Elita Srbije

PAVLE RADIĆ, DANAS, 03.06.2008.

LIČNI STAV

Uzurpatori društvene moći uz podršku medija i estrade zagađuju javni život

Ukidanje granica pristojnosti

Kod nas je javni život, odnosno kultura svakodnevice, zagađen prostaklucima skoro do nepodnošljivosti. Iako se čini da je prostakluk najrasprostranjeniji u sferi masovne zabave, estrade, slobodnog vremena i dokolice, njegovo najopasnije izvorište je u polju politike. I moćnog instrumentarija politike – kontrolisanih sredstava javnog informisanja. Naravno, ne slučajno. Još manje spontano. Iz političkog polja, iz njegovih centara moći, sistematski se zagađuje javnost i kreira ono bez čega društvo ne može organizovati pristojan život – javno mnjenje.
Kakvo može biti javno mnjenje u kojem se ili ignorišu, ili do kraja vulgarizuju i relativizuju najvažniji životni problemi? Kakvo može biti javno mnjenje koje se kreira širenjem poluistina, laži, primitivizma, u kojem se podilazi najnižim strastima, u kojem se ukidaju elementarne granice pristojnosti? Ako moral, odgovornost, prosvećenost i posvećenost javnom interesu izostanu iz kreiranja javnog života, ako se svedu samo na male društvene grupe i pojedince, društvo neminovno gubi pretpostavke uljudnog života. Takva društva su zabrani u kojima beskrupulozna manjina uzurpira privilegije, a većina živi u bedi. Nekontrolisani uzurpatori društvene moći, tajne službe, tajkuni, špekulanti i profiteri svih vrsta koji parazitiraju na bedi većine, u zatvorenim društvima podstiču širenje političkih, kulturnih, verskih, zabavnih, sportskih i drugih surogata. Tako kreirana kultura svakodnevice, parakultura, falš kultura, to more surogata, svodi javni život na nivo imbecilnosti, onemogućava razvoj kritičkog mišljenja, javni dijalog, konkurenciju ideja i vrednosti, onemogućava stasavanje ljudi do nivoa samosvojnih građana. Stimulisan prostakluk u javnom životu, proizvođenje intriga, blaćenje i uništavanje ljudi, javne hajke na nepoćudne, kompromitacija svake ideje koja dovodi u pitanje uzurpacije i uzurpatore, kriminalce i zločince, nemalo ljudi svodi na beslovesne konzumente proizvođenih gluposti. Umesto realnim životom ljudi se, skoro kao pod narkozom, bave javno plasiranim podvalama. Parakultura svakodnevnice svodi ljude na amorfnu gomilu prijemčivu za svakovrsne manipulacije.
U fokusu ovdašnje parakulture jesu dnevni obračuni s ljudima, inovativnim i modernizatorskim idejama, koji ugrožavaju uspostavljeni vrednosni poredak. Proskribuju se nelojalni pojedinaci i grupe u zajednici, kojoj se iz manipulativnih razloga pridaju organska svojstva. Strateški arsenal parakulture su stari i novi sterotipi o sebi i drugima, primitivni nacionalizam, klerikalizam, ksenofobija. Njeni sadržaji su prijemčivi za frustrirane društvene grupe, za mlade bez perspektive, te lako regrutuje klerofašističke grupe koje se očas posla mogu izvesti na ulice kao militantne ulične falange. Efikasnost manipulacije parakulture temelji se na nerazgovetnim javnim finansijama, kontroli medijskog prostora, državnim parakulturnim institucijama finansiranim iz budžeta (razna umetnička i pseudonaučna udruženja preostala iz jednopartijskog poretka), na neprosvećenosti dobrog dela stanovništva, na podsvesnom širenju osećanja ugroženosti, strahova od promena, nesigurnosti u komunikaciji s različitostima. Ta matrica unutrašnje mentalne okupacije, koja ovde uz kraće izuzetke funkcioniše godinama, potrošila je i obesmislila život tolikim ljudima. Sad već i generacijama.
Nevolja s našim javnim životom jeste i u tome, što je takozvana oficijelna, visoka kultura, koja bi sa svojim kritičkim potencijalom i stvaralačkim intelektom trebalo da bude odbrana od banalnosti i licemerja, od podvala, dospela u fazu preživljavanja, u fazu rituala i površnosti, provincijalizma. Čast malobrojnim autorima i njihovim delima. Poslednjih dvadesetak godina, u literaturi (ogledalu života?) sve se manje-više svodi na nivo efemernosti, stare arhaične klišee, na nacionalnu sabornost. Neka izvikana imena sa statusom maltene mesija, proroka u miljeu parakulture, svela su se na vulgarnu dvorsku upotrebu, pisce huškačkih mitingaških pamfleta osionim političarima. Neretko i na direktne ideološke i nacionalističke huškače. Književna kritika, ako tako šta još postoji, nalazi se u mukama preživljavanja. Uglavnom udvornička, sterilna, nemušta. Bez vrednosnih senzibiliteta, sklona nekritičkim glorifikacijama, hiperprodukuje nagrade i laureate pazeći da se ne zameri vladajućim klišeima i klanovima. Ignoriše više solidnih tematskih provokacija mlađih pisaca. Izdavaštvo tavori preživljavajući u kiču, kuvaricama i sanovnicima, prevodima jevtine strane beletristike. Na filmu, izuzev nekoliko solidnih ostvarenja, površnost i uglavnom površna urbana delinkventska problematika. I tu klanovi, dvorski režiseri, neki apologeti anahronog političkog i kulturnog poretka, ali i huškači koji prstom upućuju ostrašćenu gomilu na „domaće miševe“. Visoka kultura ćuti o bitnim temama ili nam podvaljuje falševe. Malobrojna su dela koja se na kakav-takav način bave problemima propadanja društva, ratovima, zločinima, žrtvama, moralnim sunovratom, tragedijom i patnjama stotina hiljada, miliona ljudi, nakaznošću ideologije koja je to pokrenula, njezinim kreatorima, propagandistima, kulturtregerima. Čemu umetnost ako će ignorisati život?
Šta je na kraju krajeva, sem etičke i estetske mučnine, posledica zagađenosti našeg javnog života? To najbolje pokazuju rezultati parlamentarnih izbora, koji određuju naše konkretne sudbine. Oni nisu posledica predizborne kampanje koja traje mesec ili dva, nego permanentne političke i kulturne manipulacije kroz formu svakodnevne banalizacije i falsifikovanja činjenica o životu. Tamo gde se falsifikuju činjenice, puno je muke i tegoba. Videli smo, i kolektivnog stradanja i nesreća.

Advertisements

23 Responses to Elita Srbije

  1. Varagić Nikola каже:

    POLITIKA

    Зоран Христић

    Хранилица зла и немоћи
    За заборавне, нудим подсетник о настајању и трајању хранилице зла
    Ко хоће да се гради анђелом, постаје животиња, Блез Паскал (1623–1662)

    Део наших политичара и део српске интелектуалне „елите“ мудро је смислио нови српски бренд, хранилицу зла. Њоме је нахранио анђелчиће како би имали снагу, а не памет, да разбију визију оплемењеног простора Београда и затру клицу културе. Шта анђелчићи знају шта је култура сопственог народа. Хранилица зла, беса и немоћи препуњена је са трибине и сликала је финалну слику оних који су водили, који воде и који ће водити српски народ. Правити се нем, а у суштини то не бити, разорно је деловање политике којој је потребна едукација да схвати да нацију представљају спорт (застава и химна) и култура. Али, дубоки су корени, кратко је памћење и неуништиви су рецидиви у жељи да не буду уништени. За заборавне, нудим подсетник о настајању и трајању хранилице зла.

    Када су, на крају Другог светског рата, „просвећени ослободиоци“ друга нам Тита побили образоване и богате Београђане (не тајкуне), а београдска младеж послата да изгине на Сремском фронту, био је заробљен фашистички генерал Лер. Према сведочењу нашег преводиоца, „ослободиоци“ су му поставили несувисло питање: „Зашто је бомбардована и уништена Народна библиотека Србије“? Изненађени Лер је објаснио ноторну истину: „Да се затре сваки, релевантни, податак о српском народу.“ Анђели српства под појмом „библиотека“ подразумевају избор бејзбол палица.

    За свеколику власт врло је важна рампа која представља браник према образовању народа. Рампа се спушта, и са друге стране остаје необразовани део популације као гето за манипулацију. То је „пејсаж“ у коме радикализам ужива и нуди хранилицу зла како би се њен садржај прогутао, без жвакања, као нафора!

    Када су видовити музичари у јулу 1992. године организовали петнаестоминутно клечање да замоле Слобу да се мане власти, војвода је, како се наводи у фељтону Градимира Налића (лист „Данас“ од 14. августа 2002), а под насловом „Листа издајника“, исписао следећу истину: „Војислав Шешељ, омиљени опозициони вођа председника Милошевића, изјавио је јавно у републичком парламенту, како, по његовом мишљењу, безначајне композиторе који су учествовали на митингу клечања ради оставке председника републике треба оставити без плата и послати на њиве, а када прођу ова бурна времена, могу се вратити на своја радна места да свирају, како то већ народ каже, коме… На ову изјаву нико од посланика, ни оних који су председавали, није реаговао.“

    Бесрамно у сваком наступу, а у име народа, радикализам се крсти, неко им је добацио како се то ради, и увлачи цркву у своју корист. Освештавају своја „царства“, одлазе код патријарха, тобож, по његово мишљење, уз обавезну посету Хиландару.

    Господо, вама очигледно није јасно да није могуће бит хришћанин и загрижени националиста, колико год сам убеђен да се само тако представљате због прође код непросвећених који вас следе. Између хришћанина и националисте зјапи понор. Једно је бити син крви и зла, а друго је бити син Духа светог. Нови завет у погледу наведеног не оставља никакве недоумице. Да ли бина и анђелчићи знају шта је Нови завет? Не, радујете се огњу који је завет прогутао, како бисте несметано држали мртву стражу над хранилицом зла.

    Зоран Христић
    [објављено: 08/08/2008]
    http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Hranilica-zla-i-nemoci.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    POLITIKA

    Петар Бокун

    Тамна страна мита
    Има у нашем менталитету потребе да све што је боље, племенитије, квалитетније, унизимо, сведемо на свој ниво

    У митолошко време у старој Грчкој поштовало се правило да један првак вреди као десет хиљада обичних. Тако су били и награђивани. Стари Грци су знали вредновати труд, муку и таленат као неопходне услове да би човек израдио оно што можемо назвати митом о себи. Други неопходан услов је време, године, деценије, зависно о којој врсти делатности је реч. У активностима где преовладава талент, као у спорту, на естради, брже се стиже до мита него у научним, стручним или уметничким подручјима.

    Последњих педесетак година дошло је до супремације медиокритета који су злоупотребили појам једнакости међу људима, проширивши га и на оне животне ситуације где је то контрапродуктивно. Број (квантитет) постао је мерило вредности уместо квалитета дела. У име партијске, идеолошке, класне подобности арбитри у сфери процене шта је елитно а шта шунд постали су некомпетентни људи.

    Најбољи и најсвежији пример деградације креативног, а само креација издржава тест времена, јесу привилеговане пензије, које додељује неко министарство, где су их репродуктивци из комисије додељивали себи једнаким репродуктивцима, а потпуно су запоставили ствараоце, чија дела они само интерпретирају. Ту се нашло тушта и тма глумаца, певаљки, преводилаца, балерина, а књижевника, песника, композитора – за прсте једне руке.

    Вишедеценијско негирање проверених ауторитета, као део идеолошке борбе „радника и сељака”(и поштене интелигенције?) против аристократизма у свим његовим видовима (долази од грчке речи aristos-најбољи) довео нас је дотле да у први план избијају злобни, злуради, нишћи духом, који, заузевши места у комисијама, новинама, одборима, снижавају критеријуме изврсности, награђујући по племенском, земљачком, а не уметничком мерилу. Државе су се мењале, али су одреда неговале на својим јаслама разне комитетлије, владаре из сенке, који анонимно процењују нечије вредности. Кратких рукава, код таквих, увек су остајали они најквалитетнији. Ако би се неко издигао до степена легенде, мита, већ би се нашао неко ко би добио задатак да га унизи по типу: „Стева је много добар… рецимо уметник… али му је Жика ј… жену!”.

    „У том лудилу”, као што рече Шекспир, „има система”. Од нашег министарства поменути Шекспир не би добио пензију, али би је добили медиокритети који су извикивали његове речи с бројних бина. Има у нашем менталитету потребе да све што је боље, племенитије, квалитетније, унизимо, сведемо на свој ниво.

    А наш заједнички ниво обележава комплекс мање вредности (Kleinminderwertigkeitkomplex).

    Да све није тако црно говори масовно дивљење и најновија идентификација народа с најлепшим и најбољим нашим тенисеркама, од којих се код ванвременске лепоте и квалитета Ане Ивановић, човек запита: „Боже, чиме смо је заслужили!”.

    Док нас не буду водили најбољи у сферама своје делатности, док подобни буду газили способне, нема нам наде за бољитак. А народ који не цени оно најбоље код себе, нема „су чим пред свијет изићи…”.

    Историја нас учи да од историје нисмо ништа научили или конкретно, болујемо од накнадне памети, јер никад за живота нисмо признавали своје величине, него смо чинили све да их сведемо на своју димензију. Треба ли поменути судбину Нушића, плејаде великана, којима смо упорно постављали клипове за живота, до најновијих гажења проверених величина. Време као једини поштени судија осветлило је сву величину њиховог мита, а ефемерне идеолошке, класне, расне, дисквалификације показале су се потпуно неважним.

    Нису митови потребни њима, они су неопходни нама, јер смо у овом тренутку изгубили идентитет, а њега можемо поново пронаћи само преко својих великана, митова, легенди. За то су потребни људи с позитивним вибрацијама, а све злодухе, завиднике, критизере, треба отпремити у ропотарницу историје.

    Петар Бокун
    [објављено: 05/08/2008]
    http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Tamna-strana-mita.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    ПОЛИТИКА

    ДРУШТВО ЧУВАРА АМБРОЗИЈЕ

    Грађани у редовима траже да поново добију своје старе личне карте. Помоћу њих лако су подизали паре с рачуна и доказивали да су то заиста они
    Рупе на шалтерима смислио је маг бирократске владавине. Негде су на двадесетом или тридесетом сантиметру изнад метра. Тај изум омогућује, а и присиљава, грађанина да се савије, нагне и поклони намћорастом службенику. Тако поданик показује своју кроткост и спремност на сваку врсту понижења.

    Пре наклона, ипак, треба стићи на ред, што је и најтеже. У Србији се и даље све доказује изнова: да си рођен, да си држављанин, да ниси осуђиван, да се против тебе не води кривични поступак. Да си углавном здрав, да ниси луд, да неко у твојој широј фамилији није скренуо због бесмислених обавеза према скупој држави.

    Свих ових мучења лишени су само они који су све то удесили. Та аномалија је давно уочена као најскупљи хир сумануте администрације, али терапије нема.

    Смерни поданик, дресиран на бесконачну чамотињу пред шалтерима, спреман је на дуго чекање. На било шта, јер ионако ништа не зависи од њега. Он је готов да спреми ћебе, суви оброк, пакло јефтиних цигарета и флашу мутне чесмоваче и тако натронтан данима дрежди пред оном рупом на државној памети. Па шта му буде. Ако га не врате, добро је!

    Тако је већ деценијама. Свака власт се куне да ће своју бирократију довести у ред. Али, то је само борба против амброзије. Нема лека док се не почупа и преоре.

    Тако је власт покушала да свом грађанству омогући две континенталне погодности: биометријске пасоше и нове личне карте. Већ првог дана народ је нагрнуо као да се дели зејтин. Такво је домаће пучанство кад му нешто понуде као ново и добро. Жели да види и да има, па да се на далеким путевима покаже пред светом.

    Поново су људи сабирали папире „не старије од шест месеци”, иако је матични број, у нормалним државама, лозинка за све. Оно што „надлежне” интересује у вези с појединцем, дужни су да сазнају сами. За то се плаћа порез. Нема везе, код нас се увек поново мора доказати: да си то ти, да ниси променио пол и место рођења, да те држава није изопштила из свог чланства. Ако и јесте, да то није било у оквиру половине последње године у којој су те ставили на муке.

    Поданик који је у наведеним погодностима стигао на ред, одведен је на сликање. Колико је личио на себе не зна се, то ће нам рећи пограничне службе кад се несрећници усуде да некуда крену.

    Нове личне карте још не важе јер се не може знати шта је на њима. Нема „читача” за податке који су уписани шифром. И сад се стварају нови редови. Грађани траже своје старе исправе јер су с њима лако подизали паре с рачуна и доказивали да су то заиста они.

    После сваке организоване брљотине, кад колективно понижавање грађана није могуће сакрити, обавезно се јавља Божидар Ђелић. И раније се говорило да га је Тадић пре формирања нове владе мало скрајнуо. Сада се чини да је то био сувише овлашни захват.

    Дакле, Божа мисли како савршено уме да своју вербалну хиперактивност „прода” као делотворну министарску динамику. Али, јок, то је само приредба за понижени пук. После свега говори како ништа није знао. Није знао да је у душегупкама по 300 људи који не знају шта чекају, да системи „падају” јер су превише матори да схвате шта се то од њих тражи. И да ће он лично „предузети мере” и „казнити кривце”. Поставиће клима-уређаје и столице за старе и немоћне.

    Ко би уопште пронашао столицу у амбијенту где сви постају стари и немоћни.

    Али, климакс ове драме с тренирањем зле нарави на грађанима одиграо се око „читача”. Шта је то „читач”, државни поданик не мора да зна. У ствари, нормално је да га за тако важну државну справу нимало није брига. Иако је мањак тих насушних апарата, који су продужетак државног ума, омогућио да нису важеће само оне личне исправе које су знатно млађе од критичних „шест месеци”.

    И то је министар Ђелић објаснио кривицом некога. Још не зна ко би то могао бити, али грађани могу да буду сигурни да ће он то кад-тад сазнати. И шта онда? За све је крива опструкција у парламенту!

    Наравно да је опструкција рада одвратан начин да се науди грађанима који су бирали „своју” Скупштину. То је убитачни телевизијски ток-шоу. Да нема тога, били бисмо лишени задовољства да чујемо шта Вјерица Радета умује о издајничкој етногенези Срба.

    Али, трабуњања у парламенту заиста немају никакве везе с „читачем”, који је Божу натерао у бес пред опозицијом „која ће нас оставити без шенгенских виза!” Тако није ни одговорио новинарима на питање: чија је заслуга што нове личне карте не важе. Попут оне глуве бабе из народних прича, која на свако питање одговара истом реченицом: „Шио ми га Ђура”, мислећи на свој костим од пре пола века.

    Не знам ко је задужен за Божу: Тадић или Цветковић. Али, мало је један, морали би обојица.

    Љ. Стојадиновић
    [објављено: 11/08/2008]
    http://www.politika.co.yu/pogledi/LJ-Stojadinovic/DRUSHTVO-CHUVARA-AMBROZIJE.sr.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Cinkarenje u fusnoti

    Da li je knjiga “Srbija 2007: Samoizolacija, realnost i cilj” sa spiskom srpskih “nacionalističkih” intelektualaca koji su “do sada uspešno izbegli bilo kakvu odgovornost za svoje delovanje”, samo još jedan pokušaj Sonje Biserko da uveri SAD i EU u neophodnost “denacifikacije Srbije”, onako kako im je to predlagala i za vreme NATO bombardovanja 1999?

    U stvari, malo ko ovde čita godišnje izveštaje Sonje Biserko. Jer, o onome šta piše u knjizi Samoizolacija – realnost i cilj (Beograd, 2008), izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (za 2007. godinu), čaršija je saznala iz prikaza dr Slobodana Antonića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, u nedeljniku “Pečat” (12. septembar). Tako, aber o spisku Sonje Biserko, pojavio se tek posle Antonićevog teksta, i to je prvi važan detalj u vezi sa spiskom.
    Šalu na stranu, nije aber. Na sajtu Helsinškog odbora može da se preuzme izveštaj na 526 strana sa sve koricama knjige. Onim, sad već čuvenim, sa Srbijom u granicama bez Kosova, koja kao santa leda pluta okeanom. U vrlo ambiciozno zamišljenom izveštaju, mada pomalo površno i konfuzno napisanom, dosta lošim jezikom natrunjenim kroatizmima (?!), stvarno je napravljen popis, ili da budemo sasvim tačni, objavljena su imena i prezimena “odgovornih za radikalizaciju” i “rusifikaciju” Srbije, te antinatovsku i antievropsku propagandu.
    Čitanjem ove publikacije, stiče se utisak da je nepoznatim autorima bio zadatak da pokažu vezu između određenih institucija (fakulteta, SPC, vojske, policije), medija i javnih ličnosti, profesora, književnika, slikara, novinara, i, razume se, političkih partija (na prvom mestu DSS-a i SRS-a) koji su, svi zajedno, kao vodeće “konzervativne snage” u zemlji “blokirali evropsku orijentaciju Srbije” (str. 21). “Stavovi savremene intelektualne elite”, piše u izveštaju, izražavaju “dominantan nacionalizam, koji ima snažan šovinistički karakter” (str. 74). Sastavljači izveštaja registrovali su, naime, 57 “nacionalističkih” profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta imenom i prezimenom (neki od njih su u penziji, a neki nisu među živima). Izveštaj, takođe, upozorava na 55.000 vojnih penzionera od kojih je “gotovo dve trećine dalo svoj doprinos raspadu Jugoslavije”.
    To je, piše, “veoma konzervativna socijalna kategorija stanovništva Srbije” koja učestvuje u “servisiranju skrivanja Ratka Mladića” (str. 167). U toj grupi, posebno se ukazuje na Klub generala i admirala Vojske Srbije. Pored već uobičajenog en-dži-o pucanja u SPC, srpskog patrijarha i par vladika, izveštaj upozorava i na nekoliko književnika i slikara, jednog režisera plus jednog fudbalera. Od medija, spominju se “režimska” Politika i “nacionalistički” NIN i nekoliko tablioda (“Kurir”, “Pravda”, “Glas”) koji medijski podržavaju spomenutu “antihašku” elitu (pogledajte okvir). I to je uglavnom, sve. Ko je sastavljao ovaj izveštaj, po kojim kriterijumima i na koji način Helsinški odbor misli da sprovede “simboličku lustraciju” “nacionalističke” inteligencije, kako stoji u izveštaju, nismo uspeli da saznamo od gospođe Biserko. Telefon joj je isključen, a u Helsinškom odboru su nam rekli da je van zemlje, ali da budemo uporni.
    Drugi važan detalj u vezi sa spiskom Sonje Biserko jeste činjenica da se značajan broj profesora Beogradskog univerziteta koje je NIN pozvao da kažu svoje mišljenje o helsinškom prozivanju njihovih kolega – suzdržao od komentara. I oni najhrabriji, politički aktivni, pravdaju se time da izveštaj nisu pročitali. Jer, takva su vremena, reče jedan iskreno, ako ga osudim, kajaću se, ako ga ne osudim, opet ću se kajati. I: “Čekajte da vidimo malo, hoće li se još neko oglasiti. Razumem ja NIN, pa i vi ste u knjizi, ali razumite i vi mene.” Zanimljivo je, čak, da su dva profesora čija su imena objavljena u izveštaju, za NIN nezvanično prokomentarisali: “Antonić je pomalo neprecizan kad govori o spisku. Nije to baš pravi spisak. Moje ime je, recimo, u fusnoti.”
    Reč je zapravo o tome da su imena “nacionalističkih” profesora, pripadnika tzv. antihaškog lobija, pribeležena u fusnoti o potpisnicima inicijative Saveznom ustavnom sudu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe Savezne vlade o postupku saradnje s međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu 2001. (ako je reč o 48 profesora s Pravnog fakulteta, kako stoji u izveštaju). Kao što su i imena nekih drugih profesora (sa Fakulteta političkih nauka, recimo) i javnih ličnosti, pribeležena u fusnoti o članovima Komisije za istinu i pomirenje koju je 2001. osnovao Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ. Za intelektualce okupljene oko ove institucije, kaže se da im je “zajednička jedna delatnost – nekritička i režimska revizija prošlosti, kao i proizvodnja selektivnog kolektivnog sećanja” (str. 46). Neke od zanimljivih preporuka ovog izveštaja su da se “cenzurišu udžbenici koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdavanja srpskih zločina”, da “ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona (ako govorimo o istoriji i ako govorimo o prevladavanju prošlosti rata). Što bi kazao profesor dr Kosta Čavoški, predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću inače po ovom izveštaju “najeksponiraniji” predstavnik profesorskog antihaškog lobija, valjda gospođa Biserko misli da uvedemo, po reciprocitetu, hrvatske i muslimanske i albanske istoričare, onako kako su i oni uveli srpske?
    Slobodan Antonić, jedan od onih profesora BU čijim se likom&(ne)delom vrlo pomno bavi ovaj izveštaj, citirajući njegove “konzervativne”, “nacionalističke”, “antievropske” i “antinatovske” stavove, reći će za NIN da razume kolege koji ne žele da učestvuju u obnavljanju priče o peticijama u kojima su učestvovali pre više od pola decenije. Ipak, upozorava da nimalo nije slučajno to što se stalno poteže spisak potpisnika peticije protiv Zakona o saradnji s Haškim tribunalom sa Pravnog fakulteta iz 2001, i to u izveštaju za 2007. godinu: “Pre nepune dve godine, 5. decembra 2006, bio je organizovan Okrugli sto Helsinškog odbora za ljudska prava, pod nazivom Šta blokira proces suočavanja u Srbiji, misli se suočavanja sa prošlošću. Bili su tamo Sonja Biserko, Biljana Kovačević – Vučo, Žarko Korać, Vesna Pešić, gomila sveta iz druge Srbije, i nas nekolicina, s ove, druge strane. Tada je Biljana Kovačević-Vučo rekla da se mora sprovesti lustracija na Univerzitetu. Već je stara njihova teza, koja se pojavljuje i u ovom izveštaju Sonje Biserko, da centar srpskog nacionalizma više nije SANU nego Univerzitet, i to Pravni fakultet, Filozofski i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Kad sam pitao gospođu Kovačević-Vučo po kom kriterijumu ona to misli da uradi, ona je rekla: Kao prvo, treba očistiti Pravni fakultet. Potpuno je jasan kriterijum. Profesore koji su potpisali peticiju protiv Zakona o saradnji s Hagom, a njih je 48, treba lustrirati, jer su oni time pokazali da nisu pravnici više, da su sebe stavili izvan pravne struke. To je javno rečeno. Tad sam shvatio da spiskovi nisu slučajni, oni zaista misle da na osnovu toga naprave vrstu lustracije. Tako agresivno nastupaju, jer pretpostavljaju da su se neke stvari, posle izbora u maju, promenile.”
    Treći, ali ne i najmanje značajan detalj u vezi sa godišnjim izveštajem Helsinškog odbora jeste i taj što se nekako čini da je Sonja Biserko svojevrsnim popisom nepodobnih ljudi i institucija u Srbiji kudikamo umanjila svoje apetite o “denacifikaciji Srbije” iz 1999. Cinici bi kazali, nije to više ona Sonja. Qiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica “Politike”, u razgovoru za NIN, podseća da je u januaru 2000. godine, dve nedelje po ujedinjenju demokratske opozicije u Srbiji, gospođa Sonja Biserko u nemačkom listu “Velt” optužila Zorana Đinđića i Demokratsku stranku za veze sa podzemljem, mafijom i Arkanom: “Tada sam podsetila čitaoce NIN-a da je maja 1999, dakle, nepunih godinu dana pre, u članku Blejna Hardena u Wujork tajmsu pod naslovom Kako očistiti Srbiju obelodanjen detaljan program Sonje Biserko za Srbiju, zapravo ideje za koje se gospođa Biserko tokom bombardovanja Jugoslavije, borila u Vašingtonu.
    Naime, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je, od Medlin Olbrajt, tadašnjeg američkog državnog sekretara, tražila da ozbiljno razmotri mogućnost okupiranja Srbije, da kopnene trupe NATO-a uđu u Srbiju i da je denacifikuju, tako što će da pohapse političke lidere i javno im sude kako bi Srbi bili prisiljeni da se suoče sa zločinima počinjenim u njihovo ime, a da se svi mediji, ovo je izuzetno zanimljivo, pogase, naprosto pozatvaraju pa da onda okupacione vlasti (uz pomoć gospođe Biserko, valjda), izdaju dozvole denacifikovanim medijima. U to vreme je predsednica Helsinškog odbora govorila o denacifikaciji Srbije kojoj je na duže staze potrebna jedna internacionalna sila.”
    Glavna i odgovorna urednica “Politike”, jednog od onih listova koji, po izveštaju Helsinškog odbora, “prezentuju govor mržnje prema svim etiketiranim izdajnicima srpskog nacionalnog pitanja” (str. 349), misli da je od tog teksta u NIN-u (br. 2562, 3. februar 2000) postala predmet interesovanja gospođe Biserko i njenog Odbora: “Od tada me ne zaobilaze u spiskovima. Godišnji izveštaj Helsinškog odbora samo je, pod drugim imenom, naknadni program Sonje Biserko kako denacifikovati društvo.”
    Svim sagovornicima NIN-a, i onima koji su pristali da govore za NIN, i onima koji su odlučili da se zasad ne istrčavaju u ocenama izveštaja Sonje Biserko, neobičan je način na koji se Sonja Biserko u svojoj nevladinoj organizaciji bavi ljudskim pravima. Naime, čini se da za razliku od Helsinških odbora u regionu i nekih drugih nevladinih organizacija, Odbor Sonje Biserko za sebe uzima neobično širok domen delovanja, kao da želi da bude nadležan za ama baš svako pitanje u srpskom društvu, te da uredi i Univerzitet i medije i Crkvu i vojsku i policiju. Neobično je i to da se jedna nevladina organizacija za ljudska prava toliko zalaže za ulazak u NATO.
    Istine radi, treba podsetiti političku i intelektualnu elitu Srbije da je tog januara 2000. Demokratska stranka na čuvene optužbe Sonje Biserko o Đinđićevoj saradnji sa Arkanom odmah odgovorila da osobe poput nje koriste krizu u Srbiji da “u odlascima po stranim ambasadama cinkare srpski narod kao genocidan, da otvoreno traže bombardovanje Beograda i denacifikaciju cele nacije”, te da “odražavaju denuncijantsku svest koja u celom narodu vidi kolektivnog krivca”. Kada se pojavi Sonja Biserko, samozvani zaštitnik ljudskih prava, onda građani treba da budu uistinu zabrinuti za svoja prava, pisalo je u saopštenju DS-a dalekog januara 2000.
    Danas, DS ćuti. Ali, mnogo se od onda promenilo. Demokratska stranka nije više opozicija nego vlast, predsednik te stranke nije više Zoran Đinđić nego Boris Tadić, a Sonja Biserko se ponovo namerila na opoziciju. Pa što da se mešamo? Od socijalista, koji su opet na vlasti, ne treba ni očekivati da reaguju. Nisu reagovali ni onomad kad je Biserko optuživala Đinđića, i kad se ozbiljno pričalo da gospođa Sonja radi za Miloševića.
    Tri važna detalja u vezi sa spiskom Sonje Biserko (prikaz S. Antonića kao povod za raspravu, nespremnost beogradskih profesora da govore o tome – čast malobrojnim izuzecima, i dosadašnji ispadi gospođe Biserko o društvenom preuređenju Srbije) ukazuju samo na jedno: hipokriziju političke i intelektualne elite u Srbiji, koju poneki iz en-dži-o sektora negde dobro naplaćuju. Zasad, na izveštaj Helsinškog odbora reagovalo je samo Srpsko filozofsko društvo koje poziva “akademsku i celokupnu javnost Srbije da se odlučno usprotivi ovakvim pokušajima ograničenja intelektualnih sloboda”. SFD još upozorava da će, u slučaju daljih zahteva za narušavanjem intelektualnog i profesionalnog integriteta njegovih članova, o tome biti prinuđeno “da obavesti sve međunarodne institucije i organizacije sa kojima sarađuje”.
    Rečju, vlada licemerje. Zato i nije čudno što u Srbiji danas mogu nesmetano da se štampaju knjige koje pozivaju na čistku Univerziteta i cenzuru univerzitetskih udžbenika. Nije to prvi put.

    Brana Crnčević, književnik
    Globalistički safari

    – Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava čita se lako. To je zanimljivo cinkaroško štivo. Anonimni autori su čvrsti i neumoljivi. Stara policijska dosijea treba otvoriti, pročitati i spaliti, zastarela su. Helsinški odbor za ljudska prava, kao svaka tajna služba, piše nova zanimljiva dosijea. Helsinški odbor za ljudska prava obeležio je mete, kasnije će doći strelci. Globalistički safari je počeo, bio bih uvređen da nisam među “životinjama” koje love.
    Šta je godišnji izveštaj gospođe Biserko? Ukrštanjem Pravnog i drugih fakulteta sa Crkvom, piscima, novinarima i slikarima, napadom na tuđe knjige, izvestio si poslodavce da je tvoj rad koristan. Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava mogao bi se oceniti kao mičurinovski projekat; spojiš komunističke i fašističke ideje i gurneš ih u globalističku čorbu, i eto male, dobre i poslušne Srbije.
    Prvi rezultati su tu. Sonja Liht je već raspisala konkurs za novu Qiljanu Smajlović. Politika je to, ej Politika. Pitao bih Soroša o čemu se radi, ali ne poznajem gospodina.

    Dr Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije:
    Manifest okupacije Srbije

    – Titoistički komunizam se na velika vrata vratio u Srbiju. Ako je Drinka Gojković u situaciji da Danku Popoviću i Ivanu Ivanoviću ne dozvoli da dobiju nacionalnu penziju, a partija Slobodana Miloševića glasa za novi ustav Vojvodine kojim se briše ono što je urađeno pre 20 godina, odnosno Vojvodina se vraća na status Ustava iz 1974, onda je i potpuno normalno da se ponovo prave bele knjige, uvode kriterijumi političke podobnosti, vraća verbalni delikt, progone “srpski nacionalisti”, čiste univerziteti, ukida sloboda govora i sve ovo što pomenuti dokument predlaže. Pošteno: treba ukinuti svaku simulaciju demokratije i svaku iluziju da Srbi imaju bilo kakvu državu.
    Ovaj dokument dakle ima jednu veliku vrednost: on je zvanični dokument danas vladajuće ideologije, manifest konačne okupacije Srbije i ukidanja srpskog identiteta, što su sve procesi koji iz dana u dan napreduju. Krivica što se sve to dešava nije na ovoj minornoj grupi ekstremnih levičara, već na onima koji su vladali poslednjih dvadeset godina.

    Dr Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta
    Ponovo delikt mišljenja

    – Za razliku od čuvenog spiska zabranjenih knjiga – Index Librorum Prohibitorum koji je ustanovila inkvizicija Katoličke crkve kad su se pojavile jeresi, a naročito reformacija, gde su popisane samo knjige, a ne ljudi kao takvi, Helsinški odbor je otišao korak dalje. Nisu napravili spisak zabranjenih knjiga nego spisak zabranjenih ljudi. Napravili su spisak onih ljudi koji se u javnosti uopšte ne smeju pojavljivati, bilo knjigom, bilo člankom, nastupom na televiziji, ili izjavama u štampi. To je pre svega uputstvo javnim glasilima, zatim izdavačkim kućama, a naročito urednicima na televiziji da takve ljude uopšte ne pozivaju.
    Takozvanom preporukom “zabrane relativizacije genocida u Srebrenici” zapravo se predlaže da se iznova uvede delikt mišljenja, da niko ne sme da tvrdi, kao što ja to činim, da u Srebrenici nije bilo genocida. U Srebrenici je stradalo 403 zarobljenika, što je ratni zločin, a svi ostali su bili muškarci u najboljim godinama koji su pobijeni u borbi. To je tvrdnja iza koje stoji i vrsni istraživač tog događaja Milivoje Ivanišević, koji je to objavio u svojoj knjizi “Srebrenica” i na srpskom i na engleskom jeziku. Sonja Biserko bi da zabrani tu knjigu i da zabrani sve one koji, pozivajući se na tu knjigu, govore o tome da u Srebrenici nije bilo genocida.

    Momo Kapor, pisac i slikar
    Nova „Bijela knjiga”

    U svoje vreme u Zagrebu je objavljena “Bijela knjiga”, delo grupe nepoznatih autora, članova Ideološke komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, na čijem je čelu stajao pokojni Stipe Šuvar, neka mu je laka zemlja. Bila je to svojevrsna antologija humora, satire, aforizama, viceva, odlomaka iz intervjua, kratkih vesti i pesama najduhovitijih pisaca iz Srbije, koja je trebalo da dokaže kako je u ovoj republici socijalizam u opasnosti, jer ga ruše i razjedaju srpski nacionalisti. Kada bi se neki srpski pisac tih godina našao u Americi, Kanadi ili Australiji kod svojih domaćina zemljaka, oni bi najpre stvorili stranice “Bijele knjige”, tog svojevrsnog Gota almanaha, u kome su popisane sve plemićke porodice, da utvrde da li se gost nalazi među koricama te svete knjige, preštampane kao ilegalno reprint izdanje u bezbroj primeraka. Ako nije bio u njoj, niko ga ne bi ni primao, ali ako je bio zastupljen među tim plemstvom po duhu, pameti, duhovitosti i hrabrosti, otvarana su mu širom vrata njihovih kuća, sefova i frižidera. Pisac ovih redova, lutajući po rasejanju, sam je to iskusio na svojoj koži, jer je zajedno sa svojim prijateljima zauzimao značajno mesto u toj antologiji.
    Pisci iz “Bijele knjige” zaista su pomogli da se sruši komunizam, i to smehom, najubojitijim oružjem od koga nema odbrane, baš kao što je austrougarsku imperiju razjeo do temelja Hašekov “Dobri vojnik Švejk”. Ali neki od starih komunista su preživeli i presvukli dugmad na svojim dojučerašnjim kožnim kaputima u demokratsku Armanijevu modu, baš kao što su presvlačena dugmad u onoj divnoj staroj radnji u jednom dvorištu Makedonske ulice, gde je jedna gospođa presvlačila dugmad, druga hvatala žice na čarapama, a treća punila ispražnjene hemijske olovke. I ti, kao slučajno preostali reptili iz jednog stručnog vremena, okupili su se oko nove “Bijele knjige”, koja se sada zove “Samoizolacija: realnost i cilj” i izdao je Helsinški odbor za ljudska prava sa istim trulim zadahom hrvaštine iz Šuvarevog doba, i to usred Beograda, kao putokaz prema sanjanoj Evropi. Držeći ovo smeće od knjige u rukama, čovek se sa blagom nostalgijom seća stare “Bijele knjige”, koja je vrcala od humora i koja je bila prava hrestomatija neuništivog beogradskog duha – knjiga prepuna dokaza o ruganju komunizmu, koje ga je, na kraju, kao što su sastavljači vidovito predvideli, i srušilo u paramparčad. U ovoj knjizi, dokaza nema, postoje samo osude: sprečiti, zaustaviti, zabraniti, cenzurisati, onemogućiti, odstraniti, zameniti drugim ljudima i udžbenicima… To se današnji konvertiti, nekadašnji komunisti i saradnici tajnih službi, svete onima koji su ostali čisti, baš kao što su se zapadni Hercegovci u svim ratovima, želeći da ih satru, najsvirepije obračunavali sa istočnim, koji su svedoci njihovog prelaska na drugu veru.
    I to sve, objavljeno je u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, kao najslikovitiji dokaz zaštite ljudskih prava da se misli i govori na drugi način, i onoga kakve nas sve blagodeti očekuju kada budemo živeli u obećanoj srećnoj Evropi, u kojoj, izgleda, vladaju pravila koja propisuje ova knjiga.
    No, na stranu sve to! Postoji nešto strašno kada se čita ovo štivo; kao da čovek u sebe unosi neki grozan mrak pun vlage, memle, insekata i pijavica, neki grumen stare tame pune ne-logike, besmisla i poniženja, smrtonosne bacile sačuvanog ludila koji mogu da razjedu čovekov organizam svojom opakom bolešću. Ovi redovi ubijaju u nama i poslednje trunke dobrote, blagosti i razumevanja, oni nam zagađuju nerve i metabolizam, onesposobljuju da volimo, da se divimo životu i da se smejemo. Mislim da je ova knjiga štetna po zdravlje, baš kao što će lekari jedanput utvrditi da slušanje programa Radija “Slobodna Evropa” izaziva karcinom..
    Na kraju, baš kao što je nekada iza “Bijele knjige” stajao dobri Stipe Šuvar, iza “Samoizolacija: realnost i cilj”, stoji predsednica Helsinškog odbra za ljudska prava, Sonja Biserko.
    Teoretski gledano, ja sutra od nacionaliste mogu da postanem kosmpolita, ali gospođa Biserko ne može nikako da se probudi dobra i lepa.

    Spisak nepodobnih

    Ističući Pravni fakultet kao “antihaški bastion” i “najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta” (str. 66), nepoznati autori izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava objavljuju i imena profesora, članova “antihaškog lobija” koji su “do sada uspešno izbegli bilo kakvu odgovornost za svoje delovanje”: dr Qubiša Lazarević, dr Kosta Čavoški, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanović, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad Tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević.
    Sa Filozofskog fakulteta od “nacionalističkih” profesora izveštaj analizira dr Slobodana Antonića i mr Đorđa Vukadinovića, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjanu Vasović, dr Slobodana Samardžića i dr Radmilu Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Mišu Đurkovića.
    Pod lupom Helsinškog odbora su i penzionisani profesori, u javnosti aktivni, dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. Među “nacionalističkim” intelektualcima našli su se književnici Momo Kapor (kolumnista NIN-a), Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, slikari Miloš Šobajić i Quba Popović, režiser Emir Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Qiljana Smajlović, glavni i odgovorni urednik “Politike” i Svetlana Vasović–Mekina, dopisnik “Politike”, te Slobodan Reljić, glavni i odgovorni urednik NIN-a, Zoran Đirjaković, novinar NIN-a i Bogdan Tirnanić, kolumnista NIN-a.

    Zora Latinović
    http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=40353

  5. Varagić Nikola каже:

    Sonja Biserko za Danas povodom žestokih reakcija na godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava

    Organizovana hajka, stižu i pretnje

    Autor: A. Roknić

    Beograd – Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, kaže za Danas da se protiv nje vodi organizovana hajka nakon objavljivanja godišnjeg izveštaja o političkim, društvenim i medijskim prilikama u Srbiji.

    Protiv mene se vodi organizovana hajka. Izveštaj je objavljen još u maju. To je orkestrirana kampanja. Po meni, tajming je izabran zato što je Evropska unija nedavno odbila da odmrzne Prelazni trgovinski sporazum, ali i zbog mog teksta u E-novinama o transformaciji Srpske radikalne stranke i političkoj turbulenciji, pod nazivom „Ruski rulet“. Svi naši izveštaji u poslednjih osam, devet godina su slični ovom i na isti način su fokusirani na ličnosti i institucije sa idejom da se prikaže politički kontekst koji onemogućava napredak Srbije – objašnjava Biserko.

    Po njenim rečima, ideja medija koji su je kritikovali je bila da izvuku sva imena iz izveštaja i to proglase za listu za lustraciju i odstrel.

    – Međutim, to su imena osoba čije rečenice citiramo da bismo ilustrovali tu politiku nacionalizma na kojoj oni opstaju toliko dugo. Znači, listu su napravili listovi Standard i Pečat. Mi smo u izveštaju detektovali taj antievropski trend, što je bila Koštuničina politika, prikazali u svim segmentima i ukazali kako se to sprečava. To se pokazalo kao jedina politika koja se u Srbiji vodi i već nakon pet meseci nova vlada je potpuno razvodnjena na proevropskoj orijentaciji. Sada im se nudi i SRS – ističe Biserko.

    Kako naglašava, u izveštaju nisu date proizvoljne ocene, niti tumačenja, nego su navedene upravo izjave tih osoba. Biserko dodaje da su joj na i-mejl već stigle pretnje od raznih nacionalističkih grupa.

    – Na mejl su mi stigle pretnje od Srpskih nacionalista. Ima i dosta vređanja. Svaka kampanja tog tipa do sada je bila ista. Posle tog članka na sajtu E-novina, kampanja je eksplodirala i objavljeni su tekstovi i u Politici, Novostima, pa čak i u listu Sport, što je nečuveno. To je koordinirana kampanja i očito je da im treba neko da se baci prašina u oči, kada nije jasno zašto je Srbija prodala NIS za tako malo novca, kada se opstruira brže priključivanje EU i NATO, usporava reforma Vojske – zaključuje Biserko.

    Glavne primedbe medija odnose se na to da su u izveštaju Helsinškog odbora za 2007, pod nazivom „Samoizolacija: realnost i cilj”, objavljena imena šezdesetak univerzitetskih profesora, pisaca i novinara, koji su, prema tom izveštaju, desničari i stvaraju antizapadni, antievropski duh i potpiruju nacionalističke i radikalske ideje među mladima u Srbiji.

    http://www.danas.co.rs/vesti/politika/organizovana_hajka_stizu_i_pretnje.56.html?news_id=140477

  6. Varagić Nikola каже:

    Gluvo doba

    Miroslav Toholj

    Supermarketing, drugi deo

    Težnja ka svemoći, veli Erih From, nipošto nije izraz istinske snage, njena motivacija je u prikrivenoj slabosti. I Rimsko carstvo rasulo se na vrhuncu materijalnog blagostanja. U špici izvesnog blagostanja svih njenih „naroda i narodnosti“ (a ti će tek da se osveste!) zakucalo je posmrtno zvonce i nekadašnjoj Jugoslaviji. Spoljna manufaktura balkanskog bataljenja i razdruživanja poslovala je s uspehom više od petnaest godina, završni račun obilovao basnoslovnim profitom u obliku moralne krivice, na jednoj, i nezasluženim ugledom u „međunarodnoj zajednici“ na dugoj strani; debelim kajmakom u vidu prolivene krvi, sirotinjom i bedom, na ovoj, novcem i svakojakim „perspektivama“ na onoj strani.

    Vražjoj materi bih to i pominjao, da se iz petnaestogodišnjeg mrcvarenja najbrojnijeg i istorijski najžilavijeg južnoslovenskog naroda, sve to čvršće, nije nametala dalekosežna pouka o tobožnjoj snazi onih navodnih sila sklonih da ih oblije znoj dok ne udese „veštačku tvorevinu“ koja se, kako tvrde, sama od sebe „raspadala“. I zašto sekirama, tačnije tomahavcima, da nasrnu baš tamo gde je trulo i gde se inače raspada? Zar samo kako bi na našem „zlatnom primeru“ ostalim „primercima“ u svetu pokazali da prekomerna upotreba moći nad nemoćnima nije slučajna i da moć nije veštačka, te joj se valja ukloniti s druma?

    Nije da se ovde o tome nije otvoreno govorkalo, ali gde to beše uveta u kom se nije zapatila verbalna smola svilanovića, dvoserki i svakojakih nevladinih kerovodnica što, od rane li zore, na talasima sorošističkih „devedesetdvojki“ udarahu recke o tobožnjoj snazi i ispravnosti „jedinog svetskog lidera“, o civilizacijskoj, a to znači i mentalnoj devijaciji iza koje je trabalo da prepoznamo sebe. Za dlaku da trijumfuju! Bap, eno sasu se odjednom ogledalce u kojem je slika bila i lažna i pogrešna. Pršte, starinski kazano, psiha u kojoj se subkultura kinđurila kao kultura, gojazna dupeta kao globalni mozgovi, a slamom punjeni imperijalni igl kao tica nad ticama.

    Jedan američki insajder, razbankar višeg čina, tvrdi kako današnje ničim izazvano rasulo američke finansijske piramide, ravno udaru iz prve polovine prošlog veka – ponekad i oni zavire u prošlost! – najteže pogađa kurve i striptizete. Slažem se. Sviran je, izgleda, fajront. Što ste tucali – tucali, marš kući! Američki crnci su inače siromašni i jadni, ogrezli u mnogim krizama, ali to ih ne sprečava da se kandiduju za budućeg američkog predsednika. Duboku zabrinutost, bar što se osetljivijih i onih nežnijeg srca tiče, u svetu će izazvati, kako insajder reče, neizvesnost u pogledu sudbine američkih kurvi i igračica u krznu od zveri. Sumnjam da vrhovni makro sorošističkog seks-trafikinga po zemljama istočne Evrope i dalje veselo trlja ruke. Sudeći prema nevladinim parama plaćanim jahačicama što su proteklih deceniju i po jahale motku predviđenu za jahanje (prelistao sam štivo o samoizolaciji, našoj realnosti, njihovom cilju, jer me spominju već u uvodu, str. 28), vidim: sumorna im je perspektiva. Koje crne nevladine pare, ako veseli trošak, konačno tretiran kao finansijski gubitak usled nezajažljivog investiranja u svakojake perverzije, ima da se namiri iz vladinog budžeta! Samoizolacija je, mislim, realnost u svesti ovdašnjih američkih dvocevki, a mogao bi da bude i cilj upucanih, lustriranih, ponižavanih i prokazivanih. Najzad, uskliknimo s ljubavlju: Živele one nevine američke kurve i striptizete!

    http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-27-09-2008/gluvo-doba-miroslav-toholj-supermarketing-drugi-deo

  7. Varagić Nikola каже:

    Vostani Serbie

    Elitni vidovnjaci i Vojvodina

    Autor: Nataša B. Odalović

    Dojučerašnji koštunicofili uspeli su da se distanciraju i “diferenciraju” od gubitnika, svega par dana pošto je formirana ZES vlada.

    Još se mastilo na Nacrtu statuta AP Vojvodine nije osušilo, još dobri Vojvođani žive u komšijskoj slozi, još Nenad Čanak tvrdi da u Vojvodini nema separatizma, al’ u Srbiji dežurni politički i analitički vidovnjaci tvrde da je đavo s tim statutom odneo šalu. I sad, pošto su oni sebi našli novu korisnu zanimaciju, u narodu valja potpiriti sumnju i zlovolju, jer sad ćemo mi kao da ne damo Vojvodinu, a Vojvođani će kao da (nam) je otimaju, kojekude. Nova elitna histerija na pomolu. Posledice nepredvidive.

    Poslednja Jugoslavija raspala se u krvi. Stradali su civili, nevini i mnogi koji su bili izmanipulisani verom u „više ciljeve“ tih ratova. Za izmišljene ideale ginuli su naivni. I ovi što obogaljeni štrajkuju pred Skupštinom, a na njih niko glavu ne okreće. Sve ostalo ticalo se interesa, novaca, moći, domaćih i inih manipulanata. Iza sebe ostavili su tuđe grobove, spaljene gradove, raseljene narode. Zajedničko im je bilo, između ostalog, i to što su u sprovođenju svojih poganosti za podršku imali svoje propagandne medije, svoju intelektualnu elitu. Neki od njih danas, prećutno abolirani, otpočinju svoj drugi život, kao da prvog nije ni bilo. Bilo bi maliciozno tvrditi da je to samo posledica sklapanja ovakve vlade. Pre će biti da je takva vlada posledica mnogih okolnosti koje se nekontrolisano slučuju i prepliću još od 5. oktobra 2000, koje su kulminirale terorističkim aktom prema državi 12. marta 2003. i nisu prestale da se dešavaju do danas. No kako je teško i nezahvalno donositi ikakve dalekosežne zaključke o uzrocima i posledicama ovih dešavanja o kojima jedva da će i istorija dati konačan sud, mogli bismo da se pozabavimo onim što nam je u moći kako se bar greške ne bi ponavljale! Osvrnimo se razložno na posledice beskrajne manipulativnosti i poigravanja nacionalnim osećanjima među tzv. patriotskom, tzv. desnom, tzv. začinskom inteligencijom. Profesionalni zabiberivači. Nacionalna elita na državnim jaslama. To su isti oni koji su devedesetih javno podržavali, ako ne i stvorili Miloševića, ali i neki novi, koji su u ono vreme tek stasavali za buduće nacionalne ćate i proroke i ćutke odobravali pogubnu politiku koja je Srbiju vodila baš dovde. To su ti isti koji su se potom, nešto malo pre 2000. na vreme odrekli svog Miloševića. Najiskusniji među njima odmah su našli uhlebljenje, kao novi dvorski, u čemu im je raznolikost i višepartijnost ali i višesmislenost DOS sasvim išla na ruku. Šta se potom dešavalo? Većina celomudrenih, važnih, sve zabrinutih za sudbinu zemlje Srba, od reči i pera, prišljamčila se Koštunici. Danas, sa ove distance, kada su se već uveliko i bezobzirno odrekli i Koštunice, može se reći da je udvorištvo te patriotske bratije tek nakon demokratskih promena doživelo svoj vrhunac. Devedesetih su to mahom bili pisci, pesnici, akademici, ili tek profesionalni prevaranti, koji su osim dobro smišljene poze i patosa, imali iza sebe ime, poneko književno delo, ili bar neki ojlenšpigelovski šarm. Tek sa dolaskom DOS-a na vlast dolazi do patentiranja nove kaste „zanesenih“ uglastih i kruglastih intelektualaca, eksperata i analitičara, profesija koja se teško mogu precizno opisati osim da su enormno profitabilne, i da iziskuju insuficijenciju emocije stida. Sve radnje rade: pišu po novinama, glume po nebrojenim TV-kanalima, statiraju ako sede uz trenutnog im omiljenog vođu, proizvode zavere, ili stvarno u njih veruju. Dojučerašnji koštunicofili uspeli su da se distanciraju i “diferenciraju” od gubitnika svega par dana pošto je formirana ZES vlada. Još ga podržavaju samo oko otkrića da je statut Vojvodine „seme razdora“. Između koga?! Bivši slobofili, pa bivši koštunicofili ne bi zasluživali veću pažnju. Pažnju, međutim, zaslužuje princip. Kao što danas veličaju jednog vođu, a već sutra ga valjaju u blatu, tako postupaju i sa Srbijom. Od 2003. do danas uspešno su nas zavadili sa svima sa kojima Milošević nije stigao. Izgubili su, što su i očekivali, sve što su navodno branili. Crna Gora, otišla. Nesrećno Kosovo silnom retorikom odbraniše, sve dok, evo, nije došlo dotle da po Kosovu “spontano” ratuju srpski sveštenici, međusobno! Sada tzv. desna analitička jurišna elita traži za sebe novi petogodišnji pl(e)an. Našli su ga u Vojvodini. Sve dok tamo stvarno ne počnu incidenti, koji posle mogu eskalirati u veliko zlo. Kako se zove ta “patriotska” tehnika prema kojoj se ne menja gubitnička strategija? Zar nije normalno i pristojno verovati Nenadu Čanku na reč kada tvrdi po ko zna koji put da u Vojvodini nema separatizma? Zar bi iko lagao o takvom pitanju? Da li to patriote guraju Vojvođane u separatizam?

    Čini se da insistiranje na jalovoj konstantnoj proizvodnji kriza pokazuje svu manjkavost tzv. patriotske ekspertske inteligencije. Tačnije, dramatizacija vojvođanskog slučaja, svi ti piskutavi povišeni tonovi i proizvodnja neprijatelja, neophodan su preduslov za njihov opstanak i “neophodnost” koju priželjkuju, svakoj budućoj vlasti.

    Pogubno po Srbiju.

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/elitni_vidovnjaci_i_vojvodina.46.html?news_id=140417

  8. Varagić Nikola каже:

    Лихт: Нисмо прихватили смену главне уреднице

    Председница УО „Политике” АД објашњава разлоге за расписивање конкурса
    Редакција „Политике” синоћ је, пред затварање првог издања листа, добила саопштење Соње Лихт, председнице Управног одбора „Политике” АД. Објављујемо саопштење у целини:

    Поводом нејасноћа које су се појавиле у вези са одлукама донетим на седници Управног одбора „Политика” АД желела бих да изнесем неколико појашњења.

    Главна и одговорна уредница листа „Политика”, гђа Љиљана Смајловић, изнела је преко средстава јавног информисања захтев „да се јавно саопшти шта не ваља у уређивачкој политици коју сам ја водила“. Тим поводом, као председница Управног одбора „Политике” АД, дужна сам да појасним да ово тело није надлежно да се бави и оцењује уређивачку политику листа „Политика”, нити је нови сазив УО „Политике” АД то до сада чинио. Истовремено, мислим да делим мишљење већине чланова УО „Политика” АД, када кажем да високо ценим професионализам гђе Смајловић, њено богато новинарско искуство, посебно у домену спољне политике, као и њена настојања да обогати лист „Политика” новим садржајима.

    С друге стране, Управни одбор „Политике” АД задужен је, између осталог, на основу члана 88 Статута „Политике” АД да брине о развоју „Политике” АД, и дужан је да обавести Скупштину акционара о „намераваној пословној политици”. На основу резултата пословања ове важне и угледне куће, УО „Политика” АД је био принуђен да предузме мере с циљем унапређења пословања како „Политике” АД тако и предузећа „Политика НМ”. У предузећу „Политика НМ”, које је власник листа „Политика”, „Политика” АД има 50 одсто капитала. Што се тиче „Политике” АД, УО је донео одлуку да се у најкраћем року распише јавни конкурс за избор новог генералног директора „Политике” АД.

    Поводом пословања „Политике НМ”, УО „Политике” АД је морао да има у виду смањење тиража листа „Политика” који је свакако један од узрока високог пада вредности акција „Политике” АД, а добио је и захтеве репрезентативних синдиката да утврди „одговорност људи на челу оба предузећа чији су пословни потези довели до оваквог стања”, о чему ће се посебно расправљати на наредној седници УО „Политика” АД.

    Генерални директор листа „Политика”, г. Јанићијевић, изјавио је да иницијатива за расписивање конкурса није дошла ни од руководства ни од Скупштине ПНМ-а. Тим поводом јавности дугујемо следеће појашњење. На седници УО „Политика” АД, одржаној 22. септембра, г. Јован Симић обавестио је усмено чланове УО да руководство ПНМ-а тражи од УО „Политика” АД да покрене иницијативу за смену гђе Смајловић. Чланови УО „Политика” АД су, после претресања овог питања, одлучили да не прихвате да покрену иницијативу за смену главног и одговорног уредника листа „Политика”, већ су, у складу са претходно предложеним начином избора генералног директора „Политике” АД, донели једногласну одлуку да се покрене иницијатива пред Скупштином ПНМ-а да се распише конкурс за избор главног и одговорног уредника, уз претходно прибављено мишљење редакције листа „Политика” о кандидатима. Ова иницијатива обезбедила би транспарентност, као и учешће у процесу избора оних који су најпозванији да о томе дају мишљење. Тиме би се цео процес деполитизовао. Уколико се прихвати ова иницијатива, разуме се да и сама гђа Смајловић може да се јави на конкурс.

    Ова одлука донета је једногласно, а поводом недоумица у јавности у вези са овим питањем, дужна сам да саопштим следеће податке: г. Јован Симић, представник већинског капитала у „Политици” АД, обавестио је УО „Политика” АД да су га академик Матија Бећковић и г. Предраг Михајловић овластили да гласа у њихово име, што је г. Симић и учинио, и тиме су формалноправно, преко свог овлашћеног представника, и они гласали за одлуку о покретању иницијативе за расписивање јавног конкурса. На седници УО „Политика” АД донета је и одлука да се позову чланови који се до сада нису појављивали на седницама „Политике” АД да убудуће долазе на седнице УО, јер ће се УО и убудуће бавити изузетно важним питањима.

    Даља процедура налаже да се Скупштина „Политике НМ” и генерални директор изјасне о овој иницијативи. Ова скупштина састоји се од три члана која именује УО „Политике” АД и три члана која именује сувласник „Политике НМ”, немачко предузеће ВАЦ. У случају нерешеног исхода преовлађујући глас по питању именовања главног и одговорног уредника листа „Политика” имају представници које је именовала „Политика” АД. На Скупштини ПНМ-а је да прихвати или одбаци ову иницијативу. До одлуке Скупштине ПНМ-а одлука УО „Политика” АД остаје само начелна иницијатива.

    У вези са бројним коментарима читалаца који изражавају забринутост да ли ће доћи до увођења једноумља у лист „Политика” и да ли ће досадашњи колумнисти бити у могућности да и даље пишу за лист „Политика”, дужност ми је да нагласим да сам се целог живота борила за слободу говора и могућност да свако има право да изнесе своје мишљење. Зато верујем да, независно од одлуке Скупштине ПНМ-а, без обзира на то ко буде главни и одговорни уредник листа „Политика”, начела слободног новинарства морају да буду уважавана, што значи да на страницама листа „Политика” мора да буде очувана различитост ставова која је и до сада красила овај лист.

    С поштовањем,

    Соња Лихт,
    Председница УО „Политика” АД

    ———————————————————–

    Бећковић: Нисам имао част да упознам Симића

    Не знам ништа о иницијативи за смену главног уредника „Политике”, покренутој на седници Управног одбора „Политике” АД којој нисам присуствовао. Знам да на дневном реду, приложеном уз позив за седницу, те тачке није било. Не знам да је неко неког овластио да гласа у његово име о питању које није на дневном реду, камоли да сам ја овластио да о томе уместо мене гласа господин Јован Симић, кога још нисам имао част да упознам. Не знам да је било случаја да се питање смене или избора главног уредника једног листа решавало под тачком „разно”. Зато предлажем да се сазове нова седница Управног одбора са тачком дневног реда: Иницијатива за смену главног уредника „Политике”. То ће бити прилика да се чују сва мишљења и сви аргументи и донесе регуларна одлука, како чланови Управног одбора не би о својој одлуци сазнавали тек из новина.

    У двадесет и првом веку би већ било и време да се на такву седницу позове и главни уредник о коме је реч.

    ———————————————————–

    Кустурица: Не видим разлог за промену главног уредника

    Редакцији „Политике” синоћ се јавио и Емир Кустурица, прослављени режисер и такође члан Управног одбора „Политике” АД који није присуствовао седници на којој је одлучивано о конкурсу за избор новог главног уредника листа „Политика”. Кустурица се сагласио са Бећковићевим предлогом да се сазове нова седница УО, уз напомену да „не види разлог зашто би се мењао главни уредник „Политике” ако се сви слажемо са идејом генералног директора да је „Политика” напредовала у сваком погледу, од графичког изгледа до уређивачког аспекта. Зашто уопште долази до идеје о тој смени, пита Кустурица. Тираж „Политике” се креће у оквирима тиража који владају и у много јачим и развијенијим друштвима, па чак ни француски „Монд” нема много већи тираж.

    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Liht-Nismo-prihvatili-smenu-glavne-urednice.sr.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Политика око „Политике”

    Под тачком „разно”

    РЕЧ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА

    Са жаљењем обавештавам читаоце да редакција „Политике” ни до касно после подне у четвртак, 25. септембра, није успела да открије ко је, и када, покренуо сада већ фамозну „иницијативу за смену главног уредника” листа, о којој је председница Управног одбора „Политика” АД Соња Лихт обавестила српску јавност још у понедељак, а које се сада сви одричу. Редакцији није мило што читаоцима не може да пружи ни тачну, ни правовремену, а камоли потпуну информацију о догађајима у нашој кући, али многи сада настоје да од јавности сакрију отиске својих прстију на смени главног уредника „Политике”.

    Госпођа Лихт радо јавно говори о предностима сопствене иницијативе да се распише конкурс за „транспарентан и јаван” избор главног уредника, али било би добро да и смена такође буде отворена и јавна и да се разлози поштено изнесу пред новинаре и читаоце. Тако би Управни одбор чувао достојанство „Политике”, а не само главног уредника.

    Соња Лихт истина каже да је њена иницијатива о избору новог главног уредника „само начелна”, док је не потврди Скупштина „Политике НМ” (предузећа у чијем саставу послује лист „Политика” и чији су сувласници немачки ВАЦ и „Политика” АД, са једнаким уделима). Нека читаоци не задржавају дах. Госпођа Лихт не мора да страхује за судбину своје иницијативе, јер у Скупштини ПНМ-а седе исти људи који седе и у Управном одбору „Политике” АД – потоњи одбор их је тамо и делегирао, и ти чланови су већ прихватили њен предлог. А када би се немачки партнер којим случајем и противио, српски оснивач свакако поседује „златну акцију” када су послови уређивања и издавања новина посреди.

    Ценим комплименте које је госпођа Лихт накнадно изрекла на рачун мог професионализма, али не могу да се не зачудим што је, у том случају, прихватила да се моја смена обавља под тачком „разно”. Чудим се и њеној, чини се насумице изреченој оптужби да је уређивачка политика листа на чијем се челу налазим довела до пада вредности деоница у другој компанији. Нисам експерт за финансије, али из новинарског искуства знам да за такве тврдње треба имати анализе и податке.

    Судећи по правој провали подршке читалаца „Политици” откако је ова нерегуларна смена почела, усудићу се да кажем да је ово лист с којим се читаоци, после дужег низа година, поново поистовећују. Судећи по комплиментима стручне јавности и колега у конкурентским медијима, „Политика” поново представља мерило вредности у српском новинарству и налази се на најбољем путу да поврати стари углед. Обара ли то вредност акција, нека стручњаци кажу.

    Чини се, међутим, да је овде нешто друго посреди. Један је наш читалац на сајту http://www.politika.rs прексиноћ рекао да је ово једини наш лист који „не потцењује његову интелигенцију”. Други читалац, који не дели задовољство уређивачким концептом „Политике”, подсећа да је тачка „разно” увек била најважнија и најсудбоноснија на некадашњим партијским састанцима. Он „Политику” сматра „антиевропским листом” и предлаже Влади Србије да тражи смену главног уредника под првом и једином тачком дневног реда, а не под тачком разно.

    Редакција „Политике” сматра да мислити слободно, критички, својом главом, уз поштовање и својих и туђих специфичности, значи мислити европски. Наши специфични погледи на Европу, на ратове, на свет, на историју, морају се чувати, а не поништавати. Београд има исто право као и било која друга престоница на свету да се отворено залаже за своје погледе. Баш као да смо права европска држава, баш као да водимо своју спољну политику, као да се договарамо са европским суседима, а при томе не одустајемо од тога да мислимо на свој начин, на основу поука своје историје. И да тај начин чувамо, негујемо, да до њега држимо.

    У нечему се, међутим, слажемо. Они којима смета што „Политика” пита зашто Србија ћути о рату у Грузији, којима смета што „Политика” отвара странице опозицији, којима смета што Светлана Васовић-Мекина открива непристојне тајне словеначке дипломатије, што Драгана Матовић уме да се подругне бирократији у Бриселу и што ни Владимир Радомировић ни његове колеге не осећају страхопоштовање према власти, били би поштенији ако би смену вође овог уређивачког тима затражили под првом и једином тачком дневног реда.

    Љиљана Смајловић
    [објављено: 26/09/2008]
    http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Pod-tachkom-razno.sr.html

  10. Varagić Nikola каже:

    Dok čekamo stranog investitora

    S vremena a na vreme

    Autor: Milinko Bujišić

    Pili smo i kad nismo znali ko će platiti, a kamoli sad kad znamo da će sve to pokriti strani investitor.

    Ušima svojim slušao sam priču o jednom stranom investitoru, koji je došao u neko selo i sve pokupovao – i zemlju i stoku, i kolibe i kuće i od tog pustog i nesrećnog sela stvorio raj na zemlji, a od siromašnih seljaka napravio bogataše i gospodu. Prodavali su, u tom selu, svi sve, pa čak i oni koji su se zaklinjali da ni zrna žita neće dati stranom investitoru. Investitor nije pitao pošto je šta, već je davao mnogo više nego što je bilo ko mogao zamisliti ili umeo izgovoriti. I tako je mnogi siromah zanoćio kao bogat, a mnogi su se dedovi i očevi u grobovima okrenuli na drugu stranu da ne gledaju šta im se radi od imovine.

    Otkako je ta priča stigla, i u našem kraju, kao i u svim drugim krajevima u ovoj zemlji, ne priča se ni o čemu drugom, ni o životu ni o smrti, već samo o stranom investitoru. Toliko svi priželjkujemo to, kod nas još neviđeno čudo, da imamo utisak da će se svakog momenta pomoliti sa neke strane. Iako ga nikad niko nije video, mi već imamo o njemu slike u našim glavama. On je lep i krupan, obučen u belo sa crnim šeširom; u jednoj ruci nosi olovku, a u drugoj spremljene ugovore u koje ćemo sami upisati cifru koja nam odgovara, odnosno količinu novca koja nam je potrebna. Strani investitor baš ni po čemu ne liči na nas.

    Kako se priča o stranom investiroru širila, tako se i naša seoska kafana punila meštanima. Čulo se da strani investitor prvo dođe u seosku kafanu, raspita se o svemu i o svačijoj imovini i odatle kreće u kupovinu i ulaganje. Mnogi, među kojima sam i ja, i dan-danas sedimo i čekamo ga. Pijemo i trošimo novac koji ćemo tek dobiti prodajom imovine, ili kako se to kod nas kaže – trošimo dok je još u klasu. Trošimo jer znamo da je investitor svakim danom bogatiji, a time i vrednost naše imovine raste. Dobro znamo da pare koje ćemo dobiti za života nećemo moći da potrošimo i zato ne štedimo. Pili smo i kad nismo znali ko će platiti, a kamoli sad kad znamo da će sve to pokriti strani investitor.

    (Nađu se uvek i svuda, pa i kod nas, nekakvi osobenjaci, koji ni u šta ne veruju, ni u državu ni u narod, ni u stranog investitora, pa se samo uzdaju u se i u svoje kljuse. Oni i dan-danas kopaju i oru istom motikom i istim ralom, koja su im dedovi ostavili. Ti izrodi žive van veka i van sveta, narušavaju svojim izgledom i svojim primitivizmom ugled zavičaja i ubijaju, donekle, cenu imovine u našem kraju.)

    Šta se sve u kafani, za ovo meseci, čulo o stranom investitoru, to ne umem lako prepričati. Ako je pola od toga tačno, vredi ga čekati i godinama, a kamoli mesecima. Strani investitor, kažu načitani ljudi, nema ni oca ni majke, ni kuće ni kućišta, ni zavičaja; ne veruje ni u boga ni u đavola; gde mu je glava tu mu je i hrana, gde se zadesi, tu i zanoći. Ali zato je ceo svet njegov i sve pare su kod njega. On najviše vremena provodi u avionima i sa obe noge stoji i na nebu i na zemlji. Sa velikih visina najbolje vidi šta i gde valja i gde treba uložiti pare. A naš zavičaj se samo iz aviona može videti i to je naša šansa. Kupuje sve redom, sve što očima vidi i rukama dohvati. Kupuje parče po parče planete, kako bi jednog dana sve postalo njegovo, bez ijednog ispaljenog metka. A kako čujemo i naš je zavičaj na ovoj planeti pa nas ne može izbeći, čak i da hoće.

    Strani investitor samo gleda plodno tle za umnožvanja novca, odnosno za nekakvu izgradnju. A plodno tle za izgradnju, za puteve, tunele, mostove, hotele nije isto što je za kukuruz i pšenicu. Za pare je plodno tle ovaj kamenjar, gde nisu potrebni duboki temelji, gde se ne troši mnogo materijala, gde se malo uloži a mnogo dobije, gde se sve brzo oplođava, a to je sve baš kod nas ovde. Ovde se jedino nismo mogli obogatiti mi, koji smo investrirali u stoku i u setvu, a svi će drugi koji dođu sigurno moći.

    Strani investitori su ljudi koji hoće ceo svet da promene, da ga naprave prema svojim potrebama, jer je njihov. Oni od planina prave ravnice, a od ravnica planine; u južnim i toplim predelima prave hladne zime i terene za zimske sportove, a u severnim i ledenim predelima grade topla, žarka leta. I ko da ne veruje takvim ljudima? Ko da im se ne nada i da ih ne čeka?

    I, nekako, usred našeg čekanja i usred velike priče, pronese se glas da se strani investitor preinvestirao i da je bankrotirao i da je veliko pitanje da li će preživeti i da li će nastaviti da ulaže kao što je do sada ulagao. Toga provokatora smo identifikovali i odstranili iz naše kafane. Svi smo jednoglasno konstatovali da, čak i ako bi bilo tačno da je investitor u nekoj krizi, svi smo spremni da mu pomognemo da se finansijski oporavi i da nastavi s daljim investiranjem, kako u svetu, tako i kod nas. I nastavili smo da ga čekamo, bez obzira na sve glasine.

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/dok_cekamo_stranog_investitora.46.html?news_id=140412

  11. Varagić Nikola каже:

    Mihajlo Mihajlov,
    jugoslovenski disident
    Objavljeno: Sre, 13. 08. 2008.

    SOLŽENJICIN I PRAVOSLAVNI AUTORITARIZAM

    Gde vidite Solženjicinov uticaj na srbijansku nacionalšovinističku opciju, na krug okupljen oko memorandumske ideje, Dobricu Ćosića druge srpske nacionaliste u Beogradu i šire?

    Na Ćosića je očito imao uticaj, to se vidi u Vremenu smrti i drugim knjigama. Tu je očigledno da jedan jaki slavenski nacionalizam podstiče drugi. Kao što se sada ponovo javljaju pojave koje su paradoksalne, nezamislive, da viđamo kukaste krstove na ulicama, što čovek pre dvadesetak godina nije mogao ni da pomisli. U to vreme sam predavao u Rusiji, prepuni prolazi u metrou fašističkih knjiga. Pa su su se čak i u Izraelu pojavili fašisti.

    * Kako se delo Aleksandra Solženjicina lepilo za Dobricu Ćosića koji je bio komunista, čak i visoki komunistički funkcioner?

    Ništa neobično, uzmimo u obzir da je i Solženjicin bio komunista, lenjinista. Bio je u Armiji, dobio je Orden za hrabrost, a uhapšen je zbog toga što je u pismima svom prijatelju koji je takođe bio u Armiji, kritikovao Staljina sa pozicija Lenjina. A kad je Hruščov došao na vlast, štampan je „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“, bio je kandidat za Lenjinovu nagradu. A kad je Hruščov sleteo s vlasti, stvar se izmenila, on je prešao u samizdat, postao je disidentski pisac. Da je dobio Lenjinovu nagradu, sve bi možda išlo drugačije. Tada je čak Đerđ Lukač pisao o njemu, da je on pravi socrealistički pisac.
    Osećao sam, dok sam čitao neke Ćosićeve romane, da je tu prisutan uticaj Solženjicina, ili, da je to isti duh.

    * Registrovali ste, dakle, da je to dobra podloga za narastajući populizam u Srbiji?

    To je uvek opasno, nepoželjno.

    * Da li ste tada prepoznali Solženjicinovljeve ideje totalnog pravoslavlja i pravoslavnog nacionalizma?

    To se moglo videti i osetiti. Umesto da Solženjicin bude simbol suprotstavljanja svakom autoritarizmu, postao je simbol tog najopsnijeg pravoslavnog autoritarizma. Onog koji može izazvati najstrašniju krv na celoj planeti. To sam video u raspadu bivše Jugoslavije.

    * A kod ostalih autora okupljenih oko Srpske akademije nauka i umetnosti i Udruženja književnika Srbije?

    Verovatno, ali ne znam, baš, koliko su ostali čitali Solženjicina.

    * Sukobili ste se u polemici koja je odjeknula evropskom intelektualnom javnošću;, pojednostavljeno, Vi ste pisali o slobodi i demokratiji, a Solženjicin o pravoslavlju i naciji. I niste bili jedini koji se njemu suprotsavio? Najpre ste reagovali na Solženjicinovo ”pismo vođama”?

    Bio sam oduševljen Jednim danom u životu Ivana Denisoviča, tamo ima “gorih” stvari nego u mom Letu moskovskom. A mene su sudili zbog Leta. U međuvremenu sam ja otišao u Moskvu, došli su na vlast Brežnjev i Kosigin, koji su počeli proces restaljinizacije. I kada je Leto izašlo, njihov ambasador Puzanov je napravio demarš Titu, a su me uhapsili. A pre toga su me hvalili.

    * A gde ste se suštinski razišli?

    Zbog njegove podrške autoritarizmu. Jer u pismu vođama on kaže „i dalje budite vođe, ali, možda u drugom pravcu“.

    * Ključna pitanje u toj polemici je bilo demokratija ili nacionalizam?

    Da, jer nacionalizam pre ili kasnije dovede do noža. Teško da postoji neki blagi nacionalizam.

    * Kritikovali ste ga i zbog što je isticao „poziciju hrišćanina“, a Vaš je stav da je nacionalizam antihrišćanski?

    Judaizam je nacionalistička religija, a hrišćanstvo upravno suprotno. Kao što možemo naći kod apostola Pavla da nema ni gospodara, ni roba, Jevrejina, ni Grka. Hrišćanstvo je otvoreno za sve nacije.

    * Kako, u tom kontekstu, ocenjujete potrebu političara i javnih ličnosti da se deklarišu kao nacionalisti? Da li je vreme za čitanje ove reči isključivo u negativnom kontekstu?

    Jedna od četiri Tuđmanove “veštice” rekla je da je u Hrvatskoj Zagrepčanka, u Beogradu Hrvatica, u Berlinu Jugoslovenka, a u Americi Evropejka. Jedan identitet samo dopunjuje drugi. Ali, kada isključujete sve osim jednog identiteta i kažete da ste Srbin gde god se nalazili, onda je to nešto što nije zdravo?

    * A sama reč, da li treba da ima negativan kontekst?

    Ko bi ga znao, svaka reč može da ima i pozitivan i negativan kontekst. Čak i ljubav, iz ljubavi je možda i više zločina počinjeno nego iz mržnje.

    * A ratovanje zbog te reči?

    Jasno da je to užas. Pričalo se najpre da su na teritoriji bivše Jugoslavije angažovani kriminalci, potom da su uvezeni kriminalci iz Rumunije koji su činili zverstva, pa gledate toliko puta iskasapljene ljude… Jedno zlo pojačava drugo zlo i to ide u beskraj

    * Podvucimo crtu, kada biste danas na jedan tas stavili ono pozitivno, a to su civilizacijska dostignuća Aleksandra Solženjicina, a na drugi sve negtivno – šta danas zaključujete?

    On je uradio veću stvar na Zapadu, nego u Rusiji. Ubedio je sve intelektualce u državama u kojima je levica bila jaka, u to šta je staljinizam i šta su logori – u Sovjetskom Savezu su ljudi to znali. Imam najbolji primer za to šta je Rusija i šta je to bilo, primer za disidentstvo i odnos režima prema tim ljudima. Svakoga dana su, u vreme rata u Vijetnamu, bili naslovi u ruskim novinama „Jenki marš iz Vijetnama“. I onda je Vladimir Bukovski izašao pred američku ambasadu sa transparentom „Jenki napolje iz Vijetnama”. I KGB ga je uhapsio. Dakle, pouka je, kada dozvolite nekom čoveku da protestuje, čak i da nosi vaše parole, sutra će protestovati protiv vas. Nije tu stvar zbog čega protestuje, nego zbog čega uopšte protestuje. I tu je suština autoritarizma, a Solženjicin je, nažalost, autoritarac.

    http://www.e-novine.com/sr/intervju/clanak.php?id=16004

  12. Varagić Nikola каже:

    Postovani,
    Zelim da vas obavestim da je moj naucni rad i moje pravo na izrazavanje u ovoj zemlji visestruko ugrozeno. Dok gospodja Biserko tek najavljuje kako me treba tretirati, neki drugi mi prakticno to vec rade. Nedavno je u Politici zabranjen moj tekst Kontroverze vazalne politike (moze se videti na strani
    http://www.in4s.net/x/index.php?view=article&catid=67%3Adrugi-pisu&id=2262%3Akontroverze-vazalne-politike&option=com_content&Itemid=192

    a poslednji udar sam doziveo od urednika casopisa Nova srpska politicka misao koji je iz zbornika Kulturna politika naprosto izbacio moj clanak Poetika i politika Milomira Miljanica – prilog razumevanju razvoja kulturne politike prekodrinskih Srba. Radi se inace o clanku koji mi je sam svojevremno narucio i koji je po dobijanju odmah i okacio na sajt pod rubrikom Kulturna politika
    http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_djurkovic_mm.htm

    Ovo je brutalno krsenje mog prava na izrazavanje kao naucnika koje je ocigledno motivisano politickim razlozima. Indikativno je da je u poslednjih godinu dana gospodin Vukadinovic poceo da izbegava da kaci na sajt (ili da ih u najkracem roku sklanja) posebno moje clanke koji su kriticki nastrojeni prema politici DSS-a. NSPM medjutim nije samo sajt nego je i casopis koji je od Ministarstva za nauku kategorizovan pa je ova vrsta cenzure zloupotreba koja nadilazi domen novinarske zabrane.
    Posto mi se nedavno bar jos jedan covek zalio da je njegov tekst usmeren na kritiku korporativnog krsenja prava zaposlenih u jednoj velikoj domacoj kompaniji brutalno cenzurisan od istog urednika, zelim da vas obavestim da je NSPM izgleda od glasila koje je godinama omogucavalo pripadnicima raznih politickih i ideoloskih opcija da se slobodno izrazavaju postalo zatvorena i cenzorska struktura koja ocigledno radi u interesu jedne politicke opcije (stiteci lik i delo jednog coveka) i nekih korporativnih poslenika.
    S postovanjem
    Dr Misa Djurkovic

    Kontroverze vazalne politike
    utorak, 02 septembar 2008 13:25 Miša Đurković

    Vazalstvo je termin koji potiče iz srednjovekovne političke teorije. Koristio se da definiše odnos između moćnog gospodara, sizerena i od njega zavisnog velmože, vazala. Ovaj termin je nestao u moderno doba, ali sam odnos i problemi koji su sa njim povezani nisu. Politička elita u Srbiji je od 1941. u više prilika bila u poziciji da traži odgovorajući način za uređivanje svojih odnosa sa moćnom svetskom silom koja se nalazi u ekspanziji i koja se širi preko njene teritorije. U oba slučaja po sili prilike pribegavalo se nekoj vrsti vazalstva. Kontroverze koje su pokrenute inicijativom Srpske liberalne stranke za rehabilitaciju generala Nedića mogu biti veoma zanimljive i za razumevanje prirode odnosa koji današnja srbijanska elita gradi sa Sjedinjenim državama.

    Poređenje između Nedića i Tadića zanimljivo je i zbog sledećeg paradoksa: strukture koje se zalažu za rehabilitaciju Nedića uglavnom smatraju Tadića i DS izdajnicima, dok s druge strane ovu incijativu najviše napadaju intelektualci i analitičari bliski Demokratskoj stranci koji termin domaći izdajnik rezervišu upravo za Milana Nedića. Ovim člankom bih želeo da podstaknem obe strane da razmisle malo o konsekvencama svojih pozicija i da razmisle nisu li možda i nesvesno mnogo bliže jedni drugima nego što to pretpostavljaju.

    General Nedić, kao što je to već poznato, svesno je prihvatio da žrtvuje svoju čast kako bi fizički odbranio svoju državu i svoj narod. Danas su već dostupna i brojna dokumenta i svedočanstva iz tog vremena koja jasno pokazuju od kakvog je stradanja Nedić spasao Srbiju: umesto da uživa neku vrstu autonomije pod okupacionom vlašću Nemaca, Srbija bi bila do kraja rasparčana a njeni delovi stavljeni pod direktnu upravu Ustaša, Bugara i Hortijevih snaga, koje bi i tu nastavile da sprovode onu vrstu čišćenja koju su sprovodile na teritorijama koje su im Nemci prethodno dodelili. Nedić je time i fizički sačuvao Srbiju, ali i stotine hiljada izbeglica koje su pristizale iz okolnih država.

    U sličnoj dilemi našli su se i srpski političari početkom devedesetih godina. Danas je već savim jasno da SAD permanetno sprovode svoj drang nach oesten integrišući postepeno nove i nove zemlje i države u svoj ekonomski i bezbednosni sistem (neki bi to nazvali grossraum). Krajnji cilj je očigledan, a to je potpuno ovladavanje prostorima Bliskog istoka i Sibira u kojima se nalaze najveće zalihe energenata i sirovina na svetu. Slično kao i pre pola veka, i danas je u tom cilju neophodno zaokruživanje Rusije, njeno cepanje i ovladavanje njenim prostorima.

    Slobodan Milošević je pokušao da se delimično suprotstavi ovom naletu objedinjenih zapadnih sila, protiveći se konfederalizaciji i cepanju Jugoslavije. Već 1992. postalo mu je jasno da za to ne može da računa na očekivanu pomoć Rusije i drugih sila, pa je u periodu 93-98 vodio vrlo kooperativnu i suštinski vazalnu politiku prema SAD. Pritiskao je rukovodstvo Republike Srpske da ograniči svoja dejstva i ambicije, podržavao je sve zapadne mirovne planove, nije ometao pad Zapadne Slavonije i Krajine, mirnim putem predao je istočnu Slavoniju Hrvatskoj, omogućio je smenu SDS i dovođenje Biljane Plavšić i Dodika na vlast. Pet godina relativno dobrih odnosa, okončalo se kada je shvatio da sve to nije dovoljno i da će mu Amerikanci svejedno otvoriti Kosmet. Bio je primoran da se iz vazalnog statusa vrati u odnos direktne konfrontacije.

    Zoranu Đinđiću je za to trebalo manje, tek nešto više od dve godine. I on, kao i Vojislav Koštunica posle njega, pokušali su da ovaj vazalni odnos izgrade postepeno, nadajući se da će nivo američkog potraživanja biti zadovoljen na nekoj granici te da će Srbija nakon toga moći da se okrene sebi poput drugih malih i nevažnih evropskih država. To se, međutim nije dogodilo. Jedan je ušao u direktan konflikt sa njima završavajući ubijen, a drugi se de fakto povukao iz politike kada je došao do granice elementarnog dostojanstva. Zadatak da u potpunosi, sasvim konsekventno i bez zadrške realizuje vazalnu politiku ostavljen je Borisu Tadiću.

    Smatram da oni koji Tadića optužuju za izdaju greše isto kao i kad se Milan Nedić naziva izdajnikom. Verujem da je Borisu Tadiću isto kao i onim važnim srpskim strukturama koje stoje iza njega stalo do ove države, ali da slično Nediću pre skoro sedamdeset godina veruju da rade jedino što mora da se radi da bi država i narod preživeli. Međutim, postoje dva suštinska problema koje oni ne uviđaju, a zbog kojih su u goroj situaciji od Nedića: za razliku od Nemaca, današnji okupatori idu na promenu same suštine identiteta naroda koji živi i u centralnoj Srbiji. Hitler nije tražio reformu obrazovanja i drugih politika identiteta, a ovim današnjima je to prioritet. I drugo, Nedićeva Srbija nije morala da šalje vojnike i oružje na Ruse. Današnja Srbija je već slala oružje, a bojim se da će za pet do deset godina morati da šalje i vojsku.

    Budući da niko ne zna kako će istorija za 100 godina okarakterisati ovo doba američke vladavine, ne može se sa sigurnošću reći ni kako će buduća pokoljenja posmatrati današnju vazalnu politiku Borisa Tadića. Stoga bi u svim ovim kontroverznim pitanjima naši „javni radnici“ morali da budu mnogo oprezniji.

  13. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/politika/nacrt__.56.html?news_id=140996

    Nacrt

    Privremeno i trajno: (Pred)politička Srbija

    Autor: Zoran Panović

    Ako je Crnu Goru teško bilo predstaviti kao Sloveniju, sa Vojvodinom će propagandistički to ići još teže. Posebno jer nacrt njenog statuta ne odstupa od parole „više od autonomije, manje od nezavisnosti“

    Kao što se i dalo očekivati, DSS i njen lider Vojislav Koštunica energično su reagovali na Nacrt novog statuta Vojvodine. Em su ga iskritikovali, em su ponudili svoj alternativni nacrt. To su uradili kroz takozvanu „pravnu analizu“, koja sad već postaje uobičajeni metod političke borbe ove stranke. Naravno da i jedna „državotvorna“ partija – za kakvu sebe smatra DSS – treba da uzme učešća u „javnoj raspravi“, kao što je i prirodno da stranka čiji je lider doktor prava potegne za „pravnom analizom“. Ali, eto, i takvim pravnim ekspertima olako se provuče strukturalna logička greška. Dakle, Koštunica smatra da je ponuđeni nacrt (vladajućih vojvođanskih stranaka), korak u pravcu federalizacije Srbije, i to po ugledu na ustavni sistem iz 1974. koji je pripremio institucionalne pretpostavke za raspad Jugoslavije. Na prvi progled, ovo zvuči kao primamljiva primedba za uši onih koji veruju u mit da se neće stati s rasparčavanjem Srbije sve dok se ona ne svede na okvire nekog „beogradskog pašaluka“. Znači, posle Kosova, sad je na redu Vojvodina, a onda – pretpostavljate – sledi Raška oblast (Sandžak).

    Na žalost, primedba DSS nema neke posebne veze čak ni sa formalnom političkom logikom. Koštunica evocira sećanja na ustavni sistem iz 1974, tvrdeći da je on bio uvertira za raspad Jugoslavije. Da li to sad znači da Koštunica, koji je svojevremeno izjavio „svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“, na neki frojdovski način žali za „srpskom tamnicom“. Sigurno da će „demokratski“ nacionalisti odmah reći da taj ustav nije samo slutio raspad Jugoslavije, jer su u njemu ugrađeni i mehanizmi za raspad same Srbije, pretvaranjem pokrajinskih entiteta u maltene (para)republičke. Pa otuda i nezavisnost Kosovistana mnogo duguje famoznom ustavu iz 1974. Otuda je logično da bi i aktuelni nacrt statusa Vojvodine mogao biti inspirasan „duhom 1974.“ Prebacivanje odgovornosti na titolendski ustav je prilično elegantna racionalizacija promašene srpske nacionalne (nacionalističke) politike. Taj famozni ustav iz 1974. je pretvoren u još jedan moderan srpski politički mit – doveden do aksiomatskog apsurda. Istina je (i u politici, i u logici), na žalost, drugačija. Ali, njeno otkrivanje oskrnavilo bi kauzalni mit, i čak pokazalo da neka komunistička rešenja, ukljućujući i ustav iz 1974, i nisu bila toliko loša za srpske nacionalne interese. Daleko bilo da neko pomisli da umanjujemo značaj uloge Vojislava Koštunice u pravovremenom kritikovanju ustava iz 1974. To je bio hrabar čin u smislu da se sa ekspertske i ľuslovno rečeno ľdisidentske pozicije kritikuje način oktroisanog, ideološkog načina odlučivanja, gde se sve svodilo na pakt partijskih elita i konsenzus zasnovan na arbitrarnom aminovanju vođe, pri čemu je „samoupravna javna rasprava“ bila farsa demokratije. Uprkos tome, ono što se porodilo 1974, možda i nenamerno, i nije bilo toliko loše. Bar što se tiče istorijske neumitnosti.

    Dobri poznavaoci titoizma – sigurno manje ostrašćeni od Koštunice – znaju da je Tito već šezdesetih godina, i to deprimirano, izgubio mnoge iluzije o jugoslovenstvu. I ne zbog nekog njegovog, navodno probuđenog hrvatstva, već jednostavno što je uočio „strukturalne probleme“ koje ideologija ne može da sanira. Apsurdno je da su određeni krugovi na Zapadu bili posvećeniji romantizovanom mitu o Jugoslaviji od pojedinih titoista. Neki malo upućeniji ljudi tvrde da je Bejker tek na turneji po YU prostorima, u predvečerje rata, shvatio da je stvar gotova. Nekako u to vreme i Milošević postaje „jaki čovek“ na koga treba igrati, umesto na YU opciju sa Antom Markovićem. Tu priču o „jakom čoveku“ srpska čaršija je odmah monumentalizovala u još jedan mit – o Miloševiću kao „američkom čoveku“. Surovo najprecizniji bio je Adam Mihnjik: Jugoslavija sa takvim nacionalističkim bremenom, i skromnim demokratskim nasleđem, nije mogla jedinstvena izdržati iskušenja sloma komunizma. S te strane, Ustavom iz 1974, je bar (svesno ili nesvesno), anticipiran „najoptimalniji“ raspad, ali i pružena šansa za razna asimetrična, konfederalna i ostala avangardna rešenja, mrska srpskim nacionalistima. A, upravo je u tome bio spas za Srbe – u onome čega su se najviše grozile njihove „umne glave“. Uostalom, Kosovo po ustavu iz 1974, pa i po cenu jeresi „federalizacije Srbije“, i ne izgleda toliko loše po Srbe, zar ne? To se lakše moglo odbraniti, nego očekivati uspeh sa projektom „integralnog srpstva“ na način izigravanja Pruske na Balkanu Ili, obrnimo stvari: da li bi Koštunica pristao na ovakav nacrt statuta, samo da se on, umesto na Vojvodinu, odnosi na Republiku Srpsku? Ilibi tražio i ono što sad zamera. Vojvođanski nacrt pomalo paradoksalno pokazuje kako je Srbija mogla da se preventivno ponaša u predvečerje raspada Jugoslavije, a ne da joj na našu i na Koštuničnu sramotu, državnost povrate tek crnogorski Albanci i Bošnjaci. Bez brige. Ako je Crnu Goru teško bilo predstaviti kao Sloveniju, sa Vojvodinom će propagandistički to ići još teže. Posebno jer nacrt ne odstupa od parole „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. A, to je legitimno. Uz olakšavajuću okolnost da je u Vojvodini malo apsurdno govoriti o etničkom separtizmu većinske nacije. Uprkos sitnom ćaru malih partija, ovo više liči na „budžetski separatizam“. Naravno da se nacrt može kritikovati u sitna crevca, ali svaka kritika je jalova dok se ne napuste neke od temeljnih i žilavih zabluda srpske nacionalne politike. Zbog te silne državotvorne brige najviše trpi upravo ona „uža“ Srbija. A, koja je, da se poslužimo „onim“ jezikom, valjda ona prava „supstanca“ čiju, takođe budžetsku suštinu, ne treba banalizovati tezom o „beogradskom pašaluku“, nasuprot metafizičkim zabludama.

  14. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/hronika/janicijevic_ostavljam_pozitivne_rezultate_smajlovic_smena_politicka_bez_obrazlozenja_.3.html?news_id=141104

    Generalni direktor Politike podneo ostavku, a glavna i odgovorna urednica razrešena

    Janićijević: Ostavljam pozitivne rezultate
    Smajlović: Smena politička, bez obrazloženja

    Autor: Jelena Diković, Mirjana R. Milenković

    Beograd – Ono što se u javnosti najavljivalo od formiranja nove vlade jula ove godine juče se i dogodilo – generalni direktor kompanije „Politika Novine i Magazini“ Srđan Janićijević podneo je juče ostavku, dok je glavna i odgovorna urednica lista Politika Ljiljana Smajlović smenjena.

    Do izbora novog glavnog i odgovornog urednika, uređivanjem će se baviti dosadašnji kolegijum na čelu sa najstarijim članom, urednikom Radmilom Kljajićem, navodi se u saopštenju Skupštine PNM-a.

    Smena Ljiljane Smajlović objašnjava se odlukom o raspisivanju konkursa za izbor glavnog i odgovornog urednika, uz prethodno mišljenje redakcije, koji je inicirala Politika a.d. Skupština je pohvalila dosadašnji uspeh u restrukturisanju i modernizaciji zajedničkog preduzeća, zahvalila se na saradnji Janićijeviću i Smajlovićki i zaključila da je preduzeće na dobrom putu poslovnog oporavka.

    U saopštenju se navodi da su Skupštini prisustvovali predsednik VAC-a Andreas Rudaš, kao i članovi Srđan Kerim i Mark Mikaš, dok su u ime domaćeg osnivača bili prisutni potpredsednik UO Politike a.d. Jovan Simić, Predrag Mihajlović i Branimir Dimitrijević, po punomoćju.

    „AKTERI SMENE NISU PRISTOJNI“

    Ljiljana Smajlović, u razgovoru za Danas, smatra da je njena smena politička odluka. Ona ističe da je zadovoljna što je konačno saznala da je inicijativa za konkurs na to mesto potekla od UO Politike a. d. i njegove predsednice Sonje Liht.

    – Međutim, nezadovoljna sam time što još niko nije osetio potrebu da mi kaže zbog čega je ta inicijativa pokrenuta. Akteri moje smene nisu imali dovoljno pristojnosti da javno iznesu razloge za to. U mom slučaju nije bilo ni poštovanja ličnosti ni poštovanja standarda demokratičnosti i transparentnosti-objašnjava Smajlović.

    Kako kaže, na jučerašnjoj sednici Skupštini PNM-a, glavnu reč su vodili predstavnici Politike a. d, pa zbog toga smatra da je njena smena političke prirode, „pogotovo ako se uzme u obzir da će Radmilo Kljajić preuzeti mesto glavnog urednika, a ne moj zamenik Vladimir Radomirović“.

    Naša sagovornica ističe da je uređivački posao u Politici radila kao da je to jedini posao na svetu i da nema plan šta će da radi nakon odlaska iz tog lista.

    S druge strane, sada već bivši generalni direktor PNM-a Srđan Janićijević ističe za Danas da će, dok se ne izabere novi generalni direktor, ostati u PoliticiNM i „brinuću se o preduzeću, kao što sam to i do sada činio“. Kako ukazuje, o novom poslu će da razmišlja kada ode iz PolitikeNM.

    Janićijević je u obrazloženju svoje ostavke, upućene predsednicima Skupštine društva PNM-a i UO Politike a. d, u koju je Danas imao uvid, naveo da je dolaskom u PNM 2005. zatekao negativan konsolidovan poslovni rezultat od 3,9 miliona evra. „Preduzeće nije imalo nikakav, u praksi poznat, model korporativnog upravljanja i unutrašnje organizacije. (…) Danas, tri godine kasnije, ostavljam nasledniku pozitivne rezultate iz operativnog poslovanja, pozitivan novčani tok, koji rezultira pozitivnim bilansima i dobrom osnovom za budući razvoj. (…) Molim Skupštinu da me razreši i imenuje mog naslednika“, navodi se između ostalog u ostavci Janićijevića.

    Redakcija Danasa stupila je u kontakt sa članovima Upravnog odbora Politike A. D. Jovanom Simićem i Matijom Bećkovićem. Oni, međutim, nisu želeli da komentarišu ostavke generalnog direktora PolitikeNM i glavne urednice tog lista, dok se ne objave zvanična saopštenja.

    KANDIDATI ZA NASLEDNIKA POZNATI

    Ljubomir Stojadinović, kolumnista Politike i predsednik tamošnjeg Aktiva novinara, kaže za Danas da nije pitanje zašto Ljiljana Smajlović odlazi, već zašto je uopšte došla na mesto glavnog i odgovornog urednika, „a očigledno je došla po nalogu jedne partijske klike, izvršavajući njene naloge“.

    – Smajlovićeva je uspela da potpuno podeli redakciju, da izmeni njenu krvnu sliku dovodeći svoje podobne, a nestručne ljude, uglavnom srednjoškolce, a terajući vrsne novinare na margine novinarstva. Podelila je kolektiv i po platama, pa je plata njenog zamenika Vladimira Radomirovića iznosila 220.000 dinara, dovedenog urednika fotografije 180.000, dok se plata dovedenih novinara kretala oko 100.000 dinara. S druge strane, pojedini kolumnisti, starosedeoci lista imali su i po trideset hiljada manje – tvrdi Stojadinović.

    Naš sagovornik smatra da će se Ljiljana Smajlović verovatno javiti na konkurs za glavnog urednika, kada bude raspisan, ali navodi imena i još nekih potencijalnih kandidata. Na konkursu će učestvovati i Milan Mišić, Moma Pantelić i Boško Jakšić, nekadašnji glavni urednici ove dnevne novine, kaže Ljubodrag Stojadinović.

    – Zaposleni u Politikinoj kući očekuju da će Skupština osnivača, odnosno konkursna komisija uvažiti stavove redakcije i da će glavnog urednika izabrati iz samog lista – naglašava Stojadinović. Kako kaže, zanimljivo je da je Ljiljana Smajlović zakazala za danas redakcijski sastanak. Međutim, na početku jučerašnjeg uredničkog kolegijuma saopštila je da je ovo poslednji sastanak kome će ona prisustvovati u Politici.

    Boško Jakšić, spoljno-politički komentator Politike, kaže za Danas da smena Ljiljane Smajlović otvara šansu Politici da se konsoliduje i okrene savremenom, nepolitiziranom novinarstvu, kao i da se izglade unutrašnji odnosi u redakciji, u koju je ona „unela dosta zle krvi“.

    VIŠE DRŽAVE, MANJE PROFITA

    Ekonomski komentator Ruža Ćirković objašnjava za Danas da trenutni političko-kadrovski potezi u Politici mogu samo privremeno da podignu cene akcija ovog preduzeća.

    – Ukoliko se i dalje nastavi uplitanje države u medije, ništa se neće promeniti. Investitori su ocenili da Politika ne vredi onoliko za koliko se prikazuje, pa su njene akcije pale na berzi – objašnjava Ćirkovićeva. Ona podseća da je zgrada u kojoj se nalazi list Politika u vlasništvu Komercijalne banke, s tim što Politika a. d. daje u zakup taj prostor PoliticiNM po nižoj ceni nego što uzima od Komercijalne banke, a da država plaća tu razliku.

    Takođe, naša sagovornica ističe da je 2006. godine PNM imala gubitak od 180 miliona dinara, a Politika a. d. dobit, dok je prošle godine bilo obrnuto, pa je PNM imala dobitak od 320 miliona dinara.

    – Interesantno je da niko ne zna ni kako je obavljena transakcija kada je Politika a.d. kupila od PNM-a sva „šarena“ izdanja – navodi Ćirkovićeva.

  15. Varagić Nikola каже:

    Nuspojave

    Ljutnja na jezik

    Intelektualci, pisci, novinari i umetnici živopisna su čeljad, kod njih se sudar vrednosti najlakše detektuje
    ——————————————————————————–

    piše:
    Teofil
    Pančić

    Kanda se u našoj minijaturnoj državi(ci) intenzivira jedan sveopšti, unakrsni kulturkampf, zapravo bitka za dominantni sistem vrednosti unutar jedne tek nastajuće postkosovske Srbije, i u tom se boju sve manje biraju sredstva. Što, opet, nikako ne znači da su u tom klupku „svi isti“, ni u ludilu, nego samo znači da čak i ako si, recimo, „u pravu“, ne možeš (aktivno i neposredno) sudelovati u ovom ideološkom ratu, a da bitno ne spustiš svoje kriterijume, odnosno da opasno ne strada kvalitet, ako već ne i verodostojnost onoga što govoriš.

    Jedan od primera svakako je hajkanje na Helsinški odbor, glede već famoznog njegovog Godišnjeg Izveštaja, objavljenog još u maju, ali nedavno recenziranog iz ruha i (guščijeg) pera g. Antonića, redovnog kritičara uglednog Vučelićevog „Pečata“. Odmah rado priznajem: The Izveštaj nisam čitao – osim delića citiratih u štampi – niti nameravam: taj žanr mi je po defaultu malko dosadan (dekadentan sam, više volim romane!), što ne govori nužno protiv Izveštaja, nego možda govori protiv mene. Kako god, likovi i dela mnogih junaka Izveštaja dobro su mi poznati, čak i predobro za moje dobro. Ovde mi je istinski zanimljiv samo jedan detalj: kako je Antonić s mešavinom čuđenja i jedva suspregnutog negodovanja detektovao da je to kolektivno delo dokumentarno-realističke proze pisano izvesnim „poluhrvatskim“ jezikom („razina“, „Europa“ & tako to), pa su se posle tog nesrećnog „poluhrvatskog“ dohvatili i razni namnoženi (vo)lumeni diljem naših štampanih i neštampanih stvari, pojačavši ritualno čuđenje/gađenje i znakovito namigivanje na maximum, izvanredno time ilustrujući upravo ono što su želeli da sa teatralnom indignacijom demantuju: ako je neko i imao dvojbi – aha! opet hrvaština! – glede nacional-šovinističke prirode delovanja nekih od Odborovih „mušterija“, oni su sami pripomogli da one nestanu: ljudi koji sasvim ozbiljno mogu da se ljute na jezik i da sugerišu kako on već sam po sebi svog pisca diskvalifikuje ili bar čini sumnjivim, naprosto nisu dostojni da budu tretirani nikako drugačije nego kao opasni zagađivači javnog prostora. Raspravljati s takvima o bilo čemu, uzaludno je i samodegradirajuće. Dakle, ispod razine…

    A šta nam je to s Politikom? Pisao sam već dvatriput o tome paranormalnom fenomenu, dosadiću i Bogu i narodu ako iznova ponovim da je sadašnja Politika: 1. „suptilno“ desničarski ideološki treš, nepopravljivo naheren ka strateškom podržavanju svetonazora bliskog Koštunici i sličnim opskurantima iz gore prošlosti ove zemlje; 2. ubedljivo najbolji dnevnik u Srbiji, jedini koji tekstualnom i vizuelnom formom priziva pismenog čitaoca, i koji te ne vređa ni socijalnošću ni tabloidnošću. Čekaj, zar jedna tvrdnja ne potire drugu? U normalnim okolnostima bi bilo tako, ali u Srbiji 2008. jok. Zato ja, sasvim ozbiljno, držim da je Ljiljana Smajlović zaslužila orden, i ništa manje ozbiljno mislim da je sasvim normalno da čim prije bez femkanja odstupi sa svog glavnouredničkog mesta: bili toga svesni ili ne, vi ste 11. maja na onim izborima glasali i za odlazak Ljilje S. sa njenog mesta, a ona je odviše pametna da to ne bi odlično znala. I to će tako biti sve dok je Politika u (para)državnom vlasništvu. Sve drugo su mistifikacije, kupovina vremena, dizanje cene i ostale dosadne prateće radnje. A za Ljiljanu S. bi najveći trijumf bio da je nasledi neki od onih gnjavatora koji su poslušno i krotko prokuntali devedesete u Hadži-Političici – bajdvej, puna ih je ona soliterčina u Makedonskoj – i koji će od jedinog po defaultu ozbiljnog beogradskog dnevnika iznova načiniti dosadnu, sterilnu, mediokritetski „neutralnu“ postmodernu biltenčinu. Daj Bože, zarad opšteg interesa, da joj tu zadovoljštinu ne priušte! U protivnom – evo, držite me za reč! – ima svi da je, not before long, pravimo od blata!

    Rekoh li već, sve su ove i slične bure i burice deo jedne mnogo šire slike. Unakrsni političko-intelektualno-ideološko-medijski kulturkampf deo je strateškog repozicioniranja Srbije, ili, tačnije, njenog zbunjenog glavinjanja u potrazi za novim mestom u globalnom poretku. A intelektualci, pisci, novinari i umetnici živopisna su čeljad, kod njih se taj sudar vrednosti najlakše detektuje. Otuda na našoj javnoj sceni baš sada, valjda više nego ikada, sve pršti od – češće paralelnih nego unakrsnih – uzrujano-apokaliptičarskih solilokvija „patriota“ i „mondijalista“, „rodoljuba“ i „izdajnika“, „desničara“ i „levičara“, „liberala“ i „konzervativaca“ etc. Pa dobro, sve je to još i podnošljivo dok se barata makar elementarnim činjenicama. Šta, međutim, kada kulturkampf dosegne onu tačku virtuelnosti da se potpuno otkači od stvarnosti, pa slobodno zapluta kosmičkim prostorima neobuzdane mašte? Puke zabave radi, navešću vam primer iz mog iskustva.

    Elem, nedavno je notorni Pečat objavio nekakav tekstuljak u kojem moju malenkost – te Igora Marojevića, o istom trošku – optužuje za razna mondijalistička zastranjenja, te da kalpim „patriotsku“ književnost a promovišem „anacionalnu“, te ovo, te ono, sve već u skladu s pečatovskim treš-repertoarom. Stvar, dakle, ne bi zasluživala ama baš nikakav osvrt da sve to nije ilustrovano genezom mog slučaja: moja se štetočinska antipatriotska kritičarska delatnost u punoj meri začela mojim tekstom u Vremenu iz 1999, o knjizi Gorana Petrovića Opsada crkve Svetog Spasa, u kojem sam narečenog kraljevačkog pisca nazvao ni manje ni više nego klerofašistom. Baš tu je, veli Pečatov tekstonosac, stanoviti Dunđerin, počeo moj nagli uspon po bespućima srpske književne zbiljnosti… Pa, lepo, što bi se drugo i moglo očekivati od jednog višestruko dokazanog izdajnika?! Ne marim, ali ima u svemu tome samo jedan problemčić: nikada i nigde, pa tako ni 1999. u Vremenu, nisam napisao prikaz narečenog romana, niti sam u nepostojećem tekstu mogao nazvati Petrovića „klerofašistom“ (i inače se klonim tako pompezne terminologije). E, to je vrhunac i dekadentni kraj ovakvog kulturkampfa: kad onome ko ti je mrzak počneš da pišeš tekstove koje sam nije napisao, ali mogao je, znaš ti njega!

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=714259

  16. Varagić Nikola каже:

    Vostani Serbie

    Spiskovi nekad i sad

    Autor: Nataša B. Odalović

    Na dnevnom redu masovne, smišljeno dramatizovane histerije, našao se slučaj nepostojećih „spiskova“ za odstrel

    “Kritikovati bolesnu klimu „godina raspleta“ pokazalo se manje rizično nego što je onda izgledalo. Ipak, relativno malo ljudi je – u Vremenu, Republici, Borbi, Danasu ili na B92 – javno kritikovalo Miloševićevu vladavinu. Kada je nevolja koliko-toliko prošla oni koji su se bunili nisu upitali one koji su ćutali: „Je li, a što ste vi toliko ćutali?“ Desilo se upravo suprotno. Oni koji su ćutali stali su da optužuju one koji su kritikovali” (Vladimir Pištalo, maj 2003). Nije dovoljno reći da je tako i ostalo. Sada je još komplikovanije. Oni koji su pravili spiskove nepodobnih sada za taj greh optužuju one koji su na takvim spiskovima oduvek.

    Budući da Skupština ne funkcioniše, a sve su izglednije crne slutnje „ni Kosovo ni Evropa“, na dnevnom redu masovne, ovog puta apsolutno veštačke, smišljeno dramatizovane histerije, našao se slučaj nepostojećih „spiskova“ za odstrel za koje je navodno „kriva“ Sonja Biserko. Daleko od toga da je Sonja nezaštićena, ili da joj je uskraćeno da se javno brani. No, budući da je medijski linč kojem je zaista danima izložena zasnovan na materijalnim lažima – i uz poprilično prenemaganje serviran baš od ljudi koji svojevremeno, i to u vrlo osetljivim društvenim okolnostima, zaista jesu sastavljali spiskove nepodobnih, na kojima zaista jesu bili: i profesori Pravnog fakulteta, i novinari, i istoričari, a naravno i Sonja Biserko – onda je o ovom slučaju mučno ćutati. Ne zbog Sonje, već zbog istine. U „inkriminisanom“ slučaju, Sonji Biserko osporava se, zapravo, pravo na citat. Mislim da takav slučaj do sada nije zabeležen.

    Sonja Biserko govori istinu kada tvrdi da je godišnji izveštaj Helsinškog odbora za 2007. objavljen još u maju. Složićemo se, verujem, i da je sada oktobar. U izveštaju postoji opširan prikaz stanja društva kako ga Helsinški odbor vidi, sa odabranim citatima ljudi iz javnog života koji se, eto, HO ne dopadaju. Njihovo pravo. Ko je lansirao priču o postojanju spiska u Izveštaju Helsinškog odbora? Slobodan Antonić, čovek koji je prvi u demokratskoj postpetooktobarskoj Srbiji napravio spisak nepodobnih (vidi citat Pištala s početka teksta) i napravio prvu veliku ozbiljnu „akademsku“ podelu u srpskom društvu posle 2000. Ili je Antonićev spisak bio naučno delo, u kome se elaborira i sledeće: “I četvrta opasna crta misionarske ideologije jeste stalno apelovanje za povećanje represije. Videli smo šta se sve u tom pogledu zahteva. Međutim, gotovo svi takvi zahtevi mogu se oceniti kao suštinski antiliberalni i antidemokratski. Recimo, Ramačev zahtev za zabranu Karadžićeve knjige (komedija Sitovacija) podrazumeva da se delo zabranjuje ne zbog njegovog sadržaja već zbog njegovog pisca. Liberal, međutim, zna da se ispravno i neispravno, istinito i neistinito, ne tiče ličnosti već konkretnog dela. Takođe, Tepavčev i Bogojevićkin zahtev za suđenje pripadnicima Obraza zbog nacionalizma, odnosno zahtev za zabranu ove organizacije, podrazumeva da se može suditi nekome samo zato što je zagovarao nacionalističke ideje, odnosno da se neko udruženje može zabraniti samo zato što je nacionalističko. Međutim, sve dotle dok članovi Obraza ne počine neko kriminalno delo i to se nasilje ne dokaže u redovnom sudskom postupku, ne može biti govora ni o kakavom kažnjavanju ili zabrani. U protivnom, opet bismo na društvenoj pozornici imali „verbalni delikt“ – sankcionisanje ljudi zbog mišljenja i govorenja. Takođe je potpuno antiliberalan i zahtev Gordane Logar, iznesen u njenom komentaru u Danasu (22. april 2002, str. 7), da mladići i devojke iz Obraza moraju, pre nego što oblepe grad svojim oglasima, da od vlasti zatraže dozvolu… “, itd. (Slobodan Antonić, Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji).

    Antonićev spisak i polemika koja se oko njega vodila bio je medijski najeksplozivniji događaj tih dana sve do 12. marta, kada ga je poznata tragedija bacila u drugi plan. I mada u Izveštaju HO ne postoji eksplicitan spisak poput onog kojim Antonić otpočinje svoj „rad“, zamislimo, ad hoc, da sa obe strane spiskovi nepodobnih neistomišljenika postoje. Uočićemo da u oba slučaja imamo sličan, sasvim uobičajen metodološki pristup obradi podataka. Antonić, kao i ekipa iz HO, svoje teze o likovima i delima potkrepljuje preciznim citatima koje su oni izgovorili ili napisali. Danas, lavinu proskribovanja Sonje Biserko zbog „fašističkog“ sastavljanja „spiska“ nepodobnih pokreće naš spiskotvorac iz 2003. Njegovu nedavnu ekspertsku analizu o izveštaju HO prihvataju i „ozbiljni“ mediji, a mnogi štampani prilagođavaju je širokim narodnim masama, dan za danom, već u senzacionalističkim naslovima u verbalnom linču idu od ruganja fizičkom izgledu Sonje Biserko pa do najtežih kvalifikacija. U tome je još jedna razlika. Antonić zbog svog spiska 2003. nije prošao nikakvu vulgarnu torturu, naprotiv, i dobro je što je tako. Sonja Biserko je 2008. kriva zbog „verbalnog delikta“. To što su demonstranti u prostorije HO odneli kukasti krst nije nikakav vrhunac ove priče. Vrhunac se desio mnogo ranije.

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/spiskovi_nekad_i_sad.46.html?news_id=141187

  17. Varagić Nikola каже:

    ОБРТНИ КАПИТАЛ И ЉУДИ

    Чини ми се да би баш „Политика” морала да буде иницијатор озбиљне расправе, вечне расправе, да додам, о односима у троуглу медији – власт – новац

    Оно што су сви очекивали да ће да се догоди, а најпре Љиљана Смајловић, и догодило се. Одлуком Скупштине предузећа разрешена је дужности главна уредница „Политике”. Вест превазилази оквире релативно баналне информације о кадровској смени у једном гласилу, макар оно било „најстарије на Балкану” и самопроглашеном за некакав „стуб српства” што је, кроз историју, ових дневних новина више оптерећивало него што им је помагало у нужним пословима модернизације и прилагођавања новим правилима утакмице на поприлично грубом медијском тржишту.

    Не осећам, одмах да кажем, никакав сукоб интереса зато што пишем о овој теми, а колумниста сам у том листу и то ангажован на наговор Љиљане Смајловић. Мислим да је тема значајна за читав медијски простор у Србији, дакле тиче се и моје коже у различитим аспектима професионалног ангажовања, и да би баш „Политика” морала да буде иницијатор озбиљне расправе, вечне расправе, да додам, о односима у троуглу медији – власт – новац.

    Кад је реч о овом последњем, Срђан Јанићијевић, директор „Политике”, који је поднео оставку на функцију, ефектно је описао у некој врсти опроштајног писма трогодишњи рад и рат да од растуреног предузећа направи корпорацију која је остварила финансијски вишак, мерено обртним капиталом. Али, овде је реч о обртним људима.

    Претпостављам да је Љиљани Смајловић још 11. маја, после избора, било јасно да ће доћи до обрта у њеној каријери и да је то последица „парадржавног” карактера листа који уређује и рекао бих да се ових пар месеци, од избора наовамо, водила само битка око начина егзекуције. У изјави за „Време” од прошле недеље Смајловићка је рекла: „Не може се са људима поступати као да не постоје или као да су кофери које просто можете изнети испред врата”. У овонедељном броју недељника отписала јој је Данка Драгић, потписана као бивши новинар „Политике”: „Без иједне уредничке примедбе изречене на свој рад избачена сам из спољнополитичке рубрике и целих новина. После 33 године проведене у тој кући, једино што сам чула била је шеретска реченица генералног директора… ’Немаш љутиш. Свако бира свој тимְ’”.

    Тим Љиљане Смајловић очигледно не улива поверење овима који су победили на новим изборима, плус староседелачком делу редакције, плус онима који би себе да виде као калифа уместо калифа, јер да улива поверење не би пресликали скупштински модел по коме најстарији члан колегијума председава овом телу, односно прави новине, поред живог заменика главног уредника коме је то у опису посла и који је по закону одговоран за оно што „Политика” објави. Ништа ново нећу рећи ако напишем да је посао који радимо прилично стресан и груб, далеко од идиличног и да ту нема неке једном заувек дате правде и неправде, већ да у доброј мери зависи од односа снага.

    Утолико пре мислим да је и ово с конкурсом за главног уредника чисто замајавање. Главног уредника предлаже директор. Његов предлог би требало да буде резултанта сагласности с титуларом власти над медијем, било да је реч о парама било о политичкој власти, а у случају дневног листа „Политика” с овим другима.

    Мишљење редакције јесте пожељно и за паметног директора и за паметну власт. Претпоставка је да кандидат, уколико је и он паметан, не би прихватио дужност уколико редакција нема већином позитивно мишљење о његовим способностима.

    За неке је кључно питање чему уопште служи то замајавање с конкурсом и пуно кандидата, конкурсним комисијама и роковима жалбе, и чија је потреба да се једном врстом лажне транспарентности покрива оно што је свима јасно, чим се о кандидату договоре Демократска странка и Г 17 плус.

    Не бих, овом приликом, износио своје мишљење о учинку Љиљане Смајловић. Уосталом, учинио сам то на истом овом месту у јулу, у тексту „Све да би једна жена отишла”, али цитираћу нешто што можда доприноси да се боље сагледају и унапреде односи у јавној сфери Србије. Ради се о цитату из дела Јиргена Хабермаса „Политичка комуникација у медијском друштву”:

    „Уколико не желе да ризикују да буду неефикасне, стратешке интервенције у јавној сфери морају да буду у складу с правилима игре. Када успостављена правила једном покрену одговарајућу игру – која обећава стварање уважених јавних мњења – тада ће и моћни актери само доприносити мобилизацији битних тема, чињеница и аргумената. Међутим, да би се успоставила правила игре морају да се постигну две ствари: прво, саморегулишући медијски систем мора да сачува независност у односу на окружење, будући да политичку комуникацију у јавној сфери усмерава и ка цивилном друштву и ка политичком центру; и друго, инклузивно цивилно друштво мора да оснажи грађане како би могли да учествују и реагују на јавни дискурс који, за узврат, не сме да се дегенерише у колонизирајући вид комуникације”.

    Оно што је, чини ми се, сасвим јасно кад је реч о овом случају јесте да су „правила игре” нејасна, да „Политика” још није изградила „саморегулишући медијски систем” који би јој омогућио „независност у односу на окружење” а да је „оснажени грађанин” мисаона именица у јавним пословима.

    Главни уредник недељника „Време”

    Драгољуб Жарковић
    [објављено: 03/10/2008]
    http://www.politika.rs/pogledi/Dragoljub-Zarkovic/OBRTNI-KAPITAL-I-LJUDI.sr.html

  18. Varagić Nikola каже:

    Бошко Јакшић

    ГУЛИВЕР И ЛИЛИПУТАНЦИ

    Љ. С. би сада да од себе направи великомученицу, жртву режима и потплаћених надобудних „Политикиних“ новинарчића који, ваљда, и не би имали своје име и презиме да се нису окомили на громаду у малом паковању.

    Тужно је и отужно да читаоци штампаног и електронског издања ове новине данима буду бомбардовани „истинама” о смени главног уредника Љ. С. Професионализам ми налаже да реагујем на узурпацију „Политике”, а отказ колумнисти Љубодрагу Стојадиновићу ме директно обавезује да и сам узурпирам овај простор.

    Љ. С. – она ће свакако имати прилику да се негде и даље потписује пуним именом и презименом, али не у овом тексту – и даље мисли да има право да држи даљински управљач форматизовања јавног мњења. Када је већ тако наопако, нека се чује и друга страна.

    Нисам за изношење „Политикиног” прљавог веша. Не очекујем да се свако са мном сложи, посебно не фанови које је Љ. С. стекла користећи „Политику”, али процењујем да јавност добија непотпуну слику догађања у новини у којој радим од 1972.

    Испаде да је Љ. С. жртва неке нове коминтерновско-ватиканске завере, „жуте диктатуре”, да је крхко демократско јагњешце бачено на жртвеник злом политичком врачу.

    Својим тихим гласићем, пером извежбаним на дотеривању подобности туђих рукописа за 1. страну, писмом америчких професора које је овде гостила за наше паре, филтрираним коментарима преко своје испоставе на интернет издању, госпођа Љ. С. упорно жели да нам објасни да не треба да оде на начин на који је дошла. А није дошла већ је доведена.

    Одмах да се разумемо. Припадам генерацији „Политикиних” ветерана – што ме због година баш и не радује, али сам сведок њене судбине последњих деценија – што ми даје за право да се огласим. Поново.

    Пре готово годину дана, група „Политикиних” староседелаца јавно је указала на проблеме које ствара главни уредник. Наши кључни аргументи били су професионални. Чврсти као заглавље Рибникара скинуто са прве стране.

    Упозорили смо да тираж пада. Не интересује ме тираж, занима ме углед „Политике”, остаће у памћењу ингениозна изјава Љ. С. Да мало појасним онима који нису у овом бизнису: квалитетом текстова, веродостојношћу извора, професионалном обрадом, објективним приступом, поштовањем елементарне етике, слободом свачије речи, новина стиче свој углед. Углед се претвара у тираж. Тираж привлачи оглашиваче и доноси новац. Крај.

    Скренули смо пажњу да „Политика” себи не сме да допусти да на првој страни цитира текстобја­вљен дан раније у неком булеварском листу.

    Рекли смо да су у редакцији порушени сви традиционални системи вредности јер је испало да ваљају само они које је главни уредник довео дајући им значај ван реалности срп­ког медијског тржишта и пословних резултата куће.

    Пошто су изостали резултати, саопштили смо да такво „етничко чишћење“ и повлачење Мажино линија уноси злу крв у времену када бисмо морали да се окупимо и колективним напором покушамо да изађемо из кризе.

    Колико год се представљала као милосрдни анђео „својих“, Љ. С. ће, као неспорно успешан извођач радова небеске Србије, наставити каријеру на неком месту које ће јој обезбедити њени спонзори. Оставила је редакцију која никада у мом памћ­њу није била тако подељена, чак и физички.

    Као што је, подржавајући обновљени пројект поделе Србије на патриоте и издајнике, поделила редакцију, тако је прошле недеље покушала да дели и наше читалаштво.

    Одједном јој је важан тираж. Потрудила се да њена смена постане највећи догађај. Број коментара на интернету је, гле чуда, добио размере 10:1 у њену корист. Пологици – послемене потоп, вероватно ужива читајући како траже бојкот „Политике“, а њој нуде новчане прилоге да отвори сопствени лист.

    Неко коме је „Политика“ на срцу, оваква или онаква, боља или лошија, на страни вашег или друкчијег мишљења, ова драма, посебно јавна, мора да изазива мучнину. Не и Љ. С. У томе се највише разликујемо.

    Тачно, напоменули смо ономад да полукамуфлажно политичко сврставање није добро, ни по власт ни по новину. Ни од тога ништа. Раја на асфалту, патриотизам на делу.

    Завршило се тако што смо – без информације за јавност – добили последњу опомену пред отказ. Што је, признаћете, у поприличној несразмери са хиљадама штампаних речи које је Љ. С. до последњег даха (зло)употребила у одбрани своје смене.

    Љ. С. би сада да од себе направи великомученицу, жртву режима и потплаћених надобудних „Политикиних“ новинарчића који, ваљда, и не би имали своје име и презиме да се нису окомили на громаду у малом паковању.

    Знам, рећи ће неко с пуним правом, али зар ниси ти, Бошко Јакшићу, управо под њеном командном палицом добио слободу да објављујеш оно што си писао и пишеш? Јесам. Остајем, међутим, уверен да је Љ. С. намиривала демократију, док се српска политика редиговала у њеној уредничкој соби.

    Заиста бих скинуо шешир пред Љ. С. када не бих знао колико ме је пута искористила као аргумент против оптужби да је агитпроповски и навијачки главни уредник. Сматрао бих да се ради о тековини демократије и слободне речи да ми се толико пута нису јавили истомишљеници протестујући што на интернет издању не излазе њихови коментари. Био бих спокојан да не знам како се награђивао лични и колективни патриотизам колумниста које је довела.

    Један од њих, сасвим редак главни уредник новине који пише коментаре у још две, први је похитао у одбрану Љ. С. наслућујући њену смену. Да је о мени писао, водио бих га на ручак у „Чубуру“ али текст не бих пустио. Преко границе доброг укуса. Али, када прође једном, прође и други пут. У петак је исти колумниста нахвалио и нашег Великог благајника зато што је успео да „од растуреног предузећа направи корпорацију која је направила финансијски вишак“.

    Нећу пословодству у оставци приуштити задовољство да ме отпусте због одавања корпоративних тајни, мада не припадам онима којима је суочавање „предузећа“ и „корпорације“ довољно да поверујем у успешност ове последње. Нисам фасциниран када бивше кадровике преобуку у менаџере за људске ресурсе, а негдашње уранке прозову мокрогорским промоцијама корпоративног духа.

    Жао ми је, не наседам. Довољно времена сам провео на Западу. Ваљда ме зато никада и нису звали да се надмећем у стрељаштву са Емировим ренџерима, да склапам шаторе или се такмичим у роштиљијади. Можда и бих, када би макар неко време било посвећено причи о будућности новине. А није.

    Одлазе корпоративне паре. Исте оне које је досадашњи менаџмент нежном хаузмајсторском руком покушавао да уштеди тако што је одшрафљивао сваку трећу сијалицу, исте оне које су трошене на лизинг скупих џипова или на рођендане са „Црним пантерима“.

    Нису случајно Немци дошли у „Политику“ у време када су се још демонтирале оплате „Слобине новине“. Ми смо Гуливер на српском медијском тржишту. Неко с времена на време покушава да нас пребаци у Лилипутанце. На два начина. Први је политичко-поданички, други је вулгарно транзициони. Протагонисти ових школа мишљења, на срећу, одлазе.

    Бошко Јакшић
    [објављено: 05/10/2008.]
    http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/GULIVER-I-LILIPUTANCI.sr.html

  19. Varagić Nikola каже:

    Problem sa Politikom je taj što Politika poslednjih trideset godina (najmanje) nije Guliver, već kroz nju prolaze samo Liliputanci raznih frakcija, službi i partija.

    Koliko kolumnista lista Politika ima kolumne u svetski poznatim listovima?
    Koliko se list Politika čita van granica Srbije?
    A sve ovo važi i za NIN i za Vreme, i za ostale “Gulivere“…

  20. Varagić Nikola каже:

    Љиљана Смајловић

    Одговор Бошку Јакшићу

    „Политици” се мора вратити углед који „староседеоци” током деведесетих нису умели да одбране

    Четири дана пошто сам на иницијативу Управног одбора Политике АД разрешена дужности главног и одговорног уредника, „Политика” је објавила чланак Бошка Јакшића („Гуливер и Лилипутанци”, 5. октобар 2008) у коме сам оптужена за читав низ крупних непочинстава: узурпацију, лажно представљање, филтрирање коментара, корумпирање америчких професора, разбијање редакције и читалаца… Одговорићу само у одбрану оних који су оклеветани уз мене. То ми је дужност.

    „Својим тихим гласићем, пером извежбаним на дотеривању подобности туђих рукописа за прву. страну, писмом америчких професора које је овде гостила за наше паре, филтрираним коментарима преко своје испоставе на интернет-издању, госпођа Љ. С. упорно жели да нам објасни да не треба да оде на начин на који је дошла. А није дошла већ је доведена”, написао је у недељу Бошко Јакшић.

    Опаска о америчким професорима односи се на писмо које су Управном одбору Политике АД и листу поткрај септембра упутили професори Пол Шауп (Paul Shoup) са Универзитета у Вирџинији, Роберт М. Хејдн (Robert M. Hayden) и Милица Бакић-Хејдн са Универзитета у Питсбургу, Сузан Л. Вудворд (Susan L. Woodward) са Градског универзитета у Њујорку, др Мартин Слецингер (Martin Sletzinger) из Центра „Вудро Вилсон” у Вашингтону, професор Јасмина Вујић са Калифорнијског универзитета у Берклију, Стивен Мајер (Steven Meyer) са Националног универзитета за одбрану у Вашингтону, др Гордон Бардош (Gordon Bardos) са Института „Хариман”, Универзитет Колумбија, професор Радмила Горуп (Radmila Gorup) са Универзитета Колумбија и професор Ленард Коен (Lenard Cohen) са канадског Универзитета „Сајмон Фрејзер”.

    Девет америчких и један канадски професор, од којих неколицину лично не познајем, изнели су мишљење да је „Политика” у последње три године постала „изузетно квалитетан дневни лист, која по својој информисаности, објективности, отворености за различита мишљења и неговању културе дијалога може да се упореди са најбољим новинама у Америци и Западној Европи”.

    И додали:

    „За нас, америчке научне раднике који смо свој радни век посветили проучавању Југославије и земаља насталих њеним распадом, ’Политика’ је драгоцен извор података и анализа. Иако се нисмо увек слагали са политичким ставовима Љиљане Смајловић, или са ставовима оних који су објављивали у ’Политици’, сматрамо да и она и они имају право да те ставове изнесу и да на тај начин пруже читаоцима ’Политике’ увид у широк спектар политичких мишљења и анализа, који изражавају политичку реалност Србије.”

    Читаоцу можда није познато да потписници спадају међу најугледније ауторе бројних књига и публикација о историји Југославије и постјугословенских сукоба. Смело, аргументовано и луцидно су се супротстављали бројним политичким, дипломатским, медијским и академским кампањама против Срба и Србије.

    Као академски радници, у већини редовни професори универзитета, они нису били у опасности да буду смењени. Али, доживели су остракизам једног дела колега и медија, који су их ређе позивали, док их је политичко-дипломатски естаблишмент углавном бојкотовао. Укратко, то су људи који су годинама нешто жртвовали за своја уверења.

    Другим речима, професори о којим је реч не би били по укусу Данијела Фрида. (Читаоци се можда сећају да је то онај високи функционер Стејт департмента који је, у фебруару прошле године, Јакшићеву колумну о томе да би Србија можда требало да буде прва земља која ће признати Косово, одушевљено прогласио за „радикално померање јавног мњења” у Србији у корист независности Косова.)

    Није онда необично да Бошко Јакшић не може да појми, а камоли поштује, професионални и морални интегритет ових људи. Редакцијски „староседелац”, како сам себе назива, има другачије резоне. У Милошевићево време и радно и материјално лепо се сналазио у „Политици”, а од тада је у свакој турбуленцији постајао „здрава снага” изнутра. Ове је пак недеље „Политика” објавила његову инсинуацију да су се професори, који су подржали успешан препород најважније српске медијске установе, у ствари продали за ручак. Са извесном дозом горчине због осећања да их на тај начин додатно понижавам, морам, ипак, јавно да кажем да ни ја ни „Политика” нисмо „угошћавали” никог од њих.

    А њихову сам подршку, не кријем, са захвалношћу примила. Она доказује да сам успела у главном задатку: да се „Политици” врати углед, који „староседеоци” током деведесетих нису умели да одбране. Они који су припремали чистку „Политике”, као свој главни аргумент износили су тврдњу да ми својом критиком западне, посебно америчке политике према Србији, отежавамо, и чак онемогућавамо, прихватање европских вредности у Србији и њено повезивање са Европом и Америком. Писмо подршке доказује да наша критика не само што не смета просвећеним либералним интелектуалцима у Америци, већ наилази на њихове симпатије.

    Уз Јакшића је, међутим, Данијел Фрид.

    Слушала сам како прошле године, на питање Телевизије Б92 како то да одједном износи ставове потпуно супротне ономе што је годинама говорио и писао, Бошко Јакшић одговара: „Сада се то може!” Читам како се вајка да је заправо он „искоришћен” тиме што је за време мог мандата слободно писао, јер сам на тај начин „намиривала демократију”.

    Али ја сам објављивала и многе друге ауторе са којима се нисам слагала. А добро би било да је Бошко Јакшић, у време док је деведесетих година био вршилац дужности главног и одговорног уредника листа, редовно објављивао макар само једног критичара Слободана Милошевића и његовог режима.

    * * *

    Уређивачки колегијум овим текстом ставља тачку на све полемике о недавно извршеној промени на челу нашег листа.

    Љиљана Смајловић
    [објављено: 09/10/2008]

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Odgovor-Boshku-Jakshicu.sr.html

  21. Varagić Nikola каже:

    Bajka o ribaru i ribici
    VOSTANI SERBIE

    Autor: Nataša B. Odalović

    Ne bi mi na pamet palo da pišem o ambasadorskom nameštenju u Kanadi, ili o sukobu, ako ga ima, na relaciji Smajlović-Tadić. Prvo, ne razumem ni slovo iz te visoko elitističke afere. Drugo, već je nekako pokazana prihvatljiva smernica kako bi ta priča medijski trebalo da se tretira. Ali, baš zbog svega toga, priča nudi bar jedan aspekt koji pripada svima, kao parabola o mučnim vremenima kroz koje naše društvo decenijama prolazi.

    Zaprepašćujuća količina netransparentnosti, privatizovanje državnih funkcija kroz zamršene odnose vlasti i VIP persona u okruženju vlasti; i najzad, pitanje kako to da određeni kadrovi opstaju na položajima, ili dobro plaćenim poslovima, u svim vremenima, bez obzira na smene vlasti, ideologija, političlih uticaja?

    U ovom društvu, očito, sasvim je normalno ne postaviti pitanje o tome kakva je to priroda odnosa i kakve su to struje moći i uticaja, pa novinarka putem ozbiljnih medija optuži predsednika države da joj iz razloga lične osvete uskraćuje ambasadorsko mesto, inače prirodno novinarsko stanište? To je taj netransparentni deo: možda Ljiljana Smajlovićima zaista velikih zasluga, za koje s pravom očekuje satisfakciju, i ljuti se kada ona izostane, ali kako to da znamo kada se zasluge nigde nikada ne navode? To me podseti na komičnu priču jedne koleginice. Negde neposredno posle Karadžićevog prvog izjašnjavanja u Hagu, priča ona, pitao je rođeni svekar, „mili starčić, inače, odavno u penziji“: „A šta ti misliš, ko laže, Karadžićili Holbruk?“ A njoj se, kaže, od tog pitanja ozbiljno slošilo, muka je spopala. Tri dana joj trebalo da se povrati i ponovo dedu posmatra kao običnog polusenilnog svekra. Kada sam je pitala da objasni svoju paranoičnu reakciju, rekla je: „Sudar s tom perverznom tamnom stranom politike, gde niko nije ono za šta se predstavlja. Od toga mi je uvek muka.“

    Kada je Ljiljana Smajlovićsmenjena s čela Politike, nastala je afera slična ovoj ambasadorskoj. Ljiljanin glavni argument bio je taj da je smenjena političkom odlukom, što je zbilja cinično, s obzirom na to da je na isti način i došla. „Prvosrbijanci“, kako bi rekao Slobodan Antonić, uglas su povikali, da je to uvod u smenu „patriotskih“ kolumnista koje je Ljilja dovela u Politiku; zatim, da je to zbog događaja koji će uslediti: Crna Gora treba da prizna Kosovo, sprema se odvajanje Vojvodine, globalno zagrevanje, smak sveta, rečju, sve one pojave koje bi Ljiljana Smajlović, da je ostala na čelu Politike, uspela da spreči. Kad šta? Nijedan autor nije najuren iz Politike, nikakva čistka nije sprovedena, a promene u uređivačkoj politici, zasad, nisu naročito uočljive. Ubrzo je usledila vest da Smajlovićeva odlazi u Kanadu kao ambasadorka Srbije! Isti taj svet koji je predviđao udar na Politiku, stao je da je oplakuje. Te jadna Ljilja ide u progonstvo, u večiti sneg i led, te Tadićse tako oslobađa „ljutog“ kritičara i opozicionara, te ovo, te ono. Mogao se steći utisak da je šalju u neki sibirski logor, gde će bez plate, bez hrane i ogreva, stradati na pravdi Boga, sve zbog svoje „destruktivne opozicione uloge“ spram Tadićevog režima, uloge koju godinama, začudo, niko nije uočio. Naprotiv. Teži deo podneo je od strane „drugosrbijanaca“ Tadić, oštro kritikovan zbog neobjašnjenog ambasadorskog nagrađivanja netom smenjene glodurke Politike.

    I najzad, ovo. Smajlovićeva, ipak, ne ide u Kanadu. Nastaje opšta drama. Prozivaju se predsednik države i šef diplomatije, i to po više puta u nekoliko dana u udarnim info-programima. Jeremić u neprilici daje objašnjenje za Ginisa, o nekoj „državnoj tajni“. Blic donosi intervju sa Smajlovićevom sa senzacionalističkim naslovom: „Tadić mi se sveti“. List Danas takođe „tragom vesti“ objavljuje kraću, pristojno opremljenu ispovest Ljiljane Smajlović. Sledi polusatno analitičko ali i „ambasadorsko“ gostovanje u Kažiprstu B92, televizijske kuće čiji je i inače drag gost, i biće toga još ovih dana… Dakle, ništa ne ukazuje na progon, nemilost, ulogu žrtve i tome slično. Čak, žuta štampa ostaje upadljivo suzdržana, prepuštajući elegantno „slučaj“ ozbiljnim medijima. Da li to znači da Tadić„koji se sveti“ jeste predsednik bez ikakvog uticaja na medije u Srbiji, što bi bilo pohvalno, mada je teško poverovati. Svakodnevna istraživanja ukazuju na veliki uticaj političkih centara moći na medije. Kako onda u svetlu ovog „slučaja“ razumeti koji su to centri moći, ako je već predsednik do te mere medijski ražalovan?

    Kada novinar dve decenije neometano gradi jednu vrtoglavo sjajnu karijeru, i na kraju, osujećen za ambasadorsko mesto optuži predsednika države da mu se lično sveti, teško je to razumeti kao običnu priču iz života novinara. I kako se to „državnom tajnom“ sme i može nazivati mali skandal (među prijateljima?) koji za posledicu ima narušavanje ugleda zemlje (videti Ustav Srbije) ukoliko ostane na tome da se predsednik privatno „sveti“ državnim nameštenjima? I hoće li sve to pokriti neke nove funkcije, snegovi i šaš?

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/bajka_o_ribaru_i_ribici.46.html?news_id=151326

  22. […] и занемарујући потребе радника и сељака (Elita Srbije). Без аристократије нема културе – остаће владавина […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: