СВЕТ,СВЕТО,СВЕТЛОСТ

април 21, 2008

                               Да ли Кина може донети Африци бољитак, или ће и Кина као и Запад само искористити људе из Африке зарад својих интереса? Могу ли Африканци сами себи помоћи? Муслимани криве све немуслимане света за свој тежак положај превиђајући да исламске теократије, које су богате нафтом, екстремно велики профит од продаје нафте улажу у вештачка острва и подводне хотеле, “аристократе“ купују авионе који могу да приме стотине људи претварајући их у ваздушна пловила само за сопствени превоз, друже се са светским џет сетом, док стотине милиона муслимана живи на ивици глади. Када наступи финансијски крах међу државама Европе, Северне Америке и Јапана, кога ће да за то криве грађани ових држава? Кога Немци криве зато што је нацизам победио па изгубио? Ако Африканци не помогну Африканцима, ако Арапи не помогну Арапима, ако Латиноси не помогну Латиносе, ако Словени не помогну Словене, како неко други да помогне овим расама?

 

                           Где се данас налази људски род?

 

                           Имамо евроатлантску, арапску и кинеску расу као веома добро организоване, на унутрашњем и спољашњем плану. Имамо нестабилну словенску и хиспанолатинску расу. Афричка раса је, традиционално, у хаосу. Персијска, турска, индуска и јапанска раса се показују као стабилне расе. Евроатланска раса је политички и идеолошки стабилна, али са све бројнијим унутрашњим и спољашњим отпорима против владајуће елите евроатланске комуне. Наравно, све ово је тренутно. Добром политиком словенска и хиспанолатинска раса могу да постану веома добро организоване (ближе циљу су Латиноамериканци, тренутно). А, кинеска и јапанска раса у будућности, лошом политиком, могу да уведу себе у стање хаоса.

                           Што се религија тиче, све су у опадању. Духовних вредности и (канонско-догматског) поретка унутар религијских организација (цркава) и слепопослушних верника је све мање. Папа, православни патријарси, муле и улеме, ламе и остали верски поглавари немају релевантну моћ да свет поведу у бољу будућност. Са друге стране, глобално село постаје друштво потрошача. Разврат хара светом све више (а највећи отпор разврату и обажавању “златног телета“ пружа исламско друштво). “Потрошачко друштво“ индивидуалистичко-егоистичког карактера све више уништава еко систем планете, води ратове због ресурса, нема стратегију “одрживог развоја“. Проблеми се гомилају, слабо се решавају.

                           Уједињене нације практично више не постоје. Сједињене америчке државе и НАТО алијанса су у потпуности дисредитовали УН и порушили бројне конвенције. План им је да тако наставе. После САД и НАТО најозбиљнији реметилац мира у свету јесте исламски тероризам. Свима је јасно да антиамериканизам није у корену исламског тероризма већ мржња терориста према целом свету, укључујући и муслимане који нису пресликани поданици Корана како га читају фундаменталисти. За Кину или Русију се не може рећи да угрожавају мир у свету. Напротив.         

                           Запад је прочитан. Сви знају да играју са Западом. Кина се не може осрамотити због побуне на Тибету, Русија се не да испровоцирати поводом “штита“, Иран повод притиска и санкција, државе Јужне Америке поводом угрожавања “демократије“, Србија поводом Космета… Данас, у свакој држави коју Запад сматра непријатељском има довољно “демократије“, “људских права“, “политичке коректности“, “верских слобода“, “права мањина“, “тржишне економије“, “слободне трговине“… Русија и Кина састављају годишње извештаје о стању људских права у Сједињеним америчким државама. Србија враћа САД на пут демократије. Поред тога што су главни реметилац мира у свету САД су и главни фактор мира у свету. Поред тога што је демократија данас највише угрожена од стране САД (и у држави и у свету), ова држава је главни носилац развоја демократије у свету. Једноставно, будућност света зависи од САД. А Сједињене америчке државе више него икад зависе од света.

                           Европа. Потпуно подељена. У свим европским народима јака националистичка осећања. Све државе унутар Европске уније понашају се националистички. Европска унија је заправо организација за кршење правила и договора, у којој су сви чланови због интереса или морања. Неке државе виде унитарну, наднационалну, ЕУ (у којој би оне биле главне, у суштини, владари тих држава), а неке као организовану заједницу нација која отвара бројне перспективе за развој држава чланица (најисправније). Неке државе Европе слепо прате САД и В. Британију, неке државе стварају мини ЕУ (Француска, Немачка, државе Бенелукса и Скандинавије, делом и Шпанија) и остатак Европе им је исто што и Оријент и Африка. Неке државе лобирају за већу сарадњу са Русијом, неке државе за већу сарадњу са муслиманима, док неке државе подстичу нове ратове против исламских држава. Неки народи су за екуменизам, неки народи су против наставка екуменског дијалога. Озбиљни антагонизми постоје – између Словена и германске и англосаксонске расе; између Романа (пре свих Шпанци и Французи) и Британаца; између Руса и Западних Словена; између Мађара и Шиптара са једне стране и њихових словенских и православних суседа са друге стране; између Европљана и Турака и осталих муслимана; између Европљана и Американаца (из САД); међу јужнословенским народима; између католика и протестаната; између православних и католика; између протестаната и православних; између хришћана и атеиста; између атеиста и муслимана; између хришћана и муслимана; између комуниста и либерала; између неоконзервативаца и неолиберала; између евроскептика и евроентузијаста… Развој догађаја између САД и Русије и између хришћана и муслимана, не улива наду да ће Европа бити стабилна у 21. веку. Ако САД и Русија зарате, Европа ће се поделити на две зараћене стране, са пар неутралних држава (нација).

                           Кина. Кина постаје светски лидер у економији и политици. Да ли, уствари, највећа опасност од избијања светског рата прети од настојања тренутног владара светског трона да не буде наслеђен, замењен? То је неминовност. Да Кина буде светска сила број један у (скоро) свим областима. Кинези су за то способни. Комунистичка партија Кине показује се као поуздан и стабилан чинилац у одржавању мира и развоја у свету. Кина има проблеме на Тибету, са Тајваном и у источним провинцијама са муслиманима који тамо живе. Са Русијом и ЕУ Кина има одличне односе. Са САД, Јапаном и Индијом коректне. Свој утицај Кина убрзано шири у Африци и Јужној Америци. Са Тајваном односи се нормализују, и није искључено да Тајван једног дана буде у саставу Кине а Кина демократска држава у којој је најјача социјалистичка странка. Да би Тајванци, Тибетанци и остали грађани Кине живели слободно није довољна само добра воља званичног Пекинга. Сарадња са Пекингом неопходна је од стране свих. Није било лако Кину из 19. века овако успешно увести у 21. век. Ако бисмо гледали кроз западњачку призму људских права, људска права Кинеза који желе да имају више од једног детета веома су угрожена. Нико на свету због тога се не буни. Кина има власт проистеклу из народа, из сопствене културе и традиције, довољно отворену за размену и сарадњу са светом. У Кини постоји простор за напредак демократије, по кинеским условима. Услов да се то оствари јесте да нема спољних непријатеља. Пренасељеност Кине (и још неких држава) проблем је који цео свет мора заједнички да решава са Кином. И Кина са светом.

                           Муслимани. Муслимани су у тешкој ситуацији. Старим поделама на шиите и суните (и остале) не види се крај. У научнотехнолошком смислу исламски део света је најмање напредовао (у односу на, рецимо, Јапан, Кину и Јужну Кореју који су пре један век били на сличном ступњу научног и индустријског развоја као и муслимани). Све је већи јаз између умерених муслимана и а(нти)теиста (лаика) са једне стране и припадника шеријатског ислама (салафиста и вахабиста) са друге стране (те се у 21. веку могу очекивати грађански ратови унутар исламских држава). Турска и Пакистан су на стакленим ногама, Иран у том смислу све више личи на ове две државе. Сличне појаве очекују се и у Египту. Постаје немогуће сачувати Ирак као јединствену и недељиву државу. САД и НАТО губе ратове у Авганистану и Ираку. Најдуже још пет година биће у стању да “одржавају мир“ у овим државама. После тога Ираку прети распад, Авганистану талибанизација која ће захватити шири круг – Пакистан, Иран, државе око Кавказа и Каспијског мора, исток Кине и Индије… Путем тероризма талибани ће постати претња целом свету. Овај милитантни ислам финансира се новцем од производње и продаје наркотика и новцем који је зарађен на пословима са нафтом, који донирају арапске теократије. Иран није терористичка држава, терористичка држава је Саудијска Арабија. Ако САД планирају нов рат у борби против тероризма и за ширење демократије, треба да иду у поход на Арабију. Али, због болести (која се огледа у томе што уместо да планирају напад на Саудијску Арабију САД планирају напад на Иран, или, што уопште планира било какве нападе) и слабости САД и савезника, на простору од Кашмира до Турске треба очекивати победу милитантног и шеријатског ислама у следећих двадесет година. На пут радикалном исламу може стати само умерени ислам спреман за дијалог са другим религијама и светом. Таква струја унутар ислама постоји, али, пре свега хришћански део света, на тежњу муслиманских теолога за дијалогом не даје одговор. Иницијатива, са хришћанске стране, очекује се од Ватикана коме су муслимански великодостојници упутили писмо за дијалог, али тако нешто није реално, већ, православне цркве треба да упуте иницијативу исламским мулама и улемима за покретање дијалога. То је реално јер су сличности између православних и муслимана веће, а разлике мање него између католика (и протестаната) и муслимана. Муслимани теже теолошком дијалогу, и у склопу таквог дијалога могу да разговарају о демократији и људским правима у својим државама. Радикални евроатлантски секуларизам и лаицизам распирује исламски фашизам. И не помаже да се развије критичка, просветитељска, мисао у исламском свету, која неће доћи из круга оних са комплексом ниже вредности у односу на аријевски Запад. Тоталитаризам атеизма не доприноси дијалогу и разумевању муслимана, ислама и                                  Корана.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

Advertisements

Vreme,broj 901

април 13, 2008

Ratni zločini:
U ime zakona Leke Dukađina

Kako se Ramuš Haradinaj, uz malu pomoć prijatelja, narugao pravu i pravdi

piše: Dejan Anastasijević

Image

PUT I DELO RAMUŠA HARADINAJA: Jedan od komandanata UČK-a,…

Verovatno nijedna sudska presuda nije izazvala toliko protesta, ogorčenja, pa i čistog besa u Srbiji, kao odluka Međunarodnog krivičnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji da oslobodi Ramuša Haradinaja, bivšeg premijera Kosova, odgovornosti za smrt najmanje četrdeset civila – Srba, Roma i Albanaca – tokom rata na Kosovu. Tužilaštvo je za Haradinaja tražilo dvadeset pet godina zatvora, ali je tročlano sudsko veće, sa sudijom Alfonsom Orijem na čelu, konstatovalo da su izneti dokazi bili „nejasni, nedorečeni ili nepostojeći“, pa je Haradinaja, kao i drugooptuženog Idriza Baljaja zvanog Toger, pustilo na slobodu. Treći optuženi, Lahi Brahimaj, koji je tokom rata upravljao logorom Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) u selu Jablanica, dobio je šest godina zatvora zbog mučenja i okrutnosti prema zarobljenicima. Sud je, sem toga, konstatovao da dokazana ubistva i napadi koje su jedinice pod Haradinajevom komandom vršile „ne mogu ni po obimu ni po učestalosti da se kvalifikuju kao napad na civilno stanovništvo“.

Image

…premijer Kosova,…

Koliko god bio opravdan opšti gnev srpske javnosti na ovu presudu, ona, nažalost, nije predstavljala iznenađenje ni za koga ko je pratio trogodišnji sudski proces kome, usput budi rečeno, ta ista javnost nije poklanjala mnogo pažnje dok je trajao. Nemoć tužilaštva da izvede ključne dokaze proizašla je, između ostalog, iz činjenice da je nekolicina važnih svedoka, od kojih su neki bili u programu zaštite, likvidirano pre i tokom suđenja, dok su ostali promenili iskaze ili su odbili da svedoče, čak i pod pretnjom zatvora zbog nepoštovanja suda. „Vaša zaštita ne vredi van zidova ove sudnice“, odbrusio je jedan takav „zaštićeni“ svedok sudiji kad ga je pitao zašto neće da svedoči. Kad se tome doda da je Haradinaja zastupao elitni (i preskupi) britanski advokatski tim iz kancelarije u kojoj je jedan od partnera supruga bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, kao i očigledna blagonaklonost sudija prema naporima odbrane da diskredituje malobrojne svedoke koji su se usudili da optuže Haradinaja i drugove, moglo se sa priličnom merom sigurnosti naslutiti kako će se suđenje završiti. Tako je iskaz jedne zaštićene svedokinje, koja je vrlo uverljivo i detaljno opisala kako ju je silovao Toger (koji je tokom rata bio Haradinajev ađutant i zapovednik specijalne čete UČK Crni orlovi) odbačen jer je po navodima jednog drugog svedoka isti taj Toger istog dana viđen nekoliko kilometara daleko od mesta zločina, pa je sud mudro zaključio da „optuženi nije mogao biti na dva mesta istovremeno“.

Image

…haški optuženik,…

U stvari, kada se malo bolje pogleda karijera i uloga Ramuša Haradinaja u kosovskoj tragediji, vidi se da je oslobađajuća presuda bila doneta još pre nego što je suđenje i počelo i to uz pomoć korumpiranih pojedinaca iz samog Tribunala, nesavesnih birokrata UNMIK-a, zapadnih (naročito američkih) tajnih službi i, na našu žalost i sramotu, izvesnih organa države Srbije. Svi su oni na svoj način dali svoj doprinos Haradinajevom trijumfalnom povratku na Kosovo gde se, sudeći po nedavnim izjavama, punom parom sprema da ponovo zasedne u premijersku fotelju.

Image

…oslobođenik i…

OD IZBACIVAČA DO KOMANDANTA: Ramuš Haradinaj rođen je 3. jula 1968. u selu Glođani nadomak Dečana, u porodici čiji su brojni članovi bili rasuti po zemljama zapadne Evrope, gde su bili uključeni u ekstremističke organizacije kao što je LjPK (Narodni pokret za Kosovo) ali i organizovani kriminal (rođak Nazim je, na primer, dugo važio za najvećeg narko-dilera u Švedskoj). I sam Ramuš je veći deo mladosti proveo u inostranstvu, naročito u Švajcarskoj, sedištu LjPK-a, a priča se da je, između ostalog, bio izbacivač u diskoteci. Kad se u vreme prvih otvorenih sukoba UČK sa policijom tajno vratio na Kosovo, visoko mesto u komandnom lancu mu je već bilo obezbeđeno: njegov brat Daut Haradinaj i stric Redžep Seljimi bili su među osnivačima. Već 24. marta 1998, mladi i kršni Ramuš predvodio je napad na policiju u blizini svog sela, i tom prilikom bio ranjen (jedan policajac je ubijen). Istovremeno, počeo je da uspostavlja autoritet i reputaciju, pre svega ispoljavajući neviđenu okrutnost: Srbi i „nelojalni“ Albanci i Romi počeli su da nestaju, najpre iz Glođana, a zatim i iz šire okoline Dečana i Peći. Mnogi od njih pronađeni su kasnije u Radonjićkom jezeru (vidi okvir), zgodno smeštenom u blizini Haradinajevog rodnog sela: „Mrzelo ih je da ih zakopavaju, pa su ih jednostavno trpali u jezero“, kaže jedan istražitelj Tribunala koji je godinama radio na ovom slučaju. Prema optužnici, glavnu ulogu u otimanju, mučenju i ubijanju ljudi, među kojima je bilo žena i staraca čiji je jedini greh bio što su živeli u Haradinajevom komšiluku, imao je pomenuti Toger (na albanskom: poručnik), koji se vozikao u crnom „micubiši pađeru“. Iako je, prema tvrdnjama sada uveliko pokojnih svedoka i sam Haradinaj povremeno učestvovao u zlodelima protiv ovih nesrećnika, on se ipak više bavio organizacionim poslovima, dok je Toger otvoreno uživao u sakaćenjima, silovanjima i ubistvima. Do juna 1998. u Haradinajevoj „zoni odgovornosti“ praktično više nije bilo Srba, osim u gradovima, dok je ceo kraj živeo u strahu od Togera, njegovog džipa i u crno obučenih Orlova.

Image

…trijumfalni povratak u Prištinu

Naravno, postavlja se pitanje šta je za to vreme radila dična srpska policija, kojoj su aktivnosti familije Haradinaj bile odavno poznate. Odgovor je: ništa, ili gotovo ništa, jer u Glođane nisu smeli ni da uđu, a policijski punkt u obližnjem selu Riznići je bio zatvoren još u martu, posle pomenutog napada. Možda se jedan deo objašnjenja nalazi u činjenici da je Haradinaj imao moćne sponzore u liku Saljija Nimanija zvanog Banana i Ekrema Luke koji su držali monopol na promet naftom i duvanom i drugom strateškom robom u tom kraju, uz punu saglasnost i blagoslov izvesnih državnih organa (magacine Saljija Nimanija je tokom sukoba na Kosovu jedno vreme obezbeđivala Jedinica za specijalne operacije, JSO). Obojica su i danas živi, zdravi i vrlo bogati, a važe za glavne sponzore Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova.

Nakon sastanka na vrhu UČK u Drenici, 23. juna, Haradinaj je uz prilično natezanja zvanično postavljen za komandanta operativne zone Dukađin koja je, osim Peći, obuhvatala i opštine Dečani, Đakovicu i Klinu. Naredba o ovom postavljenju prvi je zvanični dokument o Haradinajevoj komandnoj odgovornosti, ali je problem za tužilaštvo bio to što se većina zločina prema civilima desila pre toga, u aprilu i maju. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže da je UČK imala komandni lanac i pre juna, a kao jedan od ključnih dokaza odbrane poslužila je – verovali ili ne – „Bela knjiga o albanskom terorizmu i organizovanom kriminalu na Kosovu i Metohiji“, koju je 2003. godine izdala vlada Srbije. U toj knjizi, koja je trebalo da predstavlja sublimaciju saznanja MUP-a i Državne bezbednosti o aktivnostima UČK, doslovno stoji (strana 13) da su jedinice UČK tokom sukoba na Kosovu „delovale bez značajnije međusobne koordinacije“. Ukoliko nije bilo koordinacije nije bilo ni efektivne komande, pa se o komandnoj odgovornosti Haradinaja ne može govoriti, rekli su Haradinajevi advokati, pozivajući se na zvaničan stav Republike Srbije.

RAT U RATU: Vratimo se Haradinaju: nakon što se i zvanično ustoličio kao gospodar života i smrti u svom rejonu, Haradinaj se dodatno konsolidovao šaljući u svako selo i zaseok svoje poverenike, po ugledu na partizanske Narodnooslobodilačke odbore u Drugom svetskom ratu. Pošto je ovakav organizacioni poduhvat prevazilazio sposobnosti bivšeg izbacivača, albanska tajna služba ŠIK mu je dodelila savetnika u vidu profesionlnog obaveštajca Emruša Džemailjija, pod kodnim imenom „Muhamet“, koji je ceo rat proveo u Haradinajevom štabu u Glođanima kao pisar. Zanimljivo je da pravi identitet „Muhameta“ nije bio poznat ni nekim od visokih oficira UČK, ali je srpska Služba od početka znala za njega. Kao i u brojnim ranijim slučajevima, nije preduzeto ništa.

Kasnije, dolaskom međunarodne diplomatske, a potom i posmatračke misije na Kosovo (KDOM i KVM), Haradinaj je stekao još moćnije prijatelje, koji su ga povezali sa zapadnim obaveštajnim službama, a naročito sa američkom vojnom (DIA), koja je u Haradinaju odmah prepoznala dragocenog saradnika. To se prijateljstvo, kao što ćemo videti, pokazalo dragocenim za obe strane: Haradinaj je tokom NATO bombardovanja, kao komandant strateški važnog područja koje se naslanja na severnu Albaniju pomagao u navođenju aviona i raketa na važne ciljeve, i za tu svrhu je od Šona Bernsa, američkog „diplomate“ u okviru KVM-a dobio satelitski telefon i laserske markere. Čak se u jednom trenutku tokom rata preko tog telefona uživo uključio u Si-En-En kao navodni očevidac srpskih zločina na Kosovu.

Ipak, ispod površine „narodnooslobodilačkog“ rata UČK odvijao se takođe krvav sukob između stare garde lojalne emigrantskom LjPK-u i konkurentskih Oružanih snaga Republike Kosova (FARK) bliske Demokratskom savezu Kosova Ibrahima Rugove. Najveći broj pripadnika FARK-a bili su Albanci koji su za vreme stare Jugoslavije bili oficiri JNA i policije, a prvi među njima je bio Tahir Zemaj, koji je jedno vreme bio Haradinajev zamenik. Ovaj sukob je okončan porazom i raspadom FARK-a, a Zemaj je trebalo da bude krunski svedok protiv Haradinaja pred Tribunalom. Ubijen je 4. januara 2003. godine u blizini kombinata Druri u Peći, a istom prilikom stradao je i njegov brat Enis.

Osim FARK-a, Haradinaj je imao problema sa velikom i brojnom porodicom Musaj iz Peći, čijeg je jednog člana 1999. godine ubio Ramušev brat Daut, što je bio povod za krvnu osvetu po prastarom kanonu Leke Dukađina. Sukob je kulminirao u julu 2000, kada su Ramuš, Daut i Toger sa grupom saboraca napali porodično imanje Musajevih automatskom vatrom i „zoljama“, ali su naišli na žestok otpor. Ramuš i Daut su tom prilikom ranjeni, a Dautu i Togeru je kasnije i suđeno, ali se Ramuš spasao zahvaljujući američkim prijateljima: smesta je vojnim avionom prebačen u američku vojnu bolnicu u Nemačkoj, da bi potom bio pozvan u Ameriku kao gost jednog kongresmena. Vratio se na Kosovo tek kada je dobio garancije da neće biti obuhvaćen istragom.

Zbog napada na porodicu Musaj, kao i likvidacije nekolicine članova FARK-a 1999. godine, Daut Haradinaj, Toger i još dvojica saučesnika osuđeni su u decembru 2004. godine u Prištini na ukupno 31 godinu zatvora (Toger je dobio petnaest, i moraće da ih dosluži). Pre, tokom i posle suđenja, međutim, većina članova porodice Musaj je likvidirana.

VELIKO PRIKRIVANJE: Poučeni primerom Tahira Zemaja i porodice Musaj, većina svedoka protiv Haradinaja se predomislila, a oni koji nisu, takođe su loše završili. Kujtim Beriša, Rom koji je jedini preostali očevidac Haradanajevog učešća u ubistvima, stradao je u februaru 2007. godine u Podgorici, navodno u saobraćajnoj nesreći, dan pre nego što je zajedno sa porodicom trebalo da bude evakuisan u Hag. Zanimljivo je da je MUP-u Srbije, od koga je Tribunal tražio da Beriši obezbedi pasoš kako bi mogao da otputuje, trebalo čitavih šest meseci da ovoj porodici izda putne isprave, što je postupak koji obično traje nekoliko dana. Pasoše je konačno izdao SUP Prokuplje, jedan dan nakon što je Beriša poginuo.

Berišina smrt praktično je zakovala ekser u nadu da bi Haradinaja mogla stići pravda. Svoj udeo u opstrukciji imali su i UNMIK i šefovi zapadnih diplomatskih misija na Kosovu, koji su sasvim otvoreno sprečavali istražitelje Tribunala da prikupljaju podatke i pružali neskrivenu podršku optuženom (bivši šef UNMIK-a Hans Jensen Petersen se čak rasplakao kad je pratio Haradinaja na aerodrom posle podizanja optužnice). Sem toga, po svedočenjima Florans Artman i Karle del Ponte, pojedine američke diplomate su vršile pritisak da se optužnica ne podigne, obrazlažući to Haradinajevom ulogom „garanta stabilnosti na Kosovu“. Zanimljivo je i da su vodeći zapadni mediji veoma šturo izvestili o sramnom kraju suđenja Haradinaju i njegovom trijumfalnom povratku u Prištinu.

Svoj deo krivice, međutim, nose i srpske vlasti koje se, u najmanju ruku, nisu pretrgle da pomognu Tribunalu da obezbedi relevantne dokaze protiv Haradinaja. Vladan Batić, bivši ministar pravde, doduše, tvrdi da je Tribunalu poslao dvadeset hiljada stranica o zločinima UČK na Kosovu; u tužilaštvu to potvrđuju, uz opasku da je skoro sav taj materijal bio neupotrebljiv u sudnici, jer se sastojao od neproverljivih informacija i iskaza dobijenih od zarobljenih pripadnika UČK na nedozvoljen način, to jest batinanjem. S druge strane, Tribunal od Srbije nikada nije dobio nijedno slovce o slučaju „Klečka“, o kome se onoliko govorilo u ovdašnjim medijima, kao ni o čitavom nizu drugih događaja o kojima su naše vlasti imale saznanja.

Poučan je i primer Zorana Stijovića, bivšeg radnika Državne bezbednosti, koji je na Kosovu bio šef analitike u prištinskom Centru DB-a. Stijović je, nakon što je prošle godine pozvan da svedoči protiv Haradinaja, zatražio od šefa Nacionalnog komiteta za saradnju sa Tribunalom Rasima Ljajića uvid u čitav niz dokumenata za koje je znao da su u posedu Službe, MUP-a i Tužilaštva, kako bi svoje svedočenje potkrepio materijalnim dokazima. Ljajić je ovaj zahtev prosledio državnom sekretaru vlade Dejanu Mihajlovu, ali odgovor nikada nije dobio. I u haškom tužilaštvu potvrđuju da su njihovi zahtevi za konkretnim dokumentima koji su mogli da budu upotrebljeni kao dokazi protiv Haradinaja najčešće bili ignorisani.

Stoga je jedan deo žestokih reakcija na presudu iz vrha državne vlasti u najmanju ruku licemeran. Prosto je neverovatno da država Srbija, uz sav svoj aparat, nije mogla da učini više kako bi Haradinaj ostao iza brave, a da je kao svoj glavni doprinos ponudila Batićeve papire i pomenutu „Belu knjigu“, koja inače vrvi od neistina i propagandnih floskula. Logično se nameće pitanje da li su naše bezbednosne službe toliko nesposobne i ideološki zatucane da ne mogu da dođu do informacija koje i vrapci znaju, u kom slučaju postaje jasno ne samo zašto smo izgubili Kosovo, nego da nam je nacionalna bezbednost ozbiljno ugrožena. Drugo objašnjenje je da službe u stvari imaju te podatke, ali da ih kriju od javnosti, pravosudnog sistema, pa i od vlade, da bi ih koristile za sopstvene potrebe kroz ucene i manipulacije. Ne zna se koje je od ova dva objašnjenja poraznije.


 

Na slobodi sa Haradinajem

Boris Tadić, predsednik Republike:

„Ovakva odluka ne predstavlja zadovoljenje pravde i neće ohrabriti Srbe i druge nealbance da će u budućnosti imati miran i bezbedan život na Kosovu. Svako ko je počinio ratni zločin mora da odgovara za svoja zlodela.“

Vojislav Koštunica, predsednik Vlade:

„Mračna odluka Haškog tribunala da oslobodi Haradinaja potpuno svedoči da je reč o sudu koji ne postoji da bi se izricala pravda.

Time je, pored Haradinajevih zločina, nad Srbima napravljen novi veliki zločin, i to Srbija javno i nedvosmisleno saopštava. Haški tribunal se ovom odlukom ruga pravdi i ruga se nevinim žrtvama koje su stradale od ruke Haradinaja.“

Oliver Ivanović, jedan od lidera kosovskih Srba:

„Malo ljudi koji su imali veru u Haški tribunal kao pravnu instituciju sada može da zaključi da pravde u Hagu nema. Posle ovoga, nažalost, Radovan Karadžić i Ratko Mladić nikada neće završiti u Hagu.“

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a:

„Međunarodno pravo i pravda pali su na ispitu u Hagu. Više nijedan Srbin ni pod kojim uslovima i ni na koji način ne sme da se nađe u Hagu.“

Ivica Dačić, predsednik SPS-a:

„To samo potvrđuje suštinu Haškog tribunala, koji nije sud, već mesto gde je unapred određeno da se sudi srpskom narodu. Vlada bi trebalo odmah da prekine svaku saradnju s Haškim tribunalom, a ne da u isto vreme juri po Srbiji haške optuženike.“

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine:

„Oslobađajuća presuda govori da je Haški tribunal zreo za penziju.

On je svoju istorijsku ulogu očigledno odigrao, i to u momentu kad političke elite u regionu i kod nas nisu mogle da se suoče s ratnim zločinima. Pad kvaliteta suđenja je očigledan, ne samo u ovom slučaju.“

Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom:

„Ovo je više nego degutantna poruka koja znači da možete da ubijate ljude, da činite zločine, zastrašujete svedoke i na kraju dobijete oslobađajuću presudu.“

Dokumentacioni centarVreme

Image

Politika i smrt

/ ZLOČIN BEZ KAZNE: Radonjićko jezero, avgust 1998. /

Osmog septembra 1998. Kosovski informativni centar saopštio je da srpske snage bezbednosti napadaju sela Glođane, Rznić, Belege, Požare, Gramočel i druga mesta u okolini Đakovice. U kanalu za punjenje Radonjićkog jezera pronađeno je nekoliko leševa u stanju poodmaklog raspadanja. Policija je procenila da je reč o ljudima pobijenim od maja do početka septembra 1998. Prvog dana stratište su obišli i članovi diplomatske posmatračke misije Rusije, SAD i EU-a. Službena istraga počela je 9. septembra 1998.

Kosovska štampa na albanskom optužila je vlasti u Beogradu da „spekulišu sa leševima bez imena“, da se u izveštajima ne pominju nikakvi svedoci zločina, a da su na snimcima vidljiva „samo dva ili tri leša“. U međuvremenu je cifra pronađenih ljudskih ostataka na terenu poljoprivrednog dobra Glođane i ataru sela Donji Ratiš porasla na 24.

Istražni sudija Radomir Gojković odmah je od Medicinskog fakulteta u Beogradu zatražio stručnu ekipu sudskih medicinara, obezbedivši im sve uslove za nesmetan rad. Ekipu stručnjaka sa Instituta za sudsku medicinu koja je obavila identifikaciju leševa predvodio je prof. dr Dušan Dunjić, a u timu su bili i prof. dr Branimir Aleksandrić, asistent dr Dragan Ječmenica i dr Marija Đurić-Srejić, docent na Anatomskom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Osim skeleta i čaura od metaka, na licu mesta pronađeni su i drugi tragovi koji ukazuju na prirodu zločina. Reč je o delovima kablova isečenih, po svoj prilici, sa aparata za mužu krava iz obližnje staje poljoprivrednog dobra, bodljikavoj žici vezanoj u omču na kojoj je pronađen dugačak pramen crne kose i ljudsko tkivo, žica kojom je bio vezan jedan od pronađenih skeleta, kao i to što na kostima ima oko 14 prostrelnih rana, uglavnom na lobanjama i, u jednom slučaju, na karlici.

„Procedura identifikacije je obuhvatala“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Marija Đurić-Srejić, „iskopavanje i obeležavanje ostataka, njihov transport u prisustvu članova ekipe do garaže hotela ‘Paštrik’ u Đakovici, koja je bila preuređena u obdukcionu salu.“ Kompletna procedura obavljana je javno, ali uprkos tome, za nedelju dana rada identifikaciju je od stranih medija posetila i snimila samo ekipa italijanske televizije RAI uno. Ni međunarodni posmatrački tim nije pokazao veće interesovanje za postupak identifikacije, koji su nešto malo snimili tek na ponudu sudsko-medicinske ekipe; zanimalo ih je najviše da li su pronađeni tragovi mučenja.

Pronađeni ostaci bili su u fazi odmaklog truljenja, delimično saponifikovani i velikim delom svedeni na kosti. Takvo stanje mekih tkiva – posledica izloženosti atmosferskim uticajima – otežalo je postupak utvrđivanja povreda i individualnih obeležja osoba. U ovom trenutku zna se da je, stručnim rečnikom govoreći, najmanji broj pronađenih osoba 34. Posle sudsko-medicinske, antropološka analiza ostataka obuhvatala je određivanje starosti, telesne visine, metričkih i morfoloških karakteristika lobanja i zuba, odnosno utvrđivanje znakova ranijih oboljenja ili povreda na kostima. „Jedna starica identifikovana je, između ostalog, i na osnovu povreda glave u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila pre dvadeset godina, jedna osoba na osnovu tumora golenjače zbog kojeg je morala da hramlje, treća osoba na osnovu starog preloma rebra“, kaže Marija Đurić-Srejić.

Podatke je davala ili potvrđivala rodbina stradalih; poslednja faza identifikacije bilo je prepoznavanje odeće, obuće (uglavnom plastične papuče i gumeni opanci) i stvari pronađenih na ili uz ljudske ostatke (prstenje, rajf za kosu, šnala, ključ, tabakera, minđuša…). „Identifikacija je noćna mora“, kaže Marija Đurić-Srejić, „a odgovornost koju smo svi osećali bila je kao da život zavisi od toga.“ Iz perspektive takvih osećanja, uspeh je delimičan: od najmanje 34 osobe do sada je identifikovano 12. Starost tri žene i devet muškaraca kreće se od 32 do 66 godina; ako je od značaja, reč je o četvoro Albanaca (među njima jedna žena), jednom Romu i sedmoro Srba (dve žene). „Sigurna sam da imamo dovoljno elemenata za identifikaciju još pet ili šest osoba“, kaže Marija Đurić-Srejić. Problem je što članovi njihovih porodica nisu došli da prepoznaju karakteristike ili stvari pokojnika. Taj detalj vraća nas mučnoj stvarnosti u kojoj se ljudi, uključujući i mrtve, žrtve, dele prema poželjnim ili nepoželjnim pripadnostima. O razlozima neprepoznavanja može se samo nagađati, u rasponu od straha da porodica ne bude prokažena kao „izdajnička“, do odbijanja saradnje sa „neprijateljem“. Navodno, u slučaju četvoro identifikovanih Albanaca reč je o dvojici katolika, jednom muslimanu i Albancu oženjenom Srpkinjom.

A. Ć.

(Objavljeno u „Vremenu“ br. 414 od 26. septembra 1998)


РОБ(ОТ)

април 6, 2008

  

                           Наука о генима доказује да међу људским расама нема биолошких разлика, ова наука доказује да су припадници свих раса подједнако људи.

                           На културном и религиозном плану разлике између раса постоје. Европска и арапска култура се разликују, хришћанство и будизам немају исти поглед на човека, живот и смрт. Није исто ако неко Бога тражи у себи и, ако га тражи, да га тражи свуда осим у себи. Није исто да ли Бог има људски лик или је човек случајност. Такође, није исто ни то да ли се живот схвата као један једини, а смрт као повратак у ништа (а не у Ништа/Празнину која је све само не ништа/празна), или се живот схвата кроз спознају о пролазности и вечности истовремено, кроз Исто и Друго, Једно и мноштво, претке и потомке.

                           Некад и негде су компромиси нужност а склоност ка компромисима врлина, а некада и негде је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан али и склон компромисама.

                           Тешко је доћи до једне светске религије. Свет се налази на великој историjској и епохалној прекретници, еонској. Шта је истина – човек у “рђавој бесконачности“ “асоцијативних токова“ у којој “све тече“ са “вечним враћањем истог“ или са могућношћу “понављања“ – материјализовајући се кроз “инкаранције“ од којих свака доноси “непоновљиве личности“, путем “предестинација“, карми и дарми, са слободном вољом и сихроницитетима, у вечној борби добра и зла, јачег и слабијег путем природне селекције, тежећи достизању “суптилног ума“ и нирване – можда овај век покаже. Можда “лопов у глуво доба ноћи“ никада неће доћи. Ако не долази, шта људски род може да учини? “Ново средњoвековље“, “духовност лаика“, неки су од понуђених смерова. Даљи прогрес? Хедонизам, наука у служби човекобоштва, шта донесе случај?

                           Шта би могла донети Апокалипса? Осим катаклизме. Андрогина? Живот без речи и говора, у коме би се људи споразумевали само мислима и осећањима? А пре тога, у току катаклизме, “одвајање жита од кукоља“? Да ли је то могуће ако су све душе овога света у ствари само једна Душа? Но, да ли и тада постоје Друштва? Да ли увек постоји хијерархија у анархији, и у слободи као и у тиранији? Да ли су и рај и пакао (и) на Земљи? Каква и колика је улога Човека у Апокалипси? Да ли светлост претпоставља бесконачност таме?

                           Да ли је циљ срећа, слобода и достојанство сваког човека у сваком делу света?

                           Да ли наука мора увек бити злоупотребљена? Да ли ће тако бити и ако се дође до извлачења енергије из вакуума? Ако нанотехнологије донесу нову технолошку револуцију, да ли ће нове технологије бити употребљене прво у војне сврхе? Да ли човечанство може бити и Једно и мноштво, и Исто и Друго, са једном светском владом, првом међу једнаким? Да ли ће светска влада подржавати клонирање људи зарад испуњавања личних жеља, да ли ће она бити природан завршетак дехуманизације и роботизације, у нови колонијализам/робовласништво[1]? Како ће на даљи ток развоја човечанства, историје, утицати откриће “божије честице“, “теорије свега“, ако до тога дође? А Свемир? Чији је Свемир?

                           Све док се континенти не помере, или нестану да би се неки нови формирали, или, док се анђели на небу не појаве и постану видљиви оку, историја неће имати свој крај. Човек учи на својим грешкама. Човек преузима судбину у своје руке. И то као грађанин света. Но, људска моћ у односу према моћи природе и/ли Бога је неизмерно мала. Сада је тренутак да се уочи тај привид. Иза тога се крија стварна људска моћ. Која је већа од моћи ветрова и/ли анђела. Светска влада је потребна човечанству. Само, то мора бити влада на коју ће најмањи утицај имати транснационални или национални капитал. Министар културе мора бити важнији и на вишем месту у хијерархији од министра финансија. Министарство одбране може бити само министарство свемира. Све војне буџете треба усмерити на постизање социјалне правде и развој образовања у свету и изучавање свемира укључивањем целокупне светске научне јавности у заједничко освајање свемира. Све-мир.

                           Принцип је једноставан – потпуна слобода, али, пошто је сваки човек припадник заједнице људи, сваки човек мора бити одговоран и самодисциплинован. Одговорност се мора захтевати и према себи и према другима. Владавина права је владавина слободе и одговорности. Човечанство је и близу и далеко од овог идеала. Мноштво нема универзалне моралне норме које важе једнако за све, које узимају у обзир сва права свих чланова мноштва. Нити сви увек поштују успостављена права других. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити.

                           Ако је “егоизма грех“, ако је зло свесно наношење патње, бола и смрти другоме а да то није из самоодбране, јасно је да је овај свет веома “грешан“. Зато не постоји владавина права у којој се злочин не исплати. Широм света – у свим нацијама, религијама, расама, идеологијама, партијама, друштвима… – хорде зла остварују одличне профите. Вековима и вековима.

                           1. Апокалипса, интервенција из оностраности, промена енергетског стања и прелазак у друге димензије и сфере 2. Катаклизма, нестанак “људског, сувише људског“, у још горе, робовско роботску цивилизацију коју не може издржати Земља, и/ли 3. прогрес, рај на земљи изграђен умом, вољом и руком Човека (Чо-век = чо-вечност).

                          

 


[1]  Данас, 16-17. фебруар 2008. на последњој страни: “…Компанија РНЛ Рио је Американки доставила рачуна од 150 000 долара за клонирање њеног кућног љубимца, пса расе питбул по имену Буџер. Клонирање ће спровести стручњаци Универзитета у Сеулу… ‘Многи људи са запада желе да им се клонирају љубимци, чак и за тако високу цену’ – рекао је представник компаније…“ Шта ће бити за десет година – клонирај ми оца и мајку, љубавника/цу…


11. и 12. март

април 6, 2008

 

 

 

 

                           Случај или не, тек годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића следе једна другу, дан за даном. Први је обележио крај 20. века у историји Србије, други је обележио почетак 21. века у историји Србије. Несумњиво, обојица су историјске личности које су оставиле велики утицај на историју Србије.

                           Слободан Милошевић није знао да води државу. Он је знао како да одржи своју власт и имао је бирократски апарат који је поседовао рутину у управљању државом (не и визију како водити државу у свету након Хладног рата). Личне склоности, околности унутар србијанске политичке елите и пораст националног самоосвешћења (са растом шовинизма и ксенофобије у народу и делу политичке и интелектуалне елите) од Слободана Милошевића су, у политичком смислу, направиле антиглобалисту и некога ко је стао на пут опасним циљевима евроатланске олигархије. Начин, средства, пут, који је одабрао за своју политику била су сасвим погрешна. Окружио се медиокритетима и полтронима. Јасно је да је ту било и много страних плаћеника, у самом врху власти, у његовом личном окружењу. Србија није од САД створила непријатеља, већу су САД Србију виделе као свог непријатеља. Зато што Милошевић није био послушан, до краја. Зато што је био близак ултранационалистима и комунистима из Москве (које су сами Руси одбацили и изабрали путинизам). Изнад свега, зато што српски народ, и без Милошевића, не прихвата вазалство. Све време, до бомбардовања Србије, Милошевић је покушавао да буде примљен у друштво владара евроатланске комуне. Није успео из два разлога. Први разлог је тај што га то друштво није хтело. За разлику од митоманског преувеличавања српских слабо образованих бирача елита са Запада је правилно проценила интелектуалне и организационе способности и политичке мотиве Слободана Милошевића (и то искористила на најбољи могући начин за себе а против Србије). Други разлог је тај што новоствореним тајкунима није одговарало да дође страна конкуренција (то је један од разлога зашто није решен спор са српском дијаспором, ти исти тајкуни су уклонили брачни пар Милошевић из идеолошких разлога, капиталистима је сметао јуловски комунизам, који је био добар док се стварала економска база под режимом СПС-ЈУЛ-СРС-НД – неки тајкуни, истина, постали су носиоци увозног лобија, главни заступници евроатланских корпорација, који су из Србије исисали преко 50 милијарди евра у последњих десет година). Данас говорити да је политика Слободана Милошевића била исправна, и да зато што садашње околности омогућавају јаснији увид у циљеве непријатеља Србије, омогућити онима који су водили Србију деведесетих да је воде поново, сасвим је погрешно. Истина, делови спољне политике и данас могу да се користе, јер су и тада били добри. Исто тако, зато што сада сви могу јасно да виде какво злочиначко удружење чине шиптарски криминалци и терористи и водећи политичари са Запада, не инсистирати да се чланови породице Слободана Милошевића који су осумњичени за злочине и криминал не појаве пред судом, чист је безобразлук. Слободан Милошевић није био демократа и није био родољуб, тежио је, са својом супругом, ка космополитизму, али се није удаљио даље од паланке. Слободан Милошевић је био егоиста и паракомуниста. Слободан Милошевић није био демон. Рећи да је за сва зла овога света која су се десила на простору СФРЈ за време његове владавине он крив потпуна је глупост. Кривити њега и пребацивати на њега кривицу за неуспехе у приватном животу, тражити у њему алиби за сопствене промашаје као опозиционара, оптуживати њега за злочине које су други народи починили – мора се престати. Слободан Милошевић није имао против себе само личне противнике, већ аутошовинисте и странце које (су) желе(ли) пропаст српског народа и разбијање државе Србије. Разбијење СФРЈ био је први корак ка томе. Остаје дилема да ли се Милошевићу може опростити за своје грешке и свој немар и безосећајност за свој народ зато што се са својим народом нашао на путу Хегемонима.

                           Зоран Ђинђић је поставио важне политичке, интелектуалне, културне и економске стубове и делове темеља Србије за 21. век. Очигледно, потценио је оно што му је рекао Милошевић, да мафија влада светом (што је сам Милошевић прекасно схватио). Порушио је, у спољној политици, неке стубове који су били носећи за Србију у 21. веку. Притиснут ситуацијом у којој се Србија налазила, одабрао је по њему тада једини логичан пут – сарадња са ЕУ и САД. Ту је показао велику наивност. Уосталом, сви из досовске и европејске елите су исто реаговали. Осим оних поткупљених, који су знали задатак за који су плаћени. Просто, иза Зорана Ђинђића нису стајале снажне личности, већ медиокритети, некакви метросексуалци и исте такве жене. У кабинету су му сарадници били лопови, а сигурно и много њих који су шпијунирали за стране тајне службе. Главни сарадник му је био безидејни и пасивни Коштуница. Као главни опозиционар стајао је смехотрес и штеточина Шешељ. Министри су били, осим пар изузетака, да се никада више тако нешто не понови. За корупцију су оптуживани скоро сви чланови Владе (Небојша Човић, Душан Михајловић, Јожеф Каса, Божидар Ђелић, Горан Новаковић, Александар Влаховић, Драган Миловановић, Слободан Милосављевић, а једино је кривична пријава поднета против Марије Рашете Вукосављевић). За шпијунажу је оптужен Момчило Перишић. Гувернер Народне банке је био Млађан Динкић, крајње нестручан и умешан у бројне сумњиве послове. Сарадник му је био и Мирољуб Лабус, који данас ради за највећег тајкуна у Србији. Полицију су му водили Михајловић и неки Милић, сада функционер ЛДП-а. Министар правде је био Владан Батић. Михајловића, Милића и Батића у нормалној држави ни случајност не би навела да уђу у зграде министарстава које су водили. Михајловић, Ђелић, Влаховић и Новаковић за време бављења политиком постали су мултимилионери. Шта рећи за кумове, повезане за подземљем, па о неким од “носача ковчега“. Туга. Није кажњен ниједан тајкун који се обогатио за време црвено-црне коалиције (осим што је Карић платио екстрапрофит и пар фунционера СПС због неких станова). Но, Зоран Ђинђић је био изнад свих њих, изнад свега овога. Далеко од тога да је био човек без мана. И да није у политици грешио. Посебно, и чак и када имамо разумевања за околности у којима се налазила Србија на унутрашњој и међународној сцени, Зоран Ђинђић је грешио у спољној политици. Мора се рећи и да је нагло приближавање Западу донело доста добрих ствари, али остаје питање да ли је постојао и бољи начин да се дође до сарадње са Западом. Како је био окружен лошим људима у држави, тако су му и политички пријатељи у иностранству углавном били велики промашај. На пример, ових дана француски философ Ален Бардју изјавио да је у Европи “левица у кризи… апсолутно… без комунистичке идеје, без њеног васкрсења, у новим формама не може се избећи да европска левица доспе у тоталну кризу…[1]“ Тако, када је Зоран Ђинђић одлучио да учлани Демократску странку у Социјалистичку интернационалу, одлучио је и да у Србији превлада неолиберални модел економије. То су супротности које се не могу помирити. Комунизам данас постоји у Кини и на Куби. Нови социјализма се развија од Венецуеле до Аргентине. Зорану Ђинђићу су партнери били Грк који боље прича енглески него матерњи, и Немац, премијер и председник немачких социјалиста, који је као левичар “водио политику деснице“ (Алан Бардју). У Јужну Америку је путовао у Бразил, који данас једини сарађује са САД од држава са тог континента. За Кину се и тада знало да ће брзо претећи САД као суперсила. У Русији је Владимир Путин дошао на власт, а Русију почео да подиже из мртвих. Зато што Србија тада није имала времена (нема га ни сада) знамо да ћемо се са Зораном Ђинђићем срести у будућности. Он је ударио унутрашње, рефорамторске темеље, и реформе, или коју год другу реч желите, морају бити настављене. Наравно, без већине људи са којима је Зоран Ђинђић радио.

 

                           Слободан Милошевић је најбоље од себе отерао. Зоран Ђинђић боље није могао имати. О томе какве су личности били приватно, могло би се судити на основу карактера и судбина чланова њихових породица. О томе какав су траг оставили у српском народу сведоче места на којима су сахрањени (без обзира што досовска власт није хтела да организује државну сахрану, време показује да у народу нема воље да се било шта поводом овога промени – млади, једноставно, Милошевиће не памте по добру, и то није резултат стране пропаганде већ резултат рада брачног пара Милошевић). То не значи да неке заслуге не треба приписати Слободану Милошевићу које је он учинио и које је платио личном жртвом за одбрану српског народа. То, такође, не значи да не треба преиспитати позадину приватизације Сартида зато што је њу спроводила влада на чијем је челу био Зоран Ђинђић. Милошевић није имао политичке пријатеље у иностранству (више су то били Шешељеви пријатељи, од оно мало искрених пријатеља, док се за оне којима се улагивао да би постао “фактор мира и стабилности“, и којима је много дао, ништа узео, све изгубио, не може рећи да су му били пријатељи). Ђинђићеви пријатељи нису били искрени пријатељи Србије. Тек понеки, најмање међу политичарима (осим из народа са којима нас веже традиционално пријатељство). Када је Ђинђић то схватио, променио је курс и био убијен. 

  

                           Трагедија српског народа је што они који стоје иза Ђинђића не прихватају поуке и поруке Драгоша Калајића. Док они који стоје иза Милошевића, Шешеља и Коштунице не прихватају поуке и поруке које данас упућују Светислав Басара и Наташа Б. Одаловић. Те поруке не схватају ни они који су део политичких опција, и они који су лидери тих опција, којима припадају Калајић (народњачкорадикалска) и Басара/Одаловић (евроатлантска). То су околности које су пратиле Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. Које, можда, ни они сами нису могли много да мењају. Србија мора да се ослободи и паланачког менталитета и робовског менталитета који служи Западу. То је, када се све сабере и одузме, била визија Зорана Ђинђића.


[1] Tageszeitung, интервју у Србији пренео НИН, број 2985, страна 81.


%d bloggers like this: