Budzet Srbije pred bankrotom

DANAS, prof.dr. Ljubodrag Savic, 10. jun. 2008.

 

LIČNI STAV

Izborne i ostale računice

  Dr Ljubodrag Savić

U poslednjih nekoliko nedelja javnost Srbije sa veoma naglašenom pažnjom prati najave neobičnih, pa čak i vrlo neočekivanih postizbornih koalicija. Olako su pogaženi elememtarni principi zdravog ljudskog razuma, i preko noći zaboravljene „teške“ optužbe izrečene tokom izborne kampanje. Nametnuta je veštačka dilema Evropa ili Kosovo. Pravni timovi bi da menjaju podpisane ugovore sa EU, a aktuelni potpredsednik Vlade smenjuje visoke evropske činovnike. Bave se svim i svačim, a niko se ne zapita kakvi su stvarni efekti rada nekoliko vlada, koje su se smenjivale u proteklih sedam godina? Sve glavne partije, koje se danas nadmeću za narodnu volju, bile su na vlasti, tako da sve i snose, istina nejednaki, deo odgovornosti, za stanje u kojem se danas nalazi Srbija.
Pomalo nestvarno deluju upozorenja aktuelnog ministra finansija i guvernera Narodne banke Srbije da će najkasnije od septembra redovne isplate iz budžeta biti otežane, ukoliko se nešto hitno ne proda ili se ne obezbedi inostrani kredit. A kako danas izgleda ekonomska slika Srbije? Nezaposlenost je među najvišim u Evropi, inflacija ponovo beleži dvocifrene stope, uvoz je dvostruko viši od izvoza, spoljnotrgovinski deficit će ove godine preći iznos od 10 milijardi dolara, spoljni dug se približava cifri od 30 milijardi dolara, priliv stranih direktnih investicija se značajno smanjuje, a industrijska proizvodnja praktično stagnira (ispod 50 odsto nivoa iz 1990). U uslovima opšteg pogoršanja većine ekonomskih pokazatelja, opada broj siromašnih i raste životni standard. Da li je to zaista moguće?
U realnom životu veoma teško, ali u Srbiji svašta može da se desi, pa i neznatan rast ukupne stope inflacije od svega nekoliko procenata (prvi kvartal 2008), iako se pojedinačna poskupljenja najvažnijih artikala kreću između pet i čak 70 odsto. Statistika je veoma moćna nauka i metodologijom je moguće dokazati sve, ali samo od metodologije (zasad) nije moguće živeti bolje, jer, prosečni srpski građanin sve teže sastavlja početak sa krajem meseca. Virtuelni razvoj srpske ekonomije očigledno ne počiva na zdravim temeljima, jer previše zavisi od eksternih izvora. Novostvorena tekuća vrednost nije dovoljna da pokrije stvarne rashode. Ogromna razlika između želja i mogućnosti se do sada finansirala iz spoljnog zaduživanja, donacija, priliva naše dijaspore, stranih direktnih investicija i prihoda od privatizacije. U proteklih sedam godina, Srbija se neto zadužila za preko 20 milijardi dolara, donacije su iznosile oko tri milijarde, priliv od dijaspore je bio blizu 20 milijardi, strane direktne investicije su dostigle skoro 11 milijardi, a prihod od privatizacije je iznosio preko dve milijarde (sve u dolarima). Ako dodamo i 30 milijardi dolara prihoda od izvoza, u Srbiju je za poslednjih sedam godina ušlo preko 86 milijardi dolara. Najveći deo – 72 milijarde – potrošen je na uvoz raznih proizvoda i usluga, dok je preostalih 13-14 milijardi potrošeno na prevremenu otplatu duga MMF-u, servisiranje kamata po spoljnom dugu i „krpljenje“ budžetskih rupa, u okviru čega se nalazi i NIP.
Zahvaljujući ogromnom uvozu, u proteklih sedam godina, dinamičan razvoj su imale samo one delatnosti koje su bile u funkciji njegove neposredne realizacije. Uvezenu robu trebalo je prevesti, osigurati, prodati i finansirati, zbog čega su saobraćaj, osiguranje, trgovina na veliko i malo i finansije beležile veoma visoke stope rasta. Istovremeno, budžet se efikasno punio naplatom carina i PDV-a. U konceptu takvog razvoja i privatizacije, ubrzano su propadali brojni industrijski kapaciteti, koji su ranije bili nosioci privrednog razvoja i izvoza. Ovakav model razvoja privrede uspešno će funkcionisati – kao kod piramidalne štednje – sve dok ima novog priliva stranih sredstava plaćanja. Izgleda da karike ubrzano popuštaju, jer nije moguće beskonačno živeti na račun prošlosti (prodaja imovine stvorene radom prethodnih generacija) i budućnosti (ubrzano spoljno zaduživanje), već nešto mora stvoriti i sadašnja generacija. Zbog toga treba veoma ozbiljno razumeti dramatičan apel ministra finansija i guvernera, da nam u septembru preti finansijski kolaps. Na tu opasnost već nekoliko godina ukazuju ozbiljni ekonomisti.
Da li bi stopa nezaposlenosti bila upola niža, inflacija daleko ispod 10 odsto, izvoz nekoliko puta viši, da se barem polovina deviza potrošenih na uvoz (36 milijardi dolara) usmerila u oporavak domaće industrije i poljoprivrede? Možda bi stope rasta BDP-a u početku bile nešto niže, ali bi se obezbedila veoma dobra osnova za efikasan i održiv razvoj u narednom periodu, što bi stvorilo realne pretpostavke za dinamičan porast izvoza, zaposlenosti i ukupnog životnog standarda građana.
Krajnje je vreme da i građani Srbije, poput građana iz zemalja razvijene demokratije, svoja opredeljenja učine prema ostvarenim rezultatima onih za koje glasaju. Mnogo je vremena uzalud prošlo, da bismo ponovo i po ko zna koji put poverovali istim – nerealizovanim – izbornim obećanjima. Nešto se mora brzo promeniti, jer možda za nekoliko godina to bude previše dockan.

SEPTEMBAR 2008.

Ministarstvo finansija

Budžetski suficit 3,9 milijardi dinara

Beograd – Budžet Srbije je na kraju avgusta zabeležio suficit od 3,9 milijardi dinara, objavilo je Ministarstvo finansija. Međutim, to ministarstvo navodi da prema novoj, međunarodno uporedivoj metodologiji, koja se primenjuje od jula ove godine, budžetski deficit, odnosno minus u državnoj kasi iznosi 17,4 milijarde dinara. „Osnovna razlika između do sada primenjivane i nove metodologije jeste u tome što je stara metodologija precenjivala budžetske prihode (uključujući, recimo i licence za mobilnu telefoniju) i potcenjivala rashode (nije uključivala pozajmice i vraćanje duga penzionerima)“, objašnjavaju u Ministarstvu finansija. Tako se prema staroj metodologiji planirani ovogodišnji budžetski deficit od 14,8 milijardi dinara primenom standardne međunarodne metodologije uvećava na 44,9 milijardi dinara. Ministarstvo finansija ističe da će zbog uporedivosti podataka i dalje izveštavati o javnim finansijama u Srbiji po staroj metodologiji, po kojoj je usvojen Zakon o budžetu za 2008. godinu, ali će u izradi budžeta za 2009. godinu koristiti standardnu međunarodnu metodologiju.

Beta

Advertisements

7 Responses to Budzet Srbije pred bankrotom

  1. Varagić Nikola каже:

    ALBERT JEGER, ŠEF TEHNIČKE MISIJE MEĐUNARODNOG MONETARNOG FONDA

    Srbija potrošila 500 milijardi dinara više nego što je zaradila

    BEOGRAD – Međunarodni monetarni fond upozorio je juče da Vlada Srbije mora da vodi restriktivniju fiskalnu politiku, da sprovede sveobuhvatne ekonomske reforme i da smanji visoku javnu potrošnju. Privatizacija, restrukturiranje preduzeća i smanjenje troškova poslovanja ključni su elementi za jačanje izvozne ponude Srbije, rekao je šef tehničke misije za Srbiju Albert Jeger, koji je predvodio misiju u poseti našoj zemlji.

    Jeger je istakao da Vlada Srbije nije zatražila novi aranžman sa MMF-om, mada je ostalo još nekoliko dana da se dogovore neki manji detalji. Istakavši da će MMF, i ako ne bude novog aranžmana, i dalje pružati redovnu savetodavnu pomoć srpskoj vladi, on je naveo da inflacija u Srbiji, posle visokog rasta u prvoj polovini godine, počinje da pada. Jeger je ocenio da će ekonomski rast srpske privrede ove i 2009. godine biti na nivou šest do sedam odsto, ali je upozorio da srpska ekonomija i dalje prekomerno troši. Izvoz, iako impresivno raste, jer ima nisku startnu osnovu, i dalje zaostaje za prekomernim uvozom, tako da je spoljni dug u porastu. Jeger je ukazao da će deficit tekućeg računa Srbije premašiti 18 odsto bruto domaćeg proizvoda u 2008. godini i precizirao da Srbija u celini godišnje troši oko 500 milijardi dinara više nego što zaradi i zbog toga je prinuđena da se zadužuje u inostranstvu.

    Govoreći o predstojećem rebalansu budžeta koji vlada priprema krajem ovog meseca, Jeger je ukazao da se moraju izvesti „oštri rezovi“ kako se ne bi povećali izdaci. On smatra da Vlada Srbije ne sme da popustiti pred pritiscima za povećanu potrošnju u sledećoj godini i ocenio da bi najavljeno povećanje penzija na 70 odsto od prosečne zarade u 2009. godini i povećanje javnih investicija u infrastrukturu moglo da podstakne fiskalni deficit koji bi se povećao za dodatnih pet odsto bruto domaćeg proizvoda. Što se tiče monetarne politike, Jeger je rekao da Narodna banka Srbije treba da i dalje koncentriše na smanjenje inflacije.

    http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/ekonomija/glas-javnosti-25-09-2008/srbija-potrosila-500-milijardi-dinara-vise-nego-sto-je-zar

  2. Varagić Nikola каже:

    VOSTANI SERBIE

    Dozvolite da se obratim

    Autor: Nataša B. Odalović

    Ako je u Srbiji, aprila 2010. medijski podvig napisati tekst sprdajući se nadugačko s Veljinom dijagnozom i otvarati po ko zna koji put istu priču; ako je u Srbiji podvig proglašavati Harisa Silajdžića za neku vrstu čudovišta zbog izjave na koju se mediji ne bi ni osvrnuli da je došla od strane nekog „jačeg“ igrača od tzv. lidera te nesretne BiH; ako je podvig ćutati o „svojim“ kriminalcima koji nesmetano kupuju Srbiju: od sirovina do univerziteta, a čerečiti Đukanovića zarad multinacionalnog svata Šarića i to proglašavati još „novom sabljom“; ako je medijski podvig ispratiti trend režima, pa Ivicu tretirati kao najevropljanina jer se najviše promenio od svih političara – onda, priznajem da sam sve ovo vreme bila u krivu.

    U tome što uporno i tvrdoglavo odbijam da poverujem da se mediji u Srbiji kreiraju i režiraju i smišljaju u jednom istom centru moći. U tome što uporno i iskreno hoću da verujem u demokratičnost DS, i njenog predsednika, i teško prihvatam, i mada me dešavanja neprestano demantuju, da je taj centar moći – Demokratska stranka i njoj bliski ljudi.

    Krenimo pokaznom vežbom samokritike. Ovde u Danasu, danima se, na primer, piše o Žižekovoj filozofiji. Baš lepo, rekao bi neko. Ti tekstovi su ispali najčitaniji, i eto dokazali kako prosečni čitalac jeste zainteresovaniji za filozofiju nego za Seku Aleksić? Ali, na drugi pogled, primećuje se nimalo akademski obračun sa Žižekom, začuđujući za list tipa Danasa. Teško je čitaocu da razume to iznenadno interesovanje za Žižeka, ukoliko se prethodno ne objavi da je Žižek nedavno u jednom intervjuu izneo svoj stav o tome da je za „Kosovo najbolje da se pridruži Albaniji“ (!). Taj Žižekov bizarni stav je nešto o čemu se i te kako može polemisati, ali se ne polemiše. Zašto? Eh, zašto… Umesto toga, nedopustivo se proskribuje Žižekova ličnost i njegova nauka, a o onome šta zaista svrbi i čini Žižeka tako žižekastim, zapravo nigde ni reči. Kakve to veze ima sa DS, upitaće neko. Dobro – možda nikakve, ako zanemarimo svaki zov umirućeg IQ nacije.

    Dalje, najevropljanin Dačić. Ivica, ni za vreme režima Miloševića, osim što je iritirao javnost po stepenu imitiranja svog vožda u načinu govora, nije bio ličnost koja se isticala nekim naročitim nepodopštinama. Iz vremena 90-ih nije ostalo zabeleženo da je Ivica Dačić nekog uvredio, naredio nečije ubistvo, nešto prisvojio, obogatio se. Jok, bre. Tek po dolasku ovih „naših“ i Ivica bi povezan s nekom aferom „koferče“, i to je to. I, sad, ako će neko baš Ivicu da proglasi najevropljaninom 2010. i tako ga smesti na istu listu ljudi na čijem čelu se nalazi dr Zoran Đinđić kao prvi nosilac te titule – njegova stvar. Mislim toga ko titulu dodeljuje. Što rekoše mladi LDP, neka sledeći nosilac bude i Toma Nikolić, šta me briga. Ama, druga stvar je nepodnošljivo licemerna. Ti beskrajni tekstovi i medijske promocije ideje o Ivici kao najevropljaninu, a od strane grupe uvek mobilisanih tekstopisaca. Argument im glasi: „Ako je dobio, Ivica je i zaslužio titulu, jer je političar koji se najviše promenio.“ Izem im argument! Pa ako je tako, jedini problem svih nas koji 90-ih nismo bili u vlasti i nismo imitirali Slobine govore, u tome je što sad nemamo u odnosu na šta da se promenimo, pa samim tim nismo najevropljani, a ni podobni da živimo i radimo u Srbiji danas, jer nismo stekli čak ni ulazna vrata Pinka, tih 90-ih?! Matematika je to malog Perice, ali primenjuje se u naučne svrhe! No, kakve to veze ima sa DS, upitaće neko? Dobro, nikakve, ako ćemo da se psujemo.

    Treće, Velja Ilić i priključenije. Nema nijednog medija u Srbiji, niti je upravni odbor RTS reagovao, recimo, na emisiju „Raspakivanje“ i način na koji je nedavno autorka emisije tretirala lik i delo Ratka Mladića zbog kojeg je „najevropskija“ Srbija do danas u čabru! Da je toj emisiji izmeren jedan promil nedopustive tvari u etru, koliko je medijski pridodat izjavi Silajdžića, Srbija bi bila Evropa par exelans! Ni reči o Mladiću. Ali, evo zamene. Pozove se oprobani Velja na RTS, pusti se s lanca pravo na Jelenu Trivan, portparolku DS, i imamo aferu meseca za sve tabloide, ozbiljna glasila, i ćutljivog Tomu Zorića lično. Kada je Jelena doživela strašnu traumu, i pre nekoliko meseci bila izujedana od čopora pasa lutalica, bilo je nesnosno čitati kakvom su je linču i pogromu izložili po internet forumima većine istih tih medija koji je danas tobože žale! Znam da je bilo nemoguće objaviti išta što je to medijsko ujedanje nesretne žene bilo moguće zaustaviti, jer nisam jedina koja je pokušala da objavi, tamo gde se odvijalo. Samo iživljavanja tipa: „Psi ne ujedaju dobre osobe“, bila su lajtmotiv i bila su poželjna, i niko, podvlačim, niko nije reagovao. Velja Ilić zaista ne zaslužuje da gostuje nigde izvan Skupštine. Pa, to znamo još od onomad. Ali zašto ga onda pozivaju i puštaju?! A zašto puštaju onog čoveka u „Trenutak istine“ da se hvali kako bije ženu, a onda naknadno pozovu tužilaštvo da nešto preduzme tim povodom? Nije li Veljin i Pinkov trenutak bahatosti jedan te isti obrazac? Kakve veze ima DS s tim, pitaće neko. Dobro, nikakve, ako ćemo da se stidimo u tišini.

    Na sve to, Srbija, tvrdim i to, nema nikakve šanse bez DS. U pomoć!

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dozvolite_da_se_obratim.891.html?news_id=188156

  3. Varagić Nikola каже:

    OKRUGLI STO O TELEKOMU (1):

    SRPSKI POLITIČARI SU POD ČIZMOM MMF

    četvrtak, 22 april 2010 14:04

    Balkanmagazin

    Ako prodamo Telekom nekom stranom državnom preduzeću, biće apsurdno da državni monopol Srbije prodate državnom monopolu strane zemlje

    Povodom pisma grupe srpskih intelektualaca predsedniku Republike Borisu Tadiću o odluci Vlade da proda Telekoma (OTVORENO PISMO BORISU TADIĆU: 11 PITANJA O PRODAJI TELEKOMA), redakcija Republike i Balkan magazina pozvale su predstavnike vlasti i potpisnike pisma na okrugli sto čija tema je bila „Da li prodati Telekom”. Okrugli sto održan je beogradskom Medija centru, 15. aprila.

    Predstavnici vlasti nisu se odazvali pozivu, pa je razgovor tekao mahom o argumentima stručne i naučne javnosti prepuštajući vladajućim krugovima da javnosti nekom drugom prilikom predoči predoče svoje razloge za donošenje odluke.

    Budući da je reč o temi od izuzetnog javnog interesa, inicijatori su odlučili da objave neautorizovani sadržaj razgovora i zaključke o daljim ativnostima, izostavljajući samo neznatan deo izlaganja koji se kretao mimo okvira planirane rasprave, a mogao bi voditi k mitingašenju i strančarenju.

    Moderator razgovora je bila Jelica Putniković, saradnica Balkanmagazina.

    JELICA PUTNIKOVIĆ: Pozdravljam sve vas koji ste došli da prisustvujete i učestvujete u ovom Okruglom stolu na temu „Da li prodati Telekom Srbijw ili ne“. Pored ljudi koji su pokrenuli akciju u javnoj raspravi da li prodati Telekom sada i da li ga uopšte prodati, pozvali smo i predstavnike vlasti, uputili smo pozive i kontaktirali i kabinete predsednika Tadića i premijera Cvetkovića, ministarku Jasnu Matić, potpredsednika Vlade Srbije i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića. Iz Vlade smo, međutim, dobili odgovor da su oni zauzeti. Danas je sednica Vlade i jednostavno nisu bili spremni da nikoga od svojih predstavnika pošalju. Iz Kabineta predsednika nismo dobili odgovor ni da će doći ni da neće doći. Otprilike je objašnjenje glasilo – savetnica je na putu. Očigledno da, pošto je upućeno Otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije sa stavovim eminentnih ljudi koji zaista poznaju oblast telekomunikacija i privrede Srbije nikome iz vlasti nije stalo da na tu temu diskutuje, da proba da nađe neko drugo rešenje ili da nas uveri da su oni u pravu, nego će, evo, čuli smo, tokom leta verovatno raspisati tender za prodaju Telekoma.

    Ovaj skup smo planirali tako da u prvom delu ukratko iznesu svoje argumente ljudi koji su se već eksponirali u javnosti u problematici prodaje Telekoma, a posle toga da u diskusiji uobličimo neke zaključke. Za početak zamolila bih da kaže nešto dr Aleksandru Smiljanić, koja je bila ministarka telekomunikacija u prethodnoj Vladi.

    ALEKSANDRA SMILJANIĆ: Ne slažem se sa prodajom Telekoma, ni u ovom trenutku ni kasnije, i pokušaću da u kratkim crtama obrazložim taj svoj stav. Telekom Srbija ima jednu izuzetno veliku mrežnu infrastrukturu, koja je građena više od sto godina. Ta infrastruktura povezuje sve građane Srbije, sve firme, državnu upravu, policiju, vojsku, institucije od nacionalnog značaja. Znači, kada država Srbija poseduje Telekom Srbija ona može da, na najpouzdaniji mogući način, obezbedi adekvatne telekomunikacione usluge ovim korisnicima. To je jedna stvar. Druga je činjenica da je to jedinstvena infrastruktura koju je teško izgraditi i koja u dogledno vreme neće imati pravu konkurenciju. Ta činjenica je razlog da Telekom donosi ogroman prihod. To je prihod od milijardu evra, odnosno od sto milijardi dinara i država, kada poseduje Telekom na određen način, naravno pod određenim pravilima, može da utiče na trošenje tog prihoda. Ona, pre svega, može da kroz Telekom podstiče razvoj domaće industrije tako što će Telekom kupovati opremu, softver i usluge od domaćih firmi. U trenutku kada se Telekom proda, ovakva mogućnost više ne postoji. I na kraju, tu je i veliki profit koji ide u budžet Srbije. Kada se Telekom proda on će ići van Srbije.

    Htela bih da kažem da je jedan od problema prodaje Telekoma činjenica da je Telekom gotovo monopol u oblasti fiksnih telekomunikacionih usluga. On jedini ima kompletnu fiksnu mrežnu infrastrukturu. I čak i na najliberalnijim tržištima u Evropi, na tim tržištima dominiraju telekomunikacioni operatori koji su nastali razvojem telefonske mreže. Zašto je to tako? To je tako zato što su se te telefonske mreže razvijale po više od sto godina, i one su posle postale osnov za razvoj Interneta, znači one obuhvataju, prvo, telefonske parice do svih korisnika, u tim telefonskim paricama je neprocenjiva vrednost, zatim veliki broj lokalnih centrala, koje su povezane sa regionalnim centralama, veliki broj regionalnih centrala koje su umrežene pomoću optičkih kablova. To je infrastruktura koju je teško ponovo izgraditi. Takođe, Telekom ima i oko 5.000 baznih stanica, koje pokrivaju celu Srbiju i mogu da pruže usluge mobilne telefonije i 3G usluge. Ima zatim prirodne resurse kao što su opseg za mobilnu telefoniju, zatim opseg za 3G servise, ima CDMA opsege za fiksnu telefoniju, numeraciju. Znači mnogi ograničeni resursi države Srbije takođe pripadaju Telekomu. To je od neprocenjive vrednosti i ma koliko bila intenzivna liberalizacija kod nas, nijedna firma u skorije vreme neće moći da stigne Telekom Srbija.

    Kao što sam rekla, to je situacija i u drugim zemljama u Evropi, i na najliberalnijim tržištima ti dominantni telekomunikacioni operatori imaju tipično više od 50 posto tržišta. Samim tim Telekom Srbija ima zagarantovan prihod i zagarantovan profit. To je jedan od razloga što ga ne treba prodati. Kada bi se to prodalo stranoj firmi, to je ili monopol ili jedna firma koja dominira na telekomunikacionim tržištu. S obzirom da nema prave konkurencije, ta strana firma može da pruža usluge proizvoljnog kvaliteta, može proizvoljno da diže cene, može da otpušta radnike, može proizvoljno da investira, znači, država ima vrlo ograničene mehanizme da utiče na poslovnu politiku te firme, i ti mehanizmi koji postoje po pravilu se kod nas ne koriste i ne implementiraju. To je situacija u koju ulazimo kada prodamo Telekom stranoj firmi. Ta strana firma sada takođe dobija taj ogroman prihod od milijardu evra, odnosno sto milijardi dinara, na raspolaganje i ona će trošiti prema svojoj poslovnoj politici. Najverovatnije će kupovati opremu, softver, usluge iz svoje matične zemlje, jer je to praksa svuda u svetu. Prema tome, očekujemo ne samo da će profit otići van zemlje već možemo da očekujemo isto i za veliki deo tog prihoda. I to će, naravno, negativno da utiče na spoljnotrgovinski deficit, koji je i ovako jako veliki kod nas, znači povećaće se. To će, takođe, uticati da gubimo radna mesta, da imamo otpuštanja, ne samo u Telekomu nego i u čitavoj industriji koja prati Telekom i koja radi za Telekom. Znači, to su još neke negativne posledice koje možemo da očekujemo.

    Još bih iskoristila ovu priliku da odgovorim, da repliciram na nekoliko obrazloženja koja smo čuli u javnosti, a koje daju predstvanici vlasti ili neki drugi stručnjaci koji zagovaraju prodaju Telekoma. Najčešće obrazloženje koje smo čuli jeste da država nije sposobna da vodi Telekom efikasno. Ja bih da ponovim: u mnogim evropskim zemljama dominantni telekomunikacioni operatori, koji su pandan Telekomu, nastali su od tih telefonskih mreža i upravo su u vlasništvu države. To je situacija u Belgiji, Italiji, Sloveniji, Finskoj, Danskoj, Švedskoj, Norveškoj, Švajcarskoj i tako dalje. Te države su prepoznale važnost svojih telekomunikacionih operatora iz upravo ovih razloga koje sam navela, i odlučile da ostave telekomunikacione operatore u državnom vlasništvu. Znači, ovakav jedan argument vlast, koja tvrdi da je jedina kompetentna da vodi ovu zemlju u Evropsku uniju, ne bi smela nikako da koristi.

    Drugo obrazloženje koje često čujemo jeste da će ta neka strana firma više investirati u Telekom. Ja ne znam zašto to misle oni koji tako nešto tvrde, ali ne postoji nikakva garancija da će ta strana kompanija više ulagati. Naprotiv, logično je očekivati da će ona manje ulagati zato što će ona utrošiti, kao što čujemo u javnosti, par milijardi evra na kupovinu Telekoma i njoj će biti cilj da što pre povrati ta sredsta. Znači bar za toliko će manje ulagati nego Telekom Srbija. I treće obrazloženje koje često čujemo jeste da je naša fiksna telefonija u jako lošem stanju, da ljudi nemaju telefone i tako dalje. Poslednji put to sam čula juče gledajući Skupštinu – poslanika Ostojića, koji je tako nešto rekao. To takođe ne stoji, jer ako pogledate zvanične podatke, u Srbiji na 100 građana 41 ima fiksnu telefonsku limiju. I to je iznad proseka Evropske unije, a značajno više nego u svim zemljama regiona. U mnogim zemljama regiona telekomunikacioni operatori su prodati mađarskom Telekomu, koji je kupljen od Dojče telekoma i to pre nekoliko godina. Za tih nekoliko godina te strane firme nisu ni dostigle Telekom Srbija u broju fiksnih telefonskih linija. Pritom, htela bih da napomenem da su te fiksne linije nešto što zahteva najveća ulaganja.

    VLADIMIR MILAČIĆ: Po meni, Telekom je rudnik intelektualnog kapaciteta ili znanja ove države. Znači, to je rudnik znanja. Gde je problem? Problem je neprepoznavnje ovog rudnika zlata, srpskog rudnika zlata, a to je to znanje. Sve ostalo su prazne priče. Oni će to dati, a mi znamo kako te firme rade. Molim vas, ja sam bio puno po svetu i radio kao profesor. To se prodaje jer je to zlatna koka, ali neće oni da joj unište proces, neće oni da je zakolju. Oni će da je fino gaje, da ona i dalje pravi nova zlatna jaja. I to mora da bude poruka i predsedniku, a pogotovu ove gluposti oko kapitalizma, socijalizma, komunizma. On je čovek neupućen, jadan, jer to su gluposti. Problem je što mi nemamo dovoljno intelektualnog potencijala za stvaranje bogatstva naroda. Bez bogatstva naroda, sve su ovo prazne priče.

    JELICA PUTNIKOVIĆ: Sad smo čuli da je naša država ipak uspevala da, iako je bio državni, razvijaju Telekom i da ga dovedu do jednog nivoa koji je ipak konkurentan i, u krajnjem slučaju, takav da su zainteresovani veliki svetski igrači poput Dojče telekoma da eventualno učestvuju na tenderu i da ga kupe. Profesora doktora Mlađena Kovačevića zamolila bih da govori o ekonomskom aspektu, da nam kaže svoje argumente za ili protiv prodaje Telekoma.

    MLAĐEN KOVAČEVIĆ: Ovih dana direktor Zavoda za tržišna istraživanja, kolega Kanjevac je rekao – prodaja Telekoma je suluda. I ja spadam u te ljude koji smatraju da je prodaja onog što je najvrednije sa ekonomske tačke gledišta potpuno besmislena, neprihvatljiva je. Kad prodajete nešto, ekonomisti uvek kažu, moramo napraviti kost-benefit analizu: šta dobijamo, šta gubimo? Ovde, apsolutno, nema nikakve kost-benefit analize, samo je jednostavno rečeno: odlučili smo da prodamo Telekom. Najelementarnija logika, kad jedan seljak ima, na primer, deset krava muzara – najbolju će prodati samo u slučaju ako to što dobije može da uloži u nešto što će mu doneti veći profit; ili ako ima više njiva, pa proda najbolju njivu, prodaće je samo u onom slučaju ako će te pare uložiti u nešto što će mu doneti veći prihod ili će eventualno biti ucenjen na neki način, pa će morati ono što ima najbolje da proda. Dakle, i to su neke ilustracije koje govore da je zaista vrlo teško obrazložiti i dokazati da je ekonomski racionalno prodati Telekom.

    Kad vidim neke moje kolege koji dokazuju da je to ipak racionalno, moram da kažem da se jedan broj ekonomista sa titulama pretvorio u neke vrste advokata koji otprilike kažu: recite mi šta treba da Vam dokazujem, a ja ću reći koliko to treba da platite. I to je tragedija naše struke. Nije to samo ovde, to je i na Zapadu.

    Koji se motivi često ističu već je gospođa Smiljanić govorila o tome. Često se kaže: kvalitet usluga će biti bitno popravljen ako se proda. Pa taj kvalitet, ako se ja malo razumem, najviše zavisi od opreme koju tamo kupite, i ako mi možemo da kupujemo opremu. Drugo, naš čovek i nije toliko zainteresovan za kvalitet ako to treba da plati duplo višom cenom. Mi smo tržište gde je siromaštvo veliko, i cena usluge je važna, pre svega, najvažniji faktor kad se odlučuje da kupuje. Dakle, i taj argument po mom mišljenju nije odgovarajući.

    Zatim, često se kaže: privatni sektor je dominatan, superioran, i tako dalje. Taj Vašingtonski konsenzus, i taj Monetarni fond, i taj koncept koji nam je nametnut 2001. insistiraju: privatizacija, privatizacija. Taj čuveni Fridman je rekao: privatizacija, privatizacija i samo privatizacija, to je poruka zemljama u tranziciji. A pred smrt je rekao: „Priznajem, pogrešio sam.“ Mogu citirati čuvenog Fukujamu, koji je isto rekao da je to što je on pričao – pogrešno da je tržište regulator, da je svaka druga ideologija nemoćna i tako dalje. Dakle, mnogo sada ima slučajeva da vrhunski strani stručnjaci dokazuju da to, samo privatno, privatno, privatno nije više dominatno. Pogledajte koja je najmoćnija firma u istočnoevropskim zemljama, češka firma ČEZ, a to je državna kompanija.

    Ovde postoji jedan apsurd: na primer, Mobi 63, gde je državno i privatno bilo pola-pola ili, da kažemo, tu negde, prodat je u formi privatizacije – državnom preduzećeu Norveške, Telenoru. Ili, na primer NIS, naftna kompanija, prodata je ruskom preduzeću gde je opet država većinski vlasnik. Dakle, pod formom privatizacije, državni monopol Srbije prenesete u državni monopol neke druge zemlje. I ovde preti velika opasnost da se, pod formom privatizacije, državno preduzeće i državni monopol sada proda nekom stranom državnom preduzeću. Ima jedan opšti stav: ako već nešto mora da bude monopol, mnogo je bolje da to bude u državnom vlasništvu nego u privatnom. Ako bi se privatni vlasnik pojavio iz inostranstva pa kupi ovde preduzeće, ako je ono moćno, pa može da diktira uslove kakve god hoće – naša država je nemoćna, nikakva, jadna… Ako prodamo Telekom nekom stranom državnom preduzeću biće apsurdno da državni monopol Srbije prodate državnom monopolu strane zemlje.

    Vrlo je važno pitanje: da li mi prodajemo sve, i mrežu, infrastrukturu, pretplatnike, i tako dalje? Koliko shvatam, ako prodate i mrežu, onda taj ko dobije mrežu ima monopolski položaj, on će odlučivati koga će uključiti, a koga neće uključiti. I sad kad govorite: dobićemo, ne znam, milijardu i dvesta za 40 posto akcija, ali ne kaže se da li se prodaje i mreža ili samo nešto što nije mreža. To vrlo važno pitanje. Onaj ko ima mrežu, imaće monopolski položaj u narednom periodu. O tome nema govora.

    Zašto mora da se angažuje strana firme da proceni? Pa videli ste kod NIS-a, tri strane firme u tri različita vremenska perioda, ponudile su ogromne razlike u proceni vrednosti preduzeća. Verujem da mi imamo stručnjake koji mogu da procene. Vrednost preduzeća kao što je Telekom, jako mnogo zavisi od momenta u kome se mi nalazimo.

    Ovih dana premijer kaže: moramo prodati Telekom, ako Telekom i EPS ostanu u državnom vlasništvu mi smo socijalistička zemlja, a mi smo se opredelili za kapitalizam. Puno sam gluposti čuo od političara, ali toliku besmislicu zaista nisam nigde čuo. Pa to znači da je i Norveška socijalistička zemlja. Pa u Norveškoj je parekselans tržišna privreda, ali državi ne pada na pamet da proda State Oil, moćnu kompaniju, državnu. Prošle i pretprošle godine počela je diskusija u parlamentu da li da prodaju 10 posto – odbili su. Dakle moćna zemlja, moćna kompanija, ali ne prodaje State Oil niti prodaje Telenor. Pa to su im zlatne koke, ogroman deo budžetskih prihoda pokrivaju, a privreda se manje opterećuje preko poreza i tako dalje. A mi i dalje insistiramo na tome – sve što možete privatizujte, privatizujte – i to vam je neka preporuka.

    Postavlja se onda pitanje, zašto je doneta odluka da se proda? Po mom mišljenju dva su glavna razloga. Prvo, diktat Međunarodnog monetarnog fonda. Znate, mi smo 2001. godine, u to sam sve više ubeđen, prihvatili potpuno diktat Međunarodnog monetarnog fonda. Tada je zemlja zaista bila u problemu iako je dug bio samo 10,8 milijardi dolara, ali u odnosu na izvoz dug je bio ogroman i prihvaćen je taj takozvani Vašingtonski konsenzus, koji podrazumeva: privatizacija, privatizacija, privatizacija. Sada mnogo više zavisimo od Međunarodnog monetarnog fonda. Ja nisam mogao, iako sam se trudio svim silama da vidim šta podrazumeva ovaj novi sporazum od tih 2,9 milijardi plus petsto miliona što smo dobili po osnovu našeg uloga. Po svemu sudeći, to je diktat: prodajte, prodajte.

    Ovih dana ste mogli pročitati da MMF poručuje: morate restrukturirati javna, državna preduzeća! To ništa drugo ne znači nego da morate izvršiti privatizaciju. Mi zavisimo od tih dve milijarde i devetstotina, plus zavisimo od Svetske banke, od Pariskog kluba poverilaca, kada nam je dug 33-34 milijarde dolara, kada 40 posto prihoda od izvoza robe i usluga ide na servisiranje spoljnog duga i država se zadužuje gde god može, krpi rupe budžetske ili se bori da obezbedi potpuno nerealnu valutnu vrednost kursa, a ogroman deo tih deviza ide u džepove tajkuna, onih koji imaju mogućnosti da kupuju devize na deviznom tržištu… Dakle u takvoj situaciji, jednostavno, izgleda da su naši političari pod čizmom, da kažem grubo, Međunarodnog monetarnog fonda. I kad odatle daju zeleno svetlo, mi to moramo da ispunimo – po svemu sudeći, izgleda da je tako. Sledeći razlog, po mom mišljenju, jeste što nam je ogroman dug, ogromne obaveze po osnovu spoljnog duga. Mi smo u ovu godinu ušli sa 2,35 milijardi evra dospelih a neizmirenih obaveza. Prošle godine smo 3,5 milijardi isplatili po osnovu servisiranja spoljnog duga. Skoro 40 posto prihoda od izvoza robe i usluga ide na servisiranje spoljnog duga. Znamo kakav je problem i sa budžetom, jako je težak problem kako sve to pokriti a političari se ponašaju „od danas do sutra“. Dok su oni na vlasti, princip je po onoj narodnoj: „uzmi sve što ti život pruža“, zaduži se gde god možeš, potroši, obezbedi neki socijalni mir, a šta će biti posle? To sam više puta rekao: nemoralno je da se ova država dodatno zadužuje i da to potroši na deviznom tržištu, i da to ode u budžet i da se pojede i da taj ceh i taj račun prenesemo na buduće generacije.

    Nije onda čudo, što se Srbija nalazi na pretposlednjem mestu od 133 zemlje po intenzitetu odliva mozgova. Samo jedna zemlja, te 133 čine preko 98 posto bruto domaćih proizvoda sveta, samo jedna zemlja ima veći odliv mozgova. Sve je starija nacija, kriza porodice, kriza svega i svačega, i u takvoj situaciji, zaista, dodatno se zaduživati, trošiti, prodavati ono što je najvrednije, zaista je jako, jako problematično.

    Vrlo se često kaže: pa nismo sposobni da rukovodimo. Slažem se, katastrofalno je to što država podeli ta javna preduzeća, kao neki politički plen, pa onda postavlja tamo zaista nekompetentne ljude. Ali, neće to valjda pobogu beskonačno trajati? Zatim, ako mi nemamo menadžere, postoji u međunarodnoj ekonomiji takozvano ugovorno rukovođenje: dovedemo strane stručnjake koji će da vode firmu uspešno. Crnogorci, koji veruju da imaju diplomu menadžmenta čim su se rodili, ipak su pre nekoliko godina doveli iz Švajcarske firmu, uzeli menadžere koji su upravljali vrlo solidno u onim teškim vremenima, a mi ne možemo? Mi izgleda samo u fudbalu i u košarci možemo da dovedemo neke strance, a da dovedemo nekog menadžera iz inostranstva ,e to ne dolazi u obzir?

    Mogao bih navesti još mnogo argumenata koji govore u prilog da je zaista krajnje problematično, pa rekao bih i nemoralno da se ta zlatna koka, jedno od retkih preduzeća koje posluje uspešno, da se tako olako proda. Kažu, dobićemo 800 miliona evra, ali se ne kaže da li to podrazumva i prodaju infrastrukture, pa neka i nije to. Šta je to osamstotina, to će se brzo potrošiti, šta posle toga? Oni kažu: nateraćemo ih da ulože 2,5 milijarde kroz osam ili devet godina. Pa zašto da ulažu? Ne možete ih naterati. Kada neko kupi preduzeće, on se racionalno ponaša, investira tamo gde će dobiti profit. Imamo masu privatizacija gde je taj stranac ili neko drugi prihvatio da će investrirati, a posle toga nađe trista razloga zašto nije mogao da investira. I uopšte nije u redu da, kad neko kupi preduzeće,. da mu vi odmah nametnete da on održi neki broj zaposlenih ili da investira, pa vi njemu onda ulazite u oblast koja njemu ograničava mogućnosti.

    Da završim, negde sedamdesetih ona SFRJ je bila jako neprijatan sagovornik u Ujedninjenim nacijama kao lider u pokretu nesvrstanih, i zagorčavla je život naročito Amerikancima. I tada je čuveni Bžežinski, još je živ, na jednom skupu u Švedskoj rekao: treba maksimalno ohrabriti zemlje, razvijene zemlje, da daju što više kredita Jugoslaviji, pa, kad postane zadužena, biće mekša od pamuka. I zaista, za pet godina, stigla je ogromna masa kredita, SFRJ postade ekstremno zadužena i potpuno je izgubila lidersku poziciju. I ovde, sad smo u takvoj situaciji da imamo ogroman dug, nemamo više, nažalost, svoje ja i, po svemu sudeći, moramo da radimo po diktatu međunarodnih finansijskih institucija.
    http://standard.rs/vesti/36-politika/4386-okrugli-sto-o-telekomu-1-srpski-politiari-su-pod-izmom-mmf-.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: