Il si taj il nisi taj

мај 26, 2008
Политика, 27. 05. 2008. године
Марчело

Угао камере

Да л’ ће бити боље у Европи или ни Европа није шта ми сањамо да јесте – то ћемо већ да видимо.

Духови су опет прокључали на рингли нервозе и очаја: те ’оћемо у Европу, те нећемо, те ’оћемо ли да се одушевимо Европом у нама – Евровизијом, која је реално само парада бљувотина… Један човек ми лепо рече, уз чашицу: „Шта се ми зајебавамо, па шта и да нам сутра дају тај, штатијазнам, сертификат да смо Европа? Шта то мења било кога од нас? Шта вреди џукели педигре кад педигре не чишти од бува?” А оно, да видиш, у кафани се свашта лупа, ал’ се и убоде понека мудра, макар у рогобатном облику. Али, мудрост ионако воли да се тако обуче, иначе би свима била секси. Да л’ ће бити боље у Европи или ни Европа није шта ми сањамо да јесте – то ћемо већ да видимо.

Mеђутим, оно што нас много више мучи јесте чињеница да многи млади људи оду тамо преко да то сазнају, јер им се расплет не чека овде, где сваки пут кад „пукне зора” мож’ се деси да ти то упуцано небо падне на главу. И ту исто има свакаквих ставова: једни оду чим им се укаже прилика, напомињући да је њихов живот њихова ствар и да нису они криви што отаџбина није заинтересована за њихов таленат ни онолико колико за шибицарски (тај се чак јако добро котира), други се куну у своју земљу и кажу да никад не би отишли – а земљи би, заправо, било корисно да оду, зато што је боље да бескорисно смрде негде другде него овде, где бране земљу кличући јој пароле док храбро обарају зли контејнер у Српских владара. Има и трећих. Оних који не желе да оду, али не умеју да остану (нормални) овде – АЛИ се ипак свакодневно боре. На шта се, у ствари, своди механизам одлуке о оваквим стварима? Ево приче коју ја причам у кафани, као одговор на питање како ми се та дилема размаглила.

Био сам клинац у време кад је Интернет стидљиво почео да нам улази у домове, па тиме и прва интернет-познанства. И тако се ја сконтам с једном цуром из Београда, кренемо вазда да се дописујемо и чаврљамо о свему и свачему и мени се то много допадне. Богме, допадне ми се, том пригодом, и та цура. Зато што се та прича није баш нешто завршила свадбом, као ни већина икад забележених тинејџерских љубави (читај: космички су велике ал’ трају само сезону), почео сам лагано да презирем и нет и технологију – а знаш како то бива, ко ти се замери у тинејџерлуку – памтиш му заувек. Ипак, било је забавно слушати себе како изјављујеш љубав први пут, умишљајући да је то у вражју матер озбиљно. И наравно да је баш тад падала кишурина и наравно да сам чуо неке виолине у позадини и наравно да сам био убеђен како се дешава историјски тренутак; како само слатко кењамо у тим годинама, машала! Ма, шала је сад, тад беше најважније на свету. Елем, ја саопштим то, а она саопшти како пали у Америку, да тамо похађа четврту годину средње. Гром и пакао. Ау, ту умислим како свака права љубав има своја искушења, како је сад ваља храбро чекати, к’о Пенелопа Одисеја – само с обрнутим улогама полова – и ништа, узмем да чекам. Прође девет месеци, она дође и видим лепо ја да њој то више није тај филм, те да је кафа коју пијемо по њеном повратку вероватно последња, ако их и буде после ове, дефинитивно неће бити зашећерене стомачним лептирима. Зато се упустим у ћаскање о другим стварима, о томе шта ко планира у животу и бла-бла. Она ми каже како би волела да се врати преко, да тамо студира. Како је много фактора у игри да се то оствари, али њена воља није спорна. Питам је је л’ стварно толико лепо тамо. Каже ми да није лако, али је макар сигурно, и том приликом покаже ми неког убогог, забраделог уличног виолинисту, што свира серенаду усраној нади да ће му неко дати динар или два. „Видиш тог човека? Причали ми да је био најбољи на академији. А види га сад. Ова земља убија.” О њој и нама већ сам био престао да размишљам, али ми је слика виолинисте угравирала несаницу у капке и целе сам ноћи мислио о томе како је она у праву, како овде пропадају и највећи, како треба побећи.

… а онда сам се саплео о то „побећи”. Кад одеш, бежиш; кад бежиш, сматраш себе слабијим. Кад се сматраш слабијим, или узмеш да ојачаш или ће твој живот увек бити некакво бежање. И онда ми сине: све је до угла камере. Ако си песимиста, увек ћеш да нађеш неког тужног виолинисту што свира реквијем бољем сутра и демаскира га у „мало сутра”. Увек ћеш да нађеш убедљив доказ да смо пропали и да ништа не вреди ни труд, ни таленат, ни вера у своју земљу. Али, са друге стране, ако гурнеш руку у гаће и напипаш оно испод фалуса, наћи ћеш не само жаргонски синоним за храброст, него и сидро које ће те задржати овде. Лаким погледом око себе, видећеш људе који су успешни и вредни својој земљи, а нису лопине. Само ако си вољан да тако усмериш камеру. Све се бира. Ја сам тада одабрао тако, и никад више нисам размишљао да одем.

Данас се ближим дипломи професора српског језика и књижевности, редовни сам колумниста за две редакције, учествујем у акцијама борбе за толеранцију међу младима Балкана, имам два успешна музичка албума и један роман иза себе, концерте сваког викенда, гарсоњеру и у њој библиотеку. И узео сам да се верим. И даље ми је жао просјака с виолином, али сам уверен да такав постоји и у Америци.

 

Advertisements

Православље, 1. део

мај 18, 2008

“Рајско незнање“ за којим јудеохришћани теже, по врло грубој аналогији, врста је агностицизма, јер Бог постоји али се Бог не може видети, нити спознати, и то је део спознаје о Богу.[1] Циљ хришћанства је обожење, а обожења нема ако човек није самоуверен. Преузимање одговорности и слобода одлучивања носе у себи једну врсту атеизма, стања сличног као када дете постаје човек па се удаљава емотивно, психички и физички од родитеља. Такође, Бог се налази и у Човеку и “испод камена“. Можда је тело развијено из тела мајмуна, а Дух удахнут из далеких галаксија. Протојереј Сергеј Булгаков почетком 20. века написао је: “…Сагласно са тим, не би требало сагињати главу пред секуларизацијом која траје и навалом безбожништва. Све то може бити само дијалектички моменат у историјском развоју, само антитеза за којом ће уследити нова синтеза… То што зелено дрво хришћанства данас делује увело, зар то не значи да је Вртлар посекао осушене гране у Свом винограду – како би већом снагом расле нове?“

                           На Западу долази до потпуне отуђености човека од другог човека и човека од природе и Бога. На Западу се и даље расправља о томе да ли Библију схватати дословно или метафорички. То опет не значи да езотерије нема на Западу. Догма о насумичним генетским мутацијама као објашњење о пореклу човека и притисцима окружења под којима су опстајали способни и прилагодљиви као објашњење о људском интелектуалном, духовном, емотивном, културном и сваком другом нетелесном развоју (неуронаука није дала одговор како настају мисли, док са друге стране наука доказује да мисао има утицај на обликовање тела и његово функционисање) који је претходио и уследио у времену око “силаска са дрвета“ има најјаче упориште на Западу, из ког, парадоксално, излази и наука, која у служби човекобоштва негира теорију еволуције. Осим ако се могућност да човек направи вештачким путем другог човека, човека-реплику, човека-овцу, да успори старост и продужи живот, да мења климу, географију, насељава друге планете и слично не тумачи као “еволутивни скок“.[2] Западна животна философија изграђена је на “механицистичкој“, чулној и на основу ограниченог онтолошког схватања суштине мита и метафизике одређеној логици, из координата добијених из lumen naturale и одатле изведених “истина“ које се догматизују због егоистичких амбиција појединаца иако се човековом (само)спознајном путу о себи и природи не види крај. Синдром potestas clavium, од кога цео Запад болује, данас се намеће кроз “политичку коректност“ и тумачење демократије и људских права у име других. У једном тренутку хришћанске и социјалистичке вредности биле су доминантне и одлучујуће за развој Запада и његово преимућство у свету али су данас у Западној Европи хришћани и истински социјалдемократи угрожена врста. Сирова схватања еволуционизма и сурова правила капитализма однела су победу. Шта год да на Западу данас настаје, делује монструозно. Монструм (са више глава) не хаје за морал и социјалну правду и једнако је заинтересован за езотерију и емпирију. Монструм има своје главе и у Србији.

                           “Косово српски Јерусалим“, “Косово колевка српства“, “Косово је срце Србије“… одзвања из многих грла у Србији. По попису, Срби су апсолутно православан народ. По делима, нимало хришћански (распадају се породице, огромна је корупција, жене и деца непријатеља се силују и убијају, итд.). Када се погледа број верника који одлазе у цркву, макар и недељом, Срби су православан народ само на папиру[3]. У односу на неку годину са почетка ’80-тих 20. века када се само неколико посто грађана изјашњавало као верник, до средине ’90-тих када се преко 90 посто Срба изјаснило да припада православној вероисповести, криминал у држави вишеструко се умножио. Многи од верујућих из народа који са доста емоција бране СПЦ до краја, чак и када чињенице говоре супротно, не поштују оне који чине цркву – свештенство (велики део свештенства и не заслужује поштовање). Верници не познају смисао вере, суштину Христа. Данас, у Србији, бројни православни верници читање Библије повезују са неким обликом секташтва. Није још истражено али се може претпоставити да велики број православаца у Србији верује да је теорија еволуције тачна, верује у пантеизам, у источњачке науке духовности које уче о реинкарнацији, дарми и карми, велики број православаца отвара тарот, иде код астролога и нумеролога (што све и не мора да буде лоше, да се не крије иза лицемерја и страха који производи “инстикт стада“). Дакле, иако већински православна, Србија је већински и паганска и атеистичка, али и сатанистичка (барем из угла ортодоксне ортодоксије, али и стања нације и државе, јер се Ђаво као и Бог налази у сваком човеку и “испод сваког камена“, дакле и у Шумадинцу и испод камена у Шумадији).

                           Године 1766. на захтев цариградског патријарха султан је издао ферман којим се укида Пећка Патријаршија и подвргава Цариградској. Пошто је под његову власт пала Охридска Архиескопија, цариградски патријарх је вратио финансијски дуг султану. У 16. 17. и 18. веку почиње дуготрајни процес албанизације и муслиманизације на простору Космета. Практично, од тог времена, Метохија није посед Православне цркве. Срби, као народ, на историјску сцену ступају на простору Зете, Неретве, Далмације и Рашке. Космет означава колевку православне вере, укорењивања хришћанства у српском народу. После сеоба са Космета, угарско-турских ратова, центар православља сели се на Фрушку Гору и околину, настају Митрополија Карловачка и Војна крајина, православна вера опстаје у Панонији, на простору који су Срби населили, и у (данашњој) Хрватској и БиХ где су живели. У Црној Гори је образована самостална Митрополија Цетињска. Српска православна црква настаје у Београду 1920. године спајањем свих црквених области.

                           Проблем са Косовом и Метохијом јесте проблем идентитеа и сопства са којим се суочава српски народ, и пре, и сада, у глобализованом свету. Кроз решавање питања статуса Космета решава се и питање идентитета.

                           Идентитет једног народа чине језик и култура. Реч култура потиче од латинске речи colere – неговати, гајити, подизати. Отуда и веза идентитет-(на)род. Култура се ствара кроз генерације поколења. Неговање, гајење, подизање, захтева селекцију, бригу, казну, награду, рад, шансу, ред, дисциплину, вољу, веру, моралност и етичност…

                           После векова тоталитаристичких система, крајем 20. века започет је процес у коме је сваки појединачни елемент почео себе да утврђује у својој посебности и изузетности, надокнађујући одузето од стране целине, али својим наглим и екстремним заокретом самоутврђивање је уништило целину. Зато Србија није Држава. Од почетка 19. века, од времена просветитељства Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, преко либерала, напредњака, радикала и социјалиста, преко неких владара и генерала, преко ученог свештенства, преко “либералних“ комуниста, спрема се Србија за суштинску демократизацију. Проживљава као и сви “кризу модернитета“ – противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног (Хард и Негри). Српски народ поседује демократски потенцијал, потребно је више зрелости и (само)свесности[4]. Христове речи су “љуби ближњег свог као себе самог“ али Христове речи су и да ко љуби себе и свог ближњег више него “мене није мене достојан“.

                          

 


[1] Павле Евдокимов: “Бог обитава у центру, али остаје недостижан; иманентност Његовог присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом.“ Далај-лама не искључује Његово постојање, али он Га не види, и зато будисти имају “празнину“ која је све само не празна. У исламу, постоји део који каже да Прва интелигенција не може спознати Принцип који је успоставља.

[2] Сад кад човечанство може само себе својим аутодеструктивним понашањем и небригом о животу и Земљи да врати у ледено доба, и када знамо да је заборавност нормална код људи, посебно ако нема материјалних трагова да је нешто постојало или да се нешто десило, и када знамо да до промене климе и географије на Земљи “често“ долази, можда се и порекло мита другачије сагледа, самим тим и људско порекло. Човек, са научног аспекта гледано, премало зна и постојећа теорија о настанку и развоју човека коју је устоличио Чарлс Дарвин не нуди довољно доказа за своја тврђења да би постала аксиом. Мислим да наука за пар стотина или пар хиљада година може да дође до необоривих чињеница о пореклу и развоју човека, до потпуног знања о ДНК, Земљи, Сунцу, Великом Праску, црним рупама и маглинама.

[3]  Истина, ово има везе и са неким дубљим процесима, које могу најбоље представити речима Павла Евдокимова: “Хијерархија преко које се даје Благодат Светих Тајни завршава се у свештенству верних. Без икаквог раскида, мешања или поделе Црква се остварује у узајамности свих“. Другим речима, Црква (тело Христово) постоји и ван цркве, а свештенство постоји и без мантија и кандила. 

[4]  Емануел Сведенборг: “Свако јединство је састављено од различитих (ствари), јер јединство које се не састоји од различитих ствари није ништа, нема облик, па према томе ни својства. Али кад је јединство састављено од различитих ствари и када те различите ствари имају савршене облике, надовезујући се једна на другу као пријатељице и слажући се у томе низу онда је јединство савршено. Да свака савршеност отуда долази, види се из тога како свака лепота, свака чар и све што је пријатно, утич на чула и душе: утиче тако што делује као сагласје и склад више ствари које се сједињавају и слажу, било да делују у исто време, или да иду једна за другом.“


Покрет

мај 18, 2008

Политика, Милош Петровић објављено: 17/05/2008

 

 

  

Шта је, у ствари, покрет

 

Покрети су суштински различити од тзв. друштава и интересних група традиционалне грађанске демократије, која по добијању права или признања за које се боре бивају утопљена у већ постојећи поредак

Ове године се у свету обележава 160 година од издавања Марксовог Манифеста, те најпознатије артикулације једног покрета. У међувремену смо били сведоци многих радничких, револуционарних, партизанских, студентских, и пацифистичких покрета, као и великих друштвених промена, те је данас вредно поставити питање о судбини самог тог појма.

Термин „покрет” већ годинама фигурира како у невладином сектору, тако и у оном партијском и државном. Док је некада био резервисан за релативно мали број феномена масовног карактера, данас су покрети присутни у свакој сфери живота и повезани најразличитијим мотивима и циљевима. Генерално говорећи, данашњи покрети су и мање милитантни, њихово поље активности је уже, и већином у оквиру друштвеног и политичког система. Такви су код нас покрети за одбрану Косова, за Европу, православни покрети.

Ипак, оно што је заједничко и старим и новим покретима јесте јавно ширење одређених вредности и идеја, као и одговарајућа мобилизација грађана. Надаље, многе организације данас настоје да називом „покрет” задрже наслеђе критичности, активизма, и солидарности као његових основних асоцијација. Циљ је у наглашавању мобилности, неконвенционалности и негативног става према традиционалним, тромим, окошталим друштвеним или политичким институцијама.

Као такав, данашњи покрет већ својом конституцијом указује на одређену подвојеност која је, такорећи, и сама у духу времена. Са једне стране, сведоци смо великих пробијања традиционалних, уских оквира друштва, економије и политике, која доприносе повезивању људи и њиховом осећању самосвојности и слободе делања; са друге стране, наше је време фрагментације друштвене целине, повећане контроле над људима у свим, па чак и најличнијим сферама живота, повећане бирократизације и опште стандардизације. У данашњим покретима, ова подвојеност се очитује у тензији између формално преузетог наслеђа (духа) традиционалног покрета, са једне стране, и њихове све веће фактичке професионализације, интересне парцијализације, и финансијске зависности, са друге.

То је и разлог зашто је данас теже разлучити покрет од „интересне групе”, лобија, или секте, што отвара могућност манипулације грађанима. Покрет – термин који већ садржи призвук аутохтоног „историјског рађања” у оквиру једног друштва – тако се може створити бирократском одлуком, па и директивом изван датог друштва, а са специјалним, краткорочним циљевима који не морају ни на кој начин да се поклапају са интересима „циљне групе”. Уместо да буде изнедрен из општег историјског и друштвеног искуства једне заједнице, покрет тако може да буде његова сушта супротност.

Покрети су суштински различити од тзв. друштава и интересних група традиционалне грађанске демократије, који по добијању права или признања за које се боре, бивају утопљени у већ постојећи поредак, неретко постајући његов најконзервативнији елемент. На одређени начин, покрет постоји и пре него га било ко препозна као таквог, он је „атмосфера” међу људима, врење, које омогућава конкретнију организацију. Он настаје из већ постојећег и имплицитног консензуса по питању шта је битно, а шта није, „у чему је ствар”, што можда још увек не може да буде формулисано, али је присутно у свакодневном доживљају стварности појединца, те као такво може бити препознато у наизглед тривијалном, нпр. нечијем погледу, гестикулацији, успутном коментару. Зато није ни чудно да је чак и један Лењин, тај мајстор организације, окарактерисао пролетерски покрет као „нешто што нико не зна одакле извире” и што не може бити „измишљено од стране некаквих специјалиста”. Слично је мислио и Троцки када је револуцију објаснио као „огроман, мистериозни процес”.

Сходно томе, покрет значи више него наденуто име за оно што је у суштини партија; покрет нису ни перформанси на јавним местима, нити пуко заступање политичке линије. Покрет нема за циљ победу на изборима. Бити покрет значи отелотворити једну општу визију људског живота, људских потреба, људских вредности, и људског смисла, и истовремено се борити за њихово пуно друштвено признање и остварење. То неопходно подразумева и једну општу визију људске заједнице. Бити покрет значи дефинисати себе у основи позитивно, према сопственим квалитетима, сопственим схватањима, сопственим животним стремљењима, а тек онда негативно, према „ономе што ми нисмо”. Покрет не тражи пуки животни простор у оквиру постојећег, већ га превазилази стварањем реалности у којој је то постојеће неадекватно, оголело, несавремено, једном речју — бесмислено.

Имајући ово у виду, није ни чудно да су најистакнутији покрети у историји – од рано хришћанског до пролетерског и антиглобалистичког – били управо највећи покрети за ослобођење. То је и показатељ да извор покрета није нешто „мистериозно”, већ објективан доживљај појединаца да је њихов живот суштински у раскораку са животом какав би реално могао и требало да буде. Потлачен човек је потлачен у готово свим сферама свог живота; његов живот је неслободан. Он је неслободан и као грађанин, и као радник, и као родитељ. Ропство га мори и у сновима. Зато и његов одговор мора бити његов животни одговор, одговор који израста из његовог самог друштвеног бића. Као директно отелотворење таквог одговора, покрет је најмање идеолошка друштвена творевина, тј. у највећој могућој мери заступа универзалне вредности.

За разлику од истинског покрета, који извориште своје критике, активности и солидарности налази у објективном доживљају целокупног друштвеног живота, и који поставља тај живот за предмет промене ка добробити сваког човека, привидни покрет у суштини полази од парцијалних интереса мањине и користи се историјском формом и именом покрета зарад остварења одређених привилегија.

Докторант филозофије на Берклију, Калифорнија


Људска права и моћ Запада

мај 10, 2008
ПОЛИТИКА, 10. мај 2008.
Алекса Ђилас

Замисао да се човечанство подвргне вољи Запада је суманута утопија која би своје поборнике и њихове земље одвела у пропаст
 

Шта су људска права? У свету и код нас често се о томе воде расправе. Доиста, тешко је тачно и јасно одредити садржај овог појма, као и утврдити шта све обухвата.

Али, као да на много веће тешкоће наилазимо у теорији него у пракси. Зар није тачно да иако нам мањкају речи у разматрањима о људским правима, ипак постајемо врло говорљиви чим су наша права угрожена. А како тек деца брзо и лако разумеју шта су њихова права и зашто им припадају. (Отац сам дечака од тринаест и девојчице од једанаест година и приметио сам да споро схватају једино када им говорим о дужностима.)

Данас у свим земљама политичари изражавају своју подршку људским правима. Такве изјаве, наравно, често нису искрене, али је чињеница да се у свету људска права мање крше него икада раније у историји. И за разлику од прошлог века, много је мање великих тирана, а не прети ни опасност од светског рата. Овај огромни напредак даје нам право да се надамо како ће у не тако далекој будућности права сваког човека бити поштована.

Добро су познати начини борбе за људска права: петиције и јавни протести, писање чланака, есеја и књига, стварање уметничких дела, научни рад у институтима и на факултетима, делатност у демократским политичким партијама и у невладиним организацијама (али само у оним правим, које имају смелости да критикују политику великих сила). Будући да су људска права велика политичка идеја, која је истовремено и веома модерна и наставак древне људске тежње ка слободи и достојанству, борба за њих захтева један посебан политички морал.

Које су особине тог политичког морала и на које се све начине он испољава?

Прво, залагати се за људска права значи бити против насиља. Зато су поборници ове племените идеје велики противници рата – тешко га прихватају чак и у оном малом броју случајева у којима га међународно право сматра легитимним. Такође, често чине напоре за очувањем мира у свету. Тиме само проширују подручје своје борбе за људска права, будући да се у рату она најмасовније и најсуровије крше.

Затим, веровати у људска права значи бити интернационалиста. Онда се само по себи разуме залагање за снажне Уједињене нације и за њихову већу улогу у свету, као и подржавање свих других међународних организација. Такође следи заузимање за то да све државе – како мале, тако и велике – поштују међународне повеље, уговоре и законе, као и да их буквално примењују, и то у свим случајевима.

Даље, пуно поштовање људских права у некој земљи често претпоставља корените промене у њеном политичком систему. На пример, уклањање војне хунте кроз демократске изборе или замену једнопартијског система вишепартијским. Али, политички морал који иде уз људска права захтева да до промена дође мирним реформама а не државним ударом, грађанским ратом или спољном оружаном интервенцијом. Он тражи да се буде стрпљив и ка далеком али великом циљу иде упорном свакодневном делатношћу. И да се потпуно одбаци језик мржње и клевета, претњи и уцена.

На крају, у данашњем свету има много националистичких сукоба у којима су људска права прва и највећа жртва. Сви борци за људска права знају да у трагању за решењима не смеју да делају првенствено као припадници своје нације. Али, у сукобима у којима њихов народ не учествује, многи чине грешку и опредељују се за једну од страна, зато што је она (или бар њима тако изгледа) мање крива за сукоб и има оправданије захтеве, или просто зато што је малобројнија, слабија, сиромашнија. Таквим опредељивањем, међутим, они изневеравају свој политички морал и претварају се у политичке присталице и савезнике. Једино је исправно бити за мирно решење, које није наметнуто већ постигнуто кроз споразуме, нагодбу и поравнање, и уз учешће међународне заједнице (коју никад не треба поистовећивати са Западом).

Водећи западни политичари веома су поносни на то како се у њиховим земљама поштују људска права. Гледано из иностранства, стање није баш тако очаравајуће. Али ипак, када се све узме у обзир, тачно је да се на Западу људска права мање крше него у другим деловима света.

Западни политичари такође тврде како је поштовање људских права широм наше планете један од главних циљева спољне политике њихових земаља. Критичари су, међутим, одавно уочили западну недоследност и двоструке стандарде, посебно се обрушујући на Сједињене Америчке Државе. У критици, међутим, треба ићи даље и указати на то да је америчка спољна политика, као и она њених савезника, често супротна политичком моралу који захтевају људска права. Помислимо само на све ратове, прошле, садашње и оне који прете; пристрасност у приступу националним сукобима; умањивање улоге Уједињених нација и других међународних организација; непоштовање међународних закона и уговора; захтеве да се знатно ублаже критеријуми за употребу нуклеарног оружја; проширивање НАТО-а, огромне војне буџете и стално увођење нових врста наоружања. (Тешко је одупрети се и не направити циничну примедбу да се данас на Западу у медијима много чешће користе атрибути паметан, софистициран, а последњих година и бриљантан, уз називе оружја, посебно ракета, него што се користе уз имена политичара и дипломата или уз њихове идеје и предлоге.)

Када амерички политичари и дипломате говоре о томе каква треба да буде спољна политика Сједињених Држава, укључујућу и ону којој је циљ заштита људских права, радо користе фразу да дипломатија мора бити подржана силом. Али, дипломатија и сила су неспојиве. Претње употребом оружја повећавају опасност од рата и могле би се назвати антидипломатијом. А ако до рата дође, непосредно је угрожено најосновније људско право – оно на живот.

Јесмо ли сведоци обнове западног империјализма? Јача ли на Западу агресивни национализам? Да ли Америка ради глобалне превласти ствара једну коалицију или конфедерацију западних држава? (Поједини аутори чак говоре о настајању западне наддржаве.)

Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да ако Запад настави да се у спољној политици удаљава од политичког морала који захтевају људска права, изазиваће сукобе и ратове широм света. Тиме ће онемогућити остварење великог идеала, за чијег се поборника и заштитника сматра – уједињење човечанства у поштовању људских права.

И данас се памти како је у једном говору 1983. године амерички председник Роналд Реган назвао Совјетски Савез „злом империјом”. Критичари су му замерили да том покудом обнавља већ увелико превазиђену хладноратовску реторику. Ако су и били у праву, није ни Реган био у криву – доиста, совјетска влада и централни комитет у Москви владали су силом над толиким народима и земљама. Оно што се много лакше могло пребацити Регану био је потпуни недостатак критичности према америчкој империји. Ако су се у претходним вековима можда и могла наћи оправдања за империје, у двадесетом веку су све оне биле непотребне и неправедне – а самим тим и зле, мада, наравно, не подједнако.

У данашњем свету, људи су и као појединци и као припадници својих народа толико свесни својих права да никада неће прихватити да њима владају странци. Две најмоћније политичке идеје савременог света – људска права и суверена национална држава – супротстављене су империјализму у било ком облику. Зато једна група западних држава предвођених Америком не само што не може да управља читавим светом већ ни његовим деловима. Замисао да се човечанство подвргне вољи Запада – то је суманута утопија која би своје поборнике и њихове земље одвела у пропаст. Доиста, та катастрофа је толико сигурна да сам у наслову овог текста уместо о моћи Запада могао да говорим о његовој немоћи.

У читавом свету, а и у самим западним земљама, посебно код људи који су искрени поборници људских права, осећа се разочарање због странпутица западне спољне политике. Како је преусмерити ка људским правима и политичком моралу који она захтевају? То је данас можда највећи изазов за борце за људска права. Будући да критика западних земаља значи неслагање с онима који верују или бар тврде да верују у исте основне вредности, биће потребан много већи интелектуални напор од онога што га захтева борба против десних и левих диктатура. А да и не спомињем богатство и снагу западних земља.

Пут до врха је дуг, стрм и скривен у магли, лако је скотрљати се назад низ падину чак и ниже од места са кога смо кренули, провалије вребају. Али, зар борба за људска права није увек била тешка?

Београд, април-мај 2008.

(Предавање одржано на додели награда средњошколцима и основцима за рад на
тему људских права. Конкурс поводом Дана људских права расписује сваке
године Служба за људска и мањинска права Владе Републике Србије.)

Алекса Ђилас
[објављено: 10/05/2008.]

Само Свет Србију Спасава

мај 10, 2008
DANAS, subota-nedelja, 10-11. maj 2008 

VAN EVROPE – VAN SVETA

MARINA ABRAMOVIĆ: Nezrela je ideja da nam niko nije potreban i da sve možemo sami

Jovana Stokić
Otišla sam iz zemlje veoma davno, još 1975. godine. Kad pogledam unazad, pomislim na to kakva je bila kulturna klima u Beogradu u vreme pre nego što sam otišla. Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka, situacija u kulturi bila je zaista odlična. Festivali kao što su Bitef bili su zaista okrenuti novim tendencijama u svetskim okvirima, svi su dolazili u našu nekadašnju zemlju: od Beketa, do Boba Vilsona i Jozefa Bojsa. Umetnici koji su dolazili bili su relevantni u svetskom smislu u tom trenutku. Sećam se da je Bob Vilson gostovao u Beogradu u ranoj fazi svoje karijere, upravo kad se njegov rad isticao kao nešto stvarno novo. Ali, kako se ja sada sećam, sve je nekako polako počelo da se zatvara posle tog buma. Razlozi što ovaj internacionalni talas nije zahvatio i prožeo našu kulturu univerzalno, čini mi se leži u činjenici da su ostali izolovani centri – SKC ili Bitef, kao neka pusta ostrva. Ostatak umetničke publike bio je zainteresovan za drugačiju vrstu umetnosti. Mene je sve to sputavalo, i odlučila sam da odem iz zemlje i da sagledam kako to sve funkcioniše iz druge perspektive. Potom su došli svi ti ratovi, i mislim da je Jugoslavija, koja je toliko bila izolovana i nije imala uvida u svetska kulturna događanja, počela jednu vrstu kulturne pobune protiv ovakve situacije, koja je, po mom mišljenju, detinjasta pobuna. Ideja da nam niko nije potreban, i da mi sve možemo sami da uradimo veoma je nezreo postupak, na nacionalnom nivou, kao i na nivou kulture. Nacionalizam porađa novi nacionalizam i nedostatak uvida u druge kulture čini se da je ključni element nerazumevanja – komentariše za Danas Marina Abramović razloge za odlazak u svet, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Srbi u svetu umetnosti

Marina Abramović jedina je srpska umetnica svetskog ranga, koja sigurno spada u najznačajnije umetnike današnjice, a mnogi je smatraju najznačajnijom umetnicom performansa ikad. Njena blistava svetska karijera samo je produkt njene neuporedive istrajnosti i hrabrosti. Istovremeno sa najvećim svetskim priznanjima i velikim retrospektivama – u njujorškom MOMI 2010. godine (ili najavljena predstava „Biography“ u kojoj će Marina Abramović imati glavnu ulogu, režira je Bob Vilson u njujorškoj City operi 2011), Marina nije prisutna u Beogradu. Obećana retrospektiva u novoj gradskoj galeriji nikad se nije ostvarila, niti postoji čvrta obaveza gradskih vlasti.
Postati profesionalni umetnik na Zapadu nije nimalo lako. U umetničkim akademijama profesori se otvoreno šale sa novopridošlim studentima kako će jedan od njih par stotina moći da živi od prodaje svoje umetnosti. Kada govorimo o kreativcima sa naših prostora, umetnici kao što su Todosijević, Paripović ili Goran Đorđević zaslužuju mnogo više svetske pažnje. Iako neki od najboljih umetnika iz Srbije (Zoran Naskovski, Mrđan Bajić, Milica Tomić) izlažu u svetskim muzejima i galerijama, gotovo da nema umetnika koji se uspostavio kao brand-name na način na koji je Abramović prisutna.
Nekoliko umetnika koji su poreklom iz Srbije, i koji žive na Zapadu, učestvuju u ekonomskom „krckanju“ (crunch) sveta umetnosti – to su Vuk Vidor i Mark Velk za Cueto Projects iz Njujorka. Pored poznatih umetnica, Tanje Ostojić i Biljane Đurđević, umetnice koja je bukvalno nepoznata u Beogradu gde je rođena, Ana Prvacki izlaže u nekoliko galerija u Njujorku i Londonu, a izlagaće i na ovogodišnjem Bijenalu u Sidneju. Najhrabrije i hvale vredne nastupe beleže umetnici mlađe generacije koji se neustrašivo suočavaju sa surovim pravilima igre zapdnog sveta umetnosti – na primer, mlade umetnice Sanja Ždrnja, Milena Putnik i Nevena Popović. Postoje i umetnici koji su otišli iz Beograda i, zahvaljujući svojoj posvećenosti umetnosti, napravili izuzetnu akademsko-pedagošku karijeru, recimo, Viktorija Vesna ili Natalija Mijatović, profesorke slikarstva u Sjedinjenim Državama. Zabeležimo, na kraju, da upravo u ovom momentu, mnogi od najboljih studenata uemtničkih akademija pokušavaju da odu iz Srbije.

l Kako vi vidite mogućnost pozitivnog ishoda ovakve istorijske situacije u kojoj se Srbija našla krajem dvadesetog veka, ali nažalost i na početku dvadeset prvog veka? Čini se da je važno obratiti se generacijama koje nisu imale priliku da imaju kritički uvid u svetsku kulturu, koje i dalje ne mogu da putuju i osećaju da su svet i Srbija dve različite stvari?
– Čini mi se da nove generacije nisu homogenizovane: jedan deo mladih svakako oseća potrebu za svetom, ali postoje i oni mladi ljudi koji su poverovali svojim roditeljima, impresionirani verzijom priče o ratu i našoj ulozi, i preuzeli njihove vrednosti – nekritički, ne znajući šta se dešava negde drugde, tvrdeći da je sve naše najbolje. Oni koji nisu mogli da putuju nisu mogli ni da vide. Smatram da samo putujući čovek može da uvidi koliko je potrebno otvoriti dijalog između različitosti. Istovremeno, zemlja u političkom smislu mora da se otvori ka zapadu.
l Ali, zemlja je okvir koji novoj generaciji treba da ponudi mogućnost za razvoj. Po skorašnjoj anketi među studentima Beogradskog univerziteta, 78 odsto studenata bi napustilo zemlju po dobijanju diplome?
– To je veoma komplikovano. Nijedna situacija nije laka, ali sam bila šokirana kad sam čula priče o žurkama u Beogradu za vreme bombardovanja. To je samodestruktivno. Uloga vlade je da radi na stvaranju konstruktivnog projekta, da ljudima ponudi razloge da ostanu. Čini mi se da je zatvorenost učinila da ljudi budu depresivni. S druge strane, ljudi ne smeju da budu nesvesni naše krivice, a takođe moraju da se oporave od svega što nam se desilo. Zašto se više ne govori o Srebrenici, kao što su Nemci govorili o svojoj ulozi posle Drugog svetskog rada. Ova krivica, koja je nerazrešena, uzrok je depresije i ne može se zanemariti.


Економска политика

мај 4, 2008

 

видети касније верзије СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

 

 

 

 

                           Србији нема економску политику (како да има када нема ни националну и државотворну политику?). Нема ни економску дипломатију (нема скоро уопште дипломатију). Србија мора да уреди своју економију тако да што мање зависи од увоза, а да што више извози. У многим привредним и индустријским областима Србија не може да надомести увоз, нити има шансе да буде значајнији извозник. Србија није велика држава, нема много становника, Србији нису потребне гринфилд инвестиције у вредности од неколико десетина милијарди евра годишње да би се осети бољитак у животу грађана. Србији је потребно више од три милијарде евра страних директних инвестиција годишње, колико се сада помиње од стране тренутне политичке елите. Србија може да има и више, али мора бити правна држава са минималном корупцијом. За сузбијање корупције, ако се сада озбиљно крене, биће потребно пет до десет година, да би се Србија нашла у врху најнекорумпиранијих држава на свету. До тада, Србија може да потпише добре билатералне економске уговоре са држава из региона, са Русијом, са ЕУ, САД, Кином, Индијом, исламским државама, афричким и државама Јужне Америке. Са свима треба причати, свуда треба тражити партнере. Зато је важно изградити економску дипломатију, у којој не би учествовале само дипломате при амбасадама и коморама, већ би се максимално искористио потенцијал који носи дијаспора и присутни страни инвеститори у Србији који су задовољни својим послом. Сама дијаспора, уз бољу државну политику, може поред донаторства, и као инвеститор омогућити већи прилив инвестиција у српску економију (уместо у вишеспратне куће са лавовима у двориштима које стоје напуштене углавном). За тих десет година, мора се средити туристичка индустрија, индустрија услуга и пољопривреда. За тих десет година Србија може добити и културну политику из које ће израсти филмска, књижевно-издавачка, научно-издавачка и медијска индустрија које могу Србији доносити милијарде евра извоза годишње. Од туризма таква Србија може имати најмање пет пута више прихода и туриста него што има сада. Такође, и у трговини и пружању финансијксих услуга, може се остварити значајно већи прилив новца из иностранства ако се искористи на најбољи могући начин “кућа на друму, на раскршћу путева“ (што је сан сваког доброг трговца – и зато је важно да Србија изгради много боље обавештајне службе, и да у њих прима знатно паметније, храбрије и способније појединце). Створити Агенцију за промоцију улагања српске дијаспоре у Србију и Фонд за развој предузећа која се оснивају заједничким капиталом привредника из Србије и привредника пореклом из Србије који живе и раде у свету. Предност да имају пројекти који подразумевају производњу за извоз и пројекти који могу значајно да смање потребу за увозом у одређеним привредним гранама (од производње до услуга).

                           Поред свих ових пројеката, Србија може постати значајно богатија ако научи да штеди и рационално инвестира. Недопустива је оволико велика јавна потрошња а тако је неефикасна држава и њена бирократија. Један од корака ка штедњи јесте формирање Државне корпорације за рециклажу, у склопу које треба да се налази компанија за скупљање отпада, компанија за прераду отпада и научни институт. Предлажем да једна државна корпорација брине о свим врастама отпада у свим деловима државе, и да то буде веома профитабилан посао, који акционарима – грађанима Србије, требада доноси добре дивиденде. Иницијални капитал, који се мора мерити у стотинама милиона евра, могу да понуде као почетни акционари домаће компаније и банке, богати људи из дијаспоре, држава у неком малом проценту, као и сви грађани који то желе. Ако се послу приступи озбиљно, и ако се посао повери стручњацима, акције ове корпорација могу одлично стајати на Београдској берзи. Зато мора да се шири еколошка свест, која је међу грађанима Србије заиста уска, скора да је уопште нема.    

 

                           ПОЉОПРИВРЕДА.

                           Србија паметном аграрном и свеопштом државном политиком може постићи за десет година извоз вредан више десетина милијарди долара у области пољопривреде. Како? На два начина. Први подразумева рад (на себи) и стицање знања. Други начин долази сам, то је велика потражња и висока цена хране и воде која ће владати у свету за десет година, а што Србија може искористити само ако данас крене да ради како треба. Доћи ће тренутак, као сада са нафтом, када ће произвођачи и продавци хране и воде одлично зарађивати, као сада нафташи.

                           Велики рад предстоји на сређивању и градњи канала и система за наводњавање (могу се узети повољни кредити код држава попут Русије, Кине, Индије, Либије, Изарела… за затварање финансијске конструкције). Мора се реформисати систем образовања, улагати у факултетет и институте, повезивати са стручњацима који су пореклом из Србије а раде широм света, научници из Србије морају се повезати са научним иниститутима држава са којима се успоставља стратешка сарадња (попут Кине, Индије, Јапана, Сирије, Израела, држава Африке, Данске, Холандије…) Србија мора да изгради најбољи могући ниво институционалне контроле и инспекције у области производње и трговине пољопривредним производима и експлоатације воде. Српске службе, царине и лабораторије морају бити у самом светском врху, ако не и најбоље. У научном смислу Србија мора бити у светском врху што се праћења климе тиче. Србија мора да донесе јасну стратегију развоја и да решава све проблеме – реституција, издавање концесија, демонополизација на тржишту, ограничавање и најситнијих и најкрупнијих приватних поседа (давање лимита за тајкуне и велике компаније, реорганизација и укрупњавање земљишта ситних пољопривредника стварајући крупне земљопоседнике, заштита потрошача регулацијом цена и праћењем квалитета производа). Државни интервенционизам у области пољопривреде је нужност. Призводња хране и експлоатација вода не смеју бити препуштени тржишту или случају. Све ово може бити много лакше ако би постојала организација произвођача здраве хране држава средње, источне и југоситочне Европе и средње Азије.

                           ВДВД (Волга-Дњепар-Висла-Дунав) организација држава на простору од средње Европе до Казахстана мора постати приоритет Србије. Ова организација се мора створити, и њени задаци морају бити грађење компатибилности између пољопривреда држава чланица, што ће омогућити унутрашњу регулацију и заједнички наступ пред другим тржиштима – пре свега  у остатку Европе, Кини, Индији, Јапану, латиноамеричким, арапским и афричким државама. Заједнички именитељи те сарадње треба да буду: потпуна забрана употребе ГМО у исхрани људи и животиња (евентуално може да се производи за потребе производње енергије или слично, али ако прође стручну јавност такав или сличан предлог, и ако после буде строго контролисан процес производње и прераде), међусобна подршка у унапређењу производње и формирању цена стратешких производа (попут пшенице и кукуруза) на светском тржишту цена, хумана и праведна аграрна политика. Оснивачи организације треба да буду Казахстан, Русија, Украјина, Белорусија, Пољска, Словачка, Румунија, Србија и Бугарска. Ако дође до промене политике у Мађарској и Хрватској, треба омогућити и овим државама чланство. И још неким државама на Балкану и простору око Црног и Каспијског мора. Могу да замислим како за десет година ВДВД организација држава потписује стогодишње стратешке уговоре о продаји хране и воде са Кином, Индијом, Јапаном, Афричком унијом и Латинском Америком.

 

                           ИНФОРМАТИЧКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ, САТЕЛИТИ И ЕЛЕКТРОНИКА.

                           Све чињенице говоре да је ИТ сектор будућност Србије и да Србија може да извезе на иностранa тржишта велику количину софтвера. Интернет услуге, електронски потпис, е-влада и остали пројекти морају што пре да буду активни и стварни. Држава мора да својим законима, прописима и фондовима помогне развој ИТ сектора у Србији, са акцентом на оне компаније које имају потенцијала да се шире у региону и извозе широм света (за десетак година извоз у овом сектору може бити већи од милијарду евра, а увоз софтверских решења занемарљив).

                           У сарадњи са државама које имају агенције за истраживање свемира и свемирску индустрију државе ВДВД клуба треба да развијају сателитске програме и да поседују сателите ради ефикаснијег праћења климе, како због екологије тако и због пољопривреде, и сателите за развијање заједничког медијског и културног тржишта (пре свега на истоку Европе, где државе источне Европе и Русија могу заједно да лансирају сателите за потребе медијских корпорација из ових држава и за медијско умрежавање ових држава, што доприноси прибилижавању култура и упознавању са језицима суседа). Србија мора да се укључи у истраживање свемира и мора да у будућности има сателитске телевизије. Кроз свемирски програм може да се развије и индустрија електронике, пре свега у сарадњи са Русијом, која у свом свемирском програму има проблема са електроником, а Србија има научног потенцијала и запуштену електронску индустрију која се може обновити и прилагодити новом тржишту и новом времену.  

 

                           ТУРИЗАМ.

                           Србија може да има много више прихода од туризма. То може ако Србија има богат културни, научни и спортски живот (те је сређивање стања у фудбалу императив). Србија може још више да прими туриста у својим бањама и етно селима, којих мора да буде више (ово је прилика да Србија привуче капитал из дијаспоре). Зато је важно да се изгради потребна инфраструктира, од аеродрома, железнице, путева, речних лука до система телекомуникација и интернета (и да буде чистија). На овај начин Србија може да развије транзитни и конгресни туризма, да буде место сусрета цивилизација, народа, раса, религија и економија (у овом смислу, Београд треба да буде светски град, а не најважнији град југоисточне Европе). Пројекат који се тренутно реализује, Путеви римских императора, мора да се развије до краја, као и још на дестине сличних пројеката који обухватају друге епохе и друга налазишта, споменике и храмове, од лепенско-винчанских, преко келтских, византијских, до обилазака средњевековних српских православних манастира, итд.

 

 

                           У ком смеру још Србија може да развија своју економију?

                           Може да се створи клима за развој патената и иновације, а то може једино ако се интелектуална својина штити и ако се из буџета издваја више него симболична сума за кредититање проналазача, а (поштени) привредници из Србије знаће како да реагују ако се креира тако повољна клима, и знаће како да оплоде вишак капитала који поседују. Мора се улагати у науку и научне институте. Поред предложених научних грана, предлажем да се развијају истраживања у области нанотехнологија и производње и преноса струје (да се поново сагледа научни рад и визија Николе Тесле).

                           Поред развоја ове “класичне“ аутоиндустрије у Крагујевцу, ако се пронађе права технологија која може заменити моторе који се покрећу на фосилна горива, и ако то еколошки чисто гориво може да се производи у Србији, дати најповољније услове за инвеститора који би новац уложио у фабрику за производњу аутомобила на еколошки погон, са пратећом мрежом за снабдевање. Ти аутомобили могу имати купце у у неким суседним државама, са којим може да се развије и кооперација у производњи делова и мрежи снабдевања (нпр. БиХ, Хрватска и Црна Гора).   

                           Уз паметну монетарну и фискалну политику, велики извоз, српски динар може да буде добар економски потенцијал у свету који све дубље тоне у финансијску и привредну кризу, где конвертибилна српска валута може доста значити српској економији. Зато је важно да се динар чува, а не да се замењује евром или неком другом валутом у будућности.

 

 

 

 


%d bloggers like this: