11. и 12. март

 

 

 

 

                           Случај или не, тек годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића следе једна другу, дан за даном. Први је обележио крај 20. века у историји Србије, други је обележио почетак 21. века у историји Србије. Несумњиво, обојица су историјске личности које су оставиле велики утицај на историју Србије.

                           Слободан Милошевић није знао да води државу. Он је знао како да одржи своју власт и имао је бирократски апарат који је поседовао рутину у управљању државом (не и визију како водити државу у свету након Хладног рата). Личне склоности, околности унутар србијанске политичке елите и пораст националног самоосвешћења (са растом шовинизма и ксенофобије у народу и делу политичке и интелектуалне елите) од Слободана Милошевића су, у политичком смислу, направиле антиглобалисту и некога ко је стао на пут опасним циљевима евроатланске олигархије. Начин, средства, пут, који је одабрао за своју политику била су сасвим погрешна. Окружио се медиокритетима и полтронима. Јасно је да је ту било и много страних плаћеника, у самом врху власти, у његовом личном окружењу. Србија није од САД створила непријатеља, већу су САД Србију виделе као свог непријатеља. Зато што Милошевић није био послушан, до краја. Зато што је био близак ултранационалистима и комунистима из Москве (које су сами Руси одбацили и изабрали путинизам). Изнад свега, зато што српски народ, и без Милошевића, не прихвата вазалство. Све време, до бомбардовања Србије, Милошевић је покушавао да буде примљен у друштво владара евроатланске комуне. Није успео из два разлога. Први разлог је тај што га то друштво није хтело. За разлику од митоманског преувеличавања српских слабо образованих бирача елита са Запада је правилно проценила интелектуалне и организационе способности и политичке мотиве Слободана Милошевића (и то искористила на најбољи могући начин за себе а против Србије). Други разлог је тај што новоствореним тајкунима није одговарало да дође страна конкуренција (то је један од разлога зашто није решен спор са српском дијаспором, ти исти тајкуни су уклонили брачни пар Милошевић из идеолошких разлога, капиталистима је сметао јуловски комунизам, који је био добар док се стварала економска база под режимом СПС-ЈУЛ-СРС-НД – неки тајкуни, истина, постали су носиоци увозног лобија, главни заступници евроатланских корпорација, који су из Србије исисали преко 50 милијарди евра у последњих десет година). Данас говорити да је политика Слободана Милошевића била исправна, и да зато што садашње околности омогућавају јаснији увид у циљеве непријатеља Србије, омогућити онима који су водили Србију деведесетих да је воде поново, сасвим је погрешно. Истина, делови спољне политике и данас могу да се користе, јер су и тада били добри. Исто тако, зато што сада сви могу јасно да виде какво злочиначко удружење чине шиптарски криминалци и терористи и водећи политичари са Запада, не инсистирати да се чланови породице Слободана Милошевића који су осумњичени за злочине и криминал не појаве пред судом, чист је безобразлук. Слободан Милошевић није био демократа и није био родољуб, тежио је, са својом супругом, ка космополитизму, али се није удаљио даље од паланке. Слободан Милошевић је био егоиста и паракомуниста. Слободан Милошевић није био демон. Рећи да је за сва зла овога света која су се десила на простору СФРЈ за време његове владавине он крив потпуна је глупост. Кривити њега и пребацивати на њега кривицу за неуспехе у приватном животу, тражити у њему алиби за сопствене промашаје као опозиционара, оптуживати њега за злочине које су други народи починили – мора се престати. Слободан Милошевић није имао против себе само личне противнике, већ аутошовинисте и странце које (су) желе(ли) пропаст српског народа и разбијање државе Србије. Разбијење СФРЈ био је први корак ка томе. Остаје дилема да ли се Милошевићу може опростити за своје грешке и свој немар и безосећајност за свој народ зато што се са својим народом нашао на путу Хегемонима.

                           Зоран Ђинђић је поставио важне политичке, интелектуалне, културне и економске стубове и делове темеља Србије за 21. век. Очигледно, потценио је оно што му је рекао Милошевић, да мафија влада светом (што је сам Милошевић прекасно схватио). Порушио је, у спољној политици, неке стубове који су били носећи за Србију у 21. веку. Притиснут ситуацијом у којој се Србија налазила, одабрао је по њему тада једини логичан пут – сарадња са ЕУ и САД. Ту је показао велику наивност. Уосталом, сви из досовске и европејске елите су исто реаговали. Осим оних поткупљених, који су знали задатак за који су плаћени. Просто, иза Зорана Ђинђића нису стајале снажне личности, већ медиокритети, некакви метросексуалци и исте такве жене. У кабинету су му сарадници били лопови, а сигурно и много њих који су шпијунирали за стране тајне службе. Главни сарадник му је био безидејни и пасивни Коштуница. Као главни опозиционар стајао је смехотрес и штеточина Шешељ. Министри су били, осим пар изузетака, да се никада више тако нешто не понови. За корупцију су оптуживани скоро сви чланови Владе (Небојша Човић, Душан Михајловић, Јожеф Каса, Божидар Ђелић, Горан Новаковић, Александар Влаховић, Драган Миловановић, Слободан Милосављевић, а једино је кривична пријава поднета против Марије Рашете Вукосављевић). За шпијунажу је оптужен Момчило Перишић. Гувернер Народне банке је био Млађан Динкић, крајње нестручан и умешан у бројне сумњиве послове. Сарадник му је био и Мирољуб Лабус, који данас ради за највећег тајкуна у Србији. Полицију су му водили Михајловић и неки Милић, сада функционер ЛДП-а. Министар правде је био Владан Батић. Михајловића, Милића и Батића у нормалној држави ни случајност не би навела да уђу у зграде министарстава које су водили. Михајловић, Ђелић, Влаховић и Новаковић за време бављења политиком постали су мултимилионери. Шта рећи за кумове, повезане за подземљем, па о неким од “носача ковчега“. Туга. Није кажњен ниједан тајкун који се обогатио за време црвено-црне коалиције (осим што је Карић платио екстрапрофит и пар фунционера СПС због неких станова). Но, Зоран Ђинђић је био изнад свих њих, изнад свега овога. Далеко од тога да је био човек без мана. И да није у политици грешио. Посебно, и чак и када имамо разумевања за околности у којима се налазила Србија на унутрашњој и међународној сцени, Зоран Ђинђић је грешио у спољној политици. Мора се рећи и да је нагло приближавање Западу донело доста добрих ствари, али остаје питање да ли је постојао и бољи начин да се дође до сарадње са Западом. Како је био окружен лошим људима у држави, тако су му и политички пријатељи у иностранству углавном били велики промашај. На пример, ових дана француски философ Ален Бардју изјавио да је у Европи “левица у кризи… апсолутно… без комунистичке идеје, без њеног васкрсења, у новим формама не може се избећи да европска левица доспе у тоталну кризу…[1]“ Тако, када је Зоран Ђинђић одлучио да учлани Демократску странку у Социјалистичку интернационалу, одлучио је и да у Србији превлада неолиберални модел економије. То су супротности које се не могу помирити. Комунизам данас постоји у Кини и на Куби. Нови социјализма се развија од Венецуеле до Аргентине. Зорану Ђинђићу су партнери били Грк који боље прича енглески него матерњи, и Немац, премијер и председник немачких социјалиста, који је као левичар “водио политику деснице“ (Алан Бардју). У Јужну Америку је путовао у Бразил, који данас једини сарађује са САД од држава са тог континента. За Кину се и тада знало да ће брзо претећи САД као суперсила. У Русији је Владимир Путин дошао на власт, а Русију почео да подиже из мртвих. Зато што Србија тада није имала времена (нема га ни сада) знамо да ћемо се са Зораном Ђинђићем срести у будућности. Он је ударио унутрашње, рефорамторске темеље, и реформе, или коју год другу реч желите, морају бити настављене. Наравно, без већине људи са којима је Зоран Ђинђић радио.

 

                           Слободан Милошевић је најбоље од себе отерао. Зоран Ђинђић боље није могао имати. О томе какве су личности били приватно, могло би се судити на основу карактера и судбина чланова њихових породица. О томе какав су траг оставили у српском народу сведоче места на којима су сахрањени (без обзира што досовска власт није хтела да организује државну сахрану, време показује да у народу нема воље да се било шта поводом овога промени – млади, једноставно, Милошевиће не памте по добру, и то није резултат стране пропаганде већ резултат рада брачног пара Милошевић). То не значи да неке заслуге не треба приписати Слободану Милошевићу које је он учинио и које је платио личном жртвом за одбрану српског народа. То, такође, не значи да не треба преиспитати позадину приватизације Сартида зато што је њу спроводила влада на чијем је челу био Зоран Ђинђић. Милошевић није имао политичке пријатеље у иностранству (више су то били Шешељеви пријатељи, од оно мало искрених пријатеља, док се за оне којима се улагивао да би постао “фактор мира и стабилности“, и којима је много дао, ништа узео, све изгубио, не може рећи да су му били пријатељи). Ђинђићеви пријатељи нису били искрени пријатељи Србије. Тек понеки, најмање међу политичарима (осим из народа са којима нас веже традиционално пријатељство). Када је Ђинђић то схватио, променио је курс и био убијен. 

  

                           Трагедија српског народа је што они који стоје иза Ђинђића не прихватају поуке и поруке Драгоша Калајића. Док они који стоје иза Милошевића, Шешеља и Коштунице не прихватају поуке и поруке које данас упућују Светислав Басара и Наташа Б. Одаловић. Те поруке не схватају ни они који су део политичких опција, и они који су лидери тих опција, којима припадају Калајић (народњачкорадикалска) и Басара/Одаловић (евроатлантска). То су околности које су пратиле Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. Које, можда, ни они сами нису могли много да мењају. Србија мора да се ослободи и паланачког менталитета и робовског менталитета који служи Западу. То је, када се све сабере и одузме, била визија Зорана Ђинђића.


[1] Tageszeitung, интервју у Србији пренео НИН, број 2985, страна 81.

3 Responses to 11. и 12. март

  1. Varagić Nikola каже:

    Док размишљам о Милану Недићу стално ми је у глави Зоран Ђинђић. Да ли је његова сарадња Западом, не она начелна, политичка, јавна, већ она тајна, лична, била нешто што је он задовољно прихватао или је у себи осећао гађење што мора да сарађује са окупаторима Србије.
    Како се осећао Милан Недић док је потписивао документа у корист нациста, а како Зоран Ђинђић док је позивао НАТО да бомбардује Србију, док је изручивао Милошевића на Видовдан (није спорно да је Милошевић у том тренутку морао бити изручен Хагу, али није морао бити изручен за Видовдан, то није смео да уради Ђинђић, и сарадња са Хагом и државама из региона је морала да фунционише потпуно другачије)?
    Да ли је Милан Недић спасао више Срба и Јевреја него што је одговоран за Србе и Јевреје који су страдали под наци окупацијом?
    Да ли је Зоран Ђинђић иза себе оставио десетине милиона евра на рачунима како се прича?
    Временом ће се све сазнати и о Милошевићу и о Ђинђићу. И Недићу, Титу и Михајловићу?

    Што се тиче њихових наследника, и “историјског мирења“ ДС-а и СПС-а, које предводе Тадић и Дачић, ево пар коментара.
    За Тадића и Дачића можемо рећи да су у интелектуалном смислу обични медиокритети. Ко памти иједну мудру мисао ових политичара за све ове године њиховог бављења политиком? Људи кажу да су они као политичари “веома способни“. Да, способни су да за своју странку обезбеде највише управних одбора,закумове и пријатеље уносне послове, да егзистенцијално збрину и своје унуке. Резултати говоре да су они врло неспособни политичари. Тадић је био професор психологије у средњој школи, као нешто се бавио приватним послом, толико успешно да нема уштеђевине и некретнине (осим уштеђевине и некретнине које имају кумови и сарадници, попут оних из Ђинђићевог кабинета). Реално, у политици никада не би прошао да није син Љубе Тадића, и да није пијун домаћих тајкуна и амбасадора евроатланске комуне. А несрећни Дачић је очигледно био добра бубалица у школици. Политичку каријеру је направио, у почетку, увлачећи се у дупе коме је требало, а касније, укључујући садашње време, шетајући кофере по становима. Да у српској полицији и тајним службама има поштених и умних људи, оваква наказа никада не би могла да дође у ситуацију да постане министар полиције. То је дно дна Србије. Нажалост, постоје и неки који у томе виде добру ствар за Србију. Као, неко “историсјко помирење“, као “сада ће Србија да се извуче из живог блата“, као “одуговлачење са формирањем владе штети развоју Србије“. Као да све владе Србије од када ја знам за себе нису радиле на штету Србије. Када сам ја рођен, Србија је била релативно богата држава, сада је јадна и бедна. Одакле икоме идеја да влада ДС-СПС може било шта добро донети Србији?
    Ко стоји иза Тадића и Даћића? Људи попут Мркоњића и Мићуновића. Обичне будале, половични људи, самозаљубљиве природе. За ког високог члана ДС-а и СПС-а грађанин Србије може рећи “ecce homo“. За сваког, ако смо у дискурсу “људског, сувише људског“.

  2. Varagić Nikola каже:

    Ваљда сваки паметни српски и руски патриота зна да је цена повратка породице Милошевић у Србију одлазак више стотина хиљада младих из Србије у наредној деценији. То не знају српски и руски националисти и ксенофоби (због ксенофобије и нису идеални односи између Срба и Руса, други разлог је инфериорно еврофилство декадентних Срба и Руса).

    Са друге стране како ико може да прихвата било коју владу док се не реши питање политичке и сваке друге позадине убиства премијера Ђинђића и ко све ове године опструира проналажење правих организатора. Колико таквих седи и у овој валди?
    Ево, Коштуница је изгубио власт, нека га ухапси ДС, ЛДП и Г17+ ако је наредио да се убије Ђинђић. Само, шта ће бити са директором БИА-е. И он и министар унутрашњих послова у време убиства премијера, на прослави коју је организовала српска полиција, сасвим пријатељски су примљени од стране потенцијалног министра полиције Дачића на ивици и директора полиције.

  3. Varagić Nikola каже:

    ПОЛИТИКА

    Мирјана Бобић-Мојсиловић

    Олуја

    Тринаестогодишњица „Олује” у Београду је обележена паљењем свећа и говором председника Тадића. У Хрватској је годишњица „Олује”, акције хрватске војске којом је из Хрватске протерано преко двеста хиљада Срба, као и сваки пут до сада, прослављена помпезно и слављенички.

    Онај ко мисли да ће икада бити другачије, грдно се вара. Протеривање Срба се у Хрватској сматра великом победом, па зато и није чудно што је сваке године у велико национално славље домовинске победе био укључен и чувени Томпсом, певач за кога је „Србе на врбе” омиљени стих.

    Председник Тадић је у свом говору поменуо како се он неколико пута извинио свима за злочине које су починили Срби, али да слично извињење није никада чуо из Хрватске. Затим је председник Месић подсетио Тадићев кабинет да се и он једном извинио за злочине које су починили Хрвати. А онда се ту умешао и премијер Санадер који је супериорно изјавио да ће Хрватска да прослави „Олују”, која је била праведна и ослободилачка акција, и да неће никоме дозволити да баци љагу на ту велику хрватску победу.

    Победници и поражени, свакако, не могу мислити исто – жртве поражених се не узимају у обзир, етничко чишћење је једнима разлог за национално славље, другима за ламентирање над неправдом и ту се, бар у овој причи, никада ништа неће променити. Али, овде се ради о нечему другом – нас и не треба да брине шта говоре и шта раде у Хрватској, већ само како се ми односимо према властитој историји, властитој садашњости и властитој будућности, а за то нам не могу бити криви ни Хрвати, ни било ко други.

    Да се не лажемо – 5. августа 1995. Србија је била на летовању, док су конвоји несрећних Срба, на тракторима и са „југићима” натовареним тигањима, по несносној жези сатима чекали на прилазима Београду. Колико се сећам, довитљиви Срби су својим несрећним сународницима продавали воду и брескве на аутопуту. На РТС-у, уместо извештаја о трагедији, приказивао се дугометражни документарац о делфинима, а мало-помало, трагедија и прогон српског народа из Хрватске некако су „прогутани”.

    Већ тада, у српском јавном мњењу била је одомаћена идеја да су све што се догађа, и све што ће се догодити, Срби заслужили. Идеја о Србима као о дежурним кривцима, лошим момцима и реметилачком фактору сваке европске среће, већ тада је вешто била пласирана у овдашњим интелектуалним круговима, који су свој напредни европејски дух показивали праведним откривањем српских злочина, и потпуно неправедним ћутањем о злочинима над Србима. То је остављано у задатак „примитивцима, националистима и десничарима”. Политичка коректност никако није обухватала неправду према Србима. Отуда су најгрленији ловци на српске злочинце били несхватљиво тихи када су се хапсили, па затим ослобађали зликовци према Србима. О томе није било упутно говорити, тим пре што је антисрпска пропаганда у Србији била јака исто колико и у Хрватској, у Босни, или на глобалним медијима. Занимљиво је и да је у време комунизма било потпуно политички неподобно помињати било какве злочине и неправде према Србима, и да су то највише подржавали српски комунисти, укључујући и историчаре који су давали научну подлогу идеји братства и јединства или, на пример, и буквалном и симболичком бетонирању Јасеновца.

    Отуда је говор Бориса Тадића важан – не зато што ће неко извињење, можда, стићи из Хрватске, или зато што ће то променити стање ствари и вратити прогнанике у своје домове, него зато што показује да без обзира на све притиске Европе и света, без обзира на пропаганду и политику „свршеног чина“, без обзира на забрањене теме, није изгубио осећај за правду.

    Тринаест година после „Олује“, овај говор Бориса Тадића руши оно опште место беде овдашње јавне сцене, да си тим већи и праведнији Европејац, што си мање објективан – и што си мање Србин. http://www.mirjanabm. com

    М. Бобић-Мојсиловић
    [објављено: 06/08/2008]
    http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Oluja.sr.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: