Jadno i bedno i još bolno

DANAS, Nataša B. Odalović, 13.06.2008. godine

 

Vostani serbie

Ko šiša Brehta

  Nataša B. Odalović

Politička klika oko vrha DS ili ZES, ali još više onaj deo srbijanske ekspertske, medijske, kolumnističke, javnozboreće, svake one elitne jedinice, koja – najbrutalnije se ogrešujući o zdrav razum, o zdravo osećanje stida, a o etici i moralu bolje da ne trošimo reči, izmišljaju danas najurnebesnija opravdavanja najnovije ZES-ove politike tzv. nacionalnog a socijaldemokratskog (!) pomirenja i mahnitanja – postupa tako da Srbiju i sve njene građane smešta u kontekst poslednje scene Brehtovog komada „Majka Hrabrost“. Kako god se završilo sastavljanje beogradske i republičke vlasti, šteta je nepopravljiva. Koja god opcija na kraju prevagne, taj kontekst, značajan baš zato što nas je u njega gurnuo ZES, predstavljaće najgori i najtragičniji mizanscen za naš, u naredne, možda i dve decenije, evropski ili neki drugi put, na kojem ćemo se kao društvo „kretati“. Građani čije je odlučivanje o vlastitim životima obesmišljeno suludim eklekticizmom politike bez glave i bez repa, osuđeni su na kaskanje na tom putu: osiromašeni, ućutkani, ukinutih prava na svetonazore, ideale, prava na pravdu, na pravično postupanje, na sve bez čega se demokratija od atinskih trgova do danas ne da zamisliti. Manjina, pak – politička elita i njeni sateliti – koračaće istim putem, možda u retkim slučajevima sa osećanjem kajanja i stida, ali bar sa ogromnom utehom u vidu teških džepova i varljivog osećanja moći. Moćnici oko EIE (ekipa iz epruvete) prodaju nam sada „poravnanje“, žal za devedesetim koje su im bile meta kritike na tek završenim izborima. Nude nam, kao da glasovi nisu naši, izjednačavanje dobra i zla, časti i beščašća, zločinaca i žrtava, svega onoga zbog čega DS 2004. nije ni po cenu tadašnje „propasti“ Srbije želela u Vladu koju podržavaju socijalisti. Sada nam kažu da nema razlike između DS i SPS, ideološki, kao i po veličini gubitka stranačkih vođa, koji bi, da su samo poživeli, napravili „dil“ i odavno bili u koaliciji(!). A ko drukčije kaže, taj kleveće i laže! No, kako lideri nisu među živima, koaliciju će da prave ožalošćeni bogati naslednici. Strašnije od toga što oni kažu samo su javni dežurni branitelji njihovih budalaština.
Najtragičnijim mestom u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost“ nikada se, od školskih analiza pa do najozbiljnijih tumačenja ovog komada, nije smatrala ni sama eksplikacija tragedije, koju neumitno donosi svaki beskrupulozni rat protiv civila, ni pojedinačna sudbina same Ane Firling koja gubi troje dece, a sve ne birajući sredstva kojima pokušava da ih zaštiti, često sebično i na štetu drugih ljudi koji su takođe žrtve rata. Trijumf tragedije je zapravo u samoj završnici drame, kada gubeći i poslednje dete, svoju hrabru kćer Katrin, koja gine braneći grad, majka izgovara sledeću rečenicu: „Moram se ponovo latiti trgovine“ (!!!). „Trgovinom“ ona smatra sitni profit koji je ostvarivala usred užasa rata i neverovatnih stradanja ljudi oko nje. Tom trgovinom je mislila da spasava svoju porodicu, a desilo se suprotno, na čemu Breht insistira ne pokušavajući da je amnestira ni strašnim gubicima koje je doživela na ličnom planu. Zašto je njena rečenica da se mora ponovo „latiti trgovine“ najtragičnije mesto u čitavom komadu? Zato što pokazuje da su sve smrti, uključujući tri smrti njene vlastite dece, bile uzaludne, jer ona nije iz njih naučila apsolutno ništa. Stoga će tragički ponoviti bilo u simboličkoj ili realnoj ravni, zavisno od istorijskog sleda, celu tragediju. Breht je u svom beskompromisnom intelektualnom antiratnom angažmanu – koji ne sme da zavisi od političkih okolnosti i podrazumeva da se stav, princip, načelo, nikada ne menja za političku podobnost i povlastice koje iz nje slede – insistirao na odgovornosti. Čovek nije samo žrtva već i aktivni saučesnik ili tvorac okolnosti. Insistirao je da se ukine onaj lažni, tzv. humanistički kolektivitet što bi da potiskuje krivicu, opasnom uzurpacijom prava na filistarsko praštanje, pošto nema snage za suočavanje, i odgovornost. Napokon, Breht se zalagao za to da ne damo za pravo onima koji bi da likove sa smetlišta istorije uzdižu u neslućene olimpijske visine, kad im se ćefne.
Suprotno, s onu stranu Brehtovog nasleđa čuče danas nekadašnji „naši“. Ako ima istine u tvrdnjama koje stižu iz DSS – da je zeleno svetlo za ovu količinu divljenja i zajedništva koje DS upućuje Miloševićevoj SPS, Palmi i Krkobabiću, stiglo iz jedne strane ambasade, što je i razlog gromoglasnoj horskoj tišini koja ovim povodom vlada Beogradom (čast izuzecima) – utoliko gore. Ne toliko zbog mešanja u sastav srpske vlade, koje dolazi spolja, koliko zbog pojačavanja grotesknosti celog slučaja.
Uzimajući sve ovo u obzir, čak i ako ga oteraju u penziju, pa i uprkos animozitetima koje sticajem raznih okolnosti veliki deo javnosti gaji prema njegovom liku i delu koje ni Tadić u višegodišnjoj kohabitaciji nije uspeo da „rehabilituje“ (a kako li će tek rehabilitovati SPS?), u poređenju sa ZES-PAL-KRK-SAJZ ekipom iz epruvete (EIE), Koštunica ostaje, ipak, principijelni gubitnik, koji je bar otišao časno, znajući tačno šta neće.

Advertisements

3 Responses to Jadno i bedno i još bolno

  1. Varagić Nikola каже:

    Zanimljiva je ova priča sa rukovodstvom Politike. Dok još nije formirana nova vlada Srbije, vrh Demokratske stranke na tehnickoj vladi dovodi nove ljude u Politiku. To su Sonja Liht i neki profesorcici. Beckovic i Kusturica su u Politiku usli, ipak, na legalniji nacin. Da li je, dakle, sve ovo povezano sa pisanjem Politike o desetinama miliona evra koje je iza sebe ostavio bivši gradonačelnik Beograda iz redova DS-a? Da li su primarni ciljevi Tadića, Đilasa, Sonje Liht i Ružice Đinđić zaštita prijatelja i partijskih drugova koji su opljackali gradjane Beograda i Srbije? Da li su ovi pomenuti u sve to umešani? Ili ih CIA na to tera, pa cak i da aboliraju M.M. iz Požarevca, jer, Dačić i Palma su već kupljeni.
    Ali, sta rade generali srpske policije i vojske? Šta rade načelnici srpskih tajnih službi?
    U praksi, dokazuje se da oni ne žive od novca koji u budzet uplaćuju građani Srbije za plate državnih službenika. Prosto, ne žive od tog novca, moraju da rade za one koji im daju dovoljno novca za ispunjenje svojih želja.

    Što se tiče kolumnista koje Nataša B. Odalović proziva u svom tekstu, ja sam prepoznao Teofila Pančića i Zorana Panovića, koji imaju razumevanja za bol sa kojim se nose DS i SPS, pa je, valjda, lakše kada su zajedno “u bolu“.

  2. Varagić Nikola каже:

    DVA BOLA = DIJABOLA

  3. Varagić Nikola каже:

    DANAS, VIKEND, 26-27.07.2008.
    NEVIDLJIVI SIZIF

    Između „prve“ i „druge“ Srbije

    Još jednom se pokazalo da u važnim nacionalnim poslovima nije uvek problem u brdu, ponekad je u teretu

    Branislav Čanak

    Sindikat je jedna od organizacija civilnog društva. Razlikuje se od ostalih po tome što predstavlja određeno članstvo, čak poimenično pojedince ili njihove lokalne organizacije, dok ostale nevladine organizacije zastupaju opšte društvene, ekonomske, socijalne ili političke interese, bez obzira na koliko se pojedinaca ti interesi odnose i da li zainteresovani žele da ih neko zastupa ili ne. Nevladine organizacije, u nekim situacijama, mogu, kao i sindikati, zastupati i pojedince, ali samo pred političkim i institucijama vlasti i sudstva. I, tu je kraj bliskosti sindikata i drugih organizacija civilnog društva. Sve ostalo, a, naročito istorija, suštinski ih deli. Naravno, da te podele ne mogu i ne smeju da utiču da se njihovi razuđeni kapaciteti što češće ne nađu na istom poslu. Naročito kada je reč o društvima kao što je danas srpsko – nedefinisano u shvatanjima demokratije, sa političkim strankama sa veoma malo ili nimalo politike u opisu njihovih dnevnih i dugoročnih poslova i sa ekonomijom koja, uglavnom, ne komunicira sa tržištem, već, prevashodno, sa uskim krugovima vlasnika kapitala i njihovim političkim serviserima. Posebna platforma za saradnju asocijacija civilnog društva, kada je o savremenoj Srbiji reč, jeste njena bliska istorija čiji neki važni segmenti i dalje odbijaju da postanu istorija.
    Sindikat je, najgrublje rečeno, jedan od proizvoda razvijenog kapitalizma. Nastao je kada je kapitalizam, opet najgrublje rečeno, zahvaljujući velikim tehnološkim skokovima s kraja 18. i sredinom 19. veka, obezbedio sebi nov kvalitet – da novom tehnološkom dinamikom nametne visoke standarde produktivnosti, a jasno stavio do znanja da namerava da zadrži pravo da nagrađuje kao da se ništa nije desilo. Pored toga, ono što se danas zove bezbednost i zdravlje na radu bilo je potpuna nepoznanica. Iako su nove tehnologije, pogotovu tehnologije tog doba, same po sebi povećavale stare rizike i uvodile nove, kapital je to smatrao uobičajenim rasturom inputa, nužnošću koja ide uz nove tehnologije. To što je taj rastur često podrazumevao gubitak ljudskog života ili proizvodnju bogalja, moral tog vremena nije poznavao kao vrednosnu kategoriju. Upravo na tome nastaje društvena snaga sindikata i, poučeni i povedeni tim primerom, na toj novoj platformi morala, stvaraju se i nove ideologije – nastaje levica. Javlja se platforma zasnovana na premisi da rad nije roba, a da vlasnik radne snage nije rob. Provokacije da je rad, možda, ipak roba, a da je radnik samo novo ime za najamnika bez prava, od tada nikada nisu prestale. Menjale su se samo forme, sve uspešnije sakrivajući suštinu.
    Ono što je izvesno jeste da sindikati sve teže razotkrivaju suštinu, sve manje ih ljudi čuje kada u tome i uspeju, a strankama levice kao da odgovara situacija da samo vezuju mašnice na nove forme sakrivanja stvarnosti, gunđajući, ponekad, kako je nekada bilo lakše – bilo je manje mašnica, ali su bile veoma efikasne. Socijalizam, recimo.
    Ali, natrag, u Srbiju. Srbija je, dakle, nerazvijeno društvo, sa nerazvijenom ekonomijom, demokratijom i političkim sistemom. Kakvi su, dakle, sindikati u Srbiji? Razvijeni? U vreme kada je nastajala novija srpska istorija, čiji bitni segmenti, kako već rekosmo, uporno predstavljaju i sadašnjost, jedan deo Srbije je odbijao da nam se desi baš takva istorija. Možda najvažnije pitanje danas i, što je apsurdno, svejedno kakav odgovor na to pitanje dobijemo, jeste to koliki deo te Srbije zna da nam se to ipak desilo, pa, čak, da je to i sadašnjost i koliko ih ima među njima kojima to smeta. Odnosno, koliko nas ima spremnih da priznamo da naš projekat „druge Srbije“ nije uspeo, istina, nije ni one „prve“. Drugim, rečima, nemamo ni „prvu“, ni „drugu“ Srbiju. Još uvek smo negde između njih dve, stešnjeni između neiživljene prošlosti i manjka vizije budućnosti. Kao da moramo paralelno da odradimo i jedno i drugo.
    Šta je, onda, u takvom pocepanom svetu racionalnog i iracionalnog posao sindikata. Da beleži i analizira, svakako. Da traga za izlazima, no, ovo traganje je mnogo drugačije od redovnih traganja drugih sindikata u razvijenim društvima koji iznalaze nove identitete u uslovima globalizacije. Ovo traganje je drugačije i znatno teže jer, prvo, nema repere koje, recimo, daju globalizacioni procesi, i, drugo, ono nikako ne sme da izgubi iz vida prethodno pitanje – šta je u okruženju nerazrešena prošlost, a šta provokacija budućnosti. Istovremeno, tekući poslovi zaštite članstva od svakakvih i masovnih kršenja osnovnih prava, ne sme da zataji. Ogroman, veoma odgovoran i, uglavnom, nevidljiv posao. Dok se Sizifu stena kotrljala niz brdo pre nego što bi je dogurao do vrha, ovde se Sizif skoro i ne vidi. Koga je zapravo u Srbiji briga što je građjanima, pa, dakle, i onima koje predstavlja sindikat, toliko loše i toliko dugo loše. U svetu je poznato da se u izbornoj kampanji svašta obećava. U Srbiji se dešava da jedna velika stranka, posle izbora počne da obećava nešto što nije pominjala pre izbora. Čak čitava jedna post-izborna koalicija počne da govori o socijalnoj pravdi, samo zato ne bi li odobrovoljila jednu članicu koalicije. A, tek što je njoj do pravde, posebno socijalne! Jer, ne treba zaboraviti, još uvek živimo u prošlosti koju su oni stvorili. I, ko će onda da vidi srpskog Sizifa i onu njegovu stalno rastuću stenčinu socijalne nepravde.
    Srbija već gotovo dve decenije živi dosledno se pridržavajući principa: od danas do sutra, neće valjda mene, otkud baš mene, svi mrze Srbe, niko me ne može tako malo platiti koliko malo mogu da radim, radio ne radio, svira ti radio, meni će Evropa da kaže, a njihovi Crnci, jeste, krao sam i ubijao, ali, pobogu, da li je to razlog da me strpaju u zatvor, mi smo nebeski narod osuđen da živi na Zemlji, pa šta ako nisam stručan, bilo je i gorih ministara, itd., itd. To je, čini se, najteži deo one Sizifove stene. I, za takav teret i ne treba vam neka naročita nizbrdica. Još jednom se pokazalo da u važnim nacionalnim poslovima nije uvek problem u brdu, ponekad je u teretu. Srbija bi to morala da zna.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: