Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

ПОЛИТИКА, Небојша Катић, 17.06.2008.
Небојша Катић

БУЏЕТСКА ЗИДАНИЦА НА ПЕСКУ

Све што се на економској сцени дешава пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог

Министарство финансија je недавно обавестило јавност да ће буџету до краја ове године недостајати око 440 милиона евра. Буџетски мањак може се надоместити само додатним задуживањем државе, или/и брзом продајом дела преостале државне имовине. Проблем буџета је много озбиљнији него што се јавности презентира. У Србији мало људи ради и доприноси буџету, док огроман број грађана користи средства и услуге које се из буџета финансирају.

Стопа незапослености у Србији је данас на нивоу од око 24 одсто. У држави са око 7,4 милиона становника, запослених (укључујући и пољопривреднике) има мање од 2,5 милиона. Готово исти број запослених има и Финска, али са популацијом од 5,3 милиона. У Швајцарској, која има приближно исти број становника као Србија, запослено је око 4,2 милиона људи. Са стопом запослености какву Србија има, уравнотежење буџета је немогућа мисија.

Овај проблем покушава се сакрити аргументима из класичног неолибералног арсенала. Тврди се да је проблем јавне потрошње у вези са њеним превеликим учешћем у бруто-домаћем производу (БДП) и да то исцрпљује привреду и онемогућава раст запослености. У овом тренутку јавна потрошња у Србији креће се око 43 одсто БДП-а. Тај ниво потрошње није прекомеран и на средини је распона у земљама Европске уније.

Теза по којој висока јавна потрошња доводи до високе незапослености нема статистичко, већ само идеолошко упориште. Јавна потрошња у Данској, Холандији и Аустрији креће се око 50 одсто БДП-а, а стопа незапослености ни у једној од ових држава не прелази пет одсто. Стопа јавне потрошње у Шпанији је мања од португалске, док је стопа незапослености виша. Словачка има знатно нижу стопу јавне потрошње од Чешке, али има готово двоструко вишу стопу незапослености.

Нема економске формуле којом се може одредити оптимални ниво јавне потрошње у односу на БДП. Висина јавне потрошње је, у коначном исходу, ствар друштвеног опредељења. Гласајући за политичке партије и њихове економске програме, грађани се опредељују за пореску и буџетску политику, а тиме и за карактер државе у којој живе. Нико не воли високе порезе, али их становници многих земаља прихватају и плаћају, задовољни услугама и сигурношћу коју им држава пружа. То је цена живота у уређеној и цивилизованој земљи која брине о својим грађанима и не гура их на маргину, у сиромаштво, очај и криминал.

Неидеолошка аргументација у корист смањивања јавне потрошње је снажнија –потрошњу треба смањити јер новца у буџету нема, а због прегрејане тражње инфлација измиче контроли. Ово је лакше рећи него учинити. Простора за смањење потрошње увек има, али тај простор није превелик. Јавна потрошња је добрим делом нееластична и одређена је бројем становника, демографском структуром, географском величином државе, итд. Грађане треба лечити, децу школовати, границе чувати, треба исплаћивати пензије и градити путеве. Где смањивати трошкове, када се у Србији, бар на овим сегментима сигурно не прелива и када је инфраструктура у јадном стању. Упркос томе, у буџету има простора за његову рационалну прекомпозицију, пре свега у корист инвестиција а на терет потрошње, поготово на терет субвенција.

Драма буџета није у његовој висини, већ у структури буџетског прихода и у разлозима који ту структуру одређују. Како мали број људи ради, а још мањи број плаћа порез, више од 70одсто српског буџета мора се покривати кроз различите облике опорезивања потрошње – кроз порез на додату вредност, кроз акцизе и царине. Док продајом државне имовине, огромном потрошњом и прекомерним увозом Србија како-тако попуњава буџет, ти исти фактори јој разарају економију. Ако се приватна потрошња буде смањивала – а морала би, ако би се раст увоза успорио – а последњи је час, приход буџета би значајно опао, а дефицит би драстично порастао. Српски буџет је зиданица на песку.

Србија није успела да нађе модел развоја који би запослио људе и повећао број оних који пуне буџетску касу. При томе, Србија се презадужила, продала је и продаје све што има, укључујући и сопствену децу коју тера у емиграцију. Огромна средства која су ушла у Србију нису оставила развојног трага. Највећи део новца је углавном проћердан, а грађанима, привреди и држави остали су само дугови.

Беспуће српске економске политике не почиње буџетом – оно се ту завршава. Све што се на економској сцени дешава, пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог.

Србији у овом тренутку треба истина о стању економије и о узроцима који су до таквог стања довели. Било би добро да Србија још једном провери и своје основне макроекономске показатеље. Могло би се показати да је стопа инфлације већ годинама виша од оне која се исказује и да је, с тим у вези, реални раст српске привреде нижи од онога који статистика региструје.

Истина је једини темељ на коме је могуће креирати другачију економску политику. Само се на истини може постићи национална сагласност, а Србија припремити за трауматични период који следи. Ако се то не учини, из овакве ситуације ће профитирати једино потенцијални купци преосталих државних предузећа. У Србији ће све бити скупо, само ће државна имовина и евро бити јефтини – и тако до потпуног слома.

финансијски консултант

Advertisements

15 Responses to Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски народ од српских економиста?

  1. Varagić Nikola каже:

    ПОЛИТИКА, Милан Комар, 16.06.2008.

    Елита из убеђења
    Војска на размеђи српског јунаштва и вазалства

    Ко одлучује о проблемима у војсци (Фото Танјуг) Може ли се актуелној дилеми да ли је Војска Србије моћна регионална сила довољна да одбрани интересе земље или је то карикирање борбене моћи оличено у парадерству војног врха додати и свеприсутна питалица са ширег друштвеног фона – постоји ли војна елита, ко је чини и докле допире харизма тих првобораца отаџбинске армије?

    Сама дилема ће бити јаснија ако се претходно одговори на питање – представљају ли војну елиту само генерали, и то активни, јесу ли елита и све бројније високо нашлихтоване страначке колеге око министара, можда и страни саветници? Даље, шта је то генералски кор и где је позициониран, какав је статус Клуба генерала и адмирала – представљају ли они можда какву паралелну елиту ако их ова права не признаје?

    Једно од гледања на елиту каже да су то они функционери који на својим високим државним пословима самостално доносе одлуке, па би по аналогији с побројаним званичницима (министри, заменици, посланици, итд.) у систему одбране то били министар и његови помоћници цивили, сви генерали, начелници управа, јачи команданти, итд. Какав је онда статус све моћнијих партијски делегираних државних секретара, може ли се с првим радним местом ући у елиту?

    Или по једном инверзном мишљењу војној елити не припадају ни генерали, ни њихов начелник, ни министар одбране јер, дефакто, у овом тренутку на размеђи српског јунаштва и вазалства, ни они не одлучују самостално о већини наших проблема. Обогаћује ли онда Србија светски терминолошки арсенал новим појмом – рецимо „елита на парче”, „елита из убеђења”, „виртуелна елита” и сл. Мало самостално, мало уз помоћ споља, мало менторски, а мало као домаћи задатак – и ето елитизма на српски начин. Пада ли онда, просто речено, одрживост целе приче о постојању војног елитизма у Србији?

    Шта о томе кажу западни стандарди, тај наш недосањани санак? Десет година праксе у јавној управи па висока школа државне администрације су голе претпоставке за било какво високо место. За министре још којекакве квалификације приде. А код нас партијска припадност, и да останемо на терену одбране, понеки збрзани курс тамо код њих. Запад има и рецептуру за брзу промоцију високих вредности, једну производњу бофл робе за закаснеле транзиционе путнике као сасвим добро профилисану извозну грану.

    И добро се примила ова берза код бројних штићеника на бившим југо-просторима. Зар нису тако комшије Хрвати двонедељним курсевима промовисали генерале из редова месара, грађевинских предузимача и ауто-превозника. Србија на срећу није али зашто нам се такво пабирчење основних безбедносних знања представља као кључни аргумент за успешно војно министровање? А то су само школице које на Западу завршава сваки кандидат за шефа градске полиције.

    Помало би карикатурална била ретроспектива квалификација протутњалих министара одбране у овој држави (част једном изузетку), рецимо од 2000. године (од убиства Павла Булатовића). Јавност ове земље не занимају много детаљи око подобности бивших министара, као ни стандарди Запада. Зашто би јој онда то неко презентовао ризикујући да доживи ефекат бумеранга. Овако је лакше да се то све прогута, па чак и како на Западу трудница може постати министарка одбране и породити се између две авганистанске мисије. Зашто онда по тој мантри не би српски министар одбране могао бити и онај Шојићев кандидат.

    Елита је уз менаџерство данас кључна атрибуција ветрова из домицилног МО, с тим што се о елитизму не говори јавно али се форсира свакодневним брушењем свести својих поданика. Сваки курс у Ахену или Авијану је квалификација за клуб елитних, а свака посета ранчерима у Охају корак од седам миља. Дотле је сваки јавни наступ званичника МО непристојно зачињен успесима „менаџерског тима”, улогом „војног менаџмента” или капацитетима „војних менаџера”. Одакле је грунула ова пошаст непримерена војном организовању, има ли тога у овим законима на које се толико славодобитно позива ресавска војна школа.

    Где су и чиме досад управљали сви ти новокомпоновани војни менаџери? Постоји ли нпр. главни менаџер кабинета, одговорни менаџер тендерске канцеларије, помоћни менаџер за тумачење закона или нижи менаџер за војну моду? На Западу разуман отац неће свом нестручном сину дати ни трактор на управљање, а у Србији може и ресор неког министарства. Хоћемо ли ускоро и команданте преквалификовати у менаџере па да српски традиционално зазвучи како је бригадни генерал Пера Перић менаџер оклопне бригаде.

    Кад већ поменух тендере, било би занимљиво знати који је то менаџерски ниво војне елите прописао услове за набавку вредну 600.000 евра (барокомора за ВМА, рок 17. јуни) кад се међу експертима у Београду већ прича којој је фирми та набавка намењена, па се чак помиње и адреса фирме у којој су скројени тендерски услови. Пошто елита по свом универзалном коду мора да има одговоре на сва питања – има ли српска одговор на ово.

    Војни коментатор

  2. Varagić Nikola каже:

    DANAS, BIZNIS, Ruža Ćirković, 23.06.2008.

    MOJ IZBOR

    MOBTEL: Republički ministar za finansije Mirko Cvetković navodno je samo želeo lično da učestvuje u zastrašivanju naroda od neverovatne mogućnosti da na vlasti ubuduće ne bude vlada u kojoj će biti i on. Zato je ničim izazvan potegao končić, od koga bi mogao da mu se opara ceo budžetski džemperčić. Suficitno-deficitarni. Budžet, dakle, nije u problemu. Ali, mi jesmo. Jer, pored budžeta iznad crte, mogao bi da se opara i budžetić ispod crte. Ubio me bog, ako sam ikad čula da tako nešto imaju ozbiljne države. Drugim rečima budžet iznad crte nije u problemu, nego samo onaj ispod crte. A onaj ko je ispod crte i treba da bude u problemu, a ne na budžetu. To studenti znaju bolje od mene. Mada za studente ekonomije, sumnjam. Oni znaju, ko vodi dvostruko knjigovodstvo. Taj je u problemu i iznad i ispod crte. Ministar se više puta, ovlaš osvrnuo i na moju omiljenu temu trošenja novca dobijenog, pre svega prodajom Mobi 63 poznatijeg kao Mobtel. Od te prodaje (2006. godina) država je dobila 1,1 milijardu evra, pa je posle toga prodala Vojvođansku banku za 385 miliona evra, pa Panonsku banku za 122 miliona evra, pa DDOR za 220 miliona evra, pa Robne kuće Beograd za 360 miliona evra… Bilo je još ponešto. Ako saberete samo ovo što sam navela, to je gotovo 2,2 milijarde evra. Meni je Ministarstvo finansija poslalo izveštaj – Uporedni pregled odliva iz budžeta Republike Srbije za 2006, 2007, 2008. godinu i u tom izveštaju to ne piše, ali je valjda trebalo da zaključim da se odlivi odnose na novac dobijen privatizacijom. Za tri godine odlilo se oko 192,2 milijarde dinara ili otprilike koliko sam izračunala da smo i dobili plus još 300 miliona evra preostalih na računima države u NBS. Odliv sredstava vodi se pod četiri tačke – otplata duga inostranim kreditorima, otplata duga domaćim kreditorima, budžetski krediti i dokapitalizacije i izdaci finansirani iz privatizacionih primanja (po zaključku Vlade). Ovde bi ja trebalo da zaključim da su izdaci iz prve tri tačke u skladu sa Zakonom o budžetu, a da je ova poslednja tačka u skladu sa onim šta sve Vlada može po Zakonu o Vladi. Od ukupno 192,2 milijarde dinara po toj poslednjoj tački, odnosno zaključcima Vlade, iz privatizacionih prihoda potrošeno je oko 75,6 milijardi dinara. Od toga je sa 25,1 milijardom dinara prevremeno otplaćen dug afilijaciji Svetske banke – Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, a ostalo je, dakle više od pola milijarde evra, sa srećom, otišlo uglavnom u penzije, a našlo se i za rezerviste. PIO zaposlenih je, tako piše, isplaćeno ukupno 16,7 milijarde dinara ili „dve rate duga, u januaru i decembru 2007. godine“, a PIO poljoprivrednika isplaćeno je 9,6 milijardi dinara „u januaru 2007. godine“. Samo obratite pažnju na izborne cikluse – što parlamentarne, što predsedničke. Onda je 2006. godine isplaćeno 6,5 milijardi dinara na ime „nedostajućih sredstava za isplatu penzija u decembru 2006. godine“. Rezervisti su iz privatizacionih prihoda ove godine dobili 1,6 milijardi dinara. A sitnica od 4,1 milijarde potrošena je na moj omiljeni film koji se zove „ostalo“, kad se ne zove „sredstva za higijenu“. Samo nešto malo više od rezervista dobilo je Ministarstvo za kapitalne investicije – 2006. godine 1,8 milijardu dinara. I na kraju, ove godine su isplaćene otpremnine Robnim kućama Beograd – 2,4 milijardi dinara. A plaćena je, po ugovornoj obavezi, i prva i druga rata opreme za PTT (koji je bio vlasnik prodatog Mobtela) – ukupno oko 7,4 milijardi dinara.
    TELEKOM: Dakle, ja od ovoga neću odustati. Vi možete, slobodno. Pare su i vaše. Pošto, na opšti užas svojih ukućana sve čuvam, a na moju žalost povremeno nešto i bacim, sačuvala sam i izveštaje o kontroli utroška novca dobijenog prodajom 49 odsto Telekoma Srbija. Ti su izveštaji pravljeni krajem 2000. i janaura 2001. godine. Dakle, odmah. Čim se moglo. A nije ni čudo. Koliko smo se zgražali na više povezanih činjenica u vezi sa tom prodajom. Prvo, da su Italijani tako besramno zaboli nož u leđa srbijanskoj opoziciji, ma samo što je Slobodan Milošević pokušao da je pokrade na lokalnim izborima prethodne godine. Pa onda, dogovorna, a ne tenderska prodaja, ni manje ni više, nego porodičnog srebra. Pa onda način na koji je porodično srebro preliveno u porodične novčanike. Znam da ste zaboravili, pa vas podsećam. Prema Belešci NBJ (od 29. januara 2001. godine), 49 odsto Telekoma prodato je za nešto više od 1,5 milijardi nemačkih maraka. Kad se odbije provizija posrednicima i diskont NBJ zbog prevremene naplate više akreditiva, na raspolaganju je ostalo 1,5 milijardi maraka. Oko 720 miliona maraka otišlo je Republičkom PIO fondu, a oko 180 miliona maraka Republičkom zavodu za zdravstvenu zaštitu. Deo je dobio PTT, a sa manje od 300 miliona marka preko Fonda za razvoj kreditirana je privreda „ravnomerno po celoj Srbiji“. Prema izveštaju od avgusta 2003. godine – „Devizni krediti – prodaja Telekoma“, Fond za razvoj je u korišćenju, kod tačno navedenih preduzeća, imao nešto više od 100 miliona evra, a u otplati još oko 4,5 miliona. U pomenutoj belešci iz 2001. godine stoji da se na kiparskom računu Fonda za razvoj kod UBB Kobu nalazi još oko 96,2 miliona nemačkih maraka, koje tada nisu mogle biti korišćene zbog nelikvidnosti te banke. U međuvremenu je Beogradska banka otišla u stečaj a šta se dogodilo sa tim novcem, meni bar, nije poznato. Telekom smo posle, ni to nije prošlo bez skandala, reotkupili od Italijana. Tek, hoću da vam kažem tri stvari. Prvo, ko kaže da nema ništa slično između NJIH i SLOBE, kleveće i laže. Drugo, vidite li vi kolika su ozbiljna sredstva ulivena u PIO fond, a penzioneri su više na crkavici i o vladinom koalicionom sporazumu. Treće, Milošević je prodao Telekom za 1,5 milijardu maraka, pa smo mu, čim smo ga se rešili, trkeljisali račune. Ovi su prodali kapital vredan više milijardi evra ali, ko te ljude i njihove račune kontroliše?

  3. Varagić Nikola каже:

    DANAS, BIZNIS, 30.06.2008. Mirjana N. Stevanović, Jasmina Tomašević

    Nacionalni investicioni plan – ekonomsko opravdani poduhvat ili politički egzibicionizam

    Izvinite, šta je tu nacionalna investicija

    Od ukupno 44 milijarde dinara koliko je planirano da se utroši iz budžeta NIP u 2007. godini, realizovani su projekti vredni 39 milijardi dinara l „Rupa“ u ovogodišnjem budžetu pokazuje da investiranje nije bilo razvojno, a narastajuća inflacija posledica je prekomerne javne potrošnje l NIP šalje poruku da novac ne treba tražiti na tržištu nego u ministarstvu jer se više isplati lobirati, nego praviti dobar proizvod ili uslugu

    Iako su prošle već dve godine od usvajanja Nacionalnog investicionog plana, taj dokument još uvek izaziva različite komentare, a kod velikog broja ekonomista i sumnju da je reč o ekonomski opravdanim ulaganjima. Da li su oni u pravu kad tvrde da je NIP politički marketing. Šturost podataka, „fleksibilna lista projekata“ i nedovoljno informacija o utrošenim sredstvima (ako se isključe stavke po budžetskim pozicijama u kojima se i stručnjaci teško snalaze) osnova su za podozrenje da se novac iz NIP koristi nenamenski. Iako Dragan Đilas, ministar zadužen za NIP naglašava da su prošle godine, „eliminisani svi projekti koji su značili puko trošenje novca na nedomaćinski način“ i da se sada sredstvima NIP finansiraju samo „projekti koji treba da budu motor razvoja Srbije, smanjenja siromaštva, rasta blagostanja i modernizacije“, sve je više onih koji tvrde da taj cilj nije postignut. Ekonomisti su i kada je ideja NIP-a bila promovisana, ukazivali na opasnost da će prekomerna javna potrošnja generisati inflaciju, a da će spisku negativnih efekata moći da se dodaju i posledice prekomernog mešanja države u u privredu. I zaista, inflacija u Srbiji se zahuktava, već je premašila projektovanu stopu i daleko je iznad proseka u regionu. Analitičari ukazuju da je NIP pokrenut u vreme izborne kampanje 2006. kako bi pružio alibi za utrošak budžetskog suficita i viška privatizacionih prihoda, ali da je korišćen za „afirmaciju“ zvanične politike i u ovogodišnjim izborima.

    Pitanja bez odgovora

    – U finansiranju projekata iz NIP postoje brojna pitanja na koja javnost ne dobija odgovore. Ako je poljoprivreda naša komparativna prednost, zašto ona mora dodatno da se finansira iz sredstava NIP? Ako je u Srbiji 80 odsto pravoslavnih vernika, zašto 20 odsto novca nije dato netradicionalnim crkvama, ili za rekonstrukciju pravoslavnih crkava van granica zemlje? Osim toga, kakve veze ima renoviranje crkvenih objekata sa razvojem? Zašto su sredstva iz NIP data Tekelijanumu koji vodi otac Bojana Pajtića? Zašto je izgradnja nacionalnog teniskog centra planirana iz sredstava NIP kada je reč o najkomercijalnijem sportu – pita Aleksandar Stevanović, saradnik Instituta za liberalno tržište.

    Od ukupno 44 milijarde dinara koliko je planirano da se utroši iz budžeta NIP u 2007. godini, realizovani su projekti vredni 39 milijardi dinara. Pri tom, četiri milijarde ili nešto više od deset odsto bili su troškovi kancelarije za NIP. Najviše novca pripalo je Ministartsvu za infrastrukturu – 10,6 milijardi dinara, slede Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja (5,8 milijardi), zatim Ministarstvo zdravlja (4,1 milijarda), Ministarstvo odbrane (2,9 milijardi) i Ministastvo energetike (dve milijarde).

    ŠOROM ŠAJKE…
    Za realizaciju odobrenih projekata iz NIP, u prva tri meseca ove godine iz budžeta je izdvojeno oko 3,5 milijardi dinara, a najviše novca, oko dve milijarde dinara, potrošeno je za infrastrukturi u Vojvodini. U „užoj Srbiji“, sudeći prema podacima sa sajta NIP, najviše je uloženo u izgradnju saobraćajnica, jer je preko Ministarstva infrastrukture plasirano oko milijardu dinara za ukupno 17 gradilišta od kojih se najveće nalazi nadomak Beograda. Za šest deonica obilaznice oko glavnog grada planirano je 2,7 milijardi iz sredstava NIP, a u prvom tromesečju izvedeni su radovi u vrednosti od oko 700 miliona dinara. Preostalih 300 miliona dinara potrošeno je na isplatu izvođača radova na regionalnim i lokalnim putevima.
    Značajna sredstva iz NIP plasirana su i preko Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja a lider u „privlačenju novca iz državne kase“ je ubedljivo opština Loznica, u koju se, na početku ove godine, slilo oko deset miliona dinara namenjenih formiranju industrijske zone. Izgradnja ulica sa pratećom infrastrukturom koštalo je oko četiri miliona dinara, a oko 15 miliona dinara (od planiranih 103 miliona) potrošeno je za izgradnju kanalizacionih kolektora u dva prigradska naselja. Za regionalni razvoj, odnosno izgradnju objekata širom Srbije, planirano je da se izdvoji oko 4,4 milijarde dinara, a u prvim mesecima ove godine za te namene je upotrebljeno oko 80 miliona dinara, što znači da sve opštine čiji su projekti odobreni nisu bile spremne i da otpočnu radove. A reč je o gradnji poslovno-komunalne infrastrukture, koja osim formiranja industrijskih zona, parkova i biznis inklubatora, podrazumeva i izgradnju vodovodnih i kanalizacionih mreža u mesnim zajednicama, kao i ulica i trgova u gradskim sredinama. Preko računa Ministarstva ekonomije, još se plasiraju i sredstva namenjena razvoju turističke infrastrukture, ali i realizaciju projekata SIEPA, koji podrazumevaju podsticajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta pre svega u malim i srednjim preduzećima. Za te namene predviđeno je 1,6 milijardi dinara, a do sada je potrošeno oko 267 miliona.
    Iako na sajtu Nacionalnog investicionog plana postoje podaci o odobrenim projektima za ovu godinu, to nije garancija da će sve ono što je objavljeno u Službenom glasniku zaista biti i urađeno, jer uvek postoji mogućnost da se tokom godine izvrši prenamena sredstava. Tako su i inače šturi, podaci o stavkama po kojima će biti utrošena sredstva, nepouzdan izvor podataka. Primera radi, bilo je objavljeno da je izgradnja koridora 10 prioritet, pa je ove godine bilo planirano da radovi otpočnu na deonici Leskovac -Preševo i na istočnom kraku autoputa, ka Bugarskoj, na deonici Niš-Dimitrovgrad, za šta je bilo izdvojeno 710 miliona dinara. Međutim, Ministarstvo infrastrukture zatražilo je, početkom ove godine, od Kancelarije za NIP da ta sredstva, zajedno sa novcem planiranim za modernizaciju železničke pruge Niš-Dimitrovgrad (150 miliona dinara) i za opremanje graničnih prelaza kog Bosilegrada i Preševa (100 miliona), preimenuje. Prednost je data izgradnji obilaznice oko Beograda (ukupno 295 miliona), putnim pravcima na relaciji Mionica-Divčibare (100 miliona), Čačak – Kraljevo (194 miliona), za dve obilaznice, oko Užica i Čačka izdvojeno je ukupno 105 miliona, dok je za sanaciju tunela Šargan planirano 250 miliona. Našlo se i nešto novca, oko 16 miliona dinara za opštinu Majdanpek.

    KORAK NAZAD
    – Način trošenja sredstava iz NIP prilično je maglovit što budi sumnju da nije reč o namenski uloženom novcu. Čak su i dva ministra u sada već bivšoj vladi, Velimir Ilić i Predrag Bubalo u jednom trenutku zatražili ukidanje NIP-a jer su i njima bile nedostupne informacije o tome kako se novac troši. Činjenica je da je infrastruktura u Srbiji i dalje slabo razvijena, koridor 10 još nije izgrađen a privreda je i dalje nekonkurentna što potvrđuje visok spoljnotrgovinski deficit. Uz to, „rupa“ u ovogodišnjem budžetu pokazuje da investiranje nije bilo razvojno, a sve veći problemi sa kojim se srpska ekonomija suočavaima – narastajuća inflacija, posledica je prekomerne javne potrošnje sredstava iz NIP. Imajući to u vidu, opravdane su sumnje da NIP nije bio sredstvo za jačanje performansi privrede, nego da je poslužio za izgradnju i učvršćivanje stranačke strukture. Jer, prilikom odobravanja projekata, presudni faktor nije bio koliko će to ulaganje doprineti razvoju, nego stranačka pripadnost. Koliko su takve sumnje opravdane ne znamo, što govori u prilog teze da je reč o netransparentnom programu. Ipak, u oči pada da je novac odlazio za izgradnju seoskih domova kulture, lokalnih puteva, čak i nameštaja za određene institucije, pa se sa pravom onda postavlja pitanje zbog čega projekat u imenu nosi prefiks „nacionalni“ – kaže za Danas saradnik Instituta za tržišna istraživanja Saša Đogović.
    Sumnju da je reč više o političkom nego o ekonomskom ulaganju, izražava i saradnik Instituta za liberalno tržište Aleksandar Stevanović. On tvrdi da je alokacija sredstava potpuno pogrešna, jer je teško shvatljivo da nabavka računara, stolova i stolica može biti investicija, a ne vidi ni kakve veze sa razvojem Srbije ima novac koji je namenjen rekonstrukciji crkvenih objekata.
    – Za razvojne programe proglašeni su i rekonstrukcija sportskih objekata, uređenje parkova, seoskih domova kulture. Pri tom se zaboravlja da za razvoj privrede nikada nije bilo korisno kad država preuzima ulogu investitora. Za to postoji nekoliko razloga. S jedne strane hoćemo u privatizaciju, a sa druge, NIP znači vraćanje državi upravljačke funkcije u privredi. Državna administracija odlučuje gde će novac da bude investiran, a po pravilu, ulaže u sektore koji nisu reformisani i koji su u vlasništvu države – zdravstvo, obrazovanje, sport, javna komunalna preduzeća, nauku i istraživanja itd. Ni u jednom od njih nije sprovedena ozbiljna reforma i teško je očekivati da će nerezonskom potrošnjom doći do ozbiljnijih rezultata. Takođe, NIP šalje poruku da novac ne treba tražiti na tržištu nego u ministartstvu i mnogo je isplativije lobirati, nego praviti dobar proizvod ili uslugu. Ali, to izaziva i drugi štetan efekat, jer podstiče korupciju na najvišim mestima, s obzirom na to da novac za razvoj privrede raspoređuju političari – kaže za Danas ekonomista Aleksandar Stevanović i naglašava da NIP nije produkt našeg vremena i srpskih političara, kao i da takav pristup nigde nije dao očekivane rezultata.

  4. Varagić Nikola каже:

    Nova vlast, stari tajkuni

    Posle svih izbornih priča o korupciji, monopolima, nedavna promena vlasti nije donela nikakva pomeranja u krugovima vodećih biznismena u Srbiji? Jesu li nam tajkuni suđeni ili samo njihovi politički zaštitnici?

    Kada je jedan od potpredsednika u vladi Slobodana Miloševića zadužen za ekonomske poslove savetovao drugog potpredsednika zaduženog za Kosovo i Metohiju da se mane te južne pokrajine i posveti biznisu, možda nije slutio da će njegov kolega, a na čelu „Delta holdinga” postati jedan od najmoćnijih ljudi na Balkanu. Ali je znao da biznis najuspešnije vodi svaku politiku i da novcem, a ne političkim aktivnostima, može dobiti sve – tržište, dominaciju, prijatelje, istomišljenike.
    Tadašnji kosovski potpredsednik Momčilo Trajković doživeo je nezavisnost Kosova, a drugi potpredsednik da deceniju i po kasnije zauzima sve bolje mesto na „Vprostovim” listama najbogatijih ljudi u srednjoj i istočnoj Evropi. Savet za borbu protiv korupcije saopštio je da šest od sedam vodećih partija u Srbiji finansira jedan čovek, pa se tako dugoročna vizija Miroslava Miškovića o nadmoći biznisa nad politikom i obistinila. Iskaljena na direktorskim pozicijama u javnim preduzećima na kojima je stekla kontakte i prvi milion za koji ih danas niko ne pita, tajkunska Srbija opstala je i posle Miloševića. Prilagođavajući se „tržišnim” uslovima demokratskog vremena nastavili su da određuju poslovanje tih preduzeća tako što su ih iza lepo odevenih advokata kupovali za tri evra. Lustracija po ekstraprofitu zakačila je samo preambicioznog Bogoljuba Karića, ali je javnost izgleda ostala u velikoj dilemi da li je Bogoljub platio zbog svojih „prljavih” političkih ambicija ili prljavog novca. I Dragoljub Marković, vlasnik „Krmiva”, nekadašnji prijatelj Čedomira Jovanovića i Zorana Đinđića, a izvesno vreme i politički angažovan u Demokratskoj stranci, sam je nedavno kazao da mu je politika donela više zla nego dobra. „Jedini sam koji je iz politike izašao sa manje nego što sam imao pre”, kaže Marković. Istina, direktan politički angažman nikome u skorije vreme nije doneo mnogo novca. Osim nekadašnjem direktoru DS-a Miodragu Kostiću, koji je nakon direktorovanja uspeo da tri šećerane kupi za devet evra i dobio prava na zgradu Centralnog komiteta na beogradskom Ušću. Uspešni vlasnik „Ist pointa” Zoran Drakulić je iz Demokratske stranke Srbije, čiji je bio kandidat za gradonačelnika, izašao ogorčen ali je, dok je u njoj bio, uspeo da kupi nekoliko preduzeća.
    Posle prvih „demokratskih” godina gotovo da nijedan značajniji biznismen nije izabrao da se direktno angažuje i medijski eksponira u politici. To ne znači da se i njihov uticaj smanjivao. Naprotiv. U DOS-ovoj vladi važan činilac bio je Filip Cepter ali se njegov politički uticaj smanjivao posle ubistva Zorana Đinđića, da bi ga upravo kadrovi DS-a izbacili čak i iz Olimpijskog komiteta. Na poznatoj listi češkog magazina Vprost zauzeo je titulu najbogatijeg Srbina i tik, iza dvadeset Rusa, čeka novi povoljan trenutak za veliki povratak na poslovnu scenu Srbije. S izuzetkom Dragana Đilasa, novog gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra za NIP i direktora Narodne kancelarije, marketinškog magnata, koji se, kako tvrdi, bogatstva odrekao da bi učestvovao u vlasti, biznismeni o kojima sve znamo ali ih ne vidimo, najviše vole da se angažuju skrivajući se iza čelnika partija, institucija i samih zakona. Regrutovanje predstavnika državnih institucija iz redova tajkunskih korporacija verovatno je i najvidljiviji proces iz tog života izvan politike. No, da li se njihov uticaj smanjuje i povećava s obzirom na izborni rezultat partije kojoj se odluče da kumuju? Ili, da li će se zbog odlaska DSS-a u opoziciju, na primer, i uticaj Vojina Lazarevića, crnogorskog biznismena, na poslovanje i život u Srbiji smanjiti, a da li s podrškom LDP-a novoj vlasti u Beogradu možemo, recimo, očekivati da i Stanko Subotić bude oslobođen optužbi? Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije kaže za NIN da „vlast mafijaške obračune proglašava borbom protiv korupcije” te da se u njima menjaju samo imena, a da je to za interes građana nebitno.
    „Tajkuni i partije se približavaju i udaljavaju jedni od drugih, ali imaju neku vrstu prećutnog dogovora. Neozbiljni se eksponiraju, a ozbiljni u isto vreme finansiraju sve i ne rizikuju. To je sistem spojenih sudova, sa istim izvorom. A onda imamo nestabilan kurs, monopol, uvoznički lobi. Da su se podelili po tajkunima, opozicija bi se drugačije ponašala. Ovako se opozicija i vlast slažu u tome da ne podnose izveštaje o finansijama, odnosno, imamo apsurd da opozicija ne traži da pogleda završne račune. Naš parlament od promena nije usvojio niti jedan završni račun. To je abeceda opozicije. Kako drugačije misle da sruše vlast ili da ih pozovu na odgovornost poreskim obveznicima? Zato što se finansiraju na isti način i niko od njih ne želi da ima državne, a ne partijske institucije.“
    Barać smatra da je u tom začaranom krugu svaki zakon „po uzoru na evropske”, zapravo, privid i improvizacija – zataškavanje problema korumpiranosti samog političkog vrha.
    „Ne postoji borba protiv korupcije. Za to ne postoje pretpostavke, a to su dugoročne reforme koje će stvoriti institucije sposobne za sprovođenje zakona. Korupcija je ugrađena u sam način funkcionisanja vlasti, pravila nema, a sasvim je svejedno ko je na vlasti i ko je njihov tajkun. Zakon o finansiranju političkih partija postoji, ali je izostala primena, zato što prethodno nisu doneti propisi u vezi sa političkim organizacijama. Potom, izveštaje o finansijama kontrolišu skupštinski odbor i RIK koji su opet politička tela. Praktično, oni sami sebe kontrolišu. Namerno stvaraju tela koja u startu onesposobljavaju da rade, a dobar primer za to je Odbor za sukob interesa, koji je počeo da radi, po mnogim ocenama dobro, ali je onesposobljen zbog nedostataka u zakonu. Osim toga, to telo izriče moralne kazne, a zadužen za druge vrste kazni je državni tužilac koji je godinama već u statusu v.d. Vlast ne želi da se približi Evropskoj uniji dok god može da održi stanje nepromenjenim, jer njihovi tajkuni to ne žele. Donosiće zakone koji ne mogu da se primene, ali ako se zamerite Miškoviću kao oni oko C marketa, ima da vas pojede mrak.” Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj revizorska institucija ne radi iako je njena delatnost propisima predviđena, jer vlada nema dovoljno volje da joj omogući rad. Zakon o finansiranju partija ima gomilu manjkavosti, a najvažnija je svakako ta što partija, na koncu, može, ali ne mora javnosti da da na uvid izvore svojih finansija. Dozvoljeno je, jer neće biti proveravano, dati i potpuno pogrešne podatke, ali čak ni to nije dovoljno zatvorenim krugovima, pa će se pre natezati sa novinarima dok ovi ne zaborave na izveštaj nego što će ga makar i takvog, „lažnog” podneti RIK-u.
    I bez praktičnih primera uticaja tajkuna na vlast kakvi su prema Verici Barać monopol, nestabilna valuta, uvozni lobi, opšti interes ugrožen je već nepostojanjem institucija. „Korupcionaške afere se dešavaju, ali svuda u svetu za to sledi zabrana bavljenja javnim poslom. Ovde su od afera zaštićeni baš zato što ih je nemoguće dokazati iako se dešavaju naočigled svih. Vlada radi nacrt Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije da bi suspendovala nezavisna tela i za direktora dovela stranačku ličnost koja će potpisati blanko ostavku stranci. Zar to nije dovoljan dokaz? Finansiranje partija nije zabranjeno, i poželjno je, ali da bude transparentno. Da se zna ko za koga radi,” kaže Barać.
    U opoziciji ni Liberalno-demokratska partija se nije pretrgla da pomeri granice transparentnosti stranačkih finansija, pa je stoga teško verovati da iza napada na Miroslava Miškovića, iako je jedina partija koja se usudila na tako hrabar poduhvat, stoje pošteni motivi „zaštite potrošača”. Krupni kapital nesporno upravlja svakom unutrašnjom i najvećim delom spoljne politike sveta. Ali kada vojna industrija SAD pređe granice i počne da ugrožava opšti interes, ma kolika da joj je snaga, institucije preispituju njenu ulogu. Dok se pomenuta „šećerna afera” završila zabranom izvoza šećera koji je Srbija dobila od Evropske unije. Da li bi nužno javnost podataka o finansiranju stranaka značila i zaštitu opšteg interesa? Miroslav Zdravković, saradnik Ekonomskog instituta nudi, kako kaže, jedan od milion svakodnevnih primera veze između ministara i lokalnih moćnika. „Da ne postoji ta veza ne bi se dešavalo da ulazimo u uvoz žita, pravi se razlika u ceni 70 odsto, a narod plaća previsoke cene, što se naravno akumulira kao profit firmi tih moćnika, iako će oni to objašnjavati većim troškovima i nikako neće prikazati kao profit. U Srbiji postoji pet ozbiljnih tajkuna uključujući i Hrvata Ivicu Todorića. Oni mogu da stanu naspram bilo kog političara i zatraže bilo šta. Rešenje za tu situaciju u kojoj nije važna volja građana je većinski sistem, ali se nijedna stranka s tim ne bi složila. Rešenje je, zapravo, u disperziji moći. U Americi, na primer, odlučuje kapital, takođe, ali čak i kada su na vlasti demokrate, republikanci donose zakone. S druge strane u parlamentu bi sedeli prepoznatljivi pojedinci za koje ne bi bilo najvažnije kojoj partiji pripadaju. Ovako se u Srbiji planski ništa ne menja i ne idemo napred. Ne zbog Haga, nego zato što bi, posebno sa dolaskom konkurencije, oslabio uticaj najmoćnijih ljudi. Kada bismo išli napred, institucije jačale, a zakoni primenjivali, morali bismo da znamo i za sve račune u inostranstvu. Drastično bi se smanjila mogućnost da se na velikim spekulacijama zarađuje novac. Ovako, partijski vrhovi su postavljeni i funkcionišu isto kao i u Slobino vreme. Poslednja tri izveštaja Svetske banke pokazuju da je Srbija na nuli ili nazaduje. Ali, uticaj tajkuna, bez obzira na to ko je na vlasti, ne slabi, jer su vrlo koherenti,” kaže Zdravković.
    U Srbiji se, ne bez razloga, pretpostavlja da je svako ko ima primanja znatno veća od proseka do novca došao na nečastan način. Kako ovdašnji političari pošto-poto žele da zadrže imidž poštenih revolucionara, svaka veza sa „lopovima” mogla bi da ih košta nekoliko procenata birača na izborima. Institucionalizovanje lobiranja, tako, ne dolazi u obzir, premda je ne samo Amerika, nego i Evropski parlament, kome toliko stremimo, uveo lobiranje u proceduru rada te institucije kada su im predstavnici kapitalista postali isuviše dosadni na hodnicima. Ali javno davanje novca za uslugu, za izglasavanje zakona, moglo bi da pomrsi konce ne samo među korumpiranim političarima nego i samim tajkunima koji ne vole da budu predvidivi. A ni da se dogovaraju. Analitičari tvrde da u Srbiji postoje različiti tipovi „poslovnih ljudi”. Jedni su nelegalno stekli početni kapital za vreme Miloševića, ali sada dostižu same visine tržišnog poslovanja i dalje, istina, pomalo na špekulacijama. Drugi su iz druge lige biznismena posle oktobarskih promena ušli na velika vrata srpske poslovne elite i kroz direktne kontakte sa ministrima, liderima partija aranžiraju tendere, ili blokiraju donošenje zakona koji bi omogućili fer tržišne utakmice. A tu su i otvoreni kriminalci, koji sebe vole da romantično opisuju kao poslovne ljude, koji svojim vizijama i poduhvatima pomažu svom narodu. Vladati iz senke, može se, kako tvrde, i slanjem dece političara na školovanje, na letovanje, ulaganjem u političara kao u kazino, ali i iznajmljivanjem termina u medijima.
    Radikali, inače najmanje ažurni u podnošenju izveštaja o finansiranju kampanje, rekli bi i da je u najmanju ruku dominantan položaj u prodaji reklamnog prostora Dajrekt medija i medijski uticaj Đilasove „Multikom grupe” dovoljan da ugrozi opšti interes, makar i neravnopravnim odnosom prema strankama u izbornoj kampanji. Iz Komisije za zaštitu konkurentnosti obavestili su radikale i druge da bi ova kompanija kršila zakon tek kada bi se dokazalo da namerno bojkotuje reklamni prostor neke televizije i time je ugrožava. Iznajmljivanje prostora i jeste finansiranje partije, ali čak ni na javnom radiotelevizijskom servisu nije uspeo pokušaj da se dokaže da li dominantna kompanija diktira cene i uslove reklamiranja u toku ili mimo kampanje.
    Branko Pavlović, konsultant sindikata javnih preduzeća smatra da je finansiranje kampanje čak i ako se na „nekoj televiziji LDP reklamira na crtu”.
    „Kampanju je pre svega nemoguće kontrolisati, jer u strankama uvek dobijamo odgovore da su unajmili agenciju, koja im je fakturisala 800 hiljada, a kako su nam obezbedili prostor, nemamo pojma. Ali ne treba da živimo u iluziji da bismo znali sve ukoliko bismo znali ko finansira partije, odnosno, da bismo rešili problem. Karakterno i intelektualno naši političari su nedorasli. Od 2000. godine svaka izborna kampanja je obećavala borbu protiv kriminala i korupcije. Krupni kapital upravlja politikom svuda, a pitanje je samo da li preteže u odnosu na druge, nacionalne interese. Tajkuni su kod nas vrlo dosledni i dosledno vode računa o svom interesu. Pitanje je ovde u zaoštrenijoj formi, jer druge zemlje imaju mnogo tajkuna sa različitim interesima, za koje se bore. Uticaj tajkuna u formiranju ove vlade bio je veći nego ikada ranije. Oni se ne prilagođavaju promenama, a izuzetno slab politički vrh im dozvoljava da o svom interesu brinu bez ograničenja. I govorimo o istoj ekipi koja se obogatila u vreme Miloševića. Po svemu sudeći, najveći broj njih finansira najveći broj partija. Svejedno im je ko je kakav rezultat napravio na izborima, jer stranke imaju nedoslednu politiku.
    Pavlović je od svih NIN-ovih sagovornika bio jedini koji se usudio da imenom nabroji svih osam biznismena na koje misli: “Mislim na Miroslava Miškovića, Vojina Lazarevića, Vuka Hamovića, Zorana Drakulića, Caneta Subotića, Predraga Rankovića Peconija i Slobodana Vućićevića, (vlasnik Grand proma)”.
    „Ne treba izostaviti i enormnu kontrolu medija koju oni imaju. Takva je da se njihova imena nigde ne spominju,” kaže Pavlović. “U SAD je moguće ocrniti Kinu ili Rusiju i da svi budu na istoj liniji kada je u pitanju politika drugih zemalja, ali ta linija u medijima nije moguća kada su njihovi predsednički kandidati u trci. To da svi mediji budu na jednoj strani, sve govori. Oni imaju posla sa sve manje sposobnim političarima. S druge strane, komisija nespretno utvrđuje monopole, što ovi obaraju na sudovima. Onda posluje i na drugim tržištima, čim su počeli da ga pozivaju u ambasade. Zamislite policajca koji je mesecima radio na slučaju Gorana Kljajevića, a ovaj je pušten.”
    Dušan Nedeljković, dugogodišnji ekonomski novinar i autor knjige „Don Korleone Balkana” iako je vrlo decidiran u optužbama koje iznosi u knjizi, takođe tvrdi da niko neće odgovoriti na novinarsko pitanje ko su najmoćniji ljudi u Srbiji. „Ni ja neću, zato što sam se s njima sudio već 120 puta. Imaju toliko moći da ih je nemoguće ugroziti, ali im se vlast prilagođava. Stoga ni trenutne promene nisu dalekosežne.“ Zdravković, pak, smatra, da „istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a radi evropske budućnosti Srbije možda potvrđuje tezu da se vlasti u Srbiji, kao i prethodne dve Koštuničine vlade, formiraju u poslovnim klubovima uglednih građana, a ne na osnovu volje naroda ispoljene na izborima kroz podršku političkim programima stranaka.” Donošenje zakona o ekstraprofitu i njegova primena trebalo je, prema njegovom mišljenju, da daju jeftine ulaznice tajkunima u društvo svetskih biznismena, uz dodavanje pečata „veliki narodni patriota”. I tada je, podsećamo, planirano bilo da bude naplaćeno 500 miliona maraka da bi posle rada nekoliko komisija i uz veliku pompu bilo inkasirano tek oko 100 miliona, i to uglavnom od Bogoljuba Karića. Drugi tajkuni su, smatra Zdravković, kupili ulaznice za „novu, demokratsku, tržišnu” Srbiju ispod svake cene.
    Pomenuta „Vprostova” lista od 2002. godine pominje Vuka Hamovića, Milana Panića, Bogoljuba Karića, Stanka Subotića, Miroslava Miškovića i Filipa Ceptera od kojih su samo poslednja trojica opstala i na listi za 2007. godinu. Cepter na 23. mestu sa 4,4 milijarde dolara, Mišković na 42. sa 2 milijarde i Subotić na 96. čiji „Bonaresko” vredi 600 miliona dolara. Nama „blizak” je još i Ivica Todorić na 81. mestu čiji „Agrokor” se procenjuje na vrednost od 830 miliona dolara. Na listi se prvi i poslednji put 2005. godine pojavio i Vuk Hamović na 91. mestu sa bogatstvom od 350 miliona dolara. Bogatstvo Bogoljuba Karića se od iste godine smanjivalo za oko sto miliona, za koliko je, iako je takođe u svojevrsnom „izgnanstvu”, poraslo bogatstvo Stanka Subotića u 2007. godini. Premda je vrednost njihovih imperija porasla za po pola miliona dolara, Cepter i Mišković su spali za dva mesta na listi, jer su prvih dvadeset mesta zauzeli novi ruski milijarderi. Na Forbsovoj, najvećoj godišnjoj listi svetskih milijardera, dve decenije nije bilo srpskog imena, do prošle godine kada je Miroslav Mišković sa svotom od milijardu dolara na računu i u poslu, podelio 891. mesto sa još pedesetak svetskih biznismena.
    Liste ne pokazuju, ali NIN-ovi sagovornici tvrde da iz te elitne grupe najuticajnijih poslovnih ljudi, koja se ne zamara dnevnim političarenjem i ostaje konstantna tokom promena vlasti, nikako ne bi trebalo izostaviti ni Milana Beka, biznismena koji je, izgleda, jedini uspeo da ostvari odlične veze i sa LDP-om i DSS-om. Kao ministar u vladi Mirka Marjanovića, čovek koji je od Miloševića dobio odrešene ruke za prodaju Telekoma, šef Bebi Popoviću, kum Zoranu Đinđiću, Beko je možda najbolja ilustracija za biznismena sa odličnim političkim refleksima. Mada se u Srbiji može pre govoriti o političarima koji imaju odlične finansijske reflekse, vodeći biznismeni ili tajkuni su promenu vlade preživeli bez ozbiljnijih ogrebotina. Lakoća sa kojom su prošli taj ispit ukazuje da će i neki novi izbori menjati sastave vlada, upravnih odbora, skupština, ali će poslovna elita ostati netaknuta.

    SVETSKA BANKA O KORUPCIJI

    Srbija posustaje

    Najpre nam je zameran veliki uticaj biznismena na nosioce vlasti, da bi posle jednogodišnjeg poboljšanja i opšta korumpiranost porasla

    Nakon pohvale Svetske banke za poboljšanje borbe protiv korupcije u 2006. godini zahvaljujući pre svega hapšenju organizovanih kriminalnih grupa, Srbija je odmah 2007. godine ocenjena za 0,2 procentna poena manje. Ocenom 46,4 na skali od 100 poena. Samo pet zemalja jugoistočne Evrope postiglo je napredak u borbi protiv korupcije u prošloj godini, pokazalo je najnovije istraživanje Svetske banke. Oni navode da borba protiv korupcije slabi u skoro svim bivšim socijalističkim zemljama, pa i u Srbiji, dok se u Bugarskoj i na Kosovu znatno pogoršala. Najnovijom studijom Svetske banke obuhvaćeno je 212 zemalja, a korišćeni su kriterijumi poput političke stabilnosti, efikasnosti vlade, regulatornog kvaliteta, vladavine zakona i kontrole korupcije.
    Ranija istraživanja ove finansijske institucije, poput onog sprovedenog između 2002. i 2005. godine anketiranjem više od 20.000 preduzeća koji posluju u 26 zemalja Evrope i Centralne Azije pokazala su da u „Srbiji i Crnoj Gori ipak postoji znatan uticaj poslovnih krugova i biznismena na nosioce vlasti. Istraživanje sprovedeno među vlasnicima firmi i kompanija koje posluju u našoj zemlji pokazuje da su strane kompanije, kada je reč o učestalosti davanja mita u situacijama koje se dotiču sudova, dažbina i sklapanja ugovora sa vladom, ocenile da se stanje pogoršalo i da se povećao broj slučajeva davanja mita. Za razliku od toga, u oblastima poput carine, nema drastičnih promena, ali je korupcija u smislu visine sume koja se daje za podmićivanje i uticaja koji to ima na granicu do koje je jedna kompanija u tim uslovima spremna da posluje, zabeleženo poboljšanje.”

