате бесплатне акције које вреде хиљаду евра више нема дуга.

Ако је дуг мањи, тражите разлику, или задржите акције рецимо Телекома а дајте им НИСа.

Ако је дуг већи, реците им да ћете разлику послати по голубу.

Да ли постоји трећи пут?

септембар 6, 2012

(…) Сада је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати ”националисте” или ”интернационалисте”? Да ли подржати тајкуне или ММФ? Да ли да НБС буде зависна од тајкуна а независна од ММФа или обрнуто? Да ли подржати оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовали тајкуни или оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовале стране корпорације?

По мом мишљењу, и један и други пут воде у пропаст. Нема битне разлике. Од 2000. године српску економију воде и тајкуни и странци. Довели су Србију до пропасти.

Србија без опозиције

октобар 30, 2012

(…) За разлику од Србије из времена генерала Милана Недића и Другог српског рата данас у Србији данас нема покрета отпора – ни левог ни десног – нема ослободилачког покрета. Сви су на неки начин у колаборацији са квислиншким режимом и сви прихватају стање окупације, ”купујући време”, док ”лажу Запад” и чекају Црвену армију или Руску царевину да нас ослободи. Не мислим да су изазови са којима се носимо мали, али су изазови (опасности) са којима су се суочили Срби пре 70 година били већи.

Ту, по мом мишљењу, ови који прихватају окупацију али се не мире до краја са њом – јер не мисле да окупација доноси неко добро и при том се не буне много – подједнако греше као и они који се исто тако мире са окупацијом али мисле да ће од окупације бити и неког добра, јер неће бити жртава (иако је попис показао да је у последњих 10 година у Србији изумро један мањи град, а још већи је ”губитак” Срба који живе у региону и расејању, и сви остали параметри су лоши).

(…) Време је да Србија добије опозицију – да би добила нову власт, која ће одбранити Србију и омогућити услове за развој.

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

октобар 5, 2012

(…) Ако је већина хетеросексуалаца против идеологије хомосексуализма, дакле, против организовања параде на овај начин, са таквим мотивима, и ако међу хетеросексуалцима који су већина и који су против параде нису сви верници СПЦ – да ли је одржавање параде кршење закона јер је у супротности са моралом демократског друштва, дакле вређа јавни морал заједнице? Са друге стране, ако нема јасне осуде и санкционисања сваког облика хулиганства од стране ”патриота” и ”верника”, ако хетеросексулана већина не осуђује људе који прогоне припаднике сексуалних мањина – и када није време за одржавање параде – само зато што су то што јесу, ако нико не ради са младима и ”одбаченим” хулиганима и навијачима и не решава њихове проблеме у животу и проблеме у васпитању и образовању – да ли је позивање на јавни морал, на морал демократског друштва заправо ограничавање слободе мишљења и изражавања и права на јавни протест ”одбачених” припадника сексуалне мањине који се заиста прогоне и према којима се на нехришћански начин људи односе?

Власт понижава Србију

новембар 30, 2012

(…) Ако Србија одустане од ЕУ, а  садашња елита остане на власти, у Србији неће бити довољно хране за све људе.  Ако Србија настави са интеграцијом у ЕУ, а  садашња елита остане на власти, у Србији неће бити довољно хране за све људе. У елиту спадају и они из опозиционих странака, и већина угледних академика, тајкуна, генерала, новинара, уметника, итд.

Прогон 1995

новембар 18, 2012

У београдској цркви Светог Марка и бањалучком храму Свете Тројице данас се одржавају помени српским жртвама страдалим у хрватској војној акцији ”Прогон – етничко чишћење Срба 1995”.

Режимски репрограм репрограма репрограма

новембар 15, 2012

Чека нас још један режимски репрограм репрограма репрограма дуга, још један ”спас од банкрота”. Бозони најављују градњу нових саобраћајних коридора а нису завршили градњу ни оних који су започети и обећани. А за које немају новац да их заврше. И још обећавају стотине милиона евра за ”спас” Звезде и Партизана. Да ли ће узети кредит од ММФ-а? Гаспром нема толики новац, не може да издвоји толико новца за Звезду. Дакле, једино решење: кредит ММФ-а од 200 милиона евра за ”спас” Звезде и Партизана – кредит ћемо да враћамо после 2015. године, када отплатимо дуг за камате од 2 милијарде евра или пошто нам буде тај дуг ”отписан” јер смо прихватили ”реалност на Косову”.

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

новембар 10, 2012

Еуро крем за генерацију која расте

новембар 3, 2012

Слушамо и читамо у последњих неколико дана како председник владе, па затим и председник државе, и још неки људи из власти, понављају:

”Ова генерација мора да реши статус Космета” и ”Не смемо нерешен статус оставити нашим наследницима”.

Из историје, и искуства, знамо да је статус Космета споран већ неколико векова и да ће се проблеми решавати још (најмање) неколико деценија.

(…) Избориће се, можда, да Срби из северног дела Косова добију аутономију у односу на Приштину и то ће приказати као ”победу”. За то време на сва доступна места у државној администрацији и јавним предузећима поставиће пријатеље са естраде, рођаке, кумове спонзоре. Банкарски сектор, као и већи део економије, остаће под контролом истих људи. 

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

децембар 23, 2012

(…) Већину унутар српске владајуће елите (политичара, професора и академика, привредника, генерала…) – што се тиче односа према комунизму и Југославији – чине људи којима су ближи ставови господина Павловића у односу на ставове Бошка Обрадовића, или мене. То је, са једне стране и разумљиво, због разлика у годинама између већине припадника српске владајуће елите и људи из Бошкове и моје генерације. Ми смо одрасли у добу када је СФРЈ већ била на крају, пунолетни смо постали крајем деведесетих. Верујемо у Бога и Васкрс.

YUпараноја

децембар 24, 2012

У Словенији ”социјални” немири. Углавном се левичари буне. Новоизабрани председник Словеније имао је подршку социјалдемократа на председничким изборима.

Хрватски генерали отишли у Хаг као усташе, пуштени из Хага као социјадемократе. На власти у Хрватској левичари.

У Македонији ”социјални” немири, опозиција, странка левице, позива народ на ”5. октобар”.

Из Босне и Херцеговине долази песма и спот репера (Бошњака) о томе како је Југославија могла да опстане, да буде јака, да смо могли да живимо у љубави у социјалистичкој Југославији – унутар које би се налазила и држава Војводина – као седма (независна) република СФРЈ.

У београдском недељнику НИН стрип са темом социјалистичке Југославије. У истом броју интервју албанским злочинцем, са још једним социјалдемократом који је као такав ослобођен из Хага а да је притворен као ултранационалиста и расиста.

Чуо сам да је јуче или прекључе на јавном сервису европске Србије тј. РТС-у пуштена емисија која показује како се се одвијала сахрана комунистичког диктатора, ”колико је важних гостију из света дошло” да ода пошту диктатору.

Унутар српског ”патриотског блока” један социјалдемократа напада православну организацију због тога што се залаже за укидање аутономије Војводине.

У Црној Гори, наравно, левичари на власти.

Комунисти свих југословенских земаља, ујединити се!

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

децембар 13, 2012

(…) Антихрист ће доћи као један човек. Антихрист долази кроз одређену особу, посебну личност, кроз коју ће се целокупно деловање сатане у досадашњем времену остварити и учинит јавним (то ће бити последње лукавство лукавог, да људи поверују да је антихрист у ствари Христ). Преузеће власт и управљаће над целим светом. Имаће власт и над човековим чулима. Жиг ће стављати на људе.

Мир на овом свету је могућ само ако наступи нови светски поредак и настане светска влада. Међутим, ако до тога дође, широм света ће настати бројни покрети отпора против светске владе, тако да вечни мир на овом свету никада неће доћи. Уколико у нашем животном веку наступи доба антихриста, и тај антихрист постане председник светске владе, која ће владати тоталитарно и без отпора против ње (јер ће између осталог многи у антихристу видети Христа), знамо да убрзо после тога наступа Други долазак Христов и скраћивање мука којима ће људи бити изложени (за некога тек тада настају праве муке). За време владавине антихриста живот људи на Земљи постаће ужасан, неподношљив, и зато ће убрзо доћи Христ, да скрати муке људима. Антихристу ће се толико веровати да постоји опасност да и изабрани буду обманути, те ће Бог због тога скратити период владавине антихриста. Та обмана антихриста биће знатно озбиљнија од обмане са Обамом као месијом и светским миротворцем.

За оне који ”страже” неће доћи Страшни суд, они (већ) пребивају у Господу.

Исус није дошао да суди свету, ”него да га спасе” (Јн. 3,17; 12,47).

Антихрист може доћи и за два или двадесетдва века. Не знамо када ће се појавити, јер не знамо када ће се Христ појавити, а Он се појављује одмах иза антихриста. Бог ће дозволити да антихрист учини превару и постане владар. Данас имамо развијене технологије за прављење чипова (жигова), такви чипови (жигови) већ су у употреби широм света (нпр. биометријска документа). Почели су озбиљни експерименти са климом, са небеским омотачем, јоносфером и људским умом (свима је већ познат ХААРП систем који САД развијају, у СССРу је истраживан ЕСП). Зато није тешко предвидети како ће изгледати превара антихриста, посебно ако до тога доће у далекој будућности. Преко жига (чипа) утицаће на свест људи, владаће чулима, на небу ће помоћу деловања неког много напреднијег и савршенијег ХААРП система и сателита створити илузију – преко неба над целом Земљом појавиће се лик антихриста и знак крста и представити као Христ. На Земљи ће деловати преко усавршеног ЕСП система. Када људи буду видели ту појаву, тај лик, а посебно они којима је уграђен жиг (чип), повероваће да се појавио Христ. Међутим, управо деловања таквих система као што је ХААРП и ЕСП, и многих других научних проналазака која ће материјализовати они који теже ка човекобоштву, учиниће да живот на Земљи постане неодржив. Записано је да ће демони ”чинити чуда”. Да ли је наука само у служби демона? Сетимо се Николе Тесле, на основу чијих теорија и патената данас ради ХААРП систем – он је хтео свету да омогући бесплатну енергију (струју), а бива преварен од оних који су хтели да зараде (увећају своје профите). Никола Тесла је био наиван а похлепни су то искористили.

Зато ће убрзо по доласку антихриста доћи Христ да уништи стара небеса, стару земљу и старе океане и мора. Човеку ће дати нова небеса и нову земљу. Како нова небеса изгледати, само Бог зна.

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

децембар 12, 2012

Хрватске компаније Агрокор и Атлантик група поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Савет страних банака које послују у Србији поздравља хапшење власника Делте и даје пуну подршку председнику и потпредседникувладе окупиране Србије у борби против корупције.

Неформални Савет српских тајкуна незванично поздравља хапшење власника Делте и даје пуну подршку председнику и потпредседникувладе окупиране Србије у борби против корупције.

Политичари који су годинама примали новац од власника Делте, од хрватских компанија, од страних банака и инвеститора, од осталих српских тајкуна, поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

Новинари који су годинама примали новац од власника Делте, од хрватских компанија, од страних банака и инвеститора, од осталих српских тајкуна, поздрављају хапшење власника Делте и дају пуну подршку председнику и потпредседнику владе окупиране Србије у борби против корупције.

***

Ко је “српски Санадер“?

18. септембар 2011.

Видели смо да је услов за НД Хрватску да постане члан Европског Рајха био и борба против корупције, и то на конкретан начин – да се ухапси бивши председник владе и ХДЗа. То је урадио садашњи председник владе НДХ и ХДЗа. Пошто знамо да Европски Рајх за Србију има још строжије критеријуме, очекује се више ”српских Санадера”. У свом фатализму, ка ЕУ која нема алтернативу, владајућа коалиција је спремна да хапси и своје припаднике. Прво су мислили да је довољно да се ухапси неки опозиционар, попут Сеље Илића, или неки тајкун који финансира ДСС или СНС, али је то недовољно за чланство Србије у ЕУ. Дакле, ко ће са ове листе бити ”жртвован” за ”опште добро” –  чланство у ЕУ? Или се можда, у последњем тренутку, предомисле и схвате да ЕУ има алтернативу. Због одбране Космета, наравно.

Тражи се ”српски Санадер”. Бивши председник владе из редова ДСа је у овом случају ”ситна риба”, његово хапшење је недовољно за доказивање одлучности у борби против корупције. Србија мора да испоручи неког ”актуелног” политичара, који је у овом тренутку на власти. Ко је то? Ко ће од њих први у ЕУ?

1. Борис Тадић

2. Мирко Цветковић

3. Божидар Ђелић

4. Млађан Динкић

5. Ивица Дачић

6. Драган Ђилас

7. Оливер Дулић

додатак (12.12.12.):

8. АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ

9. ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ

Или, ко ће од њих први рећи да ЕУ има алтернативу? А ко последњи?

Показало се да је Војислав Коштуница био мудар када је после приватизације Ц маркета одустао од ЕУ. И лукав, када је рекао да је разлог одбрана Космета.

***

Зашто се не помињу дела из деведесетих? Зато што ”волим деведесете”?

децембар 6, 2012

Дошло је до одређеног помака у борби против корупције. На ред су дошла нека ”велика имена”. Истина, нема још ”српског Санадера”.

Приметио сам да се сви осумњичени за корупцију терете за кривична дела почињена после 2000. године. Сви случајеви који се помињу у извештају Савета за корупцију, притисци који долазе из седишта Европске уније, извештаји у медијима, разговори међу обичним људима, ограничавају се на послове који су се догодили после 2000. године.

Да подсетим, приватизација је започета деведесетих. Већина тајкуна и политичара који се помињу новац су зарадили деведесетих. Корупције је било и пре деведесетих.

Зашто борба против корупције не обухвата и период деведесетих? Зашто тужилаштва, полиција и БИА не истражују ко је одговоран за преваре везане за ”зајам за привредни препород”, да ли су само власници пирамидалних банака одговорни за преваре, шта је на крају било са ”парама са Кипра”, да ли је само директор царине са пар сарадника избегавао да се плаћа царина, како су директори друштвених предузећа куповали та предузећа, како се су у том периоду одвијале јавне набавке, како су јавна предузећа трошила новац, ко је тада нелегално дошао да великих пара, итд.?

У овој држави нико није озбиљно истраживао привредни криминал од 1945. године. Још увек нико није одговарао за отимање туђе имовине у годинама после Другог светског рата. Тај период, као и период деведесетих, као да нико не истражује, или не сме да истражује. Зашто су грађани тако брзо заборавили ова два периода наше историје?

Нико не истражује привредни криминал из деведесетих – после 12 година не знамо колико је пара било на Кипру, ко је тамо слао паре, где су трошене, да ли их је неко отуђио и ко. Да ли је онда необично што се не зна ко су убице и ко је наређивао убиства новинара попут Даде Вујасиновић и Милана Пантића, или судија попут Небојше Симеуновића? Да ли су ти људи и даље међу нама? Да ли су сада на власти или блиски са људима на власти?

>

Projekat “VOLIM DEVEDESETE”, je muzički projekat iza koga stoji “90′s Production” D.O.O. Odrzaо se u Beogradskoj Areni 8. oktobra 2011. godine.

Никола Варагић

Никола Варагић

.

2013.

Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

јануар 23, 2013

Ministarstvo odbrane

Šeik dao automobile

Beograd – Šeik Muhamed bin Zajed donirao je Ministarstvu odbrane Srbije tri blindirana automobila marke Mercedes GL 500.

Automobili će biti dati na raspolaganje državnim organima za prevoz stranih delegacija koje borave u Srbijia kojima je potreban visok nivo zaštite, saopšteno je iz Ministarstva odbrane, na čijem su sajtu objavljene fotografije tih vozila. Šeik Muhamed bin Zajed je nedavno boravio u trodnevnoj poseti Srbiji kada se sastao sa najvišim srpskim zvaničnicima sa kojima je razgovarao o unapređenju saradnje dve zemlje. Izvesno je da će kompanija “Al Dahra”, koja je u vlasništvu šeika Al Nahjana, za oko 100 miliona evra, postati sa 80 odsto većinski vlasnik osam srpskih poljoprivrednih kombinata, koji poseduju oko 9.000 hektara zemljePlanirano je i da ova firma u zakup uzme i 14.000 hektara obradivih površina, po ceni od 250 evra po hektaru godišnje.

Како се стварају наследници

јануар 20, 2013

Пример Блица показује да је то део ширег плана, везаног за промоцију Јеремића у ”новог српског лидера”.

Тако они који владају Србијом стварају своје наследнике. Вук Јеремић је ученик Бориса Тадића. Борис Тадић је ученик академика и комуниста који су дошли на власт 1945. уз подршку Запада и комуниста. Вук Јеремић се савршено уклапа у профил потребан окупатору: потомак угледне муслиманске и комунистичке породице из БиХ, политички растао унутар Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, министар постао за време владе Демократске странке Србије, а све ове странке настају из круга комуниста и оних који су њих довели на власт 1945. године, школован на Западу, супруга позната тв водитељка на РТС-у, деловање за одбрану КиМ и као министар и сада у УН своди само на државе Трећег света… Брани Космет а сва врата свих српских медија који раде за стране окупаторе су му увек отворена, Запад му не замера много, чак је и неким западним политичарима симпатичан…

Скупштина без Срба

јануар 15, 2013

Хитно треба омогућити долазак 250 Руса у Србију, дати им држављанства, променити законе и омогућити им да постану посланици Народне скупштине Републике Србије.

После тога у Скупштину поново ставити на гласање резолуцију илиплатформу за Косово и Метохију.

Нико не треба да брине, 250 руских посланика у Скупштини Србије неће захтевати проглашење ратног стања и напад на ОВК и Нато војнике који се налазе на Космету нити хапшења страних агената у Србији. Само ће изгласати закон којим се забрањује државним функционерима да наставе вођење преговора са Бриселом везано за статус Косова и Метохије и чланство Србије у Европској унији. Када Србија прекине преговоре са ЕУ и званично одустане од евроунијатских интеграција, можда тих 250 Руса остану да живе у Србији, а можда се врате у Русију. Такође, можда ће остати у Србији и примати новац од пореских обвезника Србије, а можда ће их плаћати Русија кроз донације Србији.

Шта ви мислите?

Можда је добар предлог и да омогућимо да 25 000 војно способних Руса добије држављанство Србије? Можда тако настане српска војска? Пожељно би било да и тих 25 000 војно способних Руса добија плате из Русије кроз донације Србији.

Југословенство

јануар 11, 2013

(…) Не знамо како би историја изгледала да је после Првог светског рата створена Краљевина Србија, да после 1945. године нису владали комунисти. Можда би Србија данас била слабија, а можда и јача. Можда би била далеко здравије друштво, богатија држава. Оно што знамо, неоспорно, јесте да је пројекат Југославија био погрешан, да не постоји никакво југословенство.

900 година од рођења Стефана Немање

фебруар 2, 2013

Широооко

фебруар 5, 2013

Чуо сам, недавно, преко конобара једног београдског ресторана, у који је потпредседник српске владе извео арапског шеика на ручак, да је господин Александар Вучић платио рачун из ”свог џепа”, односно, од своје плате, а не преко ”потписа” и на рачун владе. Рекао је шеику да је његов гост.

Тај гест је одушевио конобаре, јер рачун нису платили порески обвезници већ потпредседник владе својим новцем. ”Галантан човек”.

Рачун је износио око 80 000 динара (скоро 800 евра). Шеик је свим конобарима (њих 4-5) оставио по 100 евра за бакшиш (укупно 400-500 евра).

Међутим, остају питања без одговора.

Прво, како арапски шеик може да буде лични гост потпредседника владе Србије када је дошао у званичну посету Србији? Да ли је господин Вучић од своје плате дао новац и за државно обезбеђење, гориво за службене аутомобиле? Да ли су комбинати  које продаје шеику његова приватна имовина? Да ли очекује провизију од шеика после продаје тих комбината?

Друго, одакле новац политичару који цео живот ради за посланичку плату, или сада министарску, а која је мало више од 80 000 динара, да плати у ресторану рачун  од 80 000 динара? Колико често то ради? Од чега ће да живи до краја месеца? Колику је пријавио уштеђевину? Да ли је од шеика после добио новац да плати рачуне за струју, новац за ужину и књиге деци? Да ли је објаснио шеику да је то скоро цела његова плата, и да ли се шеик зачудио  што г. Вучић целу плату даје за један ручак, један дан у месецу? Да ли је објаснио шеику да су то 3-4 месечне плате радника који раде у комбинатима које ће купити? За шеика је, наравно, ово био један од скромнијих и јефтинијих одлазака у ресторан. Међутим, за потпредседника владе се то не може рећи, или може? Ако је позајмио 80 000 динара да би извео шеика на ручак, зашто је то урадио? Да ли је хтео да испадне шеик пред шеиком? Да ли је и г. Вучић шеик?

На крају, да ли је нека државна институција обавештена да је г. Вучић извео арапског шеика на ручак и да је од својих пара платио рачун од 80 000 динара? Да ли ће негде приложити тај рачун?

Савез антифашиста Србије и бораца НОБ инвестира 200 милиона долара у зграде ГШ које је Нато уништио

фебруар 25, 2013

После успешног формирања Синдиката радника Србије и и још успешније реформе ПИО фонда Србије удружење грађана ”Савез антифашиста Србије и бораца НОБ”  покренуло је нову приватну иницијативу.

Део новца од профита који остварује инвестициони фонд који су пре 23 године основали чланови  удружење грађана ”Савез антифашиста Србије и бораца НОБ” одвојиће се за куповину порушених и напуштених зграда Генералштаба ЈНА у Немањиној улици у Београду.  Зграде су уништене током агресије Нато алијансе 1999. године. Део српске јавности залаже се да се зграде сруше и саграде нове. Потпредседник српске владе нуди арапском шеику да ту сагради хотел.

Део јавности који се залаже да те зграде остану споменик културе и да се обнове, окупљен око удружења грађана ”Савез антифашиста Србије и бораца НОБ”, успео је да натера владу Србије да распише тендер. На тендеру ће победити онај ко држави понуди највишу цену за зграде, а после тога је остављено инвеститору да одлучи ли ће обнављати постојеће или градити нове зграде на том месту.

Инвестициони фонд под контролом ”Савеза антифашиста Србије и бораца НОБ” одлучио је да за ту намену издвоји 200 милиона долара и учествује на тендеру за куповину зграда ГШ које је Нато уништио. У плану је да се после тога уложи још 200 милиона долара за реконструкцију и промену намене објеката. Очекују да на тендеру победе богатог арапског шеика јер ће имати бољу понуду и понудити више новца.

Подржавам ову иницијативу. Могу само да предложим да се узме у разматрање моја идеја са повезивањем два објекта изградњом ”моста” чија је симболика вишесмислена:

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Зграде бившег ГШ ЈНА срушити и локације продати приватним инвеститорима. Нова два објекта могу да се повежу мостом (за људе који би прелазили из једне у другу зграду) изнад Немањине улицеМост би изгледао као капија, а имао би и функцију сећања (споменикана злочине НАТО алијансе и напад на Србију 1999.

23 године после слома СФРЈ ово је резултат борбе српских ”националиста”

фебруар 25, 2013

duopol dva inostrana lanca

Hrvatski tajkun Ivica Todorić, vlasnik Agrokora, na putu je da konačno postane novi vlasnik slovenačkog Merkatora. Ako mu to ovog puta pođe za rukom, posledice će se osetiti i u Srbiji, u kojojTodorić, između ostalog, drži i trgovinski lanac IdeaSpajanjem sa Merkatorom u Srbiji bi se dobio gigant veličine Deleza, što bi naše tržište namirnica faktički pretvorilo u duopol ova dva inostrana lanca.

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

фебруар 24, 2013

Грађани Србије заборавили су на аферу ”Галеника”, аферу ”вакцина”, затим ”Политика” и ”Агробанка”, ”Шарић”, па на аферу ”банана”, итд. Сада је актуелна афера ”млеко”. То је настрашнија од свих афера.

(…) Међутим, зашто све ово да претпостављамо, шта раде, понављам, запослени у ВОА и БИА? Зар није њихов посао да тачно знају ко стоји иза афере и да све одговорне уахпсе – без обзира да ли се ради о председницима две највеће странке, председнику државе или владе, осталих девет тајкуна са листе десет најбогатијих српских тајкуна, итд.? Надам се да се директори ВОА и БИА не бране речима типа ”то није у складу са законом” или ”то је државни удар” или ”морамо да мислимо на међународни углед Србије”, јер би са таквом ”одбраном” само потврдили да је све ово што сам о њима написао тачно. Какве законе они поштују, какав поредак они одржавају, ако неко угрожава животе беба и деце у Србији, ако покушава да уништи најважнији ресурс који имамо? Какав углед да чувају, у чему је Србија у овом тренутку угледна држава у свету? Шта припадници ВОА и БИА раде када су ”шефови” корумпирани или су сарадници окупатора? Очигледно раде оно што једино знају и што раде већ деценијама – део су криминалних група, учествују у корупцији и издаји, прате, прислушкују и хапсе (нека и убијају) само оне који могу да угрозе њихове личне интересе, односно ”поредак”.

Да ли се грађани Србије зато, још увек, толико плаше припадника ”тајних служби” иако грађани одавно нису мали ”пионири” – зато што у ”службама” раде не-људи?

БОГата Србија

фебруар 21, 2013

Пре пет-шест година, колико се сећам, постојала је идеја да Србија (из буџета) финансијски помогне возача Милоша Павловића у намери да постане возач Формуле 1, и да се тако Србија укључи у Формулу 1. Од тога није било ништа.

Пар година после тога у Србији је одржан велики међународни турнир у тенису. Турнир се одржавао две-три године и онда је угашен.

Тенис је ”спорт богатих”Србија је држава у којој већина грађана живи сиромашно или на граници сиромаштваГашењеBelgrade Open-а то доказује. Нисмо чак ни држава латиноамеричког или азијског типа где се издвојила малобројна изразито богата каста на власти која контролише озбиљне (када се праве поређења у целом свету) економске ресурсе, па може да издвоји новац за организацију престижних такмичења и догађаја, где долазе ”светске звезде”.Тениски турнир у Србији није био највише категорије, и није успео да се одржи – толико је сиромашна Србија. Велики међународни турнир, на који долазе најбољи играчи, може да се организује само у богатој држави. Исто важи за трку Формуле 1, ”најскупљи циркус на свету”.

Да би се у Београду сваке године одржавао велики турнир у тенису потребно је да у Србији постоји довољан број грађана који могу да купе карту и плате остале услуге током посете турниру. Богат друштвени живот могућ је само тамо где постоји јака средња класа. Потребни су медији који могу да прате, са комерцијалне стране, такав турнир. Најпотребнији су спонзори – јаке и стабилне српске компаније (српски брендови) које освајају светско тржиште или део светског тржишта. Такође, потребно је да постоји и тржиште у Србији и региону које је занимљиво за спонзоре из иностранства. Србија не испуњава ове услове – нема средње класе, нема довољно богатих, нема јаких и стабилних компанија, нема занимљиво тржиште за стране спонзоре, нема медије који могу да прате турнир

***

У тексту ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ описао сам какво је стање са развојем предузетништва у Србији. После тога прочитао сам мишљење амбасадора Јапана у Београду о Србима. Он је изјавио: ако све људе на планети поделимо у три групе – ратнике, сељаке и трговце, Срби су пола ратници, пола сељаци, а трговци нису уопште. Међутим, то стање је тренутно, Срби су народ који има предузетничког духа и велики број таквих појединаца. Потенцијали за развој економије су велики, о томе и конкретним предлозима писао сам у тексту ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ.

Ово напомињем зато што (пре)велики број грађана Србије мисли да је породица Ђоковић одустала од организације Belgrade Open-а зато што су ”стипсе”, зато што мисле само на профит, зато што су добили шта су хтели од града, зато што неће да улаже новац у Србију иако је ”довољно богат”. Наравно, не знам све разлоге. Но, економска логика говори све ово што сам до сада написао у тексту. За грађане Србије који су живели у комунизму, па 20 година у транзицији, који сада једва преживљавају са 200-300 евра месечно, који немају никаква знања о економији, неко као Новак Ђоковић, ко је зарадио десет милиона долара, је веома богат човек, и њему ”није проблем да финансира Belgrade Open” или шта већ коме падне на памет. Међутим, за финансирање таквог турнира, а посебно још престижнијег турнира, Новак Ђоковић је ”сиромашан”. Нико не очекује од њега да све што је зарадио у животу потроши за организацију једног турнира у Београду. То је бесмислено. Међутим, за (пре)велики број грађана Србије такви предлози нису бесмислени. Они мисле тако и предлажу то јер не знају. У Србији расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини. Толико је не-знање о економији међу грађанима Србије, толико Срби нису трговци, како је исправно увидео јапански амбасадор. Да ли зато ”губимо у миру оно што добијамо у рату”? Да ли зато данас само Србија у целој Европи нема синдикате који штите права радника и да ли се због тога грађани Србије не буне као грађани Грчке и Словеније чији је животни стандард далеко виши него грађана Србије? Ако су Срби народ ратника и сељака, значи да нису народ лењиваца и кукавица.Зашто је, онда, Србија најсиромашнија држава у Европи, зашто у овом тренутку грађани Србије живе са најнижим стандардом у Европи и зашто ништа не предузимају да се то промени?

То су, између осталих, разлози зашто ”спорт богатих” и ”најскупљи циркус на свету” заобилазе Србију. Српске компаније морале су да подрже Милоша Павловића, српски брендови који освајају светско тржиште, а не држава из свог буџета. Србија није УАЕ или Катар да може, од зараде од нафте коју контролише једна породица, организовати врхунске спортске турнире. Србија није Кина да се такви догађаји финансирају у државној режији. Србија једва сакупи новац да финансира неколико скромних културних догађаја, попут Кустендорфа, Битефа или Феста. Такве спортске турнире не треба да финансира држава, из свог буџета, не може влада сиромашне Србија из свог буџета да издваја милионе евра за награде тенисерима, а има милион људи који немају шта да једу и све се у држави распада. То мора да буде приватна иницијатива, подржана из приватних извора. Држава може на друге начине да помогне, и мора да помогне такве турнире. За финансирање највећих спортских догађаја, попут светског првенства у фудбалу или Oлимпијаде, потребно је јавно-приватно партнерство (у Србији су ”оба партнера” слаба). Међутим, Србија је од тога далеко. Поред свих до сада набројаних услова које сам поменуо да су неопходни да се испуне да би у Србији били организовани светски спорстки догађаји (мањи од СП у фудбалу и Олимпијаде), потребно је имати инфаструктуру – аеродром, железницу, аутопутеве, хотеле, интернет и телекомуникације… Да ли је Новак Ђоковић довољно зарадио да финансира и изградњу аеродрома, железнице, аутопутева, хотела… да би имао где да прими тенисере и гледаоце који желе да дођу на турнир који организује? За оне који се не разумеју у ”велике цифре” – Србији је за развој инфраструктуре потребно преко 20 милијарди долара, а Новак Ђоковић је од турнира до сада зарадио десетак милиона долара. Да би се ”спорт богатих” и ”најскупљи циркус на свету” одржавали у Србији потребно је да БДП Србије буде 200 милијарди долара, уместо 30 милијарди колико је сада (Чеси стварају 200 милијарди долара годишње вредан бруто домаћи производ -Чешка има приближно исти број становника као Србија). Буџет Србије мора да буде бар 50 милијарди долара уместо садашњих 8 милијарди (и када би био 50 милијарди, 5-6 пута већи него сада, био би то дупло мањи буџет од шведског – Шведска има приближно исти број становника као Србија). Извоз пољопривредних производа мора да буде на нивоу извоза који остварује Холандија у тој сектору привреде, а која има мање обрадивог земљишта од Србије. Новак Ђоковић је најбољи тенисер на свету (и спортиста) а од уговора са спонзорима зарађује мање од петопласиране тенисерке на свету. Не постоје српске компаније које освајају светско тржиште и свој маркетинг спроводе и тако што постају спонзори успешних српских спортиста (дакле, не рачунам компаније попут Телеком Србија која се рекламира само у Србији а која има уговоре са спортистима и савезима и клубовима у Србији – у односу на светски просек то су мали износи).

Јелена Јанковић и Ана Ивановић

фебруар 15, 2013

(…) Недавно је женска репрезентација играла неке мечеве у оквиру тог Фед купа, и, наводно, пред саме мечеве своје учешће су отказале Јелена Јанковић и Ана Ивановић. Оне су се касније појавиле на неком турниру у Арабији, и тада је кренула ”паљба” по њима. Нисам све то много пратио али сам видео по сајтовима бројне наслове у којима се Јелена и Ана критикују. Могу да замислим шта је писало у текстовима, и могу да замислим критике испод текстова, само на основу наслова, који се сви до једног били негативно усмерени према Јелени и Ани. Приметио сам у тим насловима, и зато ово пишем, да их критикују и људи из тениског света, из Тениског савеза Србије.

”И кука и мотика” дигла се на тенисерке које су пре само пар месеци играле финале Фед купа, што је врхунац најлепшег периода у историји наше женске тениске репрезентације за више од четири деценије такмичења и најбољи резултат свих времена.

Господо из Тениског савеза Србије, из тениског света Србије, имате прилику да докажете да Јелена, Ана (и Новак) нису биле изузетак, нису ”инцидент”, сада је прилика да из СИСТЕМА који сте СТВОРИЛИ у репрезентацију убаците неке нове младе тенисерке (и сутра тенисере) које ће постати најбоље на свету и једног дана освојити Фед куп. Па шта и ако Јелена и Ана више неће или не могу да играју за репрезентацију? Нико од њих не очекује да играју вечно, и ово што су до сада урадиле било је више него довољно и боље од свега што је до тада урађено у женском тенису у Србији. У спорту је то нормална појава – смена генерација. Сада је прилика да се неко други докаже, и од младих тенисерки, али пре свега они који воде Тениски савез Србије и репрезентацију. Како сте планирали да спроведете смену генерације?

Осталим критичарима (укључујући и оне који критикују Новака – ако неко мисли да сутра када и он откаже играње за национални тим неће кренути слична ”паљба” по њему, или ако направи било какву грешку у свом животу, варате се) поручујем: промените код 1% светске популације негативно мишљење и знање које ти људи имају о Србији; инвестирајте у Србију само 1% од новца који су Јелена, Ана и Новак унели у Србију; урадите са собом и својим животима само 1% од онога што су њих троје урадили – и ви сте урадили велику ствар, и са својим животом, и за Србију. То ће бити за свако поштовање. До тада, поштујте оне који су урадили много више од тога.

ЕУ против ванредних избора у Србији. ”Влада” Србије започела ”преговоре” са ЕУ око датума за чланство. Космет остаје под војном окупацијом. Србија остаје под економском окупацијом.

фебруар 11, 2013

Банана Из Америке

фебруар 10, 2013

Мали, кога шаљеш у Мали?

март 2, 2013

Према сазнању Мојих новина, после наредбе која је стигла Брисела и Париза властима у Београду да Србија пошаље војнике Мали да ратују на страни Империје са Запада против исламске Империје због афричких природних ресурса, влада Србије под окупацијом донела је следећу одлуку:

Јединица Војске Србије која ће отићи у Мали да се попуни војно способним мушкарцима из редова владајуће елите.

Прво саставити списак свих који су служили војску и јесу способни да обаве задатак а јесу синови, или унуци, или блиски рођаци:

председника државе, председника, потпредседника и министара владе, народних посланика, генерала војске и полиције, академика и ректора, уредника националних (мејнстрим) медија, судија и тужиоца, директора владиних агенција и институција, директора и чланова управних и надзорних одбора јавних предузећа, председника општина, председника највећих синдиката радника, председнике фудбалског и кошаркашког савеза и највећих клубова, тајкуна и естрадних звезда.

Затим саставити исти списак везано за све запослене у државној управи и јавним предузећима.

Тако попунити састав јединице Војске Србије која ће отићи у Мали.

Извор: Банана Република

Легло заразе

март 7, 2013

УПОЗОРЕЊЕ: УЗНЕМИРАВАЈУЋИ САДРЖАЈ

Поводом 10 година од убиства Зорана Ђинђића за НИН пишу:

Ивица Дачић

Мило Ђукановић

КолекцијаБлаго Хабсбурга (обновљена бечка Уметничка комора)

Бизнис клубМегатренд Универзитет (Мића Јовановић)

Вртоглавица: Легло заразе (реч главног уредника)

НИН број 3245

Научни докази да од Човека може настати мајмун

март 9, 2013

NaučniciMoguća obrnuta evolucija

Републиканци (са Фарме) и Демократе (из Великог Брата) у (српској верзији) Сената и Конгреса (Србије под окупацијом)

март 17, 2013

PU Jagodine: Maloletnici sve brutalniji

март 20, 2013

Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака”

март 23, 2013

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

март 25, 2013

Французи организовали паљење амбасада у Београду?

април 27, 2013

(…) Протест у Београду 2008. године организовали су ”француски ђаци”. Унутар ДСС, СПС и великог дела ”патриотског блока”, посебно унутар САНУ, доминирају ”француски ђаци”. Управо они су у том тренутку били и организатори протеста, и водећи људи на функцијама унутар владе и полиције која је ”штитила”  амбасаде и они који контролишу навијаче и криминалне групе (да не запале, на пример, амбасаду Француске).

Французи, као и увек, само играју своју улогу ”доброг полицајца”, а наивни и не много бистри Срби верују Французима и следе њихова упутства.

Тако сада једна француска банка, која је део Ипмерије, део окупаторских снага – оних који су нас бомбардовали, који су нам уништили привреду и сада нас пљачкају – води маркетиншку кампању под слоганом ”покрет отпора”. Они, ти француски банкари, који су робовласници и окупатори Србије, поручују својим робовима да узимају њихове кредите, све под слоганом ”покрет отпора”. Колико мораш бити глуп, Србине, па да уђеш у ту банку, да послујеш са тим фашистима и нацистима?

Ко је највећи српски издајник?

април 19, 2013

1. Вук Бранковић

2. генерал Милан Недић

3. Ивица Дачић

Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића

април 13, 2013

(…) Пре избора у Србији, прошле године, садашњи председник Србије отишао је у Подгорицу да добије подршку од црногорског режима. Добио је ту подршку. После избора у Црној Гори, ове године, одмах по затварању бирачких места, ТВ Пинк објављује да је председник Црне Горе кандидат ДПС и да су избори били демократски. Седан дана раније власник ТВ Пинк најавио је оснивање нове телевизије у Црној Гори а његов партнер у послу је Беба Поповић, некадашњи члан владе Србије испред ДС. Све важније одлуке за државу потпредседник српске владе (из СНС) саопштава преко ТВ Пинк. Пар дана после избора, када је опозиција у Црној Гори оспорила резултате, један од најмоћнијих људи у ДС и држави у листу Данас подржава режим у Црној Гори и признаје победу кандидата ДПС. Као што видите, између бројних лидера ”националног блока” и лидера ”грађанског блока” нема тако великих разлика. На пример, то што подржавате ”национални блок” у Србији не значи да индиректно не подржавате антисрпски режим у Црној Гори, који и није толико антисрпски колико је то глума за Запад, да би се сачувао капитал стечен током претходне две деценије. То што подржавате русофиле не значи да ће у вашем животу бити било шта боље, а питање је и колико је вредна та лична жртва зарад општег добра у некој будућности, до које треба да нас доведу они који владају у Србији, и то не само припадници елита међу политичарима, од водећих политичара у Србији нису бољи водећи генерали, новинари, академици, професори, привредници и уметници. Наравно, част изузецима, који подрђују правило.

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

мај 31, 2013

Нема потребе раздвајати пољопривреду и индустрију, односно,

стављати ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије.

За пољопривредну производњу потребни су трактори и комбајни. Где су – не пројекти – већ фабрике које смо имали? Ту је и низ других индустријских производа неопходних за пољопривредну производњу.

Да ли се у реиндустријализацију убраја и покретање (унапређење, увећање) производње у фабрикама из прехранбене индустрије? Да ли је тим фабрикама потребна нека опрема (машине, роботи…)?

(…)На пример, да не извозимо сирове  малине за 60 милиона евра, већ  колаче и сокове од малине за  300 милиона евра – треба нам  знање како то да урадимо, и  технологија за те производе, паковање, увећање приноса, итд.

Малине су само  један од 5000 производа које  дају пољопривреда и прехранбена  индустрија.

Дакле, иновације и  технологије су повезане и са  пољопривредом и не знам зашто се то раздваја –   зашто би се само улагало у ИТ и зауставило улагање у аграр, посебно што у материјале и компоненте за бројне индустријске производе као основу, базу у саставу, имамо доста тога што је пореклом из природе и што се производи у пољопривреди…

Неверни Тома Републиканац

мај 31, 2013

У интервјуу за ТВ станицу „Раша тудеј“ (Русија данас), председник окупиране Србије на питање ”да ли може да каже да је Србија заувек изгубила територију окупираних територија (Ким)”  одговара:

„Србија никада неће изгубити Косово, али ја нисам председник у Приштини. То је оно што боли и што је, нажалост, већ тешко променити.”

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

мај 30, 2013

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

мај 24, 2013

(…) Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у неолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

мај 21, 2013

(…) Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије, у личностима какве су Димитрије Митриновић (почетак 20. века) или Милован Мића Јовановић (крај 20. и почетак 21. века). Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских ”тајних учења” (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Окултисти су верници који не верују у Бога. Окултисти су атеисти који верују у Бога. Окултисти нису спознали Бога али знају ко је и шта је Бог и обраћају вам се као Његови заступници. Окултисти следе свог бога, или богове. После извесног времена Европљани више нису могли да разликују праву веру од лажне вере, нису знали ко је прави хришћанин а ко није, и којој хришћанској цркви да се приклоне. Европљани су се окренули ка источњачким религијама, или материјализму.

У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране а са којој је дубоко повезана.  Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Духовни живот не припада закону смрти. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква.

UDBA – ознака (не)квалитета

мај 8, 2013.

(…) Све што је далеко од Христа блиско је многим Србима из владајуће елите, због тога та елита, која се одрекла Христа, толико жели да постанемо део ЕУ и тражи да се Србија одрекне Косова и Метохије. Због тога је за  езотерне кругове са Запада важно да се ”прихвати реалност”, а то је да је Христ ”илузија”, да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део европске антихришћанске заједнице. По мишљењу већине чланова те заједнице то је заједница напредних људи, социјалног благостања, људских слобода и слично. За хришћане то је антихришћанска заједница. Само унутар хришћанске заједнице могуће је да имамо слободу и благостање за сваког, а таква хришћанска заједница није могућа на овом свету (све до Судњег дана). За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не могу лагати и убедити да их следи на путу стицања благостања, нирванебожанства и сличног на Земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање, чак, они су ти који су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. Код нас у Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског краља – да би уместо српског краља Срби служили хрватском комунистичком диктатору који не само да је живео као српски краљ, живео је у благостању у каквом су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији султани и шеици. Управо тај чин довођења Хрвата, комунисте и католика, масона и бившег аустроугарског војника, у сваком случају антисрпски опредељеног човека у сваком смислу, на чело Србије-Југославије, у Београд, на Дедиње, у Двор, који је живео као краљ, показује потпуни колапс српске елите у 20. веку, духовну и интелектуалну катастрофу од које се српски народ није опоравио ни до данас. Непријатељи српског народа, уз огромну помоћ самих Срба, на чело државе довели су приглупог старца који је био обична марионета Запада (на власт дошао када је имао преко 50 година и владао до краја свог живота), те му је било дозвољено да буде суров према свим својим непријатељима унутар СФРЈ (посебно према Србима, када је побио све православне кренуо је на Србе из Комунистичке партије који су му представљали претњу и које је увек лако елиминисао – никада се Срби комунисти нису побунили). Ко је читао мој блог зна да не мислим да је у Југославији било све лоше, нити да гајим мржњу према суседним народима – напад на маршала СФРЈ није напад на све Југословене и није исмејавање оних који су веровали у све те идеје (од комунизма до new age-а). Није напад ни на њега као (приватну) личност. Поштујем антифашистичку борбу партизана против Трећег Рајха и сателита. Поштујем права радника и желим да свако може да живи достојно од свог рада. Поштујем жене, поштујем другачије од себе, итд. Моји пријатељи левичари воле да кажу да сам због тога социјалиста, али сам ја и даље десничар, тј. хришћанин. Очигледно, Југославија је била  Промисао, треба извући поуке за будућност.

Српска војска на КиМ први пут после 1999.

мај 12, 2013

Како су медији јавили, данас је први пут после 1999. примењена Резолуција 1244 УН јер је на Косово и Метохију дошло преко 900 припадника српске војске и полиције. Али, наопако је примењена. По Резолуцији, српска војска требa да штити Србе од Албанаца, а не да штити сараднике окупатора од Срба.

Дакле, данас је први пут после 1999. већи број припадника српске војске и полиције ушао на КиМ – да би био против свог народа, против Срба – да би штитио сараднике окупатора од Срба, уз подршку Нато и Албанаца, који су све то дозволили. Следећа дестинација је Мали. Тамо их Нато шаље, после посете потпредседника владе Србије под окупацијом.

Некада смо поштовали Вељка Петровића, Станоја Главаша, Гаврила Принципа, Драгутина Драгутиновића Аписа, Радомира Путника, Живојина Мишића, Степу Степановића…

јун 28, 2013

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

јун 3, 2013

Завера југословенских комуниста

јун 27, 2013

Комунистима је највише одговарао рат приликом распада СФРЈ. Југословенски комунисти изазвали су рат са циљем да кривицу пребаце на националисте и вернике у својим народима, и Запад. Циљ је да се све друге идеологије и вере одбаце и да се људи врате комунистичким идејама и на таласу новог социјализма поново створе ново братство и јединство. Идеја је била да се, на таласу демократизације, која је уследила после пада Берлинског зида, и која је била неизбежна, народу покаже како су верници злочинци, како је капитализам труо. Зато сада, ”када сте видели какав су покољ изазвали верници и како су вас опљачкали капиталисти, треба да се вратимо идејама Партије, треба створити Југосферу и обновити Комунистичку партију Југославије”.

Наравно, Србија би била сведена на праву меру – Београд и Шумадију. Или, круг двојке. У тој Југосфери у службеној употреби користила би се само латиница.

Ако нестану Звезда и Партизан…

јул 12, 2013

Ако нестану Звезда и Партизан, неће нестати Србија, како неки мисле.

Опстаће Србија.

Настаће ФК Четник.

Наравно, као приватан клуб, са великим бројем малих акционара.

ФК Четник играће Лигу шампиона, и, једног дана, постаће првак Европе.

Навијачи ФК Четник – Четници – биће проглашени за најбоље навијаче у Европи.

Постаће познати по својој ватрености, али и по спортском навијању: неће бити туча на трибинама, неће имитирати мајмуне када црни играчи имају лопту, неће убацивати бакље у терен, неће скандирати ”нож, жица, Сребреница”’… У новинама нећете читати како су Четници дилери дроге и слично. Са једне стране, Четници ће правити пакао на трибинама тако да се леди крв у жилама гостујућим играчима, а са друге стране, Четници ће добијати европска и светска признања за fair play навијање.

Играчи ФК Четник биће, у односу на остале фудбалере, прави интелектуалци. Пошто би већина играча ФК Четник долазила из сопственог омладинског погона, били би и веома културни момци, те би се и са таквим девојкама доводили у везу. Играчa ФК Четник никада не би видели како игра са стриптизетом на неком фенси-турбо сплаву. Могли би да их сретнете на неким много културнијим местима, где се пушта или свира друга врста музике, у позоришту, итд.

Људи који буду водили ФК Четник донеће велике промене у Фудбалском савезу Србије; неће учествовати у намештању утакмица са другим клубовима (нпр. 3 за 3); када је ФК Четник домаћин, неће водити судије у јавне куће, пре или после утакмице; неће уцењивати играче који су на каљењу у другом клубу, да играју слабије када играју утакмицу против ФК Четник, ако желе да се врате у клуб; неће у свом клубу, у органима управљања, имати бивше или актуелне официре и функционере полиције и тајне службе; неће са политичарима, тајкунима и криминалцима учествовати у прању пара преко клуба, од продаје играча, нити ће избегавати плаћање пореза; потписиваће уговоре са играчима чији менаџери нису шефови нарко картела, бивши политичари или синови тајкуна; у клубу неће играти само деца богатих и рођаци, неће се догодити да играч седи на клупи зато што није имао леђа, а бољи је од оног који игра у првом тиму; и томе слично.

Ето, то би се догодило ако нестану Звезда и Партизан.

То се може догодити и ако опстану Звезда и Партизан. То би било добро за наш фудбал. Прво, јер би за ФК Четник то био већи изазов и већа радост када се освоји домаће првенство. Четник  победио Звезду, Четник победио Партизан, лепо звучи за наслове у новинама. Друго, то ће значити да српска лига није слаба, да има више од 3 клуба (са Војводином) који заиста вреде. Можда се појави и четврти велики српски клуб, или више јаких клубова, од постојећих, који имају потенцијал, као што су Спартак, Борац, Хајдук, Раднички, Напредак… Све је ово могуће и ако нестану Звезда и Партизан. Српска лига и после тога може да опстане и да се развија – у будућности то може бити лига у којој ће играти и Будућност из Подгорице, Борац из Бањалуке, Крајина из Книна, Вардар из Скопља, Приштина и Витез из Косовске Митровице, итд.

За крај ево и мало хумора:

Ако страх од настанка ФК Четник није мотив овој владајућој елити да хитно нађе решење за спас Звезде и Партизана, а да то решење није повезано са донацијама из државног и градског буџета и ослобађањем плаћања пореза држави, не знам шта јесте. Надам се да ће хитно нешто предузети, а да то не буде на терет свих грађана, јер не би било добро да ФК Четник нема достојне противнике у домаћем првенству.

Небулозно. Зато га и зову ”тајкун”.

јул 8, 2013

БДП Швајцарске је око 640 милијарди долара. ”Краљ шећера” је израчунао да са повећањем пољопривредне производње за 1.2 милијарде долара можемо бити богатији од Швајцарске.

БДП Србије је око 30 милијарди долара, плус 1.2 милијарде једнако је 31.2 милијарде. Када би се дуплирали приходи у рударству то је мање од 35 милијарди.

Да стигнемо (не да престигнемо) Швајцарску потребно је да увећамо БДП за још 600 милијарди долара. То није могуће уз овакве тајкуне и политичаре на власти.

Сигуран је да су људи у Србији много глупи и да ће Србија остати колонија.

Последице ”колективизације”*, диктатура и окупација (од Османлија до Нато) – ”инстикти стада” и ”робовски менталитет”

јул 8, 2013

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)

јул 1, 2013

(…) Србија мора бити православна држава, али, никада само православна. Ово мора је у складу са демократском вољом већине грађана Србије, тј. Срба.

Бити православац значи бити демократа у миру и антифашиста у рату.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог.

Свако време и свака генерација мора да остави свој печат постојања, сваки човек мора да покаже да је непоновљива личност. Некад су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисима. Са једне стране, ”савршенство се крије у разликама”, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити.

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењу другог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи само етику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор или говор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа.

Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити  светосавац  значи бити  хришћанин.

Војводина ће увек остати Војводина, остаће тај ”географски бренд”, тај дух и језик, то нико неће одузети или мењати. Већину у Војводини чине Срби – да би се укинула аутономија потребно је да већина Срба из северне Србије гласа за тај предлог. Међутим, да би се заиста укинула аутономија за тај предлог морају гласати и грађани који долазе из заједница националних и верских мањина.

Мађарима, Хрватима, Словацима, Русинима, Румунима… који живе у северној Србији треба објаснити и треба их уверити зашто ће њихов свакодневни живот постати бољи после укидања аутономије, како ће добијати више новца директно у своју локалну заједницу, како ће Србија да штити људска права у сваком смислу на сваком делу своје територије.

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

август 24, 2013

(…) Како сада страви стоје, више од две трећине Срба (православаца) до 2050. године писаће латиницом. Онда ће се поставити питање: да ли је латиница српско писмо, да ли су они који пишу латиницом и даље Срби? Ако највећи број верника пише латиницом, да ли ће и СПЦ почети да користи латиницу? Ако СПЦ почне да користи латиницу, да ли је то и даље православна или је то католичка црква?

Можда ти Срби неће постати Хрвати, већ неки нови Југословени, и можда СПЦ неће постати део католичке већ неке нове свехришћанске и екуменистичке цркве. Једно је сигурно, тешко да ће се такав српски народ, унутар којег већина припадника пише латиницом и није везана за Православну Цркву, звати српски народ. Мржња према ћирилици (и Православној Цркви) је мржња према свом народу, према себи. Такви увек желе да буду неки други. Смислиће неко име. Ако није у питању мржња, онда је у питању стид, или завист, односно, слабост. Слаб народ не може да опстане, да сачува свој идентитет.

То су неке од дилема које чекају последње Србе, ако се настави процес латинизације Срба и Србије и потискивања ћирилице. Латиницу не треба забранити, већ, све учинити да ћирилица опстане и да је Срби међусобно више користе.

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити ”Србија” (око 2075. године)

август 1, 2013

Судећи на основу полемике око Службеног гласника (Љушић, Тешић, Албијанић и остали), затим, на основу дешавања (криминала) око реконструкција Народног музеја и Музеја савремене уметности у Министарству културе, затим, на основу ”прозивки” између Добрице Ериће и Светислава Басаре, судећи на основу козметичких промена у МУП-у и Војсци и пропалим реформамам правосуђа и образовања, на основу настанкафамозне Треће Србије из Новог Сада, отуђености Цркве од народа, закључујем да ће ”ријалити шоу: Србија” трајати још неколико деценија.

Након тога, ако уопште буде Срба и Србије, можда се догоди ово о чему пише Миле Милошевић (”Праг људске линије”). До тада, а то значи можда и до самог краја Срба и Србије, гледаћемо ”Ријалити шоу: Србија”, о чему пише Наташа Б. Одаловић.

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији?

септембар 20, 2013

Нова мера нове владе Србије под окупацијом јесте повећање пореза на зараде веће од 100 000 динара. По курсу од 115 то је 870 евра. У Србији један солидан број (око 70 000) грађана данас зарађује око 1 000  евра месечно. Њих нема довољно да би се изградила средња класа. Са месечним примањима од 1 000 евра ви можете да будетесредња класа, а не богат слој. Влада најављује удар на богатијеграђане, чија су примања око 1 000 евра.

Просечна плата у Данској је 4 000 евра. Дакле, просечна плата је 4 пута 1 000 евра. У Данској грађанин са месечним примањем од 4 000 евра део је – средње класе.

Просечна плата у Србији је око 300 евра, месечно.

Годишње, то је 3 600 евра. Нека је и 4 000 годишње – то је једна месечна плата у Данској.

Просечна годишња плата припадника средње класе у САД и Канади је око 100 000 евра. Постоје државе и на Западу и на Истоку где су и већа годишња примања припадника средње класе.

Богат човек за флашу вина у ресторану, или ципеле у бутику потроши 4 000 евра. За бакшиш и ситнице током сваког дана потроши 300 евра.

Тако је свуда у свету, али, тако је и у Србији. И у Србији има доста заиста богатих грађана, који могу да троше новац као правибогаташи.

Део њих је поштено зарадио свој новац, и то најчешће ван Србије (нпр. стотине врхунских српских спортиста који су током каријере зарадили милионе евра, а доста њих и десетине милиона евра).

Међутим, овде у Србији постоји јако велики број нерегистрованих богаташа. На пример, политичари, генерали, уредници медија… који су пријавили станове и шољице за кафу, неко и базен, званично имају плате од око 1 000 евра месечно, али нису пријавили стотине милиона евра, неки и милијарде евра, које су окренули кроз корупцију, примање мита, завршавање дозвола, одржавање монопола, избегавање плаћања пореза, доприноса и царина, приватизације, намештање тендера, кроз медијске и политичке кампање и сличне радње током свих ових година. Затим, естрадне звезде и део адвокате има велика годишња примања, али јако мало уплаћују држави за порезе. Таквих нерегистрованих богаташа у Србији има више хиљада.

Дакле, највећи део тог новца је у сивој зони, стиче се кроз корупцију, илегалне канале, легализовани криминал, итд.

Зато такви богаташи нису регистровани. Нема их у евиденцији Пореске управе Србије. Нема их у евиденцији полиције.

Њих је тешко опорезовати – прогресивно, унакрсно.

Лакше је увести ригорозну контролу за мала и средња предузећа и сузбијати продавце са пијаца и улица који не издају фискалне рачуне.

Лакше је опорезивати оне богате са 1 000 евра или оне добростојећеса 300 евра  месечних примања, тј. од 4 000 до 12 000 евра годишње.

Толико богаташи троше за месечно одржавање својих јахти, авиона, аутомобила…

На пример, српски богаташи, и то у већини они нерегистровани, шаљу децу на школовање ван Србије, на велике светске универзитете, где за 4 године плаћају преко 200 000 евра  за трошкове студирања своје деце.

Грађанин Србије који зарађује 100 000 динара месечно, или око 10 000 евра годишње, морао би да ради преко 20 година и да ништа не потроши да би могао да пошаље дете у Ле Росеј, Оксфорд, Харвард… као прави богаташ.

”ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете”???

септембар 17, 2013

Бета

Буџет Србије био би ускраћен за најмање пола милијарди динара, ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама, процене су Привредне коморе Србије (ПКС).

ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама… процене су Привредне коморе Србије

и још једном:

”ако ЕУ одобри Хрватској да у Србију извози цигарете по повлашћеним царинама… процене су Привредне коморе Србије

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација

септембар 14, 2013

VII део

Из Покрета за слободу настаје нова странка која ће заступати интересе сељака и радника. Очекујем да Миленко Срећковић, оснивач Покрета за слободу, у наредним годинама постане лидернове српске левице.

Са друге стране, као лидер нове српске деснице намеће се Бошко Обрадовић из покрета Двери српске.

Ова два покрета имају доста заједничких, истих, циљева и ставова:

  • против продаје земље странцима и примене ССП
  • против ГМО
  • против уласка Србије у Нато
  • за ревизију приватизације
  • за већа права радника и заштиту сељака
  • за више државног интервенционизма у привреди

Надам се да ће Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић израсти у праве политичаре и тако спречити фајгељизацију – могућност да уместо А. Вучића и И. Дачића на челу СНС и СПС, односно државе, добијемо људе као што су Н. Стефановића (председник скупштине) и Б. Ружића (министар без портфеља задужен за европске интеграције). Стара школа одлази у историју, више се неће догађати да државу воде ликови као М. Мркоњић, В. Илић, Д. Марковић… Али, државу не треба препустити ни ликовима као што су Н. Стефановић и Б. Ружић, или, они који воде Београдску иницијативу.

Вечерње новости су то, нема везе ко је уредник

септембар 11, 2013

Ево како српска авиокомпанија, уз помоћ новинара Вечерњих новости и саветника потпредседника владе, са 10 (великим словима: ДЕСЕТ) половних авиона узетих на лизинг, представља ”најбољу понуду у Европи”, а нема ни авион да прелети океан

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

септембар 6, 2013

Ко је нови директор БИА?

октобар 25, 2013

Дијалог са идејним противником

октобар 30, 2013

The St. Herman of Alaska Brotherhood, California

октобар 20, 2013

Владајућа елита (квислинга) одустала од заштите археолошке баштине на Косову и Метохији

октобар 15, 2013

То је само перцепција српске јавности…

октобар 14, 2013

Грађани Србију кажу да медији нису независни, професор из САД каже да ”међународне организације”, које држе под окупацијом Србију, тврде да медији јесу независни:

Vašington nije napravio SNS

* Danas između većine medija i političkih partija u Srbiji postoji veći stepen „razumevanja“ nego što je to normalno.

Znam da je to percepcija srpske javnosti. Ali viđenje međunarodnih organizacija koje rangiraju nezavisnost medija je drugačije. Srbija ima bolje ocene i u drugim oblastima” – kaže u razgovoru za Danas Džon Lempi, profesor istorije na Univerzitetu Merilend. Na predstojećem Beogradskom sajmu knjiga biće predstavljena nova knjiga Lempija i Lenarda Koena „Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu: od postkonfliktnih bitaka do evropskih integracija“ u izdanju Dan Grafa.

Како се зове председник суда у окупираној држави? Сарадник окупатора!

октобар 14, 2013

“Otimanje zemlje” – ”land grabbing”

октобар 12, 2013

Unakrsni intervju Radia Slovenije o procesu OTIMANJA ZEMLJE (land grabbingu) sa Jan Douwej van der Ploegom, profesorom na holandskom univerzitetu Wageningen, i Milenkom Srećkovićem iz Pokreta za slobodu.

НАПОМЕНА:

У Војводини домаћи тајкуни, Хрвати и странци већ имају у свом поседу стотине хиљада хектара.

Ускоро, ако опстане ова владајућа елита, креће примена ССП са ЕУ у делу слободне продаје ораница странцима – где ће најбоље српске оранице, које су сада испод цене – јефтине, куповати странци. Хектар квалитетне плодне земље у Србији не сме да вреди мање од 50 000 евра. До сада је хектар купован и за мање од 5 000 евра.

Најављује се и продаја ораница Арапима. То је за ове који воде Србију ”добар посао”. Дају најбоље оранције и имаће 20% власништва у компанији са Арапима.

Dick Диковић

октобар 10, 2013

Ђелић, Динкић, Цветковић и Влаховић представили нове економске мере нове Дачић-Вучић владе Србије под окупацијом

октобар 8, 2013

Срби имали боље болнице у ”мрачном” Средњем веку него данас

октобар 1, 2013

УСТАВНИ ИДЕНТИТЕТ

6. октобар 2013.

(…) Србија је први (модеран) Устав донела пре скоро 180 година. Секуларизација Србије дешавала се постепено до средине 20. века. Од 1945. до 1990. Србија је као део СФРЈ била део недемократске државе. Сви Срби који се нису слагали са комунистима после 1945. године са штетом су прешли с победничке на поражену страну, нападнуто је њихово језгро идентитета, тако да је бесмислено расправљати о уставном  статусу – поражене стране.

”Уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… Ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса.”

Србија треба да остане секуларна држава и када постане православна држава и ако постане монархија. Посебно ако не постане православна држава, ако не постане монархија. Сада је потребна обрнута секуларизација – одвајање државе од Цркве, поштовање слободе вероисповести и права верника, заштита верника од борбених атеиста, омогућавање верницима да васпитавају и образују своју децу у складу са учењима своје вере. Исти тај секуларни систем треба да служи и као штит за оне који нису верници, од борбених верника. Секуларни систем треба развијати тако да се у Србији спречава, са једне стране, ширење верског фанатизма и православног фундаментализма, а са друге стране, ширење борбеног атеизма и неолибералног тоталитаризма.

Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш

новембар 29, 2013

Pежим планира да у 2014. Србију додатно задужи за још 7 милијарди евра

новембар 27, 2013

Два века од рођења Петра II Петровића Његоша

новембар 13, 2013

Manifest o истини

новембар 4, 2013

сајт Пешчаник

Manifest o istini

Edward Snowden | 04/11/2013

Onaj ko govori istinu, nije počinio nikakav zločin.

***

сајт Двери српске

Едвард Сноуден: О слободи и истини

04. новембар 2013.

Говорити истину није криминално дело.

Срби победили на Косову и Метохији, Ђоковић у Паризу

новембар 3, 2013

Бојкот избора, посебно на Северу, успео.

Већина Срба на Косову и Метохији није изашла на изборе које организује окупатор и којим се потврђује издаја КиМ од стране владе Србије под окупацијом.

Као и Новак, који је у оба сета направио преокрет са 3:5 на 7:5 данас у Паризу и победио Ферера, тако су и Срби на Космету показали менталну снагу и победили. И Новак је пореклом са КиМ. Није случајно, Срби са КиМ сами против режима у Београду, злочинаца у Приштини и опкољени Нато војницима, одолевају упркос свему и показују колико су ментално јаки, и у тешким тренуцима, када је пораз близу.

„На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видов-дан 15. (28.) јуна 1914”

новембар 3, 2013

Директор центра „Симон Визентал” Ефраим Зуроф: Носталгија за фашизмом у Хрватској

децембар 2, 2013

Срби у Македонији: Цар Душан није срамота за Скопље!

децембар 5, 2013

Ekskluzivna analiza slučaja Srđe Popovića

децембар 5, 2013

Др Срђан Цветковић: Репресија у Србији 1944-53

децембар 6, 2013

За 14 година нестало 10.000 беба

децембар 7, 2013

Срби између Берлина и Москве

децембар 9, 2013

У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез). То се потврђује градњом Северног и Јужног тока, који су заједничка инвестиција Немачке и Русије.

1. Да ли је реално да Немачка и Русија формирају (војни) савез? Није реално. Из више разлога.

2. Да ли би Срби на Балкану, ако би се формирао такав савез, и ако би Србија приступила таквом савезу, стекли више права и слобода, посебно у РСК и КиМ? Не би. Статус Срба у Крајини (НДХ) и на Косову и Метохији не би био бољи. Потребно је да се догоде још неке промене у свету, али пре свега у Србији. Данас су у Србији на власти људи који не воде рачуна о српском народу у РСК, КиМ, БиХ, Македонији и Црној Гори.

3. Да ли је могућ германско-руски савез на Балкану без договора између Католичке и Православне цркве? Тешко. Да ли би то био наставак екуменизације и унијаћења? Вероватно.

4. Да ли су усташе из НДХ сада савезници православне Србије само зато што су на референдуму изгласали да не дозвољавају хомосексуалне бракове? Усташе не могу бити савезници Срба у било ком облику, на било који начин. Да ли ће исти ти припадници усташког покрета и хрватске католичке цркве који су организовали референдум против геј бракова сада организовати референдум са циљем да се забрани ћирилица? Хоће. Мoжда неће одмах да не би били провидни. Да ли би се усташе другачије понашали ако би дошло до савеза између Немачке и Русије? Не би, наставили би све по старом. НДХ би ушла у сферу утицаја Немачке, а једног дана би у германској сфери утицаја могла бити и Војводина. Нису Руси Немцима потурили Лењина, већ Немци Русима. Па су Британцима Немцима потурили Хитлера. А онда су Руси (са Британцима) потурили Србима комунизам и титоизам.

5. Да ли би савез између Немачке и Русије спречио Немачку, Аустрију, Мађарску, НДХ и Ватикан да подстичу сепаратизам и продају ораница у Војводини? Такви процеси би и даље били подстицани.

Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да ”неутралност нема смисла и није могућа”, да се свако мора ”одредити”, те да ЕУ или ЕА ”нема алтернативу”, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… На пример, ако би дошло до рата између Русије и Немачке да ли би на страни Немачке био цео Запад, заједно са САД? Односно, ако би дошло до рата између Русије и САД да ли би на страни САД ратовале све чланице Нато, са Немачком на челу? Шта би Србија, на војном плану, могла да представља у таквом сукобу ако би била ”опредељена” (наравно, за Русију)?

Следећи светски рат, ако до њега дође, неће бити ”копнени” рат, неће бити ”пешадије”, то ће бити ”свемирски” рат вођен из ваздуха  и океана са ракетама (из авиона, сателита, бродова и подморница), нуклеарним и хемијским оружјем, можда и неким ласерским и електромагнетним системима у будућности… тако да ће улога Србије, у војном смислу, бити безначајна, за било коју страну у сукобу… Пре сто година људи су се рађали поред пушке, из пушака су учили да пуцају и деца и жене, данас већина људи не служи војску, формирале су се генерације међу којима већина појединаца никада није држала неко оружје у руци, тако да нико не може да покрене велике ”копнене инвазије” у стилу Александра Македонског, Атиле, Османлија, Наполеона или похода нациста на Русију, Балкан и Африку истовремено. Можда би то могла једино Кина, али је Кина далеко од Србије и далеко од покретања таквог похода.

Да ли је реално да дође до сукоба између ЕУ и ЕА и да то остане локални (европски, континентални) сукоб? Да ли је могућ рат између САД и Русије а да тај рат не ”запали” цео свет? Јасно је да свет после таквог рата не би био исти – неће се наставити живот људи као после Првог и Другог светског рата. Све ће бити другачије, и нико не може да предвиди како би свет изгледао после тога, чак ни они који тај рат желе и припремају.

Данас је бесмислено причати о војној опредељености Србије јер Србија нема војску. За почетак, потребно је да Србија има војску.

Ако се српски народ, грађани Србије, определе за војну неутралност, ако одустану од уласка у ЕУ и Нато, а не желе ни да буду део Евроазије – да ли ће се ЕУ и Русија удружити и уништити Србију? Да ли ће Нато, уз тиху сагласност или вербално противљење Русије, поново бомбардовати Србију, али овога пута као демократску државу? Наравно да нико неће бомбардовати демократску Србију. Такође, неће Русија увести санкције или одустати од Јужног тока кроз Србију ако Србија неће да буде део Евроазије. Да ли ће признати ”Косова”? Неће. Ако Србија неће да буде део Евроазија, али неће ни да буде чланица ЕУ или Нато, неће ЕУ и САД увести санкције демократској Србији. Сигурно да унутар Запада постоје центри моћи који би то хтели и који ће наставити са притисцима на Србију, али ако је Србија демократска држава коју воде паметни и храбри људи њихови планови неће бити оствариви. Ако Србија не постане део ЕУ или ЕА то не значи да ће постати део новог Османског царства које ће Турска покушати да обнови до краја 21. века. Можда до краја века настане Српска Империја. Зато Срби треба да се посвете уређењу и развоју Србије и треба водити разговоре и преговоре са народима у суседству, са држава у окружењу, тражити мирна решења за сва нерешена питања и покушати да се до тога дође са што мање уплива треће стране (држава и центара моћи који се налазе ван Балкана). Ту су и највећи изазови за безбедност Србије и то је оно са чиме може да се носи српска војска у време мира, па и ако дође тај тренутак да морамо бити војно ”опредељени” уколико почне Трећи светски рат. Србија не може да учествује у ”свемирском” рату између великих сила, али може да носи са војним претњама у региону. Украјину данас не деле ЕУ или Русија, Украјину данас деле сами Украјинци. Нису на трговима Кијева Немци или Руси (из Русије), већ сами Украјинци. Један део Украјинаца жели у ЕУ, други део жели у Евроазију и више нико не жели независну Украјину. Када би Украјинци били сложни, Украјина би напредовала чак и ако би остала и ван ЕУ и ван ЕА.

Русија је традиционалан и природан савезник Србије. То је била и то ће остати. Са Русијом треба развијати још боље односе у економији, култури, науци… Међутим, велики број Срба, и грађана Србије, не жели да Србија постане ”руска губернија”. Преговори о чланству Србије у Евроазију нису почели, Србија није добила позив (Евроазијска унија је најављена од 2015. године, Украјина још није приступила Царинској унији са Русијом), нити постоји већина у Србији која то жели. Зато је важно да се не стварају поделе. А поделе се неће стварати ако русофили или еврофили не буду искључиви у ”безалтернативности” и ”опредељености”. Дакле, потребно је да и еврофили стану са тзв. интеграцијом у Европску унију (која сигурно неће примити Србију пре 2020. године). Сада владајућа елита води преговоре о чланству Србије у ЕУ а да за то нису добили подршку народа. Већина грађана Србије није за улазак Србије у Европску унију (и Нато). По мом мишљењу, на референдуму не би прошао ни предлог да Србија постане део Европске уније, ни предлог да Србија постане део Евроазијске уније.

Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успе, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије (као што сада украјинска елита ради у Украјини). Зато, по мом мишљењу, у овом тренутку треба одбацити сваку врсту интеграције Србије у било који ”блок” и посветити се обнови државе. То је могуће и ако останемо ”неутрални”. По мени, то је једини начин, да се Срби и сви остали грађани Србије посвете развоју Србије.

Као ”неутрална” држава Србија неће бити ван света, неће постати ”црна рупа”. То је илузија (или ширење страха) да би ”неутралну” Србију сви заобилазили – да Јужни ток не би пролазио кроз Србију и да би Гаспром изашао из НИС-а, да Немачка не би извозила технику у Србију, да би се повукле француске банке, да Турци не би путовали кроз Србију за Немачку и обрнуто, да би Фиат напустио Крагујевац, да Кина не би улагала, да би Филип Морис и БАТ напустили Ниш односно Врање, итд. Такође, ако Србија има производе који могу да прођу на светском тржишту, ти производи ће наћи пут до купаца. Зато, ”не бој се, мало стадо” (Лк. 12:32) и будимо домаћини тако ”да не зна левица шта ради десница” (Мат.6:3-4).

О англоамеричким, француским, јеврејским, турско-арапским, кинеским и осталим лобијима и њиховим сударањима и укрштањима са интересима германског, ватиканског и руског лобија у Србији и албанским, бошњачким, бугарским, грчким и мађарским интересима са српским и интересима великих сила на Балкану – други пут. (Делом сам већ писао о томе на другим местима на блогу.)

Још једна ствар везано за тему – Берлин (са њим и Рим) и Москву – пре него што се пређе на додатак који служи за развијање синтетичког мишљења, јесте разлика у односу на пре 100 и 70 година:

  1. Русија је данас поново православна држава
  2. у Немачкој је јак антинацистички и пацифистички лоби
  3. нови папа је ван Европе, из Јужне Америке са којом Србија и Русија имају добре односе

Међутим, положај Срба у НДХ (и КиМ) није бољи, сваки дан је све гори. Нису за све други криви, велики проблем је и у (званичном) Београду.

О Маршаловом плану за Србију

децембар 12, 2013

У августу 2013. други председник (или први потпредседник) владе изјавио: ”Имам Маршалов план”. После тога је изјавио да је држава пред банкротом.

Маршалов план је био на киосцима у Србији крајем 2011. године. Тада сам упознао аутора Маршаловог плана.

У октобру 2013. звали су ме из Маршаловог плана, и групе која се представља као Трећа Србија (иако сам ја у АПР-у законски заступник удружења ”Трећа Србија”) – да сарађујемо (са Маршаловим планом) и ”закопамо секире” (са тзв. Трећом Србијом из Новог Сада).

Нисам пристао.

Они су сателити Српске напредне странке, а СНС је удбашка творевина. То је у најновијем броју Недељника потврдио и бивши председник ДС изјавивши да му је ”највећа грешка формирање Српске напредне странке”. И њега су удбаши довели на власт, па је онда стварао СНС. Па су кренули да стварају и ту Трећу Србију из Новог Сада.

У децембру 2013. аутор Маршаловог плана гостује у емисији ТВ Мост чији је водитељ један од функционера те тзв. Треће Србије из Новог Сада.

(…) Током 2011. упознао сам Слободана Петковића, Милоша Танасковића и њихове сараднике. Пре њих, покушао сам да сарађујем са Бранком Драгашем.

Али, нико није имао озбиљан план и није био спреман да озбиљно ради на стварању новог економског програма. Све се увек завршавало на речима, без правих сарадника. Из видео снимка можете видети да Петковић у децембру 2013. говори исто што је говорио и пре две године. План није разрађен, нису формиране радне групе. У емисији су изречене похвале министру финансија, ”сину” другог председника. Рекао бих да је то била суштина емисије.

Са Слободаном Петковићем нисам у контакту више од годину дана, знам да је у међувремену имао контакт са људима из СНС, а онда сам недавно добио мејл од сараднице из његовог Маршаловог плана и захвалио се на позиву

Српски Центар

децембар 24, 2013

Из текста ”УСТАВНИ ИДЕНТИТЕТ”:

(…) Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. У последњих 30 година имамо више центара моћи и одлучивања у Србији. Међутим, не постоји један свесрпски Центар. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба.

Дакле, једни су за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД; девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (”Југосферу”); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично.

Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни. Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет, на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и Центра, и ослобађање из ”меке” окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно. Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобађању дела територије који је под војном окупацијом, заштити и остваривању права Срба ван Србије, уласку у ЕУ или ЕА, стварању нечег трећег…

(…) Потребан је све-српски Центар кроз који ће све (информације, одлуке, итд.) пролазити, у коме ће се сви национални и државни елементи спајати и укрштати. Тај Центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха. Та институција може бити само почетак процеса стварања Центра, у извесним околностима.

Потребно је имати више институција које би заиста имале улогу Центра, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, друштвене организације попут универзитета или удружења новинара, књижевника, уметника и научника. Наравно, ту је и СПЦ. Морају се изградити националне и демократске институције унутар којих би се радило, унутар којих би се одвијао дијалог, где би се доносиле одлуке које уважавају интересе свих који у дијалогу учествују, а у дијалогу треба сви да учествују. Тако треба изградити српски Центар (вертикалу) и развијати државу (хоризонталу). Узмимо као пример колико је потребно отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима – настанак тајних служби. До данас нису истражени злочини комуниста после 1945. године, нико није одговарао за убиства десетине хиљада невиних људи. Из таквих служби настају службе и (пара)војне формације из деведесетих. Из тих служби настају службе које су после 2000. године надгледале приватизацију и стварање банкарског картела. Који се систем вредности негује у овим службама? Шта су били циљеви, какви су људи радили у тим службама? Коме су служили? Систем настао после 1945. године не може да опстане, а да Срби преживе. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран.

(…) Шта значи демократизација у српском случају? Око којих вредности Центар може да настане? Како до уставног идентитета? Око чега се могу окупити све друштвене групе, око којих вредности и симбола,  да би се сазвала Уставотворна Скупштина? Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са ”чврстом руком”? Да ли је ово последња генерација политичара која ствара своје идолопоклонике?

(…) Предлози за постизање консензуса (у начелу):

– ЕУ има алтернативу. Процес европеизације нема алтернативу.

– Европеизација уз ре-христијанизацију.

– Да за Европу. Не за Европу без Христа.

– Да за већу економску сарадњу са Русијом. Не за прекид културних веза са Западом.

– Да за афирмацију ћирилице. Не за прогон латинице.

– Да за слободу организовања протеста хомосексуалаца. Не за параду каква се организује у Берлину и Сан Франциску.

– Да за већа права и већу заштиту хомосексуалне мањине. Не ако њихова права нарушавају права деце и јавног морала.

– Да за тржишну привреду. Не за уништавање домаће привреде и продају људских, привредних и природних ресурса.

– Да за стране инвеститоре. Не да српски радници служе као јефтина радна снага.

***

O Трећој Србији:

Оснивачи нису особе из Новог Сада које се представљају као Трећа Србија.

Удружење ”Трећа Србија” регистровано је у АПР-у под матичним бројем 28096666 и ПИБ 107821349. Законски заступник сам ја, Никола Варагић.

(…) Да се ништа не мења у Србији (унутар владајуће елите) могу сведочити са личним примером.

Почео сам писање блога 2008. године. Укључио сам се у организацију ”Конференције младих лидера из дијаспоре” 2009. године зато што сам још много пре 2008. године схватио да су Србији потребни нови људи који ће водити државу и економију и да такве људе могу пронаћи међу младима и у расејању. Повезали смо, од 2009. до 2011. године, током три одржане конференције, велики број успешних српских научника, менаџера, капиталиста, интелектуалаца и најбољих студената као и велики број организација из расејања и Србије, посебно међу новим генерацијама, из преко 20 држава, са свих континената. То је урадила девојка (тада) стара 24 године, Тијана Арнаутовић (сада стручњак за међународну пословну сарадњу, некада мис Канаде), са пар сарадника, попут мене, и уз подршку своје породице. Када је у Торонту 2010. најавила организацију друге конференције, српски конзул јој је рекао да ради узалудан посао, да нико никад није окупио на једном месту више од двадесет Срба. У сали у хотелу у центру Торонта у марту 2010. седело је 320 младих и успешних Срба из Канаде, САД, Аустрије, Аустралије и Србије. Конзул у Торонту никада није видео толико Срба на једном месту. После тога је министар за дијаспору (сада у редовима ДС-а) јавио да неће подржати наредну конференцију у Србији јер смо ”конкуренција”. Годину дана пре тога, после прве конференције, пријатељ из Танјуга ми је рекао да су одједном сви престали да говоре о конференцији, да је неко јавио да се грађани и медији више не информишу о нама и нашем раду.

Посветио сам се повезивању са (младим) менаџерима и економистима који су школовани на Западу, који познају пословну културу модерног света и економске и корпоративне системе најразвијених држава, од којих су неки живели и радили у Србији те познају и привреду Србије. Дакле, са људима који нису део владајуће политичко-економске елите у Србији. Двери српске су прва политичка организација у Србији после 70 година у којој су водећи људи искрени православци, која је настајала уз СПЦ а не из ОЗНе, УДБе, ДБа и БИА. То су људи из моје од моје генерације. Дакле, Србија има нове људе на десници. Добијамо и нове људе на левици, окупљају се око Покрета за слободу, које подржавам као нове лидере левице и синдикалног организовања у Србији. Људи који воде овај покрет припадају мојој генерацији (млађи од 40 година – не сећају се или никада нису живели у СФРЈ). Србији су потребни нови људи, поменути су неки од оних које очекујем да се појаве на политичкој сцени. У Србији и расејању настале су бројне организације младих које ће имати велику улогу у политичком животу Србије у будућности.  Да поменем само неке од њих: Организација српских студената из иностранства (ОССИ), Повратници/Repats, iSerbia, Србија у покрету, SOYA Аустралија, Косовски завет Канада, итд. Наравно, прави потенцијал налази се у бројним појединцима широм расејања од којих већина нема контакт са државом, Црквом или неком организацијом, те људе треба окупити, међусобно повезати и осмислити сарадњу са њима. Удбаши то нису хтели и/или знали.

Када сам почео да пишем блог мислио сам да је ”нуклеус праведних” бројан. Онда сам почео да упознајем неке од тих људи, из Србије и расејања, о многима сам променио мишљење. Сада, док пишем овај закључак, сматрам да је у Србији и расејању веома мали број људи који чине ”нуклеус праведних” (посебно међу онима изнад 40 година, који су везани за СФРЈ). Но, за ”нуклеус” није важан квантитет већ квалитет. Зато нисам изгубио веру и наду, јер је знатно више људи из мојих генерација који су се укључили политику него што их је било пре 2, 4 или 8 година. Ускоро ће их бити још више. То доноси промене и у бирачком телу, посебно ако се изборимо за право и могућност да гласају људи који не живе у Србији.  У расејању живи најбољи део српског народа. Настаје ”критична маса”.

Пошто сам привукао одређену пажњу различитих кругова људи, одлучио сам да идем путем маламата. Многима би био неразумљив и без тог момента. (Због тога сам себе на блогу представио у мистериозном и духовитом опису.) Хтео сам да радим за опште добро, и био сам спреман да због боље будућности Србије радим са владајућом елитом у Србији (и расејању). Никада нисам био спреман да правим труле компромисе. То значи да није долазила у обзир сарадња са владајућом елитом на начин на који та елита ради. Да објасним пластично – не може моје лично богатство да се увећава непропорционално увећању просечне плате у Србији и бруто домаћег производа Србије. Дакле ово је моје правило – како се ја, који сам део владајуће елите, лично богатим, тако мора да расте стандард свих грађана у Србији. Основао сам, са два партнера, приватно предузеће 2010. године, са циљем да умрежимо младе и привреднике из расејања, које сам окупио кроз конференције и личне везе, и владајућу елиту у Србији, да почнемо са озбиљним инвестицијама из расејања, да покренемо велики извоз из Србије, итд. После пар месеци партнери су ми рекли да су добили информације да не могу да наставим да пишем блог са критиком против власти и елите, да не могу да останем пријатељ са Бошком Обрадовићем и осталима из Двери српске (то је било у јесен 2010. када је на Б92 покренут Инсајдер са циљем да се дискредитује покрет Двери српске) а да са друге стране, истовремено да планирам(о) инвестиције у Србији, да учествујем(о) у приватизацијама и слично, где је немогуће било шта урадити ако се не добије амин са врха државе. Одлучио сам да изађем из власништва у предузећу. Наравно, све ово су прошли многи наши привредници из расејања и добро знају какви су услови привређивања у Србији, због тога нико од њих не улаже новац у Србију, и ја не могу да их кривим због тога. На нама је, који живимо у Србији, да створимо услове за нормално пословање и долазиће велике инвестиције из расејања. Због тога се конференција више не доржава, надам се само привремено, јер, поред тога што нисмо имали подршку државе (да окупљамо најбоље младе Србе широм света), нема смисла сада радити такав посао – није могуће радити у немогућим условима. И да имамо помоћ државе – ко жели да се врати у Србију, да живи и ради у оваквој држави? Помоћ овакве државе нам не треба.

Иницијатор сам окупљања групе људи (тада са просеком година око 30) која је 2009. године, после ”Конференције младих лидера из дијаспоре”, на првом (оснивачком) састанку, заједно именовала своју групу као ”ТРЕЋА СРБИЈА” (донео сам на састанак неколико тестова, први текст је био од професора Владимира Конечног под називом ”Трећа Србија” – објављен у НИНу те године). Циљ окупљања је тражење начина да се превазиђу наслеђене поделе, између Прве и Друге Србије. Пре тога је у јавности већ коришћен назив/појам ”Трећа Србија”, од стране људи који су увидели да ровови које су ископале ове две Србије не може донети добро нашој држави и нашем народу. Донели смо одлуку да се наша група управо тако назове – ”Трећа Србија”. Међу нама су били и људи који су недавно, без знања и сагласности осталих – већине, своју одборничку групу у скупштини Новог Сада по напуштању Двери (на изборима су били на листи Двери српске) назвали ”Трећа Србија”. Међу њима је и нови директор Културног центра Нови Сад.

Изворна група, основана 2009. године, и даље постоји. Група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која се на изборима 2012. појавила на листи покрета ”Двери српске” – на локалним изборима у Новом Саду, избачена је из те организације пар месеци након избора. Остали су одборници у скупштини, а покрет ”Двери српске” ван скупштине града. Пар људи из те групе били су и део  иницијативе  ”Трећа Србија”. Сада су они посланичка група ”Двери” у скупштини града Нови Сад, примају новац на име ”Dveri” али су избечени из покрета ”Двери српске”. Један од њих је био члан бенда ”Београдски синдикат”.

Шта је ”Трећа Србија” и ко чини ”Трећу Србију”?

Циљ није био да се региструје организација, име је било у другом плану, развијали смо идеју како да се одржимо као неформална група људи са различитим погледима на политику, религију, економију, историју, итд. На (оснивачком) састанку 2009. били су људи који су у том тренутку радили на организацији параде поноса и људи који су били против организовања параде поноса. Ово је само пример колике су разлике између нас, али и колико има воље да се постигну компромиси.

Права дефиниција ”Треће Србије”, како је један од нас приметио:

Србија се први пут као држава појављује за време Немањића, па нестаје под Османлијама. Други пут настаје после Карађорђа и Милоша Обреновића, па нестаје у Југославији. Сада када су се све Југославије распале, поново – по трећи пут – улази у историју под именом Србија.

Али нисмо Држава. Ми тек сада треба да створимо Државу, ми смо на почетку, тамо где су били Стефан Немања и Карађорђе, а не на успону, где су били цар Душан или краљ Александар. И то је, као што видите, ”упало” нама, да раде наше генерације, и ми конкретно. То је у суштини идеја окупљања младих лидера из Србије и расејања, и настанка ”Треће Србије”. Ми смо генерација која није створила нити растворила Југославију и идеју југословенства. Ми смо генерација која је посвећена Србији, српској традицији, модернизацији, која жели да створи јаку и демократску државу. Ми припадамо генерацији која у првој половини 21. века преузима вођење Србије.

То је ”Трећа Србија” – Србија по трећи пут у историји, као суверена држава. Како ће та држава да изгледа? Шта ћемо из традиције прве две сачувати и развити? Шта ћемо ново донети? Како ће левичари решити спорне теме са десничарима, и обрнуто?  Шта ми конкретно можемо урадити да се неке ствари у Србији промене на боље, за општу корист?

”Трећа Србија”, како је описана на основу деловања групе из Новог Сада, није ”естрадна”, није ”подложна демагогији и популизму”, не ”гледа Пинк”, нисмо ”целетоиди”. У ”Трећој Србији” коју стварам(о) људе не би прогонили због писања латиницом, али би се чувала ћирилица и поштовали закони, те би на улазу у Културни центар Новог Сада стајао натпис и на латиници и на ћирилици. ”Србија естрадног понижења” је она коју су створили припадници Прве и Друге Србије (чијем су стварању и давању имена допринели и ”естрадни аналатичари” са обе стране). Новосадска група је обесмислила појам ”Треће Србије”, није оставила могућност за сарадњу са онима који немају исто мишљење о свему, даје допринос наставку естрадизације политике и поделама у Војводини. Мислим да људи из те групе (као и добар део јавних интелектуалаца у Србији) нису одолели духу популизма и користима које популизам (и власт) носи. Због тога морам да се оградим од те новосадске групе и обавестим све које то занима да та група не представља праву, једину, ”Трећу Србију”, у настајању.

Група којој припадам није позната у јавности. Постоји више разлога зашто је то тако, али су два овде битна. Први разлог: изградња ”Треће Србије”, државе а не организације, је дуг процес. СР Југославија се распала, тек, пре пола деценије. Превладавање наслеђених подела, постизање компромиса, није лако постићи. Група из Новог Сада показује да те процесе не може свако да усмерава у позитивном смеру. Смена генерација и успостављање нове елите нису једноставни процеси. Други разлог: тај пут није пут естрадизације, нити пут ”крви и тла”. Деведесете су биле у знаку Прве Србије. Прва деценија 21. века у знаку је Друге Србије. Ове двеСрбије владају већ две деценије, међу њима је настао и Пинк. Поново се враћају деведесете (тачније, још увек нисмо изашли из деведесетих). Б92 као медиј Друге Србије све више личи на Пинк. Лидери Друге Србије одлазили су у ријалитије, као и они из Прве Србије. Заједно су од Србије направили естраду.

Ја сам законски заступник удружења ”Трећа Србија” регистрованог у АПР прошле године. Већина људи која је део иницијативе од 2009. године није подржала њих неколико (Фајгеља и Паровића) који су приватизовали заједничку идеју. Након месец дана та иста група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која из буџета града Новог Сада добија новац на име ”Двери” иако су избечени из покрета Двери српске, региструје у АПР-у удружење ”Za budućnost Srbije – Treća Srbija”.

Међутим, приликом представљања користе искључиво назив ”Трећа Србија”. Сви медији само тако извештавају. Свим важнијим медијима сам више пута слао обавештење да сам ја предствник ”Треће Србије”.

Сада та иста група људи покреће нов пројекат, користећи називнаши (”СНП Наши” који су део иницијативе ”Никад граница” повезана са групом која се назива и Двери и Трећа Србија и Наши, затим ”Наше новине”, ту је сада и ”Наша фабрика” из Крагујевца), па организују трибине под називом ”Наша ствар”, регистровали су и сајт са тим називом. Дакле, избачени су из ”Двери српске”, али сами себе зову Двери. Избачени су из ”Треће Србије” али сами себе зову Трећа Србија. Сада се још називају и Наши а нису део ”СНП Наши”, нити су у редакцији ”Наших новина” а не раде ни у ”Нашој фабрици”. Ту је и коришћење Београдског синдиката, пошто је један од њих избачн из БС.  Наравно, јасно је шта се крије иза свега. Тa група је обезбедила већину у скупштини града Нови Сад владајућој коалицији СНС-СПС-УРС. Председник ДС им не смета колико председник покрајинског ДС, али то је тако само на нижем нивоу у тој  хијерархији. Режимски новинари знају да они нису ни ”Двери српске” нити ”Трећа Србија”, али од НИН-а па до ”патриотских сајтова” и од ТВ Б92 до Свет+ и Кошаве можемо читати и слушати да се ради о члановима покрета ”Двери српске” или удружења ”Трећа Србија”, што није истина, али се ова лаж упорно понавља. Та група из Новог Сада, подржана од режима и службе, компромитује и идеје покрета ”Двери српске” (тај покрет се јасно оградио од групе из Новог сада) и удружења ”Трећа Србија” а сада желе да их људи прихвате и као  наше. То је смисао њиховог деловања, од чега стичу материјалну и медијску корист за себе (унутар окупиране Србије).

Из постова:

UDBA – ознака (не)квалитета  и  ТРЕЋА СРБИЈА

__________________________

постављено:

Београд, јануар 2014. година

 


 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

  

Никола Варагић: UDBA – ознака (не)квалитета

 

  

Српски народ је у Првом светском рату доживео етничко чишћење и геноцид од стране држава које припадају “осовини зла“ (Немачка-Аустрија-Италија-Ватикан-Мађарска-Бугарска-Хрвати-илуминанати-комунисти…). Најбољи Срби погинули су у том рату. Србија је остала без елите. О “елити“ после рата писао је Арчибалд Рајс и немам шта да додам (осим да се ништа није променило до данас). После коминтерновско-илуминатске револуције у Русији, која се догодила 1917. године, Србија је остала и без савезника у свету.

Пре тога, Турци су вековима спроводили етничко чишћење и геноцид, уз подршку Француза и Британаца борили су се против Срба током српских устанака, а Фрнцузи и Британци и након ослобођења. Србија је била на добром путу скоро сто година, од времена Првог и Другог српског устанка до 1914. године. Од 1918. Срби се одричу Србије и српства, Христа и Цркве – због “југословенства“[1]. Средином 20. века, само 20 година након првог геноцида, “осовина зла“ креће у ново етничко чишћење Срба и током Другог светског рата спроводи поново геноцид над Србима. Срби служе као “топовско месо“ у игри Британије и Француске. Затим, као “топовско месо“ у игри са комунистима из Русије. Игра се завршава тако што коминтерновско-илуминатска струја међу комунистима побеђује и осваја власт у Србији (Југославији). Комунисти убијају најбоље Србе после 1945. године. Са убицама Срба Срби поново стварају заједничку државу.

Након тога комунисти спроводе терор наредних неколико деценија, када најбољи Срби одлазе из Србије. Зато је Србија распад СССР и уједињење Немачке дочекала без елите, са квазиелитом, са аматерима који су водили Србију, и народом коме је деценијама испиран мозак са комунистичком пропагандом, а пре тога је доживео више етничких чишћења и преживео ратове у којима је велики број Срба страдао, међу њима они најбољи. Без најбољих, остају најгори. Такве је најлакше завадити, слагати и купити. Покорити.

Последице свега тога су да је Србија 20 година касније, ове 2013. године, најсиромашнија и најзаосталија држава у Европи, Срби су на ивици нестанка, а “елита“ без решења (за опстанак и развој).

***

Овај текст нема идеолошки предзнак. Тачно је да сам ја десничар (верник), међутим, нећу писати о поделама не левицу и десницу, већ о стручности и знању.

Од 1945. године у Србији владају комунисти. После 1990. и 2000. године отворио се мали простор за православне Србе да учествују у власти и одлукама унутар елите која је формирана после 1945. али је тај утицај, по мени, занемарљив. Дакле, у Србији владају они који су дошли на власт 1945. и данас су у првим редовима према јавности, на функцијама, истурени они који су се образовали унутар те елите, синови и унуци коминтерноваца и комуниста, мали пионири које су врбовали и идеолошки усмерили масони-илуминати. Међу том комунистичком елитом имамо оне који су се национално освестили и на неки начин прихватили православну традицију (Прва Србија, Крунски савет) и оне који су наставили да спроводе политику коминтерне и илумината против Срба и Србије (Друга Србија). Стране државе и тајне организације и преко једних и преко других остварују своје интересе. На пример, камен темељац ЕУ чине Француска и Немачка. Немци глуме “лошег полицајца“ а Французи “доброг полицајца“. Немци контролишу већину унутар Друге Србије, а Французи унутар Прве Србије. Немачка обавештајна служба организује етничко чишњење Срба на КиМ 2004. године, а Француска прва признаје “Косово“ и преко својих људи унутар Прве Србије организује паљења амбасада САД и Немачке у Београду током протеста 2008. године. Немци и Французи заједно су економски окупирали Србију после 2000. године, војно су окупирали део Србије (Косово и Метохију) 1999. године када су заједно бомбардовали Србију, а слично је било и раније – Немци су током светских ратова окупирали и Француску и Србију али никада није страдао ни приближно исти број Француза и Срба, посебно у другом рату, Немци нису убијали Французе као што су убијали Србе, нити су Французи пружали отпор какав су Срби пружали. Наравно, нисам адвокат САД и В. Британије, нити браним ове државе, свестан сам колико је зла дошло из ових држава, колико су интереси ових држава били супротни интересима српске државе и колика је велика сатанина војска и у САД и у В. Британији. САД и В. Британија имају велики утицај у Француској и Немачкој, то није спорно. Спорно је што се Французи и Немци третирају само као слуге Англо-американаца, што није истина, до краја. На пример, Француска и Немачка заједно су радиле на уједињењу Немачке и разбијању СФРЈ, где су Французи контролисали Србе а Немци Хрвате. По мом мишљењу, удео Француза и Немаца у ратовима из деведесетих на простору СФРЈ далеко је већи од удела САД, односно, мислим да су у овом случају САД са својом моћном војском служиле као слуге – подизвођачи радова за Француску и Немачку и њихову заједничку визију развоја ЕУ (поделе тржишта Источне Европе, Европу без Христа, итд.). Пошто су међународни односи веома компликовани, истина је и да су Француска и Немачка, у неком другом смислу, само подизвођачи за САД и В. Британију, које, као и неке велике државе ван ЕУ, и неке моћне међународне организације и мултинационалне коропорације, желе да имају доминантан утицај на ЕУ и све државе Европе (у нашем случају познато је да генерал Де Гол није желео да сарађује са комунистима из Југославије и да је више поштовао православну Србију и генерала Михаиловића).

После 1945. у Француску, Немачку, САД и В. Британију бежали су Срби православци од Срба комуниста. Део елите која живи у расејању, коју су комунисти из СФРЈ прогонили и убијали по свету, био је превише под утицајем тих држава. Када је дошло до “националног буђења“ у Србији током осамдесетих и на почетку деведесетих 20. века, део елите из расејања, појединци који су били под утицајем страних држава и тајних организација, повезали су се са оним национално освешћеним комунистима из Србије који су почели да прихватају и православну традицију, али, који су, такође, били под утицајем истих страних држава и тајних организација[2]. У тим годинама долази до распада СССР, после 70 година комунистичког терора Русија је била сломљена и на коленима. У Москви су савезници нове српске националне елите(после 1990. године, елите која је настала спајањем комуниста, комунистичких квазидисидената и одређених Срба из расејања, а сви заједно су били под контролом страних држава и тајних организација са Запада – свако на свој начин, а неки и да нису знали), били руски комунисти, исти они који су уништили Русију и који су 70 година радили за интересе Запада, Дакле, и српска и руска елита је, у тренутку када се Немачка уједињује – под контролом Запада. “Одлучују“ да Србија уђе у рат са Нато, да се СФРЈ распадне у рату. Тачније, српска и руска елита је под контролом и утицајем Запада од 1918. године – данас је стање мало другачије, посебно у Русији, али су и даље и Србија и Русија под утицајем Запада у највећој по себе штетној мери. Достојевски је писао да ће проћи више од сто година док (православни) Словени не превазиђу осећај инфериорности и комплекса ниже вредности у односу на Европљане са Запада. Да ли је сада дошло то време, да ли смо сазрели као народ?

Сада, када смо на дну, када у нелегитимној скупштини (формираној након изборне крађе) окупиране Србије већина посланика гласа за предају и издају Косова и Метохије. Када новинари и медији не могу бити гори, а најбољи пример је реакција медија на саопштење Српске Православне Цркве да је парафирање некаквог споразуме из Брисела чин издаје. У медијима се СПЦ опет представила као “ретро“ – одмах је саопштење заборављено и маргинализовано, а СПЦ сатанизована. Само се православна Србија искрено и до краја бори за КиМ, зато за православне Србе нема места у власти и медијима (али за све негативне појаве унутар СПЦ увек има довољно простора у медијима, филмовима…. Наравно, има и других који се боре, и није СПЦ без мана, а сви који се изјашњавају као православци не иду у Рај само зато што су Срби). Косово је срце хришћанске Србије. Због тога се православни хришћани не одричу Косова и Метохије. Зато молим СПЦ да уђе у систем наплате ПДВ-а – да више нико не говори како СПЦ влада у Србији јер је једина организација која не плаћа ПДВ, која није део рачуноводственог система Србије, која је изнад система – да таква аргументација не служи као “доказ“ на основу ког се спинује јавност како Патријарх и Владике имају неограничен утицај на српске политичаре, тајкуне, новинаре, академике… дакле, на владајућу елиту. Па је “за све лоше у Србији крива Црква која је назадна“. Они утицај имају, то није спорно, али тај утицај није ни приближно тако велики како га представљају бројни лидери Друге Србије. Многи из Друге Србије као “доказ“ колико се Црква меша у послове државе наводе и увођење веронауке у основне школе после 2000. године, што је било дело покојног председника владе Србије Зорана Ђинђића, кога исти они који нападају Цркву наводно бране (од Цркве) и величају (као икону модерне Србије). Он је убијен после најаве да ће се борити за српске интересе на КиМ и региону. За многе Србе Косово није срце Србије, Косово није света земља. За неке Србе света земља је круг двојке у Београду, или Сутјеска и Неретва, за неке је то Париз или Њујорк, за неке Ватикан, а има и Срба за које је света земља Арабија (Мека) или Тибет… Постоје и Срби који су искључиво националисти (дакле, нису верници, не верују у Бога, Христа и Свети Дух) и боре се за КиМ као националисти, а не православци, прихватају Косово као срце Србије иако нису људи који верују у анђеле и васкрс тела и душе. Не знају за друго срце Србије, прихватили су православне корене као националне корене. Одбраном Космета брани се Србија, бране се Крајине. Паганска и словенска Србија, која постоји као што је увек и постојала, живи унутар Прве и Друге Србије[3]. Поред свега, српски народ је хришћански народ, Срби у већини мисле и осећају као православни хришћани, наша култура је хришћанска (не може 50 година и пар генерација Срба да тек тако поништи претходних 1 000 година и оно што су стварале десетине генерација Срба). Најбољи пример је наш однос према непријатељима Србије и Срба, где су Срби православци после Првог светског рата, као победници у рату, ушли у заједницу са својим џелатима, а исто су урадили и Срби комунисти после Другог светског рата. Чак и када су се одрекли хришћанства, прво Срби прогресивци а затим и Срби комунисти, према непријатељима су поступали хришћански (али не до краја, пошто хришћани треба да буду и мудри као змије, а не само безазлени као голубови). Србу су увек праштали, а то је особина хришћанина, зато је српска култура хришћанска, и зато је српски народ сатанизован током претходних 20 година – није представљен у свету као хришћански већ као демонски народ (што је и кривица владајуће елите у Србији). Ти који су сатанизовали српски народ, бомбардовали су српски народ више пута током деведесетих 20. века. Па су Срби после 2000. одлучили да крену ка ЕУ и Нато. Затим су ЕУ и Нато 2008. признали “Косова“, а Срби опет нису, у већем броју, постали мрзитељи Запада (нити нама суседних народа). Срби као да не умеју да мрзе (непријатељска пропаганда уз помоћ домаћих издајника и ултарнационалиста јесте Србе таквим представила, али то је мањинска Србија), што је још једна хришћанска особина[4].

Српска црква је од почетка 19. до почетка 20. века дизана из пепела, скоро сто година је трајао процес ослобађања Србије и са тим повезан опоравак Цркве. У том периоду Србија је напредовала у сваком смислу. После тога долазе већ описани ратови, комунизам, тако да СПЦ на почетку 21. века поново креће (скоро) од нуле (у физичком, материјалном и кадровском смислу), слично као и на почетку 19. века. Крајем 19. века Србија је имала (праву, природну, историјску, духовну) елиту, почетком 21. века Србија има шансе да поново добије (праву, природну, историјску, духовну)  елиту – после скоро 100 година како српски народ предводи они који нису достојни тога. Зашто тако мислим? На основу резултата политике српске елите у претходних скоро 100 година.

***

У тексту ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА (24. мај 2012.) написао сам: “Нова влада (без обзира ко седи у њој) водиће  исту спољну политику – са ‘чврстим’ министром који ће ‘бранити’ Космет, понављаће стално и свуда ‘и Косово и ЕУ’, ‘и Исток и Запад’. На терену ће, како време буде пролазило, српске локалне власти приморавати да се интегришу у институције ‘државе’ које воде криминалци и ратни злочинци у Приштини. (Са Косоварима је потребан дијалог, али не може да се преговара са убицама деце и онима који се баве трговином људских органа.) У пракси наставиће се куповина земље у Војводини од стране тајкуна и странаца (….) Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.“

 

У НИН-у од 16.августа 2007. године (број 2955) у тексту ”Вип је кул, вип је ЈУЛ” (објављен као писмо читалаца) написао сам следеће реченице: ”У Србији се политичка елита не бори за бољи живот својих грађана. Елита, подељена у два табора, у две Србије, бори се за своје виђење света и своје финансијске интересе. Тамо где им се интереси сударају, долази до трвења. Једнима је изговор Космет, другима Европа и Нато.”

 

У тексту Србија без опозиције (30. октобар 2012.) написао сам: “Морамо бити спремни и на то да ће поделе и разлози – због којих немамо ресурсе и кадрове – за стварање праве опозиције – покрета отпора, ‘владе у сенци’ – остати још дуго међу нама и да ће у наредних 5 до 10 година Србија признати ‘Косово’, да ће доћи до сецесије ‘Војводине’ и ‘Санџака’ и да ће Србија бити сведена у границе ‘Београдског пашалука’. Србија нема опозицију која може да спречи негативан развој догађаја. Права опозиција била би, у овом тренутку, коалиција састављена од великог броја организација и појединаца, коју подржава најмање милион грађана Србије и неколико стотина хиљада Срба из расејања, са добрим везама у важним светским државама, са неколико стотина милиона евра у кешу спремног за смену власти и промену система. Праве опозиције нема јер нико нема ресурсе и кадрове да уради нешто другачије од владе Србије а да тај чин нема најгоре могуће последице по Србију и српски народ.“

***

 

Какав је резултат српске елите у последњих 100 година?

Да је елита пре Другог светског рата боље радила, никада комунисти не би изашли из братоунилачког рата као победници (чак и пошто су/би Британци Србију препустили Црвеној армији). О елити између два рата писао је поменути Арчибалд Рајс, познато је како се српска елита борила током Другог светског рата против окупатора, и после против комуниста. Потомци те предратне елите, мањим делом, данас су у Србији, већим делом су у расејању – само део њих се после више деценија у прогонству вратио (попут неких чланова породице Карађорђевић). На примеру породице Карађорђевић, односно принца/престолонаследника, можемо видети ту силазну линију унутар владајуће елите што се тиче вештина у политици, економији… Од вожда Карађорђа, преко краља Петра Првог до данашњег престолонаследника и принца[5]. Ту је и пример кнеза Милоша Обреновића, на кога се данас позивају политичари који су предали КиМ и издали српски народ – за време кнеза Милоша Србија је увећавала своје територије и напредовала у сваком смислу, за време ове владајуће елите, која води Србију у последњих 20 година – све је супротно. Данашњи политичари, који су се одрекли Космета, толико су мали (људи) да себе упоређују са кнезом Милошем, или породицом Светог цара Лазара. Нису достојни чак ни да се пореде са генералом Миланом Недићем, који је, као и кнез Павле, био појава за политичаре који врше власт последњих година и деценија.

Данашњи политичари на власти у Србији потомци су комуниста, они су формирани и изабрани унутар удбашких структура. Где су корени тих удбашких структура, шта је света земља за те самозване “очеве и мајке нације“?

Срби су наивно ушли у игру звану new age почетком 20. века, када настаје Југославија. У тој игри доживели су тежак пораз, највише због осећања ниже вредности у односу на људе са Запада (онако како је Достојевски то описао пре скоро стопедесет година). Све што је долазило са Запада сматрало се напредним/прогресивним, све што је било православно и традиционално (словенско) сматрало се назадним. Такво размишљање, које је било присутно међу многим Србима почетком 20. века, врхунац је доживело међу српским комунистима који су дошли на власт 1945. године. Од те године више не постоји православна Србија. Хришћанска Србија је опстала/постала/остала невидљива. Од почетка Устанка, који је назван и Српска револуција, српски народ је подељен на две Србије. Са једне стране имамо Србију коју је тада персонификовао Доситеј Обрадовић, са друге стране имамо православну Србију. Ови први, који су данас Друга Србија, дивили су се Европи тог доба, желели су да и Србија буде модерна држава, а ови други, којих данас у великом броју има унутар Прве Србије, желели су обнову средњовековног царства, остали су везани за косовски мит и Русију и често су се опирали сваком напретку. Чињеница је да ни у средњевековној Србији није ишао лако (и потпуно ненасилно) просец христијанизације, делови српског народа нису припадали Српској Православној Цркви ни тада. После више векова под окупацијом муслимана, после више векова покатоличавања Срба у Крајини(ама), српски народ је подигао Устанак. Устанак је подигнут од стране православне Србије, која је изнела борбу за слободу. Међутим, од самог почетка, постојале су две визије како треба да изгледа слободна Србија. До 1918. године превласт имају они са визијом православнеСрбије, од 1918. до 1945. снаге су биле изједначене, а након 1945. године превласт унутар српског народа, унутар Србије, имају наследници (у идеолошком и културном смислу) Доситеја Обрадовића, Светозара Марковића, радикала Николе Пашића… Уместо Христа и косовског мита, Срби из тог доба су се, у већини, определили за тековине Француске револуције и немачких илумината (и британских и јеврејских окултиста).

Управо је то света земља данашње (односно, оне од 1945. па и 1918.) владајуће елите у Србији, “очева и мајки нације“[6] – Француска револуција, немачки илуминати (рационалисти-мистици), британски и јеврејски окултизам, источњачке философије и исламска мистика.

Све што је далеко од Христа блиско је многим Србима из владајуће елите, због тога та елита, која се одрекла Христа, толико жели да постанемо део ЕУ и тражи да се Србија одрекне Косова и Метохије. Због тога је за езотерне кругове са Запада важно да се “прихвати реалност“, а то је да је Христ “илузија“, да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део европске антихришћанске заједнице. По мишљењу већине чланова те заједнице то је заједница напредних људи, социјалног благостања, људских слобода и слично. За хришћане то је антихришћанска заједница. Само унутар хришћанске заједнице могуће је да имамо слободу и благостање за сваког, а таква хришћанска заједница није могућа на овом свету (све до Судњег дана). За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не могу лагати и убедити да их следи на путу стицања благостања, нирване, божанства и сличног на Земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање, чак, они су ти који су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. Код нас у Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског краља – да би уместо српског краља Срби служили хрватском комунистичком диктатору који не само да је живео као српски краљ, живео је у благостању у каквом су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији султани и шеици. Управо тај чин довођења Хрвата, комунисте и католика, масона и бившег аустроугарског војника, у сваком случају антисрпски опредељеног човека у сваком смислу, на чело Србије-Југославије, у Београд, на Дедиње, у Двор, који је живео као краљ, показује потпуни колапс српске елите у 20. веку, духовну и интелектуалну катастрофу од које се српски народ није опоравио ни до данас[7]. Непријатељи српског народа, уз огромну помоћ самих Срба, на чело државе довели су приглупог старца који је био обична марионета Запада (на власт дошао када је имао преко 50 година и владао до краја свог живота), те му је било дозвољено да буде суров према свим својим непријатељима унутар СФРЈ (посебно према Србима, када је побио све православне кренуо је на Србе из Комунистичке партије који су му представљали претњу и које је увек лако елиминисао – никада се Срби комунисти нису побунили). Ко је читао мој блог зна да не мислим да је у Југославији било све лоше, нити да гајим мржњу према суседним народима – напад на маршала СФРЈ није напад на све Југословене и није исмејавање оних који су веровали у све те идеје (од комунизма до new age-а). Није напад ни на њега као (приватну) личност. Поштујем антифашистичку борбу партизана против Трећег Рајха и сателита. Поштујем права радника и желим да свако може да живи достојно од свог рада. Поштујем жене, поштујем другачије од себе, итд. Моји пријатељи левичари воле да кажу да сам због тога социјалиста, али сам ја и даље десничар, тј. хришћанин[8]. Очигледно, Југославија је била Промисао, треба извући поуке за будућност, то је разлог писања овог текста.

***

После таквог (и таквих) “владара“ из доба СФРЈ, није чудно да смо добили за новог “вођу“ појаву као што је то био Милошевић. После њих двојице, кога чуде појаве као Дачић, Вучић, Николић и Динкић (и пре њих Тадић, Ђилас, Коштуница…) на најважнијим функцијама у држави? Шта су урадили ови “владари“ за Србе и Србију у последњих 50 година? У последњих 20 година? У последњих 10 година? Шта су урадили у претходних 5 година? Од избора 2012. године? Како изгледа Србија после толико година њихове владавине? Да ли за овакво очајно стање народа и државе можемо кривити само странце и непријатеље?

Српски политичари који су учинили да у свему постанемо најгори у Европи (чак и у фудбалу!) говоре нам, са позиција власти, где уживају у благостању, да смо у свему “највећи и најбољи у Европи“. Тако, када се отвара неки музеј у Београду, то је “највећи музеј у Европи“. Када се открије неки археолошки локалитет, одмах смо “најстарији народ на свету“. Они који тврде да смо “најстарији народ на свету“, док истражују праисторију, од Срба су направили – народ стараца, који изумире, где се бебе слабо рађају, а млади одлазе из државе. У свему смо “највећи у Европи“, СФРЈ је била међу “светским силама“, чак и војна сила (?), а истина је да је у Србији пре пар година планиран највећи магацин у Европи за складиштење нуклеарног отпада, који је требао да кошта, замислите, невероватних (и за већину нуклеарних сила недостижних?) 3 (словима: три) милиона евра (или 300 милиона динара). Истина је да је наша владајућа елита “највећа у Европи“ само у служењу страним окупаторима, корупцији и лоповлуку.

 

СФРЈ је била само копија оригинала. У Србији се није добро живело у том добу (осим ако не поредимо Србију са државама Трећег света – Африке). Словенија јесте напредовала, исто и НД (тада република) Хрватска[9], понешто је изграђено у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, Албанци су имали неке користи – али Срби су имали само штету од (СФР) Југославије (пример је настанак АП Војводине и Србија у авнојевским границама). Од настанка СФРЈ до данас велики број Срба је изгубио сваку везу са хришћанством, са православљем; данас (пре)велики број Срба пише (само) латиницом; велики број Срба живи у расејању и велики број међу њима изгубио је сваку везу са српством; а све је више таквих и у Србији и околним српским земљама; Србија је без аутопутева[10], авиопревозника и железнице (данас од Београда до Ниша железницом путујете за исто време као 1885. године); комунистички концепт економије[11] и индустрије доживео је тотални фијаско и изгубио је у конкуренцији са светом[12]; после 1990. у току транзиције и приватизације настављен је тај шојићевскикоцепт естрадног и кумовско-буразерског типа пословања, са незаобилазним служењем интересима страних држава – што значи без икакве визије и стратегије – од данас до сутра, на основу површних анализа, слабе обавештености и личних интереса. У последњих скоро 100 година за напредне су се самопроглашавали углавном плиткоумни, за “очеве и мајке нације“ они који су у свему осредњи (медиокритети) и површни. Такве су подржавали страни окупатори. Овде пре свега мислим на ону “званичну“ елиту, пошто праву – природну, духовну, историјску – аристократију (елиту) Србија никада није изгубила. Припадници српске духовне и природне аристократије су или убијани или отерани из Србије или маргинализовани, неорганизовани, у мањини, и зато владају они који су гори (неспособни, неморални…)[13]. Српска владајућа – званична – елита је антихришћанска, антидемократска и антисрпска. Резултати те елите, из претходних деценија, потврђују да је већина унутар те елите против Христа, против  демократије и спремна је да уради све против српских интереса (најчешће због личних интереса тих појединаца).

По ком добру ће се Срби за 50 или 100 година сећати припадника српске елите која је владала од 1945. године до друге деценије 21. века? Шта су урадили у последњих 50 година српски генерали, министри, судије, новинари, академици, итд.? Која су њихова највећа достигнућа, да ли неко то зна? У ком стању су правосуђе, медији, војска, здравство, просвета, привреда, наталитет, спорт…? Коштуница је “срушио“ Милошевића, али шта је после тога урадио за Србију и Србе (о Зорану Ђинђићу не можемо судити у овом контексту јер не знамо шта је све могао да уради да није био убијен[14])? Ко се данас сећа Вука Драшковића или Бориса Тадића? Изградњу моста на Ади, станице Вуков споменик и торња на Авали можемо сматрати успехом само ако се поредимо са Суданом и Сомалијом. За афричке услове Фест и Битеф имали су светски ниво; у односу на стање слобода у осталим комунистичким државама СФРЈ је изгледала као “Америка“ – управо то као, била је само копија оригинала (наравно, и САД су само имитација, симулакрум, Царства Божијег, утопије на Земљи, тако да је СФРЈ у ствари била копија копије оригинала). Ауто-пут “братства и јединства“ никада није био прави ауто-пут, и остао је до данас недовршен. Институт у Винчи је само помоћна лабораторија неке светске лабораторије. У нашим школама могло је да се стекне солидно образовање, факултети нису били тако лоши, али само ако се поредимо у односу на факултете у Африци, западној и јужној Азији или Јужној Америци, а прави стручњаци су постајали само они (тако је и данас) који су на постдипломске студије одлазили ван Србије, на светске универзитете и институте. Светски универзитети и институту су у српске стручњаке (докторе наука, инжењере, професоре…) уложили далеко више новца него Србија за њихово основно и високо образовање у Србији. Међутим, владајућа елита у Србији не зна и не жели да створи услове да се српски стручњаци врате из света, да живе и раде у Србији. Наставља се одлив мозгова уместо да дође до прилива мозгова.

Ево једне илустрације: Србија данас изгледа као да у њој живе инвалиди, људи без руку и ногу (мада остаје нејасно како се баца толико папира и смеће по улицама), а у свету имамо момка, Србина, који заиста нема руке и ноге, Ник Вујичић, сада свима добро познат, који је успео у животу, створио је нешто. У Србији је све у опадању, пропадању, нема стварања, људи су депресивни и меланхолични, а са друге стране имамо пример Ника Вујичића који иако нема руке и ноге не скида осмех са лица, стално нешто ствара и гради око себе, око њега све напредује. У Србији, где живи више од 7 милиона људи са рукама и ногама, све пропада, ништа се не гради (и буквално је грађевински сектор у потпуном распаду), људима је нестао осмех са лица[15]. Нисмо људи који не умеју да се организују. Колективни спортови доказују да знамо да створимо позитиван “тимски дух“. Помоћни тренер Борусије из Дортмунда (прошле године првак Немачке, ове године у финалу Лиге шампиона) је Србин и он важи, међу Немцима, који му то признају, за једног од најбољих организатора. Таквих Срби који раде у немачкој индустрији и широм света има доста, што говори да међу Србима има довољно оних који умеју да организују послове. Чињеница је да таквих скоро да нема у Србији. У Србији је све мање људи који имају љубави, вере и наде, управо оно што је суштина хришћанства и што је препородило, по сопственом признању, Ника Вујичића – читање Јеванђеља (Радосне вести). Срби су се удаљили од Христа, од Светлости, зато је Србија данас у мраку (и буквално када се гледа из свемира ноћу, Србија светли као нека држава Африке, дакле, скоро се и не види светлост поред путева, у градовима и слично – толико је развијена енергетика и инфраструктура у Србији). За све ово не можемо кривити само странце који су нас толико пута бомбардовали и рушили нам градове (имамо бројне примере држава које су после ратова далеко брже обнављале своју инфраструктуру и привреду), не можемо кривити само комунисте и владајућу елиту из последњих 20 или 10 година. Савременик Николе Пашића био је Никола Тесла. Колико су радикали из тог доба разумели свет у коме је Никола Тесла живео и радио? Колико су православни Срби из тог доба заиста били хришћани и колико је СПЦ била хришћанска а колико светосавска, односно национална Црква? Наравно, после њих, после прве Југославије, са доласком комуниста и комунизма, са настанком СФРЈ, настављен је процес деградације, ентропије, стварања све слабијег људског материјала[16], кроз негативну селекцију, међу припадницима српске владајуће елите. У комунизму је негативна селекција доживела врхунац и та појава је и даље присутна у истом интензитету. Шта вреди ако је неко врхунски научник или уметник ако је као човек слаб карактер, доушник и слично. Искушења су постала све озбиљнија, а решења су захтевала све већу суптилност. Искушењима је мало њих одолело, суптилност се ретко где може пронаћи. Да ли је био мудар и паметан комунистички диктатор који је владао 35 година и чија се држава распала само пар година после његове смрти? За неке народе јесте, за српски народ такав “владар“ не може да буде мудар и паметан и слављен у народу. Али, то јесте права трагедија овог народа, и данас велики број Срба, посебно они који се налазе на државним функцијама и моћним друштвеним положајима, (у дубини душе) велича и поштује тог диктатора. У душама таквих нема много места за Бога и Христа. Због тога нема праве одбране Косова и Метохије (практично од ослобођења, пошто је убрзо дошао Први светски рат и са њим идеје new age и југословенства а затим и победа комуниста – антихришћана који су презирали све што је било српско и православно).

О размерама ентропије (и патологије) погледајмо на следећем примеру: Србија је успела да, после само неколико деценија како се ослободила вишевековног ропства, победи у Балканском рату. Убрзо после Другог српског устанка донет је Устав, држава је градила инфраструктуру, подизане су школе и универзитети, развијана индустрија и приватно предузетништво (и све то без презадуживања државе и народа). Напад непријатеља у Првом светском рату толико је био моћан да је српска војска морала да напусти Србију (али је остала јединствена). Настаје Краљевина Југославија, српски непријатељи убијају југословенскогкраља, Србина по пореклу. Напад непријатеља у Другом светском рату био је такође моћан, али српска војска остаје да се бори и не напушта српске земље, само овај пут је разбијена на две колоне – четнике и партизане – који су и међусобно ратовали до истребљења. Затим настаје СФРЈ, уместо краља долази диктатор, Хрват, комуниста и католик, масон-илуминат и бивши аустроугарски војник. Он је, за разлику од југословенског краља који је био убијен, владао 35 година, умро је природном смрћу и сахрањен уз све почасти (док је велики број Срба плакао за њим). Толико је озбиљно стање болести у српском народу. После тога долази до распада СФРЈ и напада на Србе и Србију, али овог пута далеко мањег од оног из великих ратова. Срби су победили у великим светским ратовима, из малих ратова из деведесетих изашли су као губитници. То је зато што је данас мало Срба који су направљени од чврстог материјала. Данас је више потурица и квислинга иако је данашња окупација мекша од окупације која је била под Турцима или нацистима. Данас међу Србима нема ни хајдука ни ускока ни четника ни партизана. Данашњи Срби не могу да издрже притисак који долази са Запада, а под Турцима, некада, Срби су трпели далеко већу репресију – вековима. Данашња генерација (генерације образоване у комунизму) не може да издржи притисак са Запада, који траје пар деценија и може трајати још највише једну деценију, нити може да пружи озбиљнији отпор против окупатора, посебно у оном делу економске и културне окупације, а делује у далеко “конфорнијим“ условима окупације у односу на неке претходне генерације Срба, па се одриче Косова и Метохије. Данас велики број Срба верује да Косово више никада неће бити српско, мало је Срба који су спремни да се боре за Космет. Међу онима који су спремни да се боре, мало је оних који знају како да се боре и победе. Често су антихришћани ратовали у име Христа.

***

Зато је наслов овог текста “UDBA – ознака (не)квалитета“. Нису сви удбаши издајници српства, слуге антихриста и слично. Многи јесу, али не сви. Удбаши владају у Србији. Не знамо ко је све од припадника владајуће елите био убица и лопов[17]. Некима су руке крваве од 1945. а некима после 1990. године. Данас многи помињу некакве успехе у Јагодини, а више од деценије нису откривене и ухапшене убице новинара Милана Пантића нити су ухапшени организатори убиства. Какав је то град који има такав грех а показује се као успешан модел? Зар Јагодина данас не подсећа на време титоизма? Шта се данас другачије ради у Јагодини него што се радило у доба СФРЈ или деведесетих (нпр. колики је минус у буџету општине и како и ко покрива тај минус, посебно, када као маршал, једног дана, ако остане доживотно на власти, буде сахрањен крадоначелник Јагодине)? Неко ће рећи да је крадоначелник Јагодине православац и националиста. Да је православац нисам сигуран, многи то тврде, али бити хришћанин и рећи да си хришћанин није исто. Такође, нисам сигуран да је националиста. Он је, пре свега, егоиста, тип Србина формираног унутар комунизма и удбашке психологије[18]. Сетимо се, и за Милошевића се тврдило да је националиста. Даље, ко год да дође на власт у наредном периоду, ако се окружи са људима из садашње владајуће елите, неће знати ко је од њих учествовао у организацији убиства Зорана Ђинђића. Да ли је могућ напредак у Србији ако су и даље у влади (владама) они који су организовали убиство председника владе Србије 2003. године? Те људе ће Божија правда и казна стићи, кад тад, али ми не знамо у овом тренутку ко је на власти а ко није од оних који су организатори (на вишим нивоима, и не само међу политичарима) убиства Зорана Ђинђића, и све док је тако биће тешко да се у Србији било шта позитивно догоди (за народ, грађане). Исто важи за злочине комуниста после 1945. године а ту чак и знамо ко су убице, и те убице су и даље “угледни грађани Србије“, слободно се шетају центром Београда, доносе одлуке важне за будућност српског народа. Колико је јадна српска владајућа елита показује њихов однос према доношењу закона о реституцији и примени тог закона у пракси[19] (СПЦ се изборила за себе и своју имовину, своје вернике/грађане није узела у заштиту. То није доказ да је СПЦ јака, већ још један доказ улизивања властодржаца – веома распрострањене особине код њих – а над СПЦ остаје сенка да је направила трули компромис).

Бескичмењаци, слабићи и мали пионири који су ћутали када су удбашиодводили рођаке и комшије, који се нису бунили када су колеге добијале отказе, људи који у доба СФРЈ нису смели ни да писну пред саобраћајцем или шалтерским службеником, који су мислили да су “нормални“ ако се спрдају са СПЦ и пишу латиницом, који су мислили да је кул учествовати на слету – имали су сигуран посао, регресе, летовања, зимовања, кола, викендице… Дакле, у доба СФРЈ добро су живели људи без карактера и крста, са робовским менталитетом. Они који се нису уплашили, који се нису повиновали пред комунистима због страха, они који су искрено веровали у идеје социјализма/комунизма/самоуправљања, време је показало, нису били тако паметни и напредни. Комунизам је толико дуго трајао само зато што су се Срби у великом броју одрекли Христа и православља. Само због тога комунизам и даље траје у Србији – исти људи владају, на исти начин, скоро ништа се није променило (осим што СПЦ не плаћа ПДВ и што имамо веронауку у школи). Само у Србији није спроведена реформа тајних служби, што значи да само у Србији владају исте структуре које су формиране унутар комунизма. То су удбаши. А те структуре су формиране да би се уништио српски народ – да би се Србин преумио, одрекао традиције, заборавио прошлост, да не може од свог рада да живи у Србији па мора или да зависи од њих или да напусти Србију… Рођен сам 1979. и живео сам део живота у СФРЈ. Моји родитељи су (били) попут већине Срба – горе описаних (дакле, пионири). Не знам о каквом благостању људи говоре када говоре о СФРЈ, сећам се да сам као припадник средње класе одлазио на море и да су тамо долазили Срби из расејања који су у тим државама били средња класа, а имали су два до три пута бољи стандард. Нико до нас из Србије није био једнак са вршњаком који је долазио са Запада што се тиче материјалног статуса, реално, ми смо били сиротиња за њих. Међутим, цео живот слушам “како се добро живело у СФРЈ“. Ако вам је циљ да 100 метара претрчите за сат времена, и ако то урадите за 50 минута, ви сте постигли успех (циљ који сте себи поставили). Али ако вам је циљ да оборите светски рекорд, или да се приближите том рекорду, онда 100 метара морате да истрчите за 10 секунди. Између трчања, на 100 метара, за 10 секунди где се приближавамо светском врху и трчања за 50 минута где убедљиво заостајемо, велика је разлика. Онај ко 100 метара трчи за 50 минута јако је далеко од светског врха. Међутим, такви говоре да су Срби (или СФРЈ) “најбољи и највећи у Европи“. Шта се дешава са тим пионирима када деценијама то не могу да схвате? Колико мора да буде дубока та неискреност, патологија, кукавичлук, инаћење и одбијање човека да се суочи са чињеницама[20]? Колико су Срби далеко од искреног покајања, не само због комунизма и злочина комуниста?

Прави национализам, тј. да будем прецизан – патриотизам, односно, родољубље – огледа се у томе у каквим условима живе припадници народа и колико је дугорочно одржив тај модел. Да останемо на примеру Јагодине – у том граду јесте нешто изграђено, неки људи су добили краве, други су видели Беч, трећи су се запослили код страног инвеститора и раде за 200 евра (до јуче нису имали посао), али, са друге стране шта могу да купе деци са платом од 200 евра, у каквом друштву расту деца у Јагодини, у какве ће људе да израсту са таквим “узорима“ око себе, колико позоришта ради у том граду, и оно најважније, ко ће, и како, да врати дугове када се заврши епохасадашњег крадоначелника тог града? Зато ме Јагодина данас толико подсећа на СФРЈ некада. Као што су тада продавали Косово и Метохију да би сипали нафту у тракторе, тако и данас раде. Само се данас неки од њих представљају као велики православци. То је једина разлика. Све остало је исто. Зар данас многи не хвале крадоначелника Јагодине како је “вешт дипломата“ зато што има добре односе са амбасадорима држава које су окупирале Србију а са друге стране је наводно русофил који води Јагодинце у Москву и слично? Председник Јединствене Србије води политику “несврстаних“ онако како је ту политику водио и доживотни председник КПЈ и СФРЈ.

У Србији у последњих тридесет година има национализма (у оном негативном виду). Пре тога тридесет година национализма није било (ни у једном виду). Многи су постали националисти оног тренутка (осамдесетих) када су схватили колико су били глупи што су били комунисти, односно, када су се постидели самих себе што су били тако наивни и веровали у све те комунистичке приче. Међутим, мали део, од оних који су себи признали да је комунизам био зло за Србе, заиста се покајао (у својим срцима), остали су у срцу и глави деца комунизма(иста је радна етика, психологија у свакодневном животу), нису постали искрени хришћани, праве демократе или предузетници иако је већина њих почела да слави славе (оснива странке, приватна предузећа….). Зато данас скоро сви из тих генерација које су већи део живота провеле у комунизму, од 1945. до 1990. године, на сваки начин брани ту државу и епоху, покушава да нађе оправдање, разумевање, само зато што је мало оних који су способни да се суоче са истином и крену на пут искупљења и покајања. Делом је то тако и зато што нема ко да их води (усмерава) на том путу ка покајању, и опраштању (осим Бога, пошто је СПЦ још увек далеко од тога јер је и сама била скоро уништена па само Бог може учинити да се Црква опорави да би после Црква могла да правилно усмерава народ).

Национализам без Христа (православља и Цркве) и наводно против комунизма (а гроб диктатора је још на Дедињу, ниједан комуниста није осуђен за злочине против српског народа) – такав је данас српски национализам – какав је то национализам?[21] Какво је то српствокада је крадоначелник Јагодине светосавац? Зато сам као Божији знак (упозорење) протумачио несрећу која се догодила у Јагодини после посете Патријарха СПЦ крадоначелнику Јагодине пре пар година, када је избегнута већа трагедија јер је на стадиону могло да дође до погибије деце. Надам се да Патријарх више неће уручивати признања таквим људима јер следећи пут можда страда неко дете. Исто важи за председника СПС и владе окупиране Србије који добија признања од СПЦ а велича комунистичког диктатора (те, природно, само такав може да преда КиМ). СПЦ не треба да се ослободи само свештеника педофила већ и оваквих лажних “верника-добротвора“, посебно на државним функцијама (који не дају свој новац већ новац свих грађана-верника). Како неко у Србији, ко је на власти, може добити било какво признање када је Србија најкорумпиранија и најсиромашнија држава у Европи, под меком (економском, културном и духовном) окупацијом?

Хоћу да кажем следеће: у Србији се на попису преко 80% Срба изјасни као православни хришћанин. По мом мишљењу, правих верника, хришћана, нема више од 10% (који живе и раде у Србији). Националиста међу Србима има више од 50% од укупног броја припадника српског народа који живе и раде у Србији. Оних који величају СФРЈ и говоре како се тада добро живело и радо би да се врате та времена има око 80% међу генерацијама партизана и њихових пионира. Од тог броја половина је сада међу националистима, а половина припада Другој Србији (ту је цела Друга Србија). Што се тиче владајуће елите, стање је далеко горе, пошто су међу политичарима, од стране удбаша, инсталирани агенти који глуме православце, демократе, капиталисте, националисте, четнике…

Зато је UDBA ознака (не)квалитета. Задатак удбаша је да штите националне интересе а они раде против свог народа. Њихов задатак је да обезбеде развој своје државе а они су упропастили државу. Нису ту увек лоше намере у питању, често се ради о незнању. Зато ту нема квалитета. На пример, неспојиво је да будеш и православни хришћанин и идолопоклоник комунистичког диктатора. Исто тако, неспојиво је да будеш хришћанин и националиста који мрзи другачије од себе, који између Бога и себе као идола поставља цркву, крв, тло, партију и слично… Ко то не може да схвати, не може стварати успешну дипломатију, привреду, науку, државну администрацију, итд. У философском и теолошком смислу, маршал СФРЈ је био обичан бравар. Када је он за тако велики број Срба био “геније“, није чудно што је после њега и Милошевић од великог броја Срба проглашен за “генија“ (јер је говорио енглески боље од Шербеџије у холивудским филмовима).

Међу удбашима нема хришћана. Данас хришћана нема довољно ни унутар СПЦ[22]. Зато није било покајања, реформе тајних служби, зато пропада Србија, јер народ не иде ка Богу, већ и даље иде од Бога ка “палом анђелу“.

***

За све лоше ствари у Србији које су се догодиле у последњих 20 година, за све злочине које су Срби починили у току ратова деведесетих 20. века, окривљује се – од стране српски комуниста и атеиста, српских непријатеља из региона и света – Српска Православна Црква и сви националисти се представљају као православци. Шта говоре чињенице –  а то је сумирање до сада наведеног у тексту?

Од 1918. године траје процес де-христијанизације Србије са највишег нивоа у држави, од стране водећих људи у народу, када српска елита пада под утицај масона-илумината са Запада. Тај процес је знатно убрзан после 1945. са доласком комуниста на власт. Већи део народа је следио своју елиту и Срби су се скоро у потпуности одрекли Христа и православне традиције. Процес ре-христијанизације започет је после 1990. године али даје слабе резултате[23]. Процес обнове национализма је био нешто успешнији, али, какав је то српски национализам без Христа и завршеног Храма Светог Саве, какви су то српски националисти (патриоте, родољуби) који чувају гроб комунистичког диктатора на Дедињу и не откривају где је убијен и где је закопано тело генерала Драже Михаиловића? Такви “националисти“ воде Србију већ 20 година и од Србије су направили ужасно место за живот, држава је банкротирала и све је мања, а Срби су пред нестанком. Од оних, са пописа, преко 80% православних хришћана, данас у Бога и анђеле верује тек сваки десети Србин. Велики број Срба данас није крштен. Српски народ је, данас, народ некрштених и безбожних, па је бесмислено (не-интелигентно) питати због чега нас Бог оволико ставља на искушења и када ће доћи крај српским патњама. Срби, вратите се Богу и све ће се променити. Да ли смо због тога изгубили медијски рат и тако лако сатанизовани у светским медијима? Да су православни хришћани водили Србију деведесетих, да је данас такви воде, све би било другачије, сигуран сам у то.

Написао сам и да су најбољи Срби погинули у ратовима у 20. веку или су отерани из Србије и да зато Србија нема (праву) елиту скоро један век. Међу тим најбољим највише је било православних хришћана. Пре 20. века, православне Србе вековима су прогонили католици и муслимани. Део Срба прешао је у друге религије и цркве, део Срба се обезбожио (постао модеран) у претходних пар стотина година. Суштина је да у последњих 100 година, од 1918. године, у Србији, међу Србима, посебно оним на власти, скоро да није било, и данас нема, (правих) православних хришћана. Српска војска је у Првом светском рату добила симпатије целог света, непријатељи су подигли споменик српским војницима. Али, српска елита ствара Југославију. После рата, у Краљевини Југославији, после неколико векова прогонства, обновљена је Српска Православна Црква. То није пуно значило, јер је већ тада добар део српске елите био под утицајима new age покрета (масона-илумината, источњачке мистике и философије), европских рационалиста и комуниста. Део православних Срба (неки припадници СПЦ) имао је симпатије и за нацизам и фашизам. То се показало 15 година касније, у току Другог светског рата. Део Срба је прешао међу комунисте, део Срба је служио нацистима, а најмањи део Срба је остао православан и борио се (хришћански) и против нациста и против комуниста. Тај (најмањи, хришћански) део Срба је доживео потпуни пораз. Од тада не постоји православна Србија. Јесте дошло до слома комунизма 1990. године али тада није дошло до обнове православља, тада је само започета ре-христијанизација, која ће трајати деценијама (и вековима, до Судњег дана). Због тога је бесмислено за све лоше из деведесетих оптуживати православнуСрбију. За све лоше из деведесетих, као и оно пре, и ово после 2000. године, треба, ако се већ неко окривљује, окривити удбаше, односно, (нео)комунистичку Србију. Они су владари у Србији. Србијом владају припадници new age покрета (масони-илуминати, следбеници источњачке мистике и философије, европских рационалиста и комуниста). Они су стварали Србију после 1945. Они су стварали Србију после 1990. Они су стварали Србију после 2000. Србија у којој данас живимо њихово је дело, за све лоше што се дешавало у последњим годинама и деценијама они су криви а не Срби хришћани, Срби који се нису одрекли Христа. Због тога је доминантан губитнички менталитет унутар владајуће елите – без Христа нема Победе[24].

Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. Без Центра нема ни окупљања елите, ни позитивне селекције. Од убиства краља Александра Карађорђевића све до осамдесетих година (после смрти комунистичког диктатора) такав Центар уопште није постојао. У последњих 30 година имамо више центара моћи и одлучивања у Србији. Скоро цео век без српског политичко-економско-културног Центра, Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. Почетак тог раслојавања је у 19. веку када смо са једне стране имали традиционалисте а са друге модернисте, који нису успели да изграде консензуалну политику већ су водили политику екстремизма, што се наставило у 20. веку, све до данас. Два века траје сукоб између белих и црвених јакобинаца унутар српског народа. Зато смо уместо српске социјалдемократске странке средином 20. века добили југословенску комунистичку партију, која је прогонила православне хришћане. За то што све све тако развијало нису само Срби комунисти криви. Међу противницима комунизма и Запада било је оних који су се борили тако да су само непријатељима помагали. Модернизација Србије била је неминовност потреба и пре сто година, модернизација Србије је неминовност и потреба и данас. Исто важи за процес глобализације – уместо политике анти-глобализма потребно је водити политику алтер-глобализма.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије.

Ту долазимо до проблема идентитета. Политика рестаурацијесредњевековног царства, уређења и живота из периода лозе Немањића, није могућа. Од самог почетка (од Устанка из 19. века) унутар српског народа постоје велики отпори против овакве политике. Отпор таквој политици је долазио, и данас долази, са више страна. Са једне стране, међу самим православним Србима било је оних који су схватали да је модернизација и глобализација неминовност и да се треба прилагођавати токовима  (и поретку) у свету. Наравно, то треба радити у складу са догматима вере. На пример, поштовање догмата вере није могло да угрози грађење железничке пруге, нити данас угрожава интернет. Такви православни Срби (дакле, они који нису били слепи верници и стешњени у оквирима формалне религиозности) су од почетка (19. века) били мањина унутар српског народа. Са друге стране отпор политици рестаурације средњовековне Србије пружали су Срби националисти (дакле, они који нису били суштински верници – нису веровали у Бога, анђеле, васкрс тела и душе – своја знања темељили су на тековинама западне науке, француског национализма и појма нације, после Француске револуције, која се догодила пар деценија пре српског Устанка). Са треће стране, имали смо Србе који су прешли у ислам или Католичку цркву. Са проблемом идентитета од почетка је повезано и питање језика и писма, где су настале бројне поделе у народу.

Без поштовања традиције нема идентитета, немогуће је решити проблем идентитета. Због тога је постизање консензуса унутар српског народа питање опстанка српског народа.

***

После сто година и на Западу се сваким даном показује да је концепт new agе покрета доживео неуспех, нема ништа од mealting potполитике, од неолибералне идеологије, од стварања једне светске религије, светске владе (а да није тоталитарна) и слично[25]. Југославија је била експеримент, део експеримента, оних који су предводили new agе покрет, који су веровали у те идеје. Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом  или ако створимо бога по мери “палог анђела“. Постоје православни Срби који нису срБске патриЈоте већ православни хришћани и они не бране своју веру и своју Православну Цркву само зато што су Срби и родољуби, већ зато што су Христови војници (носе Крст). Такви Срби нису прелазили у католичку веру, нису постајали муслимани, нису постали комунисти, нису данас евроутописти или југоносталгичари. Нису то радили само зато што су српски родољуби, већ и зато што су искрени верници, хришћани. Само Православна Црква потиче са извора хришћанства, чува догмате вере, има корене својих учења у Светом Писму и Предању. Од свих Срба данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само такви Срби, православни хришћани, који се боре не само зато што је Косово и Метохија света српска земља већ и зато што, ако се не боримо за Космет, ми се одричемо Христа, својих православних хришћанских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. То су корени европске цивилизације. Бранећи космет Срби поново бране Европу и европске вредности. Због тога се Срби, који су у већини православни хришћани, разликују од својих непријатеља, због тога су Срби много мање нападали своје непријатеље и чешће се бранили од њихових напада, због тога су Срби далеко мање злочина починили над непријатељима, који су над Србима спровели неколико геноцида и етничких чишћења током 20. века. Срби јесу чинили злочине током ратова из деведесетих 20. века, било је Срба злочинаца и у Другом светском рату, и после рата, и пре великог рата, посебно у Старој Србији, што је доказ колико је озбиљно одмакао процес де-христијанизације српског народа, али, Богу хвала, тај процес није немогуће успорити и могуће је покренути процес ре-христијанизације српског народа. У сваком случају, Срби су били и остали већи хришћани од оних који данас сатанизују Србе.

Данас велики број Срба није истински религиозан али православну традицију прихвата као своју традицију. Наша култура, породично васпитање, образовање… потиче из православне традиције (из догмата хришћанке вере) и тога су многи свесни, али и многи нису тога свесни, и декларишу се као неправославни, али су по свему што раде и како мисле – хришћани. Међу њима многи су прихватили православне обичаје али нису прихватили православно свештенство. Због тога је делом одговорно и свештенство СПЦ, али ако знамо у каквим је условима текао живот Цркве у последњих 70 година, морамо имати разумевања и стрпљење за СПЦ. Дакле, у већем делу српског народа је, на неки начин, постигнут консензус што се тиче идентитета. Остао је део народа који припада “грађанском блоку“ или Другој Србији. Међу њима има више струја, постоји умерена струја која може да прихвати постојање СПЦ, али доминира струја која је против православља, која није толерантна према другачијем од себе и спремна је да се са православном Србијом обрачуна на бољшевички (па чак и нацистички) начин. Тај део Друге Србије одржава политику екстремизма, са делом Прве Србије који би се са “грађанским блоком“ обрачунао на нехришћански начин. Та два дела те две Србије доминирају унутар владајуће елите. Преко њих се спроводи “мека окупација“ Србије. Зато је UDBA ознака (не)квалитета[26].

Председник окупиране Србије, председник и потпредседник владе Србије под окупацијом, последњих неколико дана, као аргумент зашто треба прихватити све услове и уцене са Запада, наводе да Запад може лако казнити Србију ако не испуни те услове “преко економије“. Те изјаве доказују да страни окупатори имају своје људе у Београду и на тај начин држе под окупацијом Србију. Очигледно тајне службе Србије не раде свој посао, односно, служе окупатору, као и владајућа елита. Такође, те изјаве доказују колико су неспособни људи који воде Србију последњих 20 година. Да су Србију водили стручнији и моралнији људи, лојални свом народу, спремни на личну жртву, и да су напади на Србију били такви какви су били у последњих 20 година (дакле, да нисмо никако могли да избегнемо санкције, бомбардовање, једнострано признање “Косова“’…), потписујем да би без обзира на све притиске са Запада и Истока, буџет Србије ове 2013. био најмање 20 милијарди евра, БДП минимун 100 милијарди, извоз преко 30 милијарди[27]… Даље, не видим на који начин су санкције и бомбардовање онемогућили властодршце у Београду да у политички и привредни живот Србије више укључе Србе из расејања, реформишу државну управу, систем образовања и правосуђе, и тако даље и томе слично[28]. Неспособни политичари, када су све уништили и учинили нас потпуно немоћним да се на било који начин бранимо, говоре да “морамо испунити услове Запада јер смо немоћни“. Говоре да морају да испуне услове јер Србима са КиМ прети нова олуја, нови прогон као онај из 2004. Да ли би Запад то дозволио и овај пут и какав је одговор спремила српска војска? Они који су реформисали војску и државу тако да не можемо да се одбранимо, због којих сада немамо војску, говоре народу како морају да испуне услове окупатора. Каква је то државотворна политика да се препусти тржиште странцима а онда се стране компаније које извлаче профит и продају оно што је произведено ван Србије – рекетирају? На тај начин, када се таква политика боље сагледа, спроводи се политика страног окупатора, а онај ко наводно рекетира странце на тај начин добија свој део профита, за служење окупатору. Иначе би део профита одлазио за модернизацију војске. За ово нема бољег примера од стварања ријалитија и контроле тржишта реклама и медија у Србији. Удбаши су успели да створе само један српски “бренд“ за извоз – ТВ Пинк. Зар стварање ТВ Пинка и ријалитија на Б92 не говори довољно о њима? Често су српски квислинзи спремни да учине и више од онога што окупатори од њих траже, некада и оно што не траже, само да би остали “деспоти“ унутар Србије.

Овде се враћам на “грађански блок“ и Другу Србију и са њима повезане мисли Достојевског које сам помињао. Од комплекса ниже вредности пате и многи унутар Прве Србије. Међутим, међу припадницима грађанске Србије далеко је више оних са паланачкимменталитетом, иако је међу њима највише и оних који критикују паланачки менталитет. Интелектуалцима и политичарима из “грађанског блока“ веома је важно шта мисле неки трећеразреднифункционери ЕУ или САД, отправници послова амбасада у Београду и слични. Ту се види сва плиткоумност грађанске Србије. На пример, ако баронеса (замисли, баронеса!) Ештон мало искриви усну за грађаноидеје то пакао у глави: “да ли је реаговала позитивно или негативно“, “какав сма утисак оставио/ла на баронесу“, “мали морају да слушају велике“, “само да стигне новац из фондова, кога занимају дупли стандарди“ и томе слично[29]. Описаћу догађај којем сам присуствао: пре више од 5 година у Ректорату је одржана трибина Европског покрета у Србији, где су говорници били Соња Лихт, неки чиновник из амбасаде В. Британије, председница Европског покрета, амбасадор САД (тада неки Полт), политичар из Демократске странке Оливер Дулић (касније министар) и мој пријатељ Срећко Шекељић. Трибина је била монотона, класика – Срби су за све криви, проблем је у Србима, итд. Када је Срећко узео реч, почео је да помиње бомбардовање Србије 1999. године у негативном (по САД) контексту. Тада се се нагло пробудио амбасадор САД, и буквално се пробудио чиновник амбасаде В. Британије, Сона Лихт и нека Милићка из Европског покрета су се узнемириле а политичар из Демократске странке је поцрвенео, ставио руку преко лица (ка страни где је седео амбасадор САД) од срамоте и почео да се утапа у столицу, скоро је пао (сакрио) испод стола. Дакле, скоро су умрли од страха и стида пред амбасадором САД зато што је неко поменуо бомбардовање Србије. Такви су другосрбијанци пред људима са Запада. Пред својим грађанима су бахати. Описаћу догађај чији сам такође био сведок пре око 10 година. Тада је председник скупштине био неки Пеђа Марковић, наводно интелектуалац, из Г17, сада УРС. Стајао сам са пријатељем у Коларчевој испред биоскопа, чекали смо почетак филма на фестивалу “Слободна зона“. Из правца Теразија наишла су два-три затамљена аутомобила са ротацијама. Пресекли су пуну линију и окренули се по средини улице где је то забрањено. Стали су испред нас двојице, на месту где је забрањено заустављање. Председник скупштине је изашао са пар телохранитеља и ушао у продавницу (секси) женског рубља! Купио је пар женских гаћица, окружен телохранитељима, док су службени аутомобили били паркирани у траци за тролејбусе, које су тако блокирали. Када су изашли из продавнице, мој пријатељ је викнуо ка њему “’Председниче, као можете“ а он се само церекао. Касније је поднео оставку, па је недавно поново био министар. Његова странка (Г17, сада УРС) економски је сахранила Србију. Страним компанијама продају све националне и природне ресурсе, дају им субвенције, ослобађају их од пореза, раднике продају као “јефтину радну снагу“, уништили су домаће банкарство, итд. Из ова два примера, где сма био сведок, видите колико су плиткоумни, паланачког менталитета, ти грађаноиди, којима је важно шта о Србима мисли неки Кушнер, Ван Ромпеј или Вестервеле… смешне су и Српкиње које падају на приче такве “господе“ са Запада. И онда се грађаноиди подсмевају срБским патриЈотама и мисле да су нешто бољи од њих. Истина, Међу срБским патриЈотама има оних који не смеју да писну пред Русима, иливладарима у Србији. Зато је Србија данас испод Истока и Запада, уместо да буде изнад Истока и Запада[30].

***

Када имамо такву елиту не можемо имати демократску државу, демократско друштво (бољи народ?). Демократија се развијала у кнежевини и монархији, али је и тада превладавао деспотизам. Демократски систем укинут је за време комуниста. После 1990. обнавља се демократски систем, али демократског друштва још увек нема. Да ли је ДОС заиста био демократска опозиција? Није. Као што то нису били “либерали“ и квазидисиденти из КПЈ. У недемократском друштву не може бити позитивне селекције, самим тим они који управљају таквом државом не могу бити стручни људи. Зато је за овај текст неважно да ли је тоталитаризам десничарски или левичарски, тоталитаризам је тоталитаризам. Чињеница је да је Србија тоталитарна држава последњих 70 година и да владају (нео)комунисти. Зато је бесмислено критиковати, превише, СПЦ[31], или се враћати у период монархизма и Средњег века. Неко ће узроке тоталитаризма и деспотизма тражити у патријархату а неко у матријархату. Комунисти су победили православце зато што је негативна страна патријархатабила јача од позитивне стране. То је оно када имате мушкарца, као (седу) главу породице, који тражи да га сви чланови породице поштују и пре свега – служе, а он није обезбедио кров над главом и довољно хране за своју породицу[32], нити је показао поштовање за жену и децу (млађе од себе). Такви су данас многи косовобранитељи и русофили. Међу комунистима је било много патријахалних[33]. Патријахални су, по обичају, уздржани када је у питању модернизација. Позитивна страна патријархата (конзервативизма) одбија негативну страну модернизације. У ту негативну страну модернизације спада искључивост и идеолошка острашћеностфеминистичког и геј покрета[34]. Складног живота и демократске традиције нема тамо где није постигнут консензус између оних који не мисле исто (између два супротна пола), где није било мере између левице и деснице, мушкараца и жена, старих и младих, конзервативаца и бунтовника (критичара)… Због тога смо уместо једнопартијског система добили партократију. Комунисти су прогонили другачије од себе. Та једна/једина Партија није била (српски) Центар, већ узрок подела, КПЈ је била партија једне стране. У монархији су комунисти били прогоњени. Тако изгледају два века српске демократије.

Да се ништа не мења у Србији (унутар владајуће елите) могу сведочити са личним примером.

Почео сам писање блога 2008. године. Укључио сам се у организацију “Конференције младих лидера из дијаспоре“ 2009. године зато што сам још много пре 2008. године схватио да су Србији потребни нови људи који ће водити државу и економију[35] и да такве људе могу пронаћи међу младима и у расејању[36]. Повезали смо, од 2009. до 2011. године, током три одржане конференције, велики број успешних српских научника, менаџера, капиталиста, интелектуалаца и најбољих студената као и велики број организација из расејања и Србије, посебно међу новим генерацијама, из преко 20 држава, са свих континената. То је урадила девојка (тада) стара 24 године, Тијана Арнаутовић (сада стручњак за међународну пословну сарадњу, некада мис Канаде), са пар сарадника, попут мене[37], и уз подршку своје породице. Када је у Торонту 2010. најавила организацију друге конференције, српски конзул јој је рекао да ради узалудан посао, да нико никад није окупио на једном месту више од двадесет Срба. У сали у хотелу у центру Торонта у марту 2010. седело је 320 младих и успешних Срба из Канаде, САД, Аустрије, Аустралије и Србије. Конзул у Торонту никада није видео толико Срба на једном месту[38]. После тога је министар за дијаспору (сада у редовима ДС-а) јавио да неће подржати наредну конференцију у Србији јер смо ”конкуренција”. Годину дана пре тога, после прве конференције, пријатељ из Танјуга ми је рекао да су одједном сви престали да говоре о конференцији, да је неко јавио да се грађани и медији више не информишу о нама и нашем раду.

Посветио сам се повезивању са (младим) менаџерима и економистима[39] који су школовани на Западу, који познају пословну културу модерног света и економске и корпоративне системе најразвијених држава, од којих су неки живели и радили у Србији те познају и привреду Србије. Дакле, са људима који нису део владајуће политичко-економске елите у Србији. Двери српске су прва политичка организација у Србији после 70 година у којој су водећи људи искрени православци, која је настајала уз СПЦ а не из ОЗНе, УДБе, ДБа и БИА. То су људи из моје од моје генерације. Дакле, Србија има нове људе на десници. Добијамо и нове људе на левици, окупљају се око Покрета за слободу[40], које подржавам као нове лидере левице и синдикалног организовања у Србији[41]. Људи који воде овај покрет припадају мојој генерацији (млађи од 40 година – не сећају се или никада нису живели у СФРЈ). Србији су потребни нови људи, поменути су неки од оних које очекујем да се појаве на политичкој сцени. У Србији и расејању настале су бројне организације младих које ће имати велику улогу у политичком животу Србије у будућности.  Да поменем само неке од њих: Организација српских студената из иностранства (ОССИ), Повратници/Repats, iSerbia, Србија у покрету, SOYA Аустралија, Косовски завет Канада, итд. Наравно, прави потенцијал налази се у бројним појединцима широм расејања од којих већина нема контакт са државом, Црквом или неком организацијом, те људе треба окупити, међусобно повезати и осмислити сарадњу са њима. Удбаши то нису хтели и/или знали.

Када сам почео да пишем блог мислио сам да је ”нуклеус праведних” бројан. Онда сам почео да упознајем неке од тих људи, из Србије и расејања, о многима сам променио мишљење. Сада, док пишем овај закључак, сматрам да је у Србији и расејању веома мали број људи који чине ”нуклеус праведних” (посебно међу онима изнад 40 година, који су везани за СФРЈ). Но, за ”нуклеус” није важан квантитет већ квалитет. Зато нисам изгубио веру и наду, јер је знатно више људи из мојих генерација који су се укључили политику него што их је било пре 2, 4 или 8 година. Ускоро ће их бити још више. То доноси промене и у бирачком телу, посебно ако се изборимо за право и могућност да гласају људи који не живе у Србији.  У расејању живи најбољи део српског народа. Настаје ”критична маса”.

Пошто сам привукао одређену пажњу различитих кругова људи[42], одлучио сам да идем путем маламата[43]. Многима би био неразумљив и без тог момента. (Због тога сам себе на блогу представио у мистериозном и духовитом опису.) Хтео сам да радим за опште добро, и био сам спреман да због боље будућности Србије радим са владајућом елитом у Србији (и расејању). Никада нисам био спреман да правим труле компромисе. То значи да није долазила у обзир сарадња са владајућом елитом на начин на који та елита ради. Да објасним пластично – не може моје лично богатство да се увећава непропорционално увећању просечне плате у Србији и бруто домаћег производа Србије. Дакле ово је моје правило – како се ја, који сам део владајуће елите, лично богатим, тако мора да расте стандард свих грађана у Србији. Основао сам, са два партнера, приватно предузеће 2010. године, са циљем да умрежимо младе и привреднике из расејања, које сам окупио кроз конференције и личне везе, и владајућу елиту у Србији, да почнемо са озбиљним инвестицијама из расејања, да покренемо велики извоз из Србије, итд. После пар месеци партнери су ми рекли да су добили информације да не могу да наставим да пишем блог са критиком против власти и елите, да не могу да останем пријатељ са Бошком Обрадовићем и осталима из Двери српске (то је било у јесен 2010. када је на Б92 покренут Инсајдер са циљем да се дискредитује покрет Двери српске) а да са друге стране, истовремено да планирам(о) инвестиције у Србији, да учествујем(о) у приватизацијама и слично, где је немогуће било шта урадити ако се не добије амин са врха државе. Одлучио сам да изађем из власништва у предузећу. Наравно, све ово су прошли многи наши привредници из расејања и добро знају какви су услови привређивања у Србији, због тога нико од њих не улаже новац у Србију, и ја не могу да их кривим због тога. На нама је, који живимо у Србији, да створимо услове за нормално пословање и долазиће велике инвестиције из расејања. Због тога се конференција више не доржава, надам се само привремено, јер, поред тога што нисмо имали подршку државе (да окупљамо најбоље младе Србе широм света), нема смисла сада радити такав посао – није могуће радити у немогућим условима. И да имамо помоћ државе – ко жели да се врати у Србију, да живи и ради у оваквој држави? Помоћ овакве државе нам не треба.

Иницијатор сам окупљања групе људи (тада са просеком година око 30) која је 2009. године, после ”Конференције младих лидера из дијаспоре”, на првом (оснивачком) састанку, заједно именовала своју групу као ”ТРЕЋА СРБИЈА” (донео сам на састанак неколико тестова, први текст је био од професора Владимира Конечног под називом ”Трећа Србија” – објављен у НИНу те године). Циљ окупљања је тражење начина да се превазиђу наслеђене поделе, између Прве и Друге Србије. Пре тога је у јавности већ коришћен назив/појам ”Трећа Србија”, од стране људи који су увидели да ровови које су ископале ове две Србије не може донети добро нашој држави и нашем народу. Донели смо одлуку да се наша група управо тако назове – ”Трећа Србија”. Међу нама су били и људи који су недавно, без знања и сагласности осталих – већине, своју одборничку групу у скупштини Новог Сада по напуштању Двери (на изборима су били на листи Двери српске) назвали ”Трећа Србија”. Међу њима је и нови директор Културног центра Нови Сад.

Изворна група, основана 2009. године, и даље постоји. Група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која се на изборима 2012. појавила на листи покрета ”Двери српске” – на локалним изборима у Новом Саду, избачена је из те организације пар месеци након избора. Остали су одборници у скупштини, а покрет ”Двери српске” ван скупштине града. Пар људи из те групе били су и део  иницијативе  ”Трећа Србија”. Сада су они посланичка група ”Двери” у скупштини града Нови Сад, примају новац на име ”Dveri” али су избечени из покрета ”Двери српске”. Један од њих је био члан бенда ”Београдски синдикат”.

Шта је ”Трећа Србија” и ко чини ”Трећу Србију”?

Циљ није био да се региструје организација, име је било у другом плану, развијали смо идеју како да се одржимо као неформална група људи са различитим погледима на политику, религију, економију, историју, итд. На (оснивачком) састанку 2009. били су људи који су у том тренутку радили на организацији параде поноса и људи који су били против организовања параде поноса. Ово је само пример колике су разлике између нас, али и колико има воље да се постигну компромиси.

Права дефиниција ”Треће Србије”, како је један[44] од нас приметио:

Србија се први пут као држава појављује за време Немањића, па нестаје под Османлијама. Други пут настаје после Карађорђа и Милоша Обреновића, па нестаје у Југославији. Сада када су се све Југославије распале, поново – по трећи пут – улази у историју под именом Србија.

Али нисмо Држава. Ми тек сада треба да створимо Државу, ми смо на почетку, тамо где су били Стефан Немања и Карађорђе, а не на успону, где су били цар Душан или краљ Александар. И то је, као што видите, ”упало” нама, да раде наше генерације, и ми конкретно. То је у суштини идеја окупљања младих лидера из Србије и расејања, и настанка “Треће Србије“. Ми смо генерација која није створила нити растворила Југославију и идеју југословенства. Ми смо генерација која је посвећена Србији, српској традицији, модернизацији, која жели да створи јаку и демократску државу. Ми припадамо генерацији која у првој половини 21. века преузима вођење Србије.

То је ”Трећа Србија” – Србија по трећи пут у историји, као суверена држава. Како ће та држава да изгледа? Шта ћемо из традиције прве две сачувати и развити? Шта ћемо ново донети? Како ће левичари решити спорне теме са десничарима, и обрнуто?  Шта ми конкретно можемо урадити да се неке ствари у Србији промене на боље, за општу корист?

”Трећа Србија”, како је описана на основу деловања групе из Новог Сада, није ”естрадна”, није ”подложна демагогији и популизму”, не ”гледа Пинк”, нисмо ”целетоиди”. У ”Трећој Србији” коју стварам(о) људе не би прогонили због писања латиницом, али би се чувала ћирилица и поштовали закони, те би на улазу у Културни центар Новог Сада стајао натпис и на латиници и на ћирилици. ”Србија естрадног понижења” је она коју су створили припадници Прве и Друге Србије (чијем су стварању и давању имена допринели и ”естрадни аналатичари” са обе стране). Новосадска група је обесмислила појам ”Треће Србије”, није оставила могућност за сарадњу са онима који немају исто мишљење о свему, даје допринос наставку естрадизације политике и поделама у Војводини. Мислим да људи из те групе (као и добар део јавних интелектуалаца у Србији) нису одолели духу популизма и користима које популизам (и власт) носи. Због тога морам да се оградим од те новосадске групе и обавестим све које то занима да та група не представља праву, једину, ”Трећу Србију”, у настајању.

Група којој припадам није позната у јавности. Постоји више разлога зашто је то тако, али су два овде битна. Први разлог: изградња ”Треће Србије”, државе а не организације, је дуг процес. СР Југославија се распала, тек, пре пола деценије. Превладавање наслеђених подела, постизање компромиса, није лако постићи. Група из Новог Сада показује да те процесе не може свако да усмерава у позитивном смеру. Смена генерација и успостављање нове елите нису једноставни процеси. Други разлог: тај пут није пут естрадизације, нити пут ”крви и тла”. Деведесете су биле у знаку Прве Србије. Прва деценија 21. века у знаку је Друге Србије. Ове две Србије владају већ две деценије, међу њима је настао и Пинк. Поново се враћају деведесете (тачније, још увек нисмо изашли из деведесетих). Б92 као медиј Друге Србије све више личи на Пинк. Лидери Друге Србије одлазили су у ријалитије, као и они из Прве Србије. Заједно су од Србије направили естраду.

Ја сам законски заступник удружења ”Трећа Србија” регистрованог у АПР прошле године. Већина људи која је део иницијативе од 2009. године није подржала њих неколико (Фајгеља и Паровића) који су приватизовали заједничку идеју. Након месец дана та иста група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која из буџета града Новог Сада добија новац на име ”Двери” иако су избечени из покрета Двери српске, региструје у АПР-у удружење ”Za budućnost Srbije – Treća Srbija”.

Међутим, приликом представљања користе искључиво назив ”Трећа Србија”. Сви медији само тако извештавају. Свим важнијим медијима сам више пута слао обавештење да сам ја предствник “Треће Србије“.

Сада та иста група људи покреће нов пројекат, користећи назив наши (”СНП Наши” који су део иницијативе ”Никад граница” повезана са групом која се назива и Двери и Трећа Србија и Наши, затим ”Наше новине”, ту је сада и ”Наша фабрика” из Крагујевца), па организују трибине под називом ”Наша ствар”, регистровали су и сајт са тим називом. Дакле, избачени су из ”Двери српске”, али сами себе зову Двери. Избачени су из ”Треће Србије” али сами себе зову Трећа Србија. Сада се још називају и Наши а нису део ”СНП Наши”, нити су у редакцији ”Наших новина” а не раде ни у ”Нашој фабрици”. Ту је и коришћење Београдског синдиката, пошто је један од њих избачн из БС.  Наравно, јасно је шта се крије иза свега. Тa група је обезбедила већину у скупштини града Нови Сад владајућој коалицији СНС-СПС-УРС. Председник ДС им не смета колико председник покрајинског ДС, али то је тако само на нижем нивоу у тој  хијерархији. Режимски новинари знају да они нису ни ”Двери српске” нити ”Трећа Србија”, али од НИН-а па до ”патриотских сајтова” и од ТВ Б92 до Свет+ и Кошаве можемо читати и слушати да се ради о члановима покрета ”Двери српске” или удружења ”Трећа Србија”, што није истина, али се ова лаж упорно понавља. Та група из Новог Сада, подржана од режима и службе, компромитује и идеје покрета ”Двери српске” (тај покрет се јасно оградио од групе из Новог сада) и удружења ”Трећа Србија” а сада желе да их људи прихвате и као  наше. То је смисао њиховог деловања, од чега стичу материјалну и медијску корист за себе (унутар окупиране Србије).

***

То је веза између православља и система квалитета – зато је UDB-а ознака неквалитета. Зоран Ђинђић, који се само мало разликовао од удбаша (да се више разликовао имао би боље сараднике око себе[45]), није могао да остане жив (припадници полиције и војске нису заштитили председника владе)[46]. За своје савременике, Ђинђић је (био) класа. Могао је да постане најбољи српски политичар у последњих 100 година. Последњи интервју (пред убиство) који је дао за ТВ Републике Српске, новинару Драшку Игњатићу, то доказује[47]. Или ове речи које је упутио студентима у Бања Луци (пред убиство):

“Разлика између етике и морала је врло битна, јер то шта је добро за један народ кроз једну јавну дискусију – то је етика. Морал је питање намера да ја кажем то је добро. Ја мислим да је то добро и ја ћу то да радим јер су моји мотиви добри. То што ће се то на крају десити катастрофално ја нисам крив, ја сам то из добрих намера урадио. Ја то презирем. Мислим да је то један изговор слабијих. Мене не интересују намере. Мене интерсују последице. Свако има добре намере и мислим да је то ствар пристојности. Ја немам намеру да дискутујем о нечијим намерама. Подразумевам да свако има добре намере. Али то је толико тривијално да ме то не интересује. Мене интересује шта следи из тога. Ако не следи нека последица која је корисна мене добре намере не интересују. Ако следи, то што ће неко да каже то су мотиви овакви или онакви, ни то ме исто не интересује. У јавном животу мене интересују последице које су добре за ту заједници у којој се тај јавни живот спроводи. Ако имате перманентно лоше последице, по мени је свеједно да ли је на Божијој правди, на некој другој правди засновано или на добрим намерама, јер то на крају доводи до пропасти те заједнице која треба на крају да успе. Не може ништа да се спроведе без технологије. И, намере без инструмената су лепе жеље.“

Из предавања студентима бањалучког универзитета на тему НАЦИОНАЛИЗАМ И ПАТРИОТИЗАМ. Ово је било последње обраћање студентима проф. др Зорана Ђинђића, одржано 21 фебруара 2003 у већници Банског двора за време његове посете Бањалуци.

***

Срби су увек били храбри људи, па је нејасно откуда толики страх од удбаша. Ако се плашимо удбаша, ако не можемо да се ослободимо од удбаша, како ћемо се ослободити од страног окупатора, моћних светских сила[48].

Данас су наде за опоравак веће него икада. У ратовима из девдесетих није било масовног страдања Срба, било је масовног одласка, али су ти Срби данас живи, што је велика разлика у односу на време после два светска рата. Имамо праву елиту (у Србији на маргини, у расејању је већина), стижу нове генерације (у политичком животу, они који никада нису били пионири), данас је Срба који добро познају свет, друге државе, народе и језике, економију и технологије… више него икада у последњих неколико стотина година. Стварају се услови за формирање српског Центра, изградњу вертикале, затим хоризонтале. Све је мање, међу најбољим Србима, оних који мисле да мање вреде од најбољих Немаца, Енглеза или Француза. Пре 100 година такви су били ретки, попут поменутог Николе Тесле, који не само да себе није сматрао мање вредним од најбољег Европљанина или Американца, већ више вредним и бољим. У последњих пар деценија таквих примера имамо у спорту и уметности, и то у већини код оних Срба који не живе и не раде у Србији, али у политици, у Србији, таквих примера нема. Можда ће Србија бити сведена у границе Београдског пашалука, али добиће праву елиту, и та елита ће вратити Србе на пут ка Богу, и Бог ће вратити Србима све што је одузео, као што је и библијском Јову вратио све.

Срби су мали народ у физичком (материјалном) смислу. Тамо где бројеви нису закон, где не влада закон нужности – Срби су велики народ.

maj, 2013.


Никола Варагић

Никола Варагић

Никола Варагић: УСТАВНИ ИДЕНТИТЕТ

.

 

Да кренем од теме која тренутно окупира јавност и око које се данас најбрже могу посвађати два неистомишљеника – посебно неистомишљеници који припадају српској интелектуалној и владајућој елити – а то је одржавање параде поноса. Ова тема је заменила острашћене сукобе и навијачке страсти које су долазиле до израђаја у полемикама између оних који негују традицију четника и оних који негују традицију партизана. Ова тема је добар показатељ колико смо далеко од уставног идентитета. До тога је немогуће доћи ако интелектуална елита није део процеса. Наглашавам – интелектуалнаелита – јер су грађани у већини против параде, већина политичара је због грађана против параде (а због ЕУ за параду), а интелектуалци су око те теме највише подељени. Интелектаулаца има у странкама, у медијима, они креирају доста тога у држави, посебно у сектору просвете. Ова тема је осетљивија јер се дотиче образовања деце, наставних планова и програма у школама, итд.

Парада поноса забрањена је прошле године највише због изложбе слика на којима је Христ приказан као трансвестит. Tада сам питао[2]: какав је смисао таквих провокација, да ли је то стварно уметнички израз или и нешто друго? Тада се појавио и спот нове београдске групе за песму ”Милион миља далеко”. У споту су сви актери, осим тројице музичара из тог бенда, са маскама мајмуна. Тако видимо љубитеље турбо-фолка, свештеника, људе који носе златне крстеве, људе који су разапети на крстеве – са лицима мајмуна. Зашто у споту нема мајмуна са партизанском петокраком на челу или око врата, коме у крилу седи курва или народна певачица, док броји девизе које је украо током приватизације или национализације? Да напоменем – нисам за забрану спота. Међутим, са естрадом и ријалитијима највише су повезани политичари из СПС, странке наследнице КПЈ, чак и из ДС, ЛСВ и ЛДП, а не православци из покрета Двери српске или свештенство СПЦ. ”Милион миља далеко” од православне и турбо-фолк Србије. Само, колико православље и турбо-фолк имају везе и колико прави верници слушају турбо-фолк? Зашто онда да Србин левичар и/или комуниста и/или атеиста и/или будиста… буде милион миља далеко од Православља и где он то иде (од кога бежи и коме прилази)? За српске (милитантне) комунисте и атеисте је свако деловање СПЦ у јавности знак да прети “опасност од клерикализације“. СПЦ има своја права, која се деценијама нису поштовала у републици, а они који су деценијама прогонили СПЦ имају проблем што СПЦ још увек постоји, па је зато свако деловање СПЦ за њих знак да прети “опасност од клерикализације“. Са друге стране, било је четника који су чинили злочине, постоје православни Срби који мрзе Цигане и Јевреје, очигледно је да има и лоших владика и свештеника, постоји дискриминација хомосексуалаца од стране одређених група Срба међу којима има појединаца који су спремни да примене насеље према припаднику мањине. Да ли је то разлога да се иде “милион миља далеко“ и од оних православаца који су против дискриминације, који су против расизма, и од оних патриота са деснице који су антифашисти или антинацисти – а то је већина хришћана и патриота у Србији и већина свештеника СПЦ? Зар због мањине, појединаца, као што су они који су пребили Француза који је дошао да живи у Србији, само зато што је возио ролере са својом кћерком у Ташмајданском парку, да се сви Срби доводе у везу са нацистима, да се стално прави паралела између Сребренице са једне стране и Јасеновца и Аушвица са друге стране? Зашто то раде бројни Срби који припадају другој Србији, а исти Француз, који је добио батине, изјављује да ће остати да живи у Србији? Да ли постоји неко у Француској ко ће, због свега што су њихови обавештајци радили у Сребреници и Б. Кушнер на КиМ, рећи да су сви Французи монструми? Колико је Срба, који су после пребијања Француза који је возио ролере, рекло да су (сви) “Срби дивљаци“ и слично?

То је стање у држави у којој је тешко доћи до консензуса за доношење новог Устава, из ког би се родио и развио уставни идентитет. Дешавања на политичкој и јавној и друштвеној сцени везана за параду поноса показују колико смо у овом тренутку далеко да се као народ, као грађани Србије, као заједница људи, договоримо око новог државног и друштвеног уређења, тако да се “Ми народ састоји од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус“. Дакле, права хомосексуалаца само су једна од бројних тема због којих се српско друштво оштро дели и то на начин да се та подела радикализује, из чега се рађа мржа и екстремизам на свим странама, на исти начин на који се то радило током Другог светског рата између партизана и равногораца. Наравно, фашисти и нацисти из Империје користе неслогу међу Србима. Док се Срби међусобно млатепо улицама окупираног Београда, западни медији нас представљају као фашисте и нацисте.

Колико слоге постоји око питања веронауке и грађанског васпитања у школама, завршетка Храма Светог Саве, абортуса, Косово и Метохија, (не)уласка у ЕУ, јачања војске, децентрализације, реформе пензионог фонда… односно, колико смо способни да уредимо Србију тако да је свако прихвати као своју државу, коју ће искрено волети, поштовати и бранити?

Консензус је немогуће ако не постоји дијалог, ако нема толеранције, ако не постоји самоконтрола, ако нема витешког поштовања противника, итд. Начин на који се сада расправља о овим питањима (унутар “елите“, међу људима) није добар, није конструктиван. Поводом параде поноса и ове године чека нас исто што и претходних година, и не вреди забијати главу у песак, то питање се мора решити, али не песницама и каменицама, на улицама.

Да ли је одржавање параде поноса – чији примарни циљ није указивање на права хомосексуалаца и тражење начина да се такви људи мање дискриминишу и не трпе насиље због тога што су то што јесу, већ вређање свега што је православно, односно хришћанско, односно религиозно – кршење закона јер је у супротности са моралом демократског друштва, дакле вређа јавни морал заједнице (не треба заборавити да су против параде и бројни Срби који нису православни верници, против параде су и бројни грађани Србије који нису српске националности[3])?

Са друге стране, ако хетеросексуална већина не осуђује људе који прогоне припаднике сексуалних мањина – и када није време за одржавање параде – само зато што су то што јесу, ако нико не ради са младима и не решава њихове проблеме у животу и проблеме у васпитању и образовању – да ли је позивање на јавни морал, на морал демократског друштва заправо ограничавање слободе мишљења и изражавања и права на јавни протест ”одбачених” припадника сексуалне мањине који се заиста прогоне и према којима се на нехришћански начин људи односе?

Мој лични став (глас једног грађанина на изборима или референдуму) је следећи: све док постоје задње намере код организатора параде поноса, а међу њима постоје такви којима није циљ заштита угрожене мањине већ вређање Православља и мењање свести (непоштовања уверења) већине, као и неки други политички циљеви који немају везе са људским правима већ притисцима на Србију, нисам за одржавање параде поноса. Са тим је повезано претерано и крајње сумњиво мешање у унутрашњу политику Србије од стране амбасадора неких држава као и неких међународних организација. Начелно, јесам за одржавање протеста сваког ко је угрожен на било који начин и ко то ради у складу са Уставом и законима. Дакле, против сам да се донесе закон којим се забрањује (на 100 година или вечно) протест хомосексуалаца (као што је урађено у Русији, Москви). Све док су некоме права ускраћена има право на протест. Такође, против сам сваког закона који омогућава усвајање деце од стране хомосексуалаца и сваког закона који на било који начин доводи децу у везу са хомосексуалцима (нпр. да се и код нас као и на Западу избацују термини “мама“ и “тата“ из литературе и образовног програма, да се деци забрањује да користе те термине, да у документима не пише да ко су му отац и мајка, и слично. Нисам још увек отац, када будем, биће ми незамисливо да ми се појави неки јунак и забрани мом детету да ме назива оцем или да ми забрани да се представљам као отац свог детета). Против сам сваке дискриминације и насиља против припадника сексуалне мањине. Против сам сваке афирмације хомосексуализма у школама и медијима. Као хришћанин поштујем брак који је Бог установио у рају – поштујем Свету Тајну брака.

Верујем да се ово питање може решити тако да се насиље и дискриминација према хомосексуалцима смање до мере да то заиста буду само изоловани и ретки инциденти који ће се брзо решавати привођењем или кажњавањем насилника. Верујем да можемо изградити културу унутар које ће се поштовати Личност сваког човека, сваког грађанина Србије.

Иницијативу против насиља у друштву и дискриминације против сексуалних (и свих других мањина) треба да преузму десничари. Зашто десничари не би ишли по школама и учили децу да поштују другачије од себе? Зашто десничари не би организовали акције чишћења паркова, улица и река? Тек када то крену да раде, на власт ће доћи прави десничари, а то значи праве патриоте и искрени верници. У школама међу децом има доста насиља, све више и разврата (видети филм “Клип“). Нису физички угрожена само деца која су на путу или већ јесу хомосексуално оријентисани. Таква деца – која су хетеросексуалне оријентације – су најмање угрожена у данашњем српском друштву због геј лобија. Већина деце долази из породица које су против параде поноса – а стање у школама је све горе. Улице и реке су нам затрпане смећем. Да ли малобројни хомосексуалци и другосрбијанци могу до те мере да загаде животну околину, или је то, ипак, дело великих националиста, односно, већине становника, од којих је већина против параде поноса[4]? За боље услове живота деце више се боре припадници дела невладиног сектора који подржава афирмацију хомосексуализма, укидање веронауке и слично. Када десничари крену да раде тај посао, када се смањи насиље у школама (што је немогуће ако се не поправи стање у целом друштву, дакле, ако се не подигне ниво културе) неће више бити потребе да припадници геј лобија и организација из ЕУ и САД обилазе српске школе због проблема са насиљем и нетолеранцијом. Неће бити потребе да се одржава протест хомосексуалаца или парада поноса – као промоција идеологије хомосексуализма[5].

Националисти, укините или не гледајте ријалитије, немојте да промовишете турбо-фолк и разврат, не гледајте Пинк, Палму и Свет+, не купујте таблоиде који преносе вести са Фарме и Великог брата, и нико неће морати да одлази у школе да објасни девојчицама од 13 година како да ставе кондом на пенис својим друговима из разреда, да се не би неко заразио или остала трудна. Разврат је разврат, међу хетеросексуалцима или хомосексуалцима – небитно. Када настане култура разврата, а она настаје када хетеросексуалци у већини пређу границу, постаје “све дозвољено“. Тек тада, када већина хетеросексуалаца пређе границу, долази до промоције хомосексуализма, јер је “све дозвољено“. Узмимо пример Србије – тек када је повећан број развода, тек када је повећан број прељуба, између хетеросексуалаца, тека када се раширила (хетеросексуална) проституција, тек када су националисти почели на својим телевизијама да пуштају порниће у време када деца гледају цртане филмове, и геј култура добила је свој простор у јавности, гел лобисти су почели да промовишу идеологију хомосексуализма.

Наравно, ја не говорим да је решење пуританизам, јер се тада прелази у другу крајност, већ налажење мере. Само тако можемо доћи до оздрављења Породице, као основне ћелије људског друштва, само тако можемо сачувати Свету Тајну брака, између мушкарца и жене. Ту се прави разлика између националиста и православних патриота. Националиста подржава културу разврата, промовише турбо-фолк, ствара Фарму, ствара Палму, ствара мале цеце и јеце, мале аркане,мале ере, руши све вредности, пљачка грађане, чија деца живе у сиромаштву, гледајући Фарму и Палму, слушајући цеце и јеце, читајући таблоиде… Други избор детета које расте у таквој средини је да буде урбанији и европеизован и американизован, па да гледа Великог брата, МТВ, разне кардашијанове и слуша лејди гаге, да сања да посети параде поноса у Берлину и Сан Франциску, да живи у Амстердаму, дечаци сањају да у лимузинама са њима буде више зечица… Тако добијемо друштво у којем девојчице и дечаци млађи од 14 година у великом броју већ имају “богато сексуално искуство“, праћено бројним абортусима, полним болестима и осталим психо-соматским последицама. По некој статистици то је скоро трећине деце у том узрасту, а пре 30 година радило се о 2 одсто популације у том узрасту.

Затим се појављују “генијалци“ који предлажу следећи план: пошто су деца под утицајем културе разврата која долази из медија, пошто живе у друштву у којем су срушене све вредности, пошто су сиромашни а познато је да је “секс забава за сиромашне“, треба увести сексуално образовање од првог разреда основне школе, научити девојчице како да ставе кондом на пенис својим друговима из разреда, да се не би неко заразио или остала трудна, исто и дечаке, па су ту часови Кама сутре, затим истраживања сексуалности

Не дају деци да буду деца, да уче оно што деца треба да уче. Дакле, погрешан приступ. Фронт, односно санирање последица културе разврата, борба против културе разврата, није у школи, фронт је у Републичкој радиодифузној агенцији, судовима, тужилаштву, полицији, скупштини, влади… На првом месту, у Породици. У православној хришћанској породици деца другачије расту – здравије и детињство им дуже траје. Тако се развијају здраве Личности, деца не крећу путем материјализма и хедонизма. Здраве Личности природним путем спознају свет сексуалности, не губећи духовност у свету чулности. Нека врста сексуалног образовања је потребна, то није спорно и такав предмет треба увести, данас нема много здравих хришћанских породица, не смемо да заборавимо на децу која не расту у таквим породицама, али, фронт је на другој страни, а не у школи, међу децом од 8 до 14 година. Још се такви “генијалци“ подсмевају онима који су против овакве врсте увођења сексуалног образовања у основне школе (нпр. у десет школа у Војводини – ниједан стручни и породични савет, републички или локални, није упознат са садржајем уџбеника нити је одобрио употребу тих уџбеника; нико не зна ко су људи који ће децу учити о сексу, али се зна да ће учити девојчице да што више гутају хормонске таблете јер су “здраве“, учиће децу да је хомосексуалност “позитивна варијација људске сексуалности“, итд.).

***

После параде поноса, питање Српске Православне Цркве и њеног места у друштву и држави најбрже може да завади два политичка неистомишљеника у Србији.

Рај није могућ на Земљи, у овом свету. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. У Светом Писму јасно се каже да ће антихрист, на кратко, постати владар овог света. Због тога је погрешно размишљати о стварању теократије – о Србији у којој би сви људи били православни хришћани – где би сва деца ишла на веронауку у основној школи, где би свештеници имали световну власт и слично.

У Србији је у последњих пола века наметнут материјалистички поглед на свет и то је било неодрживо. Сви они који нису били атеисти, који нису (до краја) следили Дарвинову теорију еволуције, који нису веровали да је све Ништа или “воља за моћ“, који су имали нека искуства која не могу рационалним и научним путем да се објасне, који су веровали у Бога и Христа, који су налазили истину у будизму или теозофији, тражили су начин како да опстану, како да долазе до књига и преносе знања и свој поглед на свет другим људима.

Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има атеиста. Међу атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, итд. То су у већини бивши комунисти који сада као социјалисти славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом. Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и традицију. Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима се слажу са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције.

Ту долазимо до верника који добро познају светоотачку литературу, Свето Писмо и Предање, који су добро изучили философију, мистику, друге религије, који заиста верују у Христа, у Бога, у Свети Дух, који добро познају догмате хришћанске вере, који су поред свог тог знања одани Српској Православној Цркви, али нису у пуној мери уцрковљени. Један од разлога зашто је то тако јесте зато што овом типу људи (или некима од њих) није потребан “посредник са Богом“ и нису потребни спољни ритуали па чак ни (материјални) симболи; делом је то тако зато што су (неки од њих) наглашени индивидуалисти (егоцентрици); а делом и зато што Црква некада, због својих слабости, не може да прихвати оне који мисле својом главом, који нису егоцентрици, али јесу Личности, јаки карактери и веома образовани људи. Такви траже сапутника, саборца, и оног ко може да буде стуб саборности (уз очување различитости између људи од којих је сваки “непоновљива личност“), а Црква некада не може да постигне тај степен саборности. Ту су и неки други разлози, као што је однос према претхришћанској традицији српског народа.

Сада смо код верника који су на попису православни хришћани али су више поштоваоци словенских богова и старе паганске религије. Они не поричу свој православни идентитет, али, за разлику од Цркве, не истичу као једини и незаменљиви. Многи од њих верују у Христа, али сумњају у библијску причу о историјском Исусу, неки прихватају мржњу према Јеврејима, затим, свима је јасно да је српски и словенски календар старији више од хиљаду година од јеврејског календара по коме се рачуна време од последњег потопа или настанка света, многи су Христа прихватили само као Бога Сунца, као Непобедиво Сунце, и томе слично.

Имамо и неофите, тип верника који има проблем са поштовањем самог себе, то су они који не љубе самога себе, који не схватају узвишену улогу и божанско лице човека. Ови верници су потпуно уцрковљени. Овде долазимо до посебне теме, а то је како су православни монаси укључени у светске токове, колико разумеју проблеме својих верника, на који начин воде свој народ “овде и сада“, у одређеном времену, “које тече“, као што је сада овај тренутак, почетак 21. века. Да не ширим ову тему, напоменуо сам претходно јер долазимо до нове поделе унутар верника и Цркве, а то је подела на оне који су у току са светом и одговарају на свакодневне изазове и оне који су на неки начин у сукобу са савременим светом и желе да задрже прастари начин живота. Довољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Археолози су открили да је у току Средњег века на простору Рашке било болница, у оквирима манастира, у којим су се извршавале сложене операције, чак и операције на људској лобањи (нпр. нађен је инструмент за извлачење метака са сврдлом седам милиметара дужи од сачуваног аналогног примерка који се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу).

Постоје и друге групе верника, и друге поделе, али је ово до сада набројано довољно да се покаже како данас изгледа “крвна слика“ верника и клирика у Србији, међу Србима.

Имајући у виду овакво стање међу верницима, затим, да у Србији не живе само верници Српске Православне Цркве, јасно је да је бесмислено укидати секуларни систем, одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде. Плурализам постоји међу православним верницима, међу свим грађанима Србије, а православни верници су најбројнија група грађана Србије.

Једноумље које су наметали атеисти није уродило плодом. Срби су у великом броју остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, философи… али нису сви Срби постали атеисти и не размишљају сви као комунисти. Нису ни сви атеисти били комунисти, нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће.

Такође, не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба. Зато истичем да је бесмислено залагати се против секуларног уређења друштва (наравно, унутар којег би се поштовала права верника, не само права мањина већ и права већине). Чисто-хришћанска држава није могућа на овом свету. Зато подсећам да ће антихрист, на кратко, завладати целим светом. Убрзо следи Други долазак Христов, када нестаје зло у свету, смрт и грех код људи, када настаје нови Јерусалим. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства. Па ни СПЦ да буде господар Србије. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. На нама (хришћанима) је да се томе супроставимо колико можемо, односно, да свако носи свој крст. Против зла морамо се борити – чинећи добро.

***

Монархија у Србији има смисла само ако се већина Срба врати Христу и Богу. Када, и ако, се то догоди, пошто ни тада неће сви Срби себе видети у Православљу, и пошто у Србији не живе само Срби, може настати само парламентарна монархија. Цена увођења теократије и рушења секуларног система није вредна колико “плач једног детета“. Зато може да се говори (а да то има смисла, и да је утемељено у стварном животу наше заједнице) само о парламентарној демократији – не треба укидати секуларни систем и не одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде.

Као привремена мера постоји могућност увођења просвећеног апсолутизма, или, успостављање војне власти одређене групе људи и привремено суспендовање демократије док се не стекну услови за сазивање Уставотворне Скупштине. Да ли је то оствариво – да се уведе нека врста диктатуре из које би се изродила демократија, уставни идентитет, са успостављањем Уставотворне Скупштине у којој би се нашли представници свих националних, верских, идеолошких, радничких, привредних… једном речју – представници свих друштвених група? Да ли је могуће увести просвећени апсолутизамтако да не страдају невини људи? Постоје позитивни примери из историје, али много више има негативних примера.

Око чега се може окупити група која би увела диктатуру, шта је то што њих може да споји, ка чему да се одреде и коме да се подреде? Како да добију подршку народа, већине грађана?

Око чега се могу окупити све друштвене групе, око којих вредности и симбола,  да би се сазвала Уставотворна Скупштина?

***

У СПЦ има лоших људи и негативних појава. У име Христа учињено је доста лоших ствари и у Србији и широм света. Тако је увек било, тако ће увек бити. Међутим, то не значи да је СПЦ превазиђена институција око које се окупљају назадни људи. На пример, да ли је Божидар Мандић[6], оснивач Породице бистрих потока, назадан када у својим колумнама у Данас-у упозорава где нас воде наука и технолошки напредак?[7] Он је против одржавања параде поноса, али нико не каже за њега, из либерално-грађанског круга, да је назадан. Зашто је назадан десничар који је исто тако против одржавања параде, али је против насиља, залаже се за поштовање људских права сексуалних мањина и не мисли да је начин на који се организује парада прави пут? Изјавити да је СПЦ “клерофашистичка организација“ и доводити Србе, као народ, у везу са антисемитизмом исто је што изјавити да су сви припадници грађанског дела Србије издајници или назвати све партизане и комунисте злочинцима и стављати једнакост између њих и нациста и усташа. Сведоци смо да са обе стране сваки дан стижу такве изјаве. Такво друштво не може да напредује. У таквом рату нема победника.

Ми се данас не договарамо како ће Србија да изгледа у 20. или 19. веку, не договорамо се како ће Србија да изгледа у 26. веку, договарамо се како Србија треба да изгледам у 21. веку – на основу онога ко чини Србију данас. Наравно, све је лакше ако знамо историју, ако сами, критички, сагледамо и комунистички и преткомунистички период наше историје, и хришћански и претхришћански период, ако добро знамо историју народа из окружења, светску историју.

У Србији је највећи број грађана хришћанске вероисповести. Срби су већински народ у Србији и међу Србима највише је оних који су православне вере. Нису сви православни Срби верници и везани за Цркву, као што сам већ описао, али већина (савремених) Срба јесте везана за православну традицију и Цркву (неки и лаички, површно). Поред Срба у Србији живе и други народи који припадају другим хришћанским црквама (и Христу). Такође, у Србији живе и муслимани. То значи да је најмање половина од укупног броја становника Србије религиозна (верује у Бога) или припада некој од традиционалних верских заједница. Да ли су недемократски и неуставни захтеви од стране оних који нису религиозни или не припадају некој од традиционалних верских заједница да се укине веронаука у школама[8], укине финансирање Цркве из буџета, да се у медијима не сме говорити о Богу, слично? Да ли такви[9] имају морално право да се позивају на демократију и Устав када траже права за себе и своје заједнице (друштвене групе којима припадају)? Ако не поштујеш другога, како други да поштује тебе? Исти они који спутавају остваривање верских права у Србији говоре нам да се угледамо на Запад, где нико не сме да дира верска права (чак и у холивудским филмовима има више поштовања религије и више хришћанских филмова и аутора који снимају такве филмове него што таквих има у Србији)[10]. То значи да би они, који се сада боре за права мањина, када би имали апсолутну власт и постали већина, спроводили терор над мањином (данашњом већином, као што су радили 1945. и после тога). Да ли су такви људи кредибилни[11] саговорници (у контексту стварања новог државног уређења, доношења новог Устава…)? На пример, није логично да у скупштини већину посланика чине хомосексуалци, а већину грађана хетеросексуалци. Или, као сада, да је већина народа (грађана Србије) за одбрану КиМ, а да практично сви посланици гласају за продају Косова и Метохије. Или, да је већина грађана сиромашна, а у скупштини имамо само представнике домаћег крупног капитала и страних инвеститора и банкара. То, дакле, нису представници народа, заступници грађана.

***

Срби су, у већини, православни хришћани – више од 1 000 година. Никада нису сви Срби били православни хришћани и никада неће сви Срби то бити. Такође, у Србији не живе само Срби.

Чињенице су, дакле, да у Србији већину чине:

–         православни хришћани, односно, религиозни људи

–         Срби, односно, Словени

Чињенице су, исто тако, да су у Србији живели и данас живе и:

–         припадници других религијских учења, као и велики број атеиста

–         припадници других нација

И Христ и Кант учили су да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. За паметног човека ово је доста на ову тему. Али, међу паметним је јако мало (интелектуално) поштених и храбрих људи. Дакле, оних који су и паметни и поштени и храбри нема много у Србији. У овом систему нико не води рачуна о развоју младих, о будућности српског народа.

***

Зато морам да се вратим у време Берлинског конгреса и књигу Константина Леонтјева “Византизам и словенство“ која је написана у то доба. Леонтјев се сматра претечом евроазијства у Русији, односно, неке његове идеје су у основи данашње идеје стварања ЕвроАзије (Евроазијске уније).

Ево неких његових запажања из тог доба:

I

“Ја, признајем, не разумем оне који говоре о привржености нашег народа породици. Имао сам срећу да упознам многе народе на свету, а и читао сам, наравно, као што и други читају. Закључио сам да су сви други народи много приврженији породици од нас, Великоруса. Зар Бјелински нимало није био у праву кад је за епиграф свом предговору, посвећен поезији Кољцова, узео стихове Апол. Григорјева:

Руски живот –

Авај – уопште није такав,

Иако нам о његовој породичности

Словенофили одавно говоре.

Можда и грешим,

Али ја у њему не видим ништа

Породично.

Знам да није лако прихватити овакву чињеницу… И мени самом је то болно. Али, зар ћемо отклонити зло ако га скривамо од себе и од других? Једном сам у новинама прочитао да је једна млада Енглескиња или Американка изјавила: ‘Ако жене добију једнака права и ја будем имала власт, ја ћу одмах наредити да се затворе све коцкарнице и кафане зато што одвлаче мушкарце од куће’. Руска дама би, напротив, када би добила иста права, прво помислила како да сама тамо стигне. Сеоске задруге Јужних Словена имале су много више породични карактер од наших општина.“

II

“Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ. Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела:

  1. независна Кнежевина
  2. Црна Гора
  3. турски поседи (Босна, Херцеговина, Стара Србија)
  4. аустријски поседи (Словенци, Хрвати, Далматинци, итд.)

Подељени су и према религији на три вере:

  1. Православну
  2. Католичку
  3. Муслиманску

Православни Срби имају две династије на власти: у Београду и на Цетињу.

Аустријски Срби подељени су и по свом историјском развоју: Хрвати су политички повезани са Угарском, Словенци и Далматинци су под утицајем Немаца.“

III.

Поводом 1000 година Русије и периода који је пред Русијом (нових 1000 година):

“Не само да размишљамо, него да осетимо и оно унутрашње узбуђење, које су доживели Римљани! Хиљадугодишње сиромаштво стваралачког духа још није гаранција за будуће богате плодове.

Не треба тежити спајању са Словенима – треба тражити комбинације које ће бити корисне и за њих и за нас. Зар треба да се плашимо спајања кад Јужни Словени још нису добили независност? Нека Аустрија и Турска постоје и даље (посебно ова последња), нека се држе. Постојање Турске нама одговара. Аустрија никад није представљала опасност за нас.

Ја само износим чињенице. Словенство постоји, али славизма као културне творевине или више нема, или још нема; или је славизам нестао, утопио се због своје слабости под деловањем католичанства, византизма, германизма, ислама, Мађара, Италијана, и томе слично, или, напротив, славизам још није рекао своју реч и тиња, скривен од погледа у аморфној маси племенског словенства.

Ако се све европске државе заиста споје у некакву федеративну, грубо-радничку републику, којом ценом треба да буде плаћено то спајање? Неће ли та нова свеевропска држава морати да се у принципу одрекне признавања свих локалних обележја (нестаће Немачка, Француска, Италија…)?

Опредељење Русије није било, и неће бити, чисто словенство. Чисто словенска садржина одвише је бедна за свечовечански дух Русије.“

***

Константин Леонтјев је веровао да САД неће постати велика сила, и, надао се, да ће Русија јачати и постати моћна Царевина. Такође, Леонтјев је био против демократског (републиканског) система и бранио је монархистички поредак. Међутим, само 20 година након његове смрти прогресивци и комунисти покрећу Бољшевичку револуцију и долазе до прве победе. Убијају руског цара и целу његову породицу. Двадесет година након пада Русије, пала је и Србија. На Западу је Породица у неким сегментима много здравија. Запад је у декаденцији, али,  декаденција је велика и међу Словенима и није се стање много променило од времена Леонтјева. Западне државе данас су организоване као једна Породица. Словени нису (п)остали Породица. Код нас, у данашњој Србији, не можемо да се договоримо шта је основна ћелија нашег друштва. У Србији је стање боље него у Русији, али и код нас је дошло до распада Породице, као основне ћелије једног друштва[12].

У политичком, културном и економском смислу, од времена Берлинског конгреса до данас, дошло је до потпуног распада српског народа – делови српског народа који су у то време били под окупацијом Аустрије, Срби католици, данас немају никаве везе са Србима православцима. Срби муслимани данас немају никакве везе са Србима православцима. Црна Гора је независна држава и велики број данашњих Црногораца одрекао се српства. Међу Србима у Србији, међу православним Србима, братоубилачки рат траје већ пола века. Ретке су породице у Србији које постоје 200 и више година. На пример, потомака Милоша Обреновића данас нема (да не говоримо о потомцима Немањића). На Западу постоје породице старе по 500, 600 и више година. Наравно, и на Западу је процес распадања породица узео маха. Али, недавни пример из Француске када је неколико милиона људи протестовало због закона који дозвољава бракове хомосексуалцима, затим, снага хришћана и конзервативаца у САД, сличне појаве у другим државама на Западу, говоре да ће се Запад, изгледа, са декаденцијом изборити пре него Срби (или Руси). На крају, цела прича са људским правима и правима хомосексуалаца јесте још један породична (хришћанска) црта људи са Запада, који брину и о члановима породице који су другачији од осталих. Зато брину и особама са инвалидитетом, и слично, а то су стандарди које људи са европског истока у својој култури и свом законодавству усвајају и примењују учећи од људи са европског запада. Недавно је ЕУ увела нове законе чији је циљ већа контрола играчака за децу, односно атестирање због материјала од којих се праве играчке, пошто већина играчака у свом саставу има материјале који нису безбедни за децу. Колико ће година проћи док Србија не заштити своју децу на исти начин? Да ли морамо да уђемо у ЕУ да би донели законе који штите децу у Србији? То је суштина. На затев ЕУ ова власт (владајућа елита) увешће геј културу и сексуално образовање у основне школе, али неће следити ЕУ када је у питању регулатива за играчке за децу, контрола хране за децу, итд. То је доказ да нико у овом систему и овој владајућој елити не води рачуна о младима и будућности српског народа.

***

Више пута сам то напомињао – да су Срби и Руси мало здравији, нормалнији и паметнији, сарадња између Русије и Србије би, у последњих 100 година, изгледала као сарадња између САД и Израела, САД и Велике Британије (Енглеске, Ирске Шкотске, Велса), САД и Италије, САД и Француске. Чак и Немача и Француска, вековни непријатељи, последњих 50 година боље међусобно сарађују него Србија и Русија, вековни пријатељи. Како би, та природна и нормална, сарадња између Срба и Руса (овде мислим и на све Словене) изгледала да постоји више изражен “породичан карактер“? Сваке године би, разним поводима и због различитих разлога (студенти, туристи, пословни људи…), из Србије у Русију путовало најмање 300 хиљада Срба, а из Русије у Србију и српске земље најмање 500 хиљада Руса. Између Москве и Београда постојала би брза пруга (и она би пролазила кроз више словенских држава), а редовне авиолиније између Београда и свих већих руских градова. Српска предузећа би у Русију сваке године инвестирала најмање пет милијарди долара и извезла робу вредну најмање 10 милијарди долара. Из Русије би у Србији сваке године стизале инвестиције од најмање две милијарде долара и роба и енергенти за најмање 5 милијарди долара. Сваке године би у руско-српској продукцији било снимљено најмање 5 филмова, постојале би мешовите издавачке куће (музика, књиге), телевизије у (су)власништву Руса и Срба, итд. Сличан пример може да се узме за односе са Чесима, Словацима, Пољацима, Бугарима… То, наравно, није било реално. Као што је Леонтјев писао, “чисто словенска садржина одвише је бедна за свечовечански дух Русије“. Многи и данас критикују реформу језика коју је спровео Вук Караџић, јер је српски језик данас доста другачији од руског (и осталих словенских језика). Називају га шпијуном Аустрије. Да тога није било, да се Србија више везала за Русију, вероватно би се већина Срба асимиловала међу Русе. Зато ја нисам киван на Вука Караџића. Очигледно, Бог није дозволио да Словени створе словенски Нато пакт и да сви Словени причају руски. Да ли ће дозволити у будућности, и да ли је будућност Србије у Евроазијској унији а не у Европској унији? Да ли ће Русија успети да створи Евроазијску унију, и да ли ће се Евроазија заиста суштински бити супротност Варшавском пакту, односно да ли ће се Русија суштински разликовати од Совјетског Савеза? Да ли је реалнија Словенска унија? Пошто је могуће да ће доћи до распада ЕУ, а интеграција са народима Азије није лако остварљива, можда треба размишљати о Словенској унији. То су важна питања како из контекста постизања уставног идентитета тако и због економских и војних стратегија.

.

.

Српско становиште и југословенска идеја

london-1915

 

Није реална обнова Југославије. Не знам какве би биле последице да је настала  Великa Србија, видимо последице настанка Југославије. Чињеница је да, иако су Срби створили Југославију а не Велику Србију, и више од тога, кренули да стварају југословенску нацију, то ништа суштински није променило код Хрвата, Словенаца, муслимана, Албанаца, Бугара, Мађара, Аустријанаца, Немаца, Италијана, Ватикана, Париза, Лондона, Вашингтона и тајних организација – убрзо је убијен југословенски краљ, затим је дошао напад на Србе, тачније још један покушај истребљења православних Срба, током Другог светског рата. После Другог светског рата, Срби се масовно одричу  српства и православља, прогоне православне свештенике, спроводе  латинизацију, прихватају за “вођу“  југословенске нације Хрвата, католика и коминтерновца, па су опет исти непријатељи спремили нове нападе, који су дошли са разбијањем СФРЈ. Ти напади нису престали, и ове 2013. и наредних година, чекају нас исти напади и исти нападачи. Да је опстала Краљевина Србија и после Првог светског рата, можда то не би била Велика Србија, и не би имала пуно савезника, али би била Србија, а не Југославија. Није ни Југославија имала више савезника. Таква Србија би боље штитила и Србе који су остали ван граница Србије. Можда би данас на тим територијама живело више Срба, то не знамо. Знамо да их данас тамо нема. Не би их било ни да је опстала Југославија. Због тога је настала Југославија. Тада је српска елита била подељена на оне који су за  српство  и оне који су за  југословенство. Таква је и данас српска елита – као завађена породица. Нису православни Срби отворили фронтове, нити православни Срби могу да затворе фронтове према Ватикану, коминтерновцима и масонима, није то свађање са целим светом, нити ту може бити компромиса, јер друга страна то не жели. Другим речима: наши нападачи су они који (су изнедрили теорију еволуције и) прихватају само “закон јачег“, за њих је смисао живота “воља за моћ“, и желе да папа или  велики архитекта  постане Кнез овога света, или створе светску социјалистичку владу. Православни Срби не уклапају се у њихове планове. Ако некоме није довољно да то схвати после свега што се дешавало на Балкану, погледајмо Немачку, данас најмоћнију државу Европске уније, непријатеља из претходна три рата: зашто данас у Немачкој не живи сто или хиљаду пута више Лужичких Срба? Колико ће Лужичких Срба живети у Немачкој на крају 21. века ако Срби ускоро не крену да помажу Лужичке Србе? Са друге стране, расте утицај Турске, стижу инвестиције из Арабије, шири се мрежа муџахедина на Балкану, ствара се Велика Албанија. Постоје центри моћи у арапском и исламском свету који воде светски џихад са циљем да муслимани покоре све остале. Нису православни Срби отворили ове фронтове, нити православни Срби могу да затворе ове фронтове.

Да ли је 1918. године Југославија створена само зато што није било паметно отварати  западни фронт и улазити у сукоб са Великом Британијом, Француском и Италијом, или су постојали и неки други разлози? Уколико прихватимо да је стварање Јуославије била неминовност, да ли је било неминовно и стварање  југословенске нације? Зашто се убрзо након тога највећи број Срба одрекао и Бога и Цркве и православне традиције? Колико Срба данас нема проблем да поносно каже да је Србин?

Запад је у многим стварима разједињен, али у борби против Православне Цркве и Словена прилично је уједињен. Када би Запад успео да потпуно сломи православну Русију и православну Србију тек тада би Хрвати, Словенци, Пољаци, Чеси, Словаци и Украјинци видели са ким имају посла и не би им много помогло ни то што су католици, ни ако су атеисти и либерали. Да ли ће делови Пољске временом постати делови Немачке, а делови НД Хрватске и Словеније постати делови Италије и Аустрије? Или неке цетрализоване ЕУ којом не владају Словени и хришћани? Са друге (југоисточне) стране, створена језелена трансвезала. Познато је да и либерали и конзервативци са Запада и талибани и салафисти са Истока међусобно сарађују. Либерали са Запада и талибани са Истока нису искрени савезници, али то могу да буду у Босни и Херцеговини током одређеног периода, као што католици и билдербеговци или масони нису искрени савезници, али то могу да буду у НД Хрватској током одређеног периода. Нико од њих не може да буде искрен савезник и прави пријатељ православнеСрбије. На крају, у политици, међу државама, не постоје пријатељства, већ само интереси.

Пре сто година, када је српска елита веровала у идеју југословенства, Срби су се делили на Србе православце, Србе католике и Србе муслимане. Могуће је да је међу Србима тада било оних који су веровали да преко  југословенства могу да уједине све Јужне Словене, односно да заштите све православне Србе и врате у своју нацију све Србе који нису били православни хришћани. Могуће је да је због тога Краљ Александар постао масон. До тада се у  јужнословенским  крајевима, где претежно живе католици или муслимани, још могло чути да је неко од њих српског порекла. У то време се у већем броју појављују и Срби који нису били верници, већ атеисти, агностици и прогресивци. До краја 20. века сви католици и муслимани, који су се некада изјашњавали као Срби – нестали су – потпуно су асимиловани међу Хрвате и Бошњаке (нова нација). Од почетка 20. века велики број Срба атеиста и прогресиваца такође је заборавио на своје корене, или их се одрекао, многи су постали Југословени, па су тако у Црној Гори настали данашњи Црногорци, у Македонији већина данашњих Македонаца, а Срби атеисти и прогресивци који сада живе у Северној Србији све се мање зову Србима и све више Војвођанима. Данас ће многи Срби из круга двојке за себе пре да кажу да су Европљани (пошто су нестали Југословени а себе не сматрају Балканцима или Словенима), него Срби. Знамо да је међу православним Србима одувек било лоших људи, схватамо да је православна Србија учинила бројне грешке, Црква није савршена, јасно је да се хришћанство међу Србима није ширило само милом, да православље није опстало само захваљујући лепим речима. Међутим, како су настајали поменути народи? Како су свој утицај на Балкану ширили католици, муслимани и комунисти? Какве су злочине над Србима током 20. века починили католици и усташе, нацисти и фашисти, балије и муџахедини, комунисти, комите и качаци, (нео)либерали…? То се не може поредити. Срби су, без обзира на неке злочине које су неки Срби чинили током ратова, заиста морално супериорни. Зато што су Срби током историје живели и деловали као хришћани. Када би се неки Срби удаљили од хришћанске основе, као што су то радили неки националисти, било из редова десничара (нпр. љотићевци и слични током Другог светског рата), или из редова левичара (нпр. партизани после рата, или официри ЈНА и удбашкепаравојне формације током ратова деведесетих), чинили су злочине и срамотили српски народ. Међутим, због сопствених слабости и незнања, Срби су дозволили да им неупоредиво гори од њих наметну осећај кривице.

Међу Србима данас (када, дакле, више нема Срба католика и Срба муслимана, већ само Хрвата и Бошњака, када данашњи Црногорци и Македонци имају своје независне државе) постоје поделе, са једне стране, на Србе који су православни хришћани или само поштују православну традицију и СПЦ, и са друге стране, на Србе који не желе да имају скоро никакав контакт са православном Србијом, са религијом, са хришћанством, са народном традицијом, са људима са којима деле много више од простора на коме живе и имају много више заједничког од језика којим говоре. То је та подела на  прву  и  другу  Србију. Међу онима који припадају првој Србији нису сви православни хришћани, има оних који на Југославију и комунизам гледају са симпатијама. Међу онима који припадају  другој  Србији све је мање православних хришћана, све је више југоносталгичара, евроутописта.

Овде долазимо до масона, илумината, темплара, окултиста, малтешких витезова, билдерберговаца… да би се разумело све што се догађало око српског народа од Првог српског устанка, преко настанка Југославије до данас. New age покрет, а са њим на одређене начине и одређеним нивоима (касније) повезан екуменизам, прате српски народ од ослободилачких ратова са почетка 19. века до ослободилачких ратова у првој половини 20. века. Зато је важно знати да је међу устаницима и творцима модерне Србије било доста масона, да је Краљ Александар Карађорђевић био масон, да је добар део припадника српске елите који су залагали за стварање Југославије припадао масонским организацијама и да су остале грађевине у Београду као сведоци тог времена. Нису бројни угледни Срби током претходних 200 година били чланови само масонских организације, ту су и организације илумината, окултиста, источњачких философа, екуменистичких теозофа, расистичких традиционалиста, колонијалистичких рационалиста… Сада не осуђујем, желим само да се ово констатује и добро размисли о свему:

Какве је користи српски народ имао што је тако велики број српских интелектуалаца, политичара, аристократа, генерала, писаца… припадао или данас припада некој масонској организацији, што је имао или данас има добре контакте са неком страном службом или државом – да ли су због тога Срби мање страдали у светским ратовима, током 20. века, да ли је данас положај Србије бољи? Није. Што је више чланова српске елите улазило у таква тела, то је српски народ више страдао. Често су Срби били обрађивани по тактици “ добар и лош полицајац“.

***

Данас српски народ чине Срби православци и Срби који нису религиозни. Срби данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Македонији. Протерани су са Косова и Метохије и Републике Српске Крајине, где данас живи само мали број Срба. Протерани су и из (федерације) Босне и Херцеговине, протерују[13] се из Црне Горе и Македоније. Велики број Срба, по неким проценама око трећине српског народа, живи у расејању – у скоро свим државама света данас живе и раде Срби. Србија је матична држава свих Срба. Такође, у Србији не живе само Срби.

Са друге стране, нису сви Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Македонци и Албанци, који су некада били Срби, заборавили своје порекло, и нису сви припадници ових народа непријатељи Србије и србофоби. Међу Хрватима има и оних који су свесни да нестанком Срба ни Хрвати не могу да опстану дуго, а да се сви не германизују; знају ће Немци и Италијани желети контролу над обалама Јадрана, можда ће поделити Хрватску на више делова (из које су прво протерани Срби, који све ово треба да користе за преговоре око решавања српског питања на том простору). Исто важи и за неке Црногорце, Македонце, Бошњаке и Албанце. На пример, међу Бошњацима има оних који су свесни да би Турска и Саудијска Арабија од Босне и Херцеговине, у којој више не би живели Срби и православци (хришћани), створиле исламску џамахирију, а против стварања исламске џамахирије је доста Бошњака, којима је чак, пред таквим избором, ближа и Република Српска[14]. Са друге стране, (прави) верници међу муслиманима (Бошњацима), а њих није мало, признају да су пореклом Срби, да су Срби исламске вероисповести. Таквим Бошњацима, у многим ставовима, уверењима, навикама… ближи су Срби православци, прави верници, од било ког атеисте (комунисте) у свом народу или на свету.

Као што се не може негирати православна традиција и воља православних верника тако се не може негирати велика повезаност између Јужних Словена, нити неко може да покида све везе између Јужних Словена. Као што се не може негирати повезаност између Јужних Словена, тако се не може негирати повезаност свих Словена. Исто тако се не може негирати повезаност Словена са Германима, Латинима или Турцима. Такође, не могу се заборавити ни пагански, хеленски и римски корени наше културе и цивилизације. Словени су у Европи живели и у време старе Грчке и у време Римског царства. Словени су живели и у Византији. Са Германима Словени сарађују, или ратују, већ 1000 година. Са Турцима (муслиманима) Словени сарађују, или ратују, већ 500 година. Међу Германима, па и Турцима, увек је било, и увећ ће бити, и оних који не мрзе Словене, који воле Словене. И који су пореклом Словени. То је тако када се гледа на нивоу појединца и народа, међутим, никада не треба заборавити да на нивоу држава постоји константа – Германи и Турци су непријатељи Словена, желе да заузму словенске земље, а Словене да германизују или потурче. Исто тако, нама братски народи, попут Хрвата, Словенаца и Бошњака, а данас и Црногораца и Македонаца, јесу и наши највећи непријатељи.

Од времена Константина Леонтјева и Берлинског конгреса Срби католици постали су Хрвати и под контролом су Берлина, Беча и Рима (Ватикана); Срби муслимани постали су Бошњаци и под контролом су Турске и Саудијске Арабије; Срби православци су у већини под контролом Русије, док наше сукобе за своје интересе користе Енглези, Французи и Јевреји, а са њима и САД. Сличну судбину деле и остали Словени. Чеси могу брзо да нестану пред Германима, а Бугари пред Турцима. Руси су у 20. веку потпуно разбијени и поражени. Тај пораз и последице пораза нису и не могу да надокнаде победе у светским ратовима. Исто важи и за Србе.

***

Србе је вера поделила. У последњих 150 година, или од Берлинског конгреса, нестали су Срби католици и Срби муслимани. Србија није могла и није знала да се носи са моћним силама тог доба, од којих је једна, Аустроугарска, штитила католичке и германске интересе, а друга, Османска, исламске интересе на простору српских земаља. Срби комунисти (атеисти) од средине 20. века нису ништа учинили да ојачају српски народ, напротив, прогонили су православне Србе и комунисти су масовно прихватали шарену лажу звану “братство и јединство“. Југославија је била “тамница за православне Србе“.

На почетку 21. века на свету постоје само православни Срби, међу које се рачунају и Срби атеисти (комунисти) – за Запад и муслимане Срби су православни хришћани, Србија је православна земља. Мањи број Срба живи у Словенији, НД Хрватској и Македонији. У БиХ живе у већем броју унутар Републике Српске. Косово и Метохија је поново под окупацијом, мали број Срба тренутно живи на КиМ. У Црној Гори је сваке деценије све мање Срба, којима се бројна људска права ускраћују из године у годину. За Републику Српску се боре и РС чувају православни Срби. За права Срба у Црној Гори и Македонији брину само православни Срби и СПЦ. Једино у НД Хрватској Србе заступају у већем броју Срби атеисти (комунисти, левичари), који су остали да живе и раде у Загребу. О Србима у расејању нико не води рачуна.

Православни хришћани не бране своју веру и Православну Цркву само зато што су Срби и родољуби, већ зато што су Христови војници (хришћани). Нису прелазили у католичку веру, нису постали муслимани, нису постали комунисти, нису данас евроутописти или југоносталгичари. Нису то радили и данас не раде само зато што су српски родољуби, већ и зато што су искрени верници, хришћани. Само Православна Црква потиче са извора хришћанства, чува догмате вере, има корене својих учења у Светом Писму и Предању. Од свих Срба данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само такви Срби, православни хришћани, који се боре не само зато што је Косово и Метохија света српска земља већ и зато што, ако се не боримо за Космет, ми се одричемо Христа, својих православних хришћанских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. Због тога се Срби, који су у већини православни хришћани, разликују од својих непријатеља.

Међутим, добар део данашњих Срба, посебно међу (нео)комунистима, али и међу православцима, пише латиницом, осећа југоносталгију, жели у ЕУ. Дакле, нису сви данашњи Срби русофили, као што нису православци, и не пишу сви ћирилицом. То је стање међу Србима. Можемо рећи да су Срби одувек тежили и ка Истоку и ка Западу, да су одувек у рату и са Истоком и са Западом. Некада је опасност долазила са Истока (Османлије, Црвена армија, муџахедини), чешће са Запада (крсташи, Наполеон, нацисти, фашисти, католици, Нато алијанса). Одувек су Срби усвајали знања и имали контакт са културама и Истока и Запада.

Исто важи и за Југославију и југословенство – без обзира на критике, не спорим да је ту било и позитивних идеја и идеала којима су искрено тежили многи међу Јужним Словенима. Тешко ће да се покидају све везе, стваране више од једног века, међу Јужним Словенима. Не треба да се покидају све везе. Срби живе на Балкану дуже од 1 000 година – све време на простору од Константинопоља и Солуна до Подунавља, Алпа и Далмације. Срби су се све време мешали са другим народима и припадници других народа са Србима.

Да вера није поделила Србе, Срби би данас били најбројнији народ на Балкану и један од најбројнијих у Европи. Прво је граница између Рима и Цариграда постављена да иде по средини српске земље. Део Срба остао је међу католицима. Затим су муслимани освојили већину српских земаља и део Срба је прихватио ислам. После тога дошли су напади Наполеона, нациста и фашиста, затим комунистичка револуција. Велики број Срба прихвата комунизам. После пада комунизма, на Србију насрћу западни империјалисти. Велики број Срба верује у ЕУтопију. Данас Србима прети биолошки нестанак. Срби могу да постоје и опстану само као православни хришћани. Јасно је да као комунисти или атеисти (либерали) Срби не могу да преживе дуже од неколико деценија до једног века. Да замислимо да је православна Србија сломљена и нестала – да у Србији од 2014. живе само Срби који нису православни хришћани, и да је Србија без православаца напредна и уређена држава, и да је таквим Србима свеједно да ли пишу латиницом или ћирилицом, али најчешће пишу латиницом. До краја 21. века Срби са КиМ постали би Косовари, Срби из Војводине звали би се Војвођани, из Шумадије Шумадинци, у Црној Гори сви би постали Црногорци, у Хрватској Хрвати, у БиХ Бошњаци или Босанци и Херцеговци, у Македонији Македонци. Већина Срба из расејања била би асимилована у народе у државама у којима живе. Српске земље биле би под контролом страних сила, “Западни Балкан“ био под под контролом Ватикана и Берлина, Турска и Саудијска Арабија имале би контролу над БиХ и Албанијом (а са њима и над деловима Србије, Грчке, Црне Горе и Македоније), своје место и интересе на Балкану тражиле би и САД, Велика Британија, Француска и Русија. После тога, нестао би и српски језик са Балкана (српски језик који се прича у Србији, али и српски – хрватски, бошњачки, црногорски – какав се прича у осталим државама бивше Југославије).

Данас је, као и вековима уназад, православно хришћанство “језгро идентитета“ српског народа.

САНУ ради на српскохрватском речнику; једина авиокомпанија звала се до скоро ЈАТ – Југословенски аеротранспорт; национална новинска агенција зове се ТАНЈУГ – Телеграфска агенција нове Југославије.

Хрвате је ујединила Католичка црква. Бошњаке окупља исламска вера. Хрвати и Бошњаци су и као чланови и функционери Комунистичке партије Југославије доследно штитили националне интересе. Социјалисти у данашњем Загребу не одступају од политике усташа и хадезеоваца. Слично је данас и у Сарајеву где сви доследно спроводе идеје из Исламске декларације.

Србе (још увек) дели православна вера. Сви југословенски народи су се после распада СФРЈ вратили својој вери, својој нацији, својој држави, свом писму. Само су Срби остали са великим бројем припадника који су наставили да негују наслеђе из комунистичког периода – коминтерновску политику и идеологију. Српски левичари и либерали нису током транзиције и приватизација штитили раднике, али јесу потврђивали, чак и предњачили, у антисрпској кампањи и пропаганди која се креирала у Загребу и Сарајеву, на Западу, у великим светским медијима. Данашњи српски медији, посебно телевизије са националном фрекфенцијом, изгледају као да су њихови власници и уредници и новинари највећи непријатељи Србије. Не знају колико су јадни, у тој својој надмености.

Да ли ће Срби поново стварати нову Југославију, ући у ЕУ и постати део Југосфере под контролом Хрвата (Немаца) и Албанаца (Турака)? Да ли ће до краја 21. века створити Српску Унију (Илирију)? Да ли ће настати моћна Евроазијска унија? Или Словенска унија? То су важна питања како из контекста постизања уставног идентитета тако и због економских и војних стратегија, односно, опстанка српског народа. Наравно, један човек не може знати и дати све одговоре.

***

Преносим најзанимљивије делове из два текста објављена 10. јуна 2013. на тему српског језика и писма. Први текст је са сајта Српског културног клуба из Новог Сада, а други са сајта српског недељника Новости из Загреба:

Владислав Ђорђевић: Јабука раздора – Срби католици

10.06. 2013.  Српски културни клуб Нови Сад

Теологија, а не језик лежи у корену разлика између савремених Срба и Хрвата.

Срби католици су почетком XIX века имали разне националне свести (како сведочи сâм Вук), али су до средине XX века скоро сви попримили хрватску националну свест.

Срби су усвојили латиницу од Хрвата, који су – у највећем броју – по културном (и етничком) пореклу Срби католици.

Хрвати су усвојили латиницу од Срба. Кајкавски Хрвати су 40-их година XIX века усвојили и језик и писмо Срба католика, тј. Илира и назвали се Илирима. Ускоро су се вратили имену Хрвати, али су задржали србокатолички, тј. илирски и језик и писмо. Укупно узев, кајкавски Хрвати су преузели србокатолички, тј. илирски и језик и писмо, а Срби католици, тј. Илири су узели хрватску националну свест, тј. име.

Матерњи језик Хрвата на почетку XIX века био је углавном кајкавски. Матерњи језик огромне већине данашњих Хрвата (укључујући и оне у Загорју) јесте штокавски, а не кајкавски.

Латиница којом се данас служе Срби и Хрвати, дакле, није писмо ни кајкавских Хрвата (они су имали посебан, мађарски тип латинице), ни православних Срба (они су писали црквенословенском и/или славјаносербском ћирилицом), него Срба католика. Како сведочи Вук у делу „Срби сви и свуда” (1849), ти Срби католици углавном нису имали ни српску ни хрватску националну свест него регионалну (Дубровчани, Далматинци, Славонци итд.). Стога њихово писмо није ни српско ни хрватско, а уједно је и српско и хрватско.

Стандардни српски језик, дакле, баштини језичку традицију Срба католика, тј. Хрвата.

Хрвати чији је матерњи језик штокавски (а то је огромна већина), заправо су најдоследнији вуковци. Њихов језик је „највуковскији”. Супротно Вуковој препоруци, Срби у Војводини и Шумадији задржали су екавски изговор. Осим тога, они су временом прихватили и многе лексичке новине са Запада. Уклонивши високи стил (црквенословенски) и средњи стил (славјаносербски) као свој књижевни језик, они су били присиљени да усвајају многе интернационалне речи које су недостајале ниском стилу (народном говору). Стога је стандардни језик данашњих Срба преплављен интернационализмима.

Хрвати, који баштине традицију Срба католика или Илира, имали су дужу традицију писања народним (српским) језиком, па су имали на располагању више могућности да избегну „туђице”. Тако смо данас сведоци парадоксалне чињенице да су Хрвати много већи „чистачи” српског језика од страних речи од сáмих Срба. Пуристичка традиција код Срба католика, тј. Илира, тј. Хрвата далеко је развијенија него код Срба паравославаца. Чистећи „хрватски књижевни језик” од „туђица”, Хрвати заправо чисте српски језик од „туђица”. Мање ћете чути „туђица” у Загребу него у Београду. У Загребу ћете сасвим природно чути славенизме (земљопис, ногомет, равнатељ, рачунало, свеучилиште, сијечањ, строј, творница, тисућа, училиште), а у Београду сасвим природно интернационализе (географија, фудбал, директор, компјутер, универзитет, јануар, машина, фабрика, школа).

Основе националне културе – језик и писмо – савремени Хрвати непосредно баштине од Срба католика, тј. Илира. Срби, наравно, имају своју реформисану Вукову ћирилицу као своје писмо, али увелико користе и писмо Срба католика („Serb. lat.”), тј. Илира („Illyr.”), тј. Хрвата („Croat.”). Очигледна је доминација те србокатоличке, тј. илирске, тј. хрватске латинице код данашњих Срба. Да ли им је она потребна? Била би им потребна да постоје Срби католици. Али Срби католици данас не постоје: они су временом попримили хрватску националну свест, па се данас србокатоличка латиница с правом може сматрати хрватским националим писмом.

Будући да савремни Срби нису католици, него православци, србокатоличко писмо им није потребно. Србокатоличка књижевна традиција мора остати део српске културне баштине, али србокатоличко писмо (латиница) не мора (и не сме) бити део савременог српског идентитета. Почетком XIX века Срби и Хрвати су се делили по језику. Данас се не деле по језику, него по вери, па би било разумљиво да се деле и по писму[15].

Ranko Bugarski: Jezici ne nastaju niti nestaju političkim dekretom

Broj 703 10.06.2013. Srpski nedeljnik Novosti Zagreb

Jezički identitet Srba u Hrvatskoj tek treba podrobnije razmatrati.

Etiketa “hrvatski srpski” nije ponuđena kao mogući naziv jezika, nego samo kao podsetnik da jezik Srba u Hrvatskoj, i kada se doživljava kao srpski i tako zove, nije isto što i srpski jezik u samoj Srbiji, nego je zapravo u lingvističkom pogledu bliži hrvatskom jeziku, ako ne i identičan s njim.

Uopšte uzev, smatram da jezici “pripadaju” onima koji se njima služe, koje god nacije bili, a da pisma “pripadaju” jezicima koji se njima pišu, a ne narodima koji su ih navodno izmislili i udarili im svoj vlasnički pečat. Imajući u vidu ovaj načelni stav, kao i dugu istoriju latinice i ćirilice (i pre njih glagoljice) među Južnim Slovenima, smatram da sporenja oko “vlasništva” nad ovim pismima nemaju mnogo smisla i donose samo štetu ovdašnjim narodima i njihovoj kulturi. A što se mene lično tiče, ćirilica i latinica su podjednako “moja” pisma otkad znam za sebe: valjda je upravo to moj grafički identitet!

Tako bi srpskohrvatski bio jedan lingvistički jezik u obličju (sada) četiri politička jezika. Drugim rečima, vidim ga kao jedan policentričan standardni jezik sa više nacionalnih varijanti, što je u evropskim i svetskim okvirima uobičajena pojava, a ne neki ovdašnji specijalitet. Razlika je samo u tome što se drugde to uglavnom prihvata kao sasvim normalno, dok se kod nas koristi kao dobrodošao povod za nacionalizmom zadojene političke prepirke.

Za sebe oduvek, pa tako i danas, smatram da govorim srpskohrvatski, bez bližih određenja. Pošto ovaj jezik zvanično više ne postoji, to me prema službenim klasifikacijama valjda čini živim govornikom jednog mrtvog jezika, što deluje pomalo apsurdno. A ako ipak treba da preciziram, onda govorim varijantom srpskohrvatskog koja se zove srpski jezik, i to mi je dovoljno.

Postavka o srpskohrvatskom kao veštačkoj i nametnutoj unitarističkoj tvorevini koja u stvarnosti zapravo nikad nije ni postojala stara je nacionalistička teza, koju ubedljivo osporavaju poznate činjenice o višedecenijskom postojanju ovog normiranog standardnog jezika u službenom statusu. Međutim, ni njegovim varijantama, čak i kad su jednim delom artificijelno profilisane zarad jačeg razlikovanja od drugih, ne može se odreći realnost – ali, kako rekoh, na jednom drugom nivou. Doduše, u ovom pogledu postoje značajne istorijski uslovljene razlike između srpskog i hrvatskog s jedne, i bosanskog i naročito crnogorskog s druge strane. Prva dva prethode standardizaciji i službenom ustoličenju srpskohrvatskog, dok su druga dva u smislu separatne standardizacije skorašnjeg datuma i srazmerno nejasnog lingvističkog profila.

Srpskohrvatski je u tom obliku (dakle, ne samo kao skup blisko srodnih dijalekata) postojao i pre nastanka Jugoslavije, pa nema nikakvog inherentnog razloga da i on nestane sa konačnim raspadom – tačnije, rekao bih, uništenjem – te države.

Premda o nekoj reinkarnaciji Jugoslavije kao političke tvorevine ne može biti govora, ima mišljenja da ona kao kulturna zajednica gotovo da nije ni prestajala da postoji. A što se tiče srpskohrvatskog, koji teško da će ikada biti ponovo zvanično ustoličen kao zajednički službeni jezik svih ovih država, dozvolite mi da ovaj razgovor zaključim citatom iz svoje poslednje knjige: “Ukoliko, u duhu zapažene skorašnje koncepcije jugosfere britanskog publiciste Tima Džude, prevlada ocena da je spontano obnavljanje i unapređivanje privremeno ugroženih kulturnih veza u regionu odista u zajedničkom interesu, obuhvatna preživela lingvistička mreža srpskohrvatskog jezika ostaje kadra da podrži takva pregnuća” (“Portret jednog jezika”, Beograd, Biblioteka XX vek, 2012, str. 58).[16]

***

Поново цитит из књиге Константина Леонтјева, коју је писао пре скоро 150 година (крајем 19. века), и то зато што је написао и ово: “Зар треба да се плашимо спајања кад Јужни Словени још нису добили независност? Нека Аустрија и Турска постоје и даље (посебно ова последња), нека се држе. Постојање Турске нама одговара. Аустрија никад није представљала опасност за нас.“ Дакле, Рус коме је одговарао опстанак Турске и Аустрије, а не уједињење Срба и Словена, и који међу Русима и православцима не види ништа “породично“, овако описује наш регион:

“Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ. Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела:

  1. независна Кнежевина
  2. Црна Гора
  3. турски поседи (Босна, Херцеговина, Стара Србија)
  4. аустријски поседи (Словенци, Хрвати, Далматинци, итд.)

Подељени су и према религији на три вере:

  1. Православну
  2. Католичку
  3. Муслиманску

Православни Срби имају две династије на власти: у Београду и на Цетињу.

Аустријски Срби подељени су и по свом историјском развоју: Хрвати су политички повезани са Угарском, Словенци и Далматинци су под утицајем Немаца.“

***

Код професора Ранка Бугарског видимо да више не постоје Срби католици, већ  само Хрвати. Стога он језик којим говори зове српскохрватски, односно, варијантом српскохрватског језика која се зове српски језик. Он греши, али, не греши много, јер данас заиста више не постоје Срби католици, а из текста проф. Ђорђевића видимо да је савремени српски језик заправо језик којим су говорили Срби католици, Илири, који су касније постали Хрвати.

Дакле, истина је да је српскохрватски језик заправо српски језик, јер су Срби католици и Срби православци створили језик којим данас говоре и међусобно се споразумевају Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Истина је да, што се тиче лингвистике и историје, постоји само српски језик. У Османском царству један од званичних језика био je српски, а не “босански“![17] Његош је био Србин и говорио српски, а не црногорски.

Такође, истина је, што се тиче стварности и савремености, да данас постоје Хрвати који говоре хрватски, Бошњаци који говоре бошњачки или босански, и Црногорци који говоре црногорски. Савремени хрватски језик највише се разликује у односу на савремени српски језик.

Срби не могу свој језик звати другачије осим српски језик – нема српскохрватског језика, такав језик никада није постојао. Лингвисти не могу другачије звати тај језик осим српски – бесмислено је да се ван Балкана (ван држава у којима живе поменути народи) тај језик зове другачије осим српски. Савремени српски језик стварали су Срби православци, Срби католици и Срби муслимани. Међу нама овде, ми Срби морамо да прихватимо постојање Хрвата, Бошњака и Црногораца, и хрватског, бошњачког и црногорског језика. Не можемо, а и није решење, да на силу терамо припаднике тих народа да своје језике зову српским језиком. Наравно, то не значи да заборавимо историју, да у свету (ван нашег региона) не истичемо да је у питању српски језик којим говоре и поменути народи (дакле, хрватски, бошњачки и црногорски су само варијанте српског језика) – посебно то треба истицати међу лингвистима из света. Научно постоји само српски језик, политички постоје и хрватски, бошњачки и црногорски. Не само да су ови језики настали из и уз српски језик, већ су и ови народи делови српског народа, односно, Црногорци који одричу да су Срби – јесу Срби, међу Бошњацима и Хрватима има и оних који пореклом нису Срби, али су и ови народи у већини настали од српског народа – од Срба муслимана и Срба католика. Да ли ће, у будућности, доћи до већег повратка оних Бошњака и Хрвата који су пореклом Срби међу Србе, и Црногораца међу Србе, друго је питање. Ово је стање. А стање је такво да и без повратка Срба католика (Хрвата) и Срба муслимана (Бошњака), у већем броју, међу Србе (православце), сви Срби, ако се нешто не промени, за неколико деценија писаће само латиницом, и више неће бити православних хришћана међу Србима. Самим тим ни Срба.

Прва Србија је идеолошки подељена. Друга Србија је идеолошки унифицирана – сви су за ЕУ, против Евроазије, не желе да се боре за КиМ, пишу латиницом, прихватају екуменизам, желе да организују параду поноса, могу да прихвате обнављање Југославије… Делује да је слично стање и међу припадницима прве Србије – да су сви православци, за унију са Русијом, против уласка у ЕУ, против обнове Југославије, да сви пишу ћирилицом, итд. Међутом, истина је другачија. Међу припадницима друге Србије скоро да нема верника, посебно нема православних хришћана. Међу припадницима првеСрбије велики је број атеиста и комуниста. Велики број патриота пише латиницом, не воли СПЦ и не верује у Христа. Данас су лидери СНС и СПС највећи Европљани, у врху ДСС има више рокера и поштоваоца западне цивилизације него у ДС и ЛДП. Прва Србија је подељена и по питању уласка у ЕУ и обнове Југославије – добар део припадника, посебно лидера, прве Србије гаји југоносталгична осећања (посебно према Партији и вођи партије). Међу припадницима “грађанског блока“ нема поштоваоца лика и дела Владимира Путина, међу припадницима “националног блока“ велики број њих има симпатије према Ј.Б.Т. и КП Југославије. Због тога у Србији деценијама уназад доминира политика друге Србије, а за све лоше окривљује се православна Србија, коју политички и културно представља прваСрбија. Зато би помирење између прве и друге Србије више изгледало као помирење две фракције комуниста (попут помирења два бола – СПС и ДС), него право “национално помирење“ између православних Срба (верника) и Срба комуниста (атеиста).

Чињеница је да већина Срба данас пише латиницом и да се из деценије у деценију број Срба који пишу ћирилицом смањује. Тако је у Србији, у Републици Српској, у Црној Гори, у Крајини, међу Србима који живе у расејању.

Нису сви из друге Србије не-патриоте (на пример, и комунисти који су против СПЦ могу да буду патриоте). Међу припадницима “грађанског блока“ има и већих патриота у односу на многе из “патриотског блока“. Често многи међу онима који се изјашњавају као патриоте први усвајају оно што мрзе код непријатеља (на пример, патриотске странке створиле су ТВ Пинк и турбо-фолк да би били кул и ин са западном декаденцијом, што они сматрају прогресом када примене на себи, а критикују када виде на Западу. Исто важи за удбашке таблоиде. Или, бројни националисти мрзе Турке и Бошњаке, а гледају турске серије и продају земљу арапским шеицима). Слично је стање као са Србима католицима, сада Хрватима, који су део западне цивилизације – који не желе да се мешају са Балканцима, величају Немачку, али, сачували су чистији српски, односно, словенски језик, како је приметио проф. Ђорђевић: “данашњи српски има више туђица, а хрватски више славенизама (фудбал-ногомет; фабрика-творница, итд.)… Хрвати чији је матерњи језик штокавски (а то је огромна већина), заправо су најдоследнији вуковци… Стандардни језик данашњих Срба (је) преплављен интернационализмима.“

Сетимо се, поново, Леонтјева: “Опредељење Русије није било, и неће бити, чисто словенство. Чисто словенска садржина одвише је бедна за свечовечански дух Русије.“

Како помирити ове супротности?

Са једне стране, потребно је уједињење Словена да би опстали (зато се критикују они Словени који усвајају западне вредности, посебно они који то раде некритички и/или са осећањем ниже вредности у односу на људе са Запада).

Са друге стране, “чисто словенска садржина одвише је бедна за свечовечански дух“ Словена (Русије, Србије, Чешке, Пољске…)?

Од свих Словена, Срби су највише и најодлучније бранили словенске паганске корене (пример српских слава), византизам и православље (хришћанство) од напада Османлија, левичарских револуционара, борбених атиста, нациста и фашиста, комуниста и неолиберала, али су, са друге стране, наизглед парадоксално, највише прихватили утицај Запада (али и Османлија-Турака), попут примера са прихватањем туђица у свом језику, ширења рокенрол културе у другој половини 20. века, и тешког и дуготрајног одбацивања комунистичког наслеђа.

Словене је, као и Србе, поделила вера. Немци (Германи) су подељени на католике, протестанте и илуминате (левичаре), слично су подељени и Французи и Британци, постоје поделе и међу муслиманима, међу Турцима, међу Арапима, али сви ови народи изградили су кровне институције, међусобно су умрежени и повезани на више нивоа. Ако обратите пажњу на Словене у Европи, међу Словенима не постоји таква повезаност и умреженост, нема институција као што су ЕУ, Нато или Билдерберг група, масонских организације и слично (или пример Нормана, сарадња између држава са севера Европе – Норвешке, Шведске и Финске, делом и Данске и Исланда). Арапи имају Арапску лигу. Народи у Азији стварају своју верзију ЕУ и Нато. Постоји Афричка унија. Међу Словенима не постоје такве институције, организације, формалне или неформалне групе. Чак ни у култури и уметности. Најближе томе је идеја стварања Евроазије, али, за сада, та идеја није пансловенска и само словенска, није ограничена само на животни простор, опстанак и развој Словена. Европска унија је превише анти-словенска, односно, унутар ЕУ словенски народи не могу да створе свој клуб, не могу да се изборе да неке од најважнијих институција ЕУ своје седиште имају у некој од словенских држава, а да то није само формално. Унутар Европске уније Словени остају подељени и потчињени, грађани другог реда. За сада, циљ Евроазијске уније није да уједини Словене. Због лошег искуства за време СССР-а и Варшавског пакта, већина словенских народа и држава не жели у интеграције са Русима и Русијом, која је иницијатор и носилац стварања Евроазијске уније. Такво расположење међу већином Словена трајаће још најмање деценију. Тежак је пут и стварање Словенске уније – велике су разлике између католика и православаца, постоји велики број различитих политичких и економских интереса између словенских држава. Међутим, ту се налазе и решења како превладати супротности које сам напоменуо. На крају, данас међу Словенима живи и велики број не-Словена, а између Јужних и осталих Словена налазе се две не-словенске државе, Мађарска и Румунија. Са друге стране, сукоби између муслимана и Словена на Балкану, као и између муслимана и Словена на Кавказу, у каспијском региону, показују колико је тешко изградити заједницу заједно са муслиманима.

Како ће Срби да превладају своје супротности и како ће доћи до стварања уставног идентита када су савремени (тј. православни) Срби толико међусобно подељени, а ту су и бројни проблеми са народима из окружења, чији припадници живе и у Србији, као грађани Србије? Српска владајућа елита Србију води ка чланству у ЕУ и Нато, али велики део српске елите као и већи део српског народа и грађана Србије није за улазак у ЕУ и Нато. Оваква питања не могу се решавати предизборним триковима и изборним преварама, нити силом. Чак и ако је у питању “мека сила“, то је на дужи рок неодрживо. Тврда и мека сила дају одређен ефекат, Србија трпи штету, Срби су током претходних сто година десетковани, пре тога вековима под Османлијама онемогућени да се развијају као остали европски народи. Али, и даље постоје, и даље живи Косовски мит, и даље део Срба пише ћирилицома – ћирилица је и службено писмо у Србији, а данас чак и преко Дрине, у Републици Српској.

Да ли ће Срби писати латиницом или ћирилицом, да ли ће ћирилица бити једино службено писмо у Србији, једино писмо којим Срби пишу? Главно питање: зашто нема Срба који нису православци (нису религиозни), а пишу ћирилицом (наравно, част изузецима, ако их има)?

Да ли Срби могу да остану/буду Срби ако више нема Срба који пишу ћирилицом и ако више нема, међу Србима, православних хришћана?

Можда ће за 50 до 100 година део Бошњака и Хрвата писати и ћирилицом, можда ћирилица постане  равноправно  писмо и у том делу региона. Можда ће се и ћирилица, поред латинице, користити од Вардара до Триглава, од Варне до Пуле.

Како сада страви стоје, више од две трећине Срба (православаца) до 2050. године писаће латиницом. Онда ће се поставити питање: да ли је латиница српско писмо, да ли су они који пишу латиницом и даље Срби? Ако највећи број верника пише латиницом, да ли ће и СПЦ почети да користи латиницу? Ако СПЦ почне да користи латиницу, да ли је то и даље православна или је то католичка црква?

То су неке од дилема које чекају  последње  Србе, ако се настави процес латинизације Срба и Србије и потискивања ћирилице. Латиницу не треба забранити, она је неопходна у свакодневном животу великог броја Срба, латиница је и српско писмо. Треба све учинити да ћирилица опстане и да је Срби међусобно више користе. То могу да ураде само Срби, нико други неће неговати ћирилицу.

***

Епископ липљански Јован за Глас Русије:

“Требало би разумети да је Југославија била једна вишенационална земља која је мир на својој територији одржавал тиме што је ћутала о Другом светском рату. Наиме, она је говорила много, али искључиво о партизанима и једној идеологизованој слици. Наравно да је партизански покрет, који је већински био српски био главни носилац борбе против нациста. Нешто мање, то су били ројалисти, четници Драже Михајловића. Но, и једни и други су били Срби. Ни једни ни други у суштини нису били комунисти. Чак ни партизани нису заправо били комунисти – више је зависило од тога у који ћете део шуме ући, па ћете том покрету припадати. Тек након 1944-45. године, дошло је до победе идеологије и освајања власти од стране комуниста којима је борба против нациста служила као покриће за кредибилитет за преузимање власти. Они ту власт нису заслужили зато што се против Хитлера није борила партија, него се борио обичан српски народ и они који су му се придружили. Дакле, прво у Југославији није било говора о геноциду над Србима, а онда та Југославија није ништа радила на међународном плану да се о томе проговори.

Овде би требало подсетити да три речи које је рекао Свети Владика Николај Велимировић, када је говорио о Јасеновцу после Другог светског рата, он је Србима оставио три завета. Дакле, први је завет Србима да се не свете, јер како каже Владика Велимировић, ко се освети, тај се не посвети. Други је завет да се поносе својим мученицима и да их прослављају. И трећи је да целом свету говоре о свом страдању, да се никад никоме то не би поновило.

Можда са закашњењем, донекле су онај први завет испунули хришћани, али не заборавите да смо ми живели у комунизму, да су многи људи обезбожени и они који су се светили припадају тој врсти људи. Њих је тек требало поново евангелизовати, поново примити у цркву, да би они могли да разумеју то да се не свете. Друго, све више радимо на томе да се прославља 13. септембар, Дан новомученика јасеновачких. То би требало да постичемо и овде у руској цркви и да указујемо руској цркви на тај празник као велики празник Цркве божије као такве. Коначно, одбор за Јасеновац српске цркве, управо оваквим догађајим говори свету о томе ђто се десило Србима. Колико год овде причали о Јеврејима и њиховом страдању, исто толико смо говорили и о Србима и српском страдању, које је било Христа и имена словенског ради. Јер Хрвати и злочинци Усташе, они су себе видели као нове крсташе, као борце за римо-католицизам и брану од „источне јереси“. То све оне који су пострадали од њихове руке заправо чини новомученицима.

Оно што се десило на Косову и Метохији крајем 90-х година… Да ли је то такође био геноцид над Србима?

То је сигурно наставак истог прогона. Да ли је ово конкретно геноцид или етничко чишћење или ратни злочин… Сигурно има и једнога и другога и трећега. И не заборавите да је то не само 99, то је и 2004, и на крају крајева, све ово до дана данашњег. Ја сам пре две седмице сахранио још једног Србина убијеног на Косову само зато што је био Србин.“[18]

***

Зашто у Србији нема сећања на хероје Сутјеске?[19] Текст са сајта Пешчаник (мој одговор испод текста):

Srđan Milošević: Zašto u Srbiji nema sećanja na heroje Sutjeske?

Na današnji dan navršava se 70 godina od proboja partizanskih jedinica na Sutjesci. Bitka koja je nazvana po ovoj reci jedna je od najznačajnijih epizoda partizanske ratne epopeje tokom Drugog svetskog rata. Među šesnaest partizanskih brigada koje su se borile na Sutjesci, tri su bile sa prostora današnje Srbije, a od 22.148 boraca, 11.851 bili su po nacionalnosti Srbi, pretežno iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore, ali i iz Srbije. Sa prostora Srbije bio je i komandant Prve proleterske divizije, Koča Popović. Ovo bi bili dovoljni razlozi da se današnja navodno „nacionalno pomirena“ i „dvostruko antifašistička“ Srbija sa pijetetom osvrne na učešće svojih boraca koji su, u ratu protiv okupatora, širom Jugoslavije branili i njenu čast, rame uz rame sa partizanima iz svih krajeva nekadašnje zemlje. Ali taj pijetet je izostao, zato što je bizarni koncept „nacionalnog pomirenja“ četnika i partizana podjednako lažan kao što je lažan i četnički ili bilo koji drugi nacionalizovani antifašizam.

Današnja Srbija je čedo jednog drugog „nacionalnog pomirenja“, nacionalnog pomirenja sledbenika tradicije Ravne Gore sa sledbenicima tradicije „vlade nacionalnog spasa“ Milana Nedića. To je jedino stvarno pomirenje koje se dogodilo i jedino koje je u osnovi moguće, budući da je obema tradicijama zajednički imenitelj kolaboracija. To pomirenje u kolaboraciji, koja se danas predstavlja kao vrhunska nacionalna (a kakva drugo može biti?) mudrost praćeno je, ako se već mora iskopati i nekakva „antifašistička“ tradicijauspostavljanjem prave „mere“ otpora fašističkom okupatoru: ne miriti se sa okupacijom, ali ne činiti ništa protiv okupatora dok ne dođe pogodan trenutak. Nedić je časno branio „biološku supstancu“ srpskog naroda, a Draža Mihailović je, časno mrzeći Nemce i časno se ne mireći sa okupacijom, isto tako časno čekao neko bolje vreme za borbu protiv okupatora. Jedini nečasni i nečastivi su partizani, kojima je u „nacionalnom pomirenju“ rezervisan, u najboljem slučaju, oproštaj što su se borili protiv okupatora i protiv fašizma, a to za veliku komemoraciju nije.

U konceptu „nacionalnog pomirenja“ u Srbiji i njime motivisane kulture sećanja nema, dakle, mesta za jednu od nesumnjivo najznačajnijih bitaka Narodnooslobodilačkog rata. Sama ta činjenica govori dovoljno o kakvom je „pomirenju“ reč. Kada se „ispravljaju“ nepostojeće „nepravde“, očekivano je da se nanose stvarne nepravde. Doduše, jedino što bi bilo nepravednije jeste da današnja Srbija, ovakva kakva jeste, lišena svakog dostojanstva, obeležava godišnjicu neke partizanske bitke. Veličanjem kralja Petra Drugog, sapunicom o Ravnoj Gori, rehabilitacijama i dvorsko-državnim sahranama Srbija sama sebe osuđuje na truo koren i skučen horizont. Prema tesnoj ravnogorskoj zaravni i oplenačkoj porti Tjentište je kao kontinent.

I zaista, neumitna stvarnost, ma koliko podložna uticajima i trpeljiva prema besmislu, nikako se ne može prilagoditi nemogućem. U tom smislu, pomirenja četnika i partizana nema, niti ga može biti, pa ni komemoracije jubileja Narodnooslobodilačkog pokreta u današnjoj Srbiji koja njegove tekovine poništava, ponekad u orgijastičkom zanosu. Jer tekovina NOR-a je pobeda nad okupatorom i njegovim saradnicima, a ne banalna mantra „kupus i pečenje, slatko pomirenje“. Četnici su posle rata dobili amnestiju i to je najviše čemu su se mogli nadati. Sve drugo bi bilo i jeste nasilje nad istorijom. Proslavljanje ili istorijski pijetet u duhu „nacionalnog pomirenja“ podjednako i prema Ravnoj Gori, i prema Nedićevom „nacionalnom spasu“, i prema Sutjesci u svakom aspektu bi bio pokazatelj potpunog odsustva bilo kakvih vrednosti i orijentacije, što je zapravo nemoguće. Zato je i saharinska sintagma „nacionalno pomirenje“ samo eufemizam za fenomen koji može adekvatno da imenuje jedino medicina, ali koji nijedna stvarnost ne može verno da reflektuje. Otuda u Srbiji nema niti može da bude javne komemoracije partizanske borbe. Kada bi je bilo – delovala bi groteskno.

Мој коментар:

1. Недавно је Политика писала да држава кочи спровођење закона о реституцији, који је донет са више деценија закашњења и није добар, али је донет тај закон, и сада влада не спроводи закон. Да ли у Србији власт имају равногорци и недићевци или (нео)комунисти? Зато је право питање зашто се партизани и чланови КПЈ нису сетили Сутјеске? Више од половине чланова владе и скупштине Србије под окупацијом чине поштоваоци лика и дела комунистичког диктатора. Сутјеска је била  пробој и за увођење антисрпске диктатуре. Међутим, да сам ја на власти, достојно би обележио ту битку, са поштовањем према борцима, а све у региону и свету подсетио би да су Срби чинили више од половине одреда партизана.

2. Када се десничарима упућује замерка да није дошло до ”националног помирења” не треба заборавити чињенице из претходног коментара: већину у власти чине (нео)комунисти, не спроводи се закон о реституцији. Том низу треба додати и да није откривено место где је убијен и сахрањен генерал Дража Михаиловић. Такође, људима из расејања још увек није омогућено да гласају на изборима. Никада нису призната ни права равногораца, који су се борили против окупатора – јесте донет закон, али се примењује као и закон о реституцији. Дакле, до ”националног помирења” није дошло. Мислим да је аутор мислио на помирење СПС и ДС, али то је помирење између две фракције комуниста (чувено помирење два бола), то није било ”национално помирење”.

3. Није реално да данашња квислиншка влада Србије обележава годишњицу битке на Сутјесци, јер је ово ЕУропска влада, што значи да она ради по систему ”ne miriti se sa okupacijom, ali ne činiti ništa protiv okupatora dok ne dođe pogodan trenutak”. Зато, иако су у већини у питању наследници партизана и КПЈ, не обележавају битку која у овом незгодном тренутку, када се спроводи продаја Косова и Метохије, подсећа на борбу партизана против окупатора, па онима који су против продаје КиМ и уласка у ЕУ може послужити као пример како треба деловати. Отуда није јасна примедба оних са левице и међу либералима, који бране тековине НОБ-а и који подржавају ову владу Србије – која продаје КиМ и жели да уведе Србију у ЕУ – упућена десничарима, посебно оним десничарима који никада не би продали КиМ и нису за улазак Србије у ЕУ. Да су такви људи на власти – они који су против уласка у ЕУ, против продаје КиМ – можда би данас битка на Сутјесци била достојно обележена.

4. Обележавање годишњица као што је пробој током битке на Сутјесци има смисла ако учествују партизани из БиХ, Црне Горе, итд. Међутим, где су данас муслимани, Хрвати и остали  Југословени, који би заједно са Србима, ратовали против окупатора? Посебно то важи у Босни и Херцеговини, где је и место одржавања битке. Да ли има смисла обележавати такав догађај ако га организују само Срби? Да ли су у БиХ, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, већину чинили потомци равногораца или потомци партизана и чланови КПЈ? Где су нестали муслимани из КПЈ, где су били Бошњаци-партизани када је Алија Изетбеговић дошао на власт (или хрватски комунисти када је Туђман дошао на власт)? Да ли су Срби из БиХ потомци Срба који су учествовали у битци на Сутјесци? Како такав народ може да створи ”геноцидну творевину”? Да ли је реално да се у БиХ обележава годишњице попут ове, све док већина Бошњака сматра да је Република Српска ”геноцидна творевина”? Како би изгледало обележавање ове годишњице да су у Београду на власти они који сматрају да је РС настала на геноциду? Гротескно. Српски партизани и еврофили би заједно са муџахединима из Сарајева, уз подршку Нато пакта, свет подсетили на Сребреницу и ”великосрпску хегемонију”. Немачку, због тога што од ње данас највише зависи улазак Србије у ЕУ, нико не би поменуо. То би била њихова прича: на Сутјесци су партизани, међу којима је највише било Бошњака и Хрвата, направили пробој и победили Србе православце, који су нацисти и фашисти.

5. Равногорци су били потомци српских војника из Првог светског рата који су ратовали против истих непријатеља и у Другом светском рату. Генерал Недић је у Првом светском рату ратовао против Немаца. Вођа партизана је у Првом светском рату ратовао на страни непријатеља и окупатора, против Срба. У Другом светском рату је сарађивао са нацистима, а када се борио, као што је то била битка на Сутјесци, то није био проблем, јер су већину међу партизанима чинили Срби. Дакле, Срби су највише и гинули, а Немци су за једног убијеног војника стрељали сто Срба (а не Хрвата, који истовремено, у већини, подржавају усташе и спроводе геноцид над Србима). Јесу и равногорци сарађивали са нацистима, али су се и борили против нациста, усташа, балија… Остаје чињеница да су и партизани и четници највише ратовали једни против других и да победника у братоубилачком рату није одредио нико међу Србима, већ странци – одлучено је ко ће владати у Србији, након рата, међу великим силама, односно, између Велике Британије и СССР.

6. Зашто они који траже обележавање битке на Сутјесци подржавају владу Србије која данас попут владе Милана Недића некада ”часно брани ‘биолошку супстанцу’ српског народа”? Траже да се обележи битка против окупатора из Другог светског рата а нису спремни да се данас боре против окупатора! У питању су исти окупатори као из времена када је вођена битка на Сутјесци.

7. Да ли и данас треба да се боримо против окупатора као што су се борили партизани од 1941. до 1945. године? Треба. Да ли треба да одлазимо у хајдуке и ускоке као Срби за време окупације Османлија? Треба. Да ли може да дође до ослобођења ако се не формира организација попут Црне руке? Не може. Али, данас међу Србима нема довољно таквих људи. Односно, српски народ данас нема снаге за такве подухвате. Један од разлога – није дошло до националног помирења. Није решење да припадници друге Србије оду у партизане, а прве Србије међу четнике, па да онда више међусобно ратују, него против окупатора. Да би затим, због њихових сукоба, због којих су Срби изгинули у великом броју, суштинску власт имали странци, по систему ”подели и владај”.

8. Четнике оптужују да су лажни антифашисти они који не разумеју избор који су четници имали пред собом 1941. године: Србе нападају нацисти, непријатељи из Првог светског рата, када је извршен геноцид над Србима, а ”савезници” Срба су антихришћани из Москве, Лондона и Вашингтона. Дакле, равногорци су представљали православне Србе, имали су за непријатеље нацисте и фашисте, а као савезнике комунистички СССР и окултистичку Велику Британију, односно атеисте и доказане непријатеље православља и хришћанства. СССР је подржао партизане да би Југославија постала комунистичка држава, а Велика Британија није желела да Срби и православни хришћани владају. Зато су се Стаљин и Черчил лако договорили да Југославија постане комунистичка држава, али да не постане део Варшавског пакта. Међу четницима (а овде под четницима мислим на све православне Србе) јесте било и оних који су имали симпатије према нацистима. Међутим, такви су били мањина. Четници су били искрени антифашисти – борили су се против нациста, фашиста, усташа, балија, комуниста и нису хтели да жртвују Србе због Енглеза. Енглези су и од Срба и од Грка тражили да ратују против Немаца да би Немци већину војника пребацили на те фронтове и мање нападали и бомбардовали Енглеску. Тражили су да Срби и Грци униште своју државу, да жртвују свој народ, да би што више сачували Енглеску. Православни Срби и Грци то нису хтели да раде. Због Енглеза, али пре свега Совјета, то су радили комунисти, односно, партизани. Када су Британци и Совјети уговарали поделу Европе, Велика Британија је одбила СССР, који је желео Грчку, где су, као и у Југославији, партизани изашли као победници из рата. Британија је Грчку задржала под контролом, а СССР препустила Југославију, али само привидно, и тренутно.

9. Јевреји знају да Срби нису антисемите. Срби су чували Јевреје током Другог светског рата, то су радили и православни Срби (равногорци) и Срби комунисти (партизани). После рата, комунистичка Југославија, у којој владају Хрвати, Словенци и муслимани, била је противник Израела и савезник свих непријатеља Израела. Због тога је Израел данас један од највећих савезника Републике Српске. Без подршке Израела можда би био и немогућ настанак и опстанак Републике Српске. Да ли би Израел подржавао Републику Српску ако је то заиста ”геноцидна творевина”, а Срби антисемите?

10. Погрешна је претпоставка да десничари у Србији славе Милана Недића. Десничари су свесни пред каквим је избором био Недић, имају разумевање за њега, али нико не говори да је Недић узор и нико га не представља као узор. Већина десничара (православних хришћана) не подржава политику и методе Недића или Љотића. Такође, десничари знају да партизанска страна историје није баш тако светла и бела. Већина данашњих десничара је за борбу против окупатора.

11. Руси су поново православан народ, Русија је поново хришћанска држава. Русија слави Дан победе над фашизмом. Русија је савезник Србије и Републике Српске.

Закључак:

– Срби треба да обележавају годишњице попут битке на Сутјесци. Нужно је разликовати антифашистичку борбу српског народа и партизанског покрета од обожавања лика и дела комунистичког диктатора и злочина комуниста над својим народом.

– Обележавање  такве годишњице не могу да спроводе они који данас сарађују са окупатором. Они то нису у стању да ураде, није логично и природно, јер онда не би били сарадници окупатора.

– Погрешно је критиковати православне хришћане и равногорце због тога што ове године није обележено 70 година од битке на Сутјесци. Прво, комунисти (и даље) имају власт у Србији. Друго, битка на Сутјесци је тековина борбе партизана.

– Председник владе Србије је више пута изјавио да је његова странка (СПС) наследник КПЈ и чувар тековина НОБ-а. Остале странке су производ УДБ-е. То важи и за већину унутар ДСС. Председник владе и СПС има подршку од стране већине припадника ”грађанског блока”, за које је РС ”геноцидна творевина”.

– Представници СУБНОР-а недавно су разговарали са председником Демократске странке.

– Познато је да су и стари и нови радикали одувек били у сукобу са СПЦ. Српска напредна странка је квазидесничарска странка, њени лидери никада нису били искрени хришћани. То што су лидери СНС и СПС учествовали у процесу сахрањивања свих Карађорђевића на Опленцу не значи да су они сада постали монархисти, да Србија постаје клерофашистичка држава. То значи да је Србија на путу ка ”националном помирењу”. На пример, да је ”грађански блок”, уз подршку СПС и СНС, организовао обележавање годишњице битке на Сутјесци, сигуран сам да би један од главних говорника био председник СПО и некадашњи ”лидер” ”равногорског покрета” из деведесетих[20].

– Данас у Србији постоји само једна права десничарска политичка организација која учествује на изборима. Када кажем десничарска мислим: православна, патриотска, антикомунистичка и верна равногорској традицији. То је покрет Двери српске. Овај покрет никада није негирао допринос партизана у рату, подржава прославу Дана победе над фашизмом у Москви. Зато мислим да би, као и ја, да су у могућности (на власти), за разлику од наследника КПЈ и УДБ-е, сигурно обележили 70 година битке на Сутјесци, и да би то урадили искреније него властодршци приликом сахране Карађорђевића.

– Немогуће је организовати обележавање такве годишњице у Босни и Херцеговини – где је место одржавања битке и где већина Бошњака сматра да је Република Српска ”геноцидна творевина” – а истовремено на обележавање годишњице позвати и амбасадоре Русије и Израела.

– До ”националног помирења” ће доћи када они који подсећају на годишњицу битке на Сутјесци прихвате неке од основних цивилизацијских обичаја – на пример, да свако има право да буде сахрањен у својој земљи, да потомци имају право да знају да је гроб њиховог претка… Као што је нужно разликовати антифашистичку борбу српског народа и партизанског покрета од обожавања лика и дела комунистичког диктатора, тако је нужно разликовати антифашистичку борбу православних Срба од политике Недића и идеја Љотића. На пример, ја нисам за то да кућа цвећа остане оваква каква је сад, на месту на ком се налази, али нисам ни за то да комунистички дикатор Ј.Б.Т. нема гроб, или споменик негде, и да му си не признају залуге које је имао у борби против нациста.

– Улице које су носиле имена руских и совјетских хероја у Београду преименовали су они који су данас неолиберали и за улазак у ЕУ. Неолиберали (у овом контексту више у културном а мање у економском смислу неолиберали) чине већину у свим квазидесничарским странкама у Србији. То није урађено зато што су они искрени антикомунисти, нити би то могло да се уради без дозволе Службе, и странака левице, које су тада биле на власти, попут Демократске странке. Разлог зашто је то урађено јесте послушнички однос према Западу, према Немачкој, и пресецање свих веза између Руса и Срба. У ширем контексту Запад – пре свих Немачка, уз подршку Велике Британије – жели да релативизују антифашистичку борбу Русије и руске комунисте представи као веће зло од нациста, да умањи заслуге Срба у партизанском покрету и негира антифашистичку борбу равногорског покрета. Са друге стране, долазак Црвене армије је донео и лоше ствари српском народу, те су многи и тога свесни. Што не значи да хероји Црвене армије не треба да имају своје улице и споменике у Београду и да Србија не треба да учествује у прослави Дана победе над фашизмом у Москви. Руси знају да су и Лењин и Стаљин чинили злочине, као што Срби знају да су злочине чинили српски комунисти. Међутим, овде се ради о одбрани од спољњег агресора, о обележавању победе над страним непријатељем. То су вредности које се бране. Нацисти су били непријатељи и за генерала Милана Недића, и за равногорце и генерала Михаиловића, и за партизане и Ј.Б.Т. Свако се против њих борио на свој начин. Проблем је био што су се међусобно много више борили.

– Садашња влада Србије је попут владе Милана Недића. Данашњи ”партизани” су Срби са севера Косова и Метохије. Да ли ће сарађивати са владом Србије, самим тим и са окупатором, или ће уз подршку ”равногораца” (попут припадника покрета Двери српске) наставити борбу против окупатора? Да ли ће их подржати они који негују тековине НОБ-а?

.

.

Постизање консензуса

 ko-smo(s)

Тема текста је уставни идентитет. Српски народ дубоко је подељен (завађен). Зато што је елита подељена. Срби, у овом тренутку, немају политичку и привредну елиту и духовну аристократију да предводе народ. Најбољи Срби погинули су у ратовима у 20. веку, или су отерани из Србије – зато Србија нема (праву) елиту скоро један век. Од времена Тесле и Пупина најбољи део српског народа живи у расејању – посебно после 1945. и 1990. године, када су најбољи одлазили у највећем броју. У расејању је опстала и Српска Православна Црква, и ћирилица, и традиција –  народна кола и народне ношње. Из расејања сваке године стижу милијарде долара које одржавају у животу окупирану Србију, из расејања стиже хуманитарна помоћ угроженим Србима на окупираним територијама. У последњих 100 година, од 1918. године, у Србији, међу Србима, посебно оним на власти, скоро да није било, и данас нема, (правих) православних хришћана. Српска војска је у Првом светском рату добила симпатије целог света, непријатељи су подигли споменик српским војницима. Али, српска елита ствара Југославију. После рата, у Краљевини Југославији, после неколико векова прогонства, обновљена је Српска Православна Црква. То није пуно значило, јер је већ тада добар део српске елите био под утицајима  new age покрета (масона-илумината, источњачке мистике и философије), европских рационалиста и комуниста. Део православних Срба (неки припадници СПЦ) имао је симпатије и за нацизам и фашизам. То се показало 15 година касније, у току Другог светског рата. Део Срба прешао је међу комунисте, део Срба је служио нацистима, а најмањи део Срба је остао православан и борио се (хришћански) и против нациста и против комуниста. Тај (најмањи, хришћански) део Срба је доживео потпуни пораз. Од тада не постоји православна Србија. Јесте дошло до слома комунизма 1990. године али тада није дошло до обнове православља, тада је само започета ре-христијанизација, која ће трајати деценијама (и вековима, до Судњег дана). Од 1990. године више се неолиберална идеологијаширила него православна вера (далеко више људи гледа ријалитије и сања како да постане богат него што се моли Богу). За све лоше из деведесетих, као и оно пре, и ово после 2000. године, треба, ако се већ неко окривљује, пре свих окривити  удбаше, односно, (нео)комунистичку  Србију. Они су владари у Србији. Србијом владају припадници  new age покрета (масони-илуминати, следбеници источњачке мистике и философије, европских рационалиста и комуниста). Они су стварали Србију после 1945. Они су стварали Србију после 1990. Они су стварали Србију после 2000. године. Они су уместо Православља одабрали неолиберализам. Србија у којој данас живимо њихово је дело. Због тога је доминантан  губитнички менталитет унутар владајуће елите – без Христа нема Победе[21].

После сто година, и на Западу се, сваким даном, показује да је концепт new age покрета доживео неуспех. Нема ништа од mealting potполитике, од неолибералне идеологије, од стварања једне светске религије, светске владе (а да није тоталитарна) и слично. У већини држава Запада објављен је крај пројекта мултикултуралности. Југославија је била експеримент, део експеримента, оних који су предводили new age покрет, који су веровали у те идеје – лако су се договорили са Ватиканом и Немцима, којима је циљ да православне Србе отерају шта даље на Исток или побију, ако не могу да их прекрсте и преведу у Католичку цркву, латинизују, германизују… На тај начин осветили су се за поразе и рушење Аустроугарске империје, поразе у ратовима. Прво су направили кавез за Србе, назвали су га Југославија. У том кавезу су држали Србе опијене, завађене… Онда су разбили Југославију и за све окривили Србе, а Сребреницу представљају као српско (не)дело страшније и од онога што су усташе и нацисти радили у Јасеновцу и Аушвицу, Турци са Ћеле кулом, бомбардовање Дубровника (који је вековима српски град) представља се као већи злочин од вишеструког бомбардовања Београда и Србије од стране западних држава током 20. века (1999. са бомбама са осиромашеним уранијумом) или бацања нуклеарних бомби у Јапану. Напади на Србе су долазили и због традиционалних веза са Русима, односно, да “Русија не изађе на топла мора“. Зато су В. Британија и Француска подржавале Турску, зато су, заједно са САД, на страни Немачке са којом су ратовали, а не на страни Србије са којом никада нису ратовали (али су је напали – извршили агресију 1999. године). Западњци греше када Србе доживљавају као “мале Русе“.

Срби су наивно ушли у игру звану  new age почетком 20. века, када настаје Југославија. У тој игри доживели су тежак пораз – највише због осећања ниже вредности у односу на људе са Запада (онако како је Достојевски то описао пре скоро стопедесет година). То се са елите пренело на народ. Елита није стајала усправно, са поносом, пред Западњацима. Таква је и данас српска владајућа елита. Све што је долазило са Запада сматрало се напредним/прогресивним, све што је било православно и традиционално (словенско) сматрало се назадним. Такво размишљање, које је било присутно међу бројним Србима почетком 20. века, врхунац је доживело међу српским комунистима који су дошли на власт 1945. године. Од те године више не постоји православна Србија[22]. Хришћанска Србија је опстала/постала/остала невидљива[23]. Од почетка Устанка, који је назван и Српска револуција, српски народ подељен је на  две Србије. Са једне стране, имамо европску Србију коју је тада персонификовао Доситеј Обрадовић, са друге стране, имамо православну Србију. Ови први, који су данас друга Србија, дивили су се Европи тог доба, желели су да и Србија буде модерна држава, сматрали су да је Црква назадна[24], а ови други, којих данас у великом броју има унутар прве Србије, желели су обнову средњовековног царства, остали су везани за косовски мит и Русију и често су се опирали сваком напретку. Чињеница је да ни у средњевоковној Србији није ишао лако (и потпуно ненасилно) процес христијанизације, делови српског народа нису припадали Српској Православној Цркви ни тада. После више векова под окупацијом, српски народ подигао је Устанак. Устанак је подигнут од стране православне Србије, која је изнела борбу за слободу. Међутим, од самог почетка, постојале су две визије како треба да изгледа слободна Србија. До 1918. године превласт имају они са визијом  православне  Србије, од 1918. до 1945. снаге су биле изједначене, а након 1945. године превласт унутар српског народа, унутар Србије, имају наследници (у идеолошком и културном смислу) Доситеја Обрадовића, Светозара Марковића, радикала Николе Пашића… Уместо Христа и косовског мита, Срби из тог доба су се, у већини, определили за тековине Француске револуције и немачких илумината (и британских и јеврејских окултиста)[25].

Управо је то света земља данашње (односно, оне од 1945. па и 1918.) владајуће елите у Србији, ”очева и мајки нације”[26]– Француска револуција, немачки илуминати (рационалисти-мистици), британски и јеврејски окултизам, источњачке философије и исламска мистика. Некада на је на Западу било више хришћана и хришћанства, данас више нико не гледа на Запад као на хришћански свет (цивилизацију). За либерале и левичаре широм света Запад је центар либералне демократије и (научног) напретка који се ослободио окова религије. За остале људе широм света Запад је или антихришћанска или империјалистичка творевина. Муслимани се данас више плаше либералних похода него крсташких похода. Нису сви заборавили да су крсташки походи били и масонски походи.

Све што је далеко од Христа блиско је многим Србима из владајуће елите, због тога та елита, која се одрекла Христа, толико жели да постанемо део ЕУ и тражи да се Србија одрекне Косова и Метохије. Због тога је за езотерне  кругове са Запада важно да се “прихвати реалност“, а то је да је Христ “илузија“, да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део европске антихришћанске заједнице[27]. За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не могу лагати и убедити да их следи на путу стицања благостања, нирванебожанства и сличног на Земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање, чак, они су ти који су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. Код нас у Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског краља – да би уместо српског краља Срби служили хрватском комунистичком диктатору, који не само да је живео као српски краљ, живео је у благостању у каквом су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији султани и шеици[28]. Сада се показује да у његовом сефу, који се отвара, свака ствар носи печат породице Карађорђевић. Тако су и окултисти са Запада после 1917. године дошли до личних ствари и симбола породице Романових. Управо тај чин довођења Хрвата, комунисте и католика, масона и бившег аустроугарског војника, у сваком случају антисрпски опредељеног човека у сваком смислу, на чело Србије-Југославије, у Београд, на Дедиње, у Двор, који је живео као краљ, показује потпуни колапс српске елите у 20. веку, духовну и интелектуалну катастрофу од које се српски народ није опоравио ни до данас[29].

Када су Срби упали у замку new age покрета, када су због комплекса ниже вредности некритички прихватили све за Запада као боље од свега што имају (како је то још Достојевски описао), природно је било да након настанка Југославије 1918. године следећа фаза буде оно што се догодило за време комунистичке Југославије: одрицање од вере и Цркве, прихватање латинице као свог писма, итд. Као да није постојала опција, међу самим Србима, да настане Југославија, да опстане Југославија, али, тако да Срби остану православан народ, да пишу ћирилицом, да прихвате латиницу, али, и да други прихвате ћирилицу, итд. Само тако може настати Словенска унија, само тако има смисла могућа интеграција у  Евроазијску унију. Па, чак, и у Европску унију, иако је то нереално.

***

Политика  рестаурације средњовековног царства – уређења друштва и начина живота као што је то било за време лозе Немањића – није могућа. Од самог почетка (од Устанка из 19. века) унутар српског народа постоје велики отпори против овакве политике. Отпор таквој политици је долазио, и данас долази, са више страна. Поменуо сам зачетке европске Србије из времена Досијтеја Обрадовића, па касније социјалисте и данашње бројне комунисте и (нео)либерале. Такође, међу самим православним Србима било је оних који су схватали да је  модернизација  и  глобализација неминовност и да се треба прилагођавати токовима  (и поретку) у свету. Наравно, то треба радити у складу са догматима вере. На пример, поштовање  догмата вере  није могло да угрози грађење железничке пруге, нити данас угрожава интернет. Такви православни Срби (дакле, они који нису били  слепи верници  и стешњени у оквирима  формалне религиозности) од почетка (19. века) били су мањина унутар српског народа. Са друге стране, отпор политици  рестаурације  средњовековне Србије пружали су Срби националисти (дакле, они који нису били  суштински  верници – нису веровали у Бога, анђеле, васкрс тела и душе – своја знања темељили су на тековинама западне науке, француског национализма и појма нације, после Француске револуције, која се догодила пар деценија пре српског Устанка, али и британске либерално-конзервативне традиције). Са треће стране, имали смо Србе који су прешли у ислам или Католичку цркву. Данас је немогуће да се обнови средњовековни модел живота и друштвеног уређења. Не само да то не жели елита, већ ни народ. Данашњи Срби разликују се од Срба из 12. века. Разликују се и од Срба из 19. века.

Нема ништа, као што сам већ нагласио, ни од рестаурације Југославије и обнове комунистичког поретка (Комунистичке партије Југославије).

Дакле, у Србији се данас сударају две традиције: хиљадугодишња хришћанска традиција и двовековна просветитељска традиција. Миленијумима пре прихватања хришћанства Срби су поштовали паганску традицију. Паганска традиција је своје место нашла унутар православног хришћанства и српске Цркве. Део паганске и античкетрадиције нашао је своје место и унутар просветитељске традиције, која се темељила на традицији паганске Етрурије, Грчке и Рима, и целе Европе (са митском Хиперборејом…). Таквих сукоба, напоменуо сам, има и међу другим народима, и у другим држава, и те државе су успеле да дођу до стварања уставног идентитета, или како се већ такав степен јединства унутар неке заједнице и државе зове у неким другим културама и цивилизацијама.

Погрешно је правити сукоб између духовности и науке, као што је погрешно (и није у складу са догматима вере) правити сукоб између духа и тела. На пример, потребно је развијати и духовност и науку. “Језгро“ српског народа чине православни Срби. Срби су имали и имају велике научнике, међи њима је (било) и оних који нису православни хришћани. Зашто би српски свештеници (верници) и научници (атеисти) били у сукобу такве врсте да тај сукоб блокира цео систем, да опада квалитет образовања, да не могу да се договоре око реформе образовног система и томе слично? У школама и образовном програму има места и за изучавање словенске (пра)историје (сада је по српско-словенском календару 7 522. година и то је научна чињеница – постоји довољно извора који то потврђују), и за учење Радосне вести (Јеванђеља) и светосавске традиције и за учење математике и биологије (теорију еволуције). Не морају сви све да уче, и сви све да знају, не говорим о томе, већ да се могу створити услови да се свако развија и бира према својим уверењима и способностима, а да се они други не мрзе, потцењују, избегавају… само зато што су или верници, или атеисти, или пагани. Уосталом, какво је то образовање и каква је то историја ако се било која од ових традиција не предаје и преноси новим генерацијама? Какво је то основно образовање и општа култура ако се не знају основне ствари о Перуну, Виду, Христу, Апостолима, Дарвину, Светом Сави, Николи Тесли, Њутну, Ајнштајну, Џубрану, Мухамеду…? Данас простор Јужних Словена од страних окупатора (поново) бране (само) православни Срби. Срби-комунисти и Срби-либерали одржали су везе са осталим Јужним Словенима (комунистима и либералима из осталих република СФРЈ) и они одржавају заједничку словенску традицију. Од свих традиција, међу савременим Србима највише је поштована и прихваћена православно-хришћанскатрадиција.

Без поштовања  традиције,  на првом месту православне, нема српскогидентитета, немогуће је решити проблем идентитета. Такође, без поштовања права на различитост и другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета[30]. Без свега тога, нема државе – нема Србије. Мислим да унутар свих поменутих традиција има довољно Срба којима је стало до Србије и довољно Срба који не желе да се одрекну српског идентитета (макар и само оног дела који признају у оквирима своје традиције).

***

Поставља се питање хомогенизације  Срба у Северној Србији (Војводини) – потребно је да се Срби који живе у Војводини уједине и окупе, али, око чега? Око српства  или  југословенства? Око крста или пирамиде? Око одбране Косова и Метохије и Републике Српске или око уласка у Европску унију?

Ако нестане православно “језгро идентитета“, ако “језгро идентитета“ и “културну основу“ чини нешто друго, моје мишљење је да Срби, као народ, не могу да опстану – нестаће српски идентитет. То мислим као хришћанин за кога у Христу не постоје ни Србин ни Хрват (“ни Јеврејин ни Грк“). Зашто (ми) је онда важно сачувати православно“језгро идентитета“? Због Христа. Шта то значи? То значи да верујем да међу православним Србима могу да опстану Божје заповести и универзалне људске вредности. Односно, да српска држава може, у односу на остале државе из региона, највише, колико је то могуће у овом свету, отелотовори такве вредности, да их примени у свакодневном животу. Такође, само Србија може да се одбрани од окупатора који долазе ван Балкана, само Срби могу да сачувају словенски идентитет на Балкану. Само Срби могу да сачувају Србију и само Србија може да (п)остане демократска и о(п)стане као антифашистичка држава. Демократску и антифашистичку Србију већ 200 година стварају православни Срби, једини државотворан народ међу народима бивше Југославије. Срби су, уз Грке, у 19. веку предводили борбу за слободу свих народа на Балкану. Срби су створили Југославију у 20. веку. Срби су се два пута борили против окупације Немаца и Италијана. Србија је правни наследник Југославије. Зато је важно данас одбранити Србију – сачувати православно “језгро идентитета“, “културну основу“, српски језик и ћирилично писмо – јер без тога нема ни Срба и Србије. Млада Босна није тражила помоћ од Загреба, Беча, Рима… већ од Београда, од Црне руке, каква год да је била та организација. Гаврило Принцип, без обзира на младост, мане и негативне последице његовог чина, остао је симбол слободе за све слободољубиве Јужне Словене. (Не помињем овде Младу Босну и Црну руку у контексту обележавања стогодишњице од атентата и почетка Првог светског рата, оне су овде део приче о српској елити која је упала у замку new age идеологије – Млада Босна, али и оном делу који је стајао иза Црне руке – ретроградно патријахалном са поремећеним егома а потпуно несвесним и неупућеним у светске процесе, па их је лако превести жедне преко воде). Србија је остала основа те слободе. У Сарајеву данас нема Срба. Из НД Хрватске већина Срба је протерана а ћирилица је забрањена као за време НДХ и Аустроугарске. У Словенији Срби су грађани другог реда са ускраћеним правима.  Црна Гора све више личи на ове државе. Ове државе су данас страни протекторати. Са друге стране, Бошњаци и муслимани живе у великом броју у Србији, у Србији живе и раде и све више развијају своје послове Хрвати и Словенци, тако је остало и са Црногорцима. Наилазе и они сви на проблеме, није Србија идеална, али је у овом смислу, у Србији било и сада је боље стање, има више толеранције. Само у Србији постоји семе за стварање покрета отпора. И Србија је протекторат, али, као и у претходним добима, једина са потенцијалом за ослобођење. Као што се кроз историју показало, увек је ослобађање ишло лакше ако Срби нису били сами. И увек је српска победа против небалканских окупатора значила више слободе за народе на Балкану.

Само Србија има шансу да постане држава у којој ће се поштовати права свих грађана, односно, има шансу да у највећој могућој мери, колико је то могуће на овом свету, постане таква држава. То је доказала током историје. После оба светска рата, када су били на страни добра, Срби су опраштали својим непријатељима (који су били на страни зла). Тако је настала Југославија. Зато Југославија није резултат само српске наивности, издаје, већ и доброте, односно, невиности. Срби су, на неки начин, прихватили комунизам да би сачували хришћански дух. Односно, комунизам је дошао као коректив, да Срби не упадну у замку етнофилетизма или клерофашизма, да не постану слични својим непријатељима. Тако ја тумачим Божју вољу – да се створи Југославија, да се на такав начин распадне Југославија. Срби никада нису упали у ту замку, никада нису били ни приближно слични народима са којима ратују последња два века. Најнегативнији лик међу Србима, Слободан Милошевић, није ни приближно био негативан и суров какви су по суровости били очеви хрватске нације, нацисти, вође Албанаца и други. Само је српски народ успео да отера најнегативнијег лика још док је он био на власти. Тако ја тумачим Божју вољу – да се сломи тај режим, да ДОС преузме власт, да се негују тековине комунизма, односно доминацију друге Србије – то је и даље коректив за православну Србију која настаје. Ја сам верник, али сам у пролеће 2000. године постао члан Отпора и то био до 5. октобра те године.

Срби се против зла не смеју борити чинећи зло. Против зла се мора борити, али не чинећи зло. Када се распадала Југославија, Србија је остала једина мултиетничка и мултиконфесионална држава. Све остале државе данас су моноетничке. Из већине држава протерани су Срби.

Каква времена долазе, могуће је да би таква Србија била међу ретким демократским и антифашистичким државама на свету. У региону би била једина таква држава – сигурно. За мене је демократска и антифашистичка држава (Србија) – хришћанска држава. Само у хришћанској држави може бити постигнут највишти степен демократије (људских права и слобода). Хришћани су укинули робовласнички систем. Модерна демократија настала је унутар хришћанске цивилизације. За националисте који нису верници, или су православци само формално – због националних разлога, људи као ја, који Христа стављају испред нације (Христ је и испред ближњих), нисмо праве патриоте и називају нас (пежоративно) “богомољцима“. За верника почетак мудрости је страх од Бога (наравно, то је и даље Бог љубави). Верник зна да није безгрешан. Верник се бори против греха, прво у себи. Верник зна шта је покајање. Верник се највише труди да поштује Божје заповести (да не лаже, не краде, не убија, не чини прељубу…). Верник се моли, и не моли се само за себе и своје ближње. Верник опрашта. Верник не суди. Верник љуби своје ближње[31]. За верника је ближњи сваки човек. Верник нема идола. Верник живи у Истини, и зато не прихвата лаж. Због тога је за православне хришћане неприхватљиво да своју државу граде на другачијим вредностима[32]. Због тога православни хришћани неће своју нацију стварати или бранити на другачији начин. Због тога су Срби у 20. веку увек били на правој страни (против сила зла) у светским ратовима. На том курсуостали су, упркос свим унутрашњим и спољашњим изазовима и проблемима, и после краја Хладног рата, и распада Југославије, до данас, када је већи део Србије под “меком“ окупацијом, а КиМ и под војном окупацијом.

Свестан сам свих грешака[33], тортуре и злочина које су православни Срби чинили припадницима других народа, вера и идеологија током претходна два века. На крају, и они који су се представљали као православни не значи да су били прави хришћани[34]. И данас имамо такве примере[35]. Слично је и код других, прави верници међу католицима и муслиманима рећи ће да су они који су чинили злочине изроди. Па ипак, остаје да Србин нема исту слободу кретања, говора, писања, пословања… у Сарајеву, Загребу, Приштини… као што то имају припадници суседних народа када се нађу у Београду.

Када се све сабере (на теразијама које показују добра и зла дела), православни Срби[36] показали су добру вољу према свим суседним народима када су створили Краљевину Југославију[37]. Срби нису водили ратове против Хрвата, муслимана и Словенаца, нису освајали њихове територије. Када су водили ратове на њиховим територијама, то је било заједно са тим народима, за слободу свих Јужних Словена. (Ратови из деведесетих у БиХ и НД Хрватској били су грађански, Срби су чували себе и територију на којој живе.) Срби су толико далеко ишли у стварању Краљевине Југославије, у ослобођењу свих Јужних Словена и борби за бољи живот свих Јужних Словена, да се већи део припадника српске елите одрекао српства и православља, и кренуо да ствара југословенску нацију, прихвата екуменизам и верује у mealting polt политику (то се најбоље види из већ описаног примера – данас већина православних, тј. савремених, Срба пише латиницом). Из те клице разгранао се током и након Другог светског рата нови југословенски покрет међу Србима. Мислим да је део људи из свих народа, али највише српског (тада нису постојали Бошњаци[38], а још увек је било Срба католика…), искрено стварао југословенску нацију. Проблем су представљале верске поделе, зато су многи излаз видели у масонима и илуминатима и new age покрету[39]. Срби се нису светили ни после Првог светског рата, ни после Другог светског рата. Постојали су само појединци, и неке мање групе и организације, које су чиниле злочине. После другог великог рата више су се Срби-комунисти светили Србима-монархистима него усташама, балијама… Освете је било и током ратова из деведесетих, али не треба заборавити да је већина српских војника и војних старешина припадала ЈНА, односно, да су деценијама били индоктринирани и дехристијанизовани, као и већина Срба у СФРЈ[40].

У Краљевини народе су представљали њихови сопствени представници, а не клонови (као што су српски комунисти били касније у СФРЈ). За време Краљевине Србије, затим Југославије, комунисти и социјалисти јесу били прогоњени, али ни приближно као што су то били православци за време комунистичке диктатуре. Радикал Никола Пашић јесте био русофил, али је био социјалиста и желео да Србију уреди по узору на Француску. Био је у сукобу са монархијом, и Црквом, прихватио је стварање Југославије да би на крају постао председник владе. Такав пример, да је монархиста био председник владе комунистичке Југославије не да није постојао, већ, убедљивој већини оних који су критиковали КПЈ и маршала било је онемогућено да живе и раде у Србији (СФРЈ). Срби су у Краљевини испунили скоро све услове других народа и примили у службу нове заједничке државе велики број Хрвата, муслимана и Словенаца који су током рата били војници Аустроугарске и Немачке. Знам да није у Краљевини било значајно мање репресије, али јесте било знатно више демократије. Тачније, били смо на путу, покренут је процес демократизације. Комунисти су тај процес прекинули. После 1990. и 2000. настављен је процес демократизације у Србији, и није много боље стање од времена Краљевине и СФРЈ.

Срби су често радили на своју штету. Надам се да ће овај пут мудро поступати у Војводини. Боље је хиљаду година разговарати, него један дан ратовати. Односно, не сме се дозволити интернационализација питања Војводине. Јер, питање Војводине не постоји, ако су Срби паметни. Прво се међусобно треба договорити а онда и са другим етничким заједницама, које могу да имају и боље услове за живот, и већа права, а да Војводина више не буде покрајина, ако су Срби паметни.

***

Основа за опоравак српског народа и српске државе је поштовање православне традиције – уз враћање демократској традицији. Пошто демократска традиција никад није заживела[41], говоримо о стварању демократије у Србији. Раније сам објаснио да никада нису сви Срби били православни и да је немогућа рестаурација средњевековоног уређења друштва. Са тим је повезано стварање демократског друштва, и обрнуто, са стварањем демократског друштва повезано је поштовање хиљадугодишње православне традиције у српском народу. То су кораци који су пред нама:

  1. Постизање консензуса око друштвеног и државног уређења између “патриотског“ и “грађанског“ блока, односно изградња уставног идентитета.
  2. Одређивање државних стратегија за наредних 50 година. Услов за доношење стратегија јесте да дође до “националног помирења“ између православних Срба и Срба-комуниста (односно, свих Срба који нису православни са онима који јесу).
  3. Постизање консензуса око друштвеног и државног уређења са припадницима верских и националних мањина и са истим радити на доношењу државних стратегија.

Србија мора бити православна држава, али, никада само православна. Ово мора је у складу са демократском вољом већине грађана Србије, тј. Срба[42].

Бити православац значи бити демократа у миру и антифашиста у рату.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог.

Свако време и свака генерација мора да остави свој печат постојања, сваки човек мора да покаже да је непоновљива личност. Некад су компромиси нужност, склоност ка компромисима врлина, а некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан, али и склон компромисима. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити.

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењу другог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи само етику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили “политички коректан говор“ и често као некоректан говор или говор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Тада говоримо о колективизму и психологији масе (или “инстиктима стада“ – Ф. Ниче) и робовском менталитету, а не о саборности и заједницислободних људи, односно Личности, како треба да буде.

Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити светосавац  значи бити  хришћанин.

Верујем да православни Срби могу створити узорну демократску државу, у којој ће бити поштовани сви људи и све мањинске заједнице. Верујем да ће Србија добити такву елиту, која ће бити свесна да се “у демократији народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус… Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе… Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране… унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства[43].“

Верујем да ће стасати елита која неће имати било какав осећај инфериорности у односу на било кога, нити ширити осећај супериорности или мржњу према било коме.

***

Живимо у друштву у којем припадници са штетом прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто – при том победничка страна гледа да уништи језгро идентитета поражене стране. Почетак раслојавања (подела) је, као што сам већ напоменуо, у 19. веку, када смо са једне стране имали  традиционалисте,  а са друге  модернисте, који нису успели да изграде  консензуалну политику, већ су водили политику екстремизма, што се наставило у 20. веку, све до данас. Два века траје сукоб између  белих и  црвених јакобинаца  (православног и секуларног свештвенства) унутар српског народа. Зато смо уместо српске социјалдемократске странке  средином 20. века добили  југословенску комунистичку партију.

Модернизација Србије била је неминовност и потреба и пре сто година, модернизација  Србије је неминовност и потреба и данас. Исто важи за процес глобализације – уместо политике анти-глобализма потребно је водити политику алтер-глобализма. Услов за успешну модернизацију и стварање политике алтер-глобализма јесте поштовање традиције. Такође, без поштовања права на различитост и другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета.

Све је то могуће, изводљиво и не поништава једно друго: спроводити модернизацију, водити политику алтер-глобализма, уз поштовање традиције и права на различитост.

Срби нису заостало племе те Србима не треба окупатор да их еманципује. Србија није млада и нова држава те Србији не треба окупатор да је модернизује. Урадили би то Срби до сада, сами, да током претходних деценија и векова није било толико окупатора, а некада и толико потурица односно квислинга (и борбених анти-традиционалиста, али и ултраконзервативаца). Срби нису велики народ када се гледају бројеви. На овом свету постоје, у том смислу, много већи народи и неки од њих били су или су сада окупатори Србије. Срби немају чега да се стиде. Србија може да одустане од уласка у ЕУ, а да нико не изврши војну инвазију на Србију. Србија може да остане ван ЕУ и да се развија, а не да стагнира или назадује ако остане ван ЕУ. Промениће се и геополитичке околности у свету, и те нове околности биће од користи за Србију.

 

Ново државно и друштвено уређење Србије

kfor-map

 

Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. У последњих 30 година имамо више центара моћи и одлучивања у Србији. Међутим, не постоји један свесрпски Центар. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба.

Дакле, једни су за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД, девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (“Југосферу“); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично.

Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава. Све ово значи и да има држављана Србије (посебно на власти) који раде (лобирају) за друге државе.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни. Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет, на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и Центра, и ослобађање из “меке“ окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно. Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобаању дела територије који је под војном окупацијом, заштити и остваривању права Срба ван Србије, уласку у ЕУ или ЕА, стварању нечег трећег…

***

Постоји тежња, код одређеног броја Срба, за обновом монархистичког уређења државе. Мање је, међу њима, оних који желе обнову на средњовековним темељима, више они који желе обнову на темељима епохе Карађорђевића, односно краљева Петра Ослободиоца и Александра Ујединитеља. Наравно, у обзир долази обнова парламентарне монархије – не треба укидати секуларни систем и не одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде.

Када ја помињем монархију не мислим на рестаурацију монархије и монархистичког система и обнову истоветног државног и друштвеног уређења какво је било између два рата, или за време Краљевине Србије, или још раније, за време Немањића.

Монарх, а ову реч (појам) користим условно, у недостатку боље, је онај Центар који недостаје Србији. Није нагласак на личности, колико на институцији монарха, која све уједињује – од државних институција до грађана, без обзира на њихове разлике Недавни пример приликом крунисања новог краља либералне Холандије то показује. Монарх је симбол јединства, а институција монарха је важна, посебно, у кризним ситуацијама. Монарха нема без аристократије.

До сада, у ових 20 година парламентарне демократије, председникРепублике није био председник свих грађана. Сваки од председника више од половине становника није заступао, односно, већина њега није подржала да постане председник (половина грађана не излази на изборе) и већина га није подржавала док је био председник. Тако је и са садашњим председником Републике.

***

Атеисти (дарвинисти) и неолиберали доминирају у српском владајућој елити – већина су унутар државних институција, правосуђа, универзитета, медија и странака. Од десет професора универзитета, академика, судија или новинара – њих седам, по мојој процени, не верује у Бога и Христа. Са друге стране, постоје православни фундаменталисти и национал-социјалисти[44] који желе да наметну свој поглед на свет, своју селекцију ко је “прави Србин православац на линији фронта“[45]. Ради се, углавном, о маргиналним групама, које не утичу на било који начин на државну политику, и, за разлику од борбених атеиста, немају велики утицај унутар државних институција, и, посебно, унутар великих медија (посебно после 2000. године). Многи од њих налазе се ван свих институција, нпр. следбеници владике Артемија су чак и ван СПЦ. Сада ће неко питати: ако немају утицај, како држава не може да се избори са њима пред одржавање параде поноса, већ због њих годинама отказује параду? Прво, као што сам већ објаснио, против одржавања параде поноса (или, тачније, против наметања геј културе) нису само православни фундаменталисти, национал-социјалисти, навијачи и Срби. Већина грађана Србије, већина Срба, је против таквих парада – али је, истовремено – и против насиља које користе екстремисти. Друго, међу национал-социјалистима у власти (у структурама власти не постоји православни фундаменталиста) постоје популисти који користе СПЦ и позивање на православну традицију да би придобили гласове националиста и православаца. Постоје популисти и унутар СПЦ. Популисти су доминирали током деведесетих 20. века. Почетком ове деценије популисти поново имају све више гласача[46]. Људи који су припадали Комунистичкој партији Југославије имају већи утицај у Србији, посебно унутар државних институција, од свештенства Српске Православне Цркве и њених верника. Да је другачије, до сада би се пронашло место где је генерал Михаиловић убијен и сахрањен[47]. Нема бољег доказа ко суштински влада Србијом, код кога је концентрисана већина власти – код дарвиниста и популиста[48]. Такође, и већина новца – до сада би се завршила градња Храма Светог Саве на Врачару. Још један пример: дарвинисти имају контролу над медијима, а популисти подршку народа (грађана, на изборима). Дарвинисти одлучују ко ће се од популиста појављивати у медијима, коме ће народ дати подршку. Популисти са деснице појавиће се у Фарми и Гранд паради, а популисти са левице на Б92 и Великом брату. Сада, када су популисти са деснице постали најбољи Европљани, наредиће својим људима у “екстремним“ организацијама (нпр. СНП 1389, коју, иначе, предводи страни агент) и вођама навијача Звезде и Партизана да не праве нереде током одржавања наредне параде поноса. Зато неће бити нереда када се буде одржавала парада – сада су сви они признати од стране Запада као “нормални“[49]. Министар из СПС напушта УО ФК Партизан и најављује долазак на параду поноса. То је исти политичар, сада министар, који је до сада бранио навијаче, који су претходних година нападали учеснике парада или скидали капитенске траке играчима. Сада је тај министар из СПС задужен за – европске интеграције. То ће бити још један доказ да православних хришћана нема унутар владајуће елите и да је већина “екстремистичких“ организација створена од стране удбаша и њихови страних ментора са циљем да поткопавају углед СПЦ и да насиље и екстремизам доводе у везу са православљем (као што са православљем доводе у везу лоше стање привреде и сиромаштво). Користе све мане и слабости СПЦ и њеног клера. Популисти нису националисти и нису искрени православни хришћани[50]. Популисти су деведесетих ратовали против Нато алијансе, 1999. бранили Косово и Метохију, а данас издају/продају КиМ и “уводе“ Србију у ЕУ. Популистима не одговара обнова монархије. Са популистима је немогуће створити српски Центар, донети стратегију за наредних 50 година, то нису озбиљни људи. СПЦ је природно, због историјских околности, окренута идеји монархије. Дарвинисти природно, због историјских околности, нису окренути идеји монархије.

Од почетка 19. до почетка 20. века можемо говорити да је постојало српско становиште, да је стваран српски Центар. После тога – не[51]. Без обзира на промене државног уређења 1945. и 1990. године, опстала је new age идеологија, али је опстала и доминација народњаштва[52] међу припадницима владајуће елите. Опстао је деспотизам као начин владања према својим грађанима и поданичкиоднос према великим силама (пример је понашање српских “државника“ и већег дела интелектуалаца и новинара пред амбасадорима великих сила[53]). Некада је међу народњацима и деспотима било више религиозних људи, данас је више атеиста. СФРЈ је била деспотска и народна (колективистичка) творевина. Доминантне су биле деспотске особине код владара, а у народу “инстикти стада“, односно, колективизам. Уз, од раније присутан, робовски менталитет. Тако ће бити док се не обнови духовна аристократија. Српска народна аристократија

***

Монарх мора да буде демократски изабран. Против сам наследства “по крви“. Јесам за аристократизам и ту видим предности монархистичком система, али, не за аристократизам (класне поделе) по “плавој крви“ или богатству, већ, по “Светом Духу“ – знању, поштењу и способностима. Можда тада, по тим критеријумима, и неко од наследника буде најбољи кандидат.

Бити данас Краљ Србије је, заправо, жртвовање. Имајући у виду стање државе и нације, унутрашње и спољашње непријатеље који би ликвидацијом Краља (сваког ко може да повуче напред Србију) онемогућили да се било шта позитивно покрене, тешко да је то почасна и лагодна позиција. Управо из тих разлога је не бих одбио уколико се нико други не појави као личност која би могла да окупи различите групације у друштву и добије подршку[54]. Човек који то хоће, зна и може имаће моју подршку.

Потребно је отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима. Идеју да уместо председника имамо монарха помињем због изградње вертикале и организације хоризонтале. Због успостављања српског Центра. Систем настао после 1945. године, без обзира на вештачка дисања из 1990. и 2000. године, и ово из 2012. године, више не може да опстане нити генерација људи која је створила тај систем може вечно живети. Грађане Србије и Србе нико никада није питао да ли желе републику. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран (овде у овом контексту не помињем део Устава везан за Космет). Србији је потребно доношење новог Устава (са предлогом за решење статуса Косова и Метохије), написаног од стране Уставотворне Скупштине и предложеног грађанима да се изјасне на референдуму. Имамо довољно знања, довољно креативности, можемо доста тога сами да уредимо по нашој мери, у складу са нашим условима. Не морамо су свему да копирамо друге, не морамо да све радимо по постојећим шаблонима.

До саборности се стиже демократским путем, у друштву слободнихљуди. Напретка нема без позитивне селекције (знања, врлина) и хијерархије (поделе одговорности). Тако се гради Центар.

Постоје предлози да се председник бира у Скупштини од стране посланика, а не директно од стране грађана. Мој предлог је да се кандидат за монарха бира у Скупштини и предложи грађанима да одлуку потврде на референдуму. На референдум мора изаћи више од половине од укупног броја бирача и мора бити изабран са две трећине гласова. Слично би се регулисао и поступак опозива. То би за Уставотворну Скупштину, њене чланове и кандидата за монарха био доказ да ли су успели да постигну друштвени консензус. То би био тест за све њих да ли имају реалан однос са грађанима и њихову стварну подршку[55]. Мој предлог је да се монарх[56] бира на 10 година и да се остави могућност да буде изабран два пута. Од овлашћења које би имао монарх изабран на овај начин, од ситуације у држави, региону и свету, зависило би да ли би тај статус више личио на просвећени апсолутизам или на статус који има енглески монарх или немачки председник. Разлика између избора енглеског монарха и немачког председника са једне стране и избора монарха какав предлажем за Србију јесте то што би грађани на референдуму морали да се изјасне и потврде избор. Дакле, то не би био избор (само) неколико породица (по наследству) и/или политичке (страначке) елите[57]. На делу би се показало грађанско јединство, народна слога. Доказала би се укорењеност елите у народу, међу грађанима. Председнички систем какав постоји у САД има ману – то је страначки систем. Председник долази из једне од две странке. Последњих неколико председника, као и нови/стари председник, нису допринели превазилажењу подела унутар САД које су све озбиљније и дубље између конзервативаца и либерала, између те две странке, али и између богате мањине и сиромашне већине. Тако је и у Србији након председничких избора[58].

***

У Србији на изборе излази половина грађана са правом гласа. Подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају у српском народу веома је растегљива. Подршка је велика када дође до опасности из региона и света, када се покушавају увести вредности које СПЦ не подржава или када дође до физичког насиља над Србима. На унутрашњем плану, када је ситуација мирна и када се решавају проблеми свакодневног живота, свештенство нема велики утицај у народу, нити у томе учествује у већој мери (на пример, са СПЦ ће се сложити већина грађана када је у питању Космет, али ако би СПЦ забранила кондоме и абортусе, бар половина верника побуниће се против СПЦ). Војску народ више не схвата као озбиљну институцију, пошто то више и није војска. Подршка САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација, као и поверење које грађани имају у судове, полицију и тајне службе. За већину грађана припадници полиције и тајних служби део су организоване криминалне групе.

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом.

Човек који се целог живота школовао за стоматолога и који ради у својој струци, који поред рада на послу пише поезију и игра кошарку са пријатељима, и при том ствара породицу, не може да буде мајстор за електронику. Он мора да поправља електронику на аутомобилу и кућне апарате код мајстора који се школовао и који годинама то ради. Мајстор за електронику не уме сам да поправи зуб па одлази код зубара. Код зубара води и своју децу да поправе зуб, а не у свој сервис. Већина људи не зна како авион лети, већ се узда у оне који су школовали оне који су пројектовали и тестирали све делове за авион, верује да су пројектанти и контролори авиона урадили свој део посла, да пилот авиона зна свој посао, да контролори летења знају свој посао и да га савесно обављају. Замислите да сваки путник који лети авионом мора о свему овоме да мисли. Нико не би ништа друго радио. Шта се догоди када се наруши поверење, када вам зубар извади здрав зуб, када вам мајстор направи још већу штету, када авион полети неисправан?

То се догађа са политичарима, генералима, владикама, академицима и судијама у Србији данас. Већина грађана Србије више никоме од њих ништа не верује. Са разлогом, сасвим оправдано. Изгубљено је поверење. Показали су се као неспособни, без знања, неодговорни. Једина разлика је што зубара и мајстора можете да промените, отпустите, казните, а “српска владајућа елита“ је недодирљива, вечна. Тако је до сада било.

Без елите нема народа (Е. Берк). Такође, без народа нема елите[59]. Србију чека биолошка смена генерација. Једна генерација људи, који су као млади дошли на власт после Другог светског рата сада природним путем полако напушта овај свет. Србију сада води генерација људи у којој су се појединци као личности формирали у комунизму и Југославији. У политички живот је ушла и нова генерација, унутар које су се појединци формирали као личности после распада комунизма и Југославије. Долази нова генерација политичара, на које ће, надам се, деценијске поделе унутар народа далеко мање утицати. Тачније, поделе које су елите створиле. Данас српски народ и није толико подељен[60], колико одрођена елита ствара  вештачке поделе, спинује јавност, покушава да мења свест народу. Наравно, узалуд, али не и без штете по народ и државу.

Вечни мир није могућ на овом свету, па ни вечни мир између деснице и левице. Зато је западни хришћански свет створио демократски систем са секуларним државним уређењем. Тај систем је постигнут уз договор, уз компромис. Није савршен. Стално се мења, деградира или усавршава. Стално се помера граница – десничари би више права за себе, а мање за левичаре; левичари би да имају више права за себе, а мање за десничаре. Тамо где екстремисти имају већину, тамо влада терор. Тамо где разумни људи имају већину, влада демократија. То важи и за припаднике народа и за припаднике елита. Какав народ, таква елита. Осим ако тај народ има природну (духовну) аристократију која је створила историјску аритократију, која води и учи свој народ, коју народ следи.

Потребно је постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари, и обрнуто, ако би десничари  до новог народног договора  ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (нису само критички опредељени према ЕУ и Нато). Истина је увек близу средине.

Србији је потребна демократизација – постизање консензуса између деснице и левице око најважнијих државних и друштвених питања. Потребно је изградити демократске институције у служби грађана (без обзира на њихову верску, политичку, страначку или било коју другу припадност).

Управо оно што представља највећу препреку мора да постане највећа предност српског народа. То је – богатство различитости. Сваки од елемената српског националног бића ври од врлина, знања и снаге. Но, растављени, свако ради на свом самоурушавању и упадању у екстремизам. Јер су у питању елементи српског националног бића. Колико год да је свет дубоко у процесу глобализације, колико год да су научници, писци, духовници, спортисти, обични људи, широм света повезани, рушећи све етничке, верске и расне предрасуде и баријере, овај свет је етнички, верски, расно, класно и на другима основама још увек сувише подељен, са превише разлика и антагонизама који могу да прерасту у ратове, социјалне револуције и озбиљне економско-енергетске конфликте. На почетку текста написао сам и да је стварање европске над-државе, нестанак националних држава и идентитета, настанак Европљана – без обзира што је тај процес у току, и што се спроводи на много начина – и даље далеко од свог циља. Проћи ће још 200 година док се тако нешто не оствари, ако се икада оствари. Дакле, Европска унија ће кроз цео 21. век остати заједница националних држава, заједница народа, све док буде постојала, пошто је криза у којој се налази ЕУ више него озбиљна и не види се излаз[61]. Исток се не демократизује, Запад се тоталитаризује. Уместо у цивилизацију, свет тоне у варварство. На свету ће у наредних 20 до 30 година опстати свега неколико оаза – држава, територија – унутар којих ће се живети цивилизовано (по мери нашег, хришћанског и/или хуманистичког, система вредности) у демократској атмосфери. Није добро ако САД и Нато предвођени империјалистима и колонизаторима победе у рату у Авганистану, није добро ако талибани победе у Авганистану и Египту. Победа и једних и других је опасна по свет. Сада заједно ратују у Сирији против треће стране – неарапа, шита, хришћана. После победе неке од те две стране, и западни империјалисти и исламски фундаменталисти могу да, рецимо, на Балкану, лакше врше контролу и отворе нове линије фронта у борби за успостављање сопствене доминације. На Балкану су већ 20 година присутни војници Нато држава као и муџахедини и терористи из исламских држава. Данас неолиберали на Западу уводе нови облик робовласништва путем економије и контроле медија и образовања. У комунистичкој Кини све је више радника-робова. Не бих се изненадио ако у неким деловима света, за пар деценија, педофили добијају децу путем клонирања, коју ће хранити са ГМ храном. Могуће је да ће се у некој држави света педофили и научници који раде таква истраживања удружити и успети да донесу законе који њима одговарају. Који то закон прогресагарантује да на свету неће поново живети људождери? Пирати су се вратили. У Сомалији се појавили они прави, морски, у Европи преко све популарнијих пиратских странака. Ко зна колико ће се још нових јужних кореја[62] појавити на свету[63]. Није немогуће да дође до великих ратова, праћених бројним епидемијама, миграцијама, несташицама хране и воде, итд. Због свега тога, ми у Србији, морамо да будемо мудри и опрезни, саборни и солидарни, јер све што се дешава данас у свету, глобалном селу, може да утиче и на Србију.

Левица треба да буде левица, а десница треба да буде десница[64]. Србији су потребне демократске институције које ће омогућити конструктивну сарадњу и дијалог између левичара (атеиста) и десничара (теиста)[65].

Потребан је све-српски Центар кроз који ће све (информације, одлуке, итд.) пролазити, у коме ће се сви национални и државни елементи спајати и укрштати. Тај Центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха. Та институција може бити само почетак процеса стварања Центра, у извесним околностима.

Потребно је имати више институција које би заиста имале улогу Центра, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, друштвене организације попут универзитета или удружења новинара, књижевника, уметника и научника. Наравно, ту је и СПЦ. Морају се изградити националне и демократске институције унутар којих би се радило, унутар којих би се одвијао дијалог, где би се доносиле одлуке које уважавају интересе свих који у дијалогу учествују, а у дијалогу треба сви да учествују. Тако треба изградити српски Центар (вертикалу) и развијати државу (хоризонталу). Узмимо као пример колико је потребно отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима – настанак тајних служби. До данас нису истражени злочини комуниста после 1945. године, нико није одговарао за убиства десетине хиљада невиних људи. Из таквих служби настају службе и (пара)војне формације из деведесетих. Из тих служби настају службе које су после 2000. године надгледале приватизацију и стварање банкарског картела. Који се систем вредности негује у овим службама? Шта су били циљеви, какви су људи радили у тим службама? Коме су служили? Систем настао после 1945. године не може да опстане, а да Срби преживе. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран.

Могуће је истовремено спроводити и централизацију (стварање вертикале) и децентрализацију (стварање хоризонтале). Када тако друштво изградимо нећемо имати “самосталне синдикате“ чије лидере бира Партија (или Краљ). Могуће је створити друштво у коме нико не може бити толико недодирљив за критику, толико крут за притисак јавности а да се не поломи. То мора да важи за све људе, па и оне најмоћније и најпоштованије, и за Краља. Могуће је изградити друштво у коме радник или предузетник може да добије на суду крупног капиталисту ако је право и правда на његовој страни. Ако сви виде да неки велики научник заслужује да буде академик, а неко ко јесте академик не заслужује, јер нема дела иза себе, САНУ не може да остане затворена интересна група, да нечији лични интереси превладају стручност (док се финансира новцем свих грађана). Или, да сви грађани виде да је неко монополиста и да он и даље ради као да је све у реду; и тако даље и томе слично. Ни тада то неће бити савршено друштво, никада неће бити све идеално, али је могуће да све буде далеко боље него што је сада.

Морамо пронаћи меру приликом стварања новог друштвеног уређења између демократије[66] – као система плуралности, смењивости и пролазности, и, монархизма[67] – као система постојаности, саборности и континуитета.

 

 

 

Закључак

Svečano otvaranje

 

Шта значи пронаћи меру приликом стварања новог друштвеног уређења између демократије као система плуралности, смењивости и пролазности, и, монархизма као система постојаности, саборности и континуитета? Како је могуће истовремено спроводити и централизацију (стварање вертикале) и децентрализацију (стварање хоризонтале)?

Шта значи демократизација у српском случају?

Око којих вредности Центар може да настане? Како до уставног идентитета? Око чега се могу окупити све друштвене групе, око којих вредности и симбола,  да би се сазвала Уставотворна Скупштина?

Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са “чврстом руком“? Да ли је ово последња генерација политичара која ствара своје идолопоклонике?

Написао сам на почетку текста: као привремена мера постоји могућност увођења просвећеног апсолутизма, или, успостављање војне власти одређене групе људи и привремено суспендовање демократије (иако то не би било суспендовање демократије јер би до тога дошло због мањка демократије, односно немогућности да се неко независан појави на изборима који би били поштено организовани) док се не стекну услови за сазивање Уставотворне Скупштине. У овим стварима нема много теоретисања, суштина је у личностима, карактерима, моралним особинама и вештинама оних који би чинили такву групу људи. Наравно, доста зависи и од међународних односа.

Око чега се може окупити група која би увела просвећени апсолутизам, шта је то што њих може да споји, ка чему да се одреде и коме да се подреде? Како да добију подршку народа, већине грађана? Да ли је решење да дођу на власт као они из 1945. године? Да ли је народ дао подршку Демократској опозицији Србије 2000. године? Исто тако крајем осамдесетих председнику СПС? Шта су те групе (владајуће елите) урадиле за народ и све грађане Србије у последњих 20-30 година? Да ли су за све криви непријатељи са Запада и Истока?

Пишем, пре свега, критике, предлоге, анализе, делим своја размишљања. Жеља ми је, на првом месту, да подстакнем дискусије, а не да доносим коначна решења и коначне судове. Зато на претходна питања, и када би знао све одговоре, не бих одговорио до краја. Желим да живим међу људима који су Личности, а не робови. У заједници међу људима, а не роботима. Личност постаје онај који мисли својом главом. За сада, довољно је да се такве Личности окупе и да тако настане нова владајућа елита, односно духовна аристократија или српска народна аристократија. Дакле, елита која воли свој народ, али и која се (само)критички односи према свим негативним појавама унутар својих редова и у свом народу. Ако је права елита, онда ће бити и грађанска, односно, биће елита која ће у својим редовима имати и оне који нису Срби – елита свих грађана Србије. Како све те термине, и оно што они значи и оне који их представљају, помирити у једном а да се то не постигне путем механичког еклектицизма, пошто тако није могуће – дакле, како да и грађанска елита, и духовна аристократија, и српска народна аристократија буду Једно, а да се задржи Мноштво и међусобне Разлике? Како помирити појмове као што су грађанска елита и аристократија? Како помирити појмове као што су духовна и народна (и) аристократија? Шта је уопште елита или аристократија, ко је припадник елите или аристократа? Како испунити и принцип демократије као система плуралности, смењивости и пролазности, јер је свакој елити или аристократији ближи и природнији принцип монархизма као система постојаности, саборности и континуитета? Нису сви људи једнаки, постоје више и мање одбарени људи, али сваки човек има право да стигне до Извора, односно, пред Богом смо сви једнаки. Такође, и пред законом, и Уставом који свима гарантује људска и сва друга права. Како створити елиту или аристократију, а избећи стварање (феудалног) кастинског система, односно класног система – и то оног који се заснива на спољашњим, материјалним и родбинским основама? Како да сузбијамо непотизам? Како да створимо друштво позитивне селекције и слободе избора и великог броја могућности за сваког човека, тако да човек који долази из нижег социјалног слоја, из породице без образованих људи и нема никог унутар постојеће елите кога познаје – а има дар, има таленат, вредан је, поштен, храбар, има успеха у школи, на послу – може напредовати у каријери и заузети своје место у друштву, постати део елите или аристократа, на основу свог знања, рада, моралних и других људских вредности?

Демократски систем није савршен систем. Данашња демократија је у кризи зато што је у кризи цивилизација у којој је настала модерна демократија – евроатлантска цивилизација. У осталим деловима света није се развила идеална демократија, нема савршеног друштва и савршене државе, а најчешће је у већем делу света (у већини држава света) на делу недемократски систем. Западни модел демократије није се примио у другим цивилизацијама зато што није усавршен на самом Западу, зато што је и на самом Западу од стране владајућих елита увек било дуплих стандарда и лицемерја према својим становницима. У Јапану постоји демократски систем западног типа (и Јапанци имају цара као што Данци или Холанђани имају краља), али Јапан је острво на којем живи један народ, исте расе и вере, и јапанска култура је другачија те је уређење друштва другачије, без обзира на форму коју узима од демократских држава са Запада које су мултикултуралне, мултикофесионалне и где је развијена индивидуалност и независност сваког појединца. У Индији имамо демократски систем у развоју, али и у Индији, као и у Србији, Запад вешто користи (пре свега бивши колонизатори Британци) све мане демократског система у држави унутар које постоје велике поделе и сукоби између више друштвених група, а које немају Центар који их све окупља и уједињује (па странци владају по принципу “завади па владај“ и то све у оквиру демократског система ). У Русији имамо демократски систем у развоју и Руси покушавају да избегну замке демократског система који се инсталира уз надзор држава из ЕУ и Нато. Око председника Владимира Путина формира се руски Центар. После тога, надам се, доћи ће до веће демократизације Русије.

Србији је потребна демократизација, то сам више пута нагласио. Такође, помињем идеју монархизма (и могућност увођења просвећеног апсолутизма као међуетапу приликом стварања српског Центра). То може бити спојиво – истовремено развијати демократију и стварати Центар – јер је суштина у људима а не у теоријама. Зато сам поменуо модел парламентарне монархије – не треба укидати секуларни систем, не одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде – али, у новим условима, по новим правилима, и терминима (које би тек одредили, сви заједно).

Грађани морају бити слободни да износе своја мишљења, да се слободно удружују између себе. Предлог да постоје две (заиста) демократске странке са великим бројем фракција је само предлог, нешто што је пожељно. Зато нисам за закон којим би се број странака ограничио на две. Добар је предлог да се уводи степенасти цензус за коалиције странака. Треба мењати и усавршити и изборни систем. Садашњи закон о оснивању странака захтева од појединаца да имају доста новца да би основали своју странку и то треба променити. Политиком не треба да се баве само они који имају новац. Србија не може да опстане са странкама какве сада има и политичарима који воде те странке. Србији су потребне озбиљне промене. Делом ће те промене доћи са доласком нових генерација. Нове генерације ће изнедрити нове политичке покрете. Два таква већ настају: покрет Двери српске (на десници) и Покрет за слободу (на левици). Са новим људима и новим организацијама мора доћи до промене страначког система у Србији. Неке странке ће нестати, неке ће се удружити у једну. Такође, грађани треба више да учествују у политичком животу. Због тога треба применити и неке облике непосредне (директне) демократије. На пример, систем грађанског одлучивања какав постоји у Швајцарској. За Србију је идеалан политички систем (који треба створити, и то морамо сами, треба бити иновативан, а не само да преписујемо решења из света) онај који би имао елементе парламентарне монархије и елементе непосредне (директне) демократије – вешто уклопљене и укрштене[68].

До саборности се стиже демократским путем, у друштву слободнихљуди.

Могуће је истовремено спроводити модернизацију, водити политику алтер-глобализма, уз поштовање традиције и права на различитост.

Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везани, са једне стране само за СПЦ, а са друге стране само за Комунистичку партију. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Не говорим да треба одбити неког само зато што је социјалиста (комуниста). Или прихватити неког само зато што је Србин православац.

Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми. Могу норме бити најбоље написане, ако не постоји консензус о њиховој примени, ако нема поштовања тих норми у свакодневном животу, или се примењују селективно – нема владавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате. Овде на првом месту имам у виду друштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутар својих група може захтевати поштовање тих норми од стране свих чланова.

Доношење Устава мора да прати договор између већине и мањине.  У Србији, када се ради о појединачним областима друштва и живота, уређења државе, о појединим члановима Устава, постоји велики број већина и мањина. То сам већ описао на више места у тексту: како су и колико религиозни Срби, колико је разлика међу нама, указао сам на поделе између верника и атеиста, колико се разликују ставови грађана поводом тога ко су нам савезници, око одржавања параде, увођења сексуалног образовања, итд. Постоје Срби који се залажу за одбрану Косова и Метохије и одржавање параде поноса. Постоје Срби који су против уласка у Нато али им не смета увођење сексуалног образовања у школе. Постоје хомосексуалци који су против одржавања параде поноса. Постоје православци који су за улазак Србије у ЕУ. Постоје Срби који су против одржавања параде, против увођења сексуалног васпитања, против уласка у ЕУ и Нато, али су и против СПЦ, не подржавају политику “патриотског блока“. Постоје хомосексуалци који су верници. Постоје либерали који слушају турбо-фолк. Постоје патриоте који су рокери. И тако даље и томе слично. То су већине и мањине унутар српског народа. Ту су и мањинске заједнице, тј. припадници других народа. Зато доношење новог Устава мора да прати договарање између већина и мањина. Зато помињем развој непосредне (директне) демократије. Један човек, једна група људи, једна заједница не може у сваком сегменту да уреди живот другом човеку, другој групи људи, другим заједницама. Да такав процес, имајући у виду околности у којима се Србија налази, не заврши са анархијом, након чега би наступила диктатура (и вероватно потпуна окупација, односно Србија би постала протекторат), помињем идеју монархизма и успостављања српског Центра – у демократској и православној, у грађанској и националној држави. Мислим да овде ништа не потире једно друго и да је могућа да Србија буде и демократска и православна држава, и грађанска и национална држава, као што је могуће да у Србији створимо систем који ће имати елементе парламентарне монархије и елементе непосредне (директне) демократије – вешто уклопљене и укрштене.

До “благостања за све“ можемо доћи само успостављањем владавине права. До “благостања за све“ можемо доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, “држави благостања“, може и држава да води рачуна о “социјалној једнакости“, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације.

“Природна религија“, идеологија која је учила да је “људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода“ показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити “једнаким“. Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да “људи нису савршени“ и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на “милосрђе“ код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику – за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво “само од себе“ да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштво саборности, друштво непосредне (директне) демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна (Берк) аристократија, нити се може тржишту препустити да све само регулише. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише “етатистички“ и “бирократски“. Зато је наш задатак ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма, али тако да не спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама. То значи – покренути (неопходну) модернизацију, уз неговање (најбољег из) традиције. То значи – прихватити рационалност Запада и чувати духовност Истока. То значи да из једне крајности – комунизма (где су капиталисте протеривали), не одемо у другу крајност – неолиберални капитализам (где је све подређено увећању богатства капиталиста). Тако Србија постаје Исток на Западу, и Запад на Истоку. Односно, изнад Истока и Запада.

У Србији је потребно равијати предузетнички дух. Православље није препрека за развој предузетништва. Развоја предузетништва нема без развоја демократије и успостављања владавине права.

Дуг период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, велики одлив мозгова из Србије је иза нас – долазе генерације које су стасале у добу (нео)комунизма, које су осетиле шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам (неолиберализам). Тек ће се осећати последице система у коме су млади одрасли у последњих 20 година. Са једне стране, и међу младе је ушао тај дух социјализма, па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили, а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух капитализма, оног дивљег, када је све могуће и све дозвољено, у таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и (нео)комунизма (квазикапитализма). Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи[69]. Србија има довољно људи који носе најбоље из традиције и који су у неким стварима (схватањима, знањима) су испред свог времена. Зато је важно стварање нове елите, праве аристократије, српског Центра. Без елите нема народа. Такође, без народа нема елите.

***

Народ се враћа православној традицији (али не толико и СПЦ), елита је остала анти-православна[70]. Наравно, повратак народа православној вери ишао би знатно боље да је и елита на путу ре-христијанизације[71]. Овде мислим на припаднике прве Србије који су део владајуће елите (пошто већина припадника из друге Србије није религиозна). Тада би у народу било више родољуба, а мање националиста. На трибинама стадиона налазили би се навијачи, а не хулигани. У полицији би радило мање криминалаца. После тога, верујем да би се и део припадника друге Србије укључио на неки начин у процес ре-христијанизације, прихватили би Христа као нешто добро, тј. мање или уопште не би исказивали мржњу и нетрпељивост према свему што је православно и српско. Због оних који шире мржњу плански и са намером треба донети закон о страним агентима, по узору на САД и Русију[72]. Наравно, поштовати и постојеће законе Србије и поступати у складу са законом према онима који га крше. После тога би дешавања око параде поноса ишла другим током.

Овај закључак пишем неколико дана након (не)одржане параде поноса. Текст сам почео са том темом, у Србији се недељама само о томе причало, све друго је заборављено и склоњено у страну. На другом месту у тексту, неколико дана пред најављену параду, написао сам да ће нови министар за европске интеграције (из СПС) по напуштању УО ФК Партизан, како је и сам најавио, посетити параду и додао сам да неће бити немира. Нисам накнадно мењао тај део текста јер није битно другачије испало. Влада је забранила одржавање параде, забранила је и заказане скупове десничарских организација против параде. Дан пре најављене параде одржана је породична шетња покрета Двери српске[73]. Након тога, касније око поноћи, одржан је спонтани поноћни прајд[74]. Када је из владе Србије под окупацијом стигла вест да је отказана парада, покрет Двери је прогласио победу против режима и геј лобија, и дверјани су се разишли кућама. Након тога су они који су подржавали организовање параде изашли на улице, одржали своју шетњу и прогласили своју победу. Тај дан је на улицама Београда било око 6 000 полицајаца. У центру града на сваких пар метара налазио се по један полицајац. Одржана је породична шетња, а после и поноћна парада. Није било немира, нити било каквог инцидента. Остале су поделе, остала је мржња, остало је неразумевање другог.

Сигуран сам да оне екстремне организације које су планирале нападе, ако је сада таквих било (пошто постоји могућност да је цела прича са теглама пчела и слично надувана од стране полиције и власти), немају благослов Патријарха да се обрачунавају са учесницима параде, а посебно не да користе насиље. Већина екстремних организација (попут СНП 1389 и неких група навијача) је под контролом полиције и владајућих странака (СНС, СПС, ЈС, НС, али и ДС, ЛДП…). Оне које то можда нису, али јесу можда блиске неким (сада већ минорним) опозиционим странкама (ДСС, СРС), као СНП Наши или Образ, полиција може без проблема да заустави и омогући одржавање параде. Припадници покрета Двери, као и већина православних хришћана, као и остали припадници других народа и вероисповести који су против параде, нису за коришћење насиља. Затим, у новинама смо могли да прочитамо шта су све хулигани спремили за учеснике параде, од тих тегли са пчелама до сталих ствари. Ако је то дошло до новина, ако о томе полиција све зна, ако те организације имају пар десетина чланова, зар није смешно[75] да се парада отказује због страха од насиља? Да ли је то прави разлог? Ако је неко планирао насиље, ако је био у стању то да изведе, ко је то и шта ће у наредним данима полиција да предузме? Прошло је већ неколико дана, нико није ухапшен. Помињу се неке групе које су дошле у Београд да изазову хаос на улицама. Ако је полиција и то знала, које су то групе, ко их је послао, ко им помаже да се организују? Ако неко жели да изазове немире и користи параду за долазак на власт, онда је то “генијалан“ план као што је то био план (за) ЈСО из 2003. да после атентата дођу на власт. Сигурно је да међу хулиганима који долазе да би изазивали нереде има и оних који су под утицајем оних центара моћи (из Србије и ван Србије) који не желе добро Србији, који не воле Београд. Такође, има и хулигана који нису под било чијом контролом, које не занима парада, већ користе сваку прилику за пљачкање продавница по граду. То су, вероватно, локалне групе навијача или мангупа у крају. Међу њима је и велики број малолетника (истих оних који на ђачким ескурзијама у иностранству краду где стигну и шта стигну[76]). Зато такви подржавају насиље против учесника параде, њих није брига ни за хомосексуалце, ни за Цркву. Нико не може да гарантује да унутар тих центара моћи нема и оних који су и међу хулиганима и међу онима који организују параду и који користе и једне и друге за своје циљеве. Све око организације параде је чиста политика.

СПЦ треба кривити зато што не делује превентивно, а не зато што нешто ради хушкачки. СПЦ тако мало било шта ради да је бесмислено да се оптужује за такве ствари као што је организовање хаоса на улицама Београда. Тврдим да политичари имају већу моћ над владикама, него владике над политичарима. Када је Патријарх изјавио “чега се паметан стиди, будала се поноси“, називајући хомосексуалце “будалама“, он није позвао екстремисте да примене насиље. Али је позвао све оне који су непријатељи православља да СПЦ и све православне организације (попут Двери) оптуже за екстремизам. Непријатељи православља користе све мане СПЦ и све мане оних који је воде. Изјава Патријарха СПЦ била је још један зицер за такве. Патријарх је ишао логиком председника владе Србије под окупацијом, који жонглира са обе стране – мало са ЕУ, мало са патриотама. Тако и Патријарх – мало екуменизма, мало чврстине око параде. Мало моли политичаре на власти за паре или неке уступке Цркви, мало им показује да је он изнад њих и да може народ да усмерава[77]. Такође, Патријарх долази из патријахалне средине, обраћа се, као и већина владика, архаичним и патријахалним језиком. Они који са залажу за права другачијих, треба да гледају тако – они су другачији, они су патријахални. Библија се не схвата буквално. Библијски језик је одговарао времену у којем је настао[78]. Патријархат има лоших страна, али не треба заборавити на добре стране патријахалне културе. Те добре стране чине темеље наше заједнице, нашег морала. Већина оних који се боре за права другачијих носи у себи те вредности. Међутим, нисам против критика лоших страна патријахалне културе, које постоје[79]. Зато се на оне који се боре за људска права и права на протест хомосексуалаца не сме гледати само као на “стране агенте“ и промотере геј културе – јер то нису сви. Тачније, мањина у њиховим редовима користи већину за своје интересе. Циљеви те мањине нису остваривање људских права и бољи услови живота ЛГБТ заједнице, циљеви те мањине нису бољи услови живота за све грађане Србије и борба за националне интересе Србије.

Међу геј активистима и организаторима параде, и онима који подржавају захтеве ЛГБТ заједнице, отворила се полемика да ли они греше у приступу, да ли је пут којим су до сада ишли био погрешан, да ли се треба на другачији начин борити за своја права. Било је и раније оних који су критиковали такав приступ, ЛГБТ заједница није монолитна, постоје сукоби међу њима, итд. Међутим, сада је таквих, (само)критичких, гласова све више. Као да је и међу њима све више оних који схватају да повезивање параде са функционерима ЕУ и амбасадорима Нато држава, и политичким захтевима који прате такву везу, није добар пут. Неки предлажу да се организатори парадепосвете унутрашњим темама и да траже савезнике у Србији, међу губитницима транзиције, као што су радници, сиромашни[80]… На трибини Пешчаника предложено је од стране говорника да грађански активисти буду активнији и да се боре за права осталих, да реагују на све проблеме у друштву[81]. Пар дана након тога “Жене у црном“ направиле су протест на Тргу Републике против довођења бившег директора ММФ за саветника у влади Србије под окупацијом[82]. На тој трибини Пешчаника речено је и да Двери раде много боље, за себе и своје интересе.

Занимљиво је да Двери једним делом користе протест против параде поноса и као протест свих губитника у транзицији, свих радника који су изгубили посао или не примају плате, јер је циљ рушење владе Србије која продаје КиМ и ослобађање од окупатора[83]. На сајту Двери и на сајту Пешчаника можемо (једино) читати о случају “несталих беба“[84]. Такође, и Двери су против доласка бившег директора ММФ за саветника у влади Србије под окупацијом. Ове детаље напомињем због тога што је ЛГБТ заједница у чврстој идеолошкој вези са феминистичким покретом, међу којима има оних који од свих православних Срба праве мизогене и шовинисте који млате и своје жене и децу (у своја четири зида) и педере на улици. То, једноставно, није тачно. Прави православац поштује жену. На пример, људи који воде покрет Двери нису женомрзци, напротив. Или, људи који воде Српски културни клуб из Новог Сада[85]. Да не набрајам сада и велики број појединаца који су и узорни православци и узорни мужеви и очеви (и никада не би тукли педере или Цигане). То је пропаганда коју воде одређени припадници ЛГБТ заједнице и одређене феминисткиње и усмерена је против хришћанске вере, СПЦ и православних организација (које се затим повезују са екстремистичким организацијама и грешним појединцима). Нико није безгрешан и савршен, нису то ни они који воде СПЦ и Двери, али нису ни онакви каквим их представљају припадници ЛГБТ заједнице и феминисткиње (и медији који су под контролом дарвиниста)[86]. Наравно, када су људи толико завађени, онда са свих страна долазе “отровне речи“, па се такве речи могу чути и од стране свештеника СПЦ (као и са другестране). Ко је ту, и када, у одбрани и то ради као одговор на провокацију, а ко у нападу и провоцира? Ко је и када силеџија а ко је и када жртва[87]? Како децу да учимо да буду бољи људи? Какав се пример даје са оваквим понашањем? Некада се ради и о незнању, а чешће о непознавању оног ко се критикује. Тако ће они који нису православци често на основу (свог) погрешног схватања хришћанства и погрешног тумачења Библије доносити погрешне закључке о православцима и хришћанству (или ће то урадити на основу пар примера – личних сусрета са неким лошим свештеником). Лично не сматрам да су хомосексуалци болесни људи, и да је хомосексуализам болест, али не могу рећи да је то нормална појава (не бих рекао ни да су ненормални а посебно не да су будале), јер је нормална појава да људи буду хетеросексуалци, нормалан је брак између мушкарца и жене, из чега настаје породица као основна ћелија људске заједнице. Зато бих децу учио да су припадници ЛГБТ – изузеци, тј. другачији. Наравно, изузеци и другачији само у сексуалном смислу, у свему осталом су као и сви људи и тако их треба прихватити и једнако поштовати. Не мислим да хомосексуалци треба да се стиде. Међу десничарима и свештеницима многи сматрају да је хомосексуалност болест, тј. грех. Овде сада не бих објашњавао (православни) контекст употребе речи грех (грешност), јер онај ко није православан (верник) то до краја не може разумети, а ко јесте разуме. Довољно је рећи – сви смо ми грешни, после пада из Раја. Да је хомосексуализам болест тврде и бројни лекари (и они који лече тело и они који лече душу). Ја не могу да кажем да су болесни, али не могу да каже да је то нормална појава. Једноставно, то је за мене управо то – појава. Зашто је то тако – и зато не жонглирам са обе стране – верујем и мислим да само Бог зна. Бог суди, свима. Лично, не видим сврху такве врсте расправе. Хомосексуалци постоје, они су то што јесу, они су људи, они су део наше заједнице. Мене интересује која права они траже, како виде своје место у друштву, шта су њихови циљеви. Не желим да буду на било који начин прогоњени или потлачени. Исто тако, не желим да то оде ван сваке границе коју ово друштво може да прихвати, нити бих дозволио да се наметне нешто што је заиста болесно и криминално (педофилија[88], све што има везе са децом…). Да ли међу онима који кажу да је то болест има и оних за које је то болест у сексуалном (телесном) смислу, али не мисле да су хомосексуалци болесне личности или будале, и прихватају их као и све људе? Наравно да има. Понављам, често се ту ради о реакцији. На пример, ја сам чуо од хомосексуалаца да они верују да су сви људи хомосексуалци али да то ми хетеросексуалци не знамо. Дакле, хомосексуалци су ме убеђивали да сам и ја, као и сви остали мушкарци који су хетеросексуалци, хомосексуалац, само то не знам(о). Из њиховог угла, ми смо болесни (ненормални) и треба да оздравимо тако што ћемо постати хомосексуалци (или бар бисексуалци), што је по њима наше природно стање. Овакве и сличне тврдње су неозбиљне, али и све масовније[89].

И ове године је парада почела вређањем православних хришћана и њихових светиња. Прошле године је то урађено са сликом Христа, ове године стављена је слика Белог анђела у контекст који вређа осећања православних верника. Мислим да је тек после тога Патријарх изјавио то што је изјавио.

Да је дошло до параде, и да је било насиља и хаоса у Београду, да ли би парада била само повод? Заказана је нова парада за мај 2014. године.

Дакле, ако се ослободимо, са једне стране хулигана и недемократа, а са друге страних агената и недемократа, да ли ће дешавања око наредне параде изгледати исто[90] и докле ће се одржавати парада, ако се поправи стање људских права, ако неко заиста крене да штити људска права и ствара боље услове живота за све грађане Србије?

Немогуће је сузбити екстремизам на десници ако се истовремено не сузбија и екстремизам на левици. Зато је потребан јак центар.

Косовски завет је завет Христу. Рећи Србину православцу да се одрекне КиМ, да се одрекне Христа, исто је што и рећи хомосексуалцу “немој да си педер“.

На почетку текста написао сам да сам ја против доношења закона којим би се хомосексуалцима забранило право на протест и окупљање на улици.

Парада поноса, на начин како се организује у Берлину и Сан Франциску, је само завршни ударац на Породицу, односно, геј култура није највећа опасност зато што та култура долази на крају, када је Породица већ угрожена, нестабилна, када је пред нестанком. Надам се да се таква врста параде неће одржавати у Београду.

Верујем да је поноћна парада заиста већим делом била спонтан скуп. Сигуран са да је већина оних који су дошли на поноћну параду то урадила спонтано, као прави грађански активисти, борци… Они, иначе, живе у кругу двојке, ноћу су свакако у центру, није им проблем да се брзо окупе. Они нису “страни агенти“ или  “сатанисти“. Међу њима је било и мојих пријатеља. Моји пријатељи су и међу старешинама покрета Двери. Међу њима не постоји мали палма, мали вучко, мали дачек, мали ђики, мали коштунићи и бећковићи и слични, нити владике СПЦ управљају са њима као са луткама. Такви су омладинци и млади функционери странака. Мали дачићи и вучићи угледају се на оне који су били мале слобе и шешељи, а ти су хтели да буду као мали тито и слични. Људи који долазе на породичне шетње нису “фашисти“. Двери су на десници оно што су бели листићи на левици. Заједно су се и појавили на изборима 2012. године, дакле, у исто време. Влада Србије под окупацијом има подршку само оних којима није стало до морала (и слободе). Дакле, нема подршку оних који иду у цркву, јер им је стало до морала, и, оних који не иду у цркву, али читају Канта, из истих разлога. Влада је ”ујединила”  моралисте  из  прве  и  другеСрбије, а они су остали међусобно на супростављеним странама. Да ли је могућа сарадња између, на пример, покрета Двери (или СКК) и клуба Пешчаник (или Покрета за слободу), макар око баналних, а животно важних, питања? Надам се да је могућа, јер све друго јесте супротно од демократских принципа и удаљава нас од друштва где се “’ми народ’ састоји од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус.“

Потребно је да и једне и друге представљају разумни и поштени људи и све се може договорити. Сећам се када смо после “Конференције младих лидера из дијаспоре и Србије“ 2009. године имали забаву у једном клубу на Ади, за једним столом су били они који су данас међу онима који организују и долазе на параду поноса, а за другим столом, одмах поред, били су они који данас организују и долазе на породичну шетњу. Све је било лепо, културно, са поштовањем другог, и не видим зашто тако сутра не би било у Скупштини, у Влади, а касније у свим слојевима и сегментима друштва. Одлазио сам на протесте Покрета за слободу, одлазио сам на протесте покрета Двери. Наше контакте не треба да кријемо, јер се ми разликујемо од владајуће елите – ми (када дођемо на власт) нећемо тајно да се виђамо и да правимо тајне договоре, а јавно да се вређамо, завађамо грађане и правимо циркус у Скупштини и хаос на улицама[91].

***

Духовни и културни центар српског народа измештен је ван Христа. Удаљавајући се од Христа остали смо и без српског Центра. Зато Срби у последњих сто година нису остварили своје циљеве и заштитили своје интересе у Старој Србији. Нису, у довољном броју и искрено, хтели Христа – нису искрено хтели да се посвете развоју Старе Србије. Зато данас нема Срба у Крајини. Одбацили су Христа и прихватили new age и комунизам. Изгубили су ратове (и онај медијски) из деведесетих зато што нису ратовали као хришћани, зато што их нису предводили хришћани (шта би тек било да нисмо имали Патријарха Павла на челу СПЦ). Сада се то мења, све више Срба верује у Христа. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби и остали грађани Србије неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом,  великим архитектом, ако створимо бога по мери палог анђела или (светску) социјалистичку владу[92].

Верујем да међу православним (савременим) Србима могу да опстану Божје заповести и универзалне људске вредности. Односно, да српска држава може, у односу на остале државе из региона, највише, колико је то могуће у овом свету, отелотовори такве вредности, да их примени у свакодневном животу. Само Срби могу да сачувају Србију. Србија може да (п)остане демократска и о(п)стане као антифашистичка држава. Само Србија има шансу да постане држава у којој ће се поштовати права свих грађана, односно, има шансу да у највећој могућој мери, колико је то могуће на овом свету, постане таква држава и да тако шири демократске вредности у региону. То је доказала током историје. То посебно важи за овај регион, али како се ствари одвијају у свету, Србија за пар деценија може бити међу ретким демократским државама на свету. Тиме расту шансе да у нашем региону не дође до новог рата, или да тај светски рат нема своје главне фронтове на Балкану.

На “папиру“ Србија, након 1990. године, изгледа као православна земља – граде се цркве, уведена је веронаука у школе, покренут просец реституције… Међутим, када се погледа стање душе, срца и ума код људи (а то се види по стању у друштву и стању државе), па и код оних који кажу да су верници, види се да Србија није још увек православна земља у мери у којој то треба да буде да би живот у Србији за све људе био бољи. Европска унија је у кризи, и та криза ће бити све озбиљнија, и животни услови унутар ЕУ биће све гори, зато што се Европа одриче Христа, зато што у темељима Европске уније, међу онима који су основали ЕУ и данас воде тај пројекат, нема (правих) хришћана. Творци ЕУ верују да је могућ постхришћански свет, мисле да свет може да постоји без Христа[93]. Срби су тим путем ишли током целог 20. века и данас је Србија једна од најсиромашнијих држава у Европи а Срби народ који нестаје.

Држава се не може организовати, као народ не можемо да преживимо, ако немамо елиту (аристократију). Важно је ко чини елиту, које вредности негују они који припадају елити. Зато сам написао да верујем да је већина у елити безбожна или склона неким другим (мистичким) учењима[94], и да елита која влада државом има већи утицај од СПЦ, често има утицај и над СПЦ, а врло ретко да је то обрнуто. Зато је бесмислено (да не кажем глупо) говорити о томе какво је стање у народу, колико се раширила култура разврата, колико је порастао број развода, колико је више насиља у школама, колико је корупције међу саобраћајним полицајцима, нижим државним и локалним службеницима… Глава смрди од главе а не од репа. То наравно не аболира од одговорности оне који не припадају елити и крадуцкају по мало. Такви, када постану део елите, краду на велико. Међутим, сада се треба посветити само елити, глави, да би добили бољу елиту, мудрију главу, да би са врха кренули обрнути процеси – више културе, мање корупције, итд. Време је да новинари почну да пишу о својим уредницима и власницима медија.

Ако узмемо за пример медије – криви су они који су створили телевизије Пинк, Свет+КЦН, Палму, Кошаву, Б92, они који су власници лиценци за ријалитије, власници таблоида, они који контролишу тржиште реклама, они који седе у РРА[95]. Колико је то људи? Не више од 50 (педесет). Скуп тајкуна, политичара и новинара (и по неког ДБовца и полицајца). Сви су они милионери, живе као лордови и шеици, док народ глође коску гледајући њихове забавне програме. Тако је и у другим областима друштва и привреде (грађевинска мафија, фармацеутска мафија…). То је још пар стотина људи, и са њима се треба бавити, а не неким метафизичким питањима “зашто нам је овако лоше?“ или “када ће да нам буде боље?“. Знамо зашто је лоше, знамо ко је крив и знамо шта треба урадити да би нам било боље. Они који претендују на власт, они који имају потенцијал да постану део нове елите, треба све да учине да не личе на припаднике постојеће владајуће елите. Не може народ да изабере нову елиту, народ може само да потврди њихов долазак на власт тако што ће пружити подршку тој елити (када се формира и представи народу[96]). Делом се та разлика прави спонтано, кроз генерацијске разлике, другачије услове живота, повратком маргинализованих који вреде, повратком наших људи из расејања, а вероватно у свему има и неке “свемирске еволуције[97]“, односно Промисли. Заиста верујем да ће Србија у наредних пар деценија добити нову елиту, и да ће се припадници нове српске елите (аристократије) у свему разликовати од припадника данашње елите (од 1990. и 2000.), или оне од 1918. и посебно 1945. године[98]. Да би Србија опстала, те промене морамо да покренемо у наредних пар година. Тачније, већ сада. Свако на свој начин.

Потребно је време и рад кроз више генерација да би Србија постала држава у којој би већина њених грађана била задовољна условима живота и могућностима за самореализацију унутар своје државе. Одређена група људи тај посао мора да почне.

Стварање новог центра окупљања праве опозиције, тј. покрета отпора, мора долазити са две стране (јер је тако стање у друштву – имамо вернике и атеисте, десничаре и левичаре). Потребно је да већина људи у Србији и расејању у предводницима покрета види  разлику у односу на садашње политичаре, за које већина мисли и говори да су  сви исти. То се најбоље постиже личним примером. Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту (аристократију).

После доласка нових људи на власт њихова лојалност и способност мериће се конкретним резултатима: да ли расту плате; да ли се отварају нова предузећа; да ли се сваке године увећава БДП; да ли системи образовања, здравства и правосуђа напредују; да ли су грађани из године у годину задовољнији радом институција; да ли је мање корупције и сиве економије; да ли расте углед Србије у свету; да ли долази до напретка у регионалној сарадњи и успостављању бољих односа са народима из окружења; да ли је положај Срба у региону бољи; да ли се назире реално и одрживо решење за статус Космета; да ли је стање људских права, права радника… боље, итд. Све се то лако може мерити и свако врло лако може да схвати да ли се нови људи на власти разликују од оних који су до сада владали.

Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

***

Србија је први (модеран) Устав донела пре скоро 180 година. Секуларизација Србије дешавала се постепено до средине 20. века. Од 1945. до 1990. Србија је као део СФРЈ била део недемократске државе. Сви Срби који се нису слагали са комунистима после 1945. године са штетом су прешли с победничке на поражену страну, нападнуто је њихово језгро идентитета, тако да је бесмислено расправљати о уставном  статусу – поражене стране.

“Уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… Ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса[99].“

Србија треба да остане секуларна држава и када постане православна држава и ако постане монархија. Посебно ако не постане православна држава, ако не постане монархија. Сада је потребна обрнутасекуларизација – одвајање државе од Цркве, поштовање слободе вероисповести и права верника, заштита верника од борбених атеиста, омогућавање верницима да васпитавају и образују своју децу у складу са учењима своје вере. Исти тај секуларни систем треба да служи и као штит за оне који нису верници, од борбених верника. Секуларни систем треба развијати тако да се у Србији спречава, са једне стране, ширење верског фанатизма и православног фундаментализма, а са друге стране, ширење борбеног атеизма и неолибералног тоталитаризма.

Само слога Србију спасава. Вековима то Срби једни другима говоре. И вековима нема слоге.

Сада се поново све преиспитује везано за атентат у Сарајеву и Први светски рат,  сви се баве том темом поводом стогодишњице, али не и колико смо и шта смо као народ научили за ових сто година и да ли смо данас зрелије друштво.

Православни Срби, као најбројнији народ, са најдужом државотворном традицијом, имају највећу одговорност за уређење добросуседских односа са државама у региону и чине, као и до сада, нуклеус за ослобађање свих народа у региону. Наравно, то не зависи само од Срба и одговорност је и на другима.

Сарадња између народа у региону мора да се одвија тако да други народи не доживе Србе као окупаторе, да им се не намеће православље и ћирилица.

Да би Срби у томе успели, поред рада на културном и духовном узидизању и самодисциплини, потребно је да други народи не гледају на сваки потез Србије као на “великосрпску хегемонију“ и не траже од Срба да изгубе језгро свог идентитета. Зато Срби треба да негују своју традицију, да се не одричу себе да би се допали другима, али и да сузбију сваки облик негативног етнофилетизма, сваку појаву шовинизма, локалног хегемонизма. Да радимо другачије[100], да не лутамо као кроз 20. век[101].

***

Пут ка ЕУ није пут без алтернативе. Према Европи не треба имати непријатељски став. Србија треба да одустане од учлањења и да преговоре са ЕУ води око дефинисања економске сарадње, правних регулатива и политике у региону. Посебно треба проширити билетарну сарадњу са државама ЕУ које подржавају Србију, од оних које не признају “државу Косово“ до држава где имамо доста пријатеља, попут Чешке и Пољске. Морамо да одржавамо добре односе и са народима и државама у којима живи већи број Срба у расејању. Нормално, пре формалног прекида процеса учлањења у ЕУ обезбедити финансијску и политичку подршку Русије и најмање још једне државе из БРИК групе. До поделе Космета не може доћи мирним путем. Статус Космета (али и БиХ и Македоније) у будућности може бити решен и ратом. Суштински је важно да се процес европеизације Србије убрза и да се у региону што више ради на успостављању (позитивних) европских вредности и норми. Не можемо да утичемо на другу страну, на њихову вољу и циљ, као што не можемо да контролишемо ситуацију у целом свету, укључујући и очекивану подршку савезника, те се треба спремати и за план Б. Због тога су важне српско-српске интеграције и стварање духовне и економске Српске уније[102]. Српско-српске интеграцијетреба спроводити демократским путем, поштујући друге народе и државе.

Јужни ток је значајан пројекат за Србију који сви треба да подрже, али Србија не може да преживи само од такси за гас који ће пролазити кроз гасовод. Јужни ток постоји због Запада, купци руског гаса су државе западне Европе, да није купаца руског гаса као што су три најмоћније државе континенталног дела ЕУ – Немачка, Италија и Француска – Јужни ток се вероватно не би ни градио. Русија има уговоре и договоре са овим државама ЕУ. Годинама уназад нафтне компаније из Русије склапају уговоре са нафтним компанијама из Велике Британије и САД. Русија је данас јача него пре 14 година, међутим Србија може од стране Запада бити тако сурово кажњена ако би кренула у отворени сукоб са Западом, и не би могла да рачуна на помоћ Русије. Можда тако неће бити за 10 година, али је данас тако. Дакле, Запад се не сме потценити, Србија је далеко од било какве победе. Ако Србија одустане од уласка у ЕУ и крене ка већој сарадњи са Русијом, не треба (и не сме!) прекидати све везе са Западом. Русија послује са Западом, зашто би Србија прекидала везе са Западом? Не станује цео Запад у Ватикану (Риму) и на Волстриту (Њујорку). Да ли је Хандке са Запада? Да ли је Арчибалд Рајс дошао са Запада? Није на Западу све црно.

Напетост око стогодишњице Првог светског рата најбоље показује да тај рат није завршен. Није решено “германско питање“ у Европи, односно “територијална стешњеност“ “велике немачке расе“[103]. У Немачкој и Аустрији није до краја побеђен нацизам, хабзбурговци и даље постоје и делују, Ватикан остварује своје вековне циљеве као и пре сто година. Социјалисти и атеисти нису до краја протерали хришћанство у Европи, на Западу опстају монархије, масони граде своје пирамиде, на Истоку се народи враћају хришћанству. Србија је данас, практично, на истој територији као пре балканских ратова, заузима скоро исту територију као пре Берлинског конгреса.

Не може се прекинути свака сарадња са ЕУ и Нато, посебно не са држава које имају своју војску на КиМ, ако не постоји детаљан план како ће после тога функционисати живот у Србији, ако нисмо у стању да заштитимо Србе на Косову и Метохији.

***

Делује немогуће ово што предлажем: сазивање Уставотворне Скупштине у којој би већину чинили припадници нове српске десницеи нове српске левице – припадници нове историјске аристократије. Уколико се то догоди, тај идеални сценарио се оствари, решавањем унутрашњих проблема неће нестати сви проблеми и све негативне околности. Србија је део Балкана, Европе и света. Развој Србије неће бити једноставан после тога јер је Србија део региона у коме није постигнута трајна стабилност и део Европе и света у коме се не види крај економске кризе. Развој ће бити могућ ако способни и часни људи воде државу без обзира на све околности – зато што Србија, вођена од стране нових људи, не би била каква је данас.

***

Предлози за постизање консензуса (у начелу):

– ЕУ има алтернативу. Процес европеизације нема алтернативу.

– Европеизација уз ре-христијанизацију.

– Да за Европу. Не за Европу без Христа.

– Да за већу економску сарадњу са Русијом. Не за прекид културних веза са Западом.

– Да за афирмацију ћирилице. Не за прогон латинице.

– Да за слободу организовања протеста хомосексуалаца. Не за парадукаква се организује у Берлину и Сан Франциску.

– Да за већа права и већу заштиту хомосексуалне мањине. Не ако њихова права нарушавају права деце и јавног морала.

– Да за тржишну привреду. Не за уништавање домаће привреде и продају људских, привредних и природних ресурса.

– Да за стране инвеститоре. Не да српски радници служе као јефтина радна снага.

У Београду, 06.10.2013. године (7522. по српском календару[104])


[1] Пример Краљевине Србије и Византије, иако су обе државе биле православне и делиле су хришћанске вредности, међусобно су због политичких, економских и других разлога чак и ратовале.

[2] Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

[3] Izjavom Mehe Omerovića, Predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Skupštine Srbije da je “na državi da sada ispita ko finansira ovakve stvari u Srbiji”, načinjen je pun krug…. U Srbiji su počeli razgovori o Zakonu o istopolnim zajednicama. Nije brak i nema usvajanja dece. Samo razgovori, nije formirana ni radna grupa, niti je Vlada usvojila predlog, a tekst nije ni pred poslanicima. Predstavljen je samo model zakona koji bi rešio sve ono što se odnosi na dve osobe koje žive zajedno – pravo na nasleđivanje, međusobne imovinske odnose, izdržavanje, pravo na poresko oslobođenje, prava u slučaju bolesti (drugog člana zajednice), prava iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja i sl. Dakle, zakon se upravo bavi onim što je dvema osobama važno kada ostaju u četiri zida. Nema nikakvog paradiranja u tome što će jedna devojka koja ostane bez posla moći da dobije zdravstvenu knjižicu na osnovu osiguranja svoje devojke sa kojom živi 10 godina. Koje to pravo će biti uskraćeno svim heteroseksualnim građanima Srbije zbog toga što će dva geja moći da naslede jedan drugog? Nijedno… Zaključak je dakle da LGBT osobe u Srbiji ne mogu na ulicu, ne mogu javno pokazati svoj identitet na unapred prijavljenom javnom skupu, sem ako prijavljivanje skupa nije tajno idanas za sutra. Država im neće dozvoliti da LEGALNO žive zajedno. Mogu biti samo ilegalci. Na kraju, država će sabotirati i pokušaj da se razgovara o legalizaciji života u četiri zida. Maske su pale, jasno je da uopšte nije u pitanju nijedno ALI u vezi sa Prajdom, niti nemogućnost da država osigura bezbednost. U pitanju je homofobija. Goran Miletić, Pun krug http://pescanik.net/2013/06/pun-krug/ Видети и напомену бр. 11

[4] Недавно је мом пријатељу умро деда у Лештанима. Да би га сахранио на гробљу у Лештанима морао је да плати камион и раднике да очисте гробље – два камиона пуна смећа је одвежено са гробља да би могао да сахрани деду. Лештане је приградско насеље, на 15 километара од центра Београда. У Лештанима, сигуран сам, већину становника чине људи који су хетеросексуалне оријентације и против одржавања параде поноса, евроскептични, против уласка у Нато, за већу сарадњу са Русијом, итд. Дакле, у Лештанима већину чине обичниСрби. Они на гробљу сахрањују своје ближње. Они, а не педери и еврофанатици, бацају смеће на гробље, где сахрањују чланове својих породица. То раде тако бестидно да су цело гробље затрпали са смећем. Тако је у сваком насељу у Србији. И унутар круга двојке постоје људи који шетају псе али не купе псеће измете које оставе на улици њихови кућни љубимци, кесе смећа бацају са прозора на улицу или затрпавају мале канте за отпадке и опушке. Више пута сам видео дотеране госпође у луксузним аутомобилима како бацају смеће кроз прозор аутомобила. Лично сам видео и једног од најпознатијих српских глумаца како на Црвеном крсту чисти смеће из аутомобила тако што празне паклице, папириће и флашице баца на улицу. Како ти људи васпитавају своју децу? Како се понашају та деца у школи? Које ТВ канале и које емисије гледају када су у кући? Да ли већина њих слуша Цецу, Јецу и Секу? Или Лејди Гагу? Ево још један пример. Више пута сам одлазио у једну основну школу у центру Крагујевца. Школа је у самом центру града, унутра је солидно опремљена, али у школском дворишту, које је велико, на сваком квадратном метру могу се наћи комадићи стакла. У ту школу одлазим повремено, дуже од две године. Сваки пут је цело школско двориште било како сам описао, стакло по целом дворишту. У том дворишту стотине деце игра се сваки дан. Дуже од две године, колико колико одлазим тамо, нико није очистио двориште. Дакле, такву акцију није иницирао нико од наставника школе, нико од родитеља чија се деца ту играју, нити од комуналних служби града или из епархије и парохије. Двориште пуно стакла, ограда поломљена, ујутру када дођу у школу деца налазе игле које су наркомани оставили претходно вече. Тако изгледа игра у школском дворишту у центру Крагујевца. Не могу се стално тражити изговори – за некога је криво православље, за друге комунисти и Турци, за треће Нато и педери, итд.

[5] Хомосексуални активиста Маша Гесен, која је уз то и новинар, руски писац и бивши директор руског издања „Радио Слобода“, која, како сама тврди, има и америчко држављанство, представила је јавности планове, реалнe борбe за увођење истополних „бракова“. Током дискусиjе у Сиднеју, у којој је и она учествовала и том приликом, у једном моменту, она отворено признаје, да је сврха овог „рата“, не борба за добијање једнакости у друштву, лезбо и геј популације, већ је позадинa свега, циљ, који тражи: пуну демонтажу породице! Гесенова верује, да се ова институција мора променити. „По мом мишљењу, породица даље, уопште не би требалa да постоји,“ – директно и без околишења је изјавила и додала, да јој се веома допада узимати учешћа у стварању митова, чији је циљ, другачији од уобичајеног. Маша Гесен даље каже да: „жели да живи у таквом правном систему који ће имати способност да легализује ту реалност, тако да се не слажe са институцијом брака и породице“! www.vaseljenska.com/iznela-pravu-nameru-lgtb-u-odnosu-na-druge-osobe Видети и напомену 88.

[6] Kraj tehnologije– Razvitak bez sakaćenja prirode jedino može osvetliti put čovekove duše. To je put iskoni bez pokloni i nakloni samo za politiku i ekonomiju. Zato je i došao kraj tehnologiji jer je nastala investicija, a to je – Neživot! U nizu primećivanja kraja, eto, došao je red i na tehnologiju koja je sigurnija nego ikad. Ona je nadnacionalna, ali je uništila umetnost i filozofiju. Pokrenula je rat prema primećivanju masovne psihologije. Ona napreduje bez kontrole i to je, upravo, prvi znak njenog sloma. Sa vrha svi padaju u ponor. Jedina šteta je što će nastati ogromna stradanja. Или:

Počovečenje– Mi u šumi, ovde, uobičajeno se „pitamo“ kad naiđe dvonožno biće. „Pitamo se“, znači on pita mene, ja pitam njega. Nema prevare.

[7] Добар пример је и дешавање око храста који се нашао на путу изградњи коридора 11. Око заштите храста који је дрво-запис, освештан, стар 600 година, ујединили су се православни верници, словенски пагани и либерали из НВО које припадају “грађанском блоку“. Храст је сачуван.

[8] “Стварно настојање државе да ограничи утицај цркве на државну политику биће јасно тек ако се власт осмели да умањи утицај цркве у систему образовања. Другим речима, тек онога тренутка када веронаука буде искључена из система државног образовања, биће јасно шта су стварне намере државе.“ Владимир Вулетић, Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду. Другим речима, зашто би ја као верник плаћао порезе држави која ће моје дете да учи да је настало од мајмуна? Можда су они који у то верују заиста настали од мајмуна и нека они своју децу тако уче, зато немам ништа против да поред веронауке постоји и грађанско васпитање. Међутим, кроз речи професора Вулетића, који по својој спољашњости не изгледа као радикал и није до сада остављао такав утисак у јавности, видимо ставове једног фундаменталисте и јакобинца, Великог инквизитора.

[9] Међу њима има и оних који то намерно раде – у Србији скоро 20 година нико није ухапшен због шпијунаже и издаје своје државе, а издајника и шпијуна има на сваком ћошку (односно, можемо их свакодневно гледати на ТВ, у новинама…). Страни плаћеници су и они који раде за пријатељске државе (тачније, народе), као што је Русија, и њих има доста, али не колико оних које Запад плаћа.

[10] Шесторица православних свештеника и по један имам и капелан ступиће у своје јединице и команде. Тиме ће наше оружане снаге после готово седам деценија поново успоставити војну верску службу.

[11] Без обзира на то што је најављено да ће за 4. јун на јавној расправи бити представљен модел закона о регистровању истополних заједница, представници државних органа овом скупу неће присуствовати, нити, како неки од њих кажу за „Вести“, доношење овог закона долази у обзир. Према сазнањима „Вести“, организације које се баве пропагирањем права ЛГБТ популације, где спада и лобирање за доношење оваквог закона, добиле су за то велике донације из иностранства, највише из Велике Британије. Како „Вести“ сазнају, домаће лезбо и геј организације најавиле су да ће уводничари на скупу бити председник скупштинског Одбора за равноправност полова Мехо Омеровић и заштитник грађана Саша Јанковић, али им нису доставили материјал о коме би требало да говоре. То је изазвало збрку, поготово када су представници државе схватили да им је та тачка дневног реда буквално подметнута. Према предвиђеном дневном реду, на округлом столу је планирано представљање три модела закона – о признавању правних последица промене пола и утврђивања транссексуализма, о разлозима и поступку ограничења и заштите појединих права и слобода, као и модел закона о регистрованим истополним заједницама. Председник скупштинског Одбора за људска и мањинска права Мехо Омеровић сматра да би усвајање закона о регистрованим истополним заједницама могло бити контрапродуктивно. Он тврди да иза свега стоје лични интереси које „неко из иностранства финансира, иако се овај закон не примењује ни у ЕУ“. Видети и напомене бр. 3 и 5

[12] “Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли. Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци. Али, све ка­ри­је­ре, по­слов­не и по­ли­тич­ке, јед­ном про­ђу. И шта на кра­ју оста­је? Не­срећ­на, уса­мље­на же­на без по­ро­ди­це. Ђа­во, ме­ђу­тим, ни­је за­вр­шио свој по­сао са уни­шта­ва­њем пра­во­сла­вља  и по­ро­ди­це. На то­ме се и да­ље ин­тен­зив­но ра­ди“ – при­ча јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих во­ди­тељ­ки СФРЈ. На пи­та­ње ка­ко су нај­леп­ше но­ге СФРЈ за­ко­ра­чи­ле у пра­во­сла­вље, Ди­на Чо­лић од­го­ва­ра:  “Кад сам по­кри­ла но­ге, от­кри­ла сам ум, ср­це и ду­шу. И ја сам жи­ве­ла жи­вот сво­је ге­не­ра­ци­је: од ко­му­ни­зма, хи­пи-по­кре­та, во­ђе­на оним сти­хом: „Узми све што ти жи­вот пру­жа”. У јед­ном тре­нут­ку сам схва­ти­ла – то ни­је то.“

Ле­кар­ка ур­гент­не ме­ди­ци­не, за­по­сле­на у Хит­ној по­мо­ћи, др Зо­ри­ца Ку­бу­ро­вић: “Же­на је­сте раз­ли­чи­та од му­шкар­ца – и те­ле­сно и ум­но и осе­ћај­но. Њен жи­вот је раз­ли­чит од жи­во­та му­шкар­ца, а та­ко и тре­ба да бу­де. Њи­хо­ва раз­ли­чи­тост плод је раз­ли­чи­тих основ­них уло­га да­тих му­шкар­цу и же­ни лич­но од Бо­га. Али, за­то што им је Бог дао бе­смрт­ну ду­шу ко­ја ни­је ни му­шка ни жен­ска, му­шка­рац и же­на су рав­но­ча­сни у по­гле­ду сло­бо­де да иза­бе­ру свој пут и да њи­ме иду, сле­де­ћи све­те. И исти су у по­гле­ду че­жње за Бож­јом љу­ба­вљу и у по­гле­ду сна­ге љу­ба­ви пре­ма Бо­гу. Од­сјај те љу­ба­ви огле­да се у њи­хо­вој уза­јам­ној љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма по­том­ству, на­ро­ду, људ­ском ро­ду и у мно­гим дру­гим љу­ба­ви­ма у ко­ји­ма се ис­по­ља­ва њи­хов пут обо­же­ња.“

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kakva-je-misija-zena-u-pravoslavlju.sr.html

[13] То значи да они који неће да се прилагоде – прекрсте, промене нацију, презиме… – могу да заврше у затвору као Владика Јован у Македонији, да буду убијени као Срби на КиМ или НД Хрватској, или да се одселе.

[14] Исто тако, Срби не би опстали када би Србија постала руска губернија јер би Србе временом асимиловали и сви би постали Руси који говоре руски.

[15] http://www.srpskikulturniklub.com/jabuka-razdora

[16] http://www.novossti.com/2013/06/ranko-bugarski-jezici-ne-nastaju-niti-nestaju-politickim-dekretom/

[17] www.dverisrpske.com/miroljub-bijelic/konfuzija-oko-bosanskog-jezika

[18] У Москву сам дошао на позив московског Центра и фонда Холокауст, који је желео да се моја књига „Историјографија холокауста у Југославији“ представи овде у Москви. То је превасходно један академско-научни догађај, обзиром на то да сам ја магистрирао у на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и радио у Јад Вашему са професором Давидом Банкиром на ову тему. Зато се морамо вратити на ону реченицу Адолфа Хитлера из његове књиге „Разговори за столом“, где он каже „мрзим Јевреје. Јер су они измислили Бога“. http://www.vaseljenska.com/intervju/episkop-lipljanski-jovan-politika-nema-iskljucivo-pravo-da-se-bavi-kosovom-i-metohijom/

[19] Зашто у Србији нема сећања на хероје Сутјеске? Мој одговор на текст објављен на Пешчанику, објављен на блогу пре пар месеци, исти преносим и у овом тексту.

[20] Ко разуме, смејаће се.

[21] ‘’Све што је у последњих 20 година приликом распада бивше Југославије урађено на штету српских националних интереса сковано је и скувано већ у Брозово доба. Онај коме су важнија сећања на шверцовање из Трста, козарачко коло и летовање у Хрватској, од неоткопаног деде из масовне гробнице, отете породичне имовине, протераних Срба са Косова и Метохије и Старе Србије (Македоније), десетина хиљада побијених, саслушаваних и пребијаних, неправично осуђиваних, емигриралих – најбоље говори сам о себи и природно је што воли онога коме по својој духовној суштини дефинитивно и припада. Волети Броза значи бити оперисан од било какве националне свести и одговорности, бити роб себичности и самодовољности по било коју цену. Они који воле Броза и његово време заправо су несвесни верници једне нове религије: вероисповести удобног, безбрижног, нерадничког и лагодног живота који не постоји, или је делимично постојао по цену великих злочина и неправди. Пошто наша држава гарантује слободу вероисповести, нека постоји и ова религија, али је наш проблем у томе што је титоизам изнова постао званична државна политика и то у више унутрашњих и спољних праваца. И, да се зна да ова религија нема никакве везе са Српством већ са антисрпством.’’ Бошко Обрадовић, www.dverisrpske.com

[22] Други разлог пораза је то што Србија није имала моћног савезника/заштитника. Хрвати су имали Немце и Ватикан, муслимани Турке и Арапе, а сви они САД, В. Британију и Француску, а Срби нису имали никога. Русија је сломљена у Бољшевичкој револуцији, после 2000. године почео је опоравак Русије, док се Русија не опорави и не ојача, док поново не постане хришћанска творевина и царевина, православна Србија тешко може да се одбрани и развија.

[23] Невидљива и неуништива. Хришћански дух српког народа најбоље се види из овог примера. Док српска гробља Албанци на КиМ уништавају, док се уништавају српска гробља и у другим државама, из Ивањице, четничког краја, стиже ова вест: Brigadni general Euleksa Rajhard Štoberli posetiće sutra u zaseoku ivanjičkog sela Sivčina, Brežđi, grobnicu u koju su 1915. godine sahranjivani vojnici austro-ugarskog devetnaestog artiljerijskog korpusa iz brigada „Švarc“ i „Strajt“, potvrdio je danas zamenik predsednika opštine Raco Sekulić. Gotovo čitav vek, vlasnici imanja na kojima se nalaze grobnice, nisu obrađivali zemlju, tako da su kamena obeležja ostala netaknuta. Broj austro-ugarskih vojnika sahranjenih u grobnici nije poznat, a vojno-poljska bolnica crno-žute monarhije nalazila se baš na mestu Brežđa. Istraživači i predstavnici lokalne samouprave u Ivanjici nedavno su uspostavili kontakt sa austrijskom ambasadom, tako da će sutra doći u posetu general Euleksa. Танјуг, Блиц, 26.06.2013.

[24]  “Књиге, браћо моја, књиге, a не звона и прапорци!“ учио је Доситеј Обрадовић. “Возљубљени ученици, Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевнога, то јест од незнања и од слепоте ума. Ово избављеније другојаче не може бити разве чрез прилежну и трудољубну науку. Ви видите, дражајши ученици, колико се родитељи и старији ваши старају не само за (х)ранити вас и одевати, него јоште штавише не жале трошка за науку вашу. Содержавају и радо плаћају учитеље ваше, да вас сваким лепим и полезним наукам(а) обучавају и на свако добро настављају, да будете с временом на ползу и на похвалу љубимому отечеству и целоме народу.  Благо вами ако будете учитељем покорни и послушни и ако возљубите мудрост и науку, зашто ово су дарови Божији најмногоценији. Благо и целоме народу сербскому ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се ова нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависити све опште народно благополученије, чест и слава. Ако ли ви будете (сачувај Боже!) зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вами заједно.  Зато дражајши ученици, будите благонаравни и послушни учитељем вашим, учите се и просвештавајте се у науками и добродетели и бићемо сви срећни и честити пред богом и пред људ`ма које нам дарује драги Бог. Амин!“ Доситеј је Србима говорио о западном рационализму. Убрзо након смрти Доситеја Обрадовића рођен је дански философ Серен Кјеркегор. “Ипак, васпитан на Хегелу коме се у младости дивио и сукобивши се са оном стварношћу у вези са којом је Хегел позивао људе да је се у име интереса духа ослободе, Кјеркегор је одједном осетио да се у философија великог учитеља крије издајничка, кобна и лажна саблазан… Он је напустио прослављеног, знаменитог мислиоца и великог научника и пошао, и то не пошао, већ је као свом једином спасиоцу, похрлио “индивидуалном мислиоцу“, библијском Јову. (…) Вера је изнад знања, она је с оне стране знања… За философију духа вера је само несавршено знање, она је знање на кредит које ће постати истинско тек уколико постигне признање ума… Тај положај спекулативна философија никада неће напустити и браниће га свим силама. Гносис – знање, разумевање, њој је драже од вечног спасења… Св. писмо, у правом смислу те речи, нити је знање одбацивало нити га је забрањивало. Напротив, у Писму је казано да је човек био позван да свим предметима да имена.“ Лав Шестов,  “КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА“ Глас вапијућег у пустињи, ПЛАТО, Београд 2002. Уместо предговора – Кјеркегор и Достојевски

[25] Масонерија је била присутна и за време Првог српског устанка, масони су деловали и у Грчкој и у Османском царству… Бројни историчари трагове масонерије налазе и касније око Младе Босне и Црне Руке… Зна се да су и Доситеј Обрадовић и краљ Александар Карађорђевић били масони. Дакле, тајне организације (чије централе су на Западу) присутне су међу Србима (српском елитом) већ 200 година. Данас бројни припадници српске елите припадају бројним тајним организацијама.

[26] Што доказује гласање у скупштини када су скоро сви посланици гласали за предају КиМ.

[27] Наравно, то не значи да на Западу нема хришћана и да је са Запада нестало хришћанство. Није хришћански у мери у којој је био пре 150 или 250 година, али јесте, још увек, делом и хришћански.  Тешко је данас оценити да ли су породичне вредности више угрожене на Западу или на Истоку.

[28] Сада се наставља са приступањем Србије Европској унији.

[29] UDBA – ознака (не)квалитета

[30] Више на тему вере и верника и оних који нису православни хришћани у тексту: ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА (UDBA – ознака (не)квалитета)

[31] „Да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,12-13)

[32] “Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.“ Владика Николај Велимировић

[33] Jednako loše mogla je delovati i afera u kojoj je radikal Puniša Račić (poznatiji po atentatu u Narodnoj skupštini), predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani. Republika od 5.10.1922. je pisala kako je Nikola Pašić otezao sa odobrenjem kredita ministru šuma rečima: “Ne dam ti, ako ne daš Puniši šumu”. Novosti od 2.8.1924. prenose razgovor delegacije koja je Pašiću poručivala da uhapsi Račića jer je na svoju inicijativu sekao dečansku šumu. “Ako se ne obustavi seča šume, narod će se dići”, upozoravala je delegacija Pašića, na šta je ovaj lakonski uzvratio: “A mi ćemo poslati vojsku”. Ma kako ova afera izgledala nadrealno, spor između Puniše Račića i Kraljevine SHS rešen je u korist ovog prvog, “na osnovu izvršne presude nezavisnog i pravilnog suda u Peći”. Pobedivši u sporu, Račić je podigao pilanu u kojoj je počeo da prerađuje borovo drvo.

Vladan Jovanović, Jugoslovensko kraljevsko činovništvo u Južnoj Srbiji http://pescanik.net/2013/05/cinovnici-kraljevine-u-juznoj-srbiji/

[34] Arhetipska priča za srpsku politiku događaj je koji je Stojadinović gledao i slušao svojim očima i ušima. Kao ministar finansija predložio je Skupštini nove, realnije poreze, predsedavao je Nikola Pašić, predsednik vlade. Malo ko se usprotivio, a među njima je najglasniji bio Aleksa Žujović, radikal, stalno je išao u seljačkom odelu sa šarenim pojasom i ogromnom britvom «radikalkom» o bedrima. Dokazivao je da «seljak grca pod državnim teretima i da ne može da snosi nove». Kad je završio, Pašić pošalje sekretara da ga pita zašto se ljuti.

-Pita Baja što se ljutiš, šapne sekretar Aleksi.

-Kako da se ne ljutim – odgovori Aleksa poluglasno i osorno – kada sve beogradske k…e dobiše stipendiju za Pariz, samo moja Milica ne može!

Kada je čuo šta Aleksu ljuti, Pašić pošalje sekretara da obeća stipendiju za Milicu, i Aleksa se ponovo javi za reč:

-Braćo, tačno je da seljak teško snosi ovo stanje, ali ako je u pitanju naša državna bezbednost, ako valja nabaviti oružje da se zemlja brani od spoljnih neprijatelja, naš seljak će da proda i poslednje bakrače pa da plati porez i pomogne državi…

MOMČILO ĐORGOVIĆ:  Milan Stojadinović – Ni pakt, ni rat http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ni_pakt_ni_rat.26.html?news_id=263383#sthash.LQzU48vV.dpuf

[35] Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

[36] Тј. већина Срба

[37] То се можда најбоље види на примеру Пал Телекија, председника владе Мађарске који је извршио самоубиство на почетку Другог светског рата, када су Немачка и Мађарска напале Југославију, а Телеки је био потписник споразума о вечном пријатељству Србије и Мађарске.

[38] Осман Ђикић (1879-1912), песник из Мостара, Србин исламске вере (муслиман):

ДОКЛЕ

Докле се јека од гусала чује,

Докле Србин гусле песму штује,

Док Косова живи спомен свети –

Србину се не мож душман клети

Одупрети.

Докле Србин весо у бој лети,

Док не жали за слободу мрети,

Док Косова живи спомен свети –

Србину се не мож душман клети

Одупрети.

Докле Србин крсно име слави,

Док је братске слоге и љубави,

Док Косова живи спомен свети –

Србину се не мож душман клети

Одупрети.

Док је Србу јуначкога срца,

Док то срце за слободу куца,

Док Косова живи спомен свети –

Србину се не мож душман

Одупрети.

[39] Комунистичке и Октобарске револуције, 1917. у Русији, и 1945. и 2000. у Србији, у складу су са идеологијом овог покрета.

[40] Посебна тема су црногорски напади на Дубровник, учешће страних обавештајних служби у дешавања у Сребреници приликом уласка српске војске, утврђивање одговорности за Маркале, Рачак, ко је створио Шкорпионе, ко је подржавао Аркана и Легију, медијске саботаже као што је то било рушење моста у Мостару што је било приписано Србима иако су Срби били потпуно протерани из Мостара, итд. Све ово има јако мало веза са православљем, са православним Србима, са Српском Православном Црквом, са четничком и равногорском традицијом… али је у јавности у Србији, региону и свету све представљено као да су православни Срби највећи зликовци а СПЦ најмрачнија организација и да су иза свих поменутих догађаја стајали православни верници.

[41] Наравно, уз знање да је идеална демократија утопија, односно, да никада на Земљи неће постојати до те мере демократско друштво и демократска држава у којој ће сваки појединац, и свака група, бити у свему сваког тренутка задовољан(а). Од самог почетка модерне српске државе, од почетка 19. века, развијано је демократско друштво. У кнежевини и краљевини није достигнуто ни пола од идеала, од савршеног демократског система, то је чињеница. Али, чињеница је и да су комунисти потпуно угушили демократско друштво (у развоју). Пошто је данашња Србија неокомунистичка творевина, ми смо и даље на почетку, тамо где смо били на почетку 19. века.

[42] Који су у већини православни, дакле, и они који нису у суштини верници али поштују православну традицију, славе славе, крсте се, итд. Сви заједно – и искрени верници и они који само поштују православну традицију – чине већину у Србији.

[43] Цитат са почетка текста.

[44] Већина националсоцијалиста се одрекла титоизма и југословенства. Добар део њих слави славе и крсти децу, али нису прави, искрени, хришћани.

[45] На последњем скупу три “најозоглашеније“ националистичке организације у Београду окупило се око 500 људи. Српска радикална странка је на ивици цензуса. Добар је пример министарке просвете која је хтела да укине учење о теорији еволуције и одмах је била смењена. Не подржавам укидање учења ове теорије, напомињем колико су слабији, у овом случају, креационисти од еволуциониста.

[46] Пример коалиције СПС-ЈС-ПУПС.

[47] Они који траже гроб, СПО, налазе се у коалицији са онима који су убили генерала Михаиловића. Можда зато што је СПО само једна у низу удбашких творевина?

[48] ’’(…) u ovom času u Srbiji dominantne ideologije: samoživoj nacionalističkoj i predatorskoj neoliberalnoj. Odatle sledi nekoliko izvoda. Prvo, sprega nacionalizma i neoliberalizma nabacuje još jedan veo preko istine o devedesetima. (…) Nacionalistički i neoliberalni ideološki okviri stvaraju okruženje koje je pogubno za pravljenje razboritih izbora na kojima bi mogli da se temelje održivi obnova i razvoj: jer, racionalne odluke su moguće i sprovodive jedino u sredini koja ih kao takve vidi i prihvata. Stoga i nad najboljim ekonomistima visi pitanje: kako napraviti prvi korak ka oblikovanju racionalnog miljea u okolnostima koje odlikuje nacionalistički i neoliberalni iracionalni višak. Da zaključim: promene u sastavu vlade su nebitne jer ne zadiru u programske i ideološke temelje tekućih vlasti.’’ Dejan Ilić, Iracionalni višak, http://pescanik.net/2013/07/iracionalni-visak/

[49] Ово пишем седам дана пре 28. септебра 2013. када се још не зна да ли ће бити одржана парада.

[50] Пример Цеце национале, која је на Видовдан певала “за улазак Србије у ЕУ“, односно, “добијање датума“. Њу су за Националепрогласили националисти из СПС, СРС/СНС, НС, ЈС… који су деведесетих ратовали против ЕУ и Нато, а који су сада постали еврофили. Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” Она је Национале чак и за оне који су против ЕУ, као што су бројни чланови ДСС и СРС, али и за председника Републике Српске.

[51] “У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако,  било би да наше политичке ‘проблеме’  треба једном, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта.“ – Милош Црњански, 1935. године.

[52] ”ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ”, Николај Берђајев “Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзервативно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.“

[53] Када су они (мушкарци на власти) такви, није чудно да толики број секретарица које раде у влади и министарствима или угледних београдских дама из интелектуалних кругова, тако лако и брзо пада на стране дипломате.

[54] На блогу сам 2010. написао да планирам да се кандидујем за краља. Тада је то била шала. Сада је све мање шала. Али, не зато што то желим. Писао сам и о томе на блогу, избегао бих бављење политиком, не волим да будем у јавности, волим приватност, самоћу… Међутим, не могу да стојим са стране, да гледам, или да само критикујем. Циљ ми је сада да постакнем дискусију на ову тему.

[55] Тако изабран монарх могао би се заиста звати народни монарх, односно, монарх свих грађана.

[56] Као што сте схватили, монарх је термин који условно користим, у недостатку бољег назива за радни опис и статус који предлажем за ту државну позицију/функцију.

[57] А преко тих породица и политичара то је у стварности избор најбогатијих људи и највећих компанија и банака.

[58] Слично је стање и у Француској.

[59] Негде сам ово прочитао, али сада не могу да се сетим где.