ПОЛИТИКА СРБИЈЕ ПРЕМА ЕУ И НАТО
Највећи број грађана Србије (не укључујући грађане Космета) је за то да се Космету да најшира могућа аутономија (што значи да Шиптари сами себи уређују живот мислећи при том и на живот Срба и нешиптара), и да се сваком покушају прављења независне државе (са седиштем у УН и својом војском) од српске покрајине пружи отпор. Грађани Србије, Срби, желе да Србија постане члан Европске уније али не постоји већина која је за то да Србија постане члан НАТО пакта. Политичке разлике између Србије на једној страни и САД и Велике Британије на другој страни не могу бити толико велике да прекину културну, научну и привредну сарадњу између грађана Србије и грађана ових држава. На то не би смело да утиче неучлањење Србије у НАТО пакт и жеља Србије да страни војници напусте Балкан (али не као деоницу на путу стварања “Велике Србије“). Грешке које су пре двадесет година довеле до тога да све везе буду у потпуности прекинуте не смеју се поновити. Првенствено не сме да их понови српска страна која мора да исправи последице негативне кампање вођене (у одређеној мери и са правом, никако праведно и “анђеоски“) у светским медијима по инструкцијама одређених финанскијско-политичких групација са Запада, Ватикана и одређених исламских држава, које су удружено деловале са непријатељима Србије из окружења. Србија мора демистификовати “монолитност“ “међународне заједнице“ и показати јавности састав и циљеве организација попут Трилатералне комисије, Међународне кризне групе, као и рад бројних исламских компанија и банака. До дипломатског захлађења односа мора доћи и одређене економске везе морају се прекинути између Србије и САД и Велике Британије после једностраног проглашење независности Космета од стране САД и њених сателита, али, поглед Србије треба и даље да гледа и на Запад, као што на државном грбу једна глава орла гледа на једну страну а друга на другу, тако и Србија треба да гледа и на Исток и на Запад. Што се једностраног признавања ван одлуке СБ УН тиче, дугорочно, тим потезом велики део финансијске, политичке, војне, интелектуалне и верске елите САД и Велике Британије себе политички изолује у свету, губи подршку у региону Балкана и широм Европе (али и од стране своје јавности као сада у случају Ирака). Неће, како се очекује, захлађење дипломатских и политичких односа између Србије и САД и њених сателита изоловати Србију у региону и у међународној заједници (сада Србија трпи први удар, али Запад нема капацитета за свеобухватну и трајну изолацију Србије и зато је важно да Србија не изолује сама себе). Велики тест за креаторе “новог светског поретка“ који се покушава инсталирати рушењем међународног правног поретка јесте достизање “критичне масе“ држава у Европи и свету које ће без одлуке Савета безбедности Уједињених нација признати независност Косову и Метохији. Резултат ове акције може бити само стварање “критичне масе“ антизападњачких држава и са више страна и на много начина нападе на атлантску олигархију која жели да сво светско богатство и сву светску моћ концетрише у своје редове, што се тренутно и дешава – већина исламских држава није признала “Косово“, то нису и неће Шпанија, Аргентина, Венецуела, Куба, Русија, Кина, Индија, Вијетнам, ЈАР…
Успех Србије да сачува територијални интегритет и суверенитет и одбрани међународни правни поредак значи колапс политике коју је креирала псеудодемократска елита САД, Велике Британије и остатка Запада. То што су креатори агресије на Србију ту агресију јавном мњењу Запада представили као “хуманитарну интервенцију“ а инвазију на Ирак као начин да се уништи свака претња по “националну безбедност“ питање је на које грађани Запада у годинама пред нама морају дати одговор. Коју ће цену Запад да плати када пропадне пројекат покоравања света који предводи псеудодемократска елита Запада чији су грађана до сада од тог пројекта имали користи, док се сада ситуација драстично мења (јер западна елита због похлепе за новцем издаје и сопствене грађане па тако председник владе Француске кривицу за ситуацију у којој се нашла држава – опасност од банкротства и падања у стечај – пребацује на оне који примају помоћ и донације из буџета, а не на оне који су се последњих деценија екстремно обогатили иако су и пре пар деценија били изузетно богати, или случај у САД где највећи финансијски шпекуланти и капиталисти, док осиромашују грађане, кроз хуманитарне акције додељују по коју мрву онима којима све узимају – па се зову филантропи)? Очигледно је да грађани Запада још увек нису схватили значај и повезаност недемократског деловања спољашње политике својих држава у односу на остатак света са све горим животним условима у својим државама. Да јесу, сигурно би селекција кадрова и властодржаца била боља. Јавно мњење евроатланске комуне (изузеци потврђују правило) не (жели да) види негативне аспекте својих спољнополитичких и војних акција. И тамо где их види нема истрајности да се одстране негативности, највише због страха да достигнути комфор може бити угрожен јер све има своју цену (лепо је куповати три литре нафте за долар, или узимати повољне кредите). Евроатлантска цивилизација је конформистичка цивилизација. Западној Европи прети да у потпуности падне у апсолутни атеизам и агностицизам (један део и у мрачни мистицизам, док САД прети падање у апокалиптички теократизам са свим особинама фашизма), у неко привидно јединство које одржава борба за личне слободе, банализујући цео процес индивидуализације (уместо да се иде ка индивидуацији и обожењу) на пуко услишавање личним жељама (између жеља и потреба нестају разлике). Отуда и толика инертност и кратковидост грађана Запада.
У случају да дође до озбиљнијег политичког конфликта САД и Велике Британије са једне стране и Европљана са друге стране, поводом бројних спорова од којих је један од важнијих проблем Космета, из Европске уније може само изаћи Велика Британија, Француска и још пар држава из области Бенелукса, Скандинавије и Балтика (мада ни оне нису сигурне да би пратиле САД). САД ће, на крају, после велике буре, остати без НАТО пакта, Европа ће, после периода кризе и анархије, изградити свој политички, економски и војни савез. Такозвана опасност од поделе Европе не треба да брине Европљане ако су одлучни да одбране и даље развијају европски пројекат. Подела Европе је пораз за САД. Последње две деценије САД су господариле над скоро целом Европом (практично, над свим државама осим над Србијом, иако су и у Србији на власти многи који раде за САД), у случају “поделе“ САД ће изгубити скоро целу Европу. А пошто не добијају рат у Азији, губе утицај у Латинској Америци, не успевају да зауставе војни и привредни раст Русије, Кине, Индије и Ирана, са сумњивом унутрашњом организацијом економског живота у којој је све мање транспарентности у пословању и све више лихвара који путем неолибералне економије спречавају државни интервеционизам и регулативизам који треба да је у функцији остваривања интереса грађана и друштва у целини (тако да лихвари и са левице и са деснице својим деловањем унутар система власти, приватизујући државу, угрожавају демократију и демократску контролу државних институција, те доводе друштво до дубоке неједнакости), може се рећи да се назире почетак краја доминације САД у свету. Наравно, не ради се о периоду од неколико месеци или о неколико година када је у питању долазак до дна. Истина, у свету у коме се све убрзано мења, тотални економски колапс и независност бројних држава које чине САД може доћи веома брзо, до краја следеће деценије.
Највећи проблем Европе није исламска претња, или уздизање Русије, већ то што је скоро цела Европа кроз Европску унију подређена интересима НАТО пакта и са њима индентификована. НАТО команди ланац је само пресликан на ЕУ. Зато је важно да се Европа ослободи претераног утицаја САД. Анкете показује да је већина Европљана са континента против постављања ракетног штита САД у Европи, па се план и даље реализује. Европљани који тај план реализују мимо воље већине Европљана морају одговарати за своје поступке.
Србија је, са осталим словенским народима, у срцу “два смера“. Европа је мост између САД и Русије и Србија је важан градитељ и чувар тог моста. Улога Србије у Европи јесте да ствара независну Европу од утицаја САД и Русије, Европу која ће и са САД и са Русијом имати изванредне односе; Европу у којој има места и за САД и за Русију. Србија је сада на првој линији одбране Европе коју брани на два фронта: са Запада од атлантског Левијатана и са Истока од исламског фундаментализма. Од Србије доста зависи и “повратак“ Русије у Европу. Само независна Европа може да се одбрани и спречи расцеп унутар Европе зато што само независна Европа може да буде мост сарадње између Истока и Запада, и само независна и јединствена Европа може да буде равноправан партнер и САД и Русије и исламских држава. Европа је суштински најважнији партнер од кога највише зависи национална економија и безбедност и САД и Русије и исламских држава. Зато је Космет питање европског јединства и европске независности, и Европа сада има прилику да се докаже. Да ли је руска култура део европске културе? Да ли Европу насељавају Романи, Германи и Словени? Истина, тешко је ограничити Европу ако се као део Европе сматрају САД, Русија, Турска и медитерански басен. Немогуће је одвојити културне утицаје који су постојали и који сада постоје између Европе са једне стране и Америке, Русије, Турске и Медитерана са друге стране. Када имате Русију и Турску као део Европе, ту је и црноморски и каспијски регион. Од Европе зависи будућност света. Из Европске уније може да се створи светска унија, свет без оружја, унија народа, религија, раса и култура “уједињена у различитостима“ (у Берлинској декларацији пише да се расизам и непријатељство према странцима морају искоренити, да ЕУ жели да помогне развој демократије и благостања и ван својих граница и да је за ЕУ човек у центру пажње, његова част је недодирљива, права неотуђива, а жене и мушкарци су равноправни). Да би Европска унија то постала мора да промени приступ око проблема Косова и Метохије. Космет је у сваком смислу тест за ЕУ. _
НАТО је војна организација у служби ширења две антагонистичке струје унутар САД, две партије, од којих свака жели да кроз овај војни савез наметне своја уверења целом свету: заговорници атеизма и неолиберализма – демократе, и “мисионари“ вођени од стране Бога (као део изабране нације), заговорници интелигентног дизајна – републиканци. Идеолози и једне и друге струје, који су животно везани за своје европске савезнике, међу којима предњаче Англосаксонци и Французи, али и Јевреји који живе од Израела до САД, имају врло јасне прорачуне како да цео свет ставе под своју контролу (ту су сви Германи, Нормани и Романи). Само име се путеви мало разликују. Они стварају све већи јаз између богатих и сиромашних држава у свету, и све већи социјални јаз између богатих и сиромашних грађана у својим државама. У САД распон плата између најнижих и највиших зарада иде и до преко две хиљаде посто. Слика није потпуно црна, и није у свим државама исто, али све иде ка томе. Елити на Западу иде никад боље, у сваком смислу, но, грађани и државе Запада слабе и губе моћ, од економске до умне.
НАТО пакт има и добре стране. Допринео је победи демократије над комунистичким тоталитаризмом у Европи. Највећа вредност НАТО-а је то што је изградио сву потребну организацију и инфраструктуру у Европи тако да европске државе врло лако могу да изграде свој војни савез из кога је само потребно искључити САД и не укључити Русију (а да суштински Европа настави своју мировну мисију, демилитаризацију и денуклеаризацију света). НАТО пакт са делима којa чини на Космету, Ираку и Авганистану не доприноси стварању бољег света у коме би владао мир и у коме неће бити сиромаштва. НАТО пакт је институција дела света који је достигао свој лимит. То је свет настао на улазу у индустријско доба, технолошки свет у коме је Запад доминирао и преко кога је “фасцинирао“ људе других цивилизација. Данас су и демократија и наука присутне у свим државама света, као и “порески рајеви“. Данас утицај Холивуда слаби, а Азија има Боливуд. Но, нису само НАТО пакт и САД одговорне за тешко стање у коме се светски мир и светска економија налазе. Велика је одговорност и верских вођа ислама, хришћанства, будизма, и осталих религија, одговорност је и на великим силама попут Кине, Русије, Индије, Јапана, Ирана, Турске, Немачке и Бразила и од њих зависи како ће свет даље да се развија. Изнад свих, највише зависи од правца кретања који Европа заузме. Свакако да свету не треба пропаст САД да би нова сила заузела њено место у остваривању хегемоније, унителаризма и тоталитаризма над остатком света. Пре свега, над својим грађанима. Свету не треба уопште пропаст САД. Спољна политика САД је очајна зато што су унутрашње околности у САД далеко од идеала које свету преносе холивудски филмови. Мада, гледаоци могу да виде и упозоравајуће поруке, критику друштва и власти САД и у холивудским филмовима. Као и врло јак отпор неправди, расизму, тоталитаризму и криминалу._
Исток Европе треба да настави да развија оно што су (биле) вредности Запада: грађанско право, личне слободе, владавину права, социјалну правду, интелектуално поштење, слободу говора и изношења сопственог мишљења. Исток треба да настави са интеграцијама. Пољска, Украјина и Србија имају исти проблем са еврофилима и русофобима, односно са еврофобима и русофилима у својим редовима, са сударом конзервативних и либералних вредности, а слично је и у Турској, која је подељена између прозападног (секуларног) и исламистичког (верско аутократског) дела популације. Ове дихотомије могу бити лакше превладане ако проблем сви решавају заједно. Државе средње и југоисточне Европе треба да формирају своју демократску фракцију унутар ЕУ. На тај начин се изборити за равноправност између старих и нових чланица, за економско благостање и сиромашних чланица, за очување сопствених идентитета и култура… И при том дати нову димензију односима Европе са Русијом, САД, Турском и Ираном. Уједно, у случају да Европска унија уђе у озбиљну политичку и економску кризу, ако дође до бољег организовања међу државама Истока Европе лакше ће бити амортизоване и избегнуте штетне последице кризе у коју би ушле ЕУ и САД.
До сада су религиозне, етничке, расне, идеолошке и културолошке разлике које су делиле народе Балкана, средње и југоисточне Европе представљале недостатак, од сада треба да представљају предност за регион. То је у складу са мотом Европске уније: “уједињени у различитостима“. Поента је да од сваког народа оно најбоље у нематеријалном виду што поседује постане део заједничких вредности. Тако католички и протестантски народи могу православним да помогну да развијају разум и логику, да се дисциплинују, да се организују, да раде, зараде, да штеде. Православне цркве су одбациле сколастику и тиме своје народе удаљиле од материјалног универзума и тела. Али, Срби и остали православни народи (још) увек имају живог Бога, Бога људи, Бога који је постао Човек да би Човек постао Бог, Богочовека. Међу западним Словенима који су примили католичку веру и који су дуго под утицајем немачког протестантизма процес европеизације имао је другачији ток од оног који се одвијао код православних Словена. Јужни Словени су пре увођења комунизма вековима били на удару или под влашћу Турака и Татара (под чијим ударима су били и Пољаци). Код Јужних Словена православне вере појава исихазма и исихастичке антропологије у 14. веку поклопила се са освајањима Отоманске царевине. Исихазам је заслужан за опстанак православне вере међу балканским народима под исламском влашћу (унутар религије која је имала довољно простора да се унутар ње исихазам прими и одржи међу православним јер је окренута мисаоном посматрању света и живота). Та окренутост Малој Азији донела је и лоше ствари. Удаљила их је од евроаријевског осећања поноса, саможтрвовања и славе, као и љубави према телу, полне равноправности и подређивања природе себи (док је западњаке од средњевековне части удаљио дух просветитељства). Православни свештеници и верници као да су заборавили да за оце цркве вера није само осећање већ посебна врста знања, и нису бранили стицање хеленског образовања већ напротив. Ценили су склад духа и тела. Са друге стране, католици, протестанти и унијати из средње и источне Европе удаљили су се од контемплативног приближавања Богу, од охристољења и обожења, од освајања Несвесног, од (исихастичког) немирења са човековим исчезнућем било у божанском Све или у апсолутном Ништа. У Европи, ислам је најприсутнији на Балкану. Ислам најбоље познају Балканци од свих Европљана.
Да ли морају да се сви до сада уложени напори у: демократизацију, стварање тржишних привреда, поштовање људских права, антифашизам и достизање европских норми и стандарда – сруше, ако би дошло до краха творевине зване Европска унија? Да ли би политички крах ЕУ заиста у 21. веку могао да представља позив за рат између Мађара и Румуна, Мађара и Словака, Мађара и Срба, Руса и Пољака, Срба и Шиптара, Срба и Хрвата, Срба и Бошњака, Срба и Црногораца, Шиптара и Грка, Албанаца и Македонаца, Грка и Турака, итд.? Да ли су разлике које деле ове народе толико велике да не виде куда свет иде? Да ли због тих разлика да други користе нејединство ових народа против њих самих а за своје интересе? Да ли је добро што Мађарска и Турска овако срамно користе тзв. независност Космета?
У државама бившег комунистичког блока левица је још увек јака, мада се није показала као заштитник радника и сиромашних током транзиције. Она се показала јака у идеолошком смислу, као упориште нихилистичког еволуционизма, атеистичког либерализма и репова дијалектичког марксизма, док су синдикати постали слаби те је под капитализмом радник постао роб. Хришћанске цркве нису биле од помоћи радницима јер су биле неспремне и без упоришта у државним структурама због вишедеценијског прогона од стране комунистичких диктатура. Други разлог су ригидност цркве и њених учења као и слабости свештенства које удаљавају вернике од цркве. Задругарство и комунизам као облици организовања људи, у неком новом облику, могу поново да постану актуелни. И хришћанство и хуманизма се окрећу око Личности. Да ли између хришћанске саборности и социјалистичке солидарности, макар у хоризонтали, постоје непремостиве разлике које спречавају да се људи организују градећи солидарност и поштујући слободу другог? Период задругарства и период комунизма остварили су велики утицај у свести и животним навикама источноевропских и јужнословенских народа. Како у позитивном виду (спремност на трпљење и жртву зарад интереса породице и заједнице) тако и у негативном виду кроз трибализам и “инстикте стада“ (и спољашњи непријатељи су учинили да се развије робовски менталитет, друго име за “инстикт стада“). Ови инстикти повезују хришћанство и социјализам, који су, у оној световној и нижој интелектуалној свештеничкој и пролетерској равни, проповедали сиромашни, слаби, болесни, лењи, жељни, зависни и просечни, који су стварали вештачку и лажну једнакост, идеологију “трећег сталежа“ – метафизички идеализам и комунистичку утопију (“’настајање не оставља ствари једнаким“ записао је Ниче, који је најбоље и описао “инстикте стада“). Реактивно-робовски менталитет у свим народима је развио осећање “улоге жртве“. Сви су жртве, само нису моћни и здрави. И сви народи Истока Европе (и даље ка Азији) су неговали “култ вође“ (још једна блискост православља и ислама). Но, без обзира на све лоше што је комунизам донео, погрешно је било брисати своју историју и уништити културу изграђену за време комунизма, што се догодило у бившим комунистичким државама Европе. Погрешно је било и од стране комуниста што су то исто радили са хришћанским наслеђем, као и од стране хришћана што су то радили са паганским наслеђем. Најопасније би сада било негирати и своје паганске и своје хришћанске и своје комунистичке корене. Такав негационизам скупо је коштао ове народе у досадашњој историји. Са маргина историје могу отићи на сметлиште историје, у вечни заборав. А да се то не догоди, потребно је прилагођавање свету, прихватити добре стране капитализма и либерализма и ускладити их са традиционалним вредностима. Протестанско-капиталистички менталитет део је евроаријевског forma mentis–a, словенска духовност припада духу Европе...
Свет се мења, ускоро ће се битно разликовати од света какав је постојао од почетка модерног доба све до овог постпостмодерног доба. У неким државама средње и јужне Америке долази до синергије социјализма и хришћанства. Овако охристовљеном социјализму иранска исламска револуција “пружа руку“. У комунистичкој Кини капитализам се страховито брзо шири и све је више Кинеза милијардера. Русија је у мирењу хришћанске и социјалистичке традиције доста урадила. Она признаје и историју царске Русије и историју СССР-а. Идеално место за покретање динамичког и свестраног дијалога између цивилизација, религија, идеологија и раса је простор који обухвата средиште Евроазије. Наравно, у интеракцији са свим културама света, кроз светске интеграције.
Простор Балкана, Паноније, турске, персијске и руске цивилизације поседује духовни и интелектуални потенцијал за успостављање новог цивилизацијског односа између демократског атомизма и монархијског апсолутизма, лаицизма и религије, итд. Са природним и људским ресурсима које поседује ово може бити савршено организован животни простор. Но, да ли ће људи који у њему живе то богатство знати да искористе? Од Ирана преко Русије до Паноније налазе се стратешке сировине довољне да подмире тржишта држава Истока Европе и Запада Азије за овај и следећи век. Све оно најважније, све што постаје дефицит у свету, чему цена у будућности може само да расте. Ако Велика Британија, Француска, Немачка и Италија имају спор са Русијом и Ираном, не видим зашто би се из истих разлога спориле Пољска, Мађарска, Чешка, Србија или Бугарска са Русијом и Ираном. Или, зашто да Турска буде једина црно паче у овом делу света?
Државе Балкана, средње и источне Европе треба да се помажу и заједно да раде на реализацији својих интереса, попут скандинавских држава, осим унутар ЕУ и унутар Уједињених нација, Међународног монетарног фонда, Светске банке и Светске трговинске организације. Можда треба направити посебну економски фонд (банку) у којем би акционари биле државе Истока Европе, попут банке коју су формирале државе Јужне Америке. Постоје начини, ако постоји храброст и воља, да се финансијска и кредитна зависност од Запада значајно умањи, а да се не постане уцењен на некој другој страни. Између осталог и рационалном употребом сопствених ресурса.
Ресурси нису мали. Поред хране, воде и угља, а последња два дају и електричну енергију, на корак су и нафта, гас и рудна богатства – од Сибира преко Урала, Каспијског језера, Кавказа до Карпата. Тамо су енергетске сировине, а у средњој Европи и на Балкану плодна земља и тржишта. Полако се и у овом делу света спроводи процес постмодернизације и информатизације. Почиње да се гради инфраструктура која ће учинити ове крајеве ближим. Поред изграђених нафтовода и гасовода, и нових који су најављени, пловни путеви могу још да се развијају, затим железница, авиосаобраћај, авиоиндустрија и друмски коридори. Треба подржати најављену градњу аутопута око Црног мора. Зашто да не постоје модерни аутопутеви и железничке (брзе) пруге између Варшаве и Атине, Беча и Анкаре, Кијева и Подгорице? На овом простору живи двеста милиона људи. Словена, ако бројимо и Русе у Русији и државама ЗНД-а има преко двеста милиона. Могућности за развој економије, културе, науке и медија су заиста велики.
Услов свих услова за развој овог дела света јесте да влада мир у средишту Евроазије. За почетак, Србија се мора окренуту изградњи трајног мира на Балкану. Мира неће бити ако већина унутар сваког народа из региона не уме да опрости, али и запамти. Ако историчари са обе стране не утврде тачне историјске чињенице из недавне прошлости која утиче и на живот у садашњости. То је дуг и тежак процес, у коме поред историчара има места за све друге научнике и делатнике из разних области. Можда не мора да се прави заједнички уџбеник из историје, као што се то покушава на нивоу ЕУ, могу да се ускладе историјске чињенице, и у уџбеницима које пишу сви народи за себе, нагласе позитивни догађаји и оно што спаја народе. А да се злочини и лоше стране не крију. Поред српског и шиптарског и остали народи из окружења имају сличне сукобе и проблеме, те решавање статуса Космета и решавање сукоба између Шиптара и Срба треба уздићи на регионални ниво.
Балкану је потребна мировна конференција или конгрес, инициран и реализован од стране балканских народа који између себе морају да реше све територијалне и остале спорове. На примеру спора између Грчке и Македоније, у који су на свој начин укључене Бугарска и Србија, види се да нису само последњи векови у историји овог региона остали неразјашњени. Целокупна историја Балкана захтева преиспитивање и заједнички рад историчара, археолога, лингвиста, генетичара, геолога… из свих балканских држава. Рад на утврђивању порекла народа са ових простора, шире и дубље сагледавање доласка Словена на Балкан, њиховог (наводног) описмењивања, везе Словена са народима који су миленијумима живели на Балкану и Подунављу, захтева озбиљан и обиман мултидисциплинарни научни и философски приступ заснован на емпиријски доказаним чињеницама. Зашто је то важно? “Напредак је сећање“. Ако се од темеља не уради посао како треба како историју која се догодила крајем прошлог века тачно написати, да не изазове нове сукобе и поделе између ових народа у будућности? Зато се треба сетити и будућности.
Поред дефинисања стратегија за мирно и демократско решавање криза други циљ мировне конференције треба да буде успостављање мораторијума на присуство војски држава које не припадају Балкану. У том смеру су кренуле државе каспијског басена, али је, за почетак, најважније да се мораторијум успостави на Балкану и Источној Европи. Важно да се сами балкански народи договоре и на тај начин ослободе међународних управа. Ово није нереално. Капитал руских, европских и компанија из САД присутан је у свим балканским државама. Кроз приватизацију велики број српских предузећа купиле су компаније из Словеније, Хрватске, Грчке, Бугарске, Турске и Мађарске. Усваја се заједничка енергетска стратегија. Под надзором ЕУ реализује се ЦЕФТА споразум. Спортске и културне везе су одличне. Под командом могуће је ЕУ успостављање зоне безбедности на Балкану над којом би сувереност у одлучивању, уз координацију са осталим чланицама ЕУ, имале државе Балкана. Стасавају генерације које не памте ратове, које доносе потпуно нову животну философију са много мање паланачког менталитета. Осим младих Шиптара, већина младих из осталих балканских народа је за што већу сарадњу између балканских држава. За сада се, у извесној мери, Балкан, средња и источна Европа интегришу путем неколико организација држава – Европске уније, Црноморске иницијативе, НАТО пакта и балканске, средњеевропске и јадранске политичке, економске и културне организације.
Крвне, духовне, културне и остале везе између Срба, Црногораца, Бошњака, Хрвата, Македонаца, Словенаца, Мађара, Грка, Румуна и Бугара су неоспорне. По проценама, (само) у комунистичкој Југославији се у мешовотим браковима родило око осам милиона деце. Бошњаци живе у Босни, у Србији и Црној Гори. Срби живе у свим државама које су настале на простору Југославија. Црногораца ван своје матице највише има у Србији. Шиптари поред Албаније насељавају Космет, југ Србије, Црну Гору, Македонију и Грчку. Турака има на целом Балкану. Мађари живе у Србији, Румунији, Словачкој и Хрватској. У Моладвији живе и Румуни и Руси. Слично је свуда широм Истока Европе. Екумена око река Висле, Одра, Дунава, Саве, Дрине, Морава, Вардара, Тисе и Дњепра својом вољом мора успоставити линије сарадње и кроз заједничку борбу гушити сваки шовинизам, ксенофобију, верску искључивост, расизам и фашизам. На тај начин може бити решен проблем Шиптара у Србији и Македонији, Срба у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској, Мађара у Румунији и Словачкој, проблем Грка и Турака, проблеми у Украјини, Јерменији, Молдавији, Балтику, проблем Курда итд.
Шта је довело до тога да се народи Истока Европе на крају 20. века нађу у инфатилном положају у односу на Запад? Ако изузмемо индустријско-технолошку револуцију, да ли су на културном плану (унутар културе се одвија и политички живот) ови народи (толико) инфатилни у односу на Запад? Од најстаријих историјских времена народи Балкана, средње и источне Европе много су дали Европи и целом свету. Хемичари, физичари, писци, песници, композитори, мислиоци, свеци, уметници и великани из бројних наука и професија рођени широм Балкана, средње и источне Европе вековима и миленијумима су стварали (стварају и даље) врхунска дела која су оставила неизбрисив траг у европској и људској цивилизацији. После комунистичког експеримента у овом делу Европе све државе овог дела Европе налазе се на (скоро) истом задатку, са (скоро) истим средствима и за (скоро) истим циљем теже. Ако не могу да помире Исток и Запад, Азију и Атлантик у глобалу, ови народи то могу постићи у локалу. Зашто да се питају Ватикан, Москва или Ријад о животу на овим просторима? Зашто да се у Вашингтону или Москви одређују границе на Истоку Европе и унутрашње државно уређење ових држава? Зашто да се све институције Европске уније налазе у близини Атлантског океана? Зашто да неке од њих не буду у Варшави, Прагу или Букурешту?
Човека у 21. веку чекају нова искуства, отварају се нове психолошке, физичке, философске и духовне димензије. Људи са простора Истока Европе у 21. веку треба да постану важан елемент у изградњи новог света. Да ли ће овај део света, који не припада ни Истоку ни Западу, успети на нађе меру (што значи доћи до врхунске уметности) између источњачке “религиозно-синтетичке“ културе и западњачке “аналитичко-диференциране“ културе?
–
Србија мора да постане светионик за све оне и све оно са Запада што заслужује да опстане и да се даље развија у сваком смислу на свим нивоима, од културе до економије. Србија мора остати брана за све негативно са Истока што не заслужује опстанак.
Од страних језика у основним и средњим школама треба учити енглески, руски и шпански. На универзитетима јачати катедре за скандинавске језике, кинески, јапански и персијски, као и катедре за латински, старогрчки и санскрт језик. Из основних и средњих школа полако избацивати учење француског и немачког језика и пребацити учење ових језика на више образовање.
Србија треба да уђе у Европску унију ако Србија буде третирана са поштовањем (и целовита, у својим међународним границама) и ако процени да као чланица Уније може више да напредује у сваком смислу. У супротном, не треба ићи у изолацију, већ усклађивати интересе са Унијом али и са државама Уније на билатералном или мултилатералном нивоу. ЕУ је најбоље решење за Србију и зато треба потписати споразум о стабилизацији, али Србија има алтернативу и ако не уђе у ЕУ (може да сарађује и са ЕУ и са САД и са Русијом и са Кином и са исламским државама, и са државама Афричке уније и са државама Јужне Америке како она хоће).
Ако Србија постане чланица Европске уније не треба да улази у европски валутни систем већ треба да сачува и даље јача своју националну валуту (са покрићем у злату). У НАТО пакт не треба улазити.
Србија мора да инсистира да се са Космета удаљи војска Сједињених америчких држава, а мисију ЕУ толерисати само ако у потпуности чува животе Срба и њихову имовину на Космету. _
Време је за предузетништво, за креативност, иновативност, потребно је бити интуитиван и разуман подједнако. Мора се бити храбар колико и опрезан. Само тако се може обновити систем вредности, изградити систем образовања и васпитања. Знање доноси акумулацију капитала. То захтева велике промене, на психофизичком пољу, јер је прејак утицај на однос према твари и телу у култури Срба остао из православне и социјалистичке традиције. Али, постао је превелик и утицај западњачке хедонистичке и потрошачке културе на нове генерације. Није суштина да се што мање ради, мање има, али доста штеди и ускраћује. Или да се сања да се ништа не ради а увек доста има. Суштина је да се што више ради, да се увек има и више, али да се не расипа узалуд и охоло или себично чува и улаже искључиво у себе.
Србија треба да се максимално ангажује у међународној политици. Мора критички сагледати и рационализовати све процесе које доносе глобализација и антиглобализација. Свету су потребне реформе (и промена седишта) Уједињених нација и других међународних (европских) институција, судова и фондова због сређивања економских, социјалних, правних, еколошких, енергетских, прехрамбених, здравствених и свих других проблема које муче човечанство у целини. Потребно је суочавање са изазовима са којима се човек сусреће у 21. веку (бављење суштином криза, како је то философски и политички радио Зоран Ђинђић). Многа питања се отварају, од исхране и генетског инжењеринга до питања која се тичу односа свих народа између себе у односу према Сунчевом систему и свемиру у целини. Зато прво треба решавати тренутне проблеме – сиромаштво у свету, безбедност свих грађана света (учинити први корак ка општој демилитаризацији/денуклеаризацији), пресецање међународног пута дроге, итд. На сваком месту на Земљи мора човек живети слободно. То значи нестанак политике двоструких стандарда, без обзира ко је производи, и гашење “пореских рајева“. То значи да рад сваке светске финансијске институције од глобалног значаја мора бити јаван а финансијски извештаји доступни свим грађанима света. То значи више социјалне правде, стварање заједничке, општечовечанске политике “одрживог развоја“ живота на Земљи.
Један од тих путева је и правни процес који Србија треба да предузме против оних који су одговорни за агресију на СРЈ и употребу осиромашеног уранијума током те агресије, етничко чишћење Срба из Хрватске и са Космета и нелегално признавање парадржаве Косово.
Да би се ушло на листу 400 најбогатијих грађана САД милијарду долара није довољно велико богатство.
“Кроз простор сеже енергија… и само је питање времена кад ће људима поћи за руком да прикључе своју машинерију на точак-замајац природе…“ написао је Никола Тесла, син православног свештеника.
Источна црква настаје на просторима који су били јака упоришта хришћанског гностицизма – касније је малоазијски део постао место где се развијала исламска мистика – на раскршћима путева езотерије између Египта, Персије и Индије са Европом; али и на месту развоја европског, античког рационализма.
Запад је развио Личност а умртвио Бога, па долази до егоцентризма који води у анархију, док део Истока који слави Бога (муслимани пре свих, а делом православни) није развио Личност те нема демократских капацитета и могућности за разумевање Другог.
Већина држава црноморскокаспијског региона чланице су Савета Европе, спортски тимови и репрезентације већине ових држава учествују у европским такмичењима.
Разуман корак ка интензивнијој економској и културној сарадњи међу Словенима је формирање организације која би у том смеру деловала, попут Арапа и њихове Лиге, треба и Словени да имају своју “Словенску лигу“, која би имала своје стално седиште (у Словачкој, Братислави, на пример).
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 