    Dragana Perić

    http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=39766

  5. Varagić Nikola каже:

    Озрен Милановић
    Сенка на значки

    Полицајац у Србији. У реду, опасно је то занимање, нема сумње. А слабо плаћено. И не баш много цењено. Колико сами „плавци” доприносе слици и гласу који их бије? Јер они су ти који бију, исто онолико колико их бије глас да злоупотребљавају положај и значку коју носе. Ухвате па туку, често бездушно и, наравно, без икаквог законског основа. А силу смеју да употребе само у крајњој нужди и у самоодбрани. Али прописи често остају мртво слово на папиру.

    Ено, пре неки дан сахранише Ранка Панића у Младеновцу који је од пендречења на митингу подршке Караџићу, умро.

    И шпански новинар попио батине, и још један наш, истог дана. И ником ништа. Нема истраге или бар не знамо да она траје.

    У Куршумлији су полицајци тукли двојицу црнпурастих суграђана, па се тако и открило да су на души имали већ много њих. И алате и собу за мучење и малтретирање оних који им се не свиђају.

    У Нишу полицајка јурила с упаљеним ротационим светлима, службеним аутомобилом мужа и његову љубавницу, па кад их није стигла, онда шенлучила по фасади и прозорима љубавнице, опет из службеног пиштоља. С мецима које МУП купује од пара убраних порезом од грађана.

    У Крушевцу, ево, полицајац аутом оборио бициклисту, и не указавши му помоћ, побегао! У истом том граду је наш колега, када је недавно хтео да фотографише удес, завршио у Хитној помоћи.

    У земљама које стално узимамо за пример, полицајац у униформи, на дужности, не сме да уђе у кафану, банку, кладионицу, да пије или се коцка, непозван и без налога. Може после посла и кад окачи пиштољ и „тужибабу” у станици. Али и тада мора да води рачуна о угледу службе и значке коју носи.

    Наравно, ни на крај памети ми није да тврдим да су они тамо дивни, а наши лоши. И тамо и овде би полицајац када згреши, пуца или туче невине, морао да добије заслужену казну! Јер, и тамо и овде је униформисани чувар реда и мира сервис грађана и браник система. И мера угледа.

    Код нас „пирлитају” воки-токији у кафанама, полицајци пију вињак барабар с гостима, пиштоље с футролама стављају на шанк да сви виде да је стигла „власт”. Када нас кажњавају у саобраћају, и врапци знају да може да падне ценкање, па даш „харач” и он те пусти, а добро обома! Таква сазнања се већ дуго гурају „под тепих”. Жмуримо, а знамо да је тако!

    Контрола рада полиције у Србији регулисана је Законом о полицији и може да буде спољашња и унутрашња. Спољашњу спроводи Народна скупштина, а унутрашњу контролу рада полиције обавља сектор унутрашње контроле полиције. И то нарочито у погледу контроле законитости рада полиције, поштовања и заштите људских права при извршавању полицијских задатака и примени полицијских овлашћења, „на начин који ближе прописује министар”.

    Сектор унутрашње контроле полиције поступа на основу предлога, притужби и представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања припадника полиције и по сопственој иницијативи.

    Дакле, све је јасно, када су прописи у питању, али у пракси баш и није тако. Зашто и докле тако. Када ће се полиција напокон одлучити да се позабави „мангупима” у сопственим редовима, када ће почистити своје „двориште”… Да глас који је бије буде добар, без сенки.

    Озрен Милановић
    [објављено: 27/08/2008]

    http://www.politika.co.yu/rubrike/redakcijski-komentari/Senka-na-znachki.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Америчка федерална полиција, чувени Еф-Би-Ај, отворила је јуче нову испоставу на Волстриту.

    Екипа елитних финансијских иследника ФБИ придружила се тако покушајима америчког политичког врха да спозна праве узроке најтеже финансијске кризе у САД после Велике депресије тридесетих година прошлог века. За почетак, ФБИ је отворио прелиминарну истрагу о квалитету пословања четири недавно посрнуле финансијске институције: два водећа хипотекарна зајмодавца Фани Ме и Фреди Мек, најјачег осигуравајућег друштва Америкен интернешенел груп и пропале банке Браћа Лиман, пренео је јуче „Волстрит џорнал”.

    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/FBI-na-Volstritu.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    Veliki preduzimaju krupne mere odbrane. O primerima SAD i Rusije pišemo u ovom broju „Vremena“, ali i mali se bore da održe glavu iznad vode, dok se naši prave da to nije ništa. Niko nije dovoljno velika sirotinja da sutra ne bi bio još siromašniji.

    Adekvatan odgovor bi bio da je formiran neki štab za odbranu od ove nepogode kojem bi, makar simbolički, predsedavao predsednik države, kad već može da predsedava Nacionalnom savetu za infrastrukturu, a da u tom štabu budu, najmanje, premijer, ministar za finansije i guverner Narodne banke.

    Širok je spektar posledica koje po Srbiju može da ima ovakav niz nepovoljnih događaja na međunarodnom finansijskom tržištu. Ali, jedna stvar je sigurno najvažnija – Srbiji nema razvoja bez oko pet do sedam milijardi investicija godišnje. U trenutku kada se kapital pretvara u naftu i zlato, svaka država se trudi da pošalje jasan signal da preduzima adekvatne mere da zaštiti uloženi novac. Srbija takav signal nije poslala i mislim da je time povećana zona očekivanog rizika plasmana, što su najbolje osetili oni građani kojima su povećane kamate na već uzete kredite.

    piše: Dragoljub Žarković
    Srbija i svet: Mi smo jedna vanredna situacija
    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=710507

  8. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/tesko_izvlacenje_iz_kaljuge.46.html?news_id=140704

    Ponovo loša ocena i nizak plasman Srbije na svetskoj rang listi korupcije

    Teško izvlačenje iz kaljuge

    Lični stav
    Autor: Rodoljub Šabić

    Ne dovodeći ni jednog trenutka u pitanje značaj donošenja novih zakona, ne bi se smela ignorisati notorna istina da oni sami po sebi ne mogu da donesu nikakve, a pogotovo ne željene rezultate

    Nedavno, desetak dana pred objavljivanje Globalnog indeksa percepcije korupcije (CPI), verovatno najrelevantnije rang liste korupcije u svetu, koju svake godine krajem septembra, istovremeno u preko 180 država sa svih kontinenata, objavljuje antikorupcijska globalna mreža nevladinih organizacija Transparency International, upustio sam se u javno prognoziranje ocene naše zemlje na ovogodišnjem indeksu.

    Kad je 23. septembra ovogodišnji Globalni indeks percepcije korupcije objavljen, rezultati su potvrdili moju prognozu. Zbog toga, iz razumljivih razloga, nisam baš nimalo radostan. Prognoza se sastojala u oceni da je, na žalost, malo verovatno da naša zemlja popravi ocenu u odnosu na prošlogodišnju. A i prošlogodišnja ocena, iako najbolja od svih koje smo do sada na CPI-u dobili, ipak je bila nezadovoljavajuća i svrstavala nas u grupu zemalja u kojima je korupcija sistemski problem. Polazeći od navedenog, izneo sam i mišljenje da ocena naše zemlje na ovogodišnjem CPI-u, u svakom slučaju, treba da bude povod za ozbiljno preispitivanje onog što je država, u okviru antikorupcijskih nastojanja, do sada učinila, a posebno onog što je propustila da učini. Posle objavljivanja indeksa ubeđen sam da je to doslovno neophodno.

    Dakle, naša zemlja je ove godine na Globalnom indeksu percepcije korupcije, na skali od 1 do 10 dobila ocenu 3.4 i deli 85-92. mesto od ukupno 180 rangiranih zemalja. Ocena koju smo dobili daleko je od prve prolazne – 5.0, i rezervisana je za zemlje u kojima, kao što rekosmo korupcija predstavlja izuzetno ozbiljan, sistemski problem. Mesto na rang listi inače delimo sa Crnom Gorom, Albanijom, Senegalom, Panamom, Madagaskarom i Indijom. Prilično je očigledno, reč je o zemljama koje hronično i poslovično „bije glas“ da su veoma korumpirane. Najkraće rečeno, sasvim je jasno da plasmanom – a pogotovo ocenom, koja je daleko važnija – ni u kom slučaju ne smemo i ne možemo biti zadovoljni.

    I ocena i plasman su, bez sumnje, razlog za zabrinutost. Mislim međutim da, s tog aspekta, jedna druga stvar zaslužuje još veću pažnju. Ocena i plasman jesu loši ali mi nikada i nismo „sjajno“ stajali na CPI-u. Od kad nas uopšte opserviraju i ocenjuju, nakon 2000. sve ocene koje smo dobili bile su, kao što rekoh, nezadovoljavajuće. Krenuli smo, tada kao SR Jugoslavija, sa od Miloševića nasleđenih, zastrašujuće niskih, bukvalno katastrofalnih 1.3. Kasnije smo tu ocenu, popravljali. Ta se ocena kretala preko 2.4, 2.7, 2.8, 3.0, pa do prošlogodišnjih, najboljih, ali još uvek loših 3.4. Sporo i teško. Kad se jednom upadne u kaljugu, iz nje se teško izlazi i zato je svaki napredak, makar i najmanji, dragocen. A kontinuitet u napretku pogotovo.

    U tom svetlu je zanimljiva činjenica da smo ove godine samo ponovili prošlogodišnju ocenu 3.4. Dobili smo ocenu koja nije lošija ali koja nije ni za promil bolja od prošlogodišnje. Prvi put posle 2000. izostao je bilo kakav napredak. A to jeste fenomen koji se ne sme ignorisati. Ako je nešto u lancu objektivno vrlo loših ocena bilo vredno i ohrabrujuće, bila je to činjenica da smo kako-tako, iz godine u godinu, uspevali da popravimo te ocene. Napredak je bio bez sumnje, veoma spor, ali je ipak bio evidentan. Bilo je to kretanje, možda puževskim korakom, ali u svakom slučaju kretanje napred. Ovogodišnja ocena govori da je to kretanje zaustavljeno. Kao takva, predstavlja krajnje ozbiljno upozorenje i ponavljam, više nego dobar povod za preispitivanje „koncepcije“ na kojoj se borba protiv korupcije kod nas zasniva.

    Doneli smo mnogo antikorupcijskih normativnih akata, zakona, strategija, akcionih planova, ratifikovali dosta relevantnih međunarodnih dokumenata, učlanili se u gotovo sve antikorupcijske međunarodne asocijacije, „uveli“ u sistem više antikorupcijskih institucija. Ali „druga strana medalje“ je da praktično sve te nove antikorupcijske institucije hronično, godinama egzistiraju u neadekvatnim uslovima, a neke izuzetno važne, čak i u katastrofalnim ili bez ikakvih. A Vlada, izvršna vlast, dužna da te uslove obezbedi, na problem se, godinama, gotovo i ne osvrće. U čemu je stvar?

    Razumljivo je, donekle čak i logično, da želja za realizacijom strateškog cilja – približavanja i uključivanja u EU, volens nolens stavlja akcenat na potrebu donošenja velikog broja zakona koje nemamo. To važi i za sferu antikorupcijskog delovanja. Međutim, ne dovodeći ni jednog trenutka u pitanje značaj donošenja novih zakona, ne bi se smela ignorisati notorna istina da oni sami po sebi ne mogu da donesu nikakve, a pogotovo ne željene rezultate. Eto, Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji imamo već tri godine, ali ne i instituciju u punom, pravom kapacitetu, pa razume se, ni korisne efekte koje je ona mogla da obezbedi. Takve efekte ovog i svih novih zakona možemo imati samo ako institucije koje treba da obezbede njihovo sprovođenje, imaju i potrebna ovlašćenja i uslove za rad.

    A kad već spominjemo „trku“ ka EU, može biti zanimljivo poređenje sa susednom Hrvatskom, koja je takođe „trči“. Povodom objavljivanja CPI-a, Hans Svoboda, izvestilac Evropskog parlamenta za Hrvatsku, upozorio je da korupcija usporava hrvatski put ka Evropi. A Hrvatska je donela i usvojila manje-više sve potrebne antikorupcijske zakone i međunarodne konvencije. I što je još važnije, njene antikorupcijske institucije rade u uslovima koji su zaista, mnogo, neuporedivo bolji, od onih u kojima rade naše. Rezultat je to da je na ovogodišnjem CPI-u, Hrvatska dobila ocenu 4.4. Prednost koju ta ocena izražava u odnosu na naših 3.4 treba ceniti u svetlu činjenice da je nama, da bismo se popravili za jedan indeksni poen i sa 2.4 došli do 3.4, bilo potrebno pola decenije. Zaključak se, mislim, nameće sam po sebi.

    Neophodni su nam brzi i kvalitetni antikorupcijski rezultati. Njih je, mada ne lako, moguće ostvariti. Ali, samo uz uslov da se težište antikorupcijske borbe sa apstraktnog premesti na realan teren.

    Autor je Poverenik za informacije

  9. Varagić Nikola каже:

    EKSkLUZIVNO:

    RATKO KNEŽEVIĆ O KLJUČNIM IGRAČIMA U ŠVERCU CIGARETA

    Stanišić i Cane ojadili Srbiju za 300 miliona evra

    Autor: Nenad Jaćimović
    27.07.2009. – 08:00

    Tužiti danas Caneta Subotića za osam miliona maraka ili dolara je smešno. Pa, to nije ni „lilihip” u razmerama stvarnog biznisa kojem je Subotić rukovodio, koji je promovisao i čijeg „ viška vrednosti” je bio krajnji korisnik, kaže u intervjuu za „Blic” Ratko Knežević, bivši insajder u crnogorskoj vladi i kum Mila Đukanovića.

    O svojim saznanjima o švercu cigareta, tajnim kanalima, računima i osobama uključenim u taj posao, Knežević je dao i izjavu italijanskoj Direkciji za borbu protiv mafije, nakon čega je, kako je rekao u intervjuu za podgoričke „ Vijesti”, dobio informacije da mu je ugrožena bezbednost. On je tada indirektno optužio Subotića za devet ubistava počinjenih od 1997. godine u Srbiji, Crnoj Gori, kao i za atentat na Ivu Pukanića. Naveo je i da je samo u 1999. i 2000. godini preko računa firmi „Codex” iz Lihtenštajna i „Dullwich” sa Kipra oprano oko 2,3 milijarde nemačkih maraka. Za ove firme, kaže on, istražitelji iz Barija sumnjaju da su ih kontrolisali upravo Đukanović i Subotić…

    Jovica Stanišić
    Koliko je u „duvanskom biznisu” zapravo oštećena Srbija?
    – To nam najbolje može reći Nebojša Katić, čovek koji „soli pamet” srpskom narodu o finansijskoj krizi i privredi Srbije. Upravo je njega, zajedno sa Nikolom Miloševićem, Subotićevim sestrićem, državni tužilac Đuzepe Šelzi iz antimafijaške direkcije u Bariju, u svojoj optužnici označio kao čoveka koji je mozak operacije pranja novca preko firmi „ Dullwich” na Kipru i „Codex” u Lihtenštajnu. Ne želim nikako da se „igram” uloge prvog srpskog policajca gospodina Dačića ili tužioca Slobodana Radovanovića. Ipak, ako bi se napravio mali napor i ovom čoveku dao status zaštićenog svedoka, koji bi svoju stručnu ekspertizu zaista uposlio u korist građana Srbije, saznalo bi se tačno na koliko novca na računima u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i na Kipru srpski ministar finansija treba legitimno da položi pravo.

    Stanko Subotić
    Koliko je to novca?
    – Mogu slobodno da procenim da je to jedna trećina novca kojem je u trag ušao Šelzi, što je već od 250 do 300 miliona evra. Ali, to je samo za 1999. i 2000. A šta je sa poslom koji se odvijao od 1995. godine? Dakle, razmislite koje su to sume u pitanju? Srbija se mora početi ponašati kao Italija koja je sa devet ostalih „pogođenih” zemalja EU i Evropskom komisijom tužila tri najveće duvanske kompanije za nelegalno ponašanje i sarađivanje sa njihovom mafijom. Na ime izgubljene dobiti od poreza uzela je lavovski deo od nagodbe koja je postignuta u Njujorku.

    MREŽA POSTAJE MREŽICA

    Mislite da nije kasno za to?
    – To isto Srbija ako ima zdrave pameti treba da uradi, pogotovu što su sve kompanije sada već prisutne na srpskom tržištu kao vlasnici domaćih proizvodnih kapaciteta. Dovoljno je da srpski tužilac pogleda u detalje slučaja članica EU protiv duvanskih kompanija koji se u Njujorku. Italija je pohapsila svu mrežu ljudi koja je radila na tom poslu, osudila je većinu onih koji su pripadali toj mreži, koja vrlo lako menja cigarete kao subjekt svog poslovanja za nešto drugo i opasnije – drogu, oružje, belo roblje… One koje još nije, uglavnom čekaju u zatvoru. Takođe, uzela je svima njima sve što su u međuvremenu nelegalno stekli na ime naplate štete.
    Ti poslovi su vođeni u inostranstvu, koliko su u dometu srpskog tužilaštva?
    – Obe ove firme su bile vlasništvo Stanka Subotića i, možda, Nikole Miloševića. Koliko je meni poznato, Subotić je tada samo i isključivo bio srpski državljanin, kao i Milošević. Takođe, ne znam zašto već do sada srpski tužilac nije posetio kolegu Šelzija u Bariju. Mnogo toga bi mogao saznati. Ovako, akcija „Mreža” postaje ono što i jeste – „mrežica”.

    STANIŠIĆ U IGRI

    A šta je sa novcem od 1995? Kakva je tada bila raspodela igrača i Subotićeva uloga?
    – Analizirajući retrospektivno strukturu Miloševićeve vlasti devedesetih, vrlo se lako sada može uočiti da se bazirala na dva krila – „ideološkom” koje je predvodila Mira Marković, i „bezbednosno-špijunsko-policijskom” koje je predvodio Jovica Stanišić. Nesumnjivo je danas da je kreator angažmana policijskih i paramilatarnih snaga bio niko drugi nego Jovica Stanišić. On je za finansiranje „tajnog rata” trebao tajni fond. Stanišić kapira neverovatan podatak da se u Srbiji godišnje proda cigareta u vrednosti dve milijarde tadašnjih maraka i da lavovski deo tog obrta pokrivaju duvanska industrije u Vranju i Nišu”. On pokušava da iz tih fabrika naplati novac za tajne fondove, ali tome se suprotstavlja Mira Marković, jer su te fabrike, i kadrovi koji ih vode, pod kontrolom JUL-a. Tada Stanišić dolazi na ideju, znajući za crnogorski angažman na švercu cigareta prema Italiji i na već spremnu strukturu koju vodi Đukanović, počne da „ ubacuje” cigarete na srpsko tržište preko Crne Gore. On je to činio preko proverenih kadrova svoje službe, bez formalnog plaćanja carina, trošarina i poreza na promet tadašnjoj saveznoj ili kasnije srpskoj kasi.

    Kojih?
    – U svoj posao uzima svoje prijatelje iz Bačke Palanke – Mihalja Kertesa, koga je već pozicionirao kao direktora Uprave carina, te Milorada Vučelića, koga gura kao naslednika Miloševića iz senke, kao kontrapunkt Mirine ideologije. Samo što u ovom slučaju Vučelić poseduje kvalitet više za celu priču, naime – on je prijatelj Marovića i Đukanovića. Oni upravo zahvaljujući poverenju u Vučelića prave ekipu koja će sprovesti u delo „srpski deo” priče najvećeg ilegalnog posla u posleratnoj Evropi, šverca cigareta preko Crne Gore, koji će na posletku imati obrt od više milijardi dolara godišnje.

    ULAZAK CANETA

    Kako je Subotić ušao u mrežu?
    – Prvi kandidat za izvođača posla, čovek koji poseduje trgovačku strukturu, već kontroliše snabdevanje je Vanja Bokan. On je već te 1995. na 1996. godinu imao ekskluzivni ugovor sa Crnom Gorom zahvaljujući svom rođaku, pokojnom Mišku Laliću, direktoru Agencije za razvoj crnogorske vlade, te izdašnom finansiranju DPS-a. Po vlastitom Đukanovićevom priznanju, Bokan je dao dva puta po tri miliona dolara te godine za finansiranje izborne kampanje tada jedinstvenog Bulatovićevog i Đukanovićevog DPS-a.

    Ipak, Stanišić nije radio s Bokanom?
    – Jovica nije zadovoljan izborom Bokana. Nikako mu se nije sviđalo to što je Bokan od martovskih demonstracija 1991. godine bio i ostao najveći finansijer SPO-a u Srbiji. Nije mu se sviđalo ni to što je preko člana svoje familije tada ima odlične kontakte i sa Šešeljom. Zato treba izmisliti drugog, pogodnijeg „izvođača radova”. Njega nalazi u Bokanovom „učeniku”, Canetu Subotiću koji se preko iznajmljivanja skutera na Kraljičinoj plaži u Miločeru, gle slučaja, već sprijateljio sa Đukanovićevim prijateljima za plažni „preferans” – Mikanom Zecom, Duškom Banom i Željkom Mihailovićem. Kako se Subotić pre toga nije nikada bavio ozbiljnim biznisom velikih razmera, Stanišić mu pridodaje svoje proverene kadrove – Nebojšu Katića, bivšeg „geneksovca”, koji tih godina živi u Londonu. Katić je iskoristio svoje uhodane „Geneksove” šeme za račun Stanišića i Subotića otvorio mrežu firmi na Kipru i u Lihtenštajnu sa računima u tamošnjim bankama, kojima će se organizovati nabavka robe i reciklaža novca koji je sav, zbog prirode posla, morao biti u – kešu.

    UPOZORENJE VUČELIĆU

    Kako Stanišić stvara mrežu za Subotića? Kako je šire?
    – Subotiću je trebala dobra inostrana „podloga”, te boravišna dozvola negde u Evropi, po mogućnosti u blizini sedišta „Filipa Morisa” u Lozani, pa se bira Ženeva. Stanišićeva i Vučelićeva veza tada je bila Duška Milićević, vlasnica ekskluzivnog butika, koja je povezana sa „cvetom” švajcarske of-šor industrije. Ona preko svog muža, vrlo moćnog bankara, daje i legalizuje Subotićev status. Za uzvrat, sve će nabavke robe i usluga, pa time i cigareta, Republici Srpskoj i Radovanu Karadžiću, ići preko gospođe Milićević. Kako bi se uništili svi lokalni dostavljači i stvorio potpuni monopol u korist Subotića, iz posla je izbačen i lokalni budvanski biznismen, partner – „maneken” Svetozara Marovića, Brano Čupić. On je imao Đukanovićevu dozvolu za nekoliko kontejnera mesečno. Na ime mira u kući, Subotić isplaćuje Maroviću apanažu u kešu od sto hiljada maraka mesečno, kako niko ne bi „kamenovao brod” koji uspešno plovi. Jednom se to desilo Vučeliću, kome je uskraćen monopol na delu posla prema Republici Srpskoj. Nakon „prijateljskog” upozorenja, u jednoj budvanskoj noći „kalašnjikovom” je izrešetan Vučelićevo „audi”. On je prihvatio, kao jedan od „direktora”, „zlatni padobran” od desetak miliona maraka i povukao se iz posla.

    HELIKOPTERI ZA JOVICU

    Gde je završavao novac koje uzimao Stanišić?
    – Od profita tog Stanišićevog „ udela”, onog dela koji završava u njegovoj kasi, finansira se Specijalna jedinica. Kupuju se helikopteri „gazele”, američki „hameri”, na stotine „hekler koh” pušaka i snajpera, najsofisticiranija oprema za noćno izviđanje, kako bi u senci napada vojske i lokalnih jedinica, Stanišićeve snage „kontrolisale” i „zastrašivale” teritoriju, čineći ratne zločine. Siguran sam da će ubrzo i ovaj deo „traga novca” naći svoje mesto na suđenju Stanišiću u Hagu, ali i da će Subotić biti pozvan da svedoči o svemu ovome.

    Ko je Nebojša Katić

    U optužnici tužilaštva iz Barija navedeno je da je novac od šverca cigareta transportovan avionima preko kurira do Nebojše Katića i Nikole Miloševića i ostalih saradnika Stanka Subotića i, kako se navodi, ostavljan u „Bank of Cyprus”. Međutim, tužilaštvo u Bariju nije optužilo Katića ni po kojoj osnovi. Srpskoj javnosti Katić je poznat kao ekonomski kolumnista. U njegovoj biografiji se navodi da je „finansijski i poslovni konsultant i da živi u Londonu od 1992. godine”.
    „Do 1998 godine njegova poslovna karijera bila je vezana za beogradski ‘Energoprojekt’. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu”, piše u njegovoj biografiji.

    Račun za plastičnu operaciju u Rimu

    Tvrdili ste da duvanski kartel ima svoje vojno krilo koje stoji iza brojnih ubistava sa kojima ste povezali i Subotića i Đukanovića. Koja je tu Stanišićeva uloga?
    – Kako je Momir Bulatović tih godina nezadovoljan raspodelom plena od šverca cigareta, jer njegovi puleni ne mogu ni da „privire” poslu. On, koristeći Miloševičevo i Mirino nezadovoljstvo Đukanovićevim, kreće u otvoreni napad na njega u proleće 1997, uveren u sigurnu pobedu. Ono što naivni Bulatović nije znao, dve su stvari – koliko je pored Marovića još lokalnih DPS-ovaca uključeno u „raspodelu” dobiti. Druga stvar je koliko je u međuvremenu, zahvaljujući uspešnosti posla i nestajanju konkurencije u „sačekušama”, kako policijsko-političke Badža, Kundak, tako i „poslovno-ulične”, tu je spisak zaista dug, između Stanišića, Subotića, Đukanovića i Marovića stvara neraskidiva veza, bazirana na velikoj količini keša kojom sve više finansiraju svoje uvećane lične potrebe. Ta je logistička podrška Stanišića i donela Đukanoviću pobedu. Miloševiću je Stanišić „prodao” priču: Đukanović je „loš, zao, prljav, đubre, ali pod mojom je kontrolom”. Za uzvrat Đukanović, miran, u sedlu, vraća uslugu Stanišiću i glasa sa svojim delom DPS-a, za Miloševića kao predsednika savezne države. Usledio je i mali gest „dobre volje”, protivničkom Mirinom „klanu”. Italijanski istražitelji imaju u posedu transkript razgovora između Subotića i Dojčila Maslovarića, JUL-ovskog kadra i tadašnjeg ambasadora u Vatikanu. U njemu Maslovarić traži od Subotića broj faksa na koji bi poslao prispelu fakturu jedne rimske Klinike za plastičnu hirurgiju za izvršene usluge „VIP klijentu iz Beograda”.

    http://www.blic.rs/hronika.php?id=103464

  10. […] Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски наро… […]

  11. […] Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски наро… […]

  12. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI

    subota, 19 novembar 2011

    U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.

    Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.

    Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.

    Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…

    I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.

    Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“

    http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html

  13. […] Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски наро… […]

  14. Varagić Nikola каже:

    Razrađeni sistemi za pljačku građana

    Mito pod šifrom hitno

    Nataša Latković | 19. 11. 2011. – 12:00h

    Rezultati borbe protiv korupcije u Srbiji godinama izostaju, što je potvrdio i Vilijam Infante, stalni koordinator Ujedinjenih nacija u Srbiji, koji je zbog toga oštro kritikovao Vladu.

    On je rekao da su, prema istraživanju UN, u Srbiji najkorumpiraniji državna uprava i policija, kao i da će revidiranje strategije borbe protiv korupcije sigurno potrajati jer je od početka bilo loših namera.

    – Nigde ne piše da je Vlada posvećena borbi protiv korupcije i nultoj toleranciji prema korupciji. To je namerno zamuljano. Potrebno je mnogo veće angažovanje civilnog sektora na promeni kulture prihvaćenosti korupcije – rekao je on.

    Infante je takođe naveo da Državna revizorska institucija nema dovoljno kapaciteta i da bi zato svako ministarstvo trebalo da ima revizorsku kontrolnu službu, kao i da uvede etički kodeks kojim bi, između ostalog, bilo zabranjeno primanje mita.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/290469/Mito-pod-sifrom-hitno

  15. […] Зашто су генерали МУПа и ВС већа срамота за српски наро… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: