Старе стране

NikolaV

Никола Варагић

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

 

 

Децембар 2011 – Јануар 2012

  

Животни услови у Србији нису добри. Отуђена и изгубљена елита управља државом (без територије КиМ). Социјално-економска ситуација у којој се налази већина грађана Србије је лоша. Чак и за оне који живе у Београду. Србија је неразвијена и неуређена држава. Србија има доста спољних непријатеља који на више нивоа свакодневно врше притисак и раде на њеном слабљењу.

Део такве Србије је и Космет. У том делу Србије услови за живот људи су најтежи. Тај део Србији је и под физичком окупацијом војника Нато алијансе. Са већег дела Космета Албанци су отерали Србе. Осим у пар енклава, Срби су, у већем броју, опстали на простору четири општине у севернозападном делу, који сада (последњих 10 година) зовемо “северно Косово“. У овом тренутку на том простору живи преко 80 000 Срба. Косовари (Албанци) живе, у мањем броју, у неколико села. Срби су, да не би дозволили успостављање “државе Косово“ и на том делу територије – од стране Косовара, ЕУ и Нато, а самим тим и кршење Резолуције 1244 УН – пре четири месеца поставили барикаде на свим путевима који воде ка “севереном Косову“, како из правца Србије, тако и из правца “јужног Косова“. Циљ барикада је да се онемогући успостављање државне границе између Космета и Србије од стране Косовара, ЕУ и Нато алијансе. На другим прелазима је то било тешко постићи, јер су Срби мањина на Космету, али у овом делу Космета су већина, и наслоњени су на остатак Србије, на општину Рашка пре свега. Кроз историју простор ове четири општине дуже је припадао “ужој Србији“ него области коју зовемо покрајина Косово и Метохија.

У једном тренутку је на барикадама било веома напето стање, са физичким сукобљавањем између Срба и Нато војника. Сада је мало мирнија ситуација. КФОР може да се креће по северном Космету, али је то забрањено полицији ЕУ и непризнате владе у Приштини.

Од 1999. године, када је Космет под контолом УН, од када Нато алијанса одржава “безбедност“, на Космету је од стране Косовара (Албанаца) убијено преко 1 000 Срба. Међу убијеним Србима било је и деце.

Почетком децембра сам из дела Србије који је под “меком окупацијом“ отишао да обиђем барикаде у “северном Косову“, делу Србије на коме се налазе страни војници. Кренуо сам из Београда, где живим, где је дан пре поласка муж са женом и дететом скочио са шестог спрата, где је све више таквих случајева, где је све мање посла, где и они који раде све теже могу да се прехране… Тешко је данас живети и у Београду. Кренуо сам у тренутку када су на барикадама почели да пуштају возила КФОР-а, када су поједине траке постале проходне на путевима, дан пре одлуке у Бриселу везане за статус кандидата за пријем Србије у ЕУ. Ишао сам колима, до Баточине путем који ми у Србији претенциозно зовемо “ауто-пут“, па једним делом таквог “ауто-пута“ до Крагујевца, па преко Краљева и Рашке до административног прелаза Јариње. Морам признати да је, од Београда до Космета, асфалт најбоље урађен и да је пут у најбољем стању на деоници од Краљева до Рашке. Са изузетком када је невреме, тада комади камена са брда падају на пут. Ми смо (пријатељ и ја) у повратку морали да заобиђемо неколико таквих “барикада“ у “ужој“ Србији.

Нисмо могли преко прелаза Брњак-Јариње да уђемо те смо ишли алтернативним путем, ка Копаонику, па се скрене и вози кроз пар села, земљаним путевима које су Срби умрежили, те се прате кочићи на којима пише “Лепосавић“. Полицијци РС су нас усмерили ка том путу, изашли смо после 20ак минута вожње близу барикаде код прелаза Јариње са косметске стране. На барикади није било препрека попут балвана или песка, налазио се шатор преко једне саобраћајне траке, простор за седење испред шатора и пар паркираних аутомобила. Аутомобили су пропуштани преко једне траке. И у повратку, као и у доласку, нико нам није тражио документа нити прегледао ауто. Од Београда до Лепосавића и назад.

На барикади нас је дочекала смена од десетак људи. Тај дан их је обишао и један Србин из Новог Сада чија супруга ради у К. Митровици и оставио новац да се почасте, те су купили храну и пиће. Нешто пре нашег доласка на барикаду су први пут од како је избила криза у августу дошли и војници КФОР-а из немачке базе код Јариња. Три немачка војника су у веома пријатној атмосфери провели пар сати са Србима који чувају прелаз. И сви они са нама двојицом, гостима из Београда.

Пријатељ и ја смо потом (око 11 увече) отишли до Лепосавића, људи са барикада рекли су нам да има студентска журка. Ушли смо у први кафић/клуб, доста младих, музика МТВ, дакле Пинк (не)кулутура. Затим смо нашли “наше“ место, “Таличног тома“, паб у коме се слуша Рејџ, са доста опуштених људи, пријатна атмосфера, добра музика, брзо смо се спријатељили са пар младих Срба, студентима на факултетима у Лепосавићу и К. Митровици. У Лепосавић долазе и студенти из “уже“ Србије, који ту живе док студирају. Један од наших нових пријатеља је око два сата иза поноћи отишао до куће (преко пута паба) да донесе пршуту и сецкао је на столу у пабу – да поједемо нешто пошто су све радње биле затворене. Било му је драго што смо дошли из Београда (ретко ко дође из Београда) да их обиђемо и хтео је да покаже своју гостољубивост. Они су отишли на спавање, нас двојица на барикаду, до 8 ујутру. Упознали смо све три смене и кренули назад ка Београду. Почела је да пада киша, затим снег, земљани пут је већ био блатњав. Касније током дана чуо сам преко радија да је отежано кретање возила на алтернативним путевима, што не чуди, јер се ради о уским земљаним путевима где је тешко да се мимоиђу и два аутомобила када је суво време. Тим путевима на Космет возачи у камионима и комбијима допремају животне намирнице и осталу робу, па замислите када је киша или снег како је тешко проћи ову деоницу.

Дан после нашег повратка постављане су барикаде од дрвећа на том прелазу, као одговор на уклањање земљане барикаде, на делу пута који је у надлежности полиције РС. Данас (када започињем писање овог текста, децембар 2011.) тамо стоје “заробљени“ камиони из конвоја руске помоћи за Србе са Космета. Еулекс полиција која се налази на прелазу Јариње не пушта конвоје без своје пратње. Срби не дозвољавају кретање полицији Еулекса путевима “северног Косова“, док Русија не жели пратњу Еулекса.

Пре недавног одласка, на Космету сам последњи пут био у јануару 2005. када сам био у К. Митровици, и два пута пре 1999. када сам одлазио у Приштину. Не могу да кажем да добро познајем Космет, али могу рећи да сам до сада у животу упознао доста Срба који су пореклом са Космета, који живе и сада на том простору, и да је једна ноћ проведена на барикади и са младим људима из Лепосавића довољна да закључим неколико ствари везаних за будућност Срба који су остали да живе на Космету, али и за будућност Србије.

Срби који живе на Космету не желе да напуштају своје куће и своја имања. То не могу да тврдим за све Србе из “јужног Косова“, из Метохије, због посебно тешких околности у којима они живе и немоћ Србије да им помогне, али могу рећи да та решеност постоји код већине Срба који живе у “северном Косову“. И момци у пабу, и војници на барикади убеђивали су ме да ће остати да се боре и погину ако треба. Нема повлачења, чак и ако их издају политичари из Београда и српских општина са Космета. Можда би Срби из “јужног Косова“ због околности у којима живе отишли у Србију или Русију у случају да дође до оружаних борби између Срба са једне стране и Косовара и Нато војника са друге стране, али Срби из “северног Косова“ остају да се боре. На том простору Срби живе као већина, има их око 80 000, добро су организовани и наоружани, са довољно војно способних мушкараца. Садашњу бројност и наоружаност војника Нато снага и Косовара не сматрају за озбиљну претњу. Могли би за пола сата да униште све Нато базе око “северног Косова“ али су свесни каква би одмазда уследила после тога.

То је ситуација: Срби не желе да одступе. Нато алијанса може само силом да успостави “државност“ “државе Косово“ коју је признала већина Нато и ЕУ држава. Уколико би Нато и ЕУ кренули силом да успостављају поредак који руши резолуцију УН, са садашњим бројем војника које имају на Космету, доживели би војни пораз од стране Срба који живе у ове четири општине. Срби, још једном понављам, не би одступили, и ушли би у рат са Нато и ЕУ војницима, без обзира на њихову бројност. Наравно, Срби су свесни да би после тога Нато могао са авионима и бомбама да “спржи“ “северно Косово“. Чак и Србија да се укључи у рат, после првих војних победа, када би се укључила авијација Нато алијансе, Србија би доживела тежак војни пораз. Али, и Срби из Београда, и Срби са Космета, и политичари и капиталисти који воде најмоћније државе Нато алијансе, свесни су да би унутар Нато алијансе после тога дошло до озбиљних подела и још озбиљнијег сукоба са Русијом и Кином (а све се одиграва паралелно са кризом у Сирији, Либији и око могућег рата Нато алијансе против Ирана, чији су савезник Русија и Кина, док трају протести унутар држава Запада, док се не види излаз из економске кризе у Европи и свету).

У суштини имамо пат позицију на терену. Срби су свесни да у рату не могу да победе Нато алијансу нити да могу војним методама да поврате контролу на целим Косметом (чак и када би Србија имала војску и пет пута већи БДП). У Нато алијанси свесни су да у овом тренутку, све док Срби мирно протестују, и док постоји резолуција УН, не могу оружјем да освоје територију “северног Косова“. У остатку Космета морају гарантовати безбедност Срба, а како време пролази, ако цела Србија напредује на путу европеизације (не интеграција, већ унутрашње европеизације), Еулекс ће морати много озбиљније да се бави истрагом поводом оптужби за трговину органа убијених Срба. Чак и економски притисак на Србију више није делотворан. Србија је већ банкротирала, а уколико би се банке из ЕУ повукле из Србије, учиниле би Србима огромну услугу. Брзо ми се ми (нова власт) снашли и узели (повољније) кредите од држава БРИК-а.

Садашња игра, око (не)пуштања руског конвоја, између ЕУлекса и Русије, је само још једно показивање мишића и позиционирање пред почетак Трећег светског рата. Рат неће почети на Космету, због Космета. Због тога ће садашња пат позиција са барикадама да потраје (ако не грешим да рат неће почети због Космета – криза са барикадама ће потрајати све до почетка светског рата). Због тога Срби из “северног Косова“ размишљају да прогласе аутономију, своју посебну државу. Да постану аутономни/независни и у односу на Приштину и у односу на Београд. Ова пат позиција то допушта. Уколико би режим у Београду био против, и увео блокаду према том делу Космета, у Србији би дошло до протеста и велики број грађана, организација, институција и предузећа би упутио помоћ становницима четири општине. Део припадника полиције и војске имао би разумевање за протест народа, солидарисали би се са Србима са Космета, и блокада би била неуспешна. Уколико би, понављам, на Србе из четири општине, који мирно протестују, Нато, Еулекс и Косовари покренули војну офанзиву, број наоружаних Срба из ове четири општине (и свих осталих Срба који ће као добровољци доћи на север Космета, уз тиху подршку одређених командних структура у војсци и полицији републике Србије) довољан је да одбије напад и да нанесе озбиљне губитке окупатору. После тога дошло би до озбиљнијих сукоба, како сам написао, између Србије и Нато, унутар региона, између Нато и Русије, итд. И зато ће ова пат позиција да потраје. Режим у Београду нема начин да натера Србе са Космета да прихвате ултиматум Запада, самим тим ни Запад нема начин да утиче на власт у Београду, што се тиче овог захтева. Тако ћемо дочекати и март 2012. када се (поново) у Бриселу одлучује о кандидатури Србије, тако ћемо сачекати и крај избора у Србији 2012. године. Чак и ако Србија добије статус кандидата за чланство у ЕУ, све остаје исто, јер је још увек далек пут до решења статуса Космета.

Док сам у том пабу у Лепосавићу причао са једним студентом медицине, он ми је показао слику председника Северне Кореје и рекао да је то “наш председник“, а не неки бирократа ЕУ, “или овај наш“. Рекао сам му: “Да ти је он (председник Северне Кореје) председник, ти сада не би носио дугу косу, не би се тако облачио, не би седео у овом пабу јер га не би било и сигурно не би слушао Рејџ.“ Он је одговорио: “У праву си“. (У међувремену је тај председник преминуо и видели смо да је сахрана подесећала на сахрану комунистичког диктатора и маршала СФРЈ, али сложили смо се да је тренутки председник Србије није наш председник – само је дао лош пример како треба да изгледа прави председник Србије. Комунистички диктатор свакако није избор оног ко мисли да је за Србију најбоље да буде хришћанска и демократска држава).

Ова пат позиција је од “севера Косова“ створила територију која је истовремено и слободна и окупирана. Ту нема полиције и пореске управе, нити праве власти – из Приштине или Београда, а опет, све је под контролом српских и страних тајних служби, странака из Србије, КФОРа и Еулекса, као и бројних криминалних кланова (унутар којих Срби и Косовари добро сарађују, заједно са страним службама).

Срби са Космета неће у ЕУ јер ЕУ виде као организацију која ради на сецесији Космета. Са друге стране, опстанак Срба на Космету је могућ само ако дође до европеизације целог Космета, Србије и региона. ЕУ има алтернативу, али процес европеизације нема алтернативу. Чак и да се са Космета повуку Нато војници и да Русија или било која друга светска сила изгуби било какво интересовање за будућност Космета, у покрајини остају да живе Срби и Косовари. Они морају да уреде друштво у коме ће већина грађана желети да живи и имати услове за лични и економски развој, у коме постоји владавина права…

Да замислимо пар сценарија:

1. “Северно Косово“ као независна држава унутар граница Космета – или посебна аутономна област унутар Србије: уколико не постоји владавина права, уколико као људи који имају власт и моћ дођу криминалци који ће трговати са Косоварима и шверцовати дрогу, нафту, цигаре, оружје, жене… живот већине Срба унутар “слободног северног Косова“ неће бити бољи. Ако је за одбрану и стварање “северног Косова“ била потребна парамилитарна формација, чији су се припадници финансирали од илегалних делатности, после успостављања границе према остатку Космета такве “обичаје“ треба прекинути. Истина је да ни сада таква формација није смела да се финансира од илегалне трговине дрогом, оружјем и женама са албанским клановима, посебно ако се зна да је већина Срба који се налазе на барикадама на платном списку Србије и примају сваког месеца плате из буџета. Боље је да су оставили дупле плате него да се тај протост додатно криминализује. То што се тако сада ради, доста говори о олигархији у Београду, о политичарима, официрима, интелектуалцима… о српској владајућој елити (у последњих пар деценија).

2. Космет као Република са посебним статусом унутар Србије: уколико би дошло до договора између садашњих владајућих структура у Приштини и Београду, све организоване криминалне структуре са обе стране би остале на својим позицијама, па би живот и Срба и Албанаца на Космету, у целој Србији, остао тежак, немогућ за нормалан развој, чак и да таква Србија са таквим Косметом постане део ЕУ. За већину “обичних“ људи дошло би до промене окупатора – уместо спољашњих дошли би унутрашњи. Такву врсту окупације у Србији имамо већ деценијама.

3. Независно Косово као држава са местом у УН, са посебном аутономијом за “северно Косово“: иако би било тешко замислити да у таквој ситуацији на Космету буде Срба, исто важи као и у два претходна случаја. Овај случај наглашам због Косовара, јер је успостављање владавине права и европеизација услов за опстанак и њиховог народа. “Независно Косово“, без Срба, са садашњим политичарима на власти у Приштини, иза којих су оптужбе за ратне злочине и организовани криминал, било би у потпуној физичкој изолацији, а већина Косовара би живела у још горим животним условима.

Можда садашња ситуација одговара одређеним владајућим структурама у Београду (и у позицији и у опозицији), можда одговара и владајућој елити у Приштини, сигурно је да одговара и неким чланицама Нато алијансе, и неким Србима који живе на Космету, али дугорочно не одговара никоме. Посебно не обичним људима, и Србима и Косоварима, а сукобе не желе ни војници Нато држава који желе да се врате кућама живи.

Расплет кризе, не само на северу, већ око статуса целог Космета, може да иде у два правца:

  1. Европеизација
  2. Рат

У првом случају, потребна је политичка воља да се одустане од интеграције у ЕУ – али да се настави европеизација Србије (и региона). Мора се пронаћи унутрашња снага за европеизацију. Успостављање владавине права мора бити унутрашњи императив, а не захтев који морамо да испунимо због притиска из света – као што се проналази унутрашња снага за одбрану, када имамо велики притисак из света. Нама, без претње од стране спољњег непријатеља, треба унутрашњи мотив за покретање “Солунског фронта“ у освајању владавине права и демократизацији Србије. Све док је тренутан поредак унутар ЕУ такав какав је, неће бити мира између Срба и Косовара. Државе попут Немачке, Велике Британије и Француске заступају сопствене интересе, често су у међусобним сукобима. Није им стало до договора између Срба и Косовара јер тиме губе свој утицај. Садашње владајуће структуре на Западу неће сменити садашње политичаре у Приштини, неће судски процесуирати њихове ратне злочине и криминалне активности, подржаваће их у настојањима да успоставе независну “државу Косово“. Тренутни поредак у ЕУ затева да бирамо: или ЕУ или Космет. Избор је јасан. Уколико дође до промена владајућих елита које контролишу Запада, онда је реално очекивати истину и правду, да ће бити кажњени они због који су Срби убијани. Онда може да се догоди да Срби и војници САД буду савезници на Космету. Како ми је један Србин са барикаде пренео речи официра војске САД а који је једном приликом окупљеним Србима рекао: “Можда ви и ми за десет година будемо савезници“. Да је у протеклих десет година Србија више напредовала у свом развоју, можда би САД и Србија већ били на истој страни на Космету. А сутра, уместо САД, савезник можда буде Немачка. Можда и Немачка и САД буду на страни Срба. А можда Срби и Косовари постану савезници, па замоле странце да напусте Космет. Борба за Космет значи да нећемо изгубити ни Космет ни Европу, јер када се одбрани Космет, Европа је и даље ту – Србија је део Европе. Сарадњу са државама Европске уније треба наставити на билетарним основама, треба пратити даљи развој ЕУ, те сачекати расплет око кризе са европском валутом.

У сваком од ових случајева, да би дошло до нормализације живота у покрајини, у Србији, потребно је да дође до европеизације друштва. Уколико останемо држава са великим степеном корупције, лошом инфрастуктуром, а самим тим без владавине права и услова за развој тржишне економије, савезник Србије може да буде само Северна Кореја. У овом тренутку, како су ми објаснили Срби са барикада (од којих су неки добили по три гумена метка у тело приликом сукоба са војницима Нато), немачки војници више пуцају у ваздух, док војници из САД пуцају у људе, и то са бојевом муницијом. Одустајање од интеграције у ЕУ, неучлањење у Нато алијансу, не сме да доведе до прекида свих односа са евроатланском цивилизацијом, већ супротно, до још веће културне, научне, економске, политичке и сваке друге сарадње са евроатлантском цивилизацијом. Долази до великих промена и на Западу и зато је потребно успоставити везе са људима који ће у будућности владати у државама које данас чине Нато алијансу. Или ће бити лидери покрета отпора.

Колико је бежање на Исток, ка диктатурама какве су у Кореји и сличним државама, штетно, показује да за четири месеца колико трају мирни протести на северу Космета, ниједно велико (познато) име из света музике, културе, уметности, политике, књижевости, из држава које су чланице Нато пакта, које припадају евроатлантској цивилизацији, није дошло (доведено) да подржи Србе који се боре за опстанак, да укаже путем светских медија у каквим условима живе, да посети са страним новинарима неку енклаву. Чак ни неке “звезде“ из држава које подржавају Србију у УН. Штавише, ова “демократска“ власт у Београду за десет година није довела ниједног “борца за људска права“ са Запада да обиђе Срба који живе у енклавама (гетоима, логорима) на Космету. Нити је то урадио неко од патриЈота. Осим Петера Хандкеа, који је практично самоиницијативно одлазио у Велику Хочу, и браће Руса који су долазили, који су и у овом хуманитарном конвоју, практично нико из света није дошао да буде сведок историје која је стварана на Космету у последњих десет година. Чак ни са Истока. И не само да у медијима на Западу није промењена слика о Србима, већ је анархија која влада на Космету, и у Србији под “меком окупацијом“, где се воде сукоби различитих интересних групација, велика опасност за Србију због могућности да неко са српске стране учини нешто што ће се уклопити у матрицу, у којој су медији на Западу представљали Србе у последњих 20 година (попут рушења Београда на скупу поводом Космета 2008. године).

У овом тренутку није свеједно да ли би Срби први пуцали на Кфор и Еулекс, или би војници Нато алијансе први пуцали на Србе. Није свеједно да ли би у сукобу са Србима страдали војници Немачке или војници САД. Због тога протести Срба морају остати ненасилни. Срби на северу Космета, на целом Космету, морају остати јединствени као до сада и морају тражити начине како да се спроведе декриминализација. За почетак, у “северном Косову“, где су Срби етничка већина, мора се тражити решење за успостављење реда – у пословима који су у надлежности полиције, судова, пореске управе… Чак и када су ванредне околности какве су сада, а посебно ако дође до нормализације односа између Срба и Косовара, између Србије и Нато алијансе.

Европеизација – процес успостављања владавине права, демократизације и тржишне привреде – услов је и за стварање ЕвроАзије, за успостављање евроазијских, могућих и будућих, интеграција. Са прекидом интеграције у ЕУ не сме да дође до прекида контакта са људима који живе у државама ЕУ, нити треба сарађивати искључиво са Русима. Треба да дође до дубље сарадње са Русијом, али је ЕвроАзија, у којој су Русија и Кина, у којој је Београд један од главних градова, још увек далека будућност. Реалније је да дође до Трећег светског рата него до успостављања организације држава које би се окупиле у пројекту ЕвроАзија и које би створиле хомогену, монолитну, организацију, какве су (до) данас ЕУ и Нато алијанса. Нити ЕУ може опстати, нити ће Нато остати моћна и јединствена организација, са друге стране.

Потребно је створити неку врсту Балканске конфедерације. Потребно је решити спорове унутар региона да би се уопште могло размишљати о ширим интеграцијама – било ка ЕУ или ка ЕвроАзији.

Протести широм света, од Северне Америке преко Европе до Азије и Африке, показују да је европеизација (процес успостављања владавине права, демократизације, веће социјалне правде и тржишне привреде) потребан у свим државама света, да је и већина грађана Србије (Срба) и Космета (Косовара) у сличној ситуацији што се тиче личних слобода и животних услова, као и грађани који протестују у Њујорку, Атини, Каиру, Москви… Наравно, постоје разлике у животним условима људи који живе у Београду и Њујорку, у Новом Саду и Косовској Митровици. Но, захтеви су скоро свуда исти – бољи услови за живот, мање корупције у владајућим структурама, више демократије, више посла и веће зараде, више социјалне правде у друштву… То желе, у већини, и грађани Русије и грађани САД, и Срби и Косовари. 

(Док  пишем овај део текста, објављене су три вести: 1. конвој са руским камионима који довозе хуманитарну помоћ ушао је на територију Космета и помоћ је подељена 2. Политички лидери Срба из “северног Косова“ понудили свој план Кфор-у, по коме би се узео шестомесечни “тајмаут“, Кфор не би спроводио насилне акције а Срби ће да уклоне барикаде 3. на Копаонику су службеници БИА ухапсили двојицу Срба са “северног Космета“ који су осумњичени за криминалне активности 4. Кфор је блокирао алтернативни пут код Јариња, па одблокирао 5. Политички представници Срба из четири општине са севера Космета најавили референдум на коме би се грађани изјаснили о договорима између Београда и Приштине и да ли ће прихватити институције из Приштине.)

Док смо седели у “Таличном Тому“ у Лепосавићу, чули смо да је тај паб добро радио, а онда га је неко запалио, да је изгорео до темеља. Момци који су нам то причали рекли су да су они после са власником својим рукама, бесплатно, поново изградили цео паб. Из онога што сам видео, то је једино место у Лепосавићу где људи, студенти, могу да створе културну и космополитску атмосферу (преко пута нас седели су неки странци). Једино место где је може чути Дисциплина кичме, где се слуша Рејџ – и неко га је (од Срба) запалио. Јуче сам на ТВу чуо изјаву да се један Србин сигурније осећа у својој енклави код Грачанице него у кафићу у Северној Митровици. Прича из Лепосавића ми говори да то има смисла. (Два дана пошто сам написао претходних пар реченица стигла је вест да је у северном делу Митровице дошло до још једне у низу масовних туча између младих Срба, у којој је учествовало 60 младих, са 9 повређених, уништено је неколико аутомобила, локала, општина Митровица је донела хитну уредбу да кафићи раде само до 23ч и да се појача контрола продаје и точења алкохолних пића.)

Свакако, интензитет и ниво криминала у оним деловима Косова и Метохије у којима живе Срби далеко је нижи од интензитета и нивоа криминала који се одиграва у Приштини, међу Косоварима, између Косовара и службеника Нато држава. “Независно Косово“, као протекторат Нато алијансе, је права криминална (мафијашка) држава, и више ниједан озбиљан човек у свету то не оспорава. (Исто важи за Црну Гору.)

Живот обичних Срба на Космету уопште није лак и једноставан. Окружени су непријатељском војском Нато алијансе. Мањина су међу Косоварима који желе да спроведу етничко чишћење над њима (отуда злонамерно упоређивање са судбином Срба из Републике Српске Крајине и њиховим постављањем балвана на путевима). Унутар своје заједнице имају криминалне структуре подржане од одређених политичких и обавештајних структура, а на територији која нема полицију. Живе, као и остали грађани у Србији, у држави коју из Београда води покварена и неспособна елита. 

Поред свега тога, видео сам огромну позитивну енергију код тих људи. Видео сам снагу каква недостаје Србима који живе у остатку Србије. Иако су и у остатку Србије тешки услови за живот, у односу на услове живот Срба са Космета ипак је далеко боља, лакша, ситуација у којој се налази већина Срба који живе у Србији ван територије Космета[1]. Поред таквих услова – јединство, воља, храброст, нада, делатност – код Срба са Космета је на вишем нивоу него код Срба који живе у остатку Србије, где влада неслога, апатија, депресија, пасивност… И поред тога што на Космету не постоји ред, што се не зна ко влада, Срби су се између себе боље организовали, брже и ефикасније уносе ред на територији “северног Косова“, за разлику од Срба који живе у остатку Србије. Највећа препрека, поред тога што није решен статус, што је цела покрајина под протекторатом, јесте економија – на Космету нема привреде. У “северном Косову“ такође. Тада се људи морају сналазити на свакакве начине да би зарадили и преживели. Они су, наравно, свесни, да их, када се одбране, када се реши статус Космета, чека развој економије и борба против криминала. Знање, храброст и одлучност имају. То недостаје Србима који живе у Београду.

Тешко је урадити нешто што није избор народа који живи у “северном Космету“. Њихов избор може променити само употреба велике силе од стране Нато алијансе. Или издаја званичног Београда. На пример, ако је затварање алтернативних путева и хапшење српских криминалаца у вези – као координисана акција МУП-а Србије и Кфор-а – са циљем да се Србима са Космета прекину везе са Србијом, и та акција ће бити неуспешна као и претходне. Срби који се бране на Космету нису криминалци. Криминалци су они који нападају. Срби из “северног Косова“ подсећају ме на Тексашанине који су наоружани и ако неко упадне на њихово имање, у њихову кућу, они одмах пуцају на провалника. Другим речима, Срби ће пуцати и на војнике Нато алијансе, али и на војнике или полицајце Србије, уколико покушају да спроведу Ахтисаријев план, да одустану од резолуције УН. (После тога је могуће да дође до егзодуса, етничког чишћења). Када се одбране, лако ће средити и те локалне криминалце. Када би само пола од таквог јединства, такве воље, храбрости, наде, делатности, било и код Срба који живе у остатку Србије, дошло би до народног устанка и ослободилачке борбе. Наравно, без насиља. Демократски, ненасилни, пут је најбољи за промену Србије. Србија мора добити нове људе на власти, људе који ће заступати интересе свог народа, својих грађана. Људе који заиста заступају свој народ, који су сложни, попут већине политичких лидера и већине припадника народа који живe на “северном Косову“, а без обзира на околности и претње. Србија никада не би била под “меком окупацијом“ да се српска елита не продаје странцима, да Србију не воде шарлатани и кукавице. Никада не би била ни бомбардована да је спроведена демократизација, да је уведена владавина права, тржишна привреда и да је дошло до добро осмишљене приватизације… (да је и 1999. године Србија била демократска држава која легитимно штити своје интересе можда би већ тада избио Трећи светски рат, или, подела унутар Нато и ЕУ – па би ових десет година лакше бранили Космет). Такође, надам се да су Срби са Космета својом одлучношћу поставили зид пред експанзијом Косовара, тако да ће их приморати да у наредним годинама промене своју политику, своје политичаре, своје националне циљеве да прилагоде реалности. То ће се остварити ако наиђу на такав зид и у Београду. И без обзира на какав зид Београд наилази у Бриселу, под притиском да се “прихвати реалност на терену“. ЕУ (тачније, нека будућа организација европских народа) ће, без обзира колико чврсто Србија бранила Космет, прихватити Србију, једног дана, као своју чланицу. Ако у овом тренутку Србија одустане од Космета, пошто Србија нема протекцију Немачке и Велике Британије, неће бити примљена у ЕУ док не испуни још доста услова/стандарада – за разлику од НД Хрватске, која је протекторат Немачке и која није испунила већину услова/стандарда ЕУ, а која постаје чланица ЕУ. Оно што је битно јесте то да одустајање од борбе за Космет није најтежи услов који Србија добија од ЕУ у овом тренутку, није најштетнији ултиматум (по српске интересе) који долази из Берлина, Лондона, Париза и Беча.

Шта значи, данас, одбранити Космет? Јасно је да статус Космета не може бити исти као и пре 1999. године. Јасно је и да је српски интерес на Космету шири од заштите живота и имовине Срба и имовине СПЦ. Због тога “паралелне институције“ треба да постоје све док Србија не одбрани своје интересе. Њиховим “утапањем“ у институције под контролом Приштине, све док се не одбране српски интереси, одустаје се од борбе за српске интересе. Одустаје се од борбе за кажањавање злочинаца који су убијали Србе. Између “паралелних институција“ и институција ЕУ, бирам одржавање “паралелних институција“ на Косову и Метохији. Али, под условом, да и институције Србије у Београду и Србији, и “паралелне институције“ на Космету временом све више личе на институције најразвијенијих европских држава, попут Шведске и Норвешке. Да би се то постигло, потребно је да дође до европеизације друштва. Пошто је то јако тешко постићи, али не и немогуће, остаје и могућност да ће се све решити новим ратом, и то највероватније када почне светски рат.

У овом тренутку је, како сам већ написао, пат позиција – Нато алијанса не може да крене на Србе; Срби не могу ништа против Нато и Еулекс војника; Косовари не могу да натерају Србе да их слушају нити могу да не слушају Еулекс; Запад не може да врши већи притисак на Србију; из Русије не може да дође већа помоћ за Србију. Партија шаха се наставља.

Када говоримо о “прихватању реалности“ прво треба сагледати реалност.

Реалност, на Космету, је следећа:

  1. Срби не одустају – бране “северно Косово“ до смрти. Или егзодуса. Имају подршку и Срба из целе Србије, региона и расејања. Сви су свесне да је непријатељ јачи, али нема предаје.
  1. Режим у Београду, у овом тренутку, не може да утиче на Србе са Космета. Не утиче, значајније, ни опозиција. Срби са Космета бране своје животе и своја имања. Свесни су да не могу опстати ако признају власт у Приштини, ако прекину везе са Србијом. Због тога режим у Београду не може да ради по ултиматуму Немачке и осталих држава Запада, без обзира колико је појединаца у режиму расположено (или уцењено) да прекине финансирање “паралелних институција“. 
  1. Нато и ЕУ, заједно са Косоварима, неће одустати од својих планова. Посебно људи из владајућих структура Запада и Приштине који су се повезали у организоване криминалне групе. Уколико одустану, не само да губе послове који доносе велике профите, већ ризикују покретање разних истрага и судска процесуирања за злочине и криминалне активности које су починили на Космету, у региону, током претходних 20 година.
  1. Немогуће је да Русија нема утицај у Србији, Русија је једини прави савезник Србије. Као чланица СБ УН пита се и за статус Космета.
  1. Турска и Иран на Космету, и у БиХ, имају своје интересе. Турска је у добрим односима са САД, Иран није. И Турска и Иран су у лошим односима са ЕУ а у добрим односима са Русијом.
  1. САД неће дозволити Немачкој превелики утицај на Балкану, посебно ако Немачка постане ближи савезник Русије. Немачка (поново) покушава да више одлучује на Балкану (и целој Европи). До сада се интереси Немачке нису разликовали од интереса САД, са кризом евра и долара долази до промена.
  1. САД, Русија и Турска могу без ЕУ да успоставе нов поредак на Балкану. Уколико дође да пада евра и распада ЕУ, а тај пад, бар неко време, не обори и ове три државе, оне ће доносити најважније одлуке на Балкану, међу великим силама. Немачка неће моћи још дуго да се понаша као да је Балкан само немачка интересна зона.

То је реалност. Та реалност је састављена од више реалности – и није реално наметање само једне реалности. Није реално да се наметне “реалност која је на терену“, да се прекину везе Србије (Београда) са Косметом и Србима који ту живе. Нити је реално да се наметне реалност у којој је Космет део Србије, како је то било током већег дела 20. века. Тражи се реално решење на основу свих реалности. Рат је, такође, реалност која је реална да се догоди – да се ратом реши питање статуса, данашња пат позиција. Али, понављам, рат између Срба и Косовара (Алнбанаца) може да се догоди само ако дође до светског рата. Све док између великих светских држава нема ратног стања, реалност је да, у овом случају – није реално да Срби и Косовори ратују међусобно, без уплитања у рат великих светских држава. Срби војним путем не могу да поврате Космет, Косовари војним путем не могу да интегришу Србе, посебно Србе из “северног Косова“ који се спремају за референдум.

Светски рат је још једна реалност коју треба анализирати, јер је реално да дође до светског рата – да се тако реши – не криза око Космета већ – много озбиљније кризе на овом свету.

 

***

 

Фебруар – Март 2012.

  

Завршен је референдум у “северном Косову“. На референдум је изашло 75,28 одсто грађана. Против власти у Приштини и Еулекс-а гласало је 99,74 одсто изашлих бирача. Одмах су многи изјавили да је референдум уперен према режиму у Београду, а не према Косоварима и Западу. Истина је да су референдум иницирали и спроводили, у великој мери, људи који долазе из структура које су под контролом опозиционих странака (ДСС, СРС, СНС, НС плус Двери српске). Али није истина да је 99,74 одсто изашлих гласача који су гласали против Приштине, од 75,28 одсто од укупног броја, то урадило због тога што подржавају опозиционе странке у Београду. Не због тога што су против режима у Београду, не због тога што подржавају политичаре из опозиционих српских странака из општина у “северном Косову“ (јер добро знају ко су и какви су политичари и у Северној Митровици и у Београду) – већ зато што не желе власт Косовара из Приштине (где власт чине терористи, убице и криминалци). Желе да остану део Србије, противе се плановима Запада да буду интегрисани у “независно Косово“ (у мафијашку “државу“). Због тога је овај референдум значајан – показао је народну вољу, вољу грађана – она сада мора да се поштује. Међу онима који су изашли на референдум има и гласача владајућих странака попут СПС-а и ДС-а. Има и оних који не подржавају било коју странку. То је оно што сам приметио код људи када сам их посетио н барикади почетком децембра и што сам описао у претходним редовима. Или како их је данас (17. фебруар) Ана Радмиловић назвала – “мало лудо племе Гала из стрипа Астерикс“[2]. Заиста подсећају на то мало лудо племе које се бори против Империје. А да ли имају чаробни напитак, да се одбране?

После референдума дошло је до договора око регионалног представљања између власти у Београду и власти у Приштини, уз посредовање Европске уније и САД. После тог договора у Бриселу Србија је добила статус кандидата (без датума) за пријем у ЕУ.

Живот на Космету је тежак. Чини ми се да после договора Београда и Приштине у Бриселу, и договора између ЕУ и Београда и ЕУ и Приштине, живот обичних људи на Космету неће бити лакши. Штавише, како се тумачи тај споразум, живот и Срба и Косовара биће тежи, а свако путовање ван Космета компликованије и скупље. Наравно, ако се реализује договор, јер је још дуг пут до решења. Договор који је постигнут, ако се погледа само цена за таблице које ће и Срби и Албанци морати да плаћају, показује да ниједну страну у овом случају, дакле ни Београд ни Приштину ни Брисел не занима живот људи на Космету. Договор је плод усклађивања личних инетереса оних који владају у Београду, Приштини и Бриселу, њихова међусобна трговина.

Непосредно пре договора у Бриселу, српска власт послала је специјалце на прелаз Брњак са задатком да растуре барикаду и отерају људе који су ту били, што су ови урадили.

После тог инцидента, а пре договора и одлуке из Брисела, поново сам путовао у “северно Косово“, до Северне Митровице и Звечана. На месту где српска полиција има пункт, после Рашке, полицајац нам је рекао да идемо на своју одговорност и да сами изаберемо да ли да идемо преко Брњака или алтернативним путем, пошто су тих дана Срба бацали камење на аутомобиле који су ишли преко Брњака. Одлучили смо да идемо алтернативним путем. Овога пута пут је био шири, али више блатњав, и даље се тешко мимоилазе два аутомобила, а туда иду и аутобуси. Код базе КФОР-а овога пута сталаји су војници из Марока, ако сам добро приметио, тражили су на увид личну карту возача и пропустили нас. Барикада код Јариња, тј. шатор који је био постављен на путу, овога пута налази се нешто ниже према Лепосавићу, поред пута. На улазу у Митровицу стоји шљунак на путу, у једном смеру, али нема људи и шатора.

Северна Митровица је, за разлику од градова попут Куршумлије, Прокупља, Прибоја, Неготина, Бора и Мајданпека, град у коме има много више живота, на улицама су гужве, препуне су људи и аутомобила. Има и нових зграда и хотела. Не постоји ред, али се развија живот. Живи се као и у остатку Србије, има доста кафића, дискотека, у продавницама српска роба и новине. Плаћа се у динарима. Један део људи ради у државним службама, један део ради у приватним предузећима и радњама, један део нема посао. Митровица је универзитетски град, у који долазе да раде професори из других градова, да студирају студенти из целе Србије. Проблеми са водом и струјом нису решени ни после 6-7 година, када сам последњи пут био ту. Улаз у један од солитера изгледа као да се рат јуче завршио. Али зато лифт боље изгледа и још боље ради него у већини београдских солитера. У становима проблеми са водом, на вишим спратовима уграђују пумпе, воду за пиће доносе.

Но, без обзира на тешке услове живота, као што сам већ у првом делу текста написао, Срби који овде живе нису изгубили вољу за животом, нису клонули духом, нису се предали, као већина грађана Ниша, Крагујевца, Београда и Новог Сада. У Митровици (на КиМ) је више младих који оснивају породице и на будућност гледају са више оптимизма него у остатку Србије.

Политички преговори се настављају. Српска власт попушта. Сада се договор о регионалном представљању тумачи тако да фуснота није потребна. У Приштини суд састављен од судија из ОВК и Еулекс-а пустио убицу Срба (и Косовара) на слободу. Српска жандармерија по налогу из Београда блокирала алтернативне путеве. Еулекс објавио да је прелаз Јариње проходан и да ће контролу обављати службеници Приштине и Еулекс-а. Срби из “северног Косова“ сатерани су у ћошак. Београд их препушта убицама. А истовремено се “бори“ да се српски локални избори одрже и на територији КиМ.

То је реалност коју ће затећи нека нова власт у Србији, неки нови људи који ће чинити владајућу елиту у будућности. Шта радити?

Срби на Космету не смеју остати сами, без подршке Београда. У овом тренутку та помоћ не може бити велика. Али може бити ефикаснија. Контрола новца који из републичког буџета иде ка “паралелним институцијама“ и осталим корисницима на КиМ мора бити озбиљна. Да би подршка била озбиљна мора доћи до декриминализације српске полиције и тајних служби. Само тако је могуће да дође до декриминализације међу Србима на КиМ. И само тако може да се крене у обрачун са организованим криминалним групама под контролом Косовара. Само тако се може покренути пресецање “балканског пута дроге“. Уколико се деловање организованих криминалних група сузбије у Србији, Албанцима (из Албаније, КиМ и Македоније), као и владајућој елити у Црној Гори, биће теже да тргују са дрогом (људима, људским органима, оружјем…). Самим тим биће им теже да се повезују са таквим групама у Хрватској и БиХ. Да би Србија у томе успела, потребна је међународна помоћ. На првом месту, искрено и одлучно деловање Русије на пресецању балканског пута дроге – посебно у Србији, Бугарској и Црној Гори. Србија мора бити спремна да и ово што је остало од војске употреби у случају да дође до напада на Србе унутар  КиМ од стране Косовара или Нато. Мора се спречити ново етничко чишћење, попут оних из 1999. и 2004. године када је највећу број Срба напустио Космет. 

Дугорочно Србија мора да јача војску. Да би јачала војску мора развијати привреду. Да би се развила привреда потребно је успоставити владавину права. Тако ће се побољшати међународни углед Србије. Зашто Северна Кореја није бомбардована попут Србије 1999. године? Зато што Северна Кореја има нуклеарне бомбе. Али, да ли је решење да се Србија (само) тако брани, да попут С. Кореје и Ирана развија оружја за масовна уништења? Да ли Србија треба да се милитаризује попут Израела, да уз војну претњу и надмоћ у физичкој сили опстаје окружена непријатељским народима и државама? Да ли постоји и ненасилни пут за заштиту националних интереса и раст угледа и поштовања у свету? Добро је залагати се за мир, али увек бити спреман и за рат. Сада се Србија залаже за мир, али мора бити спремна и за рат.

Уколико Запад настави да делује против Србије, уколико настави да подржава Албанце (муслимане) на Балкану против Срба (хришћана), уколико настави притисак на Републику Српску, немогуће је да се одбрани Израел. Уколико Космет и Израел падну – пада цео Запад, руши се јудеохришћанска цивилизација. Србија не може да одбрани Израел и Запад, али може да заштити своје интересе на КиМ, да чува Србе који ту живе, да обезбеди повратак онима који желе да се врате. Због тога Србија мора да има јаку војску. Али тражити решења без употребе оружја. Све док је то могуће, све док друга страна не употреби оружје. Срби су увек били вољни да ратују, али никада нису били спремни за ратове. Није било довољно писмених. Можда кнез Милош Обреновић може бити нека врста изузетка у овом случају (избегавао је рат, иако је био неписмен подржавао је образовање, али је био и аутократа). Неспремно се улазило у рат против Бугарске почетком 20. века, у ратове крајем 20. века. То су највећи војни порази – ратови са Бугарима, Хрватима, Словенцима и Бошњацима – са осталим Јужним Словенима.

Државе Нато алијансе од 1999. године штите Србе у “северном Косову“ да би “доказали“ (коме?) да немају геноцидне намере према Србима. Те 1999. године већина Срба је етнички очишћена од стране ОВК и Нато алијансе (на исти начин су Хрвати уз помоћ Нато алијансе спровели етничко чишћење над Србима у НД Хрватској 1995. године). Мањина која је преостала у “северном Косову“ остала је заштићена да би се показало како су они који су спровели етничко чишћење “демократе“. Због тога што је у енклавама у остатку КиМ било превише Срба дошло је до новог етничког чишћења Срба у марту 2004. године. После тога су у ОВК и Нато алијанси одлучили да “заштите“ преостале Србе. 

Сада се међу дипломатама западних држава чују гласови да Срби у “северном Косову“ треба да добију аутономију, да је план ЕУ и САД недовољан, итд. Но, то је све игра да би Срби прихватили власт у Приштини као једину и легитимну.

Преговори са ЕУ и мисијом Еулекс више немају сврху. Те “преговоре“ треба отказати. Од Русије и Кине тражити јасан став и конкретну подршку Србији. Морамо имати и план Б – у случају да ни Русија ни Кина неће, у овом тренутку, превише “таласати“ у односима са ЕУ због Срба и напуштања преговора са ЕУ, захтева да се укине мисија Еулекс и да КФОР и УН поново преузму контролу. Уз веће учешће држава које нису чланице Нато алијансе. Такође, подршка држава попут Русије и Кине потребна је и због напуштања преговора о чланству у ЕУ. Србија мора да враћа дугове, мора да обезбеди тржишта, све оно што губи уколико државе ЕУ попут Немачке, Италије, Аустрије, В. Британије, Француске, НД Хрватске и Словеније крену са још већим притисцима на Србију, уколико из САД крене притисак. Понудити државама групе БРИК да у Београду одрже састанак на нивоу председника. Сачекати их са припремљеним пројектима за економску сарадњу. И тада је потребан план Б – шта радити ако Србија одлучи да остане ван ЕУ а Русија или Кина после тога не подрже искрено и конкретно Србију[3].

Преговори са представницима Косовара, који су учествовали у убиствима над Србима и бројним криминалним радњама, никада нису имали сврху нити су икада требали да се покрећу. Србија треба да инсистира да се сви одговорни међу Косоварима за злочине над Србима приведу и да одговарају пред судом (било којим, може и пред судом у Приштини или Хагу ако ће бити праведно суђење, ако ће злочинци бити осуђени и послати у Шведску на издржавање казне).

Тако је требало рећи ЕУ: оног тренутка када ухапсите Косоваре који су убијали Србе због трговине органима можемо разговарати о статусу и осталим питањима. Тадашња српска власт (после 2000. године, посебно после 2008.) морала је рећи ЕУ: изволите са мисијом Еулекс, ухапсите убице и криминалце. Дајемо вам годину дана, ако то учините, у том року, можемо да преговарамо после тога. Србија је то могла да уради јер је Србија у Хаг послала све државне функционере и све осумњичене за злочине из ’90-тих 20. века, а великом броју Срба који су учествовали над злочинима над несрбима судила је и сама Србија, српски судови су их осудили за те злочине. Такође, решење статуса Космета требало је везати за решење статуса Републике Српске Крајине и људска права Срба у НД Хрватској. Замислите да су Срби етнички очистили КиМ од Косовара као што су то Хрвати урадили са Србима? НД Хрватска је, поред свега, признала парадржаву “Косово“. И примљена је у ЕУ.

Још 2001. године то је требало отворено рећи албанском народу – покажите да не мрзите Србе. Докажите да вам није циљ да протерате Србе и можемо о свему да преговарамо, да се договарамо.

Исто им треба и сада рећи. Није касно. Уколико се ништа не промени у приступу према Србима са албанске стране, а српска страна покаже добру вољу, знамо шта нам је чинити. Ко хоће да брани Космет неће гледати колико је Срба са КиМ “продало своје куће Косоварима и како сада живе удобно у Београду“. Неће рећи “они продали куће, а ја да идем да ратујем“. Само ће урадити то, када дође тај тренутак. Надам се да тада на власти у Србији неће бити “они који су послали своју децу на Запад а шаљу туђу децу у рат“. Или они који су склонили своју децу а туђу децу оставили у згради РТС-а да буду жртвовани (због медијског рата).

“Зло није од хаоса… који је неограничена могућност… већ од космоса… нужности и немогућности… Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога“ (Лав Шестов).

Са једне стране, Србији, и региону, прети хаос. Са друге стране, Србија, и државе региона, теже ка успостављању космоса (поретка). Узрок због кога може доћи до хаоса налази се у лошем поретку (космосу) који сада имамо у Србији и региону. Многи Срби мисле да спроводе Божју вољу, да је баш њихова вера, или идеологија, или странка, или организација, та која је позвана да наметне своја уверења унутар Србије. Слично је и у народима у региону, и међу њима многи (у неком народу и већина) мисле да је њихово Добро од Бога и да Србе треба прогонити и уништити. Свету прети хаос, због лошег међународног поретка (космоса). Када имамо лош поредак (космос) тада наступа хаос који није нешто негативно, већ позитивно, јер нам даје бројне могућности, неограничене комбинације, за стварање слободнијег и савршенијег поретка (космоса). 

 

Неутралност и Илирија (Балканска конфедерација)

 

  

Први услов да нека држава буде неутрална јесте да та држава буде независна. Србија је сада привидно неутрална и привидно независна држава. Мора се сарађивати са државама ЕУ и Нато да би те државе признале Србији неутралност. Морају се штитити интереси Србије у сарадњи са Русијом, јер је само тако Србија независна, и само тако може постати неутрална.

Већи део грађана Србије жели пријатељске односе са државама Запада. Такође, већи део грађана Србије жели да се на Космету и у БиХ поштују српски национални интереси и интереси државе Србије. Последњих година грађани Русије све мање виде САД као непријатеља, а полако се и у САД смањује број оних који у Русији види непријатеља. Срби су током 20. века, у већем делу тог века, позитивно гледали и на САД и на Русију.

У суштини, за потврђивање статуса неутралности Србије питају се Русија и САД.

Учлањењем у ЕУ Србија не може да одржи статус неутралности. Тада би у односу на САД, Русију, муслиманске и “несврстане“ државе, Србија морала да води политику ЕУ, значи – Немачке, Велике Британије, Француске и Италије. 

Немачка свој утицај шири кроз Европску унију и Нато (попут Италије). Наравно, Немачка данас није иста као пре 70 година. Али немачки национализам и даље постоји и представља претњу миру у Европи. Понашање Немачке на простору бивше Југославије током последњих 20 година то показује. Чињеница је да је највећи број Немаца чврсто решен да се нацизам више не понови. Отпор јавног мњења је заиста велики када се закаже скуп неонациста у неком немачком граду. У Немачкој је јак покрет пацифиста и зелених, који су против војних интервенција, нуклеарки, итд. Па ипак, Немачка је данас нуклеарна сила, кроз пројекат стварања регија у Европи шири свој утицај и слаби друге државе. Њени војници су на Космету, и у Авганистану. Те војнике је, после војне агресије, послала влада црвених и зелених. Немачка тражи и своје место у СБ УН.

САД настављају са пројектом постављања ракетног штита у Источној Европи. Своје базе имају у БиХ, Хрватској, Србији, Македонији, Бугарској, Мађарској, Турској и Грчкој. Русија је повратила добар део политичког утицаја у државама бившег Варшавског пакта, посебно у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Мађарској, а ствари се одвијају у добром смеру и према Пољској и Украјини. Са Немачком гради гасовод Северни ток, са Италијом креће у изградњу гасовода Јужни ток. У Србији су руске компаније у приватизацији купиле српске нафтне компаније, такође и у Републици Српској. САД и Русија имају конструктивну сарадњу што се тиче рата у Авганистану, а неспоразуме што се тиче политике према Србији, Сирији, Ирану и Израелу. САД подржавају Албанце, Саудијце и Израелце, а Русија има добре односе са Србима, Иранцима и Палестинцима. Имајући у виду економске проблеме у којима се и САД и Русија налазе, затим дешавања унутар држава арапског света, јачање Кине, проблеме између Пакистана и Индије где обе државе поседују нуклеарно оружје, могући слом евра и ЕУ, рат између Израела и Ирана, повратак у стање хладног рата и нова трка у наоружавању не одговара ни грађанима САД ни грађанима Русије.

Србији зато одговара овај тренутак, када ниједна светска сила нема потпуну моћ – да било шта самостално уради на простору Балкана. Ту моћ нема ни САД, нема ни Русија, нема ни Немачка, нема ни Турска, ни Иран, ни Саудијска Арабија… Досадашњи поредак у Европи, на Балкану, у северној Африци, у источној и средњој Азији, као што видимо, постаје неодржив и у наредних десетак година настаће потпуно нов међународни поредак.

Србија мора да изнесе своје предлоге. То може само нова власт, која није у сукобу са вредностима Запада, која није у непријатељству са грађанима САД. Али власт која одржава добре контакте са Русијом и државама Африке, Азије и Јужне Америке. Београд треба да постане место где ће се сусретати људи из целог света и водити разговоре, тражити начине за сарадњу; место где ће сви остваривати своје интересе у мери да буду задовољни сарадњом са Србијом и да Србију не виде као могућу претњу на било који начин. На пример, Србија има добре односе са Израелом. Има добре односе и са Ираном. Жели добре односе и са Израелом и са Ираном. Не жели уништење Израела. Не жели уништење Ирана. Не жели да се меша у њихов сукоб, осим ако то не доприноси мирном решењу.

Србија треба да буде добар домаћин свима, и као прави домаћин мора имати ред у кући, који ће и гости поштовати када се у њој налазе.

 

***

 

Србија има проблем са муслиманима који живе у овом региону. Исти проблем имају Француска, Немачка и В. Британија. По питању односа према исламу и муслиманима и у Србији и у Европи долази до великих неслагања између левичара и десничара. Свака држава и свака нација гледа како тај проблем да реши. Свако ће тражити сопствено решење у складу са националним интересима. Негде ће доћи до већег сукоба између левичара и десничара око решавања проблема са имиграцијом. Негде ће то питање бити безболније решено, како између левичара и десничара који припадају већинском народу тако и између већинског народа и мањинских народа. Веће су разлике између западног хришћанства и ислама него између источног хришћанства и ислама. Међусобни утицај и суживот између православнх хришћана и муслимана има дугу традицију и православни и муслимански народи су једни друге боље упознали током претходних 1000 година. Зато је било и великих сукоба и велике мржње. Крајем 20. долази до великог сусрета између становника Запада и муслимана, долази до већег досељавања муслимана у Западну Европу. И сада Западна Европа не зна како тај проблем да реши, како да интегрише у своје нације муслимане, који за разлику од робова који су довођени у Европу не прихватају хришћанску веру, европски начин живота и грађанске вредности. Уз све то, дугорочно, мењају демографску слику Европе.

Прва реација Европљана, на претњу од муслимана, је буђење деснице. У Немачкој и Великој Британији је проглашен крај мултикултуралног модела суживота. У Француској се доноси све више закона којим се брани муслиманима да живе у складу са својом вером и традицијом. Широм Европе сваким даном јача радикална десница. У плану је изграња зида према Турској. У САД је већ изграђен зид према Мексику. Бела раса, хришћански и либерални део света, гради зидове према осталим расама и деловима света. Ту се крије опасност за Србију. У српском интересу није да дође до сукоба са муслиманима у Србији, на Балкану. Овде живе аутохтони муслимани, вековима уназад, и никако се не може дозволити да мултикултурални и мултиконфесионални начин живота доживе крах, јер би то водило поново у ратно стање. На пример, Срби и Бошњаци су исти народ, док су Французи и Арапи различити народи. И Срби и Албанци вековима живе у овом региону, док су Турци у Немачку почели да долазе у последњих 50 година и већ чине значајну мањину.

 

 

КОНФЕДЕРАЦИЈА

 

 

Српски план за Космет: оно што по плану Запада важи са Србе са Севера Космета,  оно што важи за Србе који живе у енклавама, што договоре сами Срби и Косовари, да важи и за остатак Космета у односу на Србију и Београд.

Дакле, аутономија косметских Срба у односу на Косоваре – унутар Космета.  Аутономија Албанаца са Космета и југа Србије у односу на Србе – унутар Србије.

Потребна је вешта синхронизација тих процеса

Потребна је и спремност за бројне компромисе који се морају учинити. 

Јасно је да Косовари могу имати само већу аутономију у односу на период пре 1999. године. Јасно је да Срби морају бити безбедни на Космету, где вековима, без прекида, Албанци чине насиље према Србима.

Јасно је и да војна база САД мора остати на Космету (све док САД имају у интересу) и може се та чињеница искористити (што наравно не зависи само до развоја догађаја у Србији или циљева и жеља Срба) да заиста дође до тога да Косовари прекину са насиљем и нападима на Србе.

Србија унутар ЕУ има савезнике, има и противнике. Треба одржавати везу са савезницима док унутар ЕУ не дође до расплета кризе у којој се налази добар део држава чланица, валута евро али и институције у Бриселу. Савезници Србије унутар ЕУ и Европе подржаће свако решење којим Космет остаје део Србије и којим се долази до мира и владавине права у региону.

Турска је, такође, међународни политички и војни фактор на који се мора водити рачуна. Уколико Турска не спороводи империјални неоосманизам – уколико промени одлуку о признавању ”независног Косова”, уколико прихвати Републику Српску као посебан ентитет унутар Босне и Херцеговине, уколико не помаже милитаризацију муслимана у Србији – Турској треба омогућити да слободно учествује у економском и културном животу Балкана, да се слободно повезује са муслиманима широм Балкана. Ако Турска омогући и хришћанским народима са Балкана исте услове пословања и слободно кретање унутар Турске, исто треба омогућити Турцима. Турска у овом тренутку иде ка изазивању рата са Израелом и Грчком. Израел и Грчка подржавају опстанак Космета унутар ЕУ, подржавају опстанак Републике Српске. Турска је признала ”независно Косово” и подржава муслимане у БиХ који раде на разбијању Републике Српске. То је још једна ствар о којој треба водити рачуна када се креира политике Србије према Турској. Израел и Грчка су савезници Србије.

Што се Срба и Алабанаца тиче, кроз дијалог са Албанцима (са Космета, Албаније, Црне Горе и Македоније) мора се решавати проблеми и тражити начини за миран суживот два народа. Пошто је у региону и свету данас све  повезано, до договора између Албанаца и Срба није могуће доћи ако у то нису укључени и Црногорци, Македонци, Грци и Бугари. Не може се постићи мир на Космету а да Македонија остане нестабилна.

Све државе региона су веома сиромашне и у великим економским проблемима. Свака даља дестабилизација у региону никоме не може донети ништа добро. Зато је најбоље да се крене са стварањем економске заједнице између Србије (са посебним статусом Космета), Босне и Херцеговине (са посебним статусом Репубике Српске), Црне Горе, Албаније и Македоније (са посебним статусом западне Македоније). Све ове државе слабо напредују у постизању европских стандарда и ти стандарди никада неће бити достигнути ако то није израз унутрашњих тежњи људи који живе на овом простору. Европеизација је процес који не сме бити заустављен, он мора да се спроводи вољом људи који живе у овом региону, и треба га потпуно одвојити од просеца прикључењу Европској унији. Ове државе не могу још најмање 10 година постати чланице ЕУ, док је у ЕУ у кризи и постоји реална могућност да Европска унија нестане, у овом облику, до 2020. године.

Србија, Косово и Метохија, Македонија, Црна Гора, Албанија, Босна и Херцеговина, Република Српска – треба да буду једна лабава конфедерација. Нека се изабере неутрално име. Ја сам одабрао Илирија, као предлог. 

Срби са Космета треба да буду у конфедералној заједници са Косоварима. Дакле, Космет треба да буде конфедерација. Али, конфедерација унутар Србије. Босна и Херцеговина треба да опстане као конфедерација три ентитета, или евентуално два, српског и бошњачког. И да као конфедерација буде део шире конфедерације

Кроз ту конфедерацију Србија би имала најближе односе са Србима који живе у Црној Гори и Македонији. Опстале би специјалне везе са Републиком Српском и Космет био унутар граница Србије. Србија би била унитарна држава, са специјалним статусом за Космет, децентрализована на територији која не обухвата Космет. То нeће бити могуће – јер би дошло до дезинтеграције Србије – ако такав план не буду спроводили они који имају ауторитет у српском народу, они који су у стању да спроводе српске интеграције демократским средствима, уважавајући потребе других народа. Паралелно са децентрализацијом Србије, стварати регионалну конфедерацију, а Србију јачати и учинити сувереном државом.  

Србија и са статусом Космета као ”републике” унутар Србије може водити сопствену спољашњу и унутрашњу политику, без условљавања из Приштине. Али неће моћи у неким случајевима потпуно самостално да одлучује, у одређеним случајевима биће неопходно сарађивати са Косоварима. Због тога помињем конфедерацију као пут ка успостављању мира између Албанаца и Срба. На пример, потребно је ближе сарађивати у сектору безбедности. Уколико се створи конфедерција отварају се путеви за сарадњу служби које се баве пословима безбедности (у Србији, Космету, Албанији, Македонији).

Када се постигне договор о миру, морају се пронаћи путеви сарадње, заједнички економски интереси који ће свима донети корист, и због тога се морају изградити механизми договарања и одлучивања, на релацији:

Београд-Приштина, Београд-Приштина-Тирана,

Београд-Приштина-Тирана-Скопље,

Београд-Подгорица, Београд-Приштина-Подгорица, Београд-Приштина-Тирана-Скопље-Подгорица,

као и на релацији:

Београд-Бања Лука-Сарајево, 

Београд-Бања Лука-Сарајево-Приштина-Подгорица-Тирана-Скопље. 

Што се тиче статуса Срба који живе у Хрватској, или су пореклом из Хрватске, тражити иста права за Србе у Хрватској (Крајини) попут оних које Србија даје Албанцима са Космета – тежити формирању Српске Крајине, која би била део федералне Хрватске.

Та балканска конфедерација, Илирија, треба да служи интересима обичних грађана, стварању бољих економских услова и владавине права у целом региону, слободном протоку људи, робе, идеја и капитала, али тако да свако чува свој идентитет, да чува своју културу, да штити своје национално и духовно наслеђе. 

Србија би штитила Србе на Космету и српско наслеђе на Космету. Српски народ у Црној Гори не би остао без подршке Србије. Исто важи за Србе у БиХ и Македонији, као и за Србе у Албанији. Србија има своје интересе, своје захтеве, исти случај је са другим народима. Зато треба преговарати.

У тој конфедерацији не би само Србија била велика. Унутар ње би и Албанија била велика. Црна Гора би била и независна и у заједници са Србијом. У тој конфедерацији сви Бошњаци живели би заједно. Македонија би опстала као држава (федерација или конфедерација). 

У овом тренутку, наравно, оваква идеја изгледа нереално. Чак и ако се потпуно занемаре ванбалкански политичко-војно-економски фактори који утичу на живот људи у нашем региону. Срби и Бошњаци су далеко од добросуседских односа. Срби и Албанци су у непријатељским односима. У Македонији и Црној Гори бујају македонски и црногорски национализми. Односи између Срба и Хрвата су и даље лоши.

Но, ако ипак, некако, дође до разговора између неких нових представника ових народа, у будућности, а пре него што ове државе уђу у ЕУ, конфедерација можда постане разумно и прихватљиво решење.

Да би се цела прича заокружила, потребан је и дијалог и договор на релацији Београд-Скопље-Атина, као и Београд-Скопље-Атина-Софија-Тирана.

Пошто је настанак  конфедерације  реалнији од опстанка Европске уније, конфедерација треба да остане отворена за пријем Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Чешке и Словачке. И Хрватске и Словеније, по распаду ЕУ. Уколико дође до распада ЕУ, а народи у овом региону не пронађу решења за проблеме, чека нас још један крвави балкански рат. Или окупација од стране неке ванбалканске државе (или алијансе). Или подела Балкана између више ванбалканских вандалских држава. 

Треба покушати да се успостави миран, разуман и конструктиван дијалог са суседним нацијама.

Уколико не иде – треба се спремати за рат.

 

РАТ

 

 

Свима је позната историја два светска рата. Уколико дође до Трећег светског рата да ли ће бити неких разлика?

На Балкану, посматрајући данашње стање нација и држава, познавајући историју, све указује да би дошло до “вечног враћања истог“. Светски рат би поново све суседе Србије окренуо против Србије. Традиционални непријатељи Србије из два светска рата поново би се ујединили. Албанци, Хрвати, Бошњаци, Мађари и Бугари – поново би напали Србију – уз подршку Немачке, Аустрије, Ватикана, Италије, Велике Британије, Турске и Саудијске Арабије. Приликом ослобађања војска САД би бомбардовала Србију, а војска Русије би поставила нову власт.

Да не постоје оружја за масовна уништавања тако би изгледао Трећи светски рат на Балкану. Пошто у остатку света светски рат неће изгледати исто као претходна два, могу се очекивати промене и на Балкану. Данашња количина оружја и оруђа на свету, разорна моћ тог оружја и оруђа, не може се мерити по броју и разној моћи у односу на разорну моћ оружја и оруђа коришћеног у прва два светска рата. Бајонете и ровове замениле су нуклеарне ракете и биохемијско оружје. Наука је знатно напредовала. Значајна разлика.

Светски рат неће почети због Космета.

Постоји доста других места на свету која могу бити “искра“. После “арапског пролећа“, подржаног од стране левичарских и либералних кругова са Запада, у државама које су срушиле режиме који су сарађивали са Западом на власт долазе исламисти и муџахедини. Либија је пред распадом. Рат у Сирији је све озбиљнији. Наставља се криза око Јужне Кореје. Нато је пред поразом у Авганистану и Пакистану. Војни односи између САД и Русије, САД и Кине, чак и Русије и Кине, далеко су од мирољубивих и добронамерних. Европљани се све више свађају. Настају разлике између Немаца и Британаца. Немачка има све више противника унутар ЕУ. САД и Велика Британија воде економски рат против евра и ЕУ – траје валутни рат између долара и евра. Индија и Пакистан имају нуклеарне бомбе и нерешене међусобне проблеме из прошлости. Кина пружа подршку Пакистану. Турска, пета по снази војска света, налази се у озбиљном сукобу са Грчком, Израелом, Француском, Немачком и Јерменијом. Иран и Израел су пред ратом. Рат око светских ресурса и енергената никада није ни престао – ту се ништа није променило, све је исто као пред и за време два светска рата. У таквом свету долази до све већих социјалних разлика и социјалних немира у све више држава. Не види се излаз из светске економске кризе. Као што су и пред Први и пред Други светски рат интереси САД, Велике Британије, Немачке, Италије и Француске са једне стране били исти а са друге стране у великој колизији, тако је и данас. И данас као и тада траје сукоб око нафте у Северној Афирици, Блиском Истоку и Ирану. И тада као и данас Запад и Русија имају различите интересе око расподеле енергетских ресурса у Азији. Видети како се данас води економски рат око изградње гасовода Јужни ток и Набуко. Турска жели учешће у изградњи оба гасовода. САД подржавају Набуко да би Немачка била мање зависна од Русије а Немачка жели Набуко да би била мање зависна и од САД. Тако је Немачка и на почетку Првог и на почетку Другог светског рата прво кренула на нафтне изворе Ирана, Кавказа, Блиског Истока, Северне Африке. Тадашњи нафтни извори били су под контролом Велике Британије, САД, Француске и Холандије. Државе на Блиском Истоку су створене да би западне нафтне компаније имале са ким да потпишу уговоре о концесији за експлоатацију нафте. Немачка је заузела Техеран. Хитлер је прво хтео да освоји нафтна поља око Кавказа па да крене на Москву. Немачка је од СССР-а добила нафту да покрене инвазију на Француску и Велику Британију а од САД да покрене инвазију на СССР. САД и владајућа породица у Саудијској Арабији 1945. године потписале споразум о чувању саудијске династије. Споразум и даље важи, без обзира на прошлогодишње писмо саудијског краља председнику Русије. Техеран је од стране САД и СССР заузет 1943. године (сусрет Стаљина, Рузвелта и Черчила).

Можда је најреалније да светски рат почне нападом Израела и Нато алијансе, уз подршку Арапа (Саудијске Арабије), на Иран. Доста тога зависи од даљега развоја догађаја у Сирији.

Уколико дође до напада Нато алијансе на Иран, конвенцијалан војни одговор Ирана биће напад на Израел и напад на војне базе САД и савезника у Персијском заливу. Појачаће се напади на НАТО снаге у Ираку и Авганистану. Доћи ће до кризе на тржишту нафте и већих цена нафте. То ће Русији у првом тренутку одговарати. Као и нафтном лобију са Запада. Турска неће ометати напад, али, вероватно, неће учествовати у нападу на Иран. Чак је могуће да ће пружити помоћ Ирану приликом напад на Израел и Европу. У другом таласу контранапада следиће неконвенцијални методи ратовања – терористички и диверзантски напади на непријатеља. Уколико као непријатељ буде индентификована Русија покренуће се напади у пределу “меког трбуха“ Русије где Иран има велики утицај међу муслиманима. Иран ће користити и свој утицај међу муслиманима у Европи и САД. У Европи и САД добиће подршку и муслимана који не припадају шитском исламу. Покренуће се напади на војне базе Нато на Балкану (Бугарска, Грчка, Македонија, Албанија, Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, НД Хрватска). Доћи ће до напада у европским државама које имају муслиманску мањину – Француска, Немачка, Велика Британија, Шпанија и Холандија. Доћи ће до велике кризе унутар Европске уније и Нато алијансе. Европа ће бити пред колапсом, економија у хаосу, евро ће пропасти. И то, још увек, одговара САД и Русији. Напад на Иран је, попут напад на Србију, борба за Европу. Свако има своје рачунице за 21 век. Када се рат из Азије пренесе у Европу, тада ће у велике проблеме ући и САД и Русија. Са отварањем фронта у Европи свет ће ући у још један велики рат, са већим разарањима него што је то било у прва два светска рата. После тога, свет неће имати никаквих сличности са светом какав данас познајемо.

Рат ће погодити северну хемисферу Земље – ЕвроАзију, Арабију, север Африке и Северну Америку. Широм света букнуће разни међуетнички, међуконфесионални, племенски и економски сукоби. Кина не може да избегне оно што се спрема у свету. У једном тренутку ће се и Кина умешати у рат против Ирана и пратећа дешавања. На почетку, рат и последице по снабдевањем нафтом и енергентима Кина ће решити трговином са Африком, Јужном Америком и једним делом са Аустралијом. Та трговина, између Азије, Афике и Јужне Америке омогућиће овим континентима да се развијају без туторства са Запада. Пошто је најкопликованија ситуација међу државама Азије и Африке, због великих етничких и религиозних разлика, Јужна Америка може постати најстабилнији део света. Такође, као последица светског рата, сасвим је реално да ће и САД да се распадну и да ће на простору Северне Америке настати најмање једна држава која ће бити под контролом грађана пореклом из Јужне Америке.

Сигурно је да САД, Израел и Нато улазе у рат са вером у победу. Тако исто и Иран улази у рат. Руси, Немци, Кинези и Арапи праве своје рачунице. Истински победник биће Бразил, у савезу са државама Латинске Америке.

Бразил је постао велики играч у светској економији и политици. Учествује у свим важним разговорима међу најмоћнијим државама света и међународним економским организацијама, унутар Уједињених нација. Има снажну економију која се развија, преко 100 милиона становника, велику површину територије богату енергентима и рудама. Изградио је одличне односе са новим светским силама – Кином, Ираном и Турском. Заједно са Аргентином и осталим државама Латинске Америке учествује у стварању континенталног економског, политичког и војног савеза. Бразил сада сарађује са свима, и сви имају утицај унутар Бразила и Јужне Америке – и Запад (САД, Шпанија, Велика Британија, Француска и Немачка), и Русија, и последњих деценија и година Кина, Јапан, Турска и Иран. Постоје и проблеми са којима се носи Бразил и они су слични у већини држава Латинске Америке. На првом месту то су велике расне и социјалне разлике међу грађанима. Услед велике кризе у Европи, што ће се пренети на Северну Америку и Русију, доћи ће до велике миграције становника ка Бразилу и Јужној Америци (Аргентини највише), што може додатно да отежа унутрашње околности. Што се тиче односа према остатку света, Бразил, Аргентина и остале државе Јужне Америке утврђују се као суверен политички и економски фактор у међународним односима. Уколико се на унутрашњем плану Јужна Америка буде развијала у позитивном смеру, овај део света ће постати најбоље место за живот за 20 до 30 година. Можда и једино могуће.

Шта Срби могу да учине у наредних 10 до 20 година да би преживели на овом простору? Да ли је могуће прекинути “вечно понављање истог“ – да овог пута Балкан буде у знатно мањој мери место где се велике светске силе сукобљавају? Треба покушати створити “оази мира“ у овом региону. Уколико унутар суседних народа опстану као владајуће структуре они који су непријатељски опредељени према Србима, Србија мора бити спремна за одбрану. Да ли бар, ми Срби, можемо да прекинемо “вечно враћање истог“ што се тиче неслоге и да овог пута сложни спремно дочекамо рат?

 ——————————————————————————————————–

 

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Да ли постоји трећи пут?

Да ли постоји трећи пут?

септембар 6, 2012 

Србија између тајкуна и ММФа

NikolaV

Никола Варагић

Да ли постоји трећи пут?

Србија између тајкуна и ММФа

Последњих година, тачније – последњих деценија, пред нама су два економска пута. Нуде нам се два избора: препустити вођење економије домаћим окупаторима или препустити економијустраним окупаторима. Како разликовати домаће од странихокупатора када су често они добро повезани и делују заједно? Сетимо се добијених кредита са Запада и достигнутог ”благостања” током пар деценија постојања СФРЈ када су многи лепо живели а мало радили и како су дугови дошли на наплату после 1990. године. Из те и такве ”економије” настали су тајкуни, исте стране банке и фондови и даље дају Србији кредите. Да ли су деведесете представљале дисконуитет или део плана оних који су Србију економски колонијализовали у име националних или империјалних циљева?

Сада је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати ”националисте” или ”интернационалисте”? Да ли подржати тајкуне или ММФ? Да ли да НБС буде зависна од тајкуна а независна од ММФа или обрнуто? Да ли подржати оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовали тајкуни или оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовале стране корпорације?

По мом мишљењу, и један и други пут воде у пропаст. Нема битне разлике. Од 2000. године српску економију воде и тајкуни и странци. Довели су Србију до пропасти.

Претходна влада је више служила странцима. Нова влада је више под контролом тајкуна, али не и без утицаја странаца. Избор новог гувернера НБС и формирање Савета за привредни препород показују континуитет са претходним временом. Србија, реално, нема стручњаке који могу да воде НБС и економију (јавна предузећа). Зато у савету НБС и на местима вицегувернера, у Савету за привредни препород као и у јавним предузећима треба да седи најмање трећина странаца (али не делегираних од ММФа) и најмање трећина стручњака који живе и раде ван Србије – из расејања. Остатак треба да чине они који су живели и радили у Србији а никада нису пословали са државом; они који нису били ослобађани плаћања пореза и доприноса; они који нису добијали повољне субвенције и кредите за ликвидност; они који нису добијали послове на намештеним тендерима; они који имају визију и препознају правце кретања економије и индустрије у 21. веку.

Сада је управо супротно. Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд.

Србијa је подељена између оних који мисле само на себе. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

 

***

 

Исто је и са културом. Опет је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати оне који не воле ништа туђе или оне који мрзе све своје? Да ли подржати оне који негирају злочине које су починили Срби или оне који указују само на злочине које су починили Срби? Да ли подржати оне који чувају тековине комунизма и неће у ЕУ или оне који мисле да чувајући тековине комунизма заузимамо место у европској породици народа? Да ли подржати оне који неискрено подржавају четничку и православну традицију или оне којима су ближи Хрвати од Срба православаца? Да ли подржати православце који нису хришћани те мрзе све који нису православни Словени или мондијалисте који презиру све што је словенско, хришћанско и православно?

Србија није имала трећи пут у времену када је одржана Осма седница. Србија није имала трећи пут када је дошло до октобарске револуције 2000. године. Србија није пронашла трећи пут ни током прве половине 20. века, пред Други светски рат.

 

***

 

Скоро цео век пред нама су била два пута, која су се на многим местима укрштала. Трећи пут морамо сами да изградимо. Трећи пут не сме да се укршта са та два пута. Не треба нам ”надзор” са стране. Радити ефикасно са оним са чим располажемо у овом тренутку. Морамо окренути леђа ако се налазимо испред та два пута, погледати на друге стране и почети градњу трећег пута; или се вратити назад, ако се неко креће једним од та два пута и укључити се у градњу трећег пута.

У Србији постају све бројнији они који не читају ни Печат ни Блиц; они који исто гледају и на тајкуне и на ММФ; они који од поштеног рада не могу да преживе а част им не дозвољава да раде у (оваквој) државној служби и примају новац из (празног) буџета који се пуни преко ”леђа сиротиње” (ово посебно важи за мушкарце који раде у државној бирократији и јавним предузећима). Постају све бројнији они који не желе да раде за банкаре и тајкуне, или да до послова долазе преко политичара. Такође, у расејању живи велики број људи и међу њима има поштених, стручних и вољних да живе и раде у Србији или помогну развој Србије кроз инвестиције, лобирање и саветовање.

Када такви постану још бројнији, када дође до смене генерација, нови људи преузеће вођење државе и економије и Србија ће изградити коридоре 10 и 11 (и путеве и пруге), проширити аеродром Никола Тесла и створити јаку авиокомпанију. Времена немамо, прави људи постоје, смена генерација је већ почела. Нови људи у политичком и економском животу Србије, који се полако окупљају (а чије окупљање треба убрзати, због тога пишем овај текст), препознаће праве развојне шансе за економски препород Србије, српска привреда ће на светском тржишту постати конкурентна а негде и иновативна и штитиће државне интересе и интересе свих грађана (предузетника, радника и потрошача). Описана два пута, којима се до сада лутало, од Србије су направила ”слепу улицу”, ”црну тачку”. Личимо на државу ”Трећег света”, или на неку од држава Латинске Америке (које за разлику од Србије данас много више размишљају о трећем путу).

Грчка има мању незапосленост од Србије. У Грчкој су веће плате. Грчка има већи БДП од Србије. Грчка дијаспора је учествовала у развоју економије. Грчка је у ”пламену”. У Србији је мирно. Србија не треба да буде у ”пламену”. Они који могу и знају треба грађанима да понуде решење – излаз из кризе. Грађани ће такве препознати и за њих ће се определити. Већина бирача (дакле апстинената, али и оних који гласају за ”мање зло”) чека нове људе са новим програмима. Исто ће урадити и исто чекају они малобројни некорумпирани појединци који раде у полицији, војсци, правосуђу и медијима. Тако ће доћи до смене власти. Када се постигне друштвени консензус, када дође до веће саборности и солидарности, када се формира нова елита, Србија ће се успешније борити за своје интересе. Неће бити потребе да људи излазе на улице српских градова да би протествовали против услова и мера ММФа и ЕУ, или сутра Русије и Кине ако буду неповољни, нити треба преко улице да дође до лустрације, ревизије приватизације и промене економске политике. Видели смо да ломљење Београда није вратило Космет. Сећамо се злочина комуниста после Другог светског рата. Сетимо се и 5. октобра када су људи изашли на улице а после чега није дошло до суштинских промена нити смене унутар владајуће привредне и друштвене елите. Иста политичка и привредна структура која је била део политичког и привредног живота Србије током СФРЈ, то је била и током деведесетих, то је и данас у 2012. години. Унутар њих је било сукоба и сарадње, али су у питању исти људи. Сви челници данашњих странака у страначком животу учествују од 1990. а били су део политичког живота и пре тога. Привредници из доба СФРЈ постали су тајкуни током деведесетих а после 2000. постали су ”бизнисмени”. Сви они већ деценијама сарађују са истим страним банкама, фондовима и корпорацијама. Резултате њиховог рада данас виде и они који до сада то нису видели. Зоран Ђинђић је био велики философ али није разумео економију. Довођење највећих светских корпорација значило је продавање својих грађана и радника – ”јефтина радна снага” уз ”државне субвенције” и обарање тржишне вредности. Довођење тих корпорација које је помињао значило је економску колонијализацију Србије. Прва мера у банкарском сектору била је затварање свих државних банака, уз довођење страних банака и омогућавање појединим тајкунима да створе своје банке које ће касније препродати страним банкама (примери Делта банке и осигурања, Националне штедионице, Зептер банке…). Због тога је економију препустио ”стручњацима”, истим оним који воде економију и привреду и данас. Ти стручњаци и привредници данас су окупљени око политичких и идеолошких проитивника Зорана Ђинђића, око нове владе, чине Савет за привредни препород новог премијера из СПСа. Били су део претходне ДС владе. Као и влада пре 2000. године. Они који нису били део политичког система током деведесетих добро су проучили економску деструкцију али нису смислили ништа конструктивно за време после обарања црвено-црног режима. Исту економску политику су спроводили и током жутог режима, исти људи седе у новој (подмлађеној) верзији црвено-црног режима.

Економска деконструкција из деведесетих настављена је другима средствима после 2000. године. Економију преузима Г17 уз неколико стручњака из ДС али и ДСС, не дирајући већину СПС и ЈУЛ тајкуна, штавише, они постају финансијери странака ДОС-а. Из компанија које су водили тајкуни долазе стручњаци на места шефова кабинета, секретара, саветника и директора владиних агенција, а неко и до највишег положаја у влади. Развила су се нека нова тржишта, попут тржишта маркетинга и медија, и ту су монополе успоставили они који су блиски политичарима и тајкунима, који су и сами постали и политичари и тајкуни. Исти људи воде процес приватизације већ 12 година, а неки су учествовали и у приватизацијама током деведесетих. Исти процеси су се одвијали и после владе Зорана Ђинђића, за време владе Војислава Коштунице. Исто је настављено и за време владе Мирка Цветковића (који је сувласник у фирми за консалтинг која је учествовала у бројним приватизацијама а он је био и на челу Агенције за приватизацију), исто се ради у влади Вучић-Дачић-Динкић. Исти се људи (тачније, само двојица) већ 15 година смењују на местима министарства за инфраструктуру – два човека воде градњу коридора 10 и 11 већ 15 година, ништа нису урадили а и даље су на тим позицијама.

Тако ће бити све док се не појави нова политичка снага, док се не формира нов економски тим. Мислим да ће врло брзо већина људи из Србије и расејања и сама схватити све ово што сам написао. Данас економски писмених има више него пре 12 година, данас је оних са предузетничким духом далеко више него пре 30 година. Што ће упутити једне на друге да се сами траже и препознају, свесни промена које су неопходне и изазова на том путу. Све то ће онемогућити тајкуне и странце да имају своје људе унутар покрета отпора или нове елите, да битно утичу на рад неке нове владе. Зато што ће Србија опстати, зато што ће се Србија развијати у будућности.

 

***

 

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?

2.     Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа и подршку извозницима а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије по повољним каматама и условима)?

 

_____________________________________________________

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

NikolaV

Никола Варагић

КОСМЕТ VIA КОСМОС

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

САДРЖАЈ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЗАКЉУЧАК

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 

Kоје економске потенцијале Србија има? Како да искористи потенцијале које има? Колико времена има да се спречи банкрот државе и потпуни колапс економије? За које привредне гране може да се обезбеди капитал из ресурса које имамо? Како покренути послове ако ускоро не дође до промена у Србији, ако постојећу владајућу елиту на државним функцијама не замене неки бољи људи? Да ли баш све зависи од оних који су на функцијама и тајкуна?

Србија је (скоро) банкротирала. Велики број држава ЕУ је пред банкротом. Евро и долар су пред колапсом. Срби, поред матичне државе и држава у региону, у већини живе у државама ЕУ, САД, Канади и Аустралији. Скоро сва уштеђевина свих Срба света је у евру или долару. Динар је нестабилна валута, евро пред колапсом, долар не може дуго после евра да опстане. Угрожен је банкарски систем, и у Србији, и у свету. Људи све мање поверења имају у кредитне агенције и берзе.

Да би динар постао конвертибилна и цењена валута мора доћи до великих промена у Србији. Те промене неће доћи док не дође до великих промена у Србији и свету, пре свега до колапса евра. Шта до тада можемо урадити? Реално, што је више динара потребно за куповину евра и долара, то су српски производи више конкурентни, Србија је привлачнија страним туристима[1]. Са даљим падом динара[2], или тренутним курсом[3], пошто није реално да курс динара крене у супротном смеру, сви они који су добро огранизовали производњу за извоз, а не морају да увозе сировине и репроматеријал, имају шансу за опстанак и развој.

У почетку, системски улагати у четири сектора (плус Београд) привреде:

1. Пољопривреда и прехранбена индустрија

2. Туризам

3. Информатика и телекомуникације

4. Интелектулан рад

5. Београд

ПОЉОПРИВРЕДА

За покретање пољопривредне производње потребан је капитал. Срби имају капитал. Неко има земљу у поседу, коју не обрађује. Неко ће наследити земљу. Други имају новац. Само у банкама у Србији грађани Србије чувају уштеђевину у вредности од неколико милијарди евра. Можемо претпоставити да је доста новца у приватном поседу. По неким проценама капитал наших људи из расејања вреди око 70 милијарди евра/долара. Плус, ту је једног дана, и новац из девизних резерви. Једног дана ће доћи и до реформе банкарског сектора, ПИО фонда, итд. Наравно,  ту је и новац који ће се слити у буџет када се покрене процес успостављања владавине права у Србији.

Без организовања од стране државе не могу да се покрену велики пољопривредни комбинати, не може да дође до великих промена што се тиче узгајања стратешких производа попут пшенице, кукуруза, или производње шећера и уља. Држава води политику субвенција, робних резерви, итд. Од државе доста зависи и тржиште млека. Но, нас за сада не занимају пшеница, кукуруз, шећер, уље и млеко. Не желимо храну да остављамо у робне резерве, осим ако се оне користе као девизне резерве (о том предлогу у даљем тексту). Шта је, дакле, могуће урадити?

Србија има велики број малих парцела пољопривредне земље у приватном власништву. За покретање производње органске хране управо су мале парцеле, од 20 до 30 ари, погодне или идеалне. У селима постоји и велики број пољопривредних газдинстава величине од једног хектара до више (десетина) хектара. Бројна села изумиру. У предивним деловима Србије, у нетакнутој природи, може се купити кућа са имањем за неколико хиљада евра. Да би онај ко живи у граду у Србији купио такво имање, или обновио породично имање (исто важи и за наше људе из расејања), уместо да новац чува у банци, у еврима, или да улаже у послове који тренутно немају добру перспективу у Србији, потребно је да се створе неки услови. Посебно за оне који немају новац а желе да обнове своја имања и покрену производњу. Пошто у овој фази не рачунамо на подршку државе, бар не у некој већој мери, сви ми који желимо да у Србији радимо и живимо, који верујемо у себе и у Србију, који имамо предузетничког духа, морамо да се упознамо, повежемо и ујединимо. Шта у пракси то значи, на конкретном случају?

Узмимо за пример (проширени) регион Западне Србије, од Мачве и Шумадије до Пештера и Дрине. Ту су и Голија, Златар, Јавор, Златибор, Тара, Повлен… Тај регион је тренутно препознатљив у свету по малинама и Драгачевском сабору трубача у Гучи. Од извоза малина оствари се извоз вредан од 50 до 100 милиона евра годишње. Сабор у Гучи привлачи стотине хиљада посетилаца сваке године, све је више странаца који долазе. Може се рећи да је и Сирогојно препознатљиво, ту су и сиреви, јагњетина, суџук и пршута са Пештера, Златибора и Златара. Последњих година се на нивоу целе Србије етно туризам препознаје као посао који вреди развијати, тако су и у овом региону који сам узео за пример изграђена бројна етно села. Ту су и Мокра Гора и Шарганска осмица.

Поред свега овога, овај регион, као и остатак Србије, пропада – све је мање људи, мање обрађене земље, мање засада воћа, мање стоке. Реално, у овом региону, када би се људи боље организовали, могло би да се живи као у Калифорнији – од прихода од пољопривреде и туризма.

Све чињенице указују да је здрава храна[4] стратешка сировина у 21. веку. Улагати у производњу здраве хране је посао будућности. У данашњој Србији, сви који су добро организовали своју производњу, који имају пласман, могу да живе од пољопривреде. У Војводини су се пољопривредници ујединили и од компаније БД Агро купили велики пољопривредни комбинат са доста обрадиве земље. Полако, али успешно, развија се и производња органске хране[5]. У Србији већ пар година ради Serbia Organica, национална организација произвођача органске хране. У тој организацији има озбиљних предузећа попут Биошпајза и Фудленда. Успели су да излобирају усвајање Закона о производњи органске хране, при крају је израда и доношење Националне стратегије. Организацију предводи сјајна жена, економиста и нутрициониста Нада Мишковић. Члан ове организације је и једна грађевинска фирма из Војводине која планира улагања у пољопривреду, и предузеће за трговину и продају намештаја из Београда.

У Србији имамо још таквих примера, попут примера власника предузећа Нутрика који је из грађевине прешао у производњу ароније и производа од ароније. Сада је то успешна фирма која шири засаде ароније по Србији, која обезбеђује откуп од призвођача[6]. Флорес из Крагујевца већ годинама извози ракију Жута осa. Успех бележи и “стара соколова ракија“, у плану је дуплирање извоза. У Србији се појавило и неколико успешних приватних винарија. Организовано је неколико веома успешних регионалних кластера од стране малих произвођача. Произвођачи малине се стално жале, али у суштини добар део њих пристојно зарађује и живи боље од већине радника у Србији који раде у другим секторима привреде. Ово су примери да је у Србији могуће добро живети од пољопривреде и да је потенцијал огроман.

Ту су и примери великих компанија. Велика је криза, грађевински сектор је у колапсу, Железара престаје са радом, а компаније које се баве пољопривредом бележе успех. Нектар је купио словеначки Фруктал, Викторија група успешно послује, такође Фармаком МБ, МК комерц, Јафа и Пионир, Витал и Рубин, Матијевић и Неопланта, Делта аграр и Руднап група шире засаде јабука за извоз у Русију… Наравно, знамо повезаност власника ових компанија са одређеним политичарима, али то је тема за другу прилику. На крају, зашто би се упропастиле те компаније или продале странцима ако једног дана њихови власници буду одговарали за одређене махинације и криминалне радње? Највећи прехрамбени концерн хране на свету, швајцарски Нестле, после изградње фабрике сладоледа и куповине фабрике Ц производа најављује даља улагања у Србији (и региону) и у својим плановима види Србију (и регион) важним за опстанак и даљи развој корпорације. Како су сами приметили, ради се о “култури хране“ која постоји у овом делу Европе и света, о великим потенцијалима за производњу хране, за производњу прехрамбених производа. Бројне компаније из Словеније и Хрватске успешно послују у Србији. Најбољи пример је Атлантик група.

После 2014. године, када  (ако) се омогући странцима куповина земље, и увоз из ЕУ без царине, уколико не дође до озбиљних промена у Србији, наставиће се распродаја земље у Војводини. Не можемо се враћати уназад и размишљати шта би било да су се пре десет година створили услови да комбинате, фабрике и земљу у Војводини коју су купиле компаније из Хрватске или српски тајкуни уместо њих купили наши људи из расејања, наши успешни спортисти, сви они који су поштено зарадили новац и имају добре намере према Србији и посебно њеним грађанима, да су сада такви Срби власници великог броја комбината и компанија у Војводини и великих поседа земље. Треба да размишљамо како да дође све на своје место.

Поред свега набројаног што је вредно, стање у српској пољопривреди, када се гледа укупно стање, више је него лоше. Стотине хиљада хектара је необрађено, села изумиру, храна која се појави у трговачким ланцима за потрошаче је скупа, а потрошачи су у већини слабо плаћени, плате многима касне, пензије су мале, доста је незапослених људи. Извоз хране је, у односу на потенцијал, скоро безначајан (ако се гледа ван региона). Нема инвестирања од стране наших људи из расејања, који су још увек практично и без права гласа. Понека плазма и јафа кекс или ракија стигне до људи из расејања али и то је слабо у односу на потенцијале. У српским градовима седи велики број људи који су без посла а имају земљу и наслеђена имања на селу која су запуштена. Они који имају новац отварају кафиће, кафане, бензинске пумпе, бутике, продавнице, брзу храну… иако и постојећи објекти све слабије раде или су потпуно покривена тржишта. Срби из расејања улажу новац на светским берзама или орочавају у банкама које су пред колапсом. Они најбогатији купују некретнине на престижним локацијама по свету, иако ће велики број тих некретнина у будућности вредети далеко мање. Посебно у односу на пар стотина хектара обрадиве земље.

Да се све то исправи, да се искористе шансе и потенцијали, морају се, као што сам напоменуо, створити услови. Први услов је повезивање људи. Тек са повезивањем и упознавањем између људи, које сам описао, препознаће се све могућности и начини за реализацију свих потенцијала. На повезивању мало људи ради. Зато су они који желе да послују у Србији осуђени на постојећу владајућу елиту. Нико не жели да се мешао у сукоб између пар финансијских и партијских (можда и нешто више од тога) кланова у Србији, јер ко је унутар њих не може добро да прође на крају. Да не би ишли тим путем, и нарушили свој углед и своје поштеним радом и на основу способности стечено име у пословном свету, већина успешних и богатих Срба који су зарадили новац не инвестира у Србији или улаже само мали део новца, углавном да запосле родбину и пријатеље, изграде себи по неку некретнину. Унутар наших најуспешнијих привредника у расејању, од Канаде и САД до Аустралије, постоји консензус да се не улаже у Србију. Неки од њих су то покушали, наишли на бројне препреке и лоше услове, корупцију, пренели своја искуства осталима и сада нико не жели ни да покуша. Тачније, нису спремни да играју баскет са председником или министром да би завршили посао. За мене је то разумљиво али не и непроменљиво. Тачније, то се мора брзо променити. Не смемо да заборавимо да су многи из расејања долазили да би и сами учествовали у корупцији, да би искористили слабости правног система у Србији, неки су и у таквим пословима изгубили и љути напустили Србију. Неки су долазили представљајући се као спасиоци, лажно се представљајући, увеличавајући своја богатства и везе у свету; и међу људима иза расејања има лажних месија, неке од организација из расејања воде управо такви људи.

Шта раде последњих година најбогатији људи са Запада? Купују земљу, уместо злато. Купују земљу и у Африци, и у Аргентини, где год могу. Схватили су колико ће у будућности вредети обрадива земља. Негде и оно што је испод земље.

Ако милијардери из САД купују земљу у Аргентини, ако швајцарска корпорација Нестле, као највећа светска корпорација у тој области, у својим плановима развоја препознаје Србију као важну земљу, ако хрватска компанија то исто ради, да ли ће (богати) Срби широм света остати по страни, и да сутра земљу у Србији препустимо странцима и тајкунима да је купују? Да ли ће сви Срби који сада тешко живе у Србији, или живе у расејању, сутра распродати своја наслеђена имања да би отишли на море и купили нов телевизор? Да ли, у случају да остане безцарински увоз из ЕУ и да ступи на снагу закон који омогућава странцима да купују (обрадиву) земљу у Србији, већина Срба распродати своју земљу, своја имања? Да ли ће због добре цене Срби из Војводине, укључујући српске тајкуне, продати земљу странцима, напустити Војводину, као што су то радили Срби са Космета, који су, истина, били под притиском и под репресијом? У овом тексту не указујем толико на патриотске разлоге, колико на чисто економске разлоге. Економски разлози због којих се вреди борити за боље услове пословања у Србији су већ поменути: здрава храна постаје стратешка сировина у 21. веку, цена обрадиве земље у будућности ће бити све већа, стотине хиљада хектара се не обрађује и све је мањи број села и сеоских домаћинстава у Србији и све је више имања која се могу купити за мало новца. Да ли смемо да дозволимо да за 10 до 20 година странци постану власници великог дела обрадиве земље, да остварују велике профите, док Срби широм света гледају како да сачувају своју имовину и новац који су зарадили? Па после да раде као надничари на земљи својих предака? Зашто да не учинимо Србију најсигурнијим местом за свој капитал?

Са друге стране, у Србији је велики број људи који живе у градовима а имају земљу и имања на селима, коју не обрађују. Ради се о хиљадама људи који би, ако се боље организује откуп и пласман, могли обновити своје поседе, обезбедити материјалну егзистенцију или дуплирати своје годишње приходе. У овом тренутку на светском тржишту већа је потражња за здравом храном од производње у Србији, са свим својим нереализованим потенцијалима. У наредним годинама биће све већа потражња на светском тржишту. Рачуница је јасна. Цена обрадиве земље и хране расте, на светском тржишту не може да прође роба лошег квалитета и слабе дистрибуције, морамо повећати обим производње и квалитета, решити питање транспорта. Понављам, вреди се за то борити. Свесно, са намером, или због нашег немара или незнања, привреда у Србији је у лошем стању, људи се демотивишу да остају на селу, да се баве пољопривредом, да се враћају на села и обнављају имања, цена земље пада, многи желе да је продају – све се ради тако да потенцијал који имамо у пољопривреди не остваримо, да изгубимо тако важан ресурс који имамо.

Они који се боре, који желе да се боре, још увек се не познају добро и нису, самим тим, организовани. Без тога не можемо прећи на следећи корак – израду стратегије и пројеката. Ко може створити “нуклеус“, који ће водити као даљем окупљању, изради пројеката и реализацији?

Поменуо сам организацију Serbia Organica и предузећа попут Биошпајза и Фудленда, постоје бројни регионални кластери, удружења (малинара, аронија…), у Војводини али и широм Србије постоје озбиљне задруге. Имамо и неколико озбиљних фабрика ракије и винарија. У Србији и даље живи и ради на десетине хиљада сељака који имају узорна домаћинства и земљу коју обрађују. То су људи који су непосредно везани за производњу, који знају све о производњи (узгајању), који су повезани за малим приватним произвођачима. У Србији имамо и добре професоре на пољопривредним и ветеринарским факултетима и научнике у институтима. Успешно послују и неке велике компаније. Можда се и привредне коморе у једном тренутку укључе. У Србији нема довољно новца, али има довољно знања код оних који могу чинити “нуклеус“. Већини сељака је потребна едукација, али не само како да имају веће приносе, већ и како функционише економија и слободно светско тржиште. Велики број сељака је заробљен у социјалистичком менталитету и то се мора променити. Сељак може постати успешан капиталиста, онај ко обрађује 10 хектара да послује као да је власник малог предузећа. Да би до тога дошао не може да размишља како држава мора да му гарантује откуп и цену откупа, да му исплати унапред за нереално високу цену коју је поставио јер се по селу тако прича, посебно у односу на квалитет и количину производа[7]. Знамо и да сељаке стално вара и држава и купци, већ деценијама, и да је сада тешко добити поверење тих људи. Знамо и да сељаци знају да ставе камење у гајбе, или да потапају суве шљиве у воду да би биле теже, и слично.

Поменуо сам и српска предузећа која се баве грађевином и текстилом а које сада имају плантаже ароније. Затим предузећа које које се баве грађевином и трговином а сада производњом органске хране (ту је и Хемел из Јагодине). Пријатељ који има предузеће која се бави системима електронске заштите последњих пар година подиже плантаже у родном крају. Слично раде и успешни појединци, попут професора, хирурга, адвоката, спортиста, уметника, има и младих брачних парова који се из града враћају на село да живе. Треба створити услове да у будућности буде стотине и хиљаде оваквих примера. Повратак природи је вишеструко користан.

У Србији, као што видимо, постоје људи и предузећа која се са успехом баве пословима из области пољопривреде, постоје људи који знају како се то ради. Да би се производња повећала и унапредила, потребан је капитал. Потребно је и знање за продају – од знања у области финансија, дизајна и маркетинга, до познавања страних тржишта и склапања међународних уговора. Капитал и ту врсту знања (као посебне врсте капитала) имамо међу људима у расејању.

Економска криза постоји и у најразвијенијим државама света, у којима живи највећи број Срба из расејања. Млади не могу да нађу посао, старији губе посао или раде за мање плате. Криза не погађа све, постоје они који налазе боље и плаћеније послове, који увећавају свој капитал. Због чега Србин који живи и ради у Канади, САД или Аустралији не би имао и приходе од дивиденди из Србије, или од провизије за продату робу из Србије, зашто не би радио у дистрибутивном или продајном центру српске компаније у Торонту, Чикагу или Мелбурну? Да ли је то баш толико нереално и далеко

Да буде реално и убрзано, потребно је и политичко деловање. Међу онима који на политичком плану раде на повезивању људи јесу два покрета младих људи: Покрет Двери српске и Покрет за слободу. Двери српске описујем као нову српску десницу а Покрет за слободу као нову српску левицу. Оба покрета озбиљно се баве питањем развоја пољопривреде, заштите права сељака, опстанка села, чувања природних ресурса, противе се употреби ГМ хране. Један од разлога зашто у пољопривреди није било озбиљних реформи, поред разлога куповине земље од стране тајкуна и странаца за што мање новца пошто се сељаци демотивишу да раде, пошто села изумру и цена земље падне, јесте и тај што ГМ лоби у Србији није слаб, већ супротно, изузетно јак, и спреман да покрене масовну производњу и трговину ГМ хране чим се промени закон и стекну друштвени услови. Људи из Двери српске и Покрета за слободу доследно се боре против ГМ лобија и верујем да ће до краја остати противници ове врсте пољопривредне производње. Такође, верујем да ће ускоро ова два покрета постати значајни политички фактори у Србији.

Израда стратегије и пројеката за развој аграра

До сада смо имали усамљене успехе/примере и локална/сегментирана окупљања и деловања: произвођачи органске хране створили су озбиљну организацију; добро су организована одређена удружења, кластери и задруге; научне институције не заостају за светом и постоје већ деценијама; у политику су ушла два нова покрета која развој пољопривреде стављају у приоритет; у расејању постоји неколико организација које окупљају већи број људи. Већина ових људи, предузећа и организација не познаје се између себе, нити их све познајем. Међу некима, од оних који се познају, постоји ривалство или неразумевање.

У овом тренутку не можемо да рачунамо на подршку државних институција за окупљање и организовање. Постоје они којима није потребна подршка државе, нити окупљање. Постоје они који могу сами да развијају своје послове, да зараде довољно за себе. Могу да зараде више када би имали подршку државе, када би сарађивали са више људи и организација. Поред личне користи мора се мислити на опште добро.

Доношење државно-националне стратегије за развој привреде (или само одређених грана привреде), без или уз минималну подршку државе, доноси општу корист, јер ако нема опште користи онда то није права стратегија. Једна од тих општих користи јесте да Србија производи довољно здраве хране, да се сви људи у Србији хране здравом храном. То желимо и људима ван Србије, посебно људима из расејања. Да би здрава храна стигла до њих неопходна је стратегија. Ту су, наравно, и економске користи – од веће производње и већег извоза корист неће имати само они који су непосредно везани за пољопривреду и продају тих производа.

На следећем примерима описаћу како то у пракси изгледа, због чега је потребна стратегија и зашто не треба чекати (само) државу да се нешто предузме. Када се грађани добро организују и знају шта хоће, лакше врше притисак на државне институције.

Србија има потенцијал за већу производњу органске хране. Потражња за органском храном расте у Србији, региону и свету. Како да се организује масовнија производња? Када буде више произвођача, биће јефтинија сертификација. Да би било више произвођача, мора постојати најмање један велики трговац, који би храну откупљивао од сељака, прерађивао, паковао и продавао на тржишту. Постоји идеја да се Serbia Organica брендира, тако да сви произвођачи одређене артикле извозе под брендом Serbia Organica (дакле, иста амбалажа, налепница, исти квалитет производа, а више произвођача). Потребно је доста новца за: процес брендирања (што подразумева трошкове за маркетинг и дизајн); производњу амбалаже; кредитирање постојећих и нових објеката за производњу (фабрике које пакују производе у стаклену амбалажу, конзерве… затим објекти за производњу полупроизвода, попут сушара, или за производњу киселог “футошког“ купуса, сирева и слично); подршку (кредитирање) малих произвођача (за семе и слично); потребан је и новац за исплату аванса неким произвођачима (у неким случајевима); затим за наступање на светским сајмовима, рекламирање на српском и страним тржиштима; организовање транспорта и дистрибуције; новац је потребан и за отварање велепродајних и малопродајних објеката на српском и страним тржиштима. Та компанија може да се зове и Сербон Органик/Serbon Organic, уколико Serbia Organica остане само национална асоцијација произвођача.

Као и у случају органске хране, тако и у случају конвенционалне хране, успех на страним тржиштима зависи, поред квалитета, и од количина. То је један од разлога зашто нема већег извоза хране у Русију. Руски купци траже велике количине. Постоје произвођачи који имају квалитет, али немају количину. Такви не могу да се развијају брже иако имају могућност, јер не постоји један центар у Србији који откупљује производе на простору целе Србије, и онда продаје Русима. Наравно, да постоји такав центар, пословао би по принципу који сам описао приликом представљања идеје за брендирање Serbia Organica (Serbon Organic) – финансирао би сељаке и фабриканте да подигну квалитет и производњу за руско тржиште по захтевима руских купаца, организовао би транспорт (царине, дозволе), итд. Пут до тога, нормално, води преко освајања домаћег тржишта, достизања нивоа, квалитета у количина потребних да се подмири домаћа (повећана) потрошња (посебно органске хране) у условима отворених граница према роби и капиталу из иностранства. Ако домаћа роба може конкурисати страној роби у Србији, може и ван Србије.

Иста ситуација је и када говоримо о извозу сокова, ракије и вина. У Торонту се отвара Ракија бар, по моделу београдског Ракија бара, као франшиза предузећа Редизајн. У том бару ће се служити бројне врсте ракија, уз српску храну. Да би се један овакав ланац барова ширио по свету, да сутра у свакој метрополи постоји по један ракија бар, поред новца за отварање самих барова, потребна је већа производња воћа и ракије у Србији. Србија годишње од извоза ракије може остварити приходе попут Шкотске или Ирске од извоза вискија. Можда није лоша идеја да се, попут идеје стварања бренда Serbia Organica, створи и један бренд ракије за извоз, који ће бити познат у целом свету, попут најпознатијих вискија, коњака, водки, текила, румова… Један такав бренд и један светски ланац ракија барова могу значајно да подигну производњу воћа у Србији, извоз и Србије, опоравак села. Додајмо томе већи извоз органске хране у свет и већи извоз хране у Русију и ми смо препородили српска села и опоравили пољопривреду. Практично, без помоћи државе. Повежимо храну и туризам, и заједничку промоцију на светском тржишту, и ми смо знатно увећали бруто домаћи производ Србије.

Пут је дуг и постоје бројне препреке. Добро организована и масовна група предузетника може савладати препреку звану српска бирократија. Остају друге препреке, које често морају да се решавају уз помоћ државе, и то државе са доста новца у буџету, попут: изградње система за наводњавање, чишћење канала ДТД и изградња нових канала; реформе образовног система и тржишта рада, реорганизовања тржишта осигурања и система заштите од града и других елементарних непогода; изградње саобраћајне и телекомуникационе инфраструктуре; увећања производње електричне енергије; обезбеђивања и цене енергената, итд. Постоје препреке које се не могу савладати уз помоћ државе, попут обезбеђивања довољног броја берача на плантажама, или чобана на пашњацима, јер је мало људи који желе да раде тај посао без обзира на цену рада. У случају берача, ако би се подигла цена рада, проблем би се могао лакше решити. Да би се увећала цена рада потребно је да приноси на плантажи буду већи а (извозна) цена производа (боље брендираног и рекламираног и бољег квалитета) скупља. (У овом тренутку не рачунамо на државне субвенције, или значајно ниже трошкове производње, попут нижих цена нафте или гаса). Дакле, док не пристигне помоћ од државе, производњу организовати тамо где постоје услови да се већина препрека савлада без помоћи државе. На пример, производњу у низији организовати тамо где у близини постоје велике реке (Срем или Стиг), где има подземних (термалних) вода (Мачва), и које имају добру саобраћајну инфраструктуру, тако да људи који ту имају земљу удруженим снагама могу самостално решити проблем наводњавања па и снабдевања електричном енергијом (на пример, мини електране које ће од отпада са фарми производити струју) кроз приватне инвестиције. Уколико у наредних 10 година буде изграђен аутопут и обновљена пруга на Коридору 11 отварају се велике могућности и за западну Србију, за, рецимо, Пештер који може решити питање наводњавања током лета али нема добру саобраћајну везу са остатком државе. У односу на низију у брдско-планинским крајевима питање наводњавања може да се реши на другачије начине. Постоји (добар) предлог да се питање наводњавања реши кроз систем Зелене воде – повећањем садржаја органске материје у земљишту чиме се повећава способност земље да упије и задржи воду, те је потребно увећати сточни фонд[8]. Остаје проблем транспортовања робе и комуникације због лоше саобраћајне и телекомуникационе мреже у таквим пределима Србије (Хомољске планине и Стара планина су у пољопривредном смислу потенцијал попут Срема и Баната – на том подручју може да се вишеструко увећа производња меса и млечних производа, воћа и меда, итд).

Важно је покренути ланчану реакцију. Уколико дође до концентрације капитала, имовине, знања и свега другог потребног на одређеним местима – попут производње воћа, поврћа и житарица у Мачви и Срему или сточарске производње и воћа на Пештеру и Хомољским планинама – где би се удружили сељаци који ту живе и желе да се тим послом баве и у будућности, где би дошло до организоване и планске куповине напуштених имања од оних који нису из тих крајева а желе да улажу у тај посао, уколико на свако од четири поменута места (која су овде узета за пример: Мачва, Срем, Пештер, Хомољи) дође до концентрације више стотина људи (сељака и привредника, физичких и правних лица) који обрађују земљу на више десетина хиљада хектара, који су подигли приносе, смањили трошкове и уговорили добре цене извоза, који су удружени у кровну организацију, добијамо лоби од  више десетина хиљада пољопривредника и предузетника који обрађују земљу на стотинама хиљада хектара, имају десетине хиљада грла стоке, стотине хладњача, сушара и производних погона. Добијамо један од најјачих лобија у држави који може утицати на реформу бирократског система, доношење закона, контролу и потрошњу државног буџета. Такав лоби би приморао власт да спроведе и супституцију, посебно када је у питању власништво над земљом. Ланчана реакција води до нових пољопривредника и предузетника који желе да се прикључе, до покретања производње у другим крајевима Србије, а касније и региона. Када се то постигне, лакше се преговара са државом, са финансијским институцијама, па се може замислити ситуација да произвођачи (из поменуте четири регије, да наставим са истим примерима) сутра одлучују да ли им је сигурније и јефтиније да обезбеде системе наводњавања и заштите од елементарних непогода у сарадњи са државом или на тржишту капитала, да ли да лобирају у држави да се граде биоелектране и остали погони за производњу “зелене енергије“ од стране ЕПСа, или сами за своја имања да обезбеде производњу и дистрибуцију струје, или ће разматрати неке облике приватно-јавног партнерства. У приватној режији могу се решити и неки проблеми око саобраћајне и телекомуникационе инфраструктуре (приватно грађење локалних путева, аеродрома, лука и градња телекомуникационих мрежа у сарадњи са приватним телекомуникационим компанијама). Ланчана реакција доводи до већих приноса, веће конкуренције и нижих цена транспорта, бржег освајања светског тржишта и веће препознатљивости брендова, нижих камата за кредите и остале финансијске услуге, нижих цена ђубрива, итд. Тада може да се осмисли и програм за покретање озбиљне производње на имањима СПЦ и осталих верских заједница, а све то са поменутим програмима за развој туризма у Србији и повезивање “укусне и здраве хране“ са “пријатним и занимљивим боравком“ страног туристе у Србији. Може се повезати са повратком људи из расејања (макар и као туристи или инвеститори), доласком младих да уче српски језик током летњих распуста, повратку природи, итд.

Постоје људи који могу да иницирају овакве подухвате, који могу да покрену прво мању а затим све већу ланчану реакцију, да покрију више региона у Србији. Вредност производних потенцијала у пољопривреди је преко 30 милијарди долара/евра годишње, што је више од тренутног БДПа Србије. Имајући у виду околности у свету које можемо очекивати за десет година – што се тиче односа броја људи на свету, количине здраве хране која се може произвести, обрадивих површина и воде – а које ће бити неповољније него данас, још једном се потврђује да се вреди борити. Велику подршку развоју пољопривреде може пружити развој туризма – већи долазак страних туриста и више унутрашњег туризма (људи из расејања су између, или, и у једној и у другој групи туриста).

Ово је мој предлог како да се покрене ланчана реакција. Међу људе који могу бити иницијатори неке сам поменуо. Ту има још људи, а као и увек када се неки посао започне и крене на пут, појаве се и нови људи, који се могу укључити. Када се они упознају и организују поставиће основу. Шта је основа? Основа је оснивање (затвореног) акционарског друштва које ће обезбедити капитал за израду стратегије, организовати унапређење и проширење производње, продају и извоз, пружити научну и финансијску подршку произвођачима, осмислити и водити маркетинг и креирати брендове, итд. Та компанија (акционарско друштво) мора да окупи најбоље. Најбољи немају алтернативу, морају да се окупе. На државу, подсећам, не можемо да рачунамо. Дакле, то мора бити потпуно приватна, лична, иницијатива. Сви видимо велики потенцијал, велики простор који се може освојити, али свима недостаје понешто да би то постало озбиљно – да се дође до производа бољег квалитета, већих количина, решеног питања финансирања, транспорта и продаје, осмишљеног маркетинга –  и сви могу да допринесу да се све коцкице поклопе и да се сви проблеми реше. Неко у овом тренутку има знање и одређену производњу, има могућност да увећа производњу али нема капитал и пласман. Са друге стране, неко у овом тренутку има капитал али нема добар пројекат, а неко може да обезбеди пласман али нема робу која је доброг квалитета и које има је у довољним количинама за одређено тржиште. Дакле, окупљање оних који су власници земље, капитала, знања и пословних веза омогућава свакоме ко нема (а такви су апсолутна већина) у свом поседу и (производњу) земљу и (вишак) капитала и знање и пословне везе да надоместе оно што им недостаје. Компанија би обезбедила новац за унапређење и увећање производње, организовала би извоз и продају. Власници земље и произвођачи, нормално, имају интерес да се удруже са онима који им могу обезбедити повољне услове за кредитирање или репроматеријал, са онима који има могу омогућити добре цене откупа и сигуран пласман. Али зашто би тај интерес имали они који се не разумеју у пољопривреду а имају новац или пословне везе? Из разлога које сам већ навео – када дође криза, људи могу без много тога, али не могу без хране, зато је улагање у пољопривреду једна од дугорочно најсигурнијих и најисплативијих инвестиција у добу које је пред нама.

Наравно, нико неће уложити новац у нови “зајам за препород Србије“. Зато оснивачи компаније треба да буду најбољи предузетници из ове области у Србији. Када се такви окупе, када понуде пројекте, окупиће се и власници капитала и сви други. Власник капитала жели да онај ко управља његовим новцем добро ради посао а посао добро може да ради само онај ко зна тај посао. То исто жели онај ко је на себе преузео освајање неког тржишта, у некој другој држави. Уколико он уложи у маркетинг и дистрибуцију, уколико уложи новац у откуп производа, жели да добије дугорочно снабдевање у складу са уговорима а не да после 2 месеца или 2 године произвођач у Србији јави да нема производе, или да нема у потребним количинама или потребног квалитета.

Овде само у грубим цртама дајем опис компаније (акционарског друштва). Како би изгледала правна форма, организација, власничка и управљачка структура, можемо сазнати тек када се окупе људи који ће бити оснивачи (иницијатори) стварања компаније. Јасно је да оваква компанија мора пословати као инвестициони фонд, можда и као банка и осигурање, свакако као произвођач и трговац, али и као научни центар. На који би начин пратеће делатности биле развијане, која зависна предузећа основати и где, у какве аквизиције може да уђе, у овом тренутку не могу предложити, јер све зависи од тога ко буде оснивач и колико ће компанија имати иницијатора/акционара. Није исто ако је оснивачки капитал 500, 50 или 5 милиона евра, и томе слично.

Оно што сада указујем, да сумирам, јесте следеће:

– У Србији постоје људи који се успешно баве пољопривредом и производњом прехрамбених производа. Њима недостаје капитал за унапређење и увећање производње као и пласман (продаја, откуп). Услови (потенцијали) на унапређење и увећање производње у Србији су велики а потреба са храном у свету све већа. Ти људи имају знање, имају производњу, познају терен, људе и услове у Србији. Имају отворен пут за унапређење и увећање производње у Србији али немају повољне услове приступа капиталу нити сигуран откуп по ценама које омогућавају зараду.

– Велики број грађана Србије, посебно људи који живе у расејању, има капитал који жели да сачува и увећа у наредним годинама. Њима су потребни пројекти који им то могу обезбедити. Узмимо за пример некога ко је зарадио милион евра и не мора (или не жели, или више не може) да реинвестира у посао који ради. Тај човек прати стање у привредама разних држава, цену злата и кретања на светским берзама,  цене некретнина и стање грађевинског сектора, и размишља где и колико да уложи новац. Да ли да орочи у еврима или доларима, колико и на који период, да ли је прави тренутак за куповину злата, улагања у акције на берзи, државне записе, да ли да купи стан у центру Београда или кућу на Флориди. Једно је сигурно, у овом тренутку не размишља о улагању у компанију чије оснивање предлажем. Због тога  ту компанију треба убацити у понуду, па нека сутра поменути власник (поштено) зарађених милион евра један део новца уложи у куповину злата и некретнине, један део нека орочи, али један део нека уложи у акције компаније која ће се бавити пољопривредном производњом у Србији. Можда то, дугорочно, имајући у виду развој догађаја са евром и доларом, берзама, климатским и политичким променама… буде најисплативија и најсигурнија инвестиција.

– Постоје људи који имају знање и везе. Они који имају знање и везе радо желе да своје знање и своје везе што више уновче. Зато у овој компанији свој интерес могу пронаћи људи са знањем и везама. Научник, правник или менаџер, свако од њих може наћи своје место, јер су њихова знања и њихове везе потребне. Компанија може омогућити повратак у Србију великог броја стручњака, као и останак великог броја студената и младих стручњака у Србији.

– Постоје људи који имају посао у другом сектору привреде, који могу да оставе или преусмере и укључе се у посао са компанијом. На пример, они који имају своју трговачку радњу и слично, или, имају посао у истом сектору – поменута Serbia Organica или предузеће које је власник бренда Ракија бар. У овим случајевима компанија би била нека врста инвестиционог фонда који би улагао у даљи развој ова два бренда (под условом да друга страна то жели и да дође до договора). Можда и као инвеститор у предузеће које је власник ланца пекара Хлеб&Кифла, па та фирма у будућности постане власник пекара широм Србије, можда и региона и у неким деловима света (са промењеним дизајном, пошто су оптужени за плагијат од стране француске компаније која има пекаре широм света). Компанија може са неким другим партнером (ако не и сама) улагати новац у отварање ресторана брзе хране са српском традиционалном кухињом, али и са органском храном, са посном храном, и производњу хране за те ресторане. Ми немамо такав ланац брзе хране, ни у Београду, ни поред коридора 10 и 11, ни у градовима где живи бројно расејање, ни у туристичким местима, а страни туристи, па и наши грађани, воле српске специјалитете и српску храну, и сигурно је да постоји простор на тржишту, да постоји потражња. У овом тренутку нигде не можете доћи колима у ресторан брзе хране и из кола наручити и платити омиљену лексовачку пљескавицу или бањалучке ћевапе или производе органског порекла (нпр. десерт и сок) и да то не кошта више од одласка у неки светски ланац брзе хране.

– Не постоји нико са стране ко нас може организовати и ко може радити уместо нас. Ту мислим и на власт (политичаре) и на странце.

Србија је мала земља, овде не може да постоји велики број мегакомпанија у једном сектору привреде. У пољопривреди немамо ни једну. Немамо ни један светски познат бренд. Због тога компанија треба да има велики број акционара. Људи из расејања нису укључени у економију Србије, људи са села одсечени су од света. То треба премостити.

Србија (српски народ) има довољно капитала, обрадиве земље и знања да пољопривредну производњу вишеструко увећа, самим тим и извоз из Србије. Због тога помињем стварање једне велике компаније из које ће (ово су, за сада, само примери) настати неколико светских брендова попут помињаних: Serbia Organica, Ракија бар, Жута оса, ланац ресторана брзе хране, итд. Храну морамо пре свега продавати као полупроизвод или финални производ. Због тога је, поред капитала, потребан развој науке. Зашто би бреске извозили у гајбама ако можемо да правимо компот од брескве, који у тегли или конзерви може стајати дуго а да се не промени укус и квалитет? Зашто би продавали кајсије у гајбицама ако можемо да правимо џем? Зашто краставац да извозимо у гајбицама ако можемо у туршији или купус ако можемо као кисео купус да извозимо? Дакле, научници морају да пронађу начин како да се храна производи, конзервира, суши, вакумира, уопште – прерађује и пакује тако да може дуго задржати исти укус и квалитет а да би се могла транспортовати до Јапана, Аустралије, Северне и Јужне Америке и продавати на тим тржиштима. Поред знања и капитала треба имати и креативност. У Србији већ дуго нису настала нове врста јела. Зашто целу производњу малине да извеземо у гајбицама ако можемо малину да употребимо за производњу колача (кондиторског производа) од малине који би постао светски бренд и продавао се широм света? Да ли слично можемо урадити са неким поврћем, или производима од млека и меса? Да ли нека традиционална јела можемо учинити светски познатим, тако произвести, упаковати и брендирати да се могу продавати широм света? Колико ће у будућности бити тражене органски узгајане јабуке или парадајз и колико ће производи од органске хране бити тражени?

***

Држава овај посао не може да уради у овом тренутку. У неком скоријем времену надам се да ће се неке ствари у држави променити. Ми немамо времена за губљење и чекање. Покретањем послова које сам описао мењамо процесе у држави. На крају тог процеса добићемо јаку и стабилну државу са дугорочним стратегијама. Тада ће се ланчана реакција проширити и на регион. У Републици Српској и на  територији српске Крајине у Хрватској имамо десетине хиљана напуштених имања, а већина тих људи данас живи у расејању. Срби могу продавати храну коју муслимани производе у Русији, муслимани храну коју Срби производе у муслиманским државама. Отварају се бројне могућности. Зато је важно да се прво Србија уреди. После тога и овакав предлог може постати остварив:

Србија девизне резерве чува у еврима и доларима, ван Србије. У Србији пропада пољопривреда. Пропада наука. Уложио бих новац у научно истраживање које ће омогућити најздравије и најдуготрајније конзервирање хране. Паралелно и у производњу хране, а затим у паковање и складиштење. Држава у свом власништву има око 500 000 хектара обрадиве земље. Посао може да се ради као јавно-приватно партнерство са грађанима Србије и људима из расејања који желе да постану акционари, да имају одређену количину хране (конзерви) чија ће цена расти. Држава после пар година може продавати ту храну – док производи нове количине распродаје старе. После пар година од продаје хране држава може добити много више новца него што сада добија од камата у банкама. Такође, не постоји ризик да останемо без новца уколико дође до слома евра и долара, што је извесно да се догоди.

Уместо да имамо безвредне папире у страним банкама, боље да имамо конзервирану храну у складиштима у Србији.

Конзервирана здрава храна која сада вреди 5 милијарди евра после 2020. може вредети више од 10 милијарди евра, а ако новац (еври и долари) остане у страним банкама нећемо имати ништа. Храна у складиштима (количина, квалитет и тржишна вредност те хране) може да се користи на исти начин за учешће на берзама капитала и банкарском тржишту као да имамо новац, златне полуге или нафту у поседу. Исто важи за мале акционаре, за грађане који су уложили новац у овај посао. Део хране у складиштима, нормално, никада не би био за продају, одређене количине би увек остајале да подмире домаће потребе у дужем периоду.

Под претпоставком да нови људи дођу на власт у наредних пар година и да се овај предлог усвоји и спроведе у дело, до краја 2020. године Србија може имати (само) у складиштима конзервирану храну вредну више десетина милијарди евра/долара.

Уколико дође до хаоса у свету, до поремећаја на валутним тржиштима, Србија може мењати храну за нафту, за репроматеријале за своју индустрију и слично.

Не смемо заборавити потенцијалне ратне сукобе, анархију и кризу која може настати после економског слома и несташице хране у свету. Тако велику количину хране у складиштима треба одбранити.

***

У НД Хрватској Срби поседују скоро милион хектара ораница. Хрвати планирају да одузму већи део те земље од Срба (под изговором да се одузима јер се не обрађује). Сасвим је извесно да се део Срба који су избегли из Крајине никада неће вратити. НД Хрватска неће дозволити повратак већег броја Срба, нити повратак имовине наследницима.

Зато предлажем да Срби оснују компанију у Загребу која ће куповати имања и земљу од Срба или којој ће Срби изнајмљивати своју земљу и имања. Рецимо да та компанија у једном тренутку поседује око 200 000 хектара – да на 200 000 хектара може покренути производњу. Тада понудити партнерима из Немачке, Аустрије и Италије да постану сувласници те компаније. Понудити Немачкој, Аустрији и Италији да следећих 100 година добијају органску храну са 200 000 хектара које обрађује поменута компанија основана у Загребу и са још дупло више хектара које ће Срби који су се вратили производити и продавати на тржиштима ове три државе.

Оснивачки капитал могу обезбедити Срби који живе у НД Хрватској, компаније и појединци из Србије, Републике Српске, Црне Горе и Македоније као и сви Срби широм расејања. Затим кроз докапитализацију у сувласништво увести компаније и фондове из Немачке, Аустрије и Италије, тако да компанија остане под контролом (минимум половина власништва и више од 50% управљачких права) Срба. Преко те компаније може да иде извоз хране коју производе Срби који су се вратили и живе на својим имањима.

Срби би на овај начин сачували своју земљу, а Немачка, Аустрија и Италија добијају скоро милион хектара ораница са којих ће долазити органска (и конвенционална, природна) храна за њихове становнике, при чему ће они који инвестирају у тај посао имати добру и сигурну зараду. Постоји могућност да инвеститори из ових држава не би прихватили такву понуду, можда би и отпор Срба био превелик, зато није проблем да се иста понуда упути инвеститорима из Русије, Кине, Јапана, Грчке, САД, Норвешке и Израела.

 

ТУРИЗАМ

Према подацима ТОС-а Србија је у периоду јануар-јун 2012. остварила три одсто већи девизни прилив од туризма. Прошлогодишњи девизни прилив од туризма био је 710 милиона евра. Из године у годину расте број страних туриста који посећују Србију[9].

Колико страних туриста можемо да имамо и колики девизни прилив по тој основи можемо да остваримо? По мојим истраживањима, имајући у виду потецијал који имамо, обрт новца у светском туризму и број туриста у свету, број туриста који посећује државе у региону (од Чешке до Грчке, од Хрватске до Бугарске) а који не улазе у Србију, конкуренцију, али имајући у виду исход светске економске кризе, кризе унутар ЕУ, могуће ратне конфликте, тај број је четири-пет пута већи. Дакле, Србија од прихода од туризма за 5 до 10 година може имати 3 до 4 милијарде евра на годишњем нивоу уместо садашњих 700-800 милиона. Колико људи може да се запосли када то достигнемо, колико ће се нових предузетника појавити, колико ће се пратећих сектора развити и колико нових појавити, колико ће то утицати на укупну привреду, приходе за државни буџет и раст животног стандарда? То су добити које можемо остварити ако се донесе и оствари стратегија развоја туризма.

Колико је важна улога државе за развијање стратегије и покретање посла са довођењем страних туриста у Србију? Предуслов за развој туризма јесте добра инфраструктура – саобраћајне и телекомуникационе мреже. Да би страни туристи долазили у већем броју у Србију морамо изградити већи аеродром и створити нову авиокомпанију, морамо изградити мрежу аутопутева, обновити више од пола постојећих магистралних и локалних путева, морамо изградити луке и марине на Дунаву, модернизовати железницу, довести воду, струју, телефон и интернет у сваки део Србије. Да би се изградила поменута инфраструктура, по највишим стандардима, потребно је више од 1000 милијарди динара (10 милијарди долара). Држава у овом тренутку тај новац нема. Приходи од туризма могу вишеструко да се увећају. На десетогодишњем нивоу приходи од туризма могу бити већи од цене за градњу инфраструктуре. Та инфрастуктура неће бити само у функцији развоја туризма, већ и повећања извоза и многих других делатности. Када Србија добије нов економски тим, када способни економисти и привредници замене ове садашње на власти, верујем да ће се пронаћи капитал неопходан за градњу инфраструктуре. Када држава буде рационалније трошила новац из буџета, када део капитала обезбеди из сопствених прихода, када омогући повољније услове пословања, постаће атрактивна држава за улагање инвеститора и моћи ће по повољнијим каматама да долази до капитала. Све то треба убрзати пошто времена немамо. За градњу поменуте инфраструктуре потребно је пар година. Пре тога, време је потребно за затварање финансијске конструкције. Значи, да би максимално искористили потенцијале у туризму потребно је више година рада и припрема. На дужи рок, више је неизвесности како ће се одвијати ситуација у свету што се тиче економије и борбе за ресурсе. У будућности може доћи до великих криза и озбиљних сукоба што ће за последицу имати редукцију саобраћаја широм света, мање запослених људи у свету, самим тим мањи број туриста. Такође, озбиљне кризе у свету могу дестабилизовати и регион у коме живимо[10].

Да би улагање у инфраструктуру имало смисла, да би се дошло до новца за инвестиције и повраћај уложеног новца – да би на аеродром слетали авиони пуни путника, да би на аутопутевима било аутомобила, да би у возовима и на бродовима било путника, да би неко плаћао струју и интернет – у Србији мора да се развија економија, да расте запосленост, да расту плате радника. То је посао, пре свега, за државу. Држава је одговорна и за културну баштину, за обнову музеја, улагање у археолошке локације и слично. Простор за деловање приватног сектора постоји. На пример, Русија даје кредит Железницама Србије да се обнове пруге и купе локомотиве од руског произвођача. Да би Србија вратила кредит, улага и даље у обнову пруга, куповала нове локомотиве из Русије, потребни су путници, потребан је већи транспорт робе – дакле потребна је роба. Што се туризма тиче, Руси у великом броју долазе у све државе у региону само не долазе у Србију. Такође, мали број Срба посећује Русију. Ту постоји простор и за иницијативе које долазе од државе/а и за приватне иницијативе. Постоји простор за укључивање више држава – зашто се не би размишљало о изградњи брзе пруге Москва-Београд, један крак да иде преко Будимпеште а други преко Букурешта и Кијева. Ово је пример како се могу повезати изградња инфраструктуре (железнице) и развој туризма.

Србија нема довољно смештаја високе категорије. За долазак већег броја страних туриста морају да се изграде туристички капацитети – хотели, хостели, етно села, бање, ски центри, итд. То је посао више за предузетнике а мање за државу. Исто питање као на почетку текста: да ли се може нешто урадити не чекајући државу, без довољно добре инфраструктура и економске политике?

Зато се враћам на пример са почетка текста – на регион Западне Србије. У понуди имамо планине, етно села, Драгачевски сабор трубача, Мокру Гору и Шарганску осмицу, бројне манастире, итд. У овом делу Србије развијена је и пољопривреда. Није развијена саобраћајна инфраструктура. Потенцијали овог краја су много већи и слабо искоришћени, зато већина људи у том крају живи у лошим животним условима и са приходима на граници сиромаштва. Приватном иницијативом не може да се изгради саобраћајна инфраструктура, али може да се организује боља туристичка понуда, да се организује боље пољопривредна производња, да се у свету заједно промовишу туристички аранжмани и здрава храна, и да на крају у тај крај долази више страних туриста који ће јести здраву храну. Тако једно домаћинтво може живети од производње органске хране, од изнајмљивања соба или етно куће, од продаје сувенира или одеће које жене саме праве. Када наталитет и привреда у том крају крену да расту, када долази велики број туриста, веће су шансе да се изгради потребна инфраструктура. Све ово што сам навео у вези Западне Србије важи за све остале делове Србије, за целу Србију.

“Страни туристи“ су и пословни људи, спортисти, студенти, на више начина треба доводити људе да остану у Србији од један-два дана до више месеци или година. Промоција туризма (и органске хране) може да иде и преко филмова. Србија има богату историју кинометографије и привредне гране као што су туризам и пољопривреда могу да помогну опстанак и развој седме уметности. Са друге стране, кроз филмове се може у свету промовисати, суптилно, туристичка понуда и све остало, што је вредно и лепо у Србији.

 

ИНФОРМАТИКА И ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ

Сектор информационих технологија (ИТ) добро се развија. Постоји више домаћих компанија које су постале озбиљни извозници, постоје кластери, стране компаније отварају представништва у Србији и запошљавају српске програмере. ИТ сектор развијан је независно од државне политике, која је знатно више умешана у сектору телекомуникација.

Уз добро осмишљену стратегију ИТ сектор и сектор телекомуникација могу знатно више да се развију, самим тим да значајно увећају бруто домаћи производ Србије. У свету ради велики број наших стручњака из ове области, у највећим светским корпорацијама ради на стотине инжењера, имамо добре факултете у Србији (ЕТФ Београд и ФТН Нови Сад), имамо још увек солидне институте, велики број српских компанија које се успешно развијају а то је све потенцијал да се овај посао не развија само као виртуелни и услужни (софтверски) већ да се ствара и индустријска производња (хардвера-уређаја). Уз стварање пар озбиљних светских компанија (брендова) можемо вратити велики број стручњака из света и запослити велики број радника у Србији. Верујем да српска памет може произвести “најпаметнији“ телефон на свету.

Сада имамо ИТ фирме које се успешно развијају и такмиче на светском тржишту, попут Нордеуса из Београда или ДМД из Новог Сада. Некада смо имали развијену електронску индустрију, нешто од тих потенцијала је остало, ако ништа друго, имамо школоване инжењере и мајсторе.

ИНТЕЛЕКТУАЛАН РАД

“Ко нема у глави има у ногама“ каже пословица. Ми смо народ са доста даровитих људи. Имамо успешне светске научнике, уметнике, спортисте, менаџере, итд. Постоји велики несклад између броја даровотих људи и креативних потенцијала са једне стране, и, сиромаштва и лошег стања нације и државе са друге стране. Не можемо вечно да кривимо комунисте.

У претходном делу поменуо сам потенцијале за прикупљање капитала. Капитал постоји, постоје људи који имају новац и људи који имају знање. Постоје људи који имају патенте, или су на путу да дођу до иновације у области хемијске индустрије, енергетике, телекомуникација и слично. У креативним пословима, какви су музика, филм или мода имамо даровите људе који могу стварати озбиљну продукцију.

Иновација или патент који се може применити у некој индустрији, из које су до сада долазили производи које смо увозили, не само да смањује увоз у Србију већ повећава извоз из Србије ако је то производ са повољном ценом и бољи у односу на производе конкуренције. Такође, потребно је обратити пажњу и на патенте који могу смањити увоз репроматеријала и сировина. Треба производити што више од материјала који имамо у Србији, који можемо направити у Србији.

Развоја индустрије и великих индустријских комплекса нема без развоја науке. Због тога је важан систем образовања. Поред улагања у образовање (универзитете и институте) потребно је и правно заштити власнике интелектуалне својине. У Србији се интелектуална својина не цени и не штити. То је повезано са нескладом између броја даровитих и броја сиромашних. Могуће је да се српска елита одродила и не брине о народу и обичном човеку, могуће је да обичан човек из народа не цени људе од знања – у овој држави велики број људи са поносом истиче како не чита књиге. Сасвим је могуће да су оба разлога у питању, и да је због тога толики несклад.

БЕОГРАД

Београд може постати финансијско-трговачи центар за посредовање између Запада и Истока – на простору Трећег Београда изградити финансијски и трговачки центар у коме би пословале компаније из Јапана, Индије, Кине, Русије, Турске, Израела, Египта, Аустрије, Немачке, Норвешке, САД, Канаде… Београд се налази између Западне Европе, Русије, Паноније, Карпата, Медитерана, Алпа, Блиског Истока и Северне Африке, а Београд је занимљив и за улазак на тржиште (источне) Европе за компаније из САД, Канаде, Кине, Индије, Бразила и Јапана. Временска зона је између источне и западне стране света. Београд има све услове да постане највећи финансијски, трговачки, културни и туристички центар у овом делу света. Уместо да усисава капитал из остатка Србије, Београд има потенцијал да уноси капитал из света у Србију и онда тај капитал да усмерава за развој целе Србије.

Србија није развила берзе капитала. Светска економска криза доноси нове економске моделе – нове валуте у међународној трговини, нове начине трговања и плаћања, а све то може бити прилика да Београд постане место преко којег ће одвијати део (нове) међународне трговине и тржишта финансијских и других услуга. Пољопривреда је наша шанса, она се може искористити и тако што би се развила берза повезана са трговином пољопривредних производа. У Београду могу настати неки нови модели, алтернативе, садашњем берзанском пословању, кредитном оцењивању, осигурању, ревизији… а који ће бити корисни за странце и страни капитал, који би на тај начин долазио у Београд. Ту је важно да се све ради по правилима, у складу са етиком струке, поштено и тачно, јер је у свету данас све мање људи који верују банкама, ревизорима и кредитним агенцијама. Београд има услове да постане права метропола, град културе и космополитизма. Такав град ће привлачити људе широм света, у њему се могу склапати бројни међународни уговори. Данас је мање пристутан страх од новог, страх од будућности, прихватају се изазови, схватају се могућности. Све је мање претенциозног или потцењивачког погледа на себе или другог. То посебно важи за оне који живе на Западу, или су живели, и путовали, по свету. Таквих људи Србија и српски народ у овоме тренутку има више него икад у модерној историји. Искуства тих људи су драгоцена. Београд мора постати центар окупљања тих људи. Тако ће Београд истовремено постати главни град свих Срба и повратити (створити) космополитски дух.

Визија развоја Београда у 21. веку (предлози):

– Направити Универзитетски Град у Београду (у Трећем Београду) тако што ће се изместити сви факултети Универзитета у Београду, студентски град и сви студентски домови на територији Београда у новосаграђени Трећи Београд. Већину зграда које се сада користе продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке преуредити у позоришта и музеје. Од Београда направити академски центар који би привлачио студенте из света и један од већих и признатијих академских и културних центара у свету, укључивањем и приватног сектора у изградњи универзитета и културних установа са светском репутацијом.

– Оставити само зграду Клиничког центра (Ургентни центар?) и ВМА на постојећем месту, све остале болнице и здравствене институте у Београду, од Звездаре преко Карађорђевог парка до Дедиња изместити на ненасељено земљиште (Трећи Београд) на коме би се изградиле савремене болнице. Неке од зграда које остају у “старом“ Београду, као и у случају са зградама факултета, преуредити у установе културе, позоришта и музеје.

– Решити питање зграда у власништву државних – републичких и градских –институција. Зграде бившег ГШ ЈНА срушити и локације продати приватним инвеститорима. Нова два објекта могу да се повежу мостом (за људе који би прелазили из једне у другу зграду) изнад Немањине улице. Мост би изгледао као капија, а имао би и функцију сећања (споменика) на злочине НАТО алијансе и напад на Србију 1999. Подржавам идеју да се Народна скупштина Србије измести у Крагујевац. У том случају садашње зграде скупштина преуредити у установе културе. Део “Еурополиса“ око главне железничке станице може постати административно седиште државе, где би се изместиле институције које се налазе у Београду, а које би се уселиле у новосаграђене зграде у том делу Еурополиса. Већину зграда које се сада користе продати, неке задржати да функционишу као задужбине, неке преуредити у позоришта и музеје (наравно, сва та позоришта и музеји не треба да буду само државни, надам се да ће се у Београду много више отварати приватни музеји и позоришта и неке од зграда могу бити занимљиве управо таквим људима).

– Поред Кинеског моста, треба убрзо иградити још два моста на Дунаву (један као обилазницу код Винче) и  (подземни) метро (испод старог дела града) који би ишао до Новог и Трећег Београда (уклањањем трамвајских шина изградити стазе за бициклисте које би повезале све делове града, на новим мостовима градити и стазе за бицикле). Проширити капацитете аеродрома Никола Тесла и прилагодити за слетање највећих авиона за интерконтинеталне летове. Завршити модернизацију и изградњу међународних саобраћајних коридора; обилазнице око Београда; нове железничке и аутобуске станице (план је код садашње бувље пијаце на Новом Београду); припремити простор око Саве код садашње железничке и аутобуске станице и са друге стране где је Сава центар за градњу (за “Еурополис“); изградити велику луку и две марине на Дунаву и туристичко пристаниште за Бродове на Сави. Постоји иницијатива да се у Београду сагради “Теслин торањ“. Бивши председник републике дао је предлог да се сагради на тргу Славија. Мој предлог је да то буде на месту касарне у Звездарској шуми. То је највиша тачка у граду, касарна је у шуми, само са једне стране излази према кућама људи. Наравно, све зависи да ли би торањ имао само сврху као туристичка атракција или (и) као научна лабораторија. Ако се користи у сврху науке, онда вероватно не би могао да се изгради у насељеном месту. Ако је то безбедно и не смета људима који живе у околини, торањ би са врха Звездаре, док се врше експерименти ноћу и електрицитет обасјава небо, могао осветлити скоро цео град (као да је стално пун месец и ведро небо, и тако штедети уличну расвету?).

Београд има потенцијал да постане једно од највећих градилишта на свету. Потенцијал за улагања приватних инвеститора у Београду до 2030. године износи најмање 30 милијарди долара. Економски потенцијал за обрт новца уложеног у изградњу Трећег Београда, Еурополиса, нових хотела, болница, универзитета и инфраструктуре, потенцијална дугорочна тржишна вредност изграђених објеката и промет новца у сектору грађевине, услуга, финансија, трговине, туризма, културе и образовања у Београду у наредних 50 година мери се стотинама милијарди долара. Велики део новца који буде улазио у Београд одлазиће широм Србије. Посебно новац зарађен од (интелектуалних) услуга и провизија у међународном посредовању. У таквом Београду градски буџет би био много већи, људи који у њему живе богатији, па би се фасаде редовно кречиле а кровови фарбали те би Београд напокон постао бео град, уместо садашњег сивог града по имену Београд. Са тим у вези, када дођу боља времена и буде више новца, зграду Београђанка која је сада црна офарбати у бело. Да Београђанка заиста буде београђанка.

ПРИВРЕДНИ ПРЕПОРОД

Ако не умемо да се организујемо без помоћи државе, како да организујемо државу.

Ако не умемо да опстанемо без помоћи државе, како да сачувамо државу. Државу чине људи, њени грађани.

Због чега је привреда пропала. Због чега за ових 200 година нисмо изградили нормалну економију. Ако нисмо способни за створимо неколико компанија (светских брендова), да ли смо способни да организујемо министарства и друге државне институције?

***

Са развојем сектора привреде које сам издвојио, паралелно треба развијати секторе енергетике и грађевине. Сектор енергетике не може да се развија без услова које морају да створе и одлука које морају да донесу представници државе (власти), док се грађевински сектор у великој мери може развијати кроз приватне иницијативе. Са подизањем привредних активности, подиже се и тражња за енергијом, расту плате и почиње тражња за некретнинама. Када се покрену велике инвестиције у енергетици, када се покрене грађевински сектор, заједно са поменутим секторима, кренуће се ка убрзаном расту производње, трговине, смањењу незапослености и повећању плата и животног стандарда.

Све су то међусобно повезани судови. Као и реформа банкарског сектора и динаризација. Сви потези се морају истовремено, синхронизовано повлачити. Потребно је донети нове законе и прописе. Реформисати бројне институције. Учинити ефикаснијом и јефтинијом државну управу. Регулисати бројна тржишта. На пример, марже трговаца и зараде банкара су знатано више од 10%, а у неким другим секторима привреде политика цена и зарада је таква да је немогуће радити по свим прописима, исплаћивати целу зараду радницима преко рачуна и слично. Српски потрошачи купују по „безобразно“ високим ценама храну и одећу – чак и за бебе, а плаћају јефтину струју – коју ЕПС продаје по нетржишним ценама. И онда се питамо зашто је мало оних који могу да издржавају децу и зашто нема нових електрана и струје када падне мало већи снег. Цену струје не можете повећати за 100% да би била тржишна и да би ЕПС могао да инвестира ако је преко милион незапослених, ако милион запослених са својим бедним месечним примањима не може да плати ту цену, ако предузетници и произвођачи не могу да имају конкурентне производе и услуге. Да би се покренула привреда унутар које би дошло до веће запослености и раста плата, да би људи могли да плаћају тржишну цену струје, потребно је спровести ”гиљотину прописа”, реформу НБС и банкарског сектора, динаризацију, а то не можемо спровести док се не реше нека политичка питања и поставе нови међународни односи, итд. Оваквих примера у српској економији има на десетине… Неко то мора да уради. У Србији све треба да се реформише, изнова гради, уређује – од задругарства до берзе капитала. Зато је потребно стварање новог економског договора, између нове политичке и привредне елите која настаје и народа који је опстао.

Реформа привреде не може да се спроведе уколико не дође до реформе пореског система и државне управе, итд. Слично је и са покретањем грађевинског сектора, који може покренути десетине других привредних сектора – да би се покренула градња станова морају се створити услови за раст запослености, плата и стандарда грађана, затим повољнији банкарски кредити, стабилан динар, ефикаснија државна бирократија и сл. Грађевински сектор је пред потпуним крахом, али има још времена да се опорави. Потребна је реформа банкарског система, уз неколико јаких домаћих банака које ће бити у стању да понуде ниже каматне стопе и лакше услове за добијање новца отварају се значајне могућности за развој привреде. На пример, мода и модна индустрија. Србија је током 20. века изградила солидну текстилну индустрију, школовала велики број кадрова, добар део те индустрије је пропао, али је нешто остало. Поред тога, у последњих 20 година у Србији се појавило више озбиљних приватних модних кућа, у Новом Пазару има доста фабрика, развила се модна сцена у Београду. Имамо талентоване дизајнере, имамо светски познате дизајнере и манекене и манекенке. Постоје услови да Србија добије два-три позната светска бренда, а то значи да се у Србији у фабрикама производи обућа и одећа, да се отварају нова радна места. По многима Срби се према естетици односе као Италијани, воле лепо да се обуку, и нема потребе да се скоро 90% обуће и одеће увози у Србију. Ово важи и за одећу и обућу за децу. Докажимо да није све што долази из иностранства боље и лепше.

Све што зависи од нас треба сами да урадимо. Имамо проблем са производњом струје и при томе смо што се тиче енергетске ефикасности међу најгорим државама у Европи. Прерада отпада и слични послови овде нису развијени, отпад се овде ствара, од њега може да се прави нешто што сада увозимо, запослиће се радници, па опет нема напретка што се тиче развоја индустрије прераде отпада. Само 10% капитала који је ушао у Србију из расејања уложен је у покретање приватног посла. Светски просек је око 50% за улагања у привреду и 50% као дознаке (помоћ рођацима, потрошња). Српско расејање је у светском врху по количини новца који шаље у матицу. Годишње у Србију на тај начин улази око 5 милијарди долара. Разлог зашто само 10% тог новца одлази на покретање приватног посла је лоша пословна клима у Србији, превелика бирократија, корупција, нема владавине права и лојалне конкуренције, али постоји и мањак предузетничког духа код људи (рођака) који живе у (социјалистичкој) Србији. Приватне компаније у власништву српских тајкуна настале су из организованог криминала. Те компаније треба национализовати, реорганизовати а затим држава да их прода Србима и грађанима Србије који ће купити акције. После се део акција може продати страним инвеститорима кроз докапитализације. На пример, од десет великих компанија које ће Србија национализовати, па приватизовати, може добити пет великих и стабилних компанија, са бољим менаџментом, које ће израсти у лидере у региону у свом сектору привређивања, и остваривати дупло веће приходе и профите од ових десет које сада послују, док ће држава њиховом продајом зарадити најмање милијарду долара. Пола милијарде долара после могу да се искористе за покретање великих послова, на пример, кроз формирање Развојне банке која ће подржати стварање светских брендова које сам поменуо. Када се реши питање сиве економије и корупције приликом јавних набавки, држава може приходовати милијарду долара годишње више него сада. Од те милијарде годишње пола милијарди може улазити у Развојну банку, и ето новца да се покрене Развојна банка – пола милијарде долара оснивачки капитал од национализације па приватизације, пола милијарде сваке године од уштеда кроз јавне набавке и решење питања сиве економије за докапитализације или за нове кредите и инвестиције које ће давати Развојна банка. Капитал за инвестиције може се обезбедети и кроз рационалније и веће улагање људи из расејања, реформу ПИО фонда и тржишта осигурања.

Све је у економији и са економијом повезано и све се мора спроводити синхронизовано. Да би у томе успели, Србију морају да предводе људи у које ће грађани имати поверење – на пример, да би грађани штедели у динарима, да динар постане једино средство плаћања. Србију морају да предводе људи у које ће страни инвеститори, такође, имати поверење. Стицање поверење је, уз успостављање владавине права, основа за обнову привреде, за излазак из економске кризе.

 

 

 

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

(краћа верзија)

У Србији је државни интервенционизам био владајућа доктрина у економији у другој половини 20. века. Приватно предузетништво је деценијама било забрањено, непожељно. Економија се у Србији, у последњих 70 година, тачније у последњих пар векова (од настанка капитализма), развијала сасвим другачије него што је то случај у већини држава Запада.

На принципима саборности и задругарства (међу протестантима имали су удружења која су називали цехови) изграђен је економски конзервативизам.

У последњих 20 година велики број Срба вратио се православљу. Из социјализма враћали су се у православље. Где је ту био капитализам? Где је данас капитализам у Србији? Ко су српски капиталисти? Они најбогатији потичу из комунистичких и обавештајних структура. Срећом, међу најуспешнијим привредницима у Србији има способних и поштених људи који су својим знањем и радом попунили празан простор на тржишту и заузели своје позиције организујући свој посао на врхунском нивоу. Слична је ситуација и у сектору малих и средњих предузећа. Ту је, наравно, и привредна елита из расејања. Србија ће добити праву предузетничку (капиталистичку) елиту у наредним деценијама.

Потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо новутрадицију (узимајући најбоље из старе традиције). Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг – није једноставно, нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије.

Срби се нису вратили православљу и капитализму, нису остали комунисти. Зато не чуди што је у једном истраживању утврђено да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету “социјалиста у души“ (а на попису се, истовремено, више од половине изјаснило да су православне вере)[11]. Власт је “заборавили“ на права радника током транзиције и приватизације. Због тога у Србији данас нема правог, здравог, предузетништва (капитализма).

Унутар држава Запада има нетранспарентног трошења буџетских пара и пословања између приватних компанија и државних институција. Такву врсту пословања практикују и политичари из десничарских и политичари из левичарских странака. “Инсајдерски“ и под заштитом, када крше законе и прописе, послују и капиталисти који финансирају десничарске и капиталисти који финансирају левичарске странке.

Државе које не припадају западној култури и нису достигле стандарде западне цивилизације разликују се по степену корупције од држава које не припадају евроатлантској цивилизацији. У највишим нивоима власти и на Западу постоји корупција, али у већини државних институција, унутар друштва на нижим нивоима, скоро да нема корупције (примери: Норвешка, Канада, Шведска…). То није случај у Србији. Зато је у Србији (или Русији) теже “да успоставимо и подржимо законитост и правни поредак у земљи“. Отуда су државе ЕУ које више личе на Србију и Русију него на Норвешку и Шведску[12] – попут Грчке, Италије или Шпаније – у највећим економским проблемима унутар ЕУ. Случајно или не, државе у којима је највиши степен демократије и социјалног благостања (социјалне једнакости) су – парламентарне монархије са развијеном капиталистичком привредом. Тако је до сада било. Долази до промена и у тим узорним државама.

Шта је потребно мењати у српском политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико не одговара за своја дела и изговорене речи.

Уколико имамо услове да не будемо сиромашни, а ми јесмо сиромашни, где је проблем? То врло мало људи зна, и где је проблем и шта је важно, јер овде две трећине становника показује да су “социјалисти у души“, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, у Србији живи и натполовичан број либерала – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. Капитализам, какав је стваран у Србији у последњих 20 година, као да је стваран са циљем да се никада и не успостави, већ, “да се вратимо“ на “стари добар комунизам“. “Ето, видели сте, капитализам ништа не ваља“. Када нису успели да приватизују све ресурсе, да их задрже само за себе, под притиском страног капитала свако је гледао како да за себе извуче што више добити – продајући националне ресурсе странцима[13] и стављајући новац од препродаје или провизија у свој џеп. Прво је режим из деведесетих одуговлачио са приватизацијом зато што су користили друштвену имовину као своју, зато што су хтели да оборе вредност те имовине да би је за што мање новца купили. Затим су ДОС-овци после 2000. заједно са онима из претходног режима са којима су се повезали видели шансу за себе, јер је требало приватизовати предузећа чија се вредност мери у десетинама милијарди долара. Па су рачунали на својих 10% провизије од стране страних компанија и тајкуна, што је за скуп од пар стотина људи “плен“ вредан скоро 10 милијарди долара, само за ту врсту провизије, коју између себе деле. Монополизовали су процес приватизације друштвене имовине радећи против интереса државе, нације, грађана и радника. Већи део припадника српске интелектуалне, културне, клерикалне и новинарске елите служио је тим људима – учествовали су у тим преварама због (ситне) личне добити. Због тога је корупција тако раширена појава у српском друштву.

Један од путева да се спута “моћ државе“ а да Србија истовремено постане Држава  јесте спровођење оних процеса који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани: унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих; реституција; борба против организованог криминала у привреди; осуда злочина из доба комунизма; ревизија приватизације и концепта транзиције; омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције; реформа служби безбедности; повратак судова части унутар струковних и привредних организација; завршетак судских процеса за политичка убиства која су се догодила у претходних 20 година.

Поред одговорности, које нема, у Србији нема довољно ни знања. Потребни су нам одговорни људи, са знањем, који знају свој посао. Такви људи постоје у народу, у расејању. Уместо незналица, потребни су нам зналци, и то је нешто што се мора променити у политичком и друштвеном систему. Доста лоших ствари није урађено са намером већ из незнања. Незналице владају Србијом (наравно, зналци су да остваре лични интерес, али и то је један вид незнања).

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у неолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

До “благостања за све“ може се доћи само изградњом владавине права. Само кроз систем у коме важи једнако право за све – што значи и право да појединци стичу, и сачувају, материјалну и нематеријалну имовину коју су стекли на основу свог знања и рада. До “благостања за све“ може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, “држави благостања“, може и држава да води рачуна о “социјалној једнакости“, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације.

“Природна религија“, идеологија која је учила да је “људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода“ показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити “једнаким“. Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да “људи нису савршени“ и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на “милосрђе“ код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику и за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво “само од себе“ да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштво саборности, друштво директне демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна(Берк) аристократија, нити се може тржишту препустити да све само регулише. А то је већ утопија. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише “етатистички“ и “бирократски“[14]. Наш задатак је ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма, али не тако да спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама.

На Западу је неолиберални капитализам потиснуо државни интервенционизам (све док није дошла криза, када су неке западне државе новцем пореских обвезника “помогле“ велике банке, осигуравајуће компаније, инвестиционе фондове и велике фабрике, што није најбољи пример државног интервенционизма, редистрибуције новца и стварања социјалне правде).

***

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и “шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своју породицу, своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Како да бринеш о човечанству ако не бринеш о свом народу?

То значи промену менталитета и навика. Да не очекујеш помоћ од државе. Да очекујеш да ти држава не одмаже ако желиш да радиш и ствараш. Да служиш држави (плаћаш порез). Да пријавиш, осудиш оне који краду у име државе, од државе, од грађана државе, од пореских обвезника, од тебе. Да би се то постигло, потребно је знање. Грађани морају бити довољно економски писмени да разумеју како новац путује кроз државни систем, посебно новац који они зарађују, порези које они плаћају. У Србији запослени грађани гледају само нето вредност личног дохотка, док запослени грађанин САД гледа бруто вредност личног дохотка. Запослени грађанин у Србији не жели да зна колики су порези и доприноси, запослени грађанин у САД зна колики су порези и доприноси. Запосленом грађанину у Србији је свеједно колики ће бити порези и доприноси, и како држава троши његов новац, док запослени грађанин у САД зна колики су му порези и доприноси, веома му је стало и прати како, где и ко троши његов новац, када заврши у буџету локалне или федералне власти[15]. Нису економски писменији ни “капиталисти“ и политичари из Србије који су нелегално дошли до великих количина новца, који су износили у “пореске рајеве“ попут Швајцарске и Кипра. А “порески рајеви“ су под контролом страних обавештајних служби, па онда државници великих сила доносе спискове корумпираних српских политичара и тајкуна са рачунима у иностраним банкама[16]. Због свега тога расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини.

***

Европска левица нема одговор на економску кризу. Европски левичари би да примају у своје државе сиромашне становнике Трећег света, али немају начина да обезбеде посао ни за све своје грађане. Левичари су без идеје како ће таква политика утицати дугорочно на пензионе фондове и тржиште радне снаге, посебно ако се прекине са довођењем људи и радне снаге из иностранства. Све то види и жели да промени европска десница. Европска десница сада нема решења, осим радикалних, као што је заустављање имиграције, већи притисак на оне који су се већ доселили. Ту се крије опасност за Србију. Антифашистичке вредности треба неговати, истицати, не дозволити  да у Србију стигне велики талас ширења екстремних десничарских идеја и покрета из Европе (или из САД, где је крајем 2011. или почетком 2012. председник Института Едмунд Берк, пореклом Хрват, написао чланак за The Washington Times у коме брани хрватски фашизам и нацизам – усташе и НДХ). Србија то није успела када су комунисти и екстремни левичари то урадили.  Није успела када су неолиберали кренули у велики поход стварања “отвореног друштва“ и неолибералне економије. Зато су добар део власти у Србији узели следбеници “отвореног друштва“ и скоро целу економију воде и контролишу локални неолиберали са локалним комунистима. Српска левица мора се ослободити илузија које гаји европска и светска левица (о стварању “уједињених социјалистичких држава Европе“ и “светске социјалистичке владе“), мора да се врати изворима – заштити права радника[17], али тако да се не укида капитализам.

Јер, шта је капитализам? Прво, без капитализма нема демократије. Зато је укидање капитализма, борба против капитализма – борба против демократије. Основа капитализма је – слобода. Развој демократије и капитализма у модерном добу иде заједно. Друго, капитализам може постојати, може имати смисла, само ако постоји владавина права. Дакле, капитализма нема тамо где нема демократије и владавине права. Капитализам значи право да радиш, да стичеш (неограничено) имовину захваљујући свом раду и знању, да очуваш стечену имовину. Капиталиста не може, нити жели, да буде свако. Али, свако мора да буде слободан приликом избора професије, посла, улагања новца, трошења новца… Па и да ли ће и неће бити капиталиста, да ли ће стварати мало или велико предузеће… Капитализам је могућ само у демократском друштву. Капиталистички и демократски системи развијани су у оквирима јудео-хришћанске цивилизације, унутар које је дошло до ренесансе и хуманизма. Капитализам није исто што и лихварство или банкарство какво данас познајемо. Либерални капитализам није исто што и неолиберални капитализам.

Капитализам није непријатељ Срба само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти, а пре тога, али и сада, и многи православци. Капитализам није јерес протестантизма, није замка Ватикана.

Конзервативна и либерална мисао, протестантска етика, која поштује рад, индивидуалност, породицу, слободу и скромност данас има све мање достојних представника на Западу. Профит је постао мера свих вредности. Држава је постала сервис најбогатијих, а већина најбогатијих је изгубила сваку (истинску и дубинску) везу са хришћанством.

***

Неолиберали су победили и конзервативце и социјалисте – настали су њиховим мешањем. Либерали-атеисти су превладали унутар капиталиста (на пример, у економији САД доминирају поштоваоци Ayn Rand), који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се “саморегулише“. Зато се залажу за што мањи утицај државе. Неолиберална економија (идеологија) настаје из либералне, конзервативне и социјалистичке економије (идеологије). Тако се конзервативизам истиче када треба заштити приватну имовину најбогатијих. Либерализам се истиче када треба рушити све националне и религијске препреке између држава и народа да би најбогатији градили “слободно тржиште“. Социјализам се истиче када треба “отворити границе“ за “радну снагу“ или када држава треба да интервенише како би спасила одређене банке и компаније[18]. За неолиберале није важна владавина права, већ владавина јачег, јер је основа неолиберализма и дарвинизам (еволуционизам). Теорију еволуције одушевљено су прихватили највећи капиталисти са Запада. Дарвинизам је и основа прогресивизма, чија је основа и социјализам. Елемената прогресивизма има и у конзервативизму. Дакле, (нео)либерални капитализам и (нео)либерална идеологија настају од елеменета прогресивизма, дарвинизма, социјализма и конзервативизма. Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма[19], где ће нестати разлика између крупног капитала и државе (што је дефиниција економског фашизма[20] и што је тешко разликовати од комунизма и деспотизма).

У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг. Банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера, без контроле Државне ревизорске агенције и осталих институција?)[21].

Неолиберализам је у настојању да доведе до потпуног расцепа/разлаза евроатланску цивилизацију и хришћанску религију. Неолиберализам проповеда да је “све дозвољено“ а Библија да је “почетак мудрости страх Господњи“. У свему мора постојати мера, никада се не сме заборавити на другог човека. Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности.

***

Капитализам је потребно развијати тако да се развија такмичарски дух. Тако да бољи побеђује у систему са јасним правилима које сви такмичари поштују и да је освајачки у померању граница знања и напретка, рационалнијег и ефикаснијег организовања, са јасним ограничењима, итд. Слободно тржиште није превазиђен концепт. Само је потребно наћи меру. Конкуренцијом између слободних приватних привредних субјеката на најбољи могући начин се унапређује производња, снижавају трошкови и цене, проналази пласман за робу и услуге, прилагођава укусу и потреби потрошача, итд. Западни модел корпоративног капитализма какав данас имамо и источни модел државног меркатилизма какав је некада био спутава људске слободе, развој малих и средњих предузећа, злоупотребљава новац пореских обвезника, није у интересу потрошача, људи на водећим позицијама избегавају одговорност, итд. Када власт пљачка грађане – било власт која је спој крупног капитала и политике, или само политичка власт која управља и привредом – онда грађани губе поверење у државу и избегавају плаћање обавеза према држави, поткрадају државу која од њих краде, издају државу која њих издаје. У таквој држави цвета сива економија. Такву државу је лакше изнутра окупирати, кроз корупцију, поткупљивањем њених грађана. Економски фашизам и сива економија, дакле, могу настати и у тржишној привреди и у диригованој привреди. Мислим да је већина људи свесна да неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел и да је већина свесна да комунистички модел СССРа није најбољи модел.

У Србији је после више деценија дириговане (планске) привреде наступио период стварања тржишне привреде. Процес је спор и неуспешан из два разлога: 1. Србија је под економском окупацијом домаће елите; 2. Србија је под економском окупацијом страног капитала. Србија је под окупацијом домаће елите и страног капитала.

Зашто су људи сиромашни? Зато што нема новца. Зашто нема новца? Зато што нема приватног предузетништва. Зашто нема развијеног приватног предузетништва (капитализма)? Зато што нема, у довољној мери, “предузетничког духа“ могуће је да Србија буде под “меком окупацијом“. То значи да још увек нема довољно (критичне масе) појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем. Још увек се нису добро повезали они који сами раде-предузимају, који не чекају да други нешто предузме, већ сами покрећу оно што треба урадити, што други не преузима на себе, што други не зна и не може. Нема довољно појединаца који теже ка слободи. Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету. Потребно је развијање предузетништва у свим сегментима живота и друштва, не само у економији, не само због материјалног благостања – потребно је открити смисао стваралаштва. Због тога је и спорт у Србији пропао. И привреда и спорт неразвијени (пропали) су због немања (губљења) “духа“ (и духовности). Предузетнички и спортски “дух“ истог су “порекла“ – циљ је, на првом месту, победити самог себе, циљ је, затим, поштено победити другог у борби са јасним правилима. Колико је тога у српском спорту данас, у српским такмичењима у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу…? Да ли се спортисти буне због намештених утакмица? Ко води клубове и савезе? Ко води економију? Људи без части и морала, људи из света криминала, људи којима је стало само до пара… Када такви људи управљају државом и спортским савезима, клубовима, онда ни навијачи не могу да буду бољи[22]. Онда су и спортисти лоши. Посебно када се појаве на међународним такмичењима[23].

Зато је важно разумети основе економског конзервативизма, зато је важно чувати православну традицију, познавати хришћанску религију[24]. Чињеница је да су услови живота “обичних људи“ најбољи у државама у којима је настао економски конзервативизам, где се и данас живот одвија на принципима конзервативизма, где су држава и економија уређени на конзервативним (хришћанским) основама. У тим државама велики број појединаца живи у складу са десет Божијих заповести, вредно раде, стално се усавршавају, помажу друге… У те државе одлазе најбољи српски спортисти. Да ли ће тако бити и у будућности видећемо.

***

Период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, одлив мозгова из Србије – трајао је деценијама. Сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма – где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам (неолиберализам). Са једне стране, и међу младе је ушао тај дух социјализма, па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух дивљег капитализма, где је све дозвољено. У таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма (квазикапитализма). Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове који су их створили. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет у односу на претходне деценије што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, ако се радикално смањи корупција, створиће се услови за морални и сваки дуги опоравак. Најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, што ће бити најбољи пут за победу “беле куге“ и најважнији дисконуитет са претходним деценијама. Србија ће постати предузетничка – капиталистичка – држава, место у коме се ствара, креће, гради, учи, увећава, умножава… Наравно, не само и једино капиталистичка држава, већ богата држава која ће имати више новца за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…  Држава са богатим грађанима који ће самоиницијативно издвајати свој новац за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…[25]

Данас су у Србији многи против либералног капитализма. Многи су против повратка у комунизам. Нико не зна како у пракси, у стварности, изгледа тај нови систем који није ни капиталистички ни комунистички. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи ако држава гарантује цену и откуп пољопривредних производа чије се цене образују на светском тржишту. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи, ако држава укине царине. Или, ако се укине половина министарстава. Постоји још десетине оваквих примера, као што постоји десетине стручњака који предлажу овакве мере, али нико не зна како то реализовати, ко то да уради, нико није написао програм који у пракси, у стварности, до детаља, показује мере које треба предузимати. Не могу се увек преписати и применити готова решења из света.

Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна “жива расправа“ између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара… Попут Шведске или Норвешке, монархија са развијеном капиталистичком привредом, које су отворене према свету, али и штите своје интересе, па су уздржане приликом интеграција у наднационалне институције (Шведска није члан Нато, а Норвешка није у ЕУ), где су често левичари и либерали на власти – са већином у скупштини. У тим државама спроводи се и приватизација али и национализација; дозвољено је стицање профита, али се спроводи и озбиљна социјална политика. У тим државама заједно живе и заједно их стварају и чувају и аристрократе и хипици, и конзервативци и социјалисти, итд.

Ако се и напише добар и дугорочно одржив економски програм, што уопште није лако написати имајући у виду стање српске привреде и економије (а посебно људске ресурсе), затим дешавања у Европи и свету, преостаје нешто што је још много теже – применити тај програм, остварити га. Није довољно бити поштен, треба и знати. Није довољно знати, треба бити и поштен. Није довољно бити поштен и знати, треба бити и храбар човек. И – треба имати довољно таквих људи: који имају знање, који су поштени, који су храбри.

Без моралне обнове немогуће је свести корупцију на прихватљиву меру. Без обнове система вредности не може бити мање крађе. Дошло је до анархије, нестале су све хијерархије и вертикале, али су “анархисти“ депресивни, малодушни и песимисти. Мало је “анархиста“ који су предузимљиви, ствараоци и конструктивни. Већина размишља “ако сви краду, онда ћу и ја“, “ако сви иду преко реда, онда ћу и ја“, “ако сви бацају смеће где год хоће, онда ћу и ја“, “ако нико не чисти снег, нећу ни ја“, итд. У таквом друштву, у коме све мање грађана учествује у политичком животу, у којој све мање грађана излази на изборе, све је више оних који вичу да треба вршити национализацију тајкунских и страних компанија. Ко ће да преузме управљање у тим компанијама после национализације?

***

Треба нам више економског конзервативизма. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима, јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални.

Економски конзервативац у САД, припадник покрета “чајанка“, представник нових (алтернативних) конзервативаца доста се разликују од републиканаца какве знамо. Најпознатијем радио водитељу старије генерације емисија почиње са музиком бенда Metallica (Michael Savage). Наравно, ово не пишем зато што сам противник српске народне музике (а јесам противник турбо-фолк културе), већ да објасним разлику у менталитету између економског конзервативца у САД и онога који се тим појмом може назвати у Србији, а који послове “завршава“ у кафани уз јагњетину и народну певачицу. Није исто када вам је у глави ритам и порука рок и хеви метал музике и када певушите “стани, стани, Ибар водо, куда журиш тако“ и “хајде Јано кућу да продамо само да играмо“, посебно у држави у којој се све распада, у којој је општа ентропија, која је на распродаји… Није чак ни смешно. Конзервативци и хришћани у САД никада не би подржали човека који је преварио жену (посебно не ако је то политичар или познат глумац и посебно не ако је хришћанин и конзервативац), у Србији такав постаје још популарнији међу “православцима“.

***

Не можемо се враћати уназад и мењати оно што је било. Стање српске економије је такво какво је, ми морамо да пронађемо начин како да избегнемо банкрот и могућност да нам страни кредитори одређују председника владе, ван демократских избора и против воље грађана. Тај тренутак се ближи: ако Србија банкротира немогуће је помоћи Србима на Космету и у региону. Статус Космета може се решавати још неколико деценија, а шта ће народ да једе и од чега ће да живи мора се решавати сваки дан. Република Српска може се прикључити Србији за 50 година, али ако до тада не буду Срби нешто јели са обе стране Дрине, неће их бити тада. На крају, нема ништа ружније (најблажа реч) од тога да се залажете за одбрану Космета док примате новац из буџета, од пореских обвезника, од грађана Србије, од јавних предузећа, од Срба, а да им говорите да не размишљају својим стомаком, да не иду “трбухом за крухом“, да им не обезбедите посао, храну и новац за живот достојан човека. Нечасно је тражити од других да се жртвују, а да нисте спремни и сами да се жртвујете. Нечасно је другима говорити да “није све у новцу“, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији, јавним предузећима и тајкунско-монополистичким компанијама, док примате новац из буџета и ништа нисте учинили да се они који се врате у Србију запосле и достојно живе од свог рада.

Србија може да опстане као национална држава, која је сачувала највредније ресурсе, само као демократска држава у којој се поштује владавина права – у којој полиција прво хапси лопове на власти, унутар “елите“, па тек онда “обичне грађане“ који крше законе и прописе, који варају и краду. Када ће Србија постати таква држава, када ћемо добити такве полицајце, а најурити ове који су сада у полицији? Онда када већина грађана Србије не буде склона превари, крађи, лагању, или бар стекне храброст да се супростави таквима. За почетак – у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци. Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица. А тамо их има у толиком броју зато што долазе из народа.

Оно што остаје отворено и неизвесно: да ли Србија има времена за реформе, за сузбијање корупције, за обнову привреде, или ће банкротирати и онда добити на месту председника државе човека који ће бити делегиран од стране ММФ-а и ЕБРД-а?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли су неки српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их све чекају  “иглене уши“? Како да не дође до освете, а да буде правде, како да се обештете покрадени? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају – и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе? Да ли ЕУ или Русија могу то да ураде у Србији, за грађане Србије? Зашто су у капиталистичким друштвима (српски) радници вреднији од радника који раде у Србији? Зашто су у приватним предузећима у Србији радници вреднији од оних који раде у јавним предузећима или у државној администрацији? Зашто Срби који живе на Западу не бацају смеће на улици, а када дођу у Србију то раде? Зашто возе ауто, у држави у којој живе на Западу, у складу са дозвољеном брзином, а када дођу у Србију дивљају? Као и у случају Грка и Грчке, за стање у коме се сада налазе не могу само други бити криви.

***

Себичност и стицање материјалног није одлика само капитализма. У свим епохама и цивилизацијама било је оних који су мислили само на увећање богатства, “сујету света“, на своје себичне интересе. Тако је било и тамо где су владали фараони, цезари, папе, монарси, епископи, тако је било и тамо где су владали и где владају комунисти. Зао човек није само онај ко је богат, зао човек може да буде и сиромашан. Хоћу да кажем: све је до људи – до њиховог карактера, морала, васпитања, образовања. Само по себи, сиромаштво није грех или врлина, само по себи није ни богатство грех или врлина.

Чак и неолиберализам, када се погледа у строго економском смислу, није штетан само зато што заговара рационално понашање учесника у слободном тржишту без утицаја државе и друштва. Принципи слободног тржишта и једнакости између људи су, без обзира на њихове етничке, верске и сваке друге разлике, хришћански принципи. Комунизам је, у теорији, тежио идеалним решењима. У комунизму се може наћи доста хришћанских принципа. Али тамо где они који представљају тај систем и идеологију не служе као пример, нису доследни и поштени, већ врше злоупотребе и манипулишу, систем не може бити одржив. Тамо где опстаје применом репресивних метода, у једном тренутку мора доћи до слома.

Чак и толико критикована индивидуализација, ако не оде у екстрем – у егоизам и отуђеност од других људи (друштвени аутизам) – није нешто лоше, јер је суштина хришћанства у развоју Личности (“свако носи свој крст“, “Бог суди“). Хришћанство је интернационално, Православна црква осудила је етнофилетизам као јерес. Са друге стране, национална држава тековина је Француске револуције, али је и социјализам и либерализам у својим основама интернационалистички. Економија (трговина) је одувек повезивала људе, али и раздвајала и сукобљавала због различитих интереса.[26] Неолиберали нису пали са Марса.  Глобализован свет не може да функционише без универзалних правила. Свакако да је потребна регулација у међународној трговини, у међународном кретању робе, капитала и услуга.[27]

***

Србија не може да се развија само на основу сопствених ресурса, без сарадње са светом. Но, да поновим, чак и када би била потпуно изолована, живот у Србији могао би бити много бољи ако се користе сви потенцијали које имамо, ако се држава боље организује. На пример, решавање проблема сиве економије. Ту се не ради само о новцу који се сада губи, који не улази у буџет (трећина укупног промета), већ о много већем новцу који се губи зато што није решено питање сиве економије и владавине права. Да је то решено, постојала би лојална конкуренција – они који обарају цене јер не плаћају порезе, доприносе, царине, плате, који намештају тендере, ишли би у затвор – па би била мања сива економија, а већа домаћа производња и потрошња, веће плате, већа новчана маса, већи БДП и буџет. Да поновим и ово, Србија није изоловано острво, нити то треба да буде. Србија дели проблеме савременог света, без сарадње са светом не могу се решавати проблеми[28].

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?[29]

2.    Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)?

 

ЗАКЉУЧАК

(краћа верзија)

Не желим и не могу да будем тумач другим људима. Свако сам просуђује. Пишем критике, предлоге, анализе, делим своја размишљања. Жеља ми је да подстакнем дискусије, да предложим нека решења, а не да доносим коначна решења и коначне судове. Због тога сам на блогу више пута написао реченице које сам и у ову књигу пренео и које још једном понављам у закључку:

Економски  програм  не  може  написати  један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да  унутар  Србије  мора  постојати  непрекидна  “жива расправа“  између  економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара.

и:

Нови народни договор није народни договор,неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и ониделови који нису блиски и чврсто везани за Српску Православну Цркву са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу дапромене људи који су другачијег менталног склопа, другачијихморалних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим датреба одбити неког само зато што је социјалиста,или, прихватити некогсамо зато што је Србин православац. Немогуће је доћи до владавинеправа ако сви представници друштва не учествују у стварању правнихнорми.Могунорме бити најбоље написане, ако не постоји консензус оњиховој примени, поштовању тих норми у свакодневном животу, немавладавине права. Тада, они који су донели норме могу само на силу данатерају оне који одбијају норме да их прихвате. Овде на првом местуимам у виду друштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутарсвојих група може захтевати поштовање тих норми од стране свихчланова. Србији је потребно сазивање Уставотворне Скупштине.

***

Потребно је отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима. Идеју да уместо председника имамо монарха помињем због изградње вертикале и организације хоризонтале. Систем настао после 1945. године без обзира на вештачка дисања из 1990. и 2000. године више не може да опстане нити генерација људи која је створила тај систем може вечно живети. Грађане Србије и Србе нико никада није питао да ли желе републику. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран (овде у овом контексту не помињем део Устава везан за Космет). Србији је, понављам, потребно доношење новог Устава (са предлогом за решење статуса Космета), написаног од стране Уставотворне Скупштине и предложеног грађанима да се изјасне на референдуму. Постоје предлози да се председник бира у Скупштини од стране посланика а не директно од стране грађана. Мој предлог је да се кандидат за монархабира у Скупштини и предложи грађанима да одлуку потврде на референдуму. На референдум мора изаћи више од пола од укупног броја бирача и мора бити изабран са две трећине гласова. Слично би се регулисао и поступак опозива. То би за Уставотворну Скупштину, њене чланове и кандидата за монарха био доказ да ли су успели да постигну друштвени консензус. То би био тест за све њих да ли имају реалан однос са грађанима и њихову стварну подршку. Мој предлог је да се монарх[30] бира на 10 година и да се остави могућност да буде изабран два пута. Од овлашћења које би имао монарх изабран на овај начин, од ситуације у држави, региону и свету, зависило би да ли би тај статус више личио на просвећени апсолутизам или на статус који има енглески монарх или немачки председник. Разлика између избора енглеског монарха и немачког председника са једне стране и избора монарха какав предлажем за Србију јесте то што би грађани на референдуму морали да се изјасне и потврде избор. Дакле, то не би био избор (само) неколико породица (по наследству) и/или политичке (страначке) елите[31]. На делу би се показало грађанско јединство, народна слога. Председнички систем какав постоји у САД има ману – то је страначки систем. Председник долази из једне од две странке. Последњих неколико председника, као и нови/стари председник који се очекује у Белој кући, нису допринели превазилажењу подела унутар САД које су све озбиљније и дубље између конзервативаца и либерала, између те две странке, али и између богате мањине и сиромашне већине[32].

Народна скупштина Србије може да има и два дома. Потребно је утврдити колико посланика треба да има, утврдити који је изборни систем најбољи за Србију, како ће бити представљени грађани из свих општина, из неразвијених подручја, Срби из расејања, из региона, мора се узети у обзир будући статус Космета па са тим у вези административне, техничке и законске везе између Београда и Приштине, како ће у Народној скупштини представнике имати сви делови друштва и све мањинске заједнице. Такве одлуке треба да донесе Уставотворна Скупштина.

***

Уместо у цивилизацију, свет тоне у варварство. Запад није успео да наметне свој систем вредности у остатку света. Последњих година је у повлачењу. Догађају се супротни процеси унутар Запада, који се све више варваризује и тоталитаризује. На свету ће у наредних 20 до 30 година опстати свега неколико оаза – држава, територија – унутар којих ће се живети цивилизовано (по мери нашег, хришћанског и/или хуманистичког, система вредности) у демократској атмосфери. Са друге стране, већи део Европљана је пацификован. У периоду колонијализације створен је бес код других раса, где многи међу њима желе освету. За многе припаднике других раса данашњи пацификовани Европљани/хришћани исти су као они европски/хришћански колонизатори из 18. и 19. века[33]. Чак и да међу Европљанима не постоје империјалисти и колонизатори, Европљани би остали угрожени. Пример су исламски фундаменталисти који имају “нула толеранције“ – који намећу своју веру и своје идеје путем терора. Тероризам код исламиста није само начин ратовања са циљем одбране од империјалиста, исламски тероризам је и начин ратовања са циљем освете и освајања[34]. Због тога не можемо бити срећни ни ако САД и Нато предвођени империјалистима и колонизаторима победе у рату у Авганистану ни ако талибани победе. Победа и једних и других је опасна по свет. После победе западни империјалисти или исламски фундаменталисти могу да, рецимо, на Балкану, лакше врше контролу и отворе нове линије фронта у борби за успостављање сопствене доминације. На Балкану су већ 20 година присутни војници Нато држава као и муџахедини и терористи из исламских држава.

Широм Азије и Африке милиони деце служе као сексуални робови, од држава са југа Сахаре преко Египта до Тајланда. На Западу су традиционалне породичне (хришћанске) вредности деценијама угрожене и потискиване. Неолиберали померају границу те је све више заступника не само легализације хомосексуалних бракова и давања права хомосексуалцима да усвајају децу већ је све више заступника људских права педофила(?) а све је мање заступника људских права деце. Зар нису Косовари (албански терористи, сарадници Нато и Ал каиде) после доласка Нато алијансе на Космет живим Србима које су отели и држали као робове вадили органе из тела за продају и после те заробљене Србе убијали? То се није догађало пре шест векова већ на почетку 21. века. Као и у случају напада на Либију, владе Нато држава не занимају људска права већ освајање природних ресурса. У Либији је то нафта, на Космету угаљ и комбинат Трепча. Владајућа елита Запада постала је опседнута идејом “контроле раста“ потрошње и популације на Земљи.

Крајем Средњег века унутар западног хришћанства поново је уведен систем робовласништва, током периода колонијализације. Затим се хришћански свет изборио да се робовласништво укине. Унутар хришћанске цивилизације дошло је до социјалистичке револуције. За седми дан, дан одмора како је Библија налагала, изборила се европска левица. За укидање робовласништва и атеисти. У истој Европи, на кратко, током 20. века нацисти и фашисти (фракције социјалиста и езотериста) обнављају систем робовласништва. Данас неолиберали на Западу уводе нови облик робовласништва путем економије и контроле медија и образовања. У комунистичкој Кини све је више радника-робова. Не бих се изненадио ако у неким деловима света, за пар деценија, педофили добијају децу путем клонирања, коју ће хранити са ГМ храном. Могуће је да ће се у некој држави света педофили и научници који раде таква истраживања удружити и успети да донесу законе који њима одговарају. Који то закон прогреса гарантује да на свету неће поново живети људождери? Пирати су се вратили. У Сомалији се појавили они прави, морски, у Европи преко све популарнијих пиратских странака.

***

Без духовног препорода нема економског препорода. Нема развоја привреде ако нема потрошача. Да парафразирам оно питање са кокошком и јајетом: ко је старији – произвођач/радник или потрошач/купац? Да би имали више запослених и веће плате морају постојати потрошачи који имају новац да купују, и обрнуто. Треба водити рачуна да Србија не постане потрошачко друштво у оном негативном контексту – да не спроводимо идеје неолиберализма и не стварамо културу конформизма. Неолиберална идеологија отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности. Против тога се не можемо борити пуританским методама, ограничавањем људских права и мешањем у туђу приватност. Нити је паметно да се људи одричу тековина модерног света и материјалне стране живота. То је погрешан пут. Прави пут је промовисање вредности и живота који ми (хришћани, демократе) заступамо. Уместо да се гледа други треба радити на себи. Када себе усавршиш дајеш позитиван пример другом човеку. Када је више таквих људи и друштво је такво. Стварати друштво у коме су појединци слободне личности, у коме се поштује приватност и различитост, али тако да то друштво није атомизирано (да није у анархији), да људи нису отуђени једни од других (егоцентрични у својој индивидуалности).

Потребно је пронаћи меру између либерализације тржишта (царина) и државног протекционизма. Треба одабрати елементе идеја слободног тржишта и уклопити са елементима идеја меркантилизма[35], водећи рачуна о развоју и домаће привреде и сарадње са светом. Није решење, и немогуће је, одржати систем који штити домаћу привреду а не омогућава трговину са светом, као што је неодржив систем који не подржава/развија домаћу привреду а потпуно је отворен за страни капитал и увоз.

Када се поставе прави и здрави темељи, када постане јасна политика која дугорочно предвидиво, транспарентно и вешто комбинује најбоље елементе либералног капитализма и државног интервенционизма, уз изградњу владавине права, отвориће се путеви за развој приватног предузетништва у Србији. То је пут за излазак из кризе и економски препород Србије.

Селидба капитала и производње са Запада на Исток није донела побољшање животних и радних услова радника на Истоку а погоршала је животне и радне услове радника на Западу. То се односи и на селидбу капитала и производње из Западне у Источну Европу. Грађани/радници Истока не треба да се љуте на грађане/раднике са Запада због тога што “промене“ нису донеле суштински напредак. Радник на Западу који је остао без посла или му је смањена плата жртва је истог система и истих корпорација које радника (дете) у Азији плаћају 10 долара месечно или радника у Бугарској или Србији 100 долара месечно. Чињеница је да се власници крупног капитала широм света убрзано богате, док радници широм света постају све сиромашнији. Чињеница је да цена нафте расте широм света, да потрошачи широм света све више новца издвајају за гориво а да нафтне компаније од САД преко Арабије до Русије добро зарађују. То није разлог да се тражи укидање капитализма (приватне својине и приватног предузетништва) нити су сви капиталисти исти. Исто тако истина и правда нису увек на страни сваког радника.

Патриоте могу да буду и конзервативци и социјалисти (као и космополите). Предност домаћим компанијама у односу на стране компаније дају и конзервативац из САД Michael Savage и левичарски економиста из Аргентине Axel Kicillof. Обојица, иако различитих идеолошких убеђења, исто гледају на националне и државне интересе у односу на стране интересе. Свака држава тражи свој модел развоја, не постоји универзалан модел. Конзервативци подстичу куповину домаћих производа направљених у приватним компанија, социјалисти подстичу куповину домаћих производа направљених у државним компанијама. Негде нека предузећа треба национализовати[36], а негде приватизовати. У Србији постоји неколико јавних предузећа[37]које не треба приватизовати, у којима држава не треба да изгуби већинско власништво. Већи део природних ресурса и обрадиве земље не може бити део светског или европског слободног тржишта[38].

***

Делује немогуће ово што предлажем: сазивање Уставотворне Скупштине у којој би већину чинили припадници нове српске десницеи нове српске левице – припадници нове историјске аристократије. Уколико се то догоди, тај идеални сценарио се оствари, решавањем унутрашњих проблема неће нестати сви проблеми и све негативне околности. Србија је део Балкана, Европе и света. Када би по том идеалном сценарију нека нови и много бољи људи дошли на власт до краја 2013. године развој Србије неће бити једноставан после тога јер је Србија део региона у коме није постигнута трајна стабилност и део Европе и света у коме се не види крај економске кризе. Развој ће бити могућ ако способни и часни људи воде државу без обзира на све околности – зато што Србија, вођена од стране нових људи, не би била каква је данас.

Ми смо заокупљени својим животима и животом у својој држави. Слабо се прате дешавања у региону. Скоро нико не прати ситуацију у, рецимо, Пакистану. Мало је људи који су свесни да од неких догађаја у неком далеком Пакистану за десетак година свакодневни живот већине грађана Србије може бити значајно другачији – да догађаји из Пакистана могу знатно да утичу и промене живот у Србији. Може променити и живот Србина у Бечу, Паризу или Чикагу. Пакистан је, што се тиче комплексности решења проблема, знатно комплекснији проблем у односу на проблем решења статуса Космета. У Пакистану живе две различите групе муслимана које су у вековном сукобу. За превласт се боре и Иран и Саудијска Арабија, две муслиманске државе у међусобном сукобу. У Пакистану постоји сукоб модерниста и талибана. Пакистан је у све лошијим односима са САД, све су јачи талибани. Победом талибана у Пакистану долази до победе талибана у Авганистану. Власт талибана у ове две државе значи преливање сукоба у Индију, са којом је Пакистан у вишедеценијском сукобу. Доћи ће до сукоба са Русијом која контролише муслиманске државе ЗНД-а. Погоршаће се односи између Техерана и Ријада, као и између САД (Нато) и Кине. Кина је савезник Пакистана и Ирана. Савезници САД су Индија и Саудијска Арабија. Русија сарађује са свим поменутим државама али боље односе има са Кином, Индијом и Ираном у односу на САД, Пакистан и Саудијску Арабију. Иран прави атомску бомбу, Израел има атомску бомбу. Пакистан и Индија имају атомске бомбе. Ово је само мали пример како ватра запаљена у Пакистану, у брдима Кашмира, може брзо стићи до Балкана. Такве ватре могу бити запаљене на бројним местима, укључујући и саму Србију и регион у којем живимо.

***

Негативан развој догађаја у Србији:

Није дошло до промена на боље унутар друштва и елите. Поделе између левичара и десничара још дубље. Космет изгубљен за наредних неколико деценија. Српски интереси у региону потиснути на више деценија. Без савезника у свету. Долази до сукоба у Рашкој, око Бујановца и Прешева, у деловима Војводине где живе Мађари и Хрвати… Србија у границама Београдског пашалука.

Пут обнове и развоја Србије:

Дошло је до промена на боље унутар друштва и елите. Постигнути су конзензуси око основних друштвених тема и националних интереса. Статус Космета остао непромењен. Живот Срба у региону постао бољи. Људи из расејања више везани за матицу и матица се више ослања на њих. Док траје светска економска криза Србија увећава свој БДП. Расте међународни углед и имамо више савезника у свету.

Развој догађаја у свету:

Светска економска криза не пролази. Побуне грађана широм Европе, у неким државама долази до сукоба између комунистичких и фашистичких покрета који се буне против владе своје државе (“грчки сценарио“ широм Европе). Европа се дели на три блока (једна група држава окупљена око Велике Британије, друга око Немачке, трећа око Русије, Француска се дели и нестаје, још неколико држава у Европи добија нове границе). Долази до неколико регионалних ратова у Европи и свету, који израстају у светски рат. Ошта катаклизма средином овог века. Мир је могућа само ако наступи нови светски поредак и настане светска влада. Међутим, ако до тога дође, широм света ће настати бројни покрети отпора против светске владе, тако да вечни мир на овом свету никада неће доћи. Уколико у нашем животном веку наступи доба антихриста, и тај антихрист постане председник светске владе, која ће владати тоталитарно и без отпора против ње (јер ће између осталог многи у антихристу видети Христа), знамо да убрзо после тога наступа Други долазак Христов и скраћивање мука којима ће људи бити изложени (за некога тек тада настају праве муке). Мислим да је реално да стање у Европи и свету какво је данас потраје још неколико деценија, са извесним побољшањима или погоршањима. Толико је времена потребно да се пронађу нови економски модели у европској и светској економији, реши питање снабдевања енергентима, нестану неке садашње светске силе и настану нове… Како ће на крају те промене да се одиграју, да ли је могуће да до њих дође без рата, или ће настати светска влада, знаћемо до краја ове деценије.

Развој догађаја у Србији у односу на развој догађаја у свету:

У првом случају, негативном, где Србија велике промене и потресе у свету дочекује слаба, скоро у границама Београдског пашалука, Срби који тада буду живели унутар такве Србије али и сви Срби широм света који се нису одрекли својих корена и традиције, и живе у државама у којима се неће много боље живети него у Србији, не могу очекивати спас, осим, ако Бог не буде желео да сачува Србе који су опстали испод једне шљиве. Под условом да у овом веку дође до светског рата, што је извесно (веће су шансе да до краја века дође до великог рата него да до рата не дође), ако не наступи убрзо после рата време Другог доласка Христовог, на свету ће сигурно опстати тако мало Срба да ће сви заиста моћи да стану под једну шљиву. Ни то није крај српског народа, једног дана из те групе може да настане народ са великим бројем храбрих и паметних људи. Ако то буде Божија Воља.

У случају да се ускоро покрене обнова Србије, затим развој, могућ је и немогућ сценарио (немогућ за многе који знају стање у Србији и српском народу данас): да Србија убрзо ојача и спремно дочека велике потресе у свету. Какве опасности прете из света? Овде се нећу бавити опасностима у региону, од стране држава и народа у суседству. Сада је светска економска криза препозната као опасност. Не види се излаз из кризе, још озбиљнија криза може водити ка томе ће неке валуте попут долара и евра доживети крах. Србија мора да има спреман план шта радити у том случају, и сваком другом везаном за економију (на пример, да због превеликог дуга према светским кредиторима који не можемо да вратимо неко тражи да им препустимо делове суверенитета, или да због отписа дугова странцима препустимо неке много веће и скупље ресурсе). Све је већи број људи свесних опасности од хемијског и биолошког оружја, које се користи и у условима мира, када не ратују државе, али када се према становницима неке државе примењују облици хемијског и биолошког рата тако што се на разне начине уништава пољопривреда и угрожава здравље људи. Србија је потпуно неспремна за одбрану у случају хемијског и билошког напада (који је, иначе, у току, преко јачања ГМО лобија, тровања земље, и на неке друге начине, попут научних експеримената везаних за промену климе, наравно и током агресије 1999. године бомбама са осиромашеним уранијумом). Економска криза и регионални ратови могу да доведу до велике миграције становника широм региона, Европе и света. Србија сада има проблем са неколико хиљада азиланата годишње који илегално улазе а какав је проблем ако се у кратком року на граници једног дана појави више стотина хиљада људи? Боље је имати него немати план и оперативне могућности у таквом случају. Имамо доста  воде за пиће и земљу која даје храну, у случају велике несташице воде и хране у свету, многи ће желети да дођу у Србију. У случају да дође до такве несташице воде и хране широм света, која је настала због економске кризе и ратова, широм света ће доћи до разних епидемија болести, како оних које погађају људе тако и оних које погађају животиње и биљке. Србија мора бити спремна да одговори и на такве опасности. Ово је само део опасности ове врсте, ту је опасност која долази од непријатеља у региону, ту су опасности које долазе о могућих ратних сукоба конвенционалним оружјем и оруђем. Србија сада није спремна да одговори ни на једну опасност од ових које сам навео. Чак и да грешим и да мир у свету потраје до краја века, да већина од ових опасности није права опасност, боље је имати људе који знају да пруже прву помоћ и опстану у шуми без хране недељу дана. Зато становништво треба да пролази обуке за цивилну заштиту а мушкарци и војну обуку. Ако садашњи лидери остану “национални лидери“ и “очеви“ и “мајке“ нације до краја деценије, не треба нам светски рат, не треба нам катаклизма да би нестали као народ и држава.

***

Прича о Апокалипси која долази за време нашег животног века постаје део свакодневног говора. Са свих страна државе и света разни људи указују на бројне “знакове“. Са друге стране, у свакодневном говору све је присутнија и прича о долазећој катаклизми (избијању Трећег светског рата, ”отопљавању” на планети) коју ће човек изазвати.

Човек не може до спасења да дође искључиво сопственим снагама, па не бих да “паметујем“ на тему Апокалипсе. Као ни о спасу, ко ће бити сапасен када дође Судњи дан. Ионако ће доћи “као лопов у глуво доба ноћи“. Што се предвиђања за катаклизму тичу, ту се на основу људског знања и сазнања доста тога може прилично тачно предвидети.

Како ће српски народ проћи кроз те процесе  делом зависи од сваког припадника српског народа. Са друге стране, од сваког од нас зависи – независно од повезаности/дешавања са народом и државом (политиком) – како ће живот сваког од нас изгледати за 10, 20 или 50 година.

Реформом образовања и реформом привреде стварамо услове за убрзан развој науке у Србији. Да би се координисао рад оних који спроводе реформе образовања и привреде и развој науке, мора постојати национални програм који је неко написао и који ће неко спроводити. Да би се донео национални програм мора доћи до националног помирења и одвајања жита од кукоља – стварања позитивне селекцијеу друштву. После тога се сви ресурси и потенцијали могу употребити. Можемо да створимо стабилну економију у развоју, са много већим приходима државе и грађана, што ће омогућити развој науке и јачање војске и цивилне заштите, тако да спремни дочекамо сваку озбиљну опасност која може доћи из света. Некада је важно на време препознати опасност, због тога је потребно изградити српску светску мрежу и тако све потенцијале расејања искористити а људима из расејања омогућити сигурну и брзу везу са Србијом. Са стварањем такве мреже – повезивање Србије са људима из расејања, којих има у скоро свакој држави света – уз ефикаснију дипломатију и обавештајни рад (и економску дипломатију и економски обавештајни рад), можемо на време добити све информације о потенцијалним опасностима. Стварање такве мреже могуће је само ако прво настане српска светска привредна мрежа, јер без новца није могуће организовати озбиљан центар у свакој држави света. Тај центар могу да буду амбасаде и/или конзулати државе, и/или економска представништва, и/или представништва српских компанија и културних институција, које ће бити оформљене и сарађивати са Србима који живе у држави у којој се такав центар отвара. Људи који знају шта желе, имају државу која зна шта жели. Држава која зна шта жели има такве центре у свакој држави света и са тим центрима спроводи своју спољну политику, отвара тржишта за своју робу, итд. Људи и информације путују светом, потребна је инфраструктура која ће омогућити такав пут. Не можемо се повезати са светом са инфраструктуром из прве половине 20. века. Зато морамо основати националну авиокомпанију и купити велики број авиона (а то ће бити могуће ако се матица више повеже са расејањем, ако више туриста долази и одлази из Србије, ако се повећа извоз из Србије…). Треба обновити железницу и завршити изградњу аутопутева. Треба развијати телекомуникације и информатику и стварати сопствену светску мрежу за комуникацију (у сарадњи са неком од држава које производе и шаљу у свемир сателите произвести и послати у свемир сателите, покрити свет и омогућити Србији да има независну везу са целом планетом). Треба улагати у морске луке и железницом и аутопутевима и рекама и каналима повезати се са свим лукама које се налазе у морима која окружују Балкан: Бар, Солун, Констанц… Предлог да се Морава и Вардар повежу каналом и омогући пловни пут за бродове од Солуна до Дунава прихватити и остварити ако је економски исплатив и технички изводљив. За Србију није скупо да плати испитивања и студије изводљивости. То је скуп пројекат, можда и неизводљив (због могућности да не може да се обезбеди довољно воде), али, ако се и реше финансијске и техничке ствари, остају политички договори са Македонијом и Грчком, где ће своје интересе тражити и Албанија и Бугарска, где ће своје интересе тражити и САД, Немачка, Русија, Турска, Француска, Италија, Велика Британија, Израел, Мађарска, Чешка, Словачка, Аустрија и Кина. Исти међународни актери учествују и у решавању питања статуса Космета. Грчка, Србија и Бугарска су пред банкротом, Македонија је пред распадом, уздиже се Албанија, најављује се и у Тирани и у Скопљу и у Приштини стварање Велике Албаније. Само је питање тренутка када ће Албанци у Грчкој и Црној Гори покренути оружани устанак и захтевати независност. Са северозападне стране Србије уздиже се од стране Запада подржана усташка НД Хрватска и расту “апетити“ Хрвата и оних за које Хрвати раде према Војводини (Северној Србији).

Србија као држава предузимљивих људи који знају да брину сами о себи не чекајући помоћ са стране – умеће да искористи све шансе које ће се указати приликом промена у међународним односима и на светским тржиштима, умеће да пронађе решења за све негативне утицаје који могу доћи из региона и света у наредним деценијама.

Ум (разум) води, вера (срце) ослобађа.

www.nikola5.wordpress.com

kosmet.kosmos@gmail.com


[1] Наравно, да би то заиста била, мора још доста тога да се уради у Србији.

[2] До 135 динара за један за један евро, како неки предвиђају.

[3] Око 115 динара за један евро.

[4] Под здравом храном подразумевам и конвенционалну храну без много хемикалија, али пре свега сертификовану органску храну која је скупља на светском тржишту и за којом је већа потражња.

[5] Тренутно је извоз нешто више од 10 милиона евра годишње. Потенцијал се мери у милијардама.

[6] Сличним путем иде и фирма CONIMEX Trade из Београда.

[7] Или пример малинара који су потписали уговор и обећали испоруку коју не могу да испуне, а онда траже од државе да купи малине које нису продали за робне резерве.

[8] Ratko Karolić – KAKO PROTIV SUŠE: VIŠE KANALA ILI VEĆI STOČNI FOND? http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-44737/kako-protiv-suse-vise-kanala-ili-veci-stocni-fond

[10] “Svet se nalazi na pragu velikih potresa, preuređenja i promena. U tom procepu on može ostati još 10-20 godina. U svakom trenutku u svetu se mogu desiti veliki, nepredvidivi događaji i pojaviti novi problemi.“  Li Šenjmin, zamenik direktora Kineske akademije društvenih nauka, Fakti

[11] Бранимир Марковић “Совјетски капитализам“ – http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html

[12] Криза која је захватила јужну Европу и Ирску, а почиње да прети и до сада стабилним економијама са најјачим рејтингом ААА, за сада изгледа само не може ништа шведском тигру са севера. Приноси, односно камате на обвезнице које издаје влада Фредрика Рајнфелта, који Шведску води пуних пет година, мањи су и од оних које издаје Немачка као најјача привреда ЕУ. Једина земља која у овом тренутку има веће поверење у очима инвеститора од Шведске јесте Швајцарска која и није чланица Уније. Поред тога је премијер Рајнфелт, који је прошле године започео други узастопни мандат – што се председницима влада десног центра није десило још од Другог светског рата – успео да одоли притисцима за спасавање банака, остављајући банкарима да се сами носе са проблемима који су их задесили. Блиц, 26.11.2011.

[13] Сетимо се приватизације Ц-маркета. Та компаније није продата словеначком Меркатору, већ Делти, да би остала српска.  Постала је део Макси дисконта, српских маркета, а онда је Делта продала Макси компанији из Белгије, тако да је Ц-маркет завршио у власништву странаца. После продаје Ц-маркета акционари Меркатора постали су неки Срби, Србин је тада био на челу Меркатора и исти је на последњим изборима у Словенији добио највише гласова.

[14] Саша Радуловић “Мит о тржишту и регулација“  http://blog.b92.net/text/19228/Mit-o-trzistu-i-regulacija/

[15] Небојша Катић Bruto-plata, neto-plata, i zašto nije svejedno Блог Небојше Катића

[16] Зато председник Венецуеле враћа 11 милијарди долара вредне полуге злата које су се налазиле у банкама у САД и ЕУ

[17]  Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvo http://www.novossti.com/2011/08/trziste-se-mora-vratiti-u-drustvo/

[18] Због ових разлога најмоћнији капиталисти издвајају доста новца за финансирање универзитета и интелектуалне елите која ће радити за њих.

[19] “Криза капитализма или… фашизма“, Борислав Ђаковић: “У фашистичкој Италији држава плаћа за грубе грешке приватног бизниса. Докле год је бизнису ишло добро „профити су остајали приватни“, али кадa је дошла депресија „држава је пребацила губитке на леђапореских обвезника. Профит је приватан и индивидуалан. Губитак је јаван и социјалан.“ По избијању кризе и масовној помоћи америчке државе пропалим банкама и корпорацијама, дотични цитат се брзо проширио и по Србији, као нешто што је својствено капитализму – потпуно погрешно.“

www.dverisrpske.com/tekst/1858139

[20] Јирген Хабермас користи термин “интегрисани капитализам“ за тржишну економију под контролом политике.

[21] “Сједињена држава Европа?“: Такође договорено је да „тројка“ – Европска унија (ЕУ), Европска централна банка (ЕЦБ) и Међународни монетарни фонд (ММФ) – остане трајно у Атини, највећим делом у Министарству финансија, како би „надгледала да ли и како Грчка примењује договор и преузете обавезе“. Медији су извештавали о „надзору“, „мониторингу“… еврозоне, док су неки писали и о „паралелној“, па чак и о „принудној“ управи ЕУ… Једноставно речено презадужена Грчка се нашла у незавидној ситуацији. Не добије ли помоћ неће моћи да одговори обавезама које је очекују већу децембру, неће моћи да исплати плате државној администрацији, запосленим у образовању, здравству… Најављен, па потом отказан референдум, на коме би се грађани изјашњавали да ли су за драстично стезање каиша или излазак из зоне евра преведен је у Грчкој у шали на питање: „хоћете ли да извршите самоубиство или да вас убију“?…  Европски комесар Оли Рен, после састанка министара финансија ЕУ, 8. новембра, изјављује да је италијански министар Ђулио Тремонти, изнео детаљан план о реформи и наплати пореза, као и о економским реформама, нагласивши да је Комисија ЕУ упутила Риму детаљан упитник и послала своју „мониторинг (подучавање и надзор) мисију у Италију“.

Данас,25.11.2011.http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/sjedinjena_drzava_evropa.45.html?news_id=228915

[22] У држави у којој пропада спорт не може боље стајати ни војска. То је држава у којој скоро нико од њених грађана не чисти снег када падне. То је држава у којој већина грађана баца смеће где стигне. И наравно да таква држава нема углед у свету…

[23] Наравно, државне репрезентације у спортовима попут одбојке, кошарке, ватерпола и рукомета или тениса остварују успехе на међународним такмичењима зато што имамо талентоване играче, па је могуће окупити најбоље. Чак и када се и унутар тих спортова провуче неко “на везу“ опет је већина репрезентације састављена од најбољих играча које имамо, а сви најбољи играчи су, у поменутим спортовима, и светски играчи, играју у најбољим клубовима света… Али, тамо где је поред квалитета играча потребан и квалитет организације савеза, где је много већа међународна конкуренција, где је знатно више квалитетних репрезентација које се на међународним такмичењима боре за медаље, попут фудбала, иако Србија има врхунске европске играче, на европским и светским првенствима већ 20 година постиже лоше резултате (а некада се и не квалификује за одлазак на првенство). Генерално, што се свих екипних спортова тиче, њихово стање се најбоље види када се гледају клубови из домаћих првенстава, од којих ниједан клуб, у било ком спорту, није међу најбољим у Европи, иако имамо добре играче…

[24] Сергеј ХудиевСветосавље.орг; Двери српске – Дестаљинизација и рехристијанизација

[25]   Миљан Премовић: Либерални капитализам као део националног идентитета http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1325695147&archive=&start_from=&ucat=25&

 

[26] На пример, крајем 19. века у САД религиозни људи, хришћани, желели су да забране продају алкохола недељом, то су подржали илегални трговци алкохолом јер им је макар један дан забране (легалног) промета алкохолом повећавао продају на (илегалном) тржишту.

[27] Као што је потребно да европске државе имају уређене односе. Да ли као Европска унија која је наддржава са европском централном банка која је приватна, или као Европа нација, или као Четврти Рајх, наравно, није исто и није свеједно.

[28] Пример дислокације производње из развијених држава у државе са јефтином радном снагом, што је процес који води највећи број људи ка сиромаштву, нестанку средње класе, а веома мали број ка огромном богатству и што је један од узрока кризе пошто је у питању слепа улица – у сиромаштву нема “потрошачког друштва“, нема оних који могу да купују, ако је радник на Западу који је радио за 3 000 евра/долара месечно остао без посла, а радник у Азији ради за 50 евра/долара месечно.

[29] У том смислу, иако је посао са Фијатом добар јер се нешто производи у Крагујевцу после година или деценија како је та фабрика опстајала захваљујући новцу који је примала од свих грађана Србије, дакле, добро је што Застава више није на “народном казану“, али је лоше што ће радници Заставе морати да се хране, да би преживели, у народним кухињама и са те стране посао са Фијатом, као и многи други, потпуни је промашај јер домаћи политичари нуде “јефтину радну снагу“, а траже добру провизију за себе да инвеститору обезбеде локацију, субвенцију из буџета, да скрате бирократију, да одраде нешто што није по закону и наравно – да нађу јефтину радну снагу, јадне људе који немају од чега да живе, па би радили и за минималац, од кога опет не могу достојно да живе. Какав је смисао такве економске политике и да ли немамо избор? Домаћи политичари узму провизију од више милиона евра и препусте раднике инвеститору да раде за 20 000 динара месечно. А само инфостан кошта 10 000 динара. И онда те оптуже да ниси оптимиста.

[30] Као што сте схватили, монарх је термин који условно користим, у недостатку бољег назива за радни опис и статус који предлажем за ту државну позицију/функцију.

[31] А преко тих породица и политичара то је у стварности избор најбогатијих људи и највећих компанија и банака.

[32] Слично је стање и у Француској. Због тога нисам изашао на други круг избора за председника Србије.

[33] У САД постоји екстремна организација Афроамериканаца која отворено користи говор мржње према белцима. На сличан начин расну мржњу према свим Словенима осећају многи Албанци (у Албанији, Македонији, Црној Гори и Србији). Наравно, нисам заборавио на расизам друге стране, који је присутан у оба случаја – код неких белаца према Афроамериканцима у САД и код неких Словена према Албанцима на Балкану.

[34] Сетимо се турско-арапских освајања Европе у средњем веку, исламске власти на Балканском и Пиринејском полуострву. Или недавних убиства младих Македонаца које су убили албански терористи само зато што су Словени и хришћани.

[35] Као што ми желимо да извеземо што више домаћих производа на страна тржишта, тако и други желе да извозе своје производе на страна тржишта, међу којима је и Србија. Као што друге државе штите и субвенционишу своје произвођаче, тако и Србија треба да ради.

[36] Често држава финансијску помоћ угроженој компанији конвертује у удео, који касније може продати.

[37] Ово важи и за једину српску банку.

[38] Куповина земље од стране странаца и српских тајкуна у Војводини одавно је требала да буде тема за Савет за националну безбедност. Чак и да је председник савета није иницирао. Последњи је тренутак да се ти процеси у Војводини прекину.


 

ПОКРЕТ ОТПОРА

и

УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

NikolaV

Никола Варагић 

 

 

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

  

 

Коментар после одржаног другог круга избора за председника Републике Србије

 

 

 

У Српској напредној странци радили су онако како су од њих захтевали челници Европске уније и САД. Поручили су им из Брисела: “Радите како вам кажемо и сигурно долазите на власт у Србији“.

На парламентарним изборима циљ је био да у новом сазиву скупштине посланике имају све странке из старог сазива, осим Српске радикалне странке (коју ни народ више не жели). Нису желели ни ДСС, али очигледно нису могли (нити морали) толико гласова да украду. У сваком случају, ДСС не смета много, не квари планове. Демократска странка Србије служиће као фикус. Све је учињено да Двери српске не пређу цензус. Највише гласова је украдено управо Покрету за живот Србије. 

У крађи избора учествовао је и СНС. Када су људи из Двери почели да говоре о крађи, да се не би открила цела завера, и у СНСу су почели да говоре о крађи. Циљ СНСа није био да се утврди да ли је било крађе, већ да се сакрије крађа, у којој су и сами учествовали. Показало се да су вештији у крађи били они који воде ДС и СПС. Због тога бука коју су људи из СНСа дигли због крађе у првом кругу није била упућена грађанима Србије и људима који се налазе на челу тужилаштва и полиције. Тај протест, и најављени бојкот другог круга избора за председника републике, био је упућен, пре свега, њиховим шефовима у Бриселу.

Из СНСа су им поручили (покушали да прете): “Нисмо се тако договорили, све смо вас послушали, ако не можемо да имамо већину за састав нове владе желимо место председника, или наш договор више не важи, и ми постајемо права опозиција“.

ДСС је пружио подршку СНСу пред други круг избора без гаранције да ће СНС тражити да се утврди да ли је било крађа у првом кругу и без гаранције да ће доћи до промене политике према ЕУ и Еулекс-у.

Из Двери је поручено да бојкотују други круг и да траже независну комисију која би проверила бирачки материјал са парламентарних избора. Двери су под “медијским мраком“ и данас грађани Србије причу око изборне крађе повезују са протестима СНСа, које нико не схвата озбиљно. Протест СНСа против изборне крађе, са оним “џаком са листићима“, грађани поистовећују са “штрајком глађу“ из 2011. године. Већина грађана не зна да је у Београду после избора одржано неколико протеста Двери, у којима је учествовало више хиљада људи. Од оних који знају за протесте многи мисле да су Двери продужена рука “националистичких странака“. За неке су, пак, Двери српске пројекат Демократска странке са циљем да се што више гласача СРСа, ДССа и СНСа придобије за Двери и тако ослабе ове странке. Чињеница је да су Двери српске медијски сатанизовали и медији под контролом ДСа и медији под контролом СНСа, а напади на Двери су, поред оних очекиваних који су долазили из грађанског – анационалног и атеистичког дела Србије, долазили и из ДССа и СРСа. Нова влада имаће и благослов патријарха СПЦ. У изборним манипулацијама и крађи учествовали су као “пешадинци“ који одрађују “прљав посао“ запослени у полицији и БИА.

Три сата пре затварања бирачких места, током другог круга председничких избора, из ЕУ (Брисела) стиже честитка председнику СНСа на победи. После су из седишта ЕУ саопштили да је дошло до грешке, а када су после затварања бирачких места пребројани гласови, када је потврђено да је председник СНСа победио председника ДСа са 1-2% разлике у броју гласова, из ЕУ су поручили да очекују да нови председник Србије следи досадашњу политику “ЕУ нема алтернативу“.

Верујем да пре избора у Србији челници ЕУ нису хтели да челници СНСа дођу да власт, да су их користили као притисак на ДС, као алтернативу. Међутим, притисак који је направљен из Двери српске – Покрета за живот Србије поводом крађе избора, као и сами “званични“ разултати, неповољни по СНС, приморали су СНС да реагује. Дигла се превелика бука јер гласачи СНС желе промене. Челници СНСа нису смели да дозволе још један пораз јер би то био крај странке. Та бука која је настала није одговарала онима који владају Србијом и који контролишу изборни процес. Тражило се ново решење. Због тога је помињана “стабилност“, или “угрожавање међународног угледа Србије“, са позивима да се призна регуларност првог круга и да СНС учествује у другом кругу. Ту се није мислило на стабилност и углед Србије већ на стабилност и углед Империје и њој потчињене Породице у Србији. Србија је нестабилна држава са лошим угледом у свету, захваљујући владајућој елити у Србији, тако да протести због изборне крађе нису могли да дестабилизују нестабилну државу нити да наруше углед држави која нема углед у свету (и за коју 80% становника света није чуло или су чули, када им поменете Новака, али не знају где се налази). Људима из Империје и Породице није одговарало да СНС нестане са политичке сцене, јер би се тада отворили путеви за настанак праве опозиције, која није под њиховом контролом. Тада би Породица имала мањи углед или значај у Империји. Због тога су потпуно медијски блокирали и искривили слику са наступа и протеста покрета Двери српске. Двери српске су највеће изненађење на изборима са освојених 200 000 гласова. На овим изборима, улогу СПСа (Тројанског коња) са избора из 2008. године, одиграле су скоро све странке. И странке позиције и странке опозиције, како су приметили људи из Двери, не прихватају одговорност за претходних 4 године, или 12 или 22 године, као да нико од њих није био у власти. Сада наступају као највећи критичари и предлажу да ће урадити све оно што су до сада могли да ураде. Тако многи виде СНС као “српску заверу“ против ЕУ. Међутим, истина је да је СНС део завере против Србије.

Када је стигао сигнал из Брисела да ће председник СНСа постати нови председник Србије, он је одлучио да учествује у другом кругу.

Полако су за пораз припремали председника ДСа (коме спремају замену у странци – као његов наследник помиње се заменик председника странке и градоначелник Београда, човек који контролише медије). Објаснили су председнику ДСа да су “стабилност и углед Србије на првом месту и изнад њега“. Рекли су му да је нормално да у времену кризе опозиција победи на изборима, да је то “европски“.  То је била његова изјава када је честитао победу супарнику. Бивши председник је рекао да су гласачи широм Европе казнили оне који су били на власти и да је то било очекивано да се догоди и у Србији. Рекао је и да он неће учествовати у будућој кохабитацији. То је било упућено шефовима Породице и Империје а не грађанима. Значило је: “Пристајем да он постане председник, али много тражите ако желите да још будем у кохабитацији са њим“. Још један разлог зашто је пристао да се одрже “стабилност и углед“ и препусти место председника, јесте то што се противуставно кандидовао по трећи пут, те би та чињеница, поред сенке да су избори покрадени, представљала ризик да дође до “дестабилизације“ у Србији.

Председници СНСа и ДСа не заузимају висока места у хијерархији Породице, они су при дну Пирамиде. То су и њихови потенцијални наследници.

Прве изјаве новог председника Србије (надам се да ће се на том месту задржати мало дуже него на месту председник Скупштине) биле су да ће он и СНС наставити пут ка ЕУ – наставиће спровођење политике “Европа нема алтернативу“. Крађу из првог круга није поменуо. Пре избора говорио је да ће бити председник свих грађана, а после објаве резултата није дозволио да у просторије СНС уђу новинари из медија које прате грађани Србије који не подржавају СНС. Мислим да је председник СНСа сада “узлетео“ (како је изјавио после проглашења победе “ово је нејсрећнији дан у мом животу“) и да је заборавио на подршку ДССа (нити ће га ови много подсећати). Мислим да нема намеру да одговори “клинцима“ из Двери на писмо, тако да неће тражити истрагу поводом крађа на парламентарним, локалним и председничким изборима, нити ћемо ускоро сазнати да ли је у другом кругу заиста имао више гласова од кандидата ДСа.

Сада на ред долазе преговори о саставу нове владајуће коалиције. Прво мала дигресија. Када помињем Империју и њој потчињену Породицу у Србији, треба имати у виду да унутар њихових владајућих структура нису сви међуљудски односи складни и да постоје разне фракције са различитим интересима. Зар није тако унутар сваке породице, унутар сваке заједнице (предузећа, спортског клуба)? Империја не контролише у потпуности све државе које су под њеном контролом. Због тога у Србији нису исти интереси САД и Немачке и ове државе се у неким сегментима сукобљавају. Нису исти интереси Грчке и Велике Британије. Слично је и са Породицом у Србији. Међу члановима Породице има доста оних који су у свађи. То су сукоби због различитих интереса у послу, или због сујете и личних разлога. Неки чланови Породице имају сукобе са члановима Империје. На пример, неки чланови Империје желе одређене компаније и одређена тржишта у Србији, а чланови Породице не желе, или не желе баш тим члановима Империје који сада то траже, да препусте своје компаније и монополе које су створили у Србији. Да ли су чланови Породице хтели или могли да продају фабрику Застава аутомобили неком српском привредику из расејања, када је ту фабрику желела компанија чији је оснивач био један од важнијих људи унутар структура Империје? Нису. Застава је сада у већинском власништву компаније чији је оснивач био и оснивач Римског клуба. Иста италијанска компаније преузела је, на сличан начин, и једну фабрику аутомобила у САД. Да ли су се током предизборне кампање око “заслуга“ за продају Заставе сукобили челници ДСа и УРСа, чланови Породице у Србији? Са друге стране, видимо да су у неким другим пословима потпуно усклађени односи између чланова Породице, унутар чланова Империје, између чланова Породице и Империје. Пример су приватизације фабрика дувана у Србији или стварање банкстерског картела. Овде сам за примере сарадње и/или сукоба узео случајеве из економије. Таквих примера из сфере политике има доста. Сада се враћамо на причу о састављању нове владе.

У суштини, потпуно је небитно како ће изгледати нова влада. Знамо за сукоб између потпредседника СНСа и председника СПСа, сећамо се како је председник СНСа изјавио да ће његов заменик бити “војник партије“, дакле, да неће угрозити “стабилност и углед“. Сада председник Нове Србије, онај “који мало крадуцка“, изјављује као коалициони партнер СНСа, да нема ништа против да председник нове владе, у којој би био и он, буде председник СПСа, досадашњи министар полиције, такође познат по крадуцкању. Ко зна, можда оног шарлатана “пре рока“ предложи да директора Путава Србије или нешто слично. Да ли очекујете да ће овај “који мало крадуцка“ или овај “пре рока“ обновити старе и изградити нове и добре путеве у Србији? Зато је потпуно неважно да ли ће нову владу чинити СНС и СПС, или ДС и СПС, или чак СНС и ДС. Уколико би био срушен медијски монопол ДСа, српске медије ће водити министри за информисање из деведесетих. Да ли би медији постали слободни ако би дошло до кохабитације између ДСа и СНСа? Уколико се формира “патриотска влада“ коју би чинили СНС-СПС-ДСС ништа се позитивно неће догодити у Србији. Не зато што су намере свих водећих политичара из тих странака лоше, већ зато што је већина њих доказано неспособна и без ауторитета међу грађанима Србије. Да ли верујете да би за време владе СНС-СПС-ДСС правосудни систем у Србији постао независан у односу на  извршну власти? Да ли очекујете да би та влада спровела ревизију приватизације? Исти је случај и уколико се формира некаква влада националног спаса или јединства од постојећих странака и постојећих политичара у Србији. Зато нас не треба да занимају односи унутар Породице и Империје. Влада “спаса“ или “јединства“ коју они формирају јесте влада њиховог јединства и спаса. Шта год да одлуче, нама неће бити боље. То што желе “стабилну“ Србију показује да се њихови планови развијају у жељеном смеру. Србија се распада, Срби нестају, и зато је потребна “стабилност“.

Нова влада, ко год је буде чинио, неће донети владавину права. Можда ће доћи до неких хапшења због корупције, али то ће бити жртвовање одређених људи зарад одржавања “стабилности и угледа“. На пример, можда нови председник Србије одобри да се ухапси неки од његових тајкуна-пријатеља који се помињу у извештају ЕУ о спорним приватизацијама у Србији, и можда то хапшење спроведе партнер из СПСа (који је већ имао таквих искустава у коалицији са ДС), јер поред тога што показују спремност да прихватају “европске вредности“ и слушају “препоруке“ из Брисела, на унутрашњем плану показују грађанима да се озбиљно боре против корупције. Већ виђено током претходних година.

Србија ће наставити пут ка ЕУ али неће доћи до европеизације Србије. Дакле, неће бити напретка у демократизацији друштва, неће доћи до успостављања владавине права. Нова влада наставиће са даљим задуживањем. Продаваће нас страним инвеститорима као “јефтину радну снагу“. Већина тајкуна ће радити као што су до сада радили. На следећим изборима поново ће уместо милион људи из расејања гласати само хиљаду. Нека јавна предузећа ће приватизовати а она која не приватизују водиће као да су њихова лична имовина и опет ће та предузећа водити политичари а не стручњаци. Банкстерски картел ће и даље да пљачка грађане и привреднике, неће доћи до динаризације. Најбољи и најпаметнији одлазиће као што су до сада одлазили из Србије. Да ли очекујете да нова влада успешно реформише ПИО фонд – да реформише систем образовања, повећа запосленост, подигне наталитет, омогући тржишне услове за пословање и дугорочно предвидив курс динара – без чега нема реформе ПИО фонда? Током кампање сви су причали о новој економској политици. Да ли је неко видео нов економски програм за Србију предложен од стране неке од странака, да ли је неко код постојећих странака препознао путоказе нове економске политике? Да претпоставимо да грешим, и да је СНС заиста “српска завера“ против ЕУ, да ли верујете да ти “завереници“ могу било шта да ураде, да су способни да “преваре“ Империју и Породицу и извуку неку корист за Србију и грађане Србије? Да ли је та “корист“ могућност да добијете посао код страног инвеститора за 200 евра, да узмете кредит од банке, искористите могућност да без већих проблема добијете визе и обиђете државе ЕУ али да не можете да обиђете српске светиње на Космету, и да после годину дана радите само да отплатите кредит – размислите сами.

Нова влада (без обзира ко седи у њој) водиће исту спољну политику – са “чврстим“ министром који ће “бранити“ Космет, понављаће стално и свуда “и Косово и ЕУ“, “и Исток и Запад“.На терену ће, како време буде пролазило, српске локалне власти приморавати да се интегришу у институције “државе“ које воде криминалци и ратни злочинци у Приштини. (Са Косоварима је потребан дијалог, али не може да се преговара са убицама деце и онима који се баве трговином људских органа.) У пракси наставиће се куповина земље у Војводини од стране тајкуна и странаца.  

Србији је потребна права опозиција. Време је за настанакпокрета отпора. Само, тај покрет отпора не треба да личи на Отпор, нити нам требају два међусобно сукобљена ослободилачка покрета као што је то било за време Другог светског рата. Нити позивам да се користи насиље. На десници се појављује нов центар окупљања за оне који су спремни да се боре за слободу. То је покрет Двери српске. На левици, међу либералима, још увек нема таквог центра окупљања. Потенцијал постоји у људима који воде Покрет за слободу где могу да се окупљају сви храбри и слободноумни левичари, и, људима из клуба Пешчаник и иницијативе “бели листићи“ где могу да се окупљају сви либерали који не прихватају окупацију и тоталитаризам. Људи који живе у расејању имају неколико организација али ниједна од тих организација не окупља већи број људи и нема значајан утицај у Србији тако да је потребан нов центар окупљања и у расејању (од постојећих организација или настанком нове, са члановима од Аустралије до Канаде). Поверење у ту организацију мора имати већина људи који живе у расејању да би постала релевантна организација која ће допринети победи покрета отпора у Србији. Не смемо се делити, потребан је један заједничкипокрет отпора. После ослобођења, треба да дође до диференцијације. Изазови су велики и за далеко способније и мудрије људе него што су то они који сада чине владајућу елиту у Србији и расејању.

За почетак, морамо се изборити за нове и поштене изборе на свим нивоима. Сада је јасно да Србија више није под “меком окупацијом“ – наступила је “тврда“ окупација. Верујем да они који владају овом државом, када су из РИК-а добили коначне резултате другог круга председничких избора, нису ни погледали тај папир, већ су изашли у јавност и саопштили своје “резултате“, унапред припремљене. Исто као и две недеље раније. Зар није председник ДСа само пар сати после затварања биралишта, потпуно смирен и припремљен, признао “пораз“? Неко му је дан-два пре избора саопштио резултате избора. Дакле, они од нас, грађана Србије, праве обичне будале. Ко ће да буде на власти у Србији не зависи од избора грађана Србије. То је стање окупације или диктатуре. Зато је важно да се сви ујединимо и изборимо за поштене и демократске изборе. Нека сутра на тим изборима победе Двери, или Пешчаник, или Покрет за слободу. Важно је да победе захваљујући гласовима грађана Србије који су поштено избројани. То је почетак борбе за слободу. Уколико се ујединимо око борбе за слободне изборе, то значи да смо се ујединили због тога што искрено поштујемо слободу мишљења и говора, посебно другачијих од нас. Уколико ускоро не дође до заједничког опозиционог фронта, до стварања покрета отпора, то значи да нема довољно храбрих људи који заиста поштују слободу мишљења и говора. То ће доста говорити о онима који се сада намећу као алтернатива владајућој елити и систему, као највећи критичари.

Стварање новог центра окупљања праве опозиције, тј. покрета отпора, мора долазити са две стране (јер је тако стање у друштву). Са десне и са леве стране. Са десне стране већ имамо један, у великој мери јасно артикулисан, политички покрет – Двери српске. Са леве стране још увек немамо такав покрет те не можемо говорити о заједничкој борби све док се такав покрет не појави. До појаве нове српске левице, ако људи који воде Двери остану доследни и упорни, истину о крађи на изборима сазнаће већина грађана Србије. Двери могу да постану центар окупљања свих десно (православно, патриотски) опредељених бирача који су спремни да се боре за слободу и Србија ускоро може добити нову српску десницу. Многи из расејања могу сутра да се прикључе новој српској десници и прекосутра новој српској левици уколико ускоро не дође до боље организованости између наших људи у расејању.

Уколико поменуте организације (посебно са левице, из грађанског дела, и расејања) не створе покрет отпора, неко други ће у једном тренутку то урадити. У Србији стасавају нове генерације, Србија има правих бораца и демократа, доста таквих људи живи у расејању. Постоји база из које у будућности може настати покрет отпора. Верујем да ће се тајнуклеус ускоро формирати, да ће бити довољно оних који су свесни да је то потребно, да не могу сами да се боре и ти људи ће се међусобно препознати, упознати, договорити и организовати. Та база или нуклеус биће попут грудве снегакоја ће се котрљати низ падину и постајати све већа и већа.

После организовања нових избора, после формирања Уставотворне Скупштине, можемо стварати Трећу Србију (прва је она средњевековна, друга од Првог српског устанка до настанка Југославије; такође, Трећа Србија мора превладатиПрву и Другу Србију, које међусобно ратују скоро цео 20. век, чији се сукоб пренео и на 21. век и то је још једна симболика или смисао појма Трећа Србија). До тада, живећемо у Деветом кругу пакла. У Деветом кругу пакла сви су издајници (квинслинзи): и партизани и равногорци. Када се напусти пакао, партизани и равногорци су припадници два антифашистичка покрета која су се налазила у братоубилачком рату и били су спремни да сарађују са непријатељима народа и државе само да се порази и уништи други брат. Због тога стварање новог центра окупљања праве опозиције мора долазити са две стране – са десне и са леве стране. Уставотворна Скупштина ће то заиста бити само ако у њој седе и левичари и десничари који су закопали ратне секире из прошлости и окренути су изградњи заједничке будућности. Као што видимо, Србија не напредује већ 22 године, стоји у месту, назадује у многим правцима, због тога што нису решена пробеми из прошлости. Из тих подела настале су, или су се везале за њих, и савремене поделе око ЕУ и Русије, Републике Српске и Космета, одржавања параде поноса, и слично. Уставотворна Скупштина зато мора да реши те наслеђене проблеме – од злочина из Другог светског рата, реституције и отварања тајних досијеа до проблема корупције, приватизације, проблема у региону, око статуса Космета, финансирања верских и невладиних организација – да би Србија добила јединствену спољну политику и нову економску и културну политику, итд. Да би Србија опстала.

Излазак из пакла није лак. Морамо да кренемо са оним што имамо – са просечном платом каква је данас, са БДПом какав је данас, чекају нас отплате дугова, нема новца у буџету за инвестиције а остали смо без аутопутева, железнице и авиопревозника. Нема новца ни за социјално угрожене, нити за развој просвете, науке, здравства. Онај ко се из расејања врати у Србију да би са нама стварао нову Србију не може одмах очекивати злато и свилу, мора са нама ући у ово блато, морамо заједно да исушимо мочвару. Ми који живимо у Србији не можемо очекивати да одмах потеку мед и млеко. Доста је било официра са ружом. Практично, морамо кренути од нуле са грађењем нове државе и новог друштва. Наравно, не мислим буквално од нуле, не мислим да претходне генерације нису оставиле и нешто добро. Не призивам увођење “револуционарног реда“. Они који буду чинили базу илинуклеус покрета отпора, који буду део те грудве снега која ће се закотрљати, имаће мудрости да из постојећег система преузму сваког који вреди и све што вреди. На пример, можда председник ДСа није својевољно служио Породици и Империји, можда је то несвесно радио, а можда је то радио свесно и сада је каје. Можда се искрено покаје. Да ли је за Србију боље да он, који се покајао и који је увидео своје грешке, остане председник ДСа или да његов заменик, градоначелник Београда, постане нови председник ДСа? Мислим да је у овом случају боље да досадашњи председник ДСа остане на истом положају, уколико немају бољег кандидата од садашњег градоначелника Београда или председника покрајинског одбора из Новог Сада. СПСу треба нов председник уместо садашњег који је један од стубова и симбола система насталог деведесетих, један од најближих сарадника социјалистичког диктатора и који, како и сам каже, наставља политику комунистичког диктатора. После тих промена, да ли то могу остати исте странке. Да ли ДС може имати истог председника политичког савета? Да ли све мора ићи биолошким путем? Да ли до тих промена може доћи ако не дође до притиска са стране, ако се не формира, ускоро, нова српска левица? Сигурно је да су многи у ДСу после ових избора схватили своје грешке, али како се ради о људима који су научили да раде тек када имају притисак са стране, због чега су тако много желели улазак у ЕУ, озбиљних промена неће бити ако се не појави права опозиција. Иницијатива са “белим листићима“ је била само опомена, најава.

Сви који вреде у ДСу, СПСу и осталим левичарским и либералним странкама и организацијама могу да чине нову српску левицу, коју треба да предводе нови људи и нова генерација политичара. Понављам, такав процес је већ почео на десници, где се Двери појављују као центар окупљања нове српске деснице, у који ући сви који вреде међу десничарским странкама и организацијама. Из Двери ће изаћи, надам се, лидери нове српске деснице. Можда међу њима буде и председник СНСа, који је схватио своје грешке и који се покајао, као што ће међу припадницима нове српске левицесвоје место наћи и председник ДСа. Можда. Доста зависи од тога да ли су чинили кривична дела, колико су и да ли су умешани у крађи на изборима, како ће се системски решити питање наплате екстрапрофита после утврђивања порекла имовине, колико су заиста способни за одређене функције, итд.

Мене лично више интересују људи који су били на нижим позицијама унутар странака, унутар државних институција, јер су у систему негативне селекције и непотизма, какав је у Србији, они најбољи и најпоштенији потиснути на страну, на маргину. Због тога је важно стварање новог центра окупљања –базе, нуклеуса, покрета отпора, нове српске деснице и левице, грудве снега – да би сви ти који вреде и који желе слободу имали коме да се обрате, са ким да сарађују. Да би имали избор: да се придруже покрету отпора или да остану сарадници окупатора. Нови центар окупљања који помињем неопходан је зато што је потребно створити центар окупљања који није инициран и под утицајем Породице и Империје. Само тако можемо добити праву опозицију. Садашње странке, које верификују мандате у Скупштини, можда неће успети да формирају нову владу у року. Уколико то ураде, та влада не може трајати дуго. Колико ће дуго трајати, и шта ће се променити након наредних избора – како ће ти избори бити организовани, како ће се бројати гласови, да ли ће грађани који живе ван Србије (у расејању) добити могућност да гласају, зависи од тога којом брзином ће настати покрет отпора– нова (права) опозиција: нова српска десница и нова српска левица.

После доласка нових људи на власт њихова лојалност и способност мериће се конкретним резултатима: да ли расту плате, да ли се отварају нова предузећа, да ли се сваке године увећава БДП, да ли системи образовања, здравства и правосуђа напредују, да ли су грађани из године у годину задовољнији радом институција, да ли је мање корупције и сиве економије, да ли расте углед Србије у свету, да ли долази до напретка у регионалној сарадњи и успостављању бољих односа са народима из окружења, да ли је положај Срба у региону бољи, да ли се назире реално и одрживо решење за статус Космета. Све се то лако може мерити и свако врло лако може да схвати да ли се нови људи на власти разликују од оних који су до сада владали. Та грудва снега неће да расте ако људи (грађани који апстинирају на изборима, независни интелектуалци, сународници који живе у расејању, они који су до сада подржавали постојеће странке…) не препознају у том нуклеусуискрене борце за слободу, искрене демократе, поштене и способне људе. У том случају, ако грађани у њима не препознају разлику, немогуће је да дође до настанка покрета отпора и успостављање Уставотворне Скупштине.

Уколико грешим, или само (делом) провоцирам да су сви који сада чине владајућу елиту чланови (некакве) Породице и сарадници (некакве) Империје, остаје мерење њихових резултата: од 2008. до данас, од 2000. до данас, од 1990. до данас, од 1980. до данас, од 1945. до данас. Ти резултати су све само не добри. Наравно да сам свестан и спољних околности. Остаје чињеница да за овако лоше резултате нису криви само Они: Други, Странци или Националисти. Криви су и Наши. За лоше резултате најодговорнији су људи који владају Србијом, јавно и/или из сенке, атеисти или теисти, свеједно. Резултати су лоши: Србија је пред банкротом, српски народ пред биолошким нестанком. Ако немамо разлога да сумњамо у њихове намере, имамо више него добрих разлога да сумњамо у њихову способност да воде државу. Избори су показали да грађани немају поверење у њих. За странке које су добиле мандате у новом сазиву скупштине гласало је мање од половине од укупног броја грађана са правом гласа у Србији (без људи из расејања којима је и даље онемогућено да гласају). Исти је случај и у другом кругу председничких избора, оба кандидата, из две највеће странке, добила су заједно око 42% гласова од укупног броја грађана са правом гласа у Србији (без људи из расејања којима је и даље онемогућено да гласају). Патријарх је позвао грађане да изађу на изборе и опет је гласало мање од половине грађана са правом гласа.

Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

Шта предлажем?

1. Формирање једног покрета отпора – новог опозиционог фронта, из нове српске деснице и нове српске левице.

2. Покретање протеста, грађанску непослушност, са захтевом да се утврди истина о изборној крађи и казне они који су организовали крађу.

3. Организовање нових избора (уколико ускоро не дође до превремених избора због тога што странке неће успети да саставе владајућу коалицију).

4. Сазивање Уставотворне Скупштине.

Да би покрет отпора натерао садашњу власт да организује нове изборе, да поновим, потребно је да већина људи у Србији и расејању у предводницима покрета види разлику у односу на садашње политичаре, за које већина мисли и говори да су сви исти. Да би Уставотворна Скупштина то заиста била припадници покрета отпора (који се после расписивања избора могу поделити у две струје, на оне који припадају новој српској десници и оне који припадају новој српској левици,или после одржаних избора) морају добити бар две трећине гласова, под условом да на изборе изађе најмање две трећине грађана Србије и да свим гласачима из расејања са правом гласа буде омогућено да искористе своје право. После тога Србија би добила јединствену спољну политику и нову економску и културну политику. Само тако можемо доћи до стабилности и само тако Србија може постати угледна држава.

То је мишљење једног човека.

Београд, 24. мај 2012. године.

ПС: Курс динара пада. Сада за један евро треба издвојити 116 динара по званичном средњем курсу Народне банке Србије. НБС је од почетка године на одбрану курса потрошила 978,5 милиона евра. Пре четири године један евро је вредео око 80 динара. Израчунајте колико су расле плате а колико инфлација у току мандата претходне владе. Завршени су избори, курс пада, нико од политичара не помиње ову тему, нико не нуди решења. То су они. Видите да их не интересују општи интереси, живот обичних људи. То није тема за странке током преговора о саставу владајуће коалиције. Они не постоје. Као што ви не постојите за њих.

____________________________________________________________________

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

NikolaV

Никола Варагић

 

 

НАПОКОН ДЕМОКРАТСКА И ЦИВИЛИЗОВАНА ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ

 

 

Коментар поводом полемике између Жељка Цвијановића и Небојше Малића, поводом текстова Ане Радмиловић, Момчила Селића и Драгослава Павкова и писма Остоје Симетића

 

Сви поменути, укључујући и мене, сматрају да је тачно ово што је Жељко Цвијановић написао: “ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Пре пар месеци када је покренута велика офанзива против рехабилитације генерала Михаиловића све време сам на блогу писао у корист рехабилитације, као и током ранијих година.

Садашњег председника НД Хрватске зовем “националсоцијалиста“ а претходног председника “усташа“. Током претходних година реаговао сам на скоро све њихове изјаве.

Објављивао сам текстове који доводе у питање званичну верзију онога што се догодило у Сребреници, како је дошло до убијања, ко је то радио, са којим намерама.

О томе сам писао и пре него што је председник СНСа постао председник Србије, пре него што су кренули напади на њега као председника Србије.

Међу ретким сам у Србији који се баве повезивањем људи из расејања, који се бори за њихова права, ко им даје подршку и за процес рехабилитације и за процес реституције, ко је критиковао доношење новог закона о реституцији, ко је критиковао и СПЦ због тога што је СПЦ заштитила своје интересе а остале грађане који траже назад своју имовину препустила “црвеној скупштини“.

Ко је седео у “црвеној скупштини“ када је донет Закон о реституцији? Да ли је постојао сазив скупштине током претходних 22 година у којој су патриотске или националистичке странке имале већину? Да ли неко данас зна став тих странака о рехабилитацији и реституцији? Да ли је у време прошлогодишњег доношења закона о реституцији на сајту Двери било текстова на ту тему? Да ли је било текстова о генералу Михаиловићу пре пар месеци када је покренута офанзива против рехабилитације? Колико су се радикали који прате суђење у Хагу потрудили да у Србији дође до рехабилитације и реституције? Да ли на “патриотским“ сајтовима има више текстова сорошеваца (чувени нобеловци) од текстова оних који се боре за реституцију или развој капитализма у Србији? Да ли су људи који воде организације које се баве реституцијом издајници зато што се обраћају ЕУ да их заштити и помогне да врате имовину пошто српска владајућа елита то не жели?

Зашто су сви они тада ћутали? Због чега нико није помињао реституцију током предизборне кампање? Да ли због тога што зависе од национал-комуниста, што су под утицајем “већа стараца“? Како бити за рехабилитацију и реституцију а очекивати подршку за објављивање текстова и ставова у Печату, потписе за петиције (петиција председника ДССа, Двери…) од бивших чланова Комунистичке партије, подршку за други круг председничких избора од противника монархије и цркве? Колико је међу коментаторима, на сајтовима “патриотских медија“, оних који су против рехабилитације и реституције? И колико истих брани “очеве нације“? Или Пинк када га нападају панкери? Или председнике СПСа, ЈСа и градоначелника Београда када полемишу са другосрбијанцима око параде поноса? Да ли се ти коментатори са “патриотских сајтова“ када је у питању реституција слажу са ауторима који пишу за Пешчаник? Колико се заиста разликују када је у питању рехабилитација? Колико је “десничара“ у Србији који желе да Србија буде уређена капиталистичка држава?

Ко, дакле, влада Србијом? Они који су против рехабилитације и реституције. Они који су спровели приватизацију. Они који су против параде поноса. Да ли су противници рехабилитације и реституције само у Другој Србији, унутар круга двојке, међу либералима, комунистима, “секташима и издајницима“? Нису. Да ли и међу “издајницима“ има оних који су против параде поноса? Очигледно има. Да ли постоји одговорност и “патриота“ за криминално спроведену приватизацију? Несумњиво.

Ко се побунио против скидања слике генерала Недића са зида у згради владе Србије? Да ли је било озбиљних напада на председнике СПСа и ЈСа у току претходне четири године од стране “патриотског блока“ и “опозиције“? Да ли су лидери СПСа и ЈСа награђени и од патријарха СПЦ и од “очева нације“? Да ли се сви они добро разумеју уочи параде поноса?

Ако постоји “патриотски блок“ странака (плус Двери српске), да ли је онај други блок “издајнички“? Ако су лидери тог другог блока издајници, да ли су издајници сви гласачи тог блока? Да ли сви гласачи ДСа желе “НД Косово“? Ја верујем да постоје гласачи ЛДПа који би се пријавили у војску и ишли на Космет да ратују ако би до тога дошло и ако Србију воде прави људи. Верујем да постоје гласачи из “патриотског блока“ који би избегли мобилизацију и напустили Србију, или би склонили своју децу из Србије у случају рата. Лидери тих странака би то сигурно учинили. Због чега се дели народ, због чега се деле грађани на патриоте ако гласају за “патриотски блок“, и оне који то нису ако не гласају за “патриотске странке“? Шта је са онима који су намерно учинили листић неважећим? Да ли су апстиненти, који су већина у Србији, издајници? Шта су апстиненти, да ли и они треба да пруже подршку председнику пред пут у Брисел?

Да ли би председник СНСа постао председник Србије да није добио и подршку дела Друге Србије, кроз инцијативу “бели листићи“?

Да ли је председник Србије поменуо изборну крађу после инаугурације? Да ли би истрага помогла да “патриотски блок“ формира владу? Да ли је у овом случају део “патриотског блока“ и коалиција СПС-ЈС-ПУПС? Да ли би тај “патриотски блок“ овог пута спровео рехабилитацију, донео нов закон о реституцији и вратио слику генерала Недића на зид у згради владе? Да ли би и влада “патриотског блока“ која не би спровела рехабилитацију и реституцију имала подршку Русије? Имала би.

Или се ради о “страху од слободе“? Да ли они заиста знају шта радити ако освоје власт? Да ли су за 22 године смислили како реформисати економију и државну управу? Да ли решења (конкретне програме) нуде они “који нису исти“? Да ли су спремили пројекте за руске кредите?

Реално, председник Србије ништа није припремио. Ово је био његов трећу пут да се кандидовао за председника. Дакле, 12 година је радио на томе да постане председник. И сада, када је постао, он још увек не зна да ли му треба шеф кабинета и ко то да буде. Како да говоримо о некој озбиљној дугорочној стратегији када је он у питању?

Зар је чудно што Загреб, Сарајево, Брисел и Берлин реагују тако како реагују? Шта је одговор “патриотског блока“? Немају, нису уједињени? Зашто? Добро, сада су уједињени, да ли имају одговор? Осим што једни друге храбре да издрже? Добро, они ће издржати, имају ресурсе, сви су на неком државном буџету, али шта ће народ да ради, да ли он може да издржи те притиске? Какав план има тај “патриотски блок“? После 4 године нису смислили шта радити ако се каже “не“ за улазак у ЕУ, ако се каже да РС није геноцидна творевина.

Постојећој владајућој елити је требало 22 године да достигне неке норме. Но, проблем је што су те норме испод оних норми које су потребне за опстанак народа и државе. Спортским речником речено, тркачи владајуће елите могу да истрче 200 метара за 35 секунди. Да би се атлетичар пласирао за Олимпијаду потребно је да се 200 метара истрчи за 22 секунде. Рекорд је 19.

Подршка коју многи дају овој владајућој елити, укључујући подршку председнику Србије, добрим односима председника и бившег председника, подсећа на подршку репрезентацији у фудбалу. Све је то лепо, нов селектор, неки нови играчи, али реално то није репрезентација која може да постане првак света. Успех је да оде на првенство света.

Да би Србија опстала, потребни су политичари који играју у најбољим светским клубовима, који играјући у репрезентацији заједно могу постати прваци света. Морају да оду они који су српске фудбалске клубове и нашу репрезентацију довели међу другоразредне фудбалске нације.

 

Да поновим оно што сам већ писао на блогу:

– Србији су потребни људи који су способни да увећају буџет и наталитет и врате најбоље стручњаке из расејања, људи који поштују људска права, који су лојална конкуренција, људи који искрено воле свој народ и своју државу. Српски народ, грађани Србије, препознаће и подржати такве када се појаве. Резултат њиховог рада биће бољи живот у Србији, бољи животни услови за највећи број грађана, без обзира на етничке, верске, идеолошке или сексуалне разлике између њих. Једноставно, свима ће бити боље, више људи ће размишљати како да остане уместо да оде из Србије. То је промена, то је преокрет, то је разлика у односу на досадашњу владајућу елиту у Србији, то је резултат који морају остварити и који се очекује од оних који створе покрет отпора и који буду чинили нову владајућу елиту. Само конкретан позитиван резултат доноси позитивну селекцију, само тако природно отпадају они који не доприносе напретку друштва, опстанку народа и заштити државних интереса. Само они који остварују резултат и доносе корист свим грађанима из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, неће бити под сумњом да су део неке завере.

Нови народни договор није народни договор, неће водити ка постизању националног и друштвеног консензуса око прошлости и будућности ако у њему не учествују сви делови друштва. Дакле, и они делови који нису блиски и чврсто везаниза СПЦ са једне стране и Комунистичку партију са друге стране. Систем могу да промене људи који су другачијег менталног склопа, другачијих моралних вредности, другачијих радних навика. Значи, не говорим да треба одбити неког само зато штоје социјалиста. Или прихватити неког само зато што је Србин православац. Србија може опстати само ако постане грађанска држава (небитно је формално уређење, Србија, дакле, може бити и монархија). У грађанској држави има простора и залевицу и за десницу. Увек се поштује оно што је постигнуто консензусом између верника и атеиста, између капиталиста и социјалиста, без обзира које од њих на власти. Или на демократским изборима, на референдумима.Увек је на првом месту владавина права. Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми.Могу норме бити најбоље написане, ако непостоји консензус о њиховој примени, поштовању тих норми усвакодневном животу, нема владавине права. Тада, они који судонели норме могу само на силу да натерају оне који одбијају норме да их прихвате. Овде на првом месту имам у виду друштвену елиту, чији је то задатак, која касније унутар својих група може захтевати поштовање тих норми од стране свих чланова. Србији је потребно сазивање УставотворнеСкупштине.

– У садашњем систему, у садашњој елити, у садашњој владајућој структури има појединаца који заиста вреде. Немогуће је заменити све људе који раде у државној управисве политичаре, судије и генерале. Није нам потребан реваншизам, још мање месијанизамТреба наћи начин супротан јакобинском, бољшевичком и фундаменталистичком решавању “проблема“ (Стаљин:“убијеш човека и немаш проблем). То је, наравно, хришћански и европски начин стварања договора – демократским (саборним) путем доћи до консензуса. Верујем да ће се ти изузеци унутар владајућих структура, они који су добро и поштено радили свој посао, сами издвојити од својих колега који су лоше радили посао. Управо о томе говори и један од лидера опозиције из дведесетих некадашња посланица ЛДП-а (која се као представник грађанске Србије залаже за отворену и чврсту сарадњу са Западом)потребна јерадикалнапромена система, сазивање Уставотворне Скупштине и постизање консензуса како Србија треба да буде уређена. То није могуће ако би се пут до консензуса тражио само унутар левичарских и либералних кругова а искључили десничари, и обрнуто, као што сам већ напоменуо, ако би десничари  до новог народног договора ишли путем искључивања свих оних који нису православни и евроскептични (нису само критички опредељени према ЕУ иНато).

– Уколико је немогуће променити систем и власт демократским путем, уколико је потребан тихи пуч, тиха револуција, најважније је да буде спроведена мирним путем. Лустрација је неминовност у Србији, мора се спровести. Без тога нема промене система. У том процесу нису толико важни они који ће бити лустрирани, већ они који ће спровести лустрацију. Од оних који буду спроводили лустрацију зависи будућност српског народа и државе Србије – какав ће систем створити. Они ће стварати и правосудни и економски систем, и полицију и НБС.

– Економски програм не може написати један човек, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна “жива расправа“ између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара.

То је мишљење једног човека.

Београд, 7. јун 2012. године.

______________________________________________________________________

Србија без опозиције

Србија без опозиције

октобар 30, 2012

NikolaV

Никола Варагић

 

 

Тренутно у српском политичком животу (систему) нико не може да угрози позицију председника владе и СПСа. Зато је он отишао у Брисел да разговара са Албанцем који је одговоран за смрт великог броја Срба – без страха да неко може да обори владу. Пошто у Србији нема праву опозицију, пошто ”патриотски блок” неће, и не може, да смени председника владе (и СПСа), највећа опасност по његов опстанак на власти долазила је од ЕУ. Сада када је показао ”вољу да сарађује” ЕУ жели да га задржи на тој функцији још неко време. Запад очекује, од њега и ове владе – састављене од странака коју је чине, са опозицијом која седи у скупштини, без праве опозиције ван скупштине – да уради оно што ”нико није урадио у српској историји”. Дакле, да призна ”Косово”. Прво су бивши председник државе, и сада председник владе, уз ”прећутну сагласност” СПЦ, пристали на руковање са човеком који је одговоран за убијање српске деце. При томе, свима је јасно да по признавању ”Косова” неће доћи до брзог пријема у ЕУ. Србија би добила датум за преговоре и ти преговори би трајали годинама. Можда би ”Косово” признато од стране Србије пре Србије постало члан ЕУ. Западу је важно да признање ”Косова” дође од ”националиста” у Београду а не ”еврофила”. Када ”националисти” признају ”Косово”, и народ ће то прихватити, међу Србима нико се неће побунити и угрозити планове. Због тога је Запад подржао формирање нове владе Србије, са СНС, и одлазак ДСа у опозицију. Могуће, привремено.

О томе пишу и говоре, ових дана, српски медији, новинари и политички аналитичари који се залажу са улазак Србије у ЕУ – који на Космет гледају као на терет којег се треба ослободити – мејнстрим медији. За њих је разумно поступати овако како председник владе и СПСа поступа заједно са својим коалиционим партнерима и уз прећутну сагласност опозиције (и оне у скупштини и оне ван скупштине). Они одобравају састанак у Бриселу, они председника владе охрабрују да уради оно што ”нико није урадио у српској историји”. Пошто људима који су на власти у Србији (а то се односи и на добар део ”опозиције”) није толико стало до Космета колико до својих положаја и привилегија, они ће наставити овим путем. Неће се борити за Космет, на сваки миг са Запада одлазиће на састанке у неке емирате, неће створити озбиљну опозицију у Црној Гори, ”банкстери” и тајкуни ће радити све што су до сада радили, итд. Сасвим је могуће да ЕУ неће опстати, можда не у овом саставу и на овај начин организована, када дође тренутак да Србија постане члан те заједнице. Свесни су тога и еврофили и чланови владе, али између себе и својих интереса са једне стране, и ”терета Космета” са друге стране, бирају да се ослободе терета. Имају новац, потребан им је безвизни режим, желе лепо да проживе још пар година и путују по Европи и свету, после шта буде. Међу њима има и оних који мисле и искрено верују да ће то бити добро за Србију и све њене грађане, за српски народ. Верују да ће са ”ослобађањем терета” доћи до дубље интеграције са ЕУ, или мањег притиска са Запада, а да ће последица тога бити европеизација Србије, пораст животног стандарда, што ће омогућити процват културе, космополитизма, останак младих, више школованих, победу над белом кугом, итд. О њиховом незнању, код оних код којих је то у питању, касније у тексту.

У политичком животу Србије постоји нешто што се може назвати ”опозиција”. То није Демократска странка, пошто та странка није до сада, и неће у будућности, пружити отпор Западу и тајкунима. Права опозиција у данашњој Србији ушла би у озбиљан сукоб (али тактички, опрезно) са Западом и тајкунима. Међутим, у Србији нема праве опозиције. Постоји нешто што личи на опозицију, из чега можда може да настане опозиција, али то није права опозиција, у овом тренутку. Ко су људи који се представљају као опозиционари? Које организације нису део Система (или под утицајем Службе)? Где је ”тло” из ког ће да ”никне” права опозиција и будућа власт?

У данашњој Србији ”опозицију” представљају: Демократска странка Србије, Двери српске, Српска радикална странка, Покрет за слободу (можда је необично да се овај покрет нађе у овом друштву, али јесте организација која делује из опозиције), СНП Наши и неки мањи националистички и грађански покрети. Ту су и бројни новинари, интелектуалци и појединци окупљени око сајтова и новина: Печат, Нови Стандард, Српски културни клуб, Васељенска ТВ, Видовдан, Српски лист, Напредни клуб, Фонд Слободан Јовановић, Балкан магазин, Сиви соко, (Р)еволуција, итд. У последње време истиче се недељник Актер. На неки начин, у једном делу, међу опозиционарима, међу онима који нису део владајуће елите и нису са припадницима владајуће елите у ”комбинацијама”, можемо уврстити и људе који су окупљени око Пешчаника и Е-новина. Наравно, они су условно опозиција, као што је добар део припадника ”патриотског блока” само условно опозиција. Сведоци смо да већина из ”патриотског блока”, када се организује парада поноса, представља опозицију, тада се чак и СПЦ пробуди, али када председник владе оде у Брисел да се рукује са човеком који је одговоран за убијање (српске) деце, нема протеста, нема немира у Београду. Исто тако, ”патриотски блок” никада није показао ни делић воље и својих могућности да заштити раднике (радници су Срби, правослваци, у већини) од тајкуна и страних банака, или да направи протест, као поводом параде поноса, али због лошег закона о реституцији и супституцији или због онемогућавања да браћа и сестре из расејања гласају на изборима. Није било ни велике масовности приликом ”шетње захвалности”.

Српска православна црква никада није била место одакле је покретано озбиљно опозиционо деловање. Сломљено после 1945. године свештенство СПЦ је налазило начина како да опстане унутар комунистичког система. Свештеници су, у већини,  долазили из неписмених слојева становништва, или из оних слојева који је већ обузео ”дух прогреса”, тако да су они комунисти (партизани и чланови КПЈ) који су доживели нагло ”национално самоосвешћење” после револуције, рата и Голог отока (после физичког истребљења православних Срба, монархиста и четника, свих српских предузетника/капиталиста и већине научника и уметника) сада као наводни покајници пред нацијом и неискрени покајници пред Богом – у свештенству СПЦ нашли савезнике у борби против комунистичког диктатора (и антихришћанског режима). Савез између свештенства (од који многи нису били ”војници у служби Христа”) и лажних дисидената (који се никада нису одрекли идеја комунизма и снова о комунистичком рају на земљи – у земљи Србији) је кобна грешка која је скупо коштала српски народ. Погледајмо данашње стање: део епископа и свештеника СПЦ подржава политику Демократске странке, Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије када су у питању Космет, економија, однос према ЕУ и Западу; са друге стране, део епископа и свештеника подржава људе окупљене око Демократске странке Србије, Двери српске, Печата, итд. Као што видимо, СПЦ није место окупљања праве опозиције – оних који су против уласка у ЕУ, за прекид преговора са Приштином док се не заврше истраге о ратним злочинима, за социјалну правду и борбу против корупције, итд. СПЦ није била права опозиција ни пре двадесет година, ни пре тридесет година (задржавам се са примерима на свој животни век). ”Патриоте” нису послушале патријарха да не излазе на улице када је одржана парада поноса, ове године ”патриотска власт” (СНС-СПС) није послушала СПЦ и вернике те су дозволили изложбу која вређа хришћане. То је наставак политике ”јахања попова” која није прекинута од 1945. године. Иако се на попису већина становника изјасни да је православне вере, и даљу се популарни филмови, и даље се снимају филмови у којима се прави спрдња са свештеницима. Скоро да не постоји српски филм у коме поп није шарлатан и лудак. Наравно, делом је за такав имиџ криво и свештенство СПЦ. Нема човека у Србији који лично не зна за бар једног свештеника или епископа описаног у српским филмовима. Зато исти они који се на попису изјашњавају као православци воле сцене са ”јахањем попова”, због тога се и даље снимају такве сцене (пример филма ”Парада” подржаног од СПСа, чији је  председник награђен од стране неких владика СПЦ, а те владике управо изгледају као ликови из филмова).

Да бих био јаснији, и да неко не помисли да оптужујем СПЦ или да потцењујем оне који припадају опозицији, објаснићу шта подразумевам под правом опозицијом. Узећу као примере СПЦ из доба осамдесетих и недавну ”шетњу захвалности” од зграде владе Србије до споменика војводе Радомира Путника.

Да поновим, не оптужујем. Не правим се генерал после битке. Верујем да се од стране оних који су иначе непријатељи православне Србије прецењује утицај СПЦ на негативна дешавања осамдесетих, деведесетих и после 2000. године. Наравно, постоји одговорност СПЦ, и то пре свега због нечињења, за та негативна дешавања из претходних 30 година. Прво и основно, СПЦ није била ”бастион антикомунизма” у Србији. Уместо јасне антикомунистичке стратегије, СПЦ је пошла путем прављења трулих компромиса са српским комунистима. Ти компромиси не би били трули, имали би смисла да је од стране комуниста дошло до искреног покајања, да је било довољно хришћана који могу да опросте покајнику, јер би дошло до рехристијанизације и демократизације друштва. Уместо тога добили смо опстанак (нео)комуниста на власти у наредних 20 година и талибанизацију православља. Није дошло до реституције, рехабилитације, демократизације и успостављања здравог капиталистичког система, људима из расејања и даље није омогућено право гласа. Да је СПЦ тада постала ”бастион антикомунизма” окупила би око себе цело расејање, све искрене, праве и доказане антикомунисте-демократе који су живели у Србији, из тог окупљања изродила би се права опозициона странка, прикупио би се озбиљан новац кроз ”зајам за препород Србије”. Та странка би већ на почетку деведесетих, одмах по доласку на власт, донела законе о приватизацији, реституцији и рехабилитацији. Уместо националистичке мржње у народу би ширила хришћанска осећања и знања, напредовало би се по питању људских права, опстале би тековине антифашистичке борбе, не би било освете и реваншизма, величања квислинга, али би дошло до успостављања владавине права и осуде комунистичких злочина. Све би се одвијало у духу најбољег што имамо у традицији. Тако би процес распада СФРЈ ишао другим путем, повољнијим по Србе, са далеко мање страдања, са далеко мање учињеног зла у име српства и Христа, са далеко мање медијске сатанизације српског народа у светским медијима, итд. Та шанса је тада пропуштена, СПЦ ни данас није ”бастион антикомунизма” а Србија није далеко одмакла у демократизацији. Српска православна црква, као и антикомунистичка интелигенција, као и цео народ, тада (осамдесетих) није имала ресурсе и кадрове за такву битку. Ни данас не постоји довољно часних, стручних и храбрих људи, добро организованих, који би реформисали правосуђе и службе безбедности, који би преузели бројне државне функције и суштински променили ствари у Србији и региону – на боље.

Да ли потребне ресурсе и кадрове имају они који су организовали и подржали ”шетњу захвалности” јунацима из Кумановске битке и ослободилачког рата? Већина је свесна да немају. Тога су свесни и они који су организовали шетњу и они који су веома непријатељски опредељени према људима који су шетали од зграде владе до споменика војводе Путника. Први виде ”клицу” будућег покрета отпора, други виде маргиналну групу екстремиста. Не постоји ”критична маса” грађана Србије: образованих и свесних своје традиције, историје, спремних да се боре за слободу. Да је другачије, не би пинк-култура цветала. Шетњу су поред уредника Новог Стандарда организовали људи блиски Демократској странци Србије, покрету Двери српске и Српској напредној странци. Нису све организације и сви сајтови који се сврставају у ”патриотски блок” подржали шетњу. Шетња захвалности је остала ”затворена” (или одбојна или за њу нису ни знали) за већи део припадника грађанског дела Србије, међу којима нису сви атеисти, комунисти и слично, међу којима има оних који осећају захвалност према храбрим прецима. Српске поделе и разлози због који је ”шетња захвалности” остала затворена (или одбојна) за добар део народа/грађана су бројни и многима познати. Због тих подела и разлога Србија нема опозицију, а људи који су предводили ”шетњу захвалности” немају ресурсе и кадрове да постану права опозиција владајућој елити, у овом тренутку. Због тога нису ушли у битку, већ су повели шетњу у којој је учествовало 2 000 људи. Због тога нема озбиљне критике председника државе, председника и подпредседника владе од стране ”патриотског блока”. Због тога власт не осећа претњу од тог дела (пошто се и СНС и СПС сврставају у исти блок) ”патриотског блока”. Људи који су сада на власти знају да их људи из ”патриотског блока” неће сменити, јер, они који су независни од власти, који су заиста опозиција СНСу и СПСу немају ресурсе и кадрове а они који су зависни од СНСа и СПСа и имају добру и редовну сарадњу неће то урадити – сви заједно процењују да Србија нема снаге да уђе сукоб са Западом због Космета. То су проценили и на Западу и зато су омогућили формирање ”националне владе”. Они који би ушли у битку против Запада свесни су своје немоћи. Зато се битка одлаже, ”купује се време”, трпи понижавање, како неки наводе, или оправдавају ову владу, у којој опет Г17 води економију.

То је тема овог текста, због чега сам више пута поновио да не оптужујем ”опозицију” или СПЦ. Ни сам немам ”моћ” да за трен променим стање у региону и свету, да сменим председника државе и владе Србије, немам нов економски тим који би заузео НБС, Пореску управу и Министарство финансија. Због тога не могу да дигнем буну када дође до сусрета између ”ратника” у Бриселу, али могу у сваком тренутку на сваки начин да ставим до знања да се не слажем са тим и да ја то никад не бих урадио. Не могу да прихватим аргумент ”и ти би исто то урадио да си на његовом месту, ево и у овом тексту признајеш да немамо ресурсе да уђемо у сукоб са ЕУ због Космета, отишао би у опозицију као ДСС или на састанак у Брисел да си на власти”. Овај аргумент не стоји – да сам старији 10, 20 или 30 година, и да сам на власти, или вођа опозиције, доста тога не би било исто, па не бих дошао у исту ситуацију. Могу да разумем зашто се Срби са Космета не буне и не нападају председника државе и владе (из СНСа и СПСа) због сусрета у Бриселу, иако би, да је председник ДСа то урадио изјавили да се ради о издаји. Могу да разумем и да налазе оправдање и чак да бране садашњу власт, али се не слажем са ставом да су они који се у Београду буне против владе и ЕУ у мањој опасности, тако да ни аргумент ”али ти не знаш како је живети на Космету” није баш убедљив. Цела Србија је под окупацијом. Окупатор може да удари на сваког Србина на Космету подједнако као и у Београду. Ако сарађујеш са сарадницима окупатора и ти си сарадник окупатора. Зато сам изабрао да живим на маргини, у полуилегали, у финансијској оскудици. Зато сам усамљени појединац, уздржан према свакој организацији и сваком медију у Србији. Срећом, нисам једини.

                                                             ***

Ивица Дачић је данас генерал Милан Недић (наравно само по позицији у односу на окупатора, у свему осталом нема сличности, Дачић није ни ”до колена” генералу Недићу). Због те сличности, својевољног избора да постане званични представник српске државе спреман да сарађује са окупатором, приликом уласка у претходну владу (2008.) прво што је Дачић урадио јесте скидање слике генерала Милана Недића са зида у згради владе (о чему сам више пута писао на блогу). Дачић гради имиџ патриоте и на тај начин је хтео да истакне ”разлику”, да истакне своје ”европско” лице. Разлике, као што видимо, што се тиче сарадње са окупатором – нема. То је, практично једини потез, иза којег стоји цела Друга Србија и због чега Дачић никада није био критикован. Исто тако га сада из Друге Србије нико не критикује због састанка у Бриселу. Да ли су нацисти били толико суровији и на нижем цивилизацијском ступњу од данашњих окупатора? Нису, нема велике разлике. Зато постоји разлика између Срба који су сарађивали са нацистима и данашњих Срба који сарађују са модерним нацистима. Ови други нису ни ”до колена” оним првим. Још један квислинг, Б. Тадић, као бивши председник и сарадник окупатора, изјавио је недавно за државну телевизију НД Хрватске да је генерал Михаиловић био ”квислинг”.

За разлику од Србије из времена генерала Милана Недића и Другог српског рата данас у Србији данас нема покрета отпора – ни левог ни десног – нема ослободилачког покрета. Сви су на неки начин у колаборацији са квислиншким режимом и сви прихватају стање окупације, ”купујући време”, док ”лажу Запад” и чекају Црвену армију или Руску царевину да нас ослободи. Не мислим да су изазови са којима се носимо мали, али су изазови (опасности) са којима су се суочили Срби пре 70 година били већи.

Ту, по мом мишљењу, ови који прихватају окупацију али се не мире до краја са њом – јер не мисле да окупација доноси неко добро и при том се не буне много – подједнако греше као и они који се исто тако мире са окупацијом али мисле да ће од окупације бити и неког добра, јер неће бити жртава (иако је попис показао да је у последњих 10 година у Србији изумро један мањи град, а још већи је ”губитак” Срба који живе у региону и расејању, и сви остали параметри су лоши). Исти они који нападају генерала Недића због тога што није ушао у сукоб са нацистима да би сачувао народ бране данашњег председника владе Србије који испуњава све услове Запада ”да би сачувао народ”. Нисам за потпуну рехабилитацију генерала Недића, посебно не у смислу да се велича сарадња са окупатором, али нисам ни са ”анатему” и не мислим да треба да се налази на ”стубу срама”. Његова слика треба да стоји међу сликама свих осталих председника влада. Не мислим да је Вук Бранковић издајник, да није било користи од његових одлука, да Деспот Стефан Лазаревић није заслужан са опстанак народа, али прави јунаци и узори тог доба су Свети цар Лазар и Милош Обилић. Да су они који су страдали за време турског ропства, током српских устанака и балканских ратова, као и они који су се борили против Германа и католика у току два светска рата, размишљали као ови ”умерени” из Прве и скоро сви из Друге Србије – Србије данас не би било или Србин не би знао шта је понос, шта је слобода, итд. Неко би рекао да би данас Срба било више, али мислим да ове 2012. Србије не би било уопште да није било оних који су били спремни на мучење, жртву, одрицање, смрт, бол и патњу у борби за слободу, за своју породицу, језик, веру, писмо; да није било мудрих људи са победничким менталитетом који су до победа долазили уз најмање могуће жртве. Такве спремности и мудрости и таквог ”духа” нема у последњих 50 година. Свети цар Лазар је одабрао ”царство небеско”, Србија је пала у вишевековно ропство али је ипак после пар векова васкрсла српска држава. Поново, кроз сећање на Светог цара Лазара и Милоша Обилића, настала је нова Краљевина. Због тога СПЦ није постала ”бастион антикомунизма”, због тога у Европи само у Србији функционери Комунистичке партије имају исту моћ као у времену од Голог отока до пада Берлинског зида. Комунисти имају превласт и унутар Прве и унутар Друге Србије. Зато не бих бацао ”анатему” ни на садашњу власт, владајућу елиту. Ти људи су једноставно неспособни, кукавице, немоћни су. Као такви, немају избор, прихватају сарадњу са окупатором. Пример Демократске странке Србије: ова странка је против ЕУ и за одбрану Космета – и налази се у опозицији – у држави у којој је највећи број гласача против ЕУ и за одбрану Космета. Бесмислено је ”анатемисати” Србе који су дозволили да Османлије владају пар векова и који су под окупацијом тражили начине да преживе. То што не осуђујем данашње сараднике окупатора не значи да их подржавам. Не подржавам ни генерала Недића ни Вука Бранковића. Ја не бих тако поступао. Отишао би у равногорце, борио би се до краја на Косову. Зато, надам се да ће сви они бити удаљени са државних функција и све ћу учинити (што је у мојој моћи) да тако буде. Указујем да се у сваком тренутку треба понашати као хришћанин – ако си хришћанин. Не бих брисао или скидао слике председника државе и влада из савременог доба (Тадића, Дачића, Коштунице, Николића, Ђинђића, Милошевића…), сви они су део српске историје, као и генерал Недић. И даље сам против тога да се свако ко размишља другачије и ко не доноси личну корист назива ”издајником”. Када напишем да су Дачић, Тадић, Николић, Вучић, Динкић и слични квислинзи то и мислим. Они непосредно извршавају наређења окупатора и сами пристају (неки радо) на тај положај. Ако је генерал Недић био, несумњиво, квислинг, то су, несумњиво, и данашњи политичари. Србија нестаје, Срби нестају, без обзира што власт сарађује са окупатором – жртве и штета од оваквог мира (тихог умирања, рата вођеног другим средствима) једнака је жртвама и штети коју конвенционалан рат доноси. Наравно, нисам за то да се ратом реше пробелеми, не мислим да (само) ратом можемо постићи циљеве и свестан сам да у овом тренутку Србија није спремна за рат – нема војску.

Да постоје ресурси и кадрови, како би изгледала ”шетња захвалности”? То је и одговор како видим праву опозицију. У шетњи, и даље, не би било места са екстремисте са деснице, за хулигане са фудбалских стадиона, али би било места за велики број припадника грађанске Србије (од тог дела грађанске Србије који би дошао многи себе сматрају и делом патриотске Србије али не желе да буду повезани са ”патриотским блоком” нити им ”патриотски блок”, и зилоти, признају и патриотску страну – ”јер неће да бију педере”). ”Шетња захвалности” окупила би око 500 000 (пола милиона) грађана. Организатори шетње би пре тога формирали ”владу у сенци”. У тој влади не би седели само православци и равногорци. У данима после шетње, у дану када пишем овај текст, објавили би платформу за преговоре и решавање питања статуса Космета. Представили би нов економски програм, Закон о развојној банци и имали би припремљених 10 милијарди евра оснивачког капитала банке, и најмање 5 милијарди евра за подршку буџету. Унутар полиције, војске и БИА у наредних месец дана дошло би до пуча и хапшења бројних криминалаца, политичара, тајкуна и страних плаћеника (само на основу доказа, уз хришћанско и цивилизовано поступање према њима). Уследило би деловање у спољној политици са јасном стратегијом наступа у светским медијима. Дошло би до ”историјског договора” са Бошњацима и Мађарима који живе у Србији. Наредних неколико месеци нико не би помињао независност Републике Српске, али би се светска јавност упознала са стањем људских права и имовине Срба у НД Хрватској. То су жеље. Стварност је потпуно другачија.

Мислим да је добро што је дошло до ”шетње захвалности”. Међу десничарима, међу припадницима ”патриотског блока” мора доћи до разлаза између ”војника у служби Христа” са једне стране и хулигана-националиста и национал-комуниста са друге стране. Због тога сам на изборима подржао Двери српске, изашао сам на гласање после скоро 10 година. Са друге стране, идем на скоро сваки протест Покрета за слободу, подржао сам бројне акције покренуте од оних који припадају грађанском (левичарском и либералном) делу, из Друге Србије. Уколико не умањимо поделе и разлоге никада нећемо доћи до ресурса и кадрова.

Морамо бити спремни и на то да ће поделе и разлози – због којих немамо ресурсе и кадрове – за стварање праве опозиције – покрета отпора, ”владе у сенци” – остати још дуго међу нама и да ће у наредних 5 до 10 година Србија признати ”Косово”, да ће доћи до сецесије ”Војводине” и ”Санџака” и да Србија бити сведена у границе ”Београдског пашалука”. Србија нема опозицију која може да спречи негативан развој догађаја. Права опозиција била би, у овом тренутку, коалиција састављена од великог броја организација и појединаца, коју подржава најмање милион грађана Србије и неколико стотина хиљада Срба из расејања, са добрим везама у важним светским државама, са неколико стотина милиона евра у кешу спремног за смену власти и промену система. Праве опозиције нема јер нико нема ресурсе и кадрове да уради нешто другачије од владе Србије а да тај чин нема најгоре могуће последице по Србију и српски народ. После састанка у Бриселу између ”ратника” односно ”премијера” није било већег бунта у Србији. Пре пар дана без проблема је донет Закон о ”утапању” Нове Агробанке, настале из Агробанке, у Поштанску штедионицу, још један експеримент ”експерата” који су уништили српску економију и покрали грађане Србије. Можда је то део пакета мера које су предложене од стране савета за привредни препород председника владе. Војска Србије, у овом тренутку, није способна да заузме ни Крагујевац, где би локална странка, када би заиста наоружала своје чланове, могла прогласити ”Републику Шумадију”. Исто тако, када би градоначелник Јагодине наоружао чланове своје странке, Војска Србије морала би да напусти тај град. Овакав сценаријо је, чак, бољи него да на челу војске или државе уместо квислинга и кукавице имамо ”умишљеног месију” који без икаквих ресурса и кадрова улази у ”рат са целим светом”: у рат против Нато алијансе, у рат против локалних моћника који га не слушају, против оних који се залажу за већу аутономију Војводине, против свих неистомишљеника. Такав би брзо уништио Србију и завршио у Хагу. Сутра ће влада и скупштина променити закон о ГМ храни и дозволити ГМ храну у људској исхрани, али неће доћи до озбиљних протеста на улицама Београда. Ако поново буде организована парада поноса, ето рушења Београда. Своју немоћ, и бес због ропског положаја, ”патриотски блок” (и СПЦ), очигледно, искаљује на хомосексуалцима.

Сетимо се библијског Јова. Узмимо да је то Божија воља, да Србија средином 21. века постоји у границама Београдског пашалука, на простору Шумадије, да је Бог заиста проговорио кроз Тарабиће и да ће за пар деценија сви Срби ”стати под једну шљиву”. Можда није исти разлог зашто Бог узима Јову вољене и имовину и зашто Србима узима народ и територију, за нас је неважан разлог због чега Бог нешто ради. Немамо проблем са ”самовољом” Бога. Са вером какву је Јов имао, са вером у свемогућег Бога и Његову милост, Србија – чије су границе око Шумадије, где сви Срби стају под једну шљиву – може од Бога, попут Јова, добити назад све што је изгубила, може поново постати велико Царство. Срби који опстану и стану под ту шљиву, са таквом вером, представљаће – праву опозицију. Хоћу да кажем, није касно ни тада, када од Србије преостане само Шумадија, када сви Срби могу да стану под једну шљиву, да Србија добије праву опозицију.  

                                                          ***

Када би садашња ”опозиција” преузела власт, како би изгледала ”нова” власт? Уколико би ”опозиција” која долази из Прве Србије дошла на власт, министар полиције постао би Д.М. Палма, директор РТСа постао би власник Печата М. Вучелић, патријарх СПЦ постао би владика Филарет, владу би водио председник ДССа В. Коштуница, и томе слично. Србија би нестала после пар година. Уколико би ”опозиција” из Друге Србије преузела власт, министар полиције био би председник ЛДПа Ч. Јовановић, председник САНУ остао би Н. Хајдин, оснивач Е-новина П. Луковић постао би директор РТС-а, владу би преузео градоначелник Београда и вероватно председник ДСа Д. Ђилас, и томе слично. Србија би нестала после пар година.

Опстанак ове власти, до краја мандата, Србију води у нестанак. Председник државе и председник владе подржали су обележавање Кумановске битке на Зебрњаку мањим делом зато што то искрено осећају и желе а више зато што је власт под потпуном контролом ЕУ и на овај начин се, симболички, од стране ЕУ (не српске владе) ограничава утицај Турске на Балкану. Председник државе и председник владе Србије не би могли да уђу у Македонију да није постојала сагласност ”виших кругова”. Нису Срби наговорили македонску власт да изађе у сусрет захтевима Србије да се достојно обележи Кумановска битка. Има таквих Македонаца који би подржали Србе, и који су подржали Србе, али се такви најмање питају у Македонији. На Зебрњаку је од представника македонских власти била само министарка културе. Поред представника власти из Србије дошао је и председник владе Републике Српске. Црна Гора није славила 100 година од Кумановске битке. Бугаре и Грке вероватно нико није ни звао.

Власт води Србију у нестанак а ”опозиција” би по доласку на власт убрзала нестанак – зато што у Србији нема праве опозиције са неопходним ресурсима и кадровима за промену система. Наставља се лагано и систематско одумирање.

Србија као држава, српски народ као целина, има ресурсе и кадрове неопходне за опстанак и развој. Тај потенцијал постоји. Не постоји организована група људи која може искористити потенцијал, коју ће подржати већина грађана на изборима.

”Патриотски блок” састављен је од више десетина организација, медија, сајтова; ”патриотски блок” чини, у језгру, неколико хиљада људи. Сви они баве се Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Неколико десетина организација, које чини неколико хиљада људи, ради исте ствари, исте акције. Сви они, наводно, желе да смене садашњу владајућу елиту – да од УРСа, тајкуна и страних банака преузму српску привреду и вођење економије; да уместо ДСа и СПСа воде преговоре са ЕУ. Међутим, од неколико десетина организација, са неколико хиљада људи, нико, баш нико, за све ове године није написао економски програм и окупио нов економски тим; нити имају предлог за решавање статуса Космета. Али се зато сви, али сви, баве Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Не знам на који начин се статус Космета може позитивно решити по Србију ако се прво не реши, позитивно, статус српске привреде. И обрнуто. Космет је физички окупиран, остатак Србије је под економском окупацијом. Појединци из ”патриотског блока” свесни су тога, међутим, изостаје акција. У овом тренутку нико не руши владу у којој УРС води економију а СПС и ДС преговоре са ЕУ. Баш нико. Када би рушили, шта предлажу? Ко ће заузети њихова места? Заиста, кога заступа ”патриотски блок” и у чије име се бори ”за слободу”? Ако заступа Србе, српски народ, све грађане Србије који воле и поштују Србију, зашто немају већину у бирачком телу? Зашто и када имају већину не могу да саставе владу? Зашто би влада састављена искључиво од људи из редова ”патриотског блока” увећала поделе и убрзала пропаст Србије? Испада да је, на неки начин, добро што Србија сада нема опозицију. Слично би било када би ”грађански блок” дошао на власт и владао искључиво, зилотски, талибански.

”Шетња захвалности” показала је да постоји потенцијал у Првој Србији, да ”патриотски блок” може донети и неко добро. Потенцијал постоји и унутар Друге Србије, међу припадницима ”грађанског блока”. Потенцијал постоји и међу нама који не припадамо ни Првој ни Другој Србији, и чини ми се да је временом нас све више, али смо ми и најмање међусобноорганизовани. Срби могу опстати и Србија се може даље развијати само ако се удруже сви потенцијали, са свих страна, после одвајања ”жита од кукоља”. Могу да замислим Србију:

– у којој се одржава парада поноса али као протест због угрожених људских права, која ће се временом побољшати и тако ће организатори параде сами престати да је организују;

– док истовремено при сваком обележавању најбољег из традиције и најславнијих догађаја из историје, при сваком изразу поштовања према славним прецима – на свакој ”шетњи захвалности” – долази све већи број људи.

Могу да замислим да ће једног дана стотине хиљада људи бити у колони током ”шетње захвалности”, да у тој колони неће бити екстремиста, да нико неће певати ”нож, жица Сребреница” и слично (као што није било на недавно одржаној ”шетњи захвалности”), и да ће они који припадају мањинским (етничким, верским и сексуалним) заједницама а воле Србију и поштују српски народ заједно прошетати са својим сународницима и суграђанима који их исто тако воле и поштују без обзира на разлике. Могу да замислим Србију у којој се одржава угледна међународна конференција посвећена, а која ће интересовати већину грађана, праисторији региона и историји Словена. Могу да замислим Србију у којој је завршен Храм Светог Саве а изграђен ”Теслин торањ”. Могу да замислим Србију технолошки (информационо-саобраћајно) модернизовану, у којој се подржавају технолошке иновације које доносе опште добро и олакшавају свакодневан живот и могу да замислим да таква Србија истовремено има десет пута већу пољопривредну производњу, са опорављеним селима и руралним крајевима у којима ”цвета живот”. Таква Србија можда још увек неће моћи да поврати Космет али ће пронаћи начин да се ослободи економског ропства и остатак Србије ће се развијати, деца ће се рађати, села обнављати, људи из расејања гласати, мање младих и школованих ће одлазити. Тада ћемо добити кадрове и стећи расурсе да једног дана повратимо Космет тако да и Албанци (Косовари) прихвате решење које предложимо.  

Време је да Србија добије опозицију – да би добила нову власт, која ће одбранити Србију и омогућити услове за развој.

 

______________________________________________________________________

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Никола Варагић

Никола Варагић

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ

Није ми непријатно, мотив за овај текст налазим у жељи да српски народ опстане, да се Србија одбрани и развија. Надам се да нико није толико горд и неће помислити “шта овај има да се јавља и ко је он уоште“.

Нисам члан Двери српске и не бих да их браним, знају сами, али морам три напомене да оставим у вези одговора господина Бранка Павловића упућеног Бошку Обрадовићу. Прва: господин Трифковић учествује у кампањи Двери да се укине аутономија Војводине тако да сте макар подсвесно морали да помислите на Двери.  Друга: господин Павловић више пута у тексту помиње 5% гласова које су освојили или ће освојити Двери и скреће пажњу Бошку Обрадовићу на гордост и екслузивност Двери. За оне који су заборавили, господин Павловић је изашао на изборе, самостално попут Двери, и освојио око 0.2% гласова. Бошко је у општини у којој живи освојио 15% а господин Павловић у својој општини вероватно није прешао 1% на изборима на које је изашао. Ко ту заиста показује гордост и екслузивност? Трећа: у Србији има доста социјалдемократа (социјалиста, комуниста) али Србија данас нема ниједан јак синдикат који заиста води рачуна о радницима – српски радници су као овце остављени вуковима за клање. Господин Павловић је имао подршку кабинета господина Коштунице када је извршена продаја Ц-маркета а када је овај био председник владе, био је и кратко директор Агенције за приватизацију, али нема резултата тамо где би сваки социјалдемократа требао да их има – заштита радника и државних интереса у току приватизације. Српски левичари нису правили велике акције попут ове “Никад граница“ (или они други левичари акције попут “ЕУ нема алтернативу“) а да су те акције биле усмерене ка већој заштити радника у процесу приватизације, бољим платама радника, и слично. Због таквих пропуста људи попут Бранка Павловића данас немају велику подршку међу бирачима (иако се његови политички ставови слажу са већинском вољом народа). Због тога је покрет Двери српске изашао на изборе 2012. године, због тога сам ја гласао за Двери а не за ДСС, СПС, СНС или СРС. Тих 5% је само почетак за Двери, сигуран сам. Народ све мање верује постојећим политичарима, све мање људи излази на изборе. Чекају се нови људи у политици, Бошко Обрадовић је један од њих.

Ту долазимо до питања аутономије Војводине. Да пут у Европу (ЕУ) није добар пут, много пре Шешеља, и пре него што су комунисти дошли на власт, рекао је – владика Николај Велимировић. Двери су прва православна политичка организација у Србији која је учествовала на изборима од 1945. односно 1990. године. Људи који воде овај покрет јесу искрени верници, православни хришћани. Ту се разликују у односу на већину водећих људи из осталих странака. Дверјани заиста верују у Бога и Христа и Свети Дух. Расли су уз Цркву а не Комунистичку партију. Они су моја браћа у Христу и зато сам постао гласач Двери. То не значи да се слажем увек и у свему са њима. Напротив, постоји много разлика.

Подржавам захтев Двери да се укине аутономија Војводине свестан свих препрека на које указује господин Павловић. Неке примедбе сам им и сам упутио. Међутим, Двери српске нису Српска радикална странка и Бошко Обрадовић није Војислав Шешељ. Двери српске, као православна организација, делује у хришћанском духу. Нико од дверјана неће спроводити акцију за укидање аутономије Војводине тако што ће на улици махати пиштољем, тако што ће иселити Хрвате, прогањати Мађаре и слично. Уколико би дошло до таквих случајева, сумњам да би Двери стајале иза тога, али сам сигуран да ће их неко повезати са тим. Уколико би Двери стајале иза било каквог облика ксенофобије или шовинизма, иза било какве насилне акције према припадницима било које мањине, постао бих велики противник Двери и сигурно никада више не бих гласао за њих. Тако би се покренуо негативин сценарио на који упозорава господин Павловић: да неко “са екстремне деснице“ запали ватру и да онда стигне одговор “екстремне левице“ тако што ће избити немири у Војводини, умешаће се стране државе у решавање спора, итд. На томе треба радити, да се тај негативан сценарио не догоди. Зато сви они из “патриотског блока“ којима смета “гордост“ и “екслузивност“ код Двери ако неће да подрже захтев за укидање аутономије Војводине нека учине све што могу да не одмогну, јер пораз Двери може значити пут ка независности Војводине. Победа Двери, укидање аутономије путем демократске процедуре, може значити само победу Србије.

Бошко Обрадовић је у свом одговору написао: “Наравно да постоји војвођанска завичајност“. Мислим да су људи из Двери српске свесни да у северној Србији постоји велики број људи који не жели да се укине аутономија. Једини начин да се укине аутономија јесте демократски начин – на референдуму, путем гласања грађана који живе у том делу Србије. Нисам правник, али колико сам разумео није потребно мењати Устав да би се укинула аутономија. Око промене Устава може да се прича о тактици, јер овај Устав штити Космет, али је препун недостатака и није донет како треба. Ако се већина грађана северне Србије изјасни да је за укидање аутономије Војводине (ако грађани северне Србије стекну поверење у оне који се залажу за укидање аутономије да су способни и искрени када говоре о децентрализацији и демократизацији) онда аутономију треба укинути. Сваки други пут био би погрешан и водио би у независност Војводине. Могуће је донети нов Устав, који штити Космет, али без аутономије за Војводину. Потребно је да већина грађана гласа за такав Устав.

Двери српске иду управо овим првим путем, демократским (и као што сам раније напоменуо – хришћанским), залажући се за аутономију али истовремено и за децентрализацију, те не знам зашто би било коме сметало да једна политичка организација крене у кампању за укидање Војводине, која је при томе у складу са Уставом. Двери бране Устав што се тиче Космета, тражећи укидање аутономије Војводине делују у складу са Уставом, јер Устав то дозвољава. Такође, Устав дозвољава и већи степен аутономије за Војводину.

Војводина ће увек остати Војводина, остаће тај “географски бренд“, тајдух и језик, то нико неће одузети или мењати. Већину у Војводини чине Срби – да би се укинула аутономија потребно је да већина Срба из северне Србије гласа за тај предлог. Међутим, да би се заиста укинула аутономија за тај предлог морају гласати и грађани који долазе из заједница националних и верских мањина. Мађарима, Хрватима, Словацима, Русинима, Румунима… који живе у северној Србији треба објаснити и треба их уверити зашто ће њихов свакодневни живот постати бољи после укидања аутономије, како ће добијати више новца директно у своју локалну заједницу, како ће Србија да штити људска права у сваком смислу на сваком делу своје територије.

Већину унутар српске владајуће елите (политичара, професора и академика, привредника, генерала…) – што се тиче односа према комунизму и Југославији – чине људи којима су ближи ставови господина Павловића у односу на ставове Бошка Обрадовића, или мене. То је, са једне стране и разумљиво, због разлика у годинама између већине припадника српске владајуће елите и људи из Бошкове и моје генерације. Ми смо одрасли у добу када је СФРЈ већ била на крају, пунолетни смо постали крајем деведесетих. Верујемо у Бога и Васкрс.

Господине Павловићу, ви одговарате Бошку Обрадовићу у име тог (већинског) дела владајуће елите (и скоро апсолутне већине унутар припадника тзв. круга двојке). У вези ваше одбране комунизма, и напада на Бошкову религију, са вама се слажу сви они који су за разбијање Србије. Србину који је православни хришћанин не може да смета укидање аутономије Војводине и никада нисам чуо за таквог Србина. Истина је да су данас, без обзира на резултате пописа, православни хришћани мањина унутар српског народа. Зато је толико Срба за аутономију Војводине. Ипак, у народу је мање таквих Срба, у односу на српску политичку елиту, где су већина.

Срби који су били уз своју Цркву тежили су уједињењу са Шумадијом и осталим српским земљама. Срби који су покренули рат против Цркве, и Бога, траже све већу и већу аутономију за Војводину. Истина је да је Југославија од самог настанка била диктатура, прво је краљ увео диктатуру а онда и комунисти, па после њих ови неокомунисти који владају преко више партија. Деспотски облик владавине је постојао и пре настанка Југославије, а пре тога смо били под окупацијом. Против централизма у Београду (или било које централне власти) боре се и људи из Врања, лоше стране централизације упознали су и људи из Неготинске крајине.

Нисам присталица наметања вере другима, нисам за некакве асимилације. Мислим да је могуће да Мађар живи у Војводини и да учи мађарски, да има уџбенике и на мађарском, да слуша радио на мађарском, да у својој средини има натписе поред пута и на кућама и зградама на мађарском, али, да зна да говори, чита и пише на српском, да свуда буду и натписи на ћирилици – и да не живи у покрајини Војводина. Мислим да Мађар може да живи у северној Србији као слободан човек, да има добре животне услове, да су му омогућена сва грађанска права, а да нема некакву “покрајинску владу“ и “војвођанску академију“ за које мора да издваја додатан новац из свог кућног буџета.

Стварање некакве “војвођанске нације“ не долази од Мађара или Румуна или Словака, на стварању “војвођанске нације“ раде Срби који су непријатељи Цркве, Бога, Христа, и такви Срби се, господине Павловићу, слажу са вама по питању комунизма и Југославије, и заједно, као што видимо, браните тековине комунизма и југословенства. Од сусдених држава само НД Хрватска отворено и свакодневно ради на одвајању Војводине од Србије, на стварању “војвођанске нације“, а са Хрватима су Срби комунисти стварали и државу и језик и југословенску нацију. Штавише, Хрвати су Србима комунистима говорили шта и како да раде, деценијама. Утапање у “југословенску нацију“ највише су подржали Срби комунисти, исти они, који данас са својим наследницима, чувају аутономију Војводине и полако граде “војвођанску нацију“. Такви Срби су творци црногорске нације, и делом македонске нације, у данашњем облику. Срби који су отпали од православне вере створили су и бошњачку и хрватску нацију. Да ли су томе, у тим ранијим – предкомунистичким – временима, и Срби православне вере допринели да се тако велики број Срба отуђи од српства (зато што су ти Срби из разних разлога напуштали православно хришћанство, па постајали католици, муслимани или комунисти, и самим тим све мање Срби)? Сигуран сам да јесу криви и православни Срби. Да се у прошлости боље радило сумњам да би комунисти тако лако и брзо успоставили диктатуру у Србији. Што се тиче догмата хришћанске вере, ту православни хришћанин не може правити компромис са католиком или муслиманом, или атеистом. Што се тиче питања нације (рода), питања друштвеног уређења, лично нисам тако бескомпромисан као у питању догмата хришћанске вере, и ту се вероватно разликујем од дверјана, и многих унутар СПЦ, и ту разумем господина Павловића када скреће пажњу и на тај део бирачког тела, јер су они који познају догмате хришћанске вере мањина у српском народу – без гласова Срба који нису православни хришћани, без уласка у коалицију са организацијама које воде људи који нису православни хришћани немогуће је освојити власт у овом тренутку.

Међутим, гордост је нападати Двери зато што траже да се укине аутономија Војводине јер Двери на тај начин руше “екслузивност“ комунистичког поретка у Србији. Мислим да је то суштина одговора господина Павловића – он је показао колики је степен нетрпељивости који Срби комунисти имају према Србима православне вере и брани “екслузивност“ “истине“ о Југославији коју желе да задрже комунисти. Питам се да ли је са овим “предрасудама“ које наводно имамо повезана и предрасуда коју имамо везано за одуговлачење са доношењем закона о реституцији, немогућност супституције, то што грађани Србије који живе у расејању ни после 20 година не могу да остваре право гласа и учествују на изборима. Ко је бринуо о тиме људима током претходних деценија? Осим Српске православне цркве, нико.

Зато ми није јасан одговор који је господин Павловић упутио Бошку Обрадовићу и било би добро да настави са овом полемиком на Новом Стандарду. Двери чврсто стоје у одбрани Космета, као православна организација покрећу демократску кампању за укидање аутономије Војводине и не видим на који начин то представља претњу за одбрану Космета и останак Војводине у саставу Србије.

Никада ми није било јасно како неко може да буде истовремено комуниста и националиста, али сам увек допуштао да то неко може и поштовао сам то. Како је могуће бранити тековине комунизма и југословенства и говорити о српству, не знам. Са друге стране, никада ми није било јасно како неко може истовремено да мрзи неку другу нацију, расу или пол и да себе назива православним хришћанином. Не може човек препун мржње да буде у Богу који је Љубав. Не можеш мрзети неког само зато што је друге нације или расе (па и вере) а да си у Христу, да Христ живи у теби. Међутим, свима нама ће Бог судити и зато ја не судим и сваког могу да прихватим као човека све док ме не напада. Ако до тога дође могу да се браним а да ми срце не испуни мржња. На пример, увек пишем НД Хрватска, али не мрзим Хрвате као народ, не мислим да су сви Хрвати лоши, да су сви католици заслужили да оду у пакао. Није то разлог зашто стављам ово НД испред Хрватска. Све док права Срба не буду поштована, док се Срби не врате на своја имања у РСК, за мене ће то бити НД Хрватска, али никада нећу мрзети све Хрвате, као народ, никада нећу на све Хрвате гледати као на усташе.

Стварање “војвођанске нације“ је у току, тај процес траје деценијама, ту нову нацију стварају Срби, и то они Срби који су били комунисти и волели Југославију. Ако идемо даље у прошлост, до почетка Југославије, видећемо да су идеју југословенства ширили краљ Александар који је био масон и делови српске елите које је већ обузео дух прогреса. Зашто би Мађари стварали “војвођанску нацију“? Мађари или Словаци који не желе да се асимилују у српску нацију желе да остану Мађари или Словаци а не да постану некакви Војвођани или Југословени. Мађари који не желе да живе у Србији неће од Војводине да праве независну државу, нити посебну нацију, већ желе да се уједине са Мађарском. Они за свој циљ могу само да искористе Србе који желе да се Војводина све више осамостали, који не желе више да се зову Србима и сада себе доживљавају као некакви Војвођани, али им то никада неће бити циљ, већ ће циљ остати припајање Мађарској.

Очигледно је да је проблем идентитета међу нама Србима дубок, тај проблем је на површину испливао одмах по стицању независности у 19. веку – само је један део српског народа у том тренутку био православне вероисповести, други део народа је био исламске а трећи католичке вероисповести. Тада се појављује и четврта група а то су они који су прихватили идеје прогреса, и који су средином 20. века када су Срби католици и Срби муслимани већ отпали од српства постали већина унутар српског народа. То су Срби који су се од настанка модерне Србије борили против Цркве и идеје монархије, и ти Срби су победили средином прошлог века. Лично немам ништа против атеиста али не знам по ком закону Србин атеиста мора да буде за аутономију Војводине, зашто мора да пише латиницом, тј. зашто тражи сваки начин да се разликује од Србина православца.

Двери су прва политичка организација после 1945. године која је међу Србима покренула конкретну акцију да се спречи стварање “војвођанске нације“ и зауставе даљи процеси сепаратизма у Војводини. То раде на најбољи могући начин – подсећајући Србе на веру и традицију, ослобађајући Србе страха или стида или осећаја инфериорности зато што су православни хришћани који пишу ћирилицом. Верујем да ће у Србији у будућности живети много више искрених хришћана, Срба православаца, који ће о комунизму, Југославији и Војводини размишљати другачије од господина Павловића. Верујем да ће бити више оних који ће размишљати слично као Бошко Обрадовић. Верујем да у таквој Србији неистомишљеници – људи који нису Срби православне вере – неће бити прогањени на начин на који су комунисти прогонили неистомишљенике и посебно православне вернике. Верујем да ће нека будућа власт у Србији, коју буду чинили, у већини, људи који су православни хришћани, наћи начин како да у миру живе са Србима комунистима, са Србима који су постали Бошњаци, Црногорци, Хрвати, Македонци… У овом тренутку ја не негирам ове нације, признајем и Црногорце као нацију, и Бошњаке, и Хрвате, и Македонце. Сутра ћу признати и Војвођане ако се појаве. Ја ћу све учинити да због мене нико не напусти православну веру, да се због мене нико не стиди да је Србин, да због мене нико не постане припадник друге нације или вере. Научићу своју децу да воле и поштују ћирилицу, своју Цркву и свој језик. Али нећу и не могу никоме да браним да се прогласи и за марсовца ако хоће. Нећу ниједног Србина присиљавати да пише латиницом. Децу треба научити да пишу прво ћирилицом, после и латиницом, треба донети законе који штите ћирилицу и српски језик, треба спровести те законе на делу, посебно у државним институцијама и медијима, али никако забранити употребу латинице. Што се језика тиче, мој став је другачији: иако признајем Бошњацима, Црногорцима и Хрватима националност, не признајем ниједан други језик на овим просторима осим српског. Не желим и не могу да им браним да своје језике зову како зову, али ван ових простора, у науци – лингвистици, у медијима и међународним организацијама, широм света, истицати само један назив за језик који се прича на простору Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске, а то је српски језик. Пуно је проблема које треба решити. Решење није да Срби увек попуштају, да се увек повлаче, нити је решење да Срби било шта силом намећу другима. Ми јесмо братски народи али и највећи непријатељи. Југославија, као што смо видели, није била добро решење[1].

Добро сам упознао људе који воде Двери српске и знам да нису православни зилоти те им зато не треба бранити да воде кампању за укидање аутономије Војводине. Сигуран сам да дверјани својим деловањем неће распиривати националну и верску мржњу у северној Србији, неће недемократским путем укидати аутономију, само ће освешћивати Србе, враћати их Христу, и доказаће припадницима других нација и религија да нису никаква претња, већ пре шанса и за њихов бољи живот у Србији. Мислим да се Космет не може одбранити и повратити док се Срби не врате Богу и Христу, док не дође до покајања међу Србима.

Ваше је демократско право господине Павловићу да заступате такве ставове о комунизму и Југославији, али морате да схватите да и други имају право да износе своје ставове – да је предлог за укидање аутономије Војводине у складу са Уставом, да никако не штети одбрани Космета и не доприноси разбијању Србије, напротив, како је Бошко написао “нисмо наивни“ и то нису “предрасуде“ о комунизму и Југославији које имамо ми који другачије размишљамо од вас.

Све док неко демократским путем тражи укидање аутономије Војводине, и док је то у складу са Уставом, нико не сме то да му брани или оспорава, јер свако може на исти демократски начин, у складу са Уставом, да штити аутономију, или да тражи већи степен аутономије. Немам ништа против да господин Павловић заступа ставове које заступа, да се његови текстови објављују на Новом Стандарду, објављујем их и ја на свом блогу. Уколико Двери српске затраже забрану неке од организација које се залажу за већи степен аутономије, ја ћу бити против таквог захтева зато што је то уставно право које те организације користе на исти начин на који Двери српске користе своје право. Зато сам против захтева СНП Наши да се укидају медији попут листа Данас, али пружам подршку захтеву СНП Наши да се забрани финансирање политичких и невладиних организација и медија од стране других држава. Треба донети закон о страним агентима па тек после тога некога оптужити да је страни агент. Нисам за то да се унапред, за сва времена, забрани парада поноса, јер припадници сексуалних мањина којима су права угрожена имају право на протест по Уставу и закону (дакле, одобрио би протест хомосексуалаца, али не бих одобрио параду која промовише хомосексуализам и зато се не слажем са предлогом Двери српске и СНП Наши да се одржавање протеста људи који се боре за права сексуалних мањина заувек забрани – само зато што је то у Русији тако решено). Параду каква је прошле године планирана, са изложбом која је претходила најављеној паради, сигурно бих забранио[2].

Ко на референдуму за укидање или проширивање аутономије Војводине добије више гласова, тај је победник. Тачно је да Двери српске у овом тренутку немају велику подршку, али су за само годину дана израсли у једну од највећих политичких организација у Србији, појединачно су јачи од многи странака које су на власти већ годинама, и сигуран сам да ће из године у годину Двери имати све више гласача. Тачније, сигуран сам да ће већ након наредних избора постати највећа политичка организација на десници. Тачно је и то да они који су окупљени иза иницијативе “Никад граница“ не могу да освоје власт и самим тим не могу да ураде много за одбрану Космета. Чак и да се иницијативи придруже ДСС и СРС и да све организације изађу на изборе заједно, не могу да добију довољно гласова да формирају владу. Сада немају снагу ни да руше владу, а посебно не док ДСС пружа подршу овој влади. О каквој се тактици онда ради и зашто Двери не смеју да помињу аутономију Војводине? Морају да следе политику ДССа?[3]

Ова полемика је прилика да се настави демократизација Србије – да се борба између оних који су за аутономију Војводине и чување тековина комунизма и оних који су против аутономије Војводине и за раскид са комунизмом – води у демократском духу, на демократски начин. Надам се да разлике у мишљењу око аутономије, комунизма и Југославије неће удаљити ове две стране по питању одбране Космета и да ће сви заједно, без гордости, радити на одбрани Космета. Бојим се да ће неко у Београду без референдума, недемократским путем, прво признати “реалност“ на Космету а онда попуштати у Војводини и омогућити стварање услова за грађење “војвођанске нације“ – настављајући са лошом политиком из Београда, лошим вођењем економије, тако што се никада неће спровести суштинска децентрализација, тако што ће остати корумпирано судство – па неће само људи из Војводине бежати из такве Србије, бежаће сви Срби из целе Србије. Моје мишљење је да се одбрана Космета и северне Србије може унапредити ако се све више и више Срба враћа Христу и Богу, ако међу Србима буде више оних који ће схватати да нас очување тековина комунизма спречава да покренемо обнову нације и државе (и да су тамо где су комунисти требали највише да ураде – заштита радника у току транцизије – управо комунисти највише заказали; комунисти су спровели приватизацију у Србији у току које нико није водио рачуна о радницима!). Срби се неће враћати Христу и Богу ако су представници Христа и Бога неискрени верници или верски фанатици. Дверјани нису ни једно ни друго.

Надам се да ће они који не размишљају као ја, или као људи из Двери (односно као православни хришћанин), своје ставове заступати на демократски начин, да ће се против ставова нас православних хришћана борити у демократском духу – да ћемо сви заједно учинити све што је потребно да Космет остане српски и да Србија заштити своје интересе на Космету. Можда Двери не постану водећа политичка организација на десници, у српској политици, можда нека друга организација попут СНП Наши или Образ-а то постане, можда СНС и ДСС остану јаке странке, можда се појави нека десета организација, али тренутно су Двери српске једина православна организација која излази на изборе, која има нове људе – људе који су стасали ван комунистичког система, уз Цркву, једини имају нове идеје и једини проповедају другачије (хришћанске) вредности. Разумем да неко ко себе сматра левичарем, попут господина Павловића, не може да пружи подршку некоме као што је Бошко Обрадовић, али ако због “гордости“ и “екслузивности“ појединци и организације које припадају “патриотском блоку“ а себе сматрају православним хришћанима – односно, на комунизам и Југославију гледају са “предрасудама“ како би рекао господин Павловић – не могу да пруже подршку покрету Двери, то не разумем. Као што не бих разумео дверјане ако не покушају све да учине да добију подршку свих организација и појединаца у Србији који се изјашњавају као православни хришћани. Као што не бих разумео ни прве ни друге ни треће ни четврте ако због таквих разлика нису спремни да заједно бране Космет, Србе у НД Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији. После показаног јединства, упркос показаним разликама, сви заједно, и православни хришћани и неокомунисти који су родољуби, треба да нађу начин како да се Космет одбрани. Ко то не може – да сарађује и са оним ко размишља другачије када је у питању одбрана народа – по мени, није родољуб, или је незрео и себичан човек, па био он православни верник или социјалдемократа или нешто треће.

На пример, ја сам дао неке конкретне предлоге везано за решавање статуса Космета: ПЛАН за КОСМЕТ. Да ли ће неко подржати овај предлог, дати неке конструктивне критике и даље разрадити основу план? Пратим рад свих патриотских организација и сајтова и нигде нисам видео ниједан конкретан предлог за одбрану Космета. Нити за развој економије. Овде дајем конкретне предлоге (основу) за развој економије: ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ.

Српску десницу данас чине и левичари који бране тековине комунизма и републикански начин уређења и православни хришћани који су за парламентарну монархију. Српска десница није постојала деценијама и зато је данас међу десничарима толико левичара. Мислим да је сада дошао тренутак да дође до јасних раздвајања унутар деснице и мислим да те разлике које треба да буду истакнуте јесу позитиван процес и да не треба да буду разлог за дубље поделе унутар народа. Сада “патриотски блок“ чине, да упростим, и комунисти и православци. Такви људи воде и највеће странке на десници – СНС, СПС и ДСС. Мислим да од сада треба да постоји разлика, да се истиче та разлика у јавности, да са једне стране настане православни патриотски блок (рецимо: православна десница) а да са друге стране остане неокомунистички патриотски блок (рецимо: прогресивна десница). То би и даље би један “патриотски блок“ јер:

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се око одбране Космета.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се око тога да Војводина треба да буде део Србије. Једна страна мисли да је боље да остане аутономија, друга страна мисли да је боље да се укине аутономија. Ниједна страна не мисли да Војводина треба да постане независна држава, сви су против тога.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се, у већини, око питања Републике Српске Крајине, Републике Српске, Црне Горе и Македоније.

Ми који се не слажемо око комунизма и Југославије, слажемо се да Србија не треба да постане део Европске уније.

Успех у том раздвајању, диференцијацији, унутар деснице или “патриотског блока“, на православне хришћане са једне стране и неокомунисте са друге стране, а да не дође до сукоба између ове две стране, неће значити само да је тај блок остао јединствен у одбрани Космета, и да су веће шансе да се Космет одбрани, већ ће то значити да смо као друштво, као народ, пронашли прави пут за развој демократије у Србији и да ће демократска Србија Космет вратити а Војводину задржати у свом саставу. То ће значити да можемо да се разликујемо а да останемо јединствени поводом најважнијих националних питања, то ће значити да смо постали зрелије друштво.

Зато је добро што је дошло до ове полемике и зато би било добро да се полемика настави. Да замислимо да се “патриотски блок“ окупи за наредне изборе на једној листи и да овакав какав је данас освоји власт. Сетимо се, сви сте у “патриотски блок“ до пре пар месеци рачунали и СНС и СПС (видети текст: ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ). Дакле, да сада на власт дођу и Двери и Наши и Образ и СНС и ДСС и СРС и СПС и појединци попут господина Павловића или господина Кршљанина или господина Цвијановића. Оваква коалиција би постигла међусобни консензус око одбране Космета, око још неких националних питања, међутим, да би људи који чине ту коалицију управљали државом, консензус мора постојати око много питања. Сада видимо разлике око укидања аутономије Војводине? Где су разлике око откривања гроба генерала Михаиловића и решења за гроб комунистичког диктатора? Где су разлике које би се појавиле приликом реформе образовања као што су разлике по питању веронауке и изучавања теорије еволуције, хришћанског и хуманистичког васпитања? Где су разлике око економске или социјалне политике? Да ли треба дозволити Бошњацима у Србији да уче из уџбеника који су писани на бошњачком језику или не треба? Какви су погледи везано за право на абортус, културну политику и националне медије? Да ли постоји слога око спољне политике, кога подржати Израел или Палестину, Македонију или Грчку, итд.? Зато је добро да све разлике изађу на видело, да се ова полемика прошири, да се укључи још људи, да би, када спознамо све разлике, тражили путеве за компромисе и сарадњу. То ће бити и пут за стварање позитивне селекције, јер ће превагу односити они који имају јаче аргументе, више знања и способности, већу харизму, итд. Уколико се то не може постићи унутар “патриотског блока“, који представља тзв. Прву Србију, како ће се постићи компромиси око државног и друштвеног уређења са онима из “грађанског блока“, тзв. Друге Србије. Мислим, и знам, да међу гласачима и члановима странака и невладиних организација које припадају “грађанском блоку“ (који су тако назвали они који су сами назвали и себе сврстали у “патриотски блок“) има родољуба који су атеисти, има православних хришћана који воле свој народ. Да упростим, унутар “патриотског блока“ има и оних који пишу латиницом и не верују у Христа, унутар “грађанског блока“ има и оних који пишу ћирилицом и верују у Христа. Видимо да унутар “патриотског блока“ има оних који су против укидања аутономије Војводине, постоје људи унутар “грађанског блока“ који би подржали укидање аутономије. Великих Срба има и унутар тзв. Друге Србије[4]. Међу људима и организација унутар те Друге Србије има доста разлика и подела. То није хомоген “блок“.

Ово одвајање, диференцијација, унутар “православног блока“ важна је за православне хришћане из више разлога. Најважнији разлог јесте чување догмата хришћанске вере. Наравно, овде не размишљам о спољашњим формама, овде мислим на догмате вере који се откривају и чувају у срцима људи. Православни хришћани од 1945. године немају праве представнике у власти, у скупштини, тако да је појава политичке организације која је у потпуности православна, коју воде само православни хришћани, други разлог по важности. Српска православна црква је укључена у нека државна тела која се баве медијима, али видимо да у медијима нема хришћанског духа и васпитања – од како је СПЦ укључена појавило се још више ријалитија (један се зове “прељубници“, сасвим у складу са Божјом заповешћу да не чиниш прељубу?!) и таблоида (са насловним странама и осталим садржајем који као да антихрист уређује). Странке као СНС и ДСС нису достојни представници православних хришћана (тачније, православног хришћанства – Христа) у скупштини и влади. Политичари који су на власти већ две деценије до доказују – нису се држали ниједне Божје заповести, владала је мисао “коме је до морала нека иде у цркву“. Скоро сви политичари иду у цркву, одлазе код Патријарха, али смо на делу имали пљачкашку приватизацију у Србији.

Појава православне деснице, диференцијација православне деснице у односу на прогресивну десницу унутар “патриотског блока“, уз правоверно каналисање хришћанских догмата, поставиће све оне који се изјашњавају као православни верници на једној страни и тада ће се видети ко је прави хришћанин а ко није. Тада они који нападају хришћане неће моћи да праве лажне оптужбе, неће од православаца правити екстремисте и брадате масне четнике, јер прави хришћани не мрзе, не шире мржњу, не нападају некога само зато што је другачији; тако да би свако ко себе представља као православца – а мрзи црнце, туче Хрвата или Рома, говори како би истребио муслимане, претукао хомосекуалца када га види – сам себе искључио из православља; лако би га најурили они који припадају православној десници. Можда тај и такав не би припадао ни прогресивној десници, али православац сигурно не би био и нико не би могао оптуживати православне хришћане да су екстремисти. Ако би се и даље држао “вере у Христа“ а у свакодневном животу понашао као Велики инквизитор, био би сврстан у зилоте и одбачен од осталих верника. Ниједан страни медиј, ниједан медиј Друге Србије више не би могао да доводи у везу православље и екстремизам, осим ако не желе да испадну смешни и уруше кредибилитет. Тако би и сви удбаши убачени међу православне морали да се врате тамо одакле су дошли. Тек када Србија добије тајне службе које ће створити и које ће водити, у већини, православни хришћани, искрени верници, можемо озбиљно говорити о одбрани Космета и обнови Државе.

Сада људи из Старешинства и других тела Двери српске треба да докажу да нису “горди“ и да не полажу право на “екслузивност“ тако што ће око себе окупити све искрене вернике (православне хришћане), стручњаке и одлучне људе (одлучне у одбрани Космета и за промену система у Србији) из десничарских странака, тако што ће пронаћи заједнички језик и израдити тактику заједно са осталим (православним) десничарским невладиним организацијама, а затим и са појединцима и организацијама из прогресивне деснице, после тога и са неким појединцима и организацијама које данас припадају “грађанском блоку“[5].  Поред спремности да бране Космет, поред тога што су православни хришћани, важно је да ти људи буду и стручњаци, да су поштени јер ће са њима, поред одбране Космета, да се ради на борби против корупције и другим друштвеним појавама. Треба укључити оне који могу то да испуне. Хијерархија нека се створи у складу са знањима, способностима и поштењем људи који буду чинилиправославну десницу.

>

>>

>>>

BRANKO PAVLOVIĆ: ODGOVOR BOŠKU OBRADOVIĆU

http://www.standard.rs/branko-pavlovic-odgovor-bosku-obradovicu-ili-gordost-i-predrasude.html

БОШКО ОБРАДОВИЋ: ОДГОВОР БРАНКУ ПАВЛОВИЋУ О АУТОНОМИЈИ ВОЈВОДИНЕ

http://www.standard.rs/bosko-obradovic-odgovor-branku-pavlovicu-o-autonomiji-vojvodine-ili-ostavimo-se-nebuloza.html

[1] Људи у овом региону морају да нађу начин како да живе у миру и нека врста организације која ће окупити све државе, а да није ЕУ, јесте потребна и зато сам изнео предлог о стварању конфередерације, али на потпуно другим основама од Југославије: Република Космет?

[2] Више у тексту:Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

[3]ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

[4] Више о овој теми у тексту: ТРЕЋА СРБИЈА

[5] Видети више у текстовима:  ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА и  Србија без опозиције

децембар, 2012

_____________________________________________________________________

 

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Никола Варагић

Никола Варагић

 

У Србији је у другој половини 20. века државни интервенционизам био владајућа доктрина у економији. Приватно предузетништво је деценијама било забрањено, непожељно. У последњих десетак година држава интервенише само у корист, на подстицај, власника крупног капитала (из државе и света). Економија се у Србији, у последњих 70 година, тачније у последњих пар векова (од настанка капитализма), развијала сасвим другачије него што је то случај у већини држава Запада[1]. Конзервативизам на Западу није исто што и конзервативизам у Србији. Посебно то важи, наглашавам, за економски конзервативизам. Оно што је конзервативизам на Западу, ако изузмемо однос према економији, у Србији зовемо традиционализам. Као што и сама реч каже – конзервирање оног најбољег из традиције, из прошлости, од предака. Конзервативци се у САД позивају на претке који су успоставили демократски и капиталистички систем. У овом тексту пишем о економском конзервативизму. Конзервативизам, у оном најширем друштвеном смислу, разумљив је српским традиционалистима јер је основа конзервативизма хришћанска религија. Суштина конзервативизма, и оног економског, може се сажети у десет Божијих заповести. Али због тога што Србија нема дугу и богату историју капитализма, слободног предузетништва, слободног тржишта, трговине са светом, мали је број традиционалиста који схватају и прихватају принципе и темеље економског конзервативизма.

На принципима саборности и задругарства (међу протестантима имали су удружења која су називали цехови) изграђен је економски конзервативизам. Принципи модерног економског конзервативизма су: слобода избора, слобода стицања зараде на основу уложеног рада и знања, плаћање пореза својој држави који треба да буде што нижи јер је циљ да држава буде што јефтинија и ефикаснија, што је могуће само у демократској држави у којој постоји владавина права. У САД су економски конзервативци, у већини, хришћани, и стечено богатство усмеравају и ка болеснима и сиромашнима. На тај начин, уместо државе, грађани сами брину о онима о којима треба бринути. Наравно, стваран живот, данас, и у САД и у Србији и широм света доста је другачији. И све је мање хришћана. “Много је позваних, мало је одабраних“.

У последњих 20 година велики број Срба вратио се православљу. Из социјализма враћали су се у православље. Где је ту био капитализам? Где је данас капитализам у Србији? Ко су српски капиталисти? Они највећи и најбогатији потичу из комунистичких и обавештајних структура. Срећом, међу најуспешнијим привредницима у Србији има доста способних и поштених људи који су својим знањем и својим радом попунили празан простор на тржишту и заузели своје позиције организујући свој посао на врхунском нивоу. Слична је ситуација и у сектору малих и средњих предузећа. Ту је, наравно, и привредна елита из расејања. Србија ће добити праву предузетничку (капиталистичку) елиту.[2]

Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамонову традицију (узимајући најбоље из старе традиције). Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг – није једноставно, нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије.

Када је требало применити најбоље што је свету дала Поносна револуција, англоамерички конзервативизам и либерализам,либертаријанизам, Срби су се окренули тековинама и методама француских револуционара, укинули демократију и приватну својину, побили (отерали) аристократију и капиталисте, прогонили су православну цркву[3]. Слично је било и са Русима раније, јер су 1945. са Црвеном армијом дошли специјалци НКВД да ликвидирају беле Русе који су нашли уточиште код краља Александра Карађорђевића после Октобарске револуције и убиства царске породице Романових. Срби су заборавили на светосавску традицију, православну саборност и задругарство. Само што су почели, по ослобођању, средином 19. века, да постепено стварају либерални капитализам и либералну демократију на основама православне традиције и усвајањем најбољег из европске традиције. Иако је Србија водила неколико ратова и имала ауторитативну власт кнежева или краљева ипак се напредовало, деловале су различите странке, капитализам је био у развоју, демократско друштво је развијано, да би, средином 20. века, на власт дошли комунисти и то прекинули. А када је дошло до слома комунизма, у постокомунистичком времену, изневерено је и оно што је било вредно у традицији социјализма. Срби се нису вратили православљу и капитализму, нису остали комунисти. Зато не чуди што је у једном истраживању утврђено да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету “социјалиста у души“ (а на попису се, истовремено, више од половине изјаснило да су православне вере)[4]. На власти је социјалистичка коалицијабивших комуниста који су “заборавили“ на права радника током транзиције и приватизације. Приликом писања програма за наредних 10 година највећа странка и чланица Социјалистичке интернационале заборавила је на предузетнике и развој предузетничког менталитета као предуслов за развој Србије.

***

Tea Party из САД је покрет конзервативаца и либертаријанаца. Тешко је људима у Србији да разумеју циљеве овог покрета. Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава,породичне вредности, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за (директну)демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину. Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за хришћанске вредности. То је оно што највише смета српскимлибералима и мирксистима и што многи православци у Србији не разумеју, јер су православци постали због Српства а не због вере у Христа (после неколико деценија проведених у тоталитарном и антихришћанском систему). Као покрет у чијем имену је симбол борбе за независност, они су патриоте које се боре против окупатора, дакле, против страних утицаја и лобија, против своје власти (и републиканаца и демократа) која од САД прави друштво и државу која све више личи на Совјетски Савез. То су људи који се боре за све оне вредности које су Србији животно потребне, на начин који овде још увек није достигнут. Због тога постоји толико неразумевање. Једни виде опасност у томе, други једноставно не разумеју – то су људи који су у капитализму, науци и демократији видели опасност, који не разумеју личне слободе, који увек чекају да неко други уради посао за њих, најчешће се уздајући у државу (шта год то било у њиховој свести), и Бога (колико год и не веровали у Њега) или Русију. Можемо ми да очекујемо помоћ од Бога (или Русије), али Србију Бог (ни Русија) не може спасити ако на томе не раде Срби и грађани Србије којима је стало до ове државе.

Унутар држава Запада има нетранспарентног трошења буџетских пара и пословања између приватних компанија и државних институција. Такву врсту пословања практикују политичари и из десничарских и из левичарских странака. “Инсајдерски“ и под заштитом, када крше законе и прописе, послују и капиталисти који финансирају десничарске и капиталисти који финансирају левичарске странке…

Данас, скоро да постоје исти проблеми у свакој држави света. Отуда толико протеста, од Грчке, преко Шпаније, до САД, где је после конзервативног/либертаријанског покрета Tea Party настао и левичарски/социјалистички покрет “Occupy Wall Street“. Сви би да се склоне “банкстери“, да се ограничи моћ банака и инвестиционих фондова или тајкуна и политичке елите (негде диктатора). Сви траже излаз из економске кризе, из сиромаштва, и сви знају да је економска криза последица једне дубље и озбиљније кризе која влада међу људима (криза морала, криза неповерења, криза идеја, криза смисла…).

И у Русији је тако, о томе Никита Михалков пише у “Манифесту просвећеног конзервативизма“:

Прво што нам је неопходно, то је да успоставимо и подржимо законитост и правни поредак у земљи. Друго – да осигурамо културну и националну безбедност. Треће – пораст ‘благостања за све‘… Просвећени конзервативизам је конзервативизам истине. Он нема ништа заједничко са ‘реакционарношћу‘, ‘назадњаштвом‘,‘заосталошћу‘ и ‘одбацивањем промена‘.“

Државе које не припадају западној култури и нису достигле стандарде западне цивилизације разликују се по степену корупције од држава које не припадају евроатлантској цивилизацији. У највишим нивоима власти и на Западу постоји корупција, али у већини државних институција, унутар друштва на нижим нивоима, скоро да нема корупције (примери: Норвешка, Канада, Шведска…). То није случај у Србији. Зато је у Србији (или Русији) теже “да успоставимо иподржимо законитост и правни поредак у земљи“. Отуда су државе ЕУ које више личе на Србију и Русију него на Норвешку и Шведску[5] – попут Грчке, Италије или Шпаније – у највећим економским проблемима унутар ЕУ. Случајно или не, државе у којима је највиши степен демократије и социјалног благостања (социјалне једнакости) су – парламентарне монархије са развијеном капиталистичком привредом.

***

Шта је потребно мењати у политичком и друштвеном систему?

Прво – одговорност. Србија је у расулу зато што овде нико неодговара за своја дела и изговорене речи. Ниједан комуниста није одговарао за 50 година комунистичког терора. После 2000. године само је једном малом броју функционера старог режима суђено због криминалних радњи које су чинили. Практично ниједан високи функционер неке странке ДОС-а није осуђен због корупције у периоду од 2000. до 2011. године.

Потпуно је неважно да ли су на власти десничари или левичари ако је Србија деспотија; ако је Србија држава у којој нема владавине права, поштовања људских права, ако нико не одговара за своја дела (осим, разуме се, сиромашних и оних који немају “везу“); ако је Србија подељена на неколико привредних картела који не доприносе развоју државе и бољим животним условима грађана и радника Србије. У неуређеној деспотији више нико не жели, нити може да живи, па био он теиста или атеиста. Нити имамо право да некога зовемо да се врати и живи у таквој деспотији. У таквој држави народ живи сиромашно. Уколико имамо услове да не будемо сиромашни, а ми јесмо сиромашни,где је проблем? Ако си сиромашан, ако си без права, и живиш у Србији која је таква, није важно да ли су десничари или левичари на власти? Шта је важно? То врло мало људи зна, и где је проблем и шта је важно, јер овде две трећине становника показује да су “социјалисти у души“, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, у Србији живи и натполовичан број либерала – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. Капитализам, какав је стваран у Србији у последњих 20 година, као да је стваран са циљем да се никада и не успостави,већ да се врати(мо) на “стари добар комунизам“. Ето, видели сте, капитализам ништа не ваља. И онда, као да нису успели да приватизују све ресурсе, да их задрже за себе, па је под притиском страног капитала свако гледао како да за себе извуче што више добити – продајући националне ресурсе странцима[6].

Један од путева да се спута “моћ државе“ а да Србија истовремено постане Држава  јесте спровођење оних процеса који су давно морали да се спроведу и који су предуго одлагани: унакрсна процена имовине највиших државних функционера па онда и свих осталих; реституција; борба против организованог криминала у привреди; осуда злочина из доба комунизма; ревизија приватизације и концепта транзиције; омогућавање нормалног и независног рада Државне ревизорске институције и Агенције за борбу против корупције; реформа служби безбедности; повратак судова части унутар струковних и привредних организација; завршетак судских процеса за политичка убиства која су се догодила у претходних 20 година[7]

Поред одговорности, које нема, у Србији нема довољно ни знања. Потребни су нам одговорни људи, са знањем, који знају свој посао. Такви људи постоје у народу, у расејању. Уместо незналица, потребни су нам зналци, и то је нешто што се мора променити у политичком и друштвеном систему. Већина лоших ствари није урађена са намером већ из незнања. Незналице владају Србијом (наравно, зналци су да остваре лични интерес, али и то је један вид незнања…).

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу унеолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

До “благостања за све“ може се доћи само изградњом владавине права. Само кроз систем у коме важи једнако право за све – што значи и право да појединци стичу, и сачувају, материјалну и нематеријалну имовину коју су стекли на основу свог знања и рада. До “благостања за све“ може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, “држави благостања“, може и држава да води рачуна о “социјалној једнакости“, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације… Ако људи следе “љуби ближњега свог као себе самог“ или “не чини другом оно што не би волео да други чини тебидобијамо државу у којој се поштују и права радника и права потрошача и права капиталиста, у којој се свачији рад поштује и поштено плаћа. Добијамо државу у којој постоји лојална конкуренција, у којој грађани чувају природу и имовину која је заједничка. У којој се зна ко је ауторитет и ко је одговоран у послу који обавља. Ко више ради и више зна мора бити више плаћен у односу на оног који мање ради или мање зна.“Природна религија“, идеологија која је учила да је “људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода“ показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити “једнаким“. Потребан јесистем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да “људи нису савршени“ и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на “милосрђе“ код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику и за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво “само од себе“ да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштво саборности, друштво директне демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна(Берк) аристократија, нити се може “тржишту препустити да све само регулише“. А то је већ утопија. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише “етатистички“ и “бирократски“[8]. Наш задатак је ослобађање од културе источњачког деспотизма и свести комунистичког тоталитаризма, али не тако да спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама.

На Западу је неолиберални капитализам потиснуо државни интервенционизам (све док није дошла криза, када су неке западне државе новцем пореских обвезника “помогле“ велике банке, осигуравајуће компаније, инвестиционе фондове и велике фабрике, што није најбољи пример државног интервенционизма, редистрибуције новца и стварања социјалне правде).

***

Држава је своју моћ проширила у све сфере (приватног) живота. Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себи, који ће врло мало зависити од државе. Треба мислити и “’шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Није довољно само мислити на себе, или само на државу, добро је истовремено мислити и на себе и на своју локалну заједницу и на целу државу. Како да спасиш свет ако не умеш да спасиш себе? Како да чуваш државу ако не чуваш своју породицу, своје радно место, своју улицу и парк поред своје куће? Како да бринеш о човечанству ако не бринеш о свом народу?

То значи промену менталитета и навика. Да не очекујеш помоћ од државе. Да ти држава не одмаже ако желиш да радиш и ствараш. Да служиш држави (плаћаш порез). Да пратиш шта се ради у држави и да означиш, пријавиш, осудиш оне који краду у име државе, од државе, од грађана државе, од пореских обвезника, од тебе. Да би се то постигло, потребно је знање. Грађани морају бити довољно економски писмени да разумеју како новац путује кроз државни систем, посебно новац који они зарађују, порези које они плаћају. О томе је писао економиста Небојша Катић[9], о разлици између пореског обвезника и запосленог грађанина у Србији и пореског обвезника и запосленог грађанина у САД. У Србији запослени грађани гледају само нето вредност личног дохотка, док запослени грађанин САД гледа бруто вредност личног дохотка. Запослени грађанин у Србији не жели да зна колики су порези и доприноси, запослени грађанин у САД зна колики су порези и доприноси. Запосленом грађанину у Србији је свеједно колики ће бити порези и доприноси, и како држава троши његов новац, док запослени грађанин у САД зна колики су му порези и доприноси, веома му је стало и прати како, где и ко троши његов новац, када заврши у буџету локалне или федералне власти. Нису економски писменији ни “капиталисти“ и политичари из Србије који су нелегално дошли до великих количина новца, који су износили у “пореске рајеве“ попут Швајцарске и Кипра. А “порески рајеви“ су под контролом страних обавештајних служби, па онда државници великих сила доносе спискове корумпираних српских политичара и тајкуна са рачунима у иностраним банкама[10]. Због свега тога расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини.

Капитализам није непријатељ Срба само зато што долази са непријатељског Запада, како су то учили српски комунисти, а пре тога, али и сада, и многи православци. Капитализам није јерес протестантизма, није замка Ватикана.

***

Европска левица нема одговор на економску кризу. Европски левичари би хтели да задрже исте слободе за досељенике, али немају начина да им усаде дух верске толеранције и грађанске вредности. Европски левичари би и даље да примају у своје државе сиромашне становнике Трећег света, али немају начина да обезбеде посао ни за све своје грађане. Европски левичари заговарају абортус, геј права, слободне везе и бракове без обавеза, док око њих расту муслимани који тај начин живота никада неће прихватити јер им то вера не дозвољава, са тенденцијом да, у наредних пар деценија, постану већи део европске популације. Или су без идеје како ће таква политика утицати дугорочно на пензионе фондове и тржиште радне снаге, посебно ако се прекине са довођењем људи и радне снаге из иностранства. Све то види и жели да промени европска десница. Европска десница сада нема решења, осим радикалних, као што је заустављање имиграције, већи притисак на оне који су се већ доселили. Ту се крије опасност за Србију. Антифашистичке вредности треба неговати, истицати, не дозволити  да у Србију стигне велики талас ширења екстремних десничарских идеја и покрета из Европе (или из САД, где је недавно председник Института Едмунд Берк, пореклом Хрват, написао чланак за The Washington Times у коме брани хрватски фашизам и нацизам – усташе и НДХ). Србија то није успела када су комунисти и екстремни левичари то урадили;  није успела када су неолиберали кренули у велики поход стварања “отвореног друштва“ и неолибералне економије, па су добар део власти у Србији узели следбеници “отвореног друштва“ и скоро целу економију воде и контролишу локални неолиберали. Српска левица мора се ослободити илузија које гаји европска и светска левица (о стварању “уједињених социјалистичких држава Европе“ и “светске социјалистичке владе“),мора да се врати изворима – заштити права радника[11], али тако да се не укида капитализам[12].

Јер, шта је капитализам? Прво, без капитализма нема демократије. Зато је укидање капитализма, борба против капитализма – борба против демократије. Основа капитализма је – слобода. Развој демократије и капитализма у модерном добу иде заједно. Друго, капитализам може постојати, може имати смисла, само ако постоји владавина права. Дакле, капитализма нема тамо где нема демократије и владавине права. Капитализам значи право да радиш, да стичеш (неограничено) имовину захваљујући свом раду и знању, да очуваш стечену имовину. Капиталиста не може, нити жели, да буде свако. Али, свако мора да буде слободан приликом избора професије, посла, улагања новца, трошења новца… Па и да ли ће и неће бити капиталиста, да ли ће стварати мало или велико предузеће… Капитализам је могућ само у демократском друштву. Капиталистички и демократски системи развијани су у оквирима јудео-хришћанске цивилизације, унутар које је дошло до ренесансе и хуманизма. Капитализам није исто што и лихварство или банкарствокакво данас познајемо. Либерални капитализам није исто што и неолиберални капитализам.

Конзервативна  и либерална мисао, протестантска етика, која поштује рад, индивидуалност, породицу, слободу и скромност има све мање достојних представника на Западу. Профит је постао мера свих вредности. Држава је постала сервис најбогатијих, а већина најбогатијих је изгубила сваку (истинску и дубинску) везу са хришћанством. Неолиберали су победили и конзервативце и социјалисте јер су и настали њиховим мешањем. Либерали-атеисти су превладали унутар капиталиста (на пример, у економији САД доминирају поштоваоци Ayn Rand), који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се саморегулише, и зато се залажу за што мањи утицај државе (која није под њиховом контролом). Неолиберална економија (идеологија) настаје из либералне, конзервативне и социјалистичке економије (идеологије). Тако се конзервативизам истиче када треба заштити приватну имовину најбогатијих. Либерализам се истиче када треба рушити све националне и религијске препреке између држава и народа да би најбогатији градили “слободно тржиште“. Социјализам се истиче када треба “отворити границе“ за “радну снагу“ или када држава треба да интервенише како би спасила одређене банке и компаније. За неолиберале није важна владавина права, већ владавина јачег, јер је основа неолиберализма и дарвинизам (еволуционизам). Теорију еволуције одушевљено су прихватили највећи капиталисти са Запада. Дарвинизам је и основа прогресивизма, који је недељив од социјализма, а елемената прогресивизма има и у конзервативизму. Дакле, (нео)либерални капитализам и (нео)либерална идеологија настају од елеменета  прогресивизма, дарвинизма, конзервативизма и социјализма. Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма[13], где ће нестати разлика између крупног капитала и државе (што је дефиницијаекономског фашизма[14] и што је тешко разликовати од комунизма и деспотизма). У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг, банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (Зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера који штампају доларе и евре – без контроле Државне ревизорске агенције?)[15].

Неолиберални капитализам и неолиберална идеологија нису исто што и либерални капитализам и либерална идеологија јер је неолиберализам у настојању да доведе до потпуног расцепа-разлаза евроатланску цивилизацију и хришћанску религију. Неолиберализам проповеда да је “све дозвољено“ а Библија да је “почетак мудрости страх Господњи“. У свему мора постојати мера, никада се не сме заборавити на другог човека. Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности.

***

Капитализам је потребно развијати, али не на основама дарвинизма – као закон јачег, већ тако да развија такмичарски дух, да бољи побеђује у систему са јасним правилима које сви такмичари поштују, да јеосвајачки у померању граница знања и напретка, рационалнијег и ефикаснијег организовања, са јасним ограничењима, итд. Слободно тржиште није превазиђен концепт. Само је потребно наћи меру. Држава не може попут слободних привредних субјеката у сваком тренутку знати које су реалне цене и потребе за робом, како организовати производњу и шта потрошачи желе. Конкуренцијом између слободних приватних привредних субјеката на најбољи могући начин се унапређује производња, снижавају  трошкови и цене, проналази пласман за робу и услуге, прилагођава укусу и потреби потрошача, итд. Корпоративни капитализам какав је настао на Западу тежи стварању монопола, који је тамо где су монополи законом забрањени могућ само уз договор са политичком елитом и на тај начин ради против интереса потрошача. Против интереса потрошача је и политика државног меркатилизма комунистичког типа. И западни модел корпоративног капитализма какав данас имамо и источни моделдржавног меркатилизма какав је некада био спутава људске слободе, развој малих и средњих предузећа, злоупотребљава новац пореских обвезника, није у интересу потрошача, људи на водећим позицијама избегавају одговорност, итд. Када власт пљачка грађане – било власт која је спој крупног капитала и политике, или само политичка власт која управља и привредом као у комунистичким државама – онда грађани губе поверење у државу и избегавају плаћање обавеза према држави, поткрадају државу која од њих краде, издају државу која њих издаје. У таквој држави цвета сива економија. Такву државу је лакше изнутра окупирати, кроз корупцију, поткупљивањем њених грађана. Економски фашизам и сива економија, дакле, могу настати и утржишној привреди и у диригованој привреди. Мислим да је већина људи свесна да неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел и да је већина свесна да комунистички модел СССРа није најбољи модел.

У Србији је после више деценија дириговане (планске) привреде наступио период стварања тржишне привреде. Процес је спор и неуспешан из два разлога: 1. Србија је под економском окупацијом домаће елите; 2. Србија је под економском окупацијом страног капитала. Србија је под окупацијом домаће елите и страног капитала.

Народ је сиромашан. Грађани су без посла или раде за плате које им не обезбеђују егзистенцију. Бројне социјалне групе не примају помоћ. Зашто су људи сиромашни? Зашто нема посла? Зашто социјална давања нису већа? Зато што нема новца. Зашто нема новца? Зато што нема приватног предузетништва.

Зашто нема приватног предузетништва (капитализма)? Зато што нема, у довољној мери, “предузетничког духа“ могуће је да Србија буде под “меком окупацијом“. То значи да нема довољно (критичне масе) појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем, који сами раде-предузимају – који не чекају да други нешто предузме, већ сами раде и покрећу оно што треба урадити, што други не преузима на себе, што други не зна и не може. Нема довољно појединаца који теже ка слободи. Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету. Потребно је развијање предузетништва у свим сегментима живота и друштва, не само у економији, не само због материјалног благостања – потребно је открити смисао стваралаштва. Због тога је и спорт у Србији пропао. Не само да је економија неразвијена због тога што нема предузетничког духа, па нико не ствара нове вредности, робу и новац који је потребан и за спортисте, улагање у спортске клубове, гледаоцима да плате карту и купе производ спонзора, већ је неразвијен и спорт. И привреда и спорт неразвијени (пропали) су због немања (губљења) “духа“ (и духовности). Предузетнички и спортски “дух“ истог су “порекла“ – циљ је, на првом месту, победити самог себе, циљ је, затим, поштено победити другог у борби са јасним правилима. Колико је тога у српском спорту данас, у српским такмичењима у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу…? Да ли се спортисти буне због намештених утакмица? Ко води клубове и савезе? Ко води економију? Људи без части и морала, људи из света криминала, људи којима је стало само до пара… Када такви људи управљају државом и спортским савезима, клубовима, онда ни навијачи не могу да буду бољи[16]. Онда су и спортисти лоши. Посебно када се појаве на међународним такмичењима[17].

Зато је важно разумети основе економског конзервативизма, зато је важно чувати православну традицију, познавати хришћанску религију[18]. Чињеница је да су услови живота “обичних људи“ најбољи у државама у којима је настао економски конзервативизам, где се и данас живот одвија на принципима конзервативизма, где су држава и економија уређени на конзервативним (хришћанским) основама. У тим државама велики број појединаца живи у складу са десет Божијих заповести, вредно раде, стално се усавршавају, помажу друге… У те државе одлазе најбољи српски спортисти…

***

Дуг период негативне селекције, владавине нестручних и просечних, велики одлив мозгова из Србије је иза нас, сада долазе генерације које су стасале у добу посткомунизма где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам(неолиберализам). Зато ће се тек осећати последице система у коме су млади одрасли у последњих 20 година. Са једне стране, и међу младе је ушао тај дух социјализма, па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух капитализма, оног дивљег, када је све могуће и све дозвољено, у таквом су систему расли, са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и посткомунизма (квазикапитализма). Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи. Тако су данашњи кадрови наследили оне комунистичке кадрове  који су их створили. Ако се у наредној деценији направи дисконуитет у односу на претходне деценије што се тиче друштвене селекције, што се тиче односа културе и народњаштва, ако се радикално смањи корупција, створиће се услови за морални и сваки дуги опоравак. Најбољи ће остајати да живе и раде у Србији, многи способни људи ће се вратити у Србију, што ће бити најбољи пут за победу “беле куге“ и најважнији дисконуитет са претходним деценијама. Србија ће постати предузетничка – капиталистичка – држава, место у коме се ствара, креће, гради, учи, увећава, умножава… Наравно, не само и једино капиталистичка држава, већ богата држава која ће имати више новца за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…  Држава са богатим грађанима који ће самоиницијативно издвајати свој новац за социјална давања, младе, болесне, културу, науку…[19]

Данас је све помешано и влада велика збрка. Данас су многи у Србији против либералног капитализма, али и против повратка у комунизам. (Тачније, једни друге и даље искључују и желе да униште, попут русофила и еврофила, хоће да доминирају без икаквог утицаја или права гласа другог.) Нико не зна како у пракси, у стварности изгледа тај нови систем који није ни капиталистички ни комунистички. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи, ако држава гарантује цену и откуп пољопривредних производа чије се цене образују на светском тржишту. Нико нема студију која показује шта се добија и губи, ко добија и ко губи, ако држава укине царине. Или, ако се укине половина министарстава. Постоји још десетине оваквих примера, као што постоји десетине стручњака који предлажу овакве мере, али нико не зна како то реализовати, ко то да уради, нико није написао програм који у пракси, у стварности, до детаља, показује мере које треба предузимати. Не могу се увек преписати и применити готова решења из света.

Економски програм не може један човек написати, нити треба да га пише само једна интересна група. Појединци могу да покрену такав процес. Када се поставе темељи новог система, мора стално да се врши доградња, непрекидна изградња, јер је тржиште непредвидиво; морају се добро познавати процеси унутар светског тржишта. Како је наше друштво у сталној изградњи, тако се и буџет мора доносити у складу са променама у друштву и држави. То значи да унутар Србије мора постојати непрекидна “жива расправа“ између економиста, привредника, политичара, између привредника и политичара, између радника и политичара, између радника и привредника, између социјалних група и политичара… Попут Шведске или Норвешке,  монархија са развијеном капиталистичком привредом, које су отворене према свету, али и штите своје интересе, па су уздржане приликом интеграција у наднационалне институције (Шведска није члан Нато, а Норвешка није у ЕУ), где су често левичари и либерали на власти – са већином у скупштини. У тим државама спроводи се и приватизација али и национализација, дозвољено је стицање профита, али се спроводи и озбиљна социјална политика, у тим државама заједно живе и заједно их стварају и чувају и аристрократе и хипици, и конзервативци и социјалисти, итд. Србија треба да буде отворена за сарадњу са светом и странцима, отворена за проток и размену знања, уметности, робе и услуга, али, ипак, треба да зна да (са)чува сопствене интересе.

Себичност и стицање материјалног није одлика само капитализма, у свим епохама и цивилизацијама било је оних који су мислили само на увећање богатства, “сујету света“, на своје себичне интересе. Тако је било и тамо где су владали фараони, цезари, папе, монарси, епископи, тако је било и тамо где су владали и где владају комунисти. Зао човек није само онај ко је богат, зао човек може да буде и сиромашан… Хоћу да кажем: све је до људи – до њиховог карактера, морала, васпитања, образовањаСамо по себи, сиромаштво није грех или врлина, само по себи није ни богатство грех или врлина.

Чак и неолиберализам, када се погледа у строго економском смислу, није штетан само зато што заговара рационално понашање учесника у слободном тржишту без утицаја државе и друштва. Али као и у свим другим системима и идеологијама, рационалног понашања нема тамо где нема морала, етике, духовности, самоконтроле и самодисциплине, бриге о својој заједници, где они који представљају тај систем и идеологију не служе као пример, нису доследни и поштени, већ врше злоупотребе и манипулишу… Принципи слободног тржишта и једнакости између људи су, без обзира на њихове етничке, верске и сваке друге разлике, хришћански принципи. И комунизам је у теорији тежио идеалним решењима. И у комунизму се може наћи доста хришћанских принципа. Али тамо где они који представљају тај систем и идеологију не служе као пример, нису доследни и поштени, већ врше злоупотребе и манипулишу, систем не може бити одржив, па, и ако опстаје репресивним методама, у једном тренутку мора доћи до слома (то ће се догодити Кини у наредних 20ак година, као што се догодило источноевропским комунистима пре 20, или средњевековним теократама, што се догађа неолибералним технократама…).

Чак и толико критикована индивидуализација, ако не оде у екстрем – у егоизам и отуђеност од других људи (друштвени аутизам) – није нешто лоше, јер је суштина хришћанства у развоју Личности (“свако носи свој крст“, “Бог суди“). Хришћанство је интернационално, Православна црква осудила је етнофилетизам као јерес. Са друге стране,национална држава тековина је Француске револуције, али је и социјализам и либерализам у својим основама интернационалистички. Економија (трговина) је одувек повезивала људе, али и раздвајала и сукобљавала због различитих интереса.[20] Неолиберали нису пали са Марса.  Глобализован свет не може да функционише без универзалних правила. Свакако да је потребна регулација у међународној трговини, у међународном кретању робе, капитала, услуга…[21]

Ако се и напише добар и дугорочно одржив економски програм, што уопште није лако написати имајући у виду стање српске привреде и економије (а посебно људске ресурсе), затим дешавања у Европи и свету, преостаје нешто што је још много теже – применити тај програм, реализовати га. Није довољно бити поштен, треба и знати. Није довољно знати, треба бити и поштен. Није довољно бити поштен и знати, треба бити и храбар човек… И – треба имати довољно таквих људи: који имају знање, који су поштени, који су храбри.

Србију воде људи у које је већина народа изгубила поверење. Ауторитет је окрњен, у великој мери, и код СПЦ и САНУ, у које све мање грађана има поверење. У полицију и судство ни мала деца не верују. Без моралне обнове немогуће је свести корупцију на прихватљиву меру. Без обнове система вредности не може бити мање крађе. Дошло је до анархије, нестале су све хијерархије и вертикале, али су “анархисти“ депресивни, малодушни и песимисти, мало је “анархиста“ који су предузимљиви, ствараоци и конструктивни. Већина размишља “ако сви краду, онда ћу и ја“, “ако сви иду преко реда, онда ћу и ја“, “ако сви бацају смеће где год хоће, онда ћу и ја“, “ако нико не чисти снег, нећу ни ја“, итд. У таквом друштву, у коме све мање грађана учествује у политичком животу, у којој све мање грађана излази на изборе, све је више оних који вичу да треба вршити национализацију тајкунских и страних компанија. Ко ће да преузме управљање тим компанијама после национализације? У држави чији властодршци нерационално троше новац, где је велика корупција унутар полиције и судства и мањак демократске контроле, погрешно је заговарати државни интервенционизам, национализацију и већу државну/јавну потрошњу. Јер, може доћи само до промена међу људима на власти,  једни ће изгубити власт и новац, други ће добити, а систем ће остати исти јер за већину људи, грађана, гласача, неће бити промена на боље (раднику је свеједно да ли ради у компанији чији је власник тајкун или странац или држава која је национализовала ту компанију, ако не прима редовно плату и нема добре услове за рад или не може да живи достојанствено од своје плате). Са друге стране, не може се више трпети постојећи систем у којем домаћи политичари и тајкуни и страни капиталисти и државници раде шта хоће, договарајући се и сукобљавајући се између себе око плена… До неких национализација је неопходно да дође, што пре, као и приватизација, али до којих и ко то да спроведе остаје отворено питање. То је, већ поменуто, тражење мере између државног интервенционизма и либералног капитализма,између идеја социјализма и економског конзервативизма. У државама које су пронашле одговарајућу меру, они који не раде могу достојанствено да живе, они који доста раде могу доста да зараде. У свакој држави постоји корупција, али постоје државе у којима је корупција сатерана у подношљиву меру, у којима постоји владавина права.

У државама које нису пронашле меру, у којима нема демократске културе и владавине права, долази до анархије, до феудализације (поделе на кланове унутар елите), до удаљавања грађана од политике и питања од општег значаја. У таквим државама спроводе се национализације и приватизације узимајући у обзир искључиво личне интересе појединаца и кланова у атмосфери “побеђује јачи и способнији (који вара)“…

***

Када они који управљају државом врше злоуопотребе са новцем свих грађана грађани морају да реагују. Када грађани избегавају плаћање пореза државне институције треба да реагују. Како у данашњој ситуацији да реагују грађани, а како они који воде (или ће водити) државне институције? Ситуација је таква да они који управљају токовима државног новца, новцем свих грађана, у већини (част изузецима) учествују у корупцији, врше злоупотребе, краду, користе новац за лично богаћење уместо за враћање тог новца грађанима кроз осмишљене инвестиције у образовање, локалну заједницу, инфраструктуру… Корупција се не одвија само због/око новца, има више видова корупције… Ситуација је таква да већина грађана и предузетника, осим изузетака, не жели да плаћа све порезе, све дажбине, све рачуне и претплате, а многи краду струју, воду… Они који управљају државом гледају како што више да украду, они који треба да плаћају порезе и рачуне гледају како да не плате… То је анархија. У држави нема реда. Да би Србија постала веома уређена држава, потребне су деценије рада. Да би се покренуо посао уређивања државе, потребни су појединци, потребни су нови људи на власти.

Постоји доста разлога због којих су грађани непослушни према држави. Као вид борбе против система легитимно је избегавање плаћања обавеза према држави која не испуњава обавезе према својима грађанима. Али, ако говоримо о промени система, о промени менталитета, онда би грађани који не плаћају рачуне за комуналије, телефон, струју, паркинг и сл. требали те рачуне да чувају, да остављају новац са стране. Па, када се на власти појаве они који могу да казне оне који су крали, који неће да краду и мисле само на личне интересе, онда грађани рачуне треба да плате, без камате коју ће нова власт отписати… Тако би изледала борба против система, да постоји организована опозиција, алтернатива систему. Иако у овом тренутку не постоји, верујем да ће се у наредним годинама појавити. Појединац не може да победи систем. Ако као појединац не плаћате рачуне, држава ће вам одузети кућу у којој живите. Са друге стране, већина оних који раде на црно, који запошљавају раднике на црно, већина оних који послују једним делом, или у потпуности, у сивој економији, то не раде зато што желе, већ зато што немају избора, зато што једино тако могу да преживе, опстану. Анархија, одсуство реда, не може одговарати и не одговара већини грађана[22]. Због тога нама у Србији не треба фискално дезертерство[23] већ увођење реда, уместо анархије успостављање хијерархије у држави, у друштву.Држава се не сме оставити лешинарима. Иако подржавам грчки народ у својој борби, не треба нам “грчки сценарио“ и у Србији.

Треба нам више економског конзервативизма. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима, јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални. Економски конзервативац у САД, припадник покрета “чајанка“, представник нових (алтернативних) конзервативаца који се доста разликују од републиканаца какве знамо, који је хришћанин и заговорник либералног капитализма, слуша музичке групе The Sisters of Mercy и Prodigy (Dana Loesch). Најпознатијем радио водитељу старије генерације емисија почиње са музиком бенда Metallica (Michael Savage)[24]. Наравно, ово не пишем зато што сам противник српске народне музике (а јесам противник турбо-фолк културе), већ да објасним разлику у менталитету између економског конзервативца у САД и онога који се тим појмом може назвати у Србији, а који послове “завршава“ у кафани уз јагњетину и народну певачицу. Није исто када вам је у глави ритам и порука рок и хеви метал музике и када певушите“стани, стани, Ибар водо, куда журиш тако“ и “хајде Јано кућу да продамо само да играмо“, посебно у држави и којој се све распада, у којој је општа ентропија, која је на распродаји… Није чак ни смешно. Конзервативци и хришћани у САД никада не би подржали човека који је преварио жену (посебно не ако је то политичар или познат глумац и посебно не ако је хришћанин и конзервативац), у Србији такав постаје још популарнији…

У Србији постоји још једна лоша особина код (пре)великог броја људи, а то је подсмевање онима који се труде да створе нешто материјално, који мисле на свакодневни живот и свакодневне потребе, на “ситнице које живот значе“. Често то раде и они који се називају хришћанима и конзервативцима. Такви себе виде као десничаре, а то значи као оне који следе “мушко начело“. Управо небрига према материјалном свету око нас није нимало мушки однос према животу. Посебно када тако размишљају мушкарци. Потпуно је ирационално не размишљати о “круху за трбух“. Погрешно је томе прићи фаталистички, искључиво, раздвајати душу и тело. Како се може одбранити Космет или повећати наталитет ако се не обезбеди “крух за трбух“? Србија се данас налази где се налази зато што о томе нико није размишљао последњих деценија. Они који су морали о томе да размишљају, који су водили и који воде државу, обезбедили су “крух за свој трбух“ и за своје ближње. Међу таквима има и оних који су најгласнији у “одбрани“ Космета.

Као што смо видели, статус Космета није решен од 1999. године. Да ли је за то време српска привреда могла више да се развије, да БДП данас буде дупло већи, да буџет буде дупло већи? То је било могуће у теорији. У пракси није било могуће јер Србија нема људе који то могу да ураде. Да ли је могла да се, у последњих 20 година, без обзира на ратове и санкције, спроведе успешнија реформа привреде и омогући више простора за капитал, знање и идеје из српског расејања? То је било могуће у теорији. У пракси није било могуће јер Србија није имала људе који то могу да ураде. Да ли би данас било лакше решавати статус Космета да смо имали успешнију приватизацију, да је БДП и буџет дупло већи, да су више плате а нижи трошкови живота, да је већи извоз, да је било више страних инвестиција, да је било више инвестиција из нашег расејања, да су ти људи више укључени у политички живот Србије? Да ли би имиџ Србије у свету био бољи? Да ли би данас било лакше борити се против “беле куге“?

Не можемо се враћати уназад и мењати оно што је било. Стање српске економије је такво какво је, ми морамо да пронађемо начин како да из овог сиромаштва изађемо, како да избегнемо банкрот и могућност да нам страни кредитори одређују председника владе, ван демократских избора и против воље грађана. Тај тренутак се ближи, ако Србија банкротира немогуће је одбранити Космет, помоћи Србима на Космету и у региону. Статус Космета може се решавати још неколико деценија, а шта ће народ да једе и од чега ће да живи мора се решавати сваки дан. Република Српска може се прикључити Србији за 50 година, али ако до тада не буду Срби нешто јели са обе стране Дрине, неће их бити тада. На крају, нема ништа ружније (најблажа реч) од тога да се залажете за одбрану Космета док примате новац из буџета, од пореских обвезника, од грађана Србије, од јавних предузећа, од Срба, а да им говорите да не размишљају својим стомаком, да не иду “трбухом за крухом“, да им не обезбедите посао, храну и новац за живот достојан човека. Нечасно је тражити од других да се жртвују, а да нисте спремни и сами да се жртвујете. Нечасно је другима говорити да “није све у новцу“, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији, јавним предузећима и тајкунско-монополистичким компанијама, док примате новац из буџета и ништа нисте учинили да се они који се врате у Србију запосле и достојно живе од свог рада.

Србија може да опстане као национална држава која је сачувала највредније ресурсе, само као демократска држава у којој се поштује владавина права – у којој полиција прво хапси лопове на власти, унутар ”елите”, па тек онда ”обичне грађане” који крше законе и прописе, који варају и краду. Када ће Србија постати таква држава, када ћемо добити такве полицајце, а најурити ове који су сада у полицији? Онда када већина грађана Србије не буде склона превари, крађи, лагању, или бар стекне храброст да се супростави таквима. За почетак – у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци. Не би било оволико лоповлука у држави да у полицији, БИА-и, правосуђу и војсци несметано не ради велики број лопова, незналица и кукавица. А тамо их има у толиком броју зато што долазе из народа…

Оно што остаје отворено и неизвесно: да ли Србија има времена за реформе, за сузбијање корупције, за обнову привреде, или ће банкротирати и онда добити на месту председника државе човека који ће бити делегиран од стране ММФ-а и ЕБРД-а?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли су неки српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их све чекају  “иглене уши“? Како да не дође до освете, а да буде правде, како да се обештете покрадени? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају – и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе? Да ли ЕУ или Русија могу то да ураде у Србији, за грађане Србије? Зашто су у капиталистичким друштвима (српски) радници вреднији од радника који раде у Србији? Зашто су у приватним предузећима у Србији радници вреднији од оних који раде у јавним предузећима или у државној администрацији? Зашто Срби који живе на Западу не бацају смеће на улици, а када дођу у Србију то раде? Зашто возе ауто, у држави у којој живе на Западу, у складу са дозвољеном брзином, а када дођу у Србију дивљају? Као и у случају Грка и Грчке, за стање у коме се сада налазе не могу само други бити криви.

Пуно питања, пуно проблема, мало решења, а све мање времена имамо… Ближи нам се “грчки сценарио“ али још много гори, јер Грци имају свештенике и синдикалне вође које могу да каналишу народно незадовољство, док се у Србији после банкрота и потпуне окупације може очекивати тотална анархија.

Свако гледа само свој интерес[25]. У Србији људи не протествују ни када им се узме и последње парче хлеба, а у Грчкој је хаос зато што влада, под притиском страних кредитора, мора да укине 14-у плату. И неће то да дозволе! У Србији добар део грађана не прими ни 12 плата. И све је мирно. И Србија је, као и Грчка, под “меком опкупацијом“. Грци се буне, заједно су у бунту и православци и комунисти. И свештеници и синдикати. Али, да би се Грци извукли из кризе, морају да мењају радне навике, менталитет. То је оно што чека и Србе. Успех би био да се до промена дође без анархије каква је сада у Грчкој, без револуције каква је била комунистичка. До променe система треба доћи демократским путем, а изрицање казни за оне који су то заслужили препустити људима из институција које тиме треба да се баве у складу са Уставом и законима и етичким кодексом своје професије (и наравно Богу). Уколико је немогуће променити систем и власт демократским путем, уколико је потребан тихи пуч, тиха револуција, најважније је да буде спроведена мирним путем. Лустрација је неминовност у Србији, мора се спровести. Без тога нема промене система. У том процесу нису толико важни они који ће бити лустрирани, већ они који ће спровести лустрацију, од њих зависи будућност српског народа и државе Србије – какав ће систем створити. Они ће стварати и правосудни и економски систем, и полицију и НБС.

***

Два кључна проблема у економија која треба решити у наредних пар година:

  1. Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања; како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?[26]
  2. Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)?

Треба, у почетку, системски улагати у четири сектора привреде и економију и организацију државе прилагодити развоју ова четири сектора:

  1. Пољопривреда и прехрамбена индустрија
  2. Информатика и телекомуникације
  3. Интелектулани рад (филм, финансијске и остале услуге, берзе капитала, патенти, уметност, музика, медији, универзитети на које би долазили студенти из дијаспоре и страни студенти …)
  4. Туризам

Са развојем ових сектора, паралелно треба развијати сектор енергетике и грађевине. Са благим подизањем привредних активности, подиже се и тражња за енергијом, расту плате и почиње тражња за некретнинама. Када се покрену велике инвестиције у енергетици, када се покрене грађевински сектор, заједно са четири набројана сектора, кренуће се ка убрзаном расту производње, трговине, смањењу незапослености и повећању плата и животног стандарда.

Све су то међусобно повезани судови. Као и реформа банкарског сектора и динаризација. Сви потези се морају истовремено, синхронизовано повлачити. Потребно је донети нове законе и прописе, реформисати бројне институције, учинити ефикаснијом и јефтинијом државну управу, регулисати бројна тржишта (на пример, марже трговаца и зараде банкара су знатано више од 10%, а у неким другим секторима привреде политика цена и зарада је таква да је немогуће радити по свим прописима, исплаћивати целу зараду радницима преко рачуна и слично. Српски потрошачи купују по „безобразно“ високим ценама храну и одећу – чак и за бебе, а плаћају јефтину струју – коју ЕПС продаје по нетржишним ценама. И онда се питамо зашто је мало оних који могу да издржавају децу и зашто нема нових електрана и струје када падне мало већи снег. А цену струје не можете повећати за 100% да би била тржишна и да би ЕПС могао да инвестира ако је преко милион незапослених, ако милион запослених са својим бедним месечним примањима не може да плати ту цену, ако предузетници и произвођачи не могу да имају конкурентне производе и услуге. Да би се покренула привреда унутар које би дошло до веће запослености и раста плата, да би људи могли да плаћају тржишну цену струје, потребно је спровести “гиљотину прописа“, реформу НБС и банкарског сектора, динаризацију, а то не можемо спровести док се не реше нека политичка питања и поставе нови међународни односи, итд (оваквих примера у српској економији има на десетине…). Неко то мора да уради. А таквих људи, у овом тренутку, нема у Србији.[27] У Србији све треба да се реформише, изнова гради, уређује – од задругарства до берзе капитала. То не могу да ураде они који већ деценијама воде Србију, то је сасвим очигледно. Зато је потребно стварање новог економског договора, између нове политичке и привредне елите која настаје и народа који је опстао.

Србија има потенцијала. Само што су неискоришћени. На пример, можемо повезати туризам и пољопривреду – да страни туристи у великом броју долазе у Србију да би јели здраву храну, боравили у природи и етно селима… Али да би страни туристи дошли у Србију, морамо изградити већи аеродром, створити нову авиокомпанију, морамо изградити више правих аутопутева, луке и марине на Дунаву, модернизовати железницу, довести воду, струју, телефон и Интернет у сваки део Србије… Да би се изградила поменута инфраструктура потребно је више од 1000 милијарди динара (10 милијарди долара). Да би то улагање имало смисла, да би се дошло до новца за инвестиције, да би на аеродром слетали авиони пуни путника, да би на ауотопутевима било аутомобила, да би у возовима и на бродовима било путника, да би неко плаћао струју и Интернет, у Србији мора да се развија економија, да расте запосленост, да расту плате радника, морају да се изграде туристички капацитети, да се покрене пољопривреда и обнављају села, а то не може да се уради уколико не дође до реформе пореског система и државне управе, итд. Слично је и са покретањем грађевинског сектора, који може покренути десетине других привредних сектора – да би се покренула градња станова морају се створити услови за раст запослености, плата и стандарда грађана, затим повољнији банкарски кредити, стабилан динар, ефикаснија државна бирократија и сл. Србија је препуна отпада и још увек се од отпада не производе струја и енергенти.  Дакле, све је то повезано и све се мора спроводити синхронизовано. Да би у томе успели, Србију морају да предводе људи у које ће грађани имати поверење – да би, на пример, грађани штедели у динарима, да динар постане једино средство плаћања. Србију морају да предводе људи у које ће страни инвеститори, такође, имати поверење.

Да оставимо на страну ко стоји иза агенција за рејтинге које оцењују државе, да оставимо на страну и игре које те агенције играју – шта значи за једну државу да има добар кредитни рејтинг? Како се то постиже?

Добар кредитни рејтинг може да има држава која има велику производњу, извоз, развијено тржиште. У којој постоји владавина права, која је добро организована, у коју инвеститори имају поверење, која има добар углед у свету. У којој је корупција минимална, у коју њени грађани верују, којој верују кредитори да ће вратити позајмице, у којој је могуће дугорочно предвидети кретања инфлацију и курс, итд. То значи имати добар кредитни рејтинг, у економском и пословном смислу. Све остало је политика.

Без политике, наравно, нема развоја економије. Због тога се економска стратегија мора стварати заједно са политичком стратегијом. Само тако можемо доћи до националне и државне стратегије. У државној и националној стратегији морају се наћи решења за: функционисање споразума ЦЕФТА, усклађивање са прописима ЕУ, билатералну сарадњу са државама Европе, пријем у СТО, уговор са ЕФТА, кредитну везаност за ММФ-а, СБ-а и ЕБРД, економски савез Евроазије и политичко-војни споразум са Русијом, економске односе са САД, Кином, Индијом, Бразилом, Турском, Ираном, Египтом, Израелом, Индонезијом… До сада је Хрватска припадала ЦЕФТА зони, сада је постала део ЕУ, хрватске компаније улажу у Србију, српске много мање у Хрватску, још увек није враћена сва имовина Србима у Хрватској, а Србија у овом тренутку нема ни стратегију према Хрватској. Или, ако Срби и Бошњаци (Србија, БиХ, Црна Гора) заједно наступе, са једне стране на тржиштима Русије и словенских и православних држава, а са друге стране на тржиштима исламских и арапских држава, живот Срба и Бошњака може бити знатно бољи. Србија може производити храну по стандарду који важи за исламске државе, а Бошњаци могу ту храну продавати на тржишту од милијарду и триста милиона људи. Са друге стране, робу и услуге коју Бошњаци имају у понуди Срби могу продавати на тржишту од преко 300 милиона људи. Срби имају добре контакте у Русији, Бошњаци у арапским државама. Ни Срби ни Бошњаци немају озбиљан извоз у Русију и арапске државе, нити одатле долазе озбиљне инвестиције и већи број туриста. И Срби и Бошњаци живе у великом сиромаштву[28].

Немамо ни стратегију како развијати државу ако Србија одлучи да не приступи ЕУ. Постоји много оних који су против ЕУ, али нико од њих није изашао пред грађане Србије и објаснио како ће бити враћен спољни дуг, како унутрашњи дуг. Нико до њих и не зна колики је тачно спољни и унутрашњи дуг. Како ће бити обезбеђена унутрашња стабилност у свим деловима Србије? Како ће се повећати производња и извоз? Нико од њих није довео инвеститоре из Русије, или бар руске туристе (који у великом броју посећују све државе које окружују Србију и у ширем прстену – Аустрију, Грчку, Турску…). Нико од њих није реализовао извоз у Кину и Индију. Не може се прекинути сарадња са ЕУ и Нато ако не постоји детаљан план како ће после тога функционисати живот у Србији, како ће се одвијати међународна сарадња. Не може се говорити о интеграцији са Русијом ако Русија није позвала Србију да уђе у савез. Русија је велико и отворено тржиште, али они који већ 20 година говоре о сарадњи са Русијом нису успели да организују производњу у Србији и учине транспорт робе до Русије економичним и сигурним. Русија је велико тржиште, да би српска роба прошла на том тржишту, поред квалитета мора имати и квантитет. Српски русофили нису успели за 20 година да организују ниједан озбиљан посао са Русијом (а да нису у питању нафта и гас). Мислим на послове који се мере у милијардама, а не у милионима, као послови неких грађевинских фирми, Синтелона и Хемофарма (који су продати страним компанијама) или најновији посао Путева Ужице у Сочију. Московска банка је дошла у Србију и проглашена је за најгору банку у држави. Или пример Кине, у коју извозе скоро све државе света, која увози робу у вредности која се мери у хиљадама милијарди долара, а српски извоз је само пар милиона долара. У Србији имамо неколико странака које су против ЕУ и говоре о Кини као алтернативи, а извоз у Кину је пар милиона. У досадашњем делу текста објаснио сам зашто је то тако. На нама је да то исправимо, да организујемо производњу и у Кину извозимо робу која вреди милијарде долара. Ми морамо опоравити српска села, организовати задруге и кластере, подизати фабрике, како би извоз хране у Русију био већи од 10 милијарди долара годишње (реално је могуће и да Србија произведе у тој вредности квалитетну робу и да руско тржиште купи ту робу). Без обзира на ратове и санкције из 90-тих, без обзира на притисак око Космета и уцене око ЕУ после 2000. године, без обзира на данашњу светску економску кризу, увек је постојао простор и увек су постојале мере које су се могле предузети да живот људи у Србији буде бољи, да Србија буде богатија и боље уређена држава. И да извоз у Русију и Кину буде већи[29].

Храна и вода постају тражени ресурси. Србија има шта да понуди светском тржишту. Тачније, ако се добро организује, имаће шта да понуди светском тржишту. Исто важи и за туризам, ако се добро организује, за пар година само из Русије може долазити пар милиона туриста годишње у Србију. Ту је важно и регионално повезивање јер туристи из Русије, САД, Канаде, Јапана, Аустралије, Аргентине желе да обиђу више држава на свом путовању по Европи, по Балкану. Грађевински сектор је пред потпуним крахом, али има још мало времена да се опорави и постане озбиљан потенцијал. Сектор информационих технологија (ИТ) је добро развијен, постоји више домаћих компанија које су постале озбиљни извозници, постоји кластер, стране компаније отварају представништва у Србији и запошљавају српске програмере. ИТ сектор развијао се независно од државне политике, која је знатно више умешана у сектору телекомуникација. Уз добро осмишљену стратегију ИТ сектор и сектор телекомуникација могу знатно више да се развију, самим тим да значајно увећају бруто домаћи производ Србије. Потребна је реформа банкарског система, уз неколико јаких домаћих банака које ће бити у стању да понуде ниже каматне стопе и лакше услове за добијање новца отварају се значајне могућности за развој привреде.  У сектору енергетике постоје велики и неискоришћени потенцијали. На пример, помиње се да у Србији постоји депонија пепела који се може користити за градњу путева, а вредност тог пепела, који загађује животну околину пошто је депонија на отвореном простору, већа је од кредита који су узети за градњу онога што се у Србији зове ауто-пут[30]. Депонија је власништво ЕПСа који узима кредите за обнову електрана. У Србији има талентованих и вредних људи. Држава треба да има стратегију и за развој науке, културе и уметности, не мешајући се превише у те секторе већ стварајући услове да се они развијају сами. Држава мора учинити све оно што је до сада поменуто да нас чека – да се уведе владавина права без чега нема поштовања интелектуалних својина, да се омогући развој других сектора у привреди, да се реформише државна управа, реформа НБС… – како би се даље могле развијати српска кинематографија и издавачка делатност, како би настајала приватна позоришта, како би било више приватних музеја, како би страни студенти долазили на угледне српске приватне универзитете, како би научни институти били финансирани већим делом од домаћих приватних компанија, како би српски уметници живели од свог рада и талента, а не од блискости са државним функционерима…

Србија не може да се развија само на основу сопствених ресурса, без сарадње са светом. Но, да поновим, чак и када би била потпуно изолована, живот у Србији могао би бити много бољи ако се користе сви потенцијали које имамо. Ако се држава боље организује. На пример, решавање проблема сиве економије. Ту се не ради само о новцу који се сада губи, који не улази у буџет (трећина укупног промета), већ о много већем новцу који се губи зато што није решено питање сиве економије и владавине права, јер да је то решено, постојала би лојална конкуренција – они који обарају цене јер не плаћају порезе, доприносе, царине, плате, који намештају тендере, ишли би у затвор, па би била мања сива економија, а већа домаћа производња и потрошња, веће плате, већа новчана маса, већи БДП и буџет. Да поновим и ово, Србија није изоловано острво, нити то треба да буде. Србија дели проблеме савременог света, без сарадње са светом не могу се решавати проблеми (пример дислокације производње из развијених држава у државе са јефтином радном снагом, што је процес који води највећи број људи ка сиромаштву, а веома мали број ка огромном богатству и што је један од узрока кризе пошто је у питању слепа улица – у сиромаштву нема “потрошачког друштва“, нема оних који могу да купују, ако је радник на Западу који је радио за 3 000 евра/долара месечно остао без посла, а радник у Азији ради за 50 евра/долара месечно).

Прича о Апокалипси која долази за време нашег животног века постаје део свакодневног говора. Са свих страна државе и света разни људи указују на бројне ”знакове”. Са друге стране, у свакодневном говору све је присутнија и прича о долазећој Катаклизми (избијању Трећег светског рата, ”отопљавању” на планети) коју ће човек изазвати. Човек не може до спасења да дође искључиво сопственим снагама, па не бих да ”паметујем” на тему Апокалипсе. Као ни о спасу, ко ће бити сапасен када дође Судњи дан. Ионако ће доћи ”као лопов у глуво доба ноћи”. Што се предвиђања за Катаклизму тичу, ту се на основу људског знања и сазнања доста тога може прилично тачно предвидети. Познати су процеси који се одвијају унутар природе на планети, познати су процеси који се одигравају на политичком, војном, економском, социјалном и религиозном нивоу унутар међународне заједнице, јасно нам је и стање нације и државе. Како ће српски народ проћи кроз те процесе  делом зависи од припадника тог народа. Као што делом зависи од сваког од нас, независно од повезаности са народом и државом, како ће живот сваког од нас изгледати за 10, 20 или 50 година. Зато нам поред вере треба и наука. Реформа образовања и реформа привреде морају да омогуће убрзан развој науке у Србији. Да би се координисао рад оних који спроводе реформе образовања, привреде и развој науке, мора постојати национални програм који је неко написао и који ће неко спроводити. Да би се написао национални програм мора доћи до националног помирења и одвајања жита од кукоља.

Као што сам више пута указивао, ”национално помирење” између СПС и ДС је било помирење унутар две фракције левице. Доношењем Закона о реституцији показано је да у Србији није дошло до истинског националног помирења. Уосталом, и Прва Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије и академици САНУ, а у мањини искрени православци и конзервативци) и Друга Србија (где су у већини оснивачи и идеолози бивши чланови Комунистичке партије, а свакако левичари и либерали, и где практично и нема верника) настале су из Комунистичке партије Југославије и на тековинама социјализма и посткомунизма. Искрени православци и прави конзервативци су, већином,  ван система, а економска левица је практично нестала, или је на маргини[31]… Да ли ће тако бити и после 2012. године?

———-

[1] ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА

[2] НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA ; КРАЈ РЕПУБЛИКЕ или КАКО ПОБЕДИТИ “УЈЕДИЊЕНЕ МОНОПОЛЕ СРБИЈЕ“

[3] “Насупрот Француској, Едмунд Берк (родоначелник конзервативизма, 1729-1797) хвали Америчку револуцију. У Француској је 1793. године почело споровођење плана дехристијанизације и замена хришћанства новом религијом “разума“. Просветитељи су ум претходних генерација, који је кристалисан и сачуван у постојећим институцијама, обичајима и традицији, омаловажили и бацили под ноге. У Француској се десило оно најгоре што се једном друштву може десити: да му се институције грађене вековима насилно сруше. Револуција је представљала погубан прекид традиције и природног тока ствари. Берк за револуционаре тврди да су се у властитој земљи и против властитог народа понашали као освајачи.“ – “Теоретичари либерализма“, Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић, Службени гласник Београд 2007.

[4] Бранимир Марковић “Совјетски капитализам“ –http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html 

[5] Kriza koja je zahvatila južnu Evropu i Irsku, a počinje da preti ido sada stabilnim ekonomijama sa najjačim rejtingom AAA, za sadaizgleda samo ne može ništa švedskom tigru sa severa. Prinosi, odnosno kamate na obveznice koje izdaje vlada Fredrika Rajnfelta, koji Švedsku vodi punih pet godina, manji su i od onih koje izdajeNemačka kao najjača privreda EU. Jedina zemlja koja u ovom trenutku ima veće poverenje u očima investitora od Švedske jeste Švajcarska koja i nije članica Unije. Pored toga je premijer Rajnfelt, koji je prošle godinezapočeo drugi uzastopni mandat – što se predsednicima vladadesnog centra nije desilo još od Drugog svetskog rata – uspeo daodoli pritiscima za spasavanje banaka, ostavljajući bankarima dase sami nose sa problemima koji su ih zadesili. Блиц, 26.11.2011.

[6] Сетимо се приватизације Ц-маркета. Та компаније није продата словеначком Меркатору, већ Делти, да би остала српска.  Постала је део Макси дисконта, српских маркета, а онда је Делта продала Макси компанији из Белгије, тако да је Ц-маркет завршио у власништву странаца. После продаје Ц-маркета акционари Меркатора постали су неки Срби, Србин је тада био на челу Меркатора и исти је на последњим изборима у Словенији добио највише гласова.

[7] О правди, у Србији

[8] Саша Радуловић “Мит о тржишту и регулација“ http://blog.b92.net/text/19228/Mit-o-trzistu-i-regulacija/ 

[9] Небојша Катић Bruto-plata, neto-plata, i zašto nije svejedno

[10] Зато председник Венецуеле враћа 11 милијарди долара вредне полуге злата које су се налазиле у банкама у САД и ЕУ

[11]  Axel Honneth: Tržište se mora vratiti u društvohttp://www.novossti.com/2011/08/trziste-se-mora-vratiti-u-drustvo/

[12] Tribina: Nova srpska levica

[13] “Криза капитализма или… фашизма“, Борислав Ђаковић: “У фашистичкој Италији држава плаћа за грубе грешке приватног бизниса.“ Докле год је бизнису ишло добро „профити су остајали приватни“, али кадa је дошла депресија „држава је пребацила губитке на леђа пореских обвезника. Профит је приватан и индивидуалан. Губитак је јаван и социјалан.“ По избијању кризе и масовној помоћи америчке државе пропалим банкама и корпорацијама, дотични цитат се брзо проширио и по Србији, као нешто што је својствено капитализму – потпуно погрешно. http://www.dverisrpske.com/tekst/1858139

[14] Јирген Хабермас користи термин “интегрисани капитализам“ за тржишну економију под контролом политике

[15] Sjedinjena država Evropa? Тakođe dogovoreno je da „trojka“ – Evropska unija (EU), Evropska centralna banka (ECB) i Međunarodni monetarni fond (MMF) – ostane trajno u Atini, najvećim delom uMinistarstvu finansija, kako bi „nadgledala da li i kako Grčkaprimenjuje dogovor i preuzete obaveze“. Mediji su izveštavali o „nadzoru“, „monitoringu“… evrozone, dok su neki pisali i o „paralelnoj“, pa čak i o „prinudnoj“ upravi EU… Jednostavno rečeno prezadužena Grčka se našla u nezavidnoj situaciji. Ne dobije li pomoćneće moći da odgovori obavezama koje je očekuju veću decembru,neće moći da isplati plate državnoj administraciji, zaposlenim uobrazovanju, zdravstvuNajavljen, pa potom otkazanreferendum, na kome bi se građani izjašnjavali da li su za drastično stezanje kaiša ili izlazak iz zone evra preveden je u Grčkoj u šali na pitanje:„hoćete li da izvršite samoubistvo ili da vas ubiju“?…  Evropski komesar Oli Ren, posle sastanka ministara finansija EU (ECOFIN), 8. novembra, izjavljuje da je italijanski ministar Đulio Tremonti, izneo detaljan plan o reformi i naplati poreza, kao i o ekonomskim reformama, naglasivši da je Komisija EU uputila Rimu detaljan upitnik i poslala svoju„monitoring (podučavanje i nadzor) misiju u Italiju“. Данас, 25.11.2011.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/plave_strane/sjedinjena_drzava_evropa.45.html?news_id=228915

[16] У држави у којој пропада спорт не може боље стајати ни војска. То је држава у којој скоро нико од њених грађана не чисти снег када падне. То је држава у којој већина грађана баца смеће где стигне. И наравно да таква држава нема углед у свету…

[17] Наравно, државне репрезентације у спортовима попут одбојке, кошарке, ватерпола и рукомета или тениса остварују успехе на међународним такмичењима зато што имамо талентоване играче, па је могуће окупити најбоље. Чак и када се и унутар тих спортова провуче неко “на везу“ опет је већина репрезентације састављена од најбољих играча које имамо, а сви најбољи играчи су, у поменутим спортовима, и светски играчи, играју у најбољим клубовима света… Али, тамо где је поред квалитета играча потребан и квалитет организације савеза, где је много већа међународна конкуренција, где је знатно више квалитетних репрезентација које се на међународним такмичењима боре за медаље, попут фудбала, иако Србија има врхунске европске играче, на европским и светским првенствима већ 20 година постиже лоше резултате (а некада се и не квалификује за одлазак на првенство). Генерално, што се свих екипних спортова тиче, њихово стање се најбоље види када се гледају клубови из домаћих првенстава, од којих ниједан клуб, у било ком спорту, није међу најбољим у Европи, иако имамо добре играче…

[18] Сергеј ХудиевСветосавље.орг; Двери српске –Дестаљинизација и рехристијанизација

[19]   Миљан Премовић: Либерални капитализам као део националног идентитета http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1325695147&archive=&start_from=&ucat=25&

[20] На пример, крајем 19. века у САД религиозни људи, хришћани, желели су да забране продају алкохола недељом, то су подржали илегални трговци алкохолом јер им је макар један дан забране (легалног) промета алкохолом повећавао продају на (илегалном) тржишту.

[21] Као што је потребно да европске државе имају уређене односе. Да ли као Европска унија која је наддржава и Европска централна банка која је приватна, или као Европа нација, или као Четврти Рајх, наравно, није исто…

[22] Не осуђујем анархизам као појаву, као покрет, као философију. Анархизам је у одређеној мери добра појава, анархисти теже ка слободи, али као и све друго, када се оде у крајност, и анархизам постаје штетан, а анархисти постају тоталитарци који намећу другима свој поглед на свет и свој начин живота. Идеали анархизма су утопистички, неоствариви у овом свету. Због тога је и највећи анархиста рекао “цару царево“…

[23] “Možda je došao trenutak da počnemo razmišljati o fiskalnom dezerterstvu, o prigovoru savjesti na plaćanje poreza u ime moralnog imperativa koji odbija saučesništvo u pljački, masovnom osiromašenju i kršenju temeljnih načela prava, poslovnog morala i zdravog razuma (…) Zbunjenost pokreta Occupy Wall Street da i ne spominjemo. To su ideologije koje zazivaju državu kao spasitelja, a ne vide i ne žele vidjeti da je država, taj pijani milijunaš svjetskog tržišta, glavni krivac svih svjetskih ekonomskih (i ne samo ekonomskih) nevolja.“ Vuk Perišić: Nastupio jetrenutak da se državi zabrani potkradanje građanahttp://pescanik.net/2011/11/nocobdija-ili-raspikuca/ 

[24] Конзервативци

[25] Clemens Wergin, Worldcrunch: Nemačka u ovom trenutku postaje u Evropi ono što je Amerika u svetu: vodeća sila čiji se svaki potez preispituje do najsitnijih detalja. Čak i ako Nemačka uspe da obuzda krizu, ostatak Evrope neće joj oprostiti, jer bi to značilo da priznaje do koje mere zavisi od Nemačke. Zato Nemačka ne treba da očekuje da joj bilo ko kaže hvala. To je samo razlog više da osiguramo da upravljanje krizom ne proguta interese nemačkih poreskih obveznika.http://pescanik.net/2011/12/nemacka-je-nova-nezamenjiva-i-nevoljena-nacija/

[26] У том смислу, иако је посао са Фијатом добар јер се нешто производи у Крагујевцу после година или деценија како је та фабрика опстајала захваљујући новцу који је примала од свих грађана Србије, дакле, добро је што Застава више није на “народном казану“, али је лоше што ће радници Заставе морати да се хране, да би преживели, у народним кухињама и са те стране посао са Фијатом, као и многи други, потпуни је промашај јер домаћи политичари нуде “јефтину радну снагу“. а траже добру провизију за себе да инвеститору обезбеде локацију, субвенцију из буџета, да скрате бирократију, да одраде нешто што није по закону и наравно – да нађу јефтину радну снагу, јадне људе који немају од чега да живе, па би радили и за минималац, од кога опет не могу достојно да живе. Какав је смисао такве економске политике и да ли немамо избор? Домаћи политичари узму провизију од више милиона евра и препусте раднике инвеститору да раде за 20 000 динара месечно. А само инфостан кошта 10 000 динара. И онда те оптуже да ниси оптимиста.

[27] Српске банке

[28] Наравно, у овом случају доста тога зависи и од понашања и намера друге стране – Бошњака.

[29] 11.8.2011 – The Czech Statistical Office’s data confirm this new orientation. The exports to China increased by 100 percent, toTurkey by two thirds, and to Russia and India by one quarter. The demand from the remaining countries of the BRICS group, Brazil and South Africa, is growing quickly too.http://aktualne.centrum.cz/czechnews/clanek.phtml?id=710400

[30] In terms of the lanes, highways often have 2 or 4 lanes. On the contrary, freeways have more lanes, sometimes up to 6 оr 8 lanes.

[31] Ovaj film nije prošao selekciju 59. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Možda zbog lošeg kvaliteta, možda iz nekog drugog razloga. Šta vi mislite? Film o protestu radnika građevinskog preduzeća Trudbenik:

http://pokret.net/cms/index.php?page=film-od–18-do-30—produkcija-pokret-za-slobodu

март, 2012

____________________________________________________________________

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Никола Варагић

 

 

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

август 24, 2011

Мајкл Хард, Антонио Негри – “Империја“ 

Игам, Београд, 2005.

“Средњовековно друштво било је организовано према хијерархијској схеми ранга и степена власти. Модерно доба је то разнело у току свог развоја (…) Аранжмани дисциплине почели су да се формирају већ у класично доба, али је тек у модерно доба дисциплинарни дијаграм постао дијаграм саме администрације(…) Нација је својеврсна идеолошка пречица која покушава да се ослободи појмове суверенитета и модернитета од антагонизма и кризе који их дефинишу (…) Мноштво је многострукост, раван сингуларности, отворен скуп односа, који није хомоген нити индентичан са самим собом и носи нејасан однос укључивања према онима који се налазе изван њега. Народ, напротив, тежи индентитету и унутрашњој хомогености док истиче своју различитост и искључује оно што је изван њега. Док је мноштво један конституетан однос отворености, народ је конституисана синтеза које је припремљена за сувереност (…) Са националним “ослобођењем“ и изградњом националне државе, све репресивне функције модерног суверенитета неизбежно почињу да цветају пуном снагом (…) Афирмација фрагментираних друштвених индентитета показује се као средство борбе против суверенитета како модерног субјекта тако и модерне националне државе, са свим пратећим хијерархијама (…) Бинарна концепција света имплицира есенцијализам и хомогеност индентитета на супростављеним половинама и, кроз однос преко те средишње демаркационе линије, имплицира супсумирање целокупног искуства у једну кохерентну тоталност (…) Случајност, покретљивост и флексибилност су реална снага Империје. Империјално “решење“ није да се негирају или истање ове разлике, већ, напротив, да их афирмише и да их уреди у ефикасан апарат командовања. То значи да девиза “завади па владај“ није коректна формулација империјалне стратегије. Империја веома ретко ствара поделе; напротив, она реорганизује постојеће или потенцијалне разлике, истиче их и уплиће у општу економију командовања (…) Официјелни социјалистички рецептдеколонијализације следио је суштинску логику коју су диктирале транснационалне агенције: свака постколонијална влада била је обавезна да створи радну снагу адекватну дисциплинарном режиму (…) У процесу обједињавања светског тржиштаТрећи свет, у ствари, не ишчезава, већ улази у Први свет, гнезди се у његовом срцу као гето, град страћара, фавела, који се стално продукује и репродукује (…) Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће (…) Империја се схвата мање као владавина над универзалним простором и временом а више као кретање које саставља просторе и времена помоћу моћи друштвених снагакоје теже да се ослободе од природног цикличног карактера времена историје…

—————————————————————————————————————————————————————

 

НАЦИОНАЛИЗАМ

август 23, 2011

Ханс-Урлих Велер – “Национализам“

Светови Нови Сад, 2002.

“У овој књизи се национализам не употребљава у негативном, пежоративном, смислу, него као једна од могућих скраћеница за један екстремно утицајан систем идеја (…) Две дефиниције национализма: 1. систем идеја, доктрина, слика света која служи стварању, мобилизацији и интерграцији веће солидарне заједнице (зване нација), али пре свега легитимација нововремене политичке владавине (…) 2. онај испрва ‘замишљени ред’ који се ствара враћањем на традицију етничког устројства владавине и постепено путем национализма и његових следбеника остварује суверено јединствено деловање. Стога схватање да нација продукује национализам води у заблуду. Управо ствари обрнуто стоје: национализам је демијург нове стварности (…) Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу (…) Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкословених слика света; језиком модерне социјалне науке речено: он происходи из критичне фазе ‘фундаменталног поремећаја поверења у правила и прописе (…) Револуције претпостављају ерозију старог поретка са последицом у виду делегитимације традиционалног институционалног устројства, посебно система власти (…) За нацију су сви припадници нације имали да буду равноправни,како би интендирана сувереност народа била лишена сваког правног и сталешког ограничења (…) Као што су се за експанзију национализма уобличила одређена друштва, тако се ослањао и на одређену религију: на хришћанску религију са њеним јеврејским традицијским језгром – протестантизму, највише калвинизму са његовом упадљивом фиксацијом на Стари завет (…) Ти делови јеврејско-хришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које је истицало право индивидуе на слободно самоодређење (…) На тај начин су секуларизацијом религијских традиција настајали важни елемененти национализма (…) Мит о прецима је у хаотичном свету брзих социјалних промена стабилизовао етничко братство и националну заједницу (…)Идеју о братству или заједништву павловског хришћанства, која обухвата и све необрезанепреобликована је у представу о једној братско-егалитарној националној заједници. И иначе се хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако далапреобликовати у секуларизовану варијанту, по којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која је од самог почетка ступила у тесну везу са национализмом (…)Имајући у виду да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну) мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени…“  

————————————————————————————————————

Данило Киш – “О национализму“

1973, По-етика, књига друга 1974. (интервјуи); Пешчаник. нет

“Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја (…) Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција (…) Национализам је идеологија баналности (…) Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам (…) Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализма је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања (…) Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке, итд. Постоје само релативне (…) И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфротираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија…“

————————————————————————————————————————————————————

 

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

август 24, 2011

Срећко Петровић: Црква и национализам

(…) До четвртог века идентитет хришћана није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена од државе и прогоњена. Међутим, хришћанство се током векова, тачније од оног тренутка када је постало државна религија, нашло пред новим изазовима и искушењима. Хришћани су постепено занемаривали свој есхатолошки идентитет и стављали се у службу земаљских власти и идеологија, сакривених под плаштом утопије о „хришћанском царству“.

(…) У осамнаестом и деветнаестом веку, нажалост, православље постаје „плодни произвођач нација“ на Балкану. Ово се догодило и због утицаја који су долазили са Запада, под налетом идеја француске револуције и немачког романтизма. Епископи су, преузевши на себе улогу народних вођа, позивали сународнике на борбу за „веру и отаџбину“, а из оваквих устанака су настале савремене државе балканских традиционално православних народа.

(…) Национални и верски идентитет су се поистовећивали, а хришћански идентитет се на крају деградирао у саставни део националног идентитета. Православље се свело на обичаје једног народа. Црква се данас, од стране оних који су „традиционално православни“, легитимно сматра чуварем народне баштине. Тако се дошло до тога да многи од оних који се крсте чине то из националних разлога, а не због вере у Бога.

Хришћански идентитет је престао да се односи на припадност једној литургијској и есхатолошкој заједници, која је Црква, и постао је „украс“ националног идентитета. Оно што је Христос одбио да учини Јуди и зилотима – да постане јеврејски национални ослободилац – се на крају, преобучено у рухо неке нове националне идеје, прихватило, и данас се са поносом предлаже, и иде се чак дотле да се од тога чини знак верности православљу и Цркви. Уместо Турака или Латина, ту су сада Нови светски поредак и Европска Унија, Америка или Ватикан, небитно –од Цркве се свеједно очекује да народ поведе у борбу за опстанак и повољнију будућност, да га заштити од зла и да га усмери у правцу изградње велике, силне и сигурне националне државе.

(…) Црква се жртвује Нацији, одлази се у клањање идолу Нације: „појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајајући их од људи других области, тј. национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле – тако се национализам лако подудара са идолопоклонством“.

(…) Националистичке тежње, оличене у јереси етнофилетизма, су осуђене од стране помесног сабора Православне Цркве одржаног у Константинопољу 1872. године, јер заговарају поделе људи сједињених у Христу. Ипак, и поред ове званичне осуде, етнофилетизам је бољка савременог православља.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://forum.verujem.org/index.php?topic=13871.0;wap2 

—————————————————————————————————————————————————

 

Аристократија и демократија

.

.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“, Николај Берђајев

.

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

—————————————————————————————

.

“Декартова метафизика тела“, Јасна Шакота Мимица

.

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се oнтолошка и сазнајнa реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.

—————————————————————————————————

.

Европска идеологија“ Драгош Калајић

.

У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више.

—————————————————————————————————————————-

 

Саборност

.

.

Сергеј Булгаков

.

“Православље. Софиологија смрти“

.

Бримо, Београд 2001.

.

Глава Два: Црква као предање

.

О спољашњем непогрешивом ауторитету Цркве

.

Сваки члан Цркве у својим догматским трагањима је у стању да погреши, тачније, да у суђење унесе личну ограниченост која је пред лицем црквене истине грех и заблуда.

Из положаја епископата у Цркви, који по себи представља црквену власт у својству вршиоца свештених тајни, проистиче и то да се том влашћу, која је по свом пореклу и у својој суштини сакраментална, одевају дефиниције за научавање вере.

Хијерархија чува и нове дефиниције о вери, пошто су једном примљене. Али, ако их она прокламује, одакле добијају своју снагу и санкцију истинитости?

Сва снага суђења – infallibilitas activa – припада хијерархији, која има посебну charisma veritatis. При том и појам veritatis добија апстрактно-теоријско значење: истина није истински живот у Цркви, није својствена свим њеним члановима и то у равној мери, него је апстрактно знање својствено само изабранима, хијерархији.

Но, истина је Христос и живот у Цркви као Телу Христовом, живот у истини, истински живот који има истинско самосазнање и самоопредељење.

Узалудно је да силу Христову у вези с Црквом себи приписује римски епископ или сабор епископа.

Христ иза себе није оставио викара… И сваки члан Цркве у црквености својој пребива у истини, и стога непогрешивост припада читавој Цркви – “чувар побожности код нас је само тело Цркве, то јест сам народ који увек жели да своју веру сачува неизмењену“ како се каже у Посланици источних патријарха, 1849. године.

Прејемство дарова Духа Светога – оних датих Цркви на Духове, и који се преносе преко апостола и њихових наследника, преко хијерархије – примењује се на читаву Цркву… То ми видимо и на Јерусалимском сабор, где су се скупили “апостоли и презвитери“, то јест најстарији представници општине, у датом случају личностине-хијерархијског звања, које су одредиле и објавиле “апостоли и презвитери и браћа“, како се каже у Делима апостолским – управо тако, као првојерарси у лицу светих апостола у јединству са презвитерима и браћом.

Скуп је и објавио: “Изволи се Духу Светоме и нама“, према Делима апостолским – другим речима, Духу светоме који у нама живи, у јединству нашем. Оно “у нама“ које сједињује апостоле и браћу, изражава силу тога, и само тамо где се свако појединачно ја, као и сваки посебни црквени сталеж (у овом случају апостоли, презвитери и браћа) сједињују црквено, и кроз то престају да буду нешто појединачно и издвојено, и јавља се нов живот, многојединствено ми, и само ту делује Дух Свети и добија црквено јединство у Духу Светоме.

Без разумевања те еклезиологије, нема пута који води схватању Православља које се, иначе, замишља као еклектички компромис који трага за средином између католицизма и протестантизма….Саборност је душа Православља… У Символу вере, члан о Цркви се преводи овако: “У једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Овде се речју саборна преводи реч католична (не католичка, већ католична… на Истоку се католичност схвата пре као квалитет а на Западу углавном као квантитет)…. У том смислу, католична Црква значи: Црква која је у истини, која припада истини и живи животом истине.

У саборности као католичности, сваки појединачни члан Цркве, а такође и њихова укупност, живи у јединству са оним “целим“ Цркве, у јединству са оном “невидљивом“ Црквом која, налазећи се у нераскидивом јединству с видљивом, чини њену основу. Према томе, појам католичности је у том смислу окренут не ка споља, него према унутра. И католичан је члан Цркве онолико колико је у јединству с невидљивом Црквом, у истини… У том смислу, католичност је мистична и метафизичка дубина Цркве, а никако њена распрострањеност у спољашњем смислу… Али, католичност је и у вези и с емпиријским светом, то јест с “видљивом“ Црквом.

“Црква је стуб и тврђава истине“ – те речи апостола Павла не значе да Црква прокламује истину, но да је она садржи у истинитости и да је снагом те истинитости објављује.

Истина се даје само у јединству, у ослобађању и напуштању ограничености својега ја… Црквена саборност, у односу на индивидуално знање, одговара ономе што се данас називаподсвест. У душевном животу постоје такви комплекси који постоје само за много-јединство, иако се реализују кроз индивидуалну психологију. То су феномени колективне психологије… Супротни пол саборности, као духовног јединства, представља колективитет – у којем личност, остајући сама у себи, ступа у сагласност с другима, а то је за њу, даље, нешто принудно по свом карактеру, док је слободно јединство у љубави сама суштина црквености. У животу се тај духовни садржај заодева у одежду која је национал-историјска.

Црквена саборност је неупоредиво богатија по садржају од свега оног што је explicite исказано у црквеном учењу… Узето уопштеније, можда чак и не може бити догмата о Цркви, јер не може бити предмет појединачног, рационалног одређивања оно што није дискурзивна него интуитивна претпоставка сваког догматизовања.

Саборност није само чињеница мистичног реда, но и чињеница историјског реда, она је, да и тако кажемо, супстрат црквене историје. Она не само да јесте, него се врши-одвија, и то је откровење које се наставља, које се збива у историји као такозвани догматски развој. Саборност је живот, а у животу нема места мировању.

Не прописује догмат религијску праксу него обрнуто: пракса је основа догме, иако догма, једном формулисана, наравно, даље служи као основа за праксу… Саборна свест је над-лична, истина се не открива разумевању једне личности, него црквеноме јединству у љубави. Она је тајанствена и неспознатљива до краја са својим путевима, као силазак Духа Светога у срца људска.

Ту идеју трансцедентности невидљивога у Цркви не би требало изједначавати с протестантском идејом невидљиве Цркве… Према протестантском учењу, као да постоје две цркве које се међусобно не дотичу, а према православном учењу, пак, постоји само једна и иста Црква која бива и на небу и на земљи. Међутим, има нечег сродног у тим учењима, јер у животу Цркве постоји невидљиво –није све видљиво и доступно посматрању споља. Црква је трансцедентно-иманентна, и она не може бити схваћена само као невидљива нити у целини као видљиваЦрква је невидљиво у видљивом, трансцедентно у иманентном. Она је надемпиријска стварност која собом испуњава и утемељује емпирисјку стварност.

Али, рећи ће позитивисти, и научни и црквени (а католицизам је управо таква врста црквеног позитивизма): то је метафизика црквености која Цркву ставља преко граница искуства; потребна је емпирија, нужно је и оно канонско. Тај суд је сасвим исправан, али пут води од метафизике до канонског, а не обрнуто.

Оно што се збива у над-свести (подсвести), то што се збива ван граница индивидуалности и што се додирује с највишом духовном реалношћу, што је њоме надахнуто, постаје вредност рефлексије личне свести; други речима – надсвесно постаје свесно. Надлично искуство, саборно, постаје лично и то се таложи као мисао, знање, чињеница, као контемплација,созерцање, и умно гледање.

Истина која се у животу открива постаје предмет усвајања, умом и вољом, на основу оних датости, личних и историјских, које су овој или оној личности својствене… Свест нужно реализује, као своју личну вредност, оно што јој даје надсвест – саборност, црквеност. А црквеност своје многојединство реализује као друштво, то је Црква као societas.

Но, разлика у мишљењу не би требало да буде раздор у мишљењу, не сме да води подели која се на томе темељи, јер норма је једно-мишљење које проистиче из црквене љубави, из саборности Цркве… Томе одговара и општи богословски труд који се састоји усталној размени мишљења и – на тој основи – саборовања… Оно има своје нивое у смислу стварања и дозревања заједничког мишљења… Саборна, надлична свест не може остати само надлична – она постаје нужно и лично искуство, лична врлина, она је посредована у личној свести.

Лична самосвест и лична религијска мисао природно и законито теже да се прошире, продубе, да се утврде, да оправдају своју веру, да се индентификују са надличном свешћу, с оном саборном и црквеном. Посредована свешћу, та вера поново тежи сливању са својим првим извором, с интегралним црквеним искуством посведоченим црквеним предањем. Стога се религијска мисао, која је лично стваралаштво и лична самосвест у Цркви, нужно разликује личним карактером, али она не може, и не би требало да остане нешто своје-лично – јер се у томе налази првобитни извор јереси као раздељивања – она тежи да буде теологија предања у којем ће за себе пронаћи везу и оправдање. То не значи, и не би требало да значи, да је она просто понављање… Напротив, она битребало да буде увек нова, жива и стваралачка, јер живот Цркве не стоји; предање није мртво слово закона, него дух који му даје животну снагу. Предање је живо, стваралачко предање – ново у старом, старо у новом.

Стога је за личну црквену самосвет, послушност у односу на предање и сагласност с њим унутрашња норма. Спознавање црквеног искуства у саборности нужно је нешто лично: ту душа стоји пред Богом, Бог и моје ја су у живом и непрестаном узајамном односу… Другим речима, лична црквена свест, лична религијска мисао општи с другима, и ту свако уноси свој лични дар. Збива се саборовање, усмено и писмено, лично и друштвено… Чланови Цркве се хране јединственим црквеним искуством, у њему налазе своју основу, и тако теже да нађу и да остваре то јединство у својој посредованој свести, у њеном вербално-рационалном изражавању, у саборности просуђивања.

——————————————————————————————————————-

Vuk Perišić: Sloboda ili veresija?

август 22, 2011

(…)

Samo država – i nijedan drugi politički i ekonomski faktor – uživa privilegiju nekažnjivog zaduživanja još nerođenih generacija. Ta je privilegija metastazirala do točke u kojoj bi svaki pokušaj amputacije duga doveo do smrti čitavog privrednog organizma.

Ne upućuju li te činjenice na zaključak da nije na djelu kriza liberalizma nego su na djelu katastrofalne posljedice jednog neobuzdanog etatizma? Etatizma koji je svjetsku ekonomiju oteo kao taoca i sada traži basnoslovnu otkupninu. Etatizma koji u privredna bogatstva i ljudske sudbine poseže s neograničenom veresijom a civilizaciju je opteretio hipotekom koju su svi osim njega dužni otplaćivati.

To nije liberalizam. To je neka vrst politički korektnog totalitarizma. 

(…) Sloboda tržišta nije vrijednost po sebi. Vrijedna je samo njena sposobnost da generira ili održava druge, važnije slobode. Nije sloboda tržišta vrednota zato što omogućava burzovne spekulacije i bankarsko zelenaštvo već zato što demokratskim poretkom – kao svojim optimalnim pravno-političkim okvirom – omogućava čovjeku i građaninu da neometano živi svoj život pri čemu je najmanje bitna sloboda igranja na burzi. Bitne su sloboda od straha, sloboda misli i sloboda javnog iznošenja tih misli. Ili preciznije: ako tržišna sloboda i nije sama po sebi jamstvo slobode pojedinca, historijsko iskustvo je pokazalo da čovjek ne može slobodno živjeti, slobodno stvarati i slobodno se kretati ukoliko ne može slobodno trgovati i poslovati. Odsustvo tržišne slobode zajamčeno, neminovno i uvijek dokida slobodu pojedinca i društva. Drugim riječima, sloboda tržišta i sve nepravde i neizvjesnosti koje sobom donosi, cijena je koji bi pojedinac trebao biti spreman platiti za svoju ličnu slobodu. U odnosu na ponuđene alternative ta cijena čak i nije nepovoljna.

(…) Državu treba neprestano, uporno i bezobrazno podsjećati da njena svrha nije upliv na naše sudbine nego dužnost da te sudbine štiti od svakog nasilnog i neželjenog, prevashodno vlastitog upliva. Osim što raspolaže sredstvima da u svakom trenutku ukine slobodu, ona – što je još opasnije – raspolaže i sredstvima da ukidanje slobode mnoštvu prikaže kao nešto poželjno.

(…) Neki će reći da je država poželjno sredstvo za obuzdavanje cinične samovolje besprizornog, posebno bankarskog i spekulativnog kapitala.A tko će nas štititi od države kada ona obuzda kapital? Tko će njezin cinizam obuzdati?

(…) Kao i uvijek, riječ je o odabiru manjeg zla…

CEO TEKST:

http://pescanik.net/content/view/7371/1368/

——————————————————————————————————————————————-

 

О српским револуционарима и реакционарима

Упућено српским револуционарима и реакционарима из 1945. и 1948. и 1968. и 1985. и 1989. и 1991. и 1997. и 2000. и 2004. и 2008. и 2011. године.

Значи, скоро свим припадницима елите који се питају и одлучују у овој држави у последњих пола века: политичарима, академицима, свештенству, уметницима, официрима, интелектуалцима и народним певачицама.  Многи од њих су чак и читали ову књигу (чак и Ничеа!).

Из ових редова можете спознати зашто је Србија црна рупа Европе, зашто су Срби најзаосталија европска нација, зашто нису завршени коридори, зашто је Београд постао блокиран град, зашто су затворени музеји, зашто је уништена индустрија, зашто паметна деца одлазе а школују се деца да буду глупа, зашто је природно да заједно у славу идолопоклонства и народњаштва увек имамо на некој бини у неко време председника државе или председника владе са неком народном певачицом, у наше доба, певачицу са неким силиконским пуњењем. И зашто народ то воли, зашто је Фарма тако популарна…

После века великих трагедија са доста погинулих и расељених Срба, од оних који су владали Србијом у последњих пола века не може да се сакупи ни једна чета за одбрану своје отаџбине. Зато Србин више не иде у војнике. Упоредите једног генерала Недића или генерала Мишића и њихову борбу у првој половини 20. века и данашњег министра одбране и начелника генералштаба Војске Србије, или једног Илију Гарашанина и данашњег министра унутрашњих послова и потпредседника владе и све ће вам бити јасно.

Ово је ваша истина.

Ово је наша истина.

Ово је будућност српског народа.

“ФИЛОСОФИЈА НЕЈЕДНАКОСТИ“

Николај Берђајев

Октоих, Подгорица, 2001.

Писмо прво

О револуцији

Револуција је казна упућена одозго због грехова прошлости; она је кобна последица старог зла… Револуција је крај старог живота а не и почетак новог живота, она је плата за дуготрајн пут. У револуцији се искупљују греси прошлости. Револуција увек говори о томе да они који су имали власт нису извршили своју мисију. И осуда дрштвених слојева – оних пре револуције – је у томе и због тога што су они довели до револуције, што су је омогућили… До револуције не доводе стваралачки, творачки процеси већ процеси труљења и разарања.

У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе.

Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек.

Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите.

Ствараштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо.

Кретање револуције увек уништава само себе; оно не води новом животу. То није кретање ка дубини; то је кретање по површини површности. И с површине се распрушује као прашина.

Почетак унутрашњег кретања, почетак стваралаштва и духовног удубљивања означава крај револуције и почетак реакције.

Идеологија револуције полази од спољашњег и материјалног и тиме све и одређује – а не од оног унутрашњег и духовног.

Маркс никада није био револуционар духа. Ниче је био револуционар духа. И Достојевски је био револуционар духа.

Са вама су били само људи другог или трећег реда; ни једна се генијална мисао није родила међу вама, није од вас потекла, из вашег бездарног сивила духа. Ви – људи револуције – ви стедуховне средине и осредњости, људи осредњих, сивих,популарних идеја-мисли. И ваш је бес – бес масовног сивила које завиди свакој величини, свакој слави и свакој генијалности.

Револуција духа настаје из дубоке унутрашње реакције на ваше револуције, насупрот вашој негацији духа сваке врсте.

Све су се револуције завршиле реакцијама. У смењивању револуција и реакција опажа се некакав магичан круг.

И ви, људи чисте реакције, нисте способни да се уздигнете изнадповршинских кретања улево и удесно, изнад супротности револуције и реакције, ви сте такође неспособни да видите пунију истину, ону удаљенију истину.

За вас је реакција застој или кретање назад; повратак оном што је било пре револуције. То није истина.

Реакција може бити и стваралачка, у њој може бити истинског унутрашњег кретања ка новом животу, ка новим вредностима;никада се реакцијама не враћамо само старом животу.

У свакој духовној реакцији на реакцији на револуцију открива се нешто ново, непознато староме свету; рађају се творачке помисли. Рађа се нешто треће, другачије од онога што је било у револуцији и онога што је било пре револуције. У трећем се открива нешто ново, чега није било.

Револуционарна идеологија не може бити дубока, она не познаје дрвевне изворе; она је осуђена да буде површна. У идеологији револуције без дубине је таква рационалистичка негација зла;без дубине је и такав оптимистички поглед на будућност.

И западњаци и словенофили нису могли да схвате тајну руске душе. Да би се схватила та тајна треба бити нешто треће, треба се уздићи изнад супростављености двају начела, источног и западног, двеју свести, словенофилске и западњачке, треба познавати Исток али не по нејасним преживљавањима источне стихије и Запад али не по површној западњачкој свести. Дубина сазнања се рађа у налажењу излаза, у нечем трећем, излаза из двеју противуречности.

У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушко дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности.

Руски народ је имао другачије религиозно васпитање него народи Запада. Православна црква је руском народу омогућила да подноси своју тешку историјску судбину. Али православно религиозно васпитање није пружало оно прекаљивање личности, ону самодисциплину душе и културе душе какве је на Западу пружало католичко религиозно васпитање, а на свој начин и протестантско. Кристализација католицизма је крепила душу, али је она и затварала бескрајне, огромне перспективе, чинила ју је неосетљивом за мистичне токове. Западно религиозно васпитање је након отпадања од вере остављало чврсту базу у виду норми културе, врлина цивилизације. Након отпадања од вере душа руског човека потпада под власт нихилизма.

Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије.

Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.

Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзеравтивно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини,увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.

Тако сте остварили давнашње народњачке снове о деобама, о општој једнакости, тако сте бацили руску културу у мрачни бездан. Будући нараштаји рускога народа неће вам опростити злочине ваше.

Ви хоћете и свет да претворите у индустријску асоцијацију, да читаво људско друштво буде друштво потрошача. Ваш животни идеал је – животињски идеал.

С руским колективизмом је у вези инегативни однос према праву, мешање права и морала. Али негација права, која је код Руса присутна и на левици и на десници, јесте негација личности, њено поробљавање од стране колектива.

Руска револуција је пропаст многих, баш мноих, руских илузија – илузија народњачких, социјалистичких, анархистичких, толстојевских, словенофилских, теократских, империјалистичких и  других.

Милост Божја не силази на оне који је траже из утилитарних побуда, због потребе за самоодржањем. Требало је раније помишљати на Бога и размишљати о духовним основама живота. Још до недавно ви сте мислили да народ може постојати без духовних основа, без вере у виши божански смисао живота, без светиња; да су за живот народа довољне материјалне основе и рационалистичка просвећеност.

Неопходна је свест да је дошло до грознога краха, не само спољашњег већ и унутрашњег, да је разобличена лаж онога духа коме сте ви служили скоро један век.

Превише је било лажног у вашој свести и вашој усмерености. Лажан је био ваш однос према држави, нацији, привреном животу и развоју индустрије. Лажан је био ваш интелектуални морални став, ваш нихилизам спојен с нихилизмом и ваш утилитаризам. Лажан је био ваш однос према лепоти и ваше прогањање лепоте, лажна је била ваша одбојност према сазнању, ваша равнодушност према истини коју сте увек подвргавали утилитарним проценама.

Закон ентропије који доводи до смрти васељене путем равномерног распоређивања топлоте, делује кроз вас и у друштвеној сфери.

И када буде наступио час стваралаштва, ера истинског препорода, ви ћете бити одстрањени као нешто непотребно, као духовни лешеви.

Данас треба имати своју идеју. Наступа сада страшно време одговорности. И само ватреније и дубље идеје могу савладати таму која нас опседа. Морају се јавити нове душе; нови дух мора сићи на несрећну, напаћену нашу домовину која страда.

Наступило је време здравог социјалног песимизма, племенитијег, сложенијег и префињенијег него што је био оптимизам тупоумних социјалних фанатика.

Тежња ка апстрактном друштвеном савршенству је зла, безбожна тежња. Експерименти остварења земаљског раја увек су доводили до пакла на земљи, до зла, мржње, узајамног истребљивања, до крви, насиља и оргија.

Човек нема права да буде наиван и сањар у друштвеном животу; не сме да пушта на вољу својој сентименталности. Он треба да буде одговоран муж, треба да види зло и грех, треба да научи да разликује духове. Будите мужевни. Руски народ треба да изврши закон, закон културе, државности, закон релативног земаљског постојања. Руски народ мора да прође кроз сурову дисциплину рада.

Увек ће постојати супротност између већине и мањине, између духовних врхунаца и материјалног дна живота. И остаје вечна истина о аристократији духа, древна истина човечанства, коју не могу срушити никакве револуције.

Писмо треће

О држави

Власт има онтолошку основу и она се пружа до праизвора свега што поседује онтолошку реалност; онтологија власти потиче од Бога.

В. Соловјев је добро казао да држава не постоји зато да би земаљски живот претворила у рај већ зато да би спречила да се он коначно не претвори у пакао.

Нема државе и нема власти док постоје неиздиференцираности, хаотичне мешавине стихија и маса; у њима све тоне, ништа се не усмерава и не остварује се као неки циљ. Усмеравајућа власт, која остварује циљеве, родила се управо онога дана када се јавила неједнакост, када је дошло до расчлањивања, диференцијације, када су се издвојили квалитативни елементи.

У томе је ваша грешка, порекло власти је монархистичко а не демократско, власт је настала из поштовања хероја.

Свако ограничавање претензија државе и свака афирмација права човека има свој извор у хришћанској Цркви и хришћанском откровењу о човеку који је син Божји. То су људи нашег времена заборавили.

Држава и Црква не могу бити коначно ни сједињене ни коначно одвојене – оне се налазе у антиномичном међудејству, оне и помажу и противе се једна другој. Хришћанство оправдава и посвећује државу, али у строгом смислу речи “хришћанска држава“ је немогућа. Држава није откровење хришћанске љубави и милости и људскога братства у Духу. Држава је поредак, природан ред, а не поредак из милости. Однос државе и хуманизма је веома сложен. У држави не делује само божанско начело, већ и хуманистичко начело, чисто људско начело.

Писмо четврто

О нацији

У биолошкој основи историјских народа нема чисте крви и чистих раса; формирање историјског народа-нације резултат је компликованог узајамног  деловања и мешања раса. Националност је управо тај сложени, хијерархијски ступањ у којем је највише усредсређена изоштреност историјске судбине.

Држава није карактеристика која одређује биће нације, али свака нација тежи да створи своју државу, да је учврсти и ојача. То је здрав инстикт нације.

Могућа су два типа национализма. Национализам може бити идеализација стихијских својстава народа, самозадовољство народа, он може бити опијен тим својствима и у том случају он не допушта никакву критику или самокритику. Али постоји и други тип национализма – то је стваралачки национализам. Тај тип националне свести не само да допушта већ и захтева самокритику, он позива на самокритику и преваспитавање у име националног живота.

Писмо шесто

О аристократији

Аристократска идеја захтева владавину најбољих, а демократија формалну владавину свих.

Могућ је само природни урођени аристократизам, онај који је од Бога. Мисија праве аристократије није само у томе да се уздигнемо до недостижних, виших стања колико у томе да се спустимо до нижих стања. Истинска аристократија може служити другом, човеку и свету, јер није обузета сопственим истицањем, она по себи стоји довољно високо.

Представници историјске аристократије могу бити много ниже у духовном смислу и највиши представници духовне аристократије не морају потицати, обично и не потичу, из аристократских слојева.

На свету вечно живе и делују две врсте аристократија – егзотерична и езотерична.

Писмо једанаесто

О рату

На овом свету живот је борба. Рат не може бити само добро или само зло, у њему има и великог добра и великог зла. Рат је дете греха и искупљење греха, рат говори о трагици живота у овом свету, о немогућности да се у њему све уреди, о немогућности мира и безграничне добробити и благостања.

Зло не треба тражити у рату већ у периоду који му претходи у најмирнијим, гледано споља, временима. У тим мирним вемененима врше се духовна убиства, скупљају се зло и мржња; у рату се жртвом искупљује почињено зло.

Хришћанска апокалиптична пророчанства нам не говоре да на крају свега рата неће бити – да ће бити мира и благостања. Напротив, та нам пророчанства говоре да ће на крају бити страшних ратова. Апокалиптично осећање историје је супротно вечном миру. Све утопије земаљског раја, мира и благостања на земљи, разбијају се нa апокалипси. Апокалиптично осећање историје је трагично осећање, оно нас учи суровој истини да у свету нараста не само добро већ и зло, и да је најстрашнија борба тек пред нама.

Николай Александрович Бердяев18. mart 1874. – 24. mart 1948.

———————————————————————————————————————————————

 

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕКА

.

Од 15. до краја 18. века

Ренесансa (Донатело, Рафаел, Микеланђело, Леонардо да Винчи); Никола Коперник формулисао хелиоцентричну теорију свемирских тела (Коперников торањ); Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес; почетак Хуманизма и Просветитељства; Реформација или протестантска реформа (Јан Хус, Жан Калвин и Мартин Лутер); барок настаје у Италији; робовласништво; колонизација и упознавање са другим расама; у Европи међу робовима и Словени (у ропству под Турцима али и од стране робовласника из западних европских држава); Карло V Хабзбуршки добио у наследство Аустрију, Холандију, кастиљански и арагонски престо (Шпанију), Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту (Италију, где је пресекао вишевековни сукоб гвелфа и гибелина), Канарска острва и Западну Индију (како су се у то доба звале америчке колоније) и право на престо Светог римског царства (у управљању Светим римским царством учествовали и Чеси и Пруси); Тридесетогодишњи рат и Вестфалски мир; на Балкану се шири Отоманска империја; настаје Царска Русија (Петар Велики); почетак укидања ропства на Западу креће из Дубровника; Јевреји сабијени у гета широм Западне и Средње Европе; појава либерализма и конзервативизма (демократије) у Британији (Лок, Берк, Хјум) и “Поносна револуција“; широм Европе појављују се велики философи и мистици (Декарт, Спиноза, Беме, Сведенборг, Кант…); нови крсташки ратови против Турака на Балкану; Шпанска инквизиција; Амерички рат за независност (Џ. Вашингтон први председник САД); Француска револуција – “Декларација о правима човека и грађанина“ и почетак рата црвених и белих јакобинаца; неутралност САД у рату Британије и других држава против револуционарне Француске; Јохан Себастијан Бах и Волфганг Амадеус Моцарт; настанак капитализма и ширење лихварства (зеленаштва); буржоазија узима власт у великом делу Европе, аристократија  се повлачи, нестаје феудализам, нестају монархије, слабе утицаји хришћанских цркава…

 

Друга половина 18. века и 19. век

У Енглеској донет Закон о Јеврејима; Француска револуција шири се Европом, Наполеон води освајачке ратове; у уметности настаје романтизам; Франсиско Гоја и Јохан Волфганг фон Гете; Лудвиг ван Бетовен и Фредерик Шопен; настаје немачки идеализам (Фихте, Шелинг, Хегел); Прва индустријска револуција; Велика Британија постаје највећа светска сила (краљица Викторија); породица Ротшилд шири послове (банке) по Европи; настаје Света Алијанса (Русија, Аустрија, Прусија) као одговор хришћанске Европе на ширење јакобинаца и милитантног атеизма (материјализма); у Француској излази “Есеј о неједнакости људских раса“ и књига “Јевреји, краљеви нашег времена – Феудална аристократија финансијера“; у Немачкој настају Бајротски круг (Вагнер) и Пангермански савез; због Источног питања разбија се Света Алијанса –  Аустроугарска и Русија у сукобу, Велика Британија и Француска на страни Турака против православних хришћана; појава нација и национализама (посебно у Средњој и Источној Европи) на таласу Француске револуције (по узору на француску нацију); Српска револуција и борба православних Словена и Грка за слободу; настаје егзистенцијализам (Кјеркегор); Џејн Остин; настаје расизам у Западној Европи (прве теорије о Аријевцима или Кавкасцима); настају пијетистички (хришћанско-конзервативни) покрети у католичким и протестантским (немачким и британским) државама; грађански рат у САД између Уније и Конфередерације (Париз и Лондон подржали Конфедерацију, Царска Русија подржала Унију, која је изашла као победник); настају меритократија, социологија и позитивизам (Сен-Симон, Конт, Диркем, касније Вебер); Европа се упознаје са конфучијанизмом, будизмом и хиндуизмом; Европљани све више откривају паганске корене који су заборављени током христијанизације; настају бајке Ханс Кристијан Андерсена и браће Грим; Револуције 1848. и 1868. у Европи (у Београду убијен кнез Михаило Обреновић); Први и Други опијумски рат (између Енглеске и Француске против Кине); Чарлс Дарвин написао “Порекло врста“, настаје теорија еволуције; Карл Маркс пише “Капитал“, настаје марксизам, пролетеријат (радници) устају против буржоазије (грађанско-капиталистичке нове владајуће елите настале из средњег сталежа); Париска комуна; Џон Стјуарт Мил; Жорж Санд; феминизам; “Манифест Комунистичке партије“ и Прва интенационала; Протест радника у Чикагу; Јевреји на таласу Француске револуције добијају већа права, Ashkenazi Јевреји постају већина унутар Јевреја (у односу на Sephardic Јевреје) и настаје ционистички покрет…

 

Друга половина 19. века и 20. век

У Немачкој излази “Талмудски Јеврејин“ (упозорење да Јевреји желе да владају светом); у Енглеској настаје еугеника (наука о здравом наслеђивању); “Протоколи сионских мудраца“ настају у Русији; Едуард Дримон упозорава да се у наредним деценијама мора зауставити пошаст финансијског капитализма (објавио књигу “Јеврејска Француска“), афера Драјфус и писмо Емила Золе против антисемитизма у Француској; уједињење Италије и Немачке (националне вође Гарибалди и Бизмарк); Берлински конгрес; Србија постаје Краљевина; Фридрих Вилхелм Ниче; Друга интернационала; у Француској излази књига “Расе Европе“ а у Немачкој излазе часописи “Архив за расну и социјалну биологију“ и “Остара, новине за Плавокосе“; поштоваоци Дарвина међу највећим капиталиста у свету, попут Карнегија (САД) и Крупа (Немачка), шире идеје дарвинизма о преживљавању најспособнијих; Друга индустријска револуција и Никола Тесла (Теслин торањ); Алберт Ајнштајн и “теорија релативности“; Хенри Лојд пише “Wealth against Commonwealth“; “Стандард оил“ (Рокфелери) преузима тржиште нафте у Немачкој (“Немачку банку“[1]), а у САД се покушава разбити монопол ове компаније (“Sherman Anti-Trust Act“); у САД настају “Jekyll Island Plan“ за стварање светског монетарног тржишта и “Banker’s Trust“ и “New York Federal Reserve Bank“ од стране најмоћнијих банака и породица (настанак модерних “Федералних резерви САД“ које су и даље приватно власништво); “Clayton Anti-Trust Act“ у САД; Први светски рат (Срби доживљавају “холокауст“ или “геноцид“ од стране Аустријанаца, Немаца, Италијана, Мађара, Бугара, Хрвата, Албанаца, муслимана-касније-Бошњака); распад Аустроугарског царства; распад Отоманске империје и долазак К. Ататурка; Бољшевичка револуција у Русији и настанак СССРа и Коминтерне (уз убиство руске царске породице Романових); настаје Лига народа (Конгрес забранио да САД буду део претече Уједињених нација иако је то био предлог председника САД); В. Вилсон (Прогресивна партија САД) и В.И. Лењин (Комунистичка партија Совјетског савеза) подржавају право народа на самоопредељење; настанак Краљевине (Срба, Хрвата, Словенаца) Југославије; Џ. Морган из банке “Ј.П. Морган“ финасира, Жорж Клемансоа (који је објавио писмо Емила Золе) председава на Мировној конференцији у Паризу, и води обнову поражене Немачке; настаје руска богословска мисао (Достојевски, Толстој, Леонтјев, Соловљов, Трубецкој, Берђајев, Шестов, Евдокимов, Флоровски); развој психологије (Сигмунд Фројд и К.Г. Јунг); феноменологија (Е. Хусерл); ширење теозофије, езотерије, астрологије, окултизма и традиционализма у Европи (Блавацки, Штајнер, Кроули, Гурђијев, Генон, Евола); нови философи у Европи – Хајдегер, Јасперс, Сартр, Расел, Витгенштајн; Херман Хесе и Томас Ман; Хана Арент, Фрида Кало и Ајн Ренд; жене добијају већа права, и право гласа; Пикасо и Дали у Француској и Шпанији; економска криза на Западу (Велика депресија); Кинеска револуција (долазак комуниста на власт); нацисти (са социјалистом и националистом А. Хитлером на челу) долазе на власт у Немачкој (уз подршку капиталиста, попут Форда); нацисти одају почаст Хјустону Стјуарту Чемберлену[2]; фашисти (са социјалистом Б. Мусолинијем) освајају власт у Италији (уз помоћа капиталиста из САД); грађански рат у Шпанији; у Француској убијен краљ Александар Карађорђевић; настаје Краљевина Саудијска Арабија; Други светски рат (Холокауст над Јеврејима од стране нациста, у рату међу савезницима највише страдали Словени – Срби, Руси, Пољаци; Католичка црква на страни нациста и фашиста); у Југославији срушена монархија и успостављена диктатура комуниста и коминтерноваца (четници изједначени са усташама); настају Уједињене нације (са седиштем у САД); Бретон Вудс договор, Маршалов план и Вашингтонски консензус; крај колонијализације (настанак суверених држава, где су биле колоније) и почетак неоколонијализације (и над грађанима Запада); настаје Израел; настају “Билдерберг група“ (европске монархије и капиталисти), “Римски клуб“ (оснивач Ђ. Ањели, власник Фиата) и “Трилатерална комисија“ (оснивач Д. Рокфелер, циљ – повезивање Северне Америке, Европе и Јапана) као и Међународни монетарни фонд и Светска банка; настанак НАТО алијансе и Европске заједнице; почетак Хладног рата; настанак Варшавског пакта; САД освајају рокенрол и џез музика, па се шире светом на таласу “американизације“ (Елвис Присли, Дизи Гилеспи, Луј Амстронг); устанци против Новог светског поретка широм Јужне Америке, Африке и Азије; настаје Покрет несврстаних земаља, прва конференција у Београду; филмови из Холивуда приказују се у целом свету; астронаути из СССРа и САД одлазе у свемир; на Леванту израелско-арапски ратови (касније палестински устанци-интифаде); ратови у Кореји и Вијетнаму; Кубанска криза; у САД први пут католик постаје председник државе, исти је касније убијен (Џ.Ф. Кенеди); убијен М. Л. Кинг, црнци у САД постепено добијају грађанска и уставна права; “сексуална револуција“, “деца цвећа“ и студентске демонстрације из 1968 (левичарски бунт, Џим Морисон и “The Doors“, “The Rolling Stonеs“, у Југославији – на Црвеном универзитету Карл Маркс – позив за враћање изворном марксизму); Д. Рокфелер, као представник банкара са Запада, у приватним посетама комунистичким лидерима у Москви (Кремљ-Црвени трг) и Пекингу (Забрањени град) током Хладног рата; Исламска револуција у Ирану (ајатолах Хомеини); рат и пораз СССРа у Авганистану; Мадона постаје светска звезда; крај Хладног рата – рушење Берлинског зида, уједињење Немачке и распад Варшавског пакта и СССРа; САД и савезници нападају Ирак; распад Југославије и грађански рат (Запад и муслимани у рату против православних Срба – исте силе као у Првом и Другом светском рату нападају Србе, овог пута предвођени САД и В. Британијом, које праве своје базе у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији); НАТО и ЕЗ (ЕУ) шире са ка истоку и југоистоку Европе; појава интернета; милијардер из САД и оснивач “Отвореног друштва“ Џ. Сорош руши британску фунту и берзу у Азији; НАТО алијанса бомбардује СР Југославију (Србију и Црну Гору, на страни муслимана са Космета); у Србији настају Отпор, Двери српске и Београдски синдикат…

Прва деценија 21. века

Почињу да се уводе “чипована“ документа; “Велики брат“ освојио свет (убрзо дошао и у Србију); рушење националкомунистичког режима у Београду и долазак пронатовских либерала на власт; у Русији на власт долази В. Путин, креће економски опоравак Русије; напад Ал Каиде на СТЦ у Њујорку; распад СР Југославије; “евро“ постаје заједничка валута већег броја чланица Европске уније; САД са савезницима креће у рат против тероризма, Ал Каиде и талибана (окупација Авганистана и Ирака); у Турској на власт долазе муслимани који су против секуларног наслеђа К. Ататурка и почиње да се јављају империјалне амбиције – неоосманизам; проглашење “независности“ парадржаве “Косово“, тј. насилно отцепљење српске покрајине Косово и Метохија од стране муслиманске националне мањине, уз подршку и признавање од стране САД, В. Британије, Немачке, Француске, Италије, Швајцарске, Турске, Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата… а државе које се противе признавању и на страни Србије су: Шпанија, Грчка, Израел, Румунија, Словачка, Кипар, Русија, Кина, Бразил, Аргентина, Јужна Африка, Иран, Индонезија, Алжир, Либија, Вијетнам…; бивши председник САД из Демократске странке (Б. Клинтон) у приватној посети код председника владе Русије; у САД први пут (полу)црнац изабран за председника државе (Б. Обама); почетак светске економске кризе – колапс највећих приватних банака у Њујорку и Лондону – државе их спасавају новцем грађана (пореских обвезника); у САД настаје “Tea Party movement“ (траже да САД напусте УН); Русија са Немачком гради гасовод “Северни ток“, са Италијом у плану почетак  градње “Јужног тока“, немачко-аустријско-британски пројекат “Набуко“ и даље неизвестан за реализацију; француско-британски војни савез покреће рат у Либији, САД уздржане (представници грађана САД не дозвољавају да председник САД води нелегалан рат); наставак економске кризе у Србији, држава пред банкротом; наставак економске кризе у Европској унији – Грчка пред колапсом и народном буном; угрожен савез између Француске и Немачке; долар је све мање валута за међународну трговину (све више се друге валуте узимају за девизне резерве, настају нове валуте, доведено је у питање и учешће долара у трговини нафтом); Запад припрема напад на Иран; наставак револуција (“арапског пролећа“) у Египту, Тунису, Сирији, Бахреину, Јемену, док власт у Либији најављује терористичке нападе у Европи; Кина је постала  велика фабрика са јефтином радном снагом за компаније са Запада, али и велика војна и економска сила; Палестинци спремају проглашење државе у УН, Израел против, у САД настају поделе поводом даље подршке Израелу…

[1] В. И. Лењин – “Империјализам као највиши стадиј капитализма“,www.marxists.org

[2] Џорџ Л. Мос – “Историја расизма у Европи“, Службени гласник Београд, 2005.

 

____________________________________________________________________

Advertisements

Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: