Дело и пракса

Све странке имају добре програме. Свим странкама недостаје примена својих програма на делу, у пракси, у животу. Програми су лепо написани, политичари знају да говоре.                          

У програмима наших странака могу се наћи одлична решења за побољшање животног стандарда, за изградњу независног судства, за здраву породици, за права жена и деце, за развој пољопривреде и опстанак села, за владавину права, за сарадњу са другим државама и међународним организацијама… И међу странкама левице и међу странкама деснице, и међу самозваним патриотама и међу самозваним демократама има добрих предлога у њиховим политичким, економским, културним и свим другим програмима.

 Зато предлажем оснивање нове странке која би се звала Дело и Пракса. Програм ове странке би био примена програма свих релевантних странака, од оних тзв. државотворних до странка националних мањина. Једини задатак би био применити у пракси оно што пише на папиру. Надокнадити све до сада пропуштено: отварање према свету, реформа образовања, хапшења водећих чланова политичких, финансијских, медијских, правосудних и обавештајних организованих криминалних група и одузимање имовине стечене криминалом, хапшење шпијуна и страних плаћеника, модернизација законодавног система и примена закона у пракси, заштита животне средине, социјална правда, брига о немоћним, сиромашним и болесним, креирање идентитета чувањем Традиције и развојем културе, заштита интегритата и суверенитета, дијалог са нацијама из окружења, брига о Србима који не живе у Србији, итд.  

 Ово су људи који су се издвојили од осталих у последње две деценије. Наравно, ту има места и та доста оних које ја не знам. Ово су људи које бих волео да видим у Скупштини  (или Горњем Дому). Њихове речи и њихова дела треба наметнути новим генерацијама ако желимо изаћи из мрака и доћи до позитивне селекције. А да би то успело, многи морају у затвор. Ради се о пар стотина политичара, дипломата, официра, обавештајаца, привредника, новинара, интелектуалаца… који морају у затвор да би Србији кренуло на боље. 

 Имена су по азбучном реду. 

  1. др Ана Трбовић (колумниста Блиц-а)
  2. Божидар Мандић (заштитник природе)
  3. Бојан Суђић (диригент)
  4. Борка Павићевић (активисткиња у невладином сектору)
  5. генерал Божидар Делић
  6. Бојана Лекић (новинарка)
  7. Брана Црнчевић (писац)
  8. Биљана Србљановић (драмска списатељица)
  9. Бранко Кукић (издавач Градца)
  10. Бошко Јакшић (колумниста Политике)
  11. Богдан Тирнанић (колумниста НИН-а)
  12. проф. др Владимир Вулетић (социолог)
  13. проф. др Војин Димитријевић (правник)
  14. академик Владета Јеротић
  15. Владе Дивац (бивши кошаркаш)
  16. Владислав Јовановић (дипломата)
  17. Горан Бабић (есејиста)
  18. Гордана Суша (новинарка)
  19. Драгољуб Жарковић (уредник недељника Време, има колумну петком у Политици)
  20. Драган Јовановић (колумниста НИН-а)
  21. Драгољуб Петровић (колумниста Гласа јавности)
  22. проф. др Даница Поповић (економиста)
  23. Душан Јањић (политички аналитичар)
  24. проф. др Дарко Танасковић (исламолог)
  25. Душан Ковачевић (драмски писац, сценариста)
  26. академик Дејан Медаковић – преминуо почетком лета 2008.
  27. проф. др Драган Поповић (директор Института за физику)
  28. Душан Савић (бивши фудбалер)
  29. проф. др Ђуро Коруга (физичар)
  30. Емир Кустурица (редитељ)
  31. Желимир Жилник (редитељ)
  32. проф. др Зорица Томић (социолог)
  33. Захарије Трнавчевић (новинар)
  34. проф. др Загорка Голубовић
  35. Зоран Ћирјаковић (новинар НИН-а)
  36. др Зоран Стокић (има колумну у Данас-у)
  37. Зоран Пановић (новинар, има колумну средом у Данас-у)
  38. писац Зоран Ћирић
  39. Ивана Жигон (глумица)
  40. владика Иринеј Добријевић
  41. проф. др Иван Клајн (лингвиста)
  42. Исидора Жебељан (композиторка)
  43. Исидора Бјелица (књижевница)
  44. принцеза Јелисавета Карађорђевић
  45. Јован Ћирилов (театролог)
  46. Јасмина Михајловић (књижевница)
  47. академик Латинка Перовић
  48. проф. др Лидија Матија (Центар за молекуларне машине) 
  49. проф. др Љубодраг Савић (економиста)
  50. протођакон Љубомир Ранковић
  51. академик Љубомир Симовић
  52. Љиљана Смајловић (новинарка, уредник Политике)
  53. Љубивоје Ршмовић (писац за децу)
  54. проф. др Миодраг Стојковић (генетичар)
  55. имам Мухамед Јусуфспахић
  56. Михал Рамач (уредник, има колумну у викенд додатку Данас-а)
  57. Милан Николић (политички аналитичар)
  58. Мирослав Тохољ (писац, колумниста Гласа јавности)
  59. писац Милорад Павић
  60. Милован Данојлић (писац)
  61. писац Мирјана Бобић
  62. Марина Абрамовић (уметница)
  63. Мики Манојловић (глумац)
  64. Мила Алечковић (психолог, активисткиња у организацијама српске дијаспоре)
  65. проф. др Мирољуб Јевтић (исламолог)
  66. Милован Витезовић (писац, сценариста)
  67. академик Михајло Марковић
  68. проф. др Момчило Петровић (председник Друштва историчара Србије) 
  69. Наташа Б. Одаловић (колумна четвртком у Данас-у)
  70. проф. др Новица Милић (философ, филолог)
  71. Небојша Пајкић (редитељ)
  72. Наташа Кандић (активисткиња у борби за људска права) 
  73. Оља Ивањицки (сликарка)
  74. Оливера Катарина (глумица)
  75. Оља Бећковић (новинарка)
  76. Петар Лазић (писац, новинар)
  77. философ Петар Живадиновић
  78. проф. др Радован Биговић (протојереј)
  79. Ружа Ћирковић (новинар НИН-а и колумниста додатка из економије Данас-а)
  80. проф. др Ратко Божовић (социолог)
  81. Ружица Ђиђић (супруга Зорана Ђинђића)
  82. Радован Лале Ђурић (сликар)
  83. Светозар Цветковић (глумац)
  84. Светислав Басара (писац, има колумну четвртком у Данас-у)
  85. Соња Лихт (активисткиња у невладином сектору)
  86. Слободан Владушић (писац, колумниста НИН-а)
  87. проф. др Снежана Миливојевић (политиколог)
  88. Стефан Миленковић (уметник)
  89. проф. др Срећко Михајловић (социолог)
  90. Соња Бисерко (председница Хелсиншког комитета за људска права у Србији)
  91. Синиша Ковачевић (сценариста, драмски писац)
  92. Саво Штрбац (документациони центар Веритас)
  93. Тијана Мандић (клинички психолог)
  94. Теофил Панчић (колумниста Времена)
  95. проф. др Тибор Варади (правник)
  96. Тања Мандић Ригонат (позоришна редитељка) 

 

 Ако знате за још неку личност која има места у овом друштву, или разлоге због којих нека личност не заслужује да буде Посланик, дајте коментар. Лично не познајем ни једну личност са овог списка. Можда неко и од ових људи треба да иде у затвор (због корупције, шпијунаже, прикривања криминалних активности криминалаца, сарадње са окупаторима, кокетирања са нацизмом и фашизмом, и сл).   

 

Прилог бр. 1:                          

Душан Ковачевић на крају својих колумни у НИН-у “Двадесет српских подела (Срба на Србе)“ увек исто записује: 

“Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била ‘толерантнија’ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо ‘трошили’ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.“  

 

  Прилог бр. 2:

Пред вама је поглавље из књиге “Европска идеологија“ која је објављена 2004. године. Написао ју је српски сликар Драгош Калајић. Поглавље носи назив:  “Након слома илузија“[1]:                                          

 “Куда усмерити поглед очекивања појаве стварног ауторитета? Сила инерције усмерава такав поглед ка остацима или рушевинама оне установе из које се први пут објавио auctoritas у политичкој повести Европе. Реч је о сенату. Да би се таква установа потпуно отворила за појаву стварног ауторитета неопходно је да буде такође потпуно обновљена, што изискује ванредно препознавање те врлине и једнако изузетну снагу да се њој отвори пут ка подобном месту. Оно што данас опстаје на политичкој сцени Европе под именом сенат у најбољим случајевима је само нека врста вишег места провере и исправљања одлука нижег дома вишестраначке, представничке демократије, премда су и ту сенатори de facto изабраници истих странака, заступајући одговарајуће интересе, који су све даљи од изборних основа.                           

Као елемент врха троделне структуре евроаријевске заједнице, ауторитет за своју политичку појаву и делотворност изискује њено исправљање, односно обнављање. У непосредном видокруку пак нема знакова припрема таквог великог исправљања, осим оних који га најављују посредно, дакле осим симптома слома и краја једног цивилизацијског циклуса. Опажање Ортега и Гасета да ‘новац влада само када нема другог начела које влада‘ ваља допунити увиђањем да тамо где новац влада ниједном супротном начелу није допуштено ни да јавно постоји а камоли да мирно превлада. Управо Ортега и Гасету дугујемо једну надахњујућу поуку историјског искуства о повратку ауторитета захваљујући слому олигархијских и противплемениташких илузија: Када колективна осећајност доспе до тог ступња обично почиње нова историјска епоха. Бол и пропаст стварају у масама ново држање искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Престаје кивност спрам изузетне мањине. Признаје се нужност њене посебне интервенције у друштвеном суживоту. На тај начин претходни историјски циклус се затвара и отвара се други. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.‘ (Ortеga y Gasset, 1921.)                          

Где данас стоји или стасава та нова аристократија, природни носиоц обнове веродостојног ауторитета? Ако ту запитаност поставимо у перспективи сагледавања агоније једног света, односно западног циклуса цивилизације, мораћемо закључити да одговор ваља тражити управо у европском кругу, међу рушевинама. До сада европски дух увек је знао да на изазове криза, декаденција и сломова одговори новим идејама које су умеле да обнове и препороде живот Европе. С друге стране, у другим културно-цивилизацијским круговима већ вековима нема, као ни данас, никаквих знакова појаве па ни припрема неке самобитне вредносне алтернативе процесима прозападњачавања света. Премда се, према опажању Самјуела Хантингтона, сенка коју баца цивилизација Запада на свет стално смањује, као и њен удео у светској производњи (Huntingtnon, 1996.) – што је с одговарајућег становишта битни показатељ моћи – остале културно-цивилизацијске кругове карактеришу, у најбољим случајевима, само одбрамбени процеси, асимилације и прилагођавања сопствених, ослабљених традиција те обичаја западњачким моделима и нормама.                           

Једно је извесно: обнову ауторитета је могуће очекивати само од оне врсте људи која је способна да стоји усправно међу рушевинама, неусловљива процесима пропадања (подвукао Н.В.). Реч је о дословном постварењу једне метафоре херојског човека, коју је нашим мислима и сновима оставио у наслеђе Хорације (Ode, III, 3): Ако сломљен пропадне свет – он ће неустрашив стајати међу рушевинама.‘                           

Таквих људи извесно нема међу масама поборника, службеника и медијума наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада, која представља потпуни преокрет свих суштинских начела живота и светоназора, врлина и вредности евроаријевског те европског човека. У питању је људски материјал обележен ненадокнадивим моралним и/или интелектуалним слабостима, из кога није могуће обликовати нову  аристократију те носиоце ауторитета. Реч је о преполовљеном човеку модерне цивилизације Запада, који је заправо крајња супротност оне целовитости што је одликовала узорне чланове савета стараца широм евроаријевског света, од римских сенатора до аријских samnyasin-а.                          

 Носиоце обнове ауторитета није могуће наћи ни тамо где се уздижу катедре званичне знаности модерне цивилизације Запада, јер њен основни и обавезујући светоназор, у знаку владавине квантитета (Guenon, 1945.), такође преполовљује човека, лишавајући науку те сваку одговарајућу спознају и делотворност квалитативних, дакле битних димензија ствари и појава.                           

Недостатак ограничене природе и спреге знања те научних дисциплина – које су се у античком свету идеално усредсређивале ка свом философском исходишту, средишту и предводништву – осведочава крај вековно дугог процеса распадања.                           

Извесно је да и оно што је остало од дисциплине зване философија, или што се тако – најчешће потпуно неосновано – самоназива, не може преузети и обновити улогу коју је она имала у својој хеленској младости: једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965.) је Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознаје невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила нихилизма ‘само неки бог може спасти’. (Heidegger, 1980.)                          

Следећи логику антитеза, друго почињање европске мисли треба очекивати с оних места где постоји најживља свест о природи нихилизма те препородилачка воља. Једно од таквих, најистакнутивијих места на мапи европске мисли обележавају мислиоци – од Хајдегера до Јингера и Шпенглера – који су умели да венчавају и стваралачки развијају Ничеове прве лекције о нихилизму и Гетеова посредовања традиционалних доктрина о природи. Они су пружили и многе надахнуте и надахњујуће примере плодоносности спознајног ка квалитативним димензијама предмета сазнања. Реч је о знацима или предзнацима обнове холистичког погледа на свет, саобразног идеалу целовитости који одликује веродостојну евроаријску и европску спознајну покренутост. Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености (подвукао Н.В.). Та спрега најпродорније осветљава своје предмете бљесцима интуиције кроз оптике сличне оним које су творене за физиогномска, карактеролошка и иконолошка истраживања. Изопштеност таквих оптика из света званичне знаности добро их препоручује за хоризонте будућности, с оне стране слома цивилизације Запада, у коме имају знатног удела и слабости одговарајућих наука.                          

У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.                          

Неопходно је истаћи и једну ванредну вредност услова које човеку намеће цивилизација Запада. У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи а мете више. (подвукао Н.В.)“         

 

Прилог бр. 3:

Фунг ЈуЛан “Историја кинеске философије“ (Нолит 1977. друго издање) 

цитат бр. 1

 стр. 21. из необјављеног рукописа Ј.Л.Чина (колега Ју-Лана којег Фунг цитира у својој књизи):                            

 “Сви кинески философи су, у различитој мери, били сократи. То је било отуд што су етика, политика, рефлексивно мишљење и знање били обједињени у философу; у њему су знање и врлина сједињени и нераздвојни. Његова философија изискује да је проживи; он сам је њен носилац. Живот у складу са властитим философским убеђењима представља део његове философије. Његов је задатак био да се стално и упорно школује да би досегао оно чисто искуство у којем су себичност и егоцентричност  превазиђене како би се сјединио са свемиром. Очито, овај процес школовања се није могао зауставити, јер би заустављање значило појаву његовог ега и губитак његовог свемира. Стога је он стално спознајно тражио, а вољно се стално долично понашао или покушавао да се долично понаша. Пошто се ово двоје не могу одвојити, у њему је постојала синтеза философа у првобитном смислу значења тог појма. Попут Сократа, он се философијом није бавио само у ‘радном времену’. Нити је био прашњави, плесниви философ, затворен у своју радну собу који у наслоњачи седи на периферији живота. За њега философија једва да је икад била само образац идеја који се излаже да би их људи схватили, већ је била систем правила садржаних његовим понашањем, а украјњим случајевима чак би се могло рећи да је његова философија – његова биографија.“  

цитат бр. 2

 2стр. 20.                           

 “Према конфуцијанству, свакодневни задатак бављења друштвеним пословима у људским односима није нешто страно мудрацу. Извршавање овог задатка је сама суштина развоја усавршавања његове личности. Он га не обавља само као грађанин друштва већ и као >>грађанин свемира<<, tien min, како је то назвао Менције. Он мора бити свестан да је грађанин свемира, иначе његова дела неће имати надморалну вредност. Кад би му се пружила прилика да постане краљ, он би радосно служио народу, обављајући тиме своју дужност и као грађанин друштва и као грађанин свемира.                           

 Пошто је предмет разматрања философије Тао (Пут) унутарње мудрости и спољашњег краљевства, следи да философија мора бити нераздвојна од политичке мисли. Без обзира на разлике међу школама кинеске философије, философија сваке школе истовремено представља и њену политичку мисао. То не значи да разне философске школе не обухватају метафизику, етику, логику. То значи само да су сви ови чиниоци, на овај или онај начин, повезани са политичком мишљу, баш као што Платонова Република представља целу његову философију а истовремено је његова политичка мисао.“ 

 

Прилог број 4:

цитат из књиге “Аскеза“ Никоса Казанцакиса:

“Чудотворан сам факир, који, непомичан, седећи на раскршћу чула, посматра како се рађа и како нестаје свет, посматра масе како се крећу и вичу по шареним стазама узалудности.

Срце, припросто срце, смири се и покори!

Али срце експлодира и виче:’Ја сам сељак и скачем на сцену и учествујем у кретању света!’

Ујединимо се, ухватимо се чврсто, измешајмо наша срца, стварајмо док нам то допушта ова топлина Земље, пре земљотреса и катаклизми, мразева и комета, створимо ми сами један мозак и једно срце за Земљу и дајмо људски смисао њеној надљудској борби!“

    

[1] Драгош Калајић, “Европска идеологија“, ИКП Никола Пашић, 2004. година, стране 188-192.

3 Responses to Дело и пракса

  1. Varagić Nikola каже:

    Serj Tankinan Discussion Board, questions Answered, march 2008.

    You’ve said that in your opinion civilization is finished, or words to that effect. What would your vision be for the future of humanity? Where did we go wrong and how can we fix it, and is that even possible?

    My vision for the future of humanity, or the percentage that survives the great changes would be to harness life locally in a self-sustaining environment with positive intentions towards life. We’d be wise to use technology in our favor as well to make polluting activities less necessary. Basically we need to redefine our lives to the planet and ourselves and every activity and thought in our lives towards a new direction. Civilization is no longer scientifically sustainable based on the accelerated growth of population coupled by the accelerated rate of destruction of natural resources on the planet, so the answer is no to your second question.

    All human beings seem to have some degree „inconsistency“ within themselves…what some call our „insides not matching our outsides“. For example, I’m a leather-wearing vegetarian. What’s your „inconsistency“? What do you think is your biggest flaw?

    I don’t eat meat but I do eat people. My biggest flaw is myself.

    What specific incident inspired you to become a veg head (vegetarian powa’!!.)??. Where you motivated to become vegetarian because of animal rights, environmentalism, world hunger, and or health??

    I became a veg because my blood type and body required it naturally. It’s not for everyone. All of the factors above do contribute to the state of mind that makes someone consume less animal products, yes.

    Is death the end or do you think there is a conscious afterlife? What is the one thing that you’d want your family to make sure to include in your obituary? Do you believe in ghosts?

    Death is a simple change in form for beings of energy.
    Whether you believe in Einstein (science), or Religion/spiritual worlds, everything including us are made of energy and energy just changes forms. Thousands of cases of near death experiences have shown that people whose time wasn’t up yet were given a choice to move on to another form. Another message they brought back (extensive scientific studies) was that we are here to love and learn. Obituaries have no meaning to me. Yes, ghosts are mere spirits traveling without bodies.

    The future is in small hands. I’m a father; what would be the most important value you teach your son or daughter?

    That everything is connected. Any theory that comes out of that single theory cannot do harm but nurtures existence.

  2. Varagić Nikola каже:

    The Beautiful People

    And I don’t want you and I don’t need you
    Don’t bother to resist, or I’ll beat you
    It’s not your fault that you’re always wrong
    The weak ones are there to justify the strong

    The beautiful people, the beautiful people
    It’s all relative to the size of your steeple
    You can’t see the forest for the trees
    You can’t smell your own shit on your knees

    There’s no time to discriminate,
    Hate every motherfucker
    That’s in your way

    [Chorus:]
    Hey you, what do you see?
    Something beautiful, something free?
    Hey you, are you trying to be mean?
    If you live with apes man, it’s hard to be clean

    The worms will live in every host
    It’s hard to pick which one they eat most

    The horrible people, the horrible people
    It’s as anatomic as the size of your steeple
    Capitalism has made it this way,
    Old-fashioned fascism will take it away

    [Chorus]

    There’s no time to discriminate,
    Hate every motherfucker
    That’s in your way

    The beautiful people

    Matilyn Manson

  3. Varagić Nikola каже:

    War lyrics
    What life has taught me
    I would like to share with
    Those who want to learn…

    Until the philosophy which hold one race
    Superior and another inferior
    Is finally and permanently discredited and abandoned
    Everywhere is war, me say war

    That until there are no longer first class
    And second class citizens of any nation
    Until the colour of a man’s skin
    Is of no more significance than the colour of his eyes
    Me say war

    That until the basic human rights are equally
    Guaranteed to all, without regard to race
    Dis a war

    That until that day
    The dream of lasting peace, world citizenship
    Rule of international morality
    Will remain in but a fleeting illusion
    To be persued, but never attained
    Now everywhere is war, war

    And until the ignoble and unhappy regimes
    that hold our brothers in Angola, in Mozambique,
    South Africa sub-human bondage
    Have been toppled, utterly destroyed
    Well, everywhere is war, me say war

    War in the east, war in the west
    War up north, war down south
    War, war, rumours of war

    And until that day, the African continent
    Will not know peace, we Africans will fight
    We find it necessary and we know we shall win
    As we are confident in the victory

    Of good over evil, good over evil, good over evil
    Good over evil, good over evil, good over evil

    Bob Marley

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: