Kraj Evropske unije

Zašto je irsko ne na referendumu za usvajanje Lisabonskog ugovora početak kraja Evropske unije (kakvu znamo)?

Zbog čega se Irci nisu prodali ni za 60 milijardi evra koje su dobili u proteklim decenijama od strane fondova i institucija Evropske unije?

Prvo i osnovno, svi ideali i sve vrednosti na kojima počiva evropska civilizacija, i ka kojima teži većina Evropljana, nisu sporni, i ostaju na snazi. Sporna je organizacija Evropske unije, odnosno, organizacija evropskih naroda i aparat koji treba da usmerava zajedničku evropsku politiku. Kada i ako se izgradi evropska politika. Evropska politika nije u skladu sa evropskim vrednostima i evropskim idealima. Zato što oni koji predstavljaju evropsku politiku nisu pravi ljudi na pravom mestu (ali i zato što sve države i svi narodi ne teže nekom zajedničkom cilju). Najbolji primer za to je ponašanje češke vlade povodom rešavanja pitanja statusa Kosmeta i pregovora oko postavljanja raketnog štita SAD u Češkoj. Irska vlada je slična češkoj vladi (što se odnosa prema SAD tiče), ali zašto irska vlada nije “uspešna“ povodom ratifikovanja Lisabonskog ugovora koliko i češka vlada povodom priznavanja nelegalne nezavisnosti Kosmeta (i pored upozorenja da to šteti Evropi)? Jedan jedini razlog se krije iza toga, a to je – građani Irske su na referendumu glasali protiv Lisabonskog ugovora, da su građani Češke imali tu priliku, verujem da bi Česi glasali protiv priznavanja paradržave Kosovo, kao i protiv postavljanja raketnog štita SAD u njihovoj državi. Eto, kreatori “evropske politike“ pali su ponovo na slobodnom izjašnjavanju građana (tako je pao i predlog Ustava EU). Lisabonski ugovor je potreban njima, zarad nastavka ostvarivanja njihovih planova. Lisabonski ugovor nije potreban Evropljanima.

Da li je Evropi potrebna evropska vojska (koju predlaže Francuska koja intenzivira svoj angažman u Avganistanu) koja će biti u funkciji politike određene elite Zapada i određenih Jevreja (uglavnom sa Zapada)? Da li je tu elitu najviše pogodio rezultat izjašnjavanja građana Irske? Sada je teže sakupiti milion evropskih vojnika koji bi sa milion vojnika SAD lako pregazili srednju Aziju i zakucali na vrata Rusije i Kine. Sada će postati mnogo teže inkorporirati nakazne vrednosti i zakone u evropske države i narode. Iako će se sve učiniti da se to “prebrodi“, da “EU ide dalje“.

Građani Evrope su jedan razlog zašto Evropska unija neće još dugo postojati. Građani Evrope izgradiće novu organizaciju evropskih država u budućnosti. Drugi razlog za kraj Evropske unije jeste ekonomska kriza i recesija u koju se ulazi (ovde je sudbna EU neraskidivo povezana sa sudbinom SAD) a koja će dovesti do velikih socijalnih nemira unutar Zapada, i narode i države na granicama Zapada udaljiti od svetlosti Zapada činjenicom da više neće biti para za potkupljivanje ovih naroda i njihovih političkih predstavnika. Veliki deo novca koji je sa Zapada išao u pravcu ostatka sveta kroz “humanitarne aktivnosti“ i nevladine organizacije za promociju “ljudskih vrednosti“ u veoma bliskoj budućnosti će se preusmeriti za rešavanje finansijske krize u koju je Zapad ušao. A narodi koji su bili pod vođstvom Zapada, iz nužde, okrenuće se sebi i drugim silama, poput Rusije i Kine, i sa njima uspostaviti ekonomsku saradnju.

Kome najviše može da šteti politički i ekonomski krah EU? Osim eliti sa Zapada, još samo građanima SAD, Francuske, V. Britanije, Nemačke, Beneluksa i Skandinavije (mada, ovi mali narodi imaju vremena da transferišu kapital u druge regione, od njih samih zavisi kako će dočekati slom). Italija i Austrija imaju alternativu u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, a energente dobijaju iz Rusije. Španija i Portugalija imaju srednju i južnu Ameriku i slovenski deo Evrope. Dakle, narastajuće tržište od preko 200 miliona ljudi i sve uspešnije ekonomije nedaleko od svojih granica. Španske i portugalske kompanije mogu preuzeti veliku deo poslova koji su radile kompanije iz zapadne Evrope i SAD u slovenskoj Evropi. Slovenska Evropa se, sa srednjom Azijom, nudi i kao ekonomska i politička alternativa za privredu Kine, Japana, Indije… Kini se otvaraju vrata Afrike, muslimanima vrata Latinske Amerike, itd. Slovenska Evropa može mnogo više izvoziti u Japan i Kinu, u Latinsku Ameriku i Afriku, i tako nadomestiti gubitak tržišta Zapada (naravno, Zapad neće doživeti totalan kolaps, i kriza neće trajati decenijama, ali krah će biti dovoljan da SAD, V. Britanija i Francuska ne igraju vodeću ulogu u svetskoj politici i ekonomiji u 21. veku).

Kada će svet lako svladati krah EU (nadam se da je svima jasno da je krah EU kraj hegemonije SAD i kraj vojne i ekonomske prevlasti SAD u svetu)? Mislim da će ostatak sveta lako da se dogovori oko ekonomskih pitanja (vidimo da Iran uspešno prebacuje 75 milijardi evra iz evropskih banaka u banke Azije, a da rublja postaje sve stabilnija valuta, itd.). Glavni problem ostaje islamski fundamentalizam i terorizam. Kada bude kompatibilna politika izmeđi slovenske Evrope, Iberije, Kine, Indije, Japana, Latinske Amerike, nemuslimanske Afrike i Australije u odnosu prema muslimanskom ekspanionizmu, pustiće se “niz vodu“ makroekonomska stabilnost EU i SAD. Ovi narodi i države ne smeju da imaju neprijateljski odnos prema muslimanima, već moraju biti sigurni da, kada muslimani poraze vojnu silu Zapada, neće pokrenuti napade i (nasilno) širenje islama u Kini, Indiji, Rusiji, na Balkanu, itd. Svet mora imati odgovor na muslimanski militarizam ako on nije samo odbrambenog karaktera (a nije, pokazalo se u Bosni i Hercegovini).

Dodatak

12.01.2010.

Iako je irsko ne putem nefizičkog nasilja promenjeno u irsko da, sve ostaje isto, ovakva Evropska unija nema budućnost i neće još dugo trajati…

Advertisements

33 Responses to Kraj Evropske unije

  1. Varagić Nikola каже:

    DANAS, 02.07.2008. godina

    Predsednik Poljske ne želi da podrži Lisabonski ugovor

    KAČINJSKI: Potpis nema smisla

    Varšava – Predsednik Poljske Leh Kačinjski izjavio je da neće potpisati Lisabonski ugovor Evropske unije, koji su građani Irske odbacili na referendumu prošlog meseca. Potpis na dokumentu bi, smatra Kačinjski, bio besmislen bez obzira na to što ga je poljski parlament ratifikovao. Lisabonski ugovor, podsetimo, može da stupi na snagu tek ako ga ratifikuju sve države EU.
    – U ovom trenutku nema smisla razgovarati o ugovoru – rekao je Kačinjski za poljski list Đenjik. Poljski parlament (Sejm) prihvatio je ugovor u aprilu, ali proces ratifikacije ne može biti okončan bez potpisa predsednika.
    Stav Kačinjskog, jednog od najkonzervativnijih političara u EU, nije neočekivan. Štaviše, poljski predsednik ne bi imao ništa protiv da EU nastavi da funkcioniše na osnovu Ugovora iz Nice, zahvaljujući kojem je njegova država dobila nesrazmernu moć. Kačinjski je u sukobu s liberalnim premijerom Donaldom Tuskom koji veruje da će EU pronaći način da udahne život Lisabonskom ugovoru, ali ima saveznike u susednoj Češkoj, čiji predsednik Vaclav Klaus, kao i mnogi poslanici, ne gleda blagonaklono na dokument.
    Zastoju institucionalnih reformi u EU pogoduje i potez nemačkog predsednika Horsta Kelera koji je odlučio da odloži stavljanje svog potpisa na ugovor dok najviši sud te zemlje ne saopšti procenu o njegovoj usklađenosti s nemačkim pravnim poretkom. Leh Kačinjski upozorio je države članice da ne vrše pritisak na Dablin pošto su Irci na referendumu rekli „ne“ ugovoru.
    – Ukoliko neko jednom prekrši pravilo jednoglasnosti, ono više nikad neće funkcionisati – rekao je Kačinjski.
    Zahvaljujući i poljskom predsedniku početak predsedavanja Francuske Uniji protiče nelagodno.
    – Nešto nije u redu. Nešto uopšte nije u redu – rekao je predsednik Nikola Sarkozi gostujući preksinoć na javnom TV servisu. EU, rekao je Sarkozi, počinje sve više da zabrinjava građane koji se pitaju ne osećaju li se sigurnije u okviru svojih nacionalnih država. Sarkozi je to ocenio kao korak nazad.
    Na pitanje da li Irci treba ponovo da glasaju Sarkozi je odgovorio da ne želi da govori na taj način, jer bi to moglo da zvuči kao pritisak, ali je najavio da će 11.jula otputovati u Dablin da iz prve ruke čuje „kakve su njihove brige“. M. D. I.

  2. Varagić Nikola каже:

    Судбина Лисабона

    Раштимован европски хор

    Ко је ставио „на лед” реформу Европске уније, оличену у Лисабонском уговору? Да ли су за референдумско „не” одговорне само ирске левичарске и десничарске групе, огорчене због отуђености бриселске политичке елите? И како је могуће да је то шаренолико друштво својим контрадикторним паролама надгласало све рационалне аргументе у прилог – снажнијој Европи?
    Све је више индиција да су раштркане ирске политичке групације у случају „Лисабона” обавиле посао за старог европског савезника – и супарника. Јесу се САД, формално, залагале за што јачу ЕУ; али њени званичници се не либе да истовремено ставе на знање да моћна Европа, на светској позорници, представља гадну претњу за интересе Америке.

    САД су, укратко, имале и мотив и средства да тихо минирају Лисабонски уговор, а како време одмиче, на стратишту ирског референдума израња све више доказа који потврђују уплетеност дела вашингтонске администрације у кочење европских интеграција. Ту је, у првом реду, до 2007. потпуно непозната организација „Либертас” (која је у Ирској спровела успешну маркетиншку кампању против „Лисабона” и за њу потрошила око 1,5 милиона долара, више пара него сви промотери ЕУ у Ирској заједно), чврсто повезана са америчком војском и обавештајном заједницом.

    „Либертасову” кампању су операционализовали припадници конзервативног „Фридом института”, а све је почело када је оснивач „Либертаса”, како извештава британски „Гардијан”, освануо пре годину дана у Бриселу, у потрази за маркетиншком агенцијом која би му помогла да сруши Лисабонски уговор. Занимљиво је да је до адреса речених маркетиншких агенција у срцу ЕУ, вољних да обаве посао, дошао преко њихових филијала, али не у Ирској, већ у Вашингтону.
    Ирска је ниским порезима протеклих година привукла и око 600 америчких компанија које су имале много разлога да страхују од изједначавања пореских олакшица у ЕУ, после усвајања Лисабонског уговора. Иако разлози профита нису занемарљиви, још важнији су они безбедносне и војнополитичке природе. На њих указују речи Џона Болтона, бившег амбасадора САД у УН и тесног сарадника америчког председника Џорџа Буша, који је уочи гласања у Ирској изјавио да Лисабонски уговор представља претњу за НАТО. Изјава је утолико чуднија, јер Ирска није члан НАТО.

    Илана Бет-Ел у својој колумни у „Гардијану” оцењује да се Болтон умешао у европску политику, чиме је продубио сумње да су САД допринеле негативном резултату ирског референдума. О жељи америчке деснице да „подрије Лисабонски уговор како би се ослабила ЕУ као јак економски партнер и потенцијални ривал у борби за светску моћ”, према „Гардијану” постоје „устрајна говоркања”, повезана баш за активности „Либертаса”. Да се не ради о спекулацијама показују друге тензије којима је ЕУ изложена последњих месеци, а којима је добрим делом кумовала америчка политика. ЕУ је у року од свега шест месеци два пута расцепљена – прво око Косова, где се две трећине чланица одлучило за кршење међународног права, а други пут око ирског „не”.
    Да су многи у САД задовољни развојем догађаја који коче процесе европских интеграција, потврђују текстови у којима амерички аналитичари са нескривеним задовољством пишу о најновијој кризи ЕУ. Амерички институт Стратфор, на пример, тврди да је чињеница да „неће доћи до европске политичке уније” најважнија последица краха Лисабонског уговора.

    „Када говоримо о политичким и војним стварима, има ли сврхе и даље употребљавати термин Европа како би се описала јединствена целина? Јер чини се да је Европа, каква је била некад замишљена, нестала у Ирској”, закључује Стратфор. Тиме је, сматра Стратфор, осујећен план Француске и Немачке да од Европе створе играча који би својом политиком и геостратегијом могао да буде јак конкурент САД; стога све земље у Европи сада морају да „узму у обзир властиту спољну политику и одбрану”, односно да процене своју геополитичку позицију, што су први схватили Французи са идејом о Медитеранској унији и форсирањем НАТО-а.

    Роберт Каган, један од најпознатијих америчких неоконзервативаца, на сличан начин описује ситуацију у коју је Европа гурнута после ирског „не”: „Британски мислилац Марк Леонард је пре свега две године написао књигу под насловом ‘Зашто ће Европа водити 21. век’. Данас се многи питају у којој ће мери Европа уопште партиципирати у 21. веку… Опасност последњег изгубљеног (ирског) референдума јесте да би Европа, на глобалном нивоу, могла да постане безначајна, попут хора у грчкој трагедији који само прати дешавања на бини и понавља реченице главних јунака, али са незнатним ефектом на коначни исход драме.” Упркос злурадости америчких аналитичара, европско удруживање није изгубило смисао. Уосталом, и у грчкој драми је хор остао на позорници и после трагичне погибије античких јунака.

    Светлана Васовић-Мекина
    [објављено: 30/06/2008] – ПОЛИТИКА

  3. Varagić Nikola каже:

    European style: nobody loves it
    By Serge Halimi

    Imagine a man on trial for his life. The jury brings in a verdict of not guilty, so the judge immediately invites counsel for the prosecution to complete his closing speech, and then the accused is found guilty and sentenced to death. The Irish rejected the Lisbon Treaty on 12 June by a large majority. The treaty cannot come into force unless it is adopted by all 27 member states of the European Union, but most European leaders immediately announced that the ratification process would continue, yet promised to “respect the will” of the Irish people (see “Ireland votes no”). Europe is used to attacks on the sovereign power of the people by their overlords. That is now its style, even if it likes to be seen as the kingdom of democracy on earth.

    The Irish rejected a “simplified” treaty so big the prime minister, Brian Cowen, confessed he had not managed to read it cover to cover. A member of the European parliament said the Irish reminded him of a “people’s democracy”. Another remarked: “It’s no accident that dictators love a referendum” (1) and the president of the European parliament, Hans-Gert Pöttering, concluded: “The Irish no vote cannot be the last word” (2). So there will be a second referendum on the Lisbon Treaty and possibly a third. Voting in Dublin will continue until the result is a yes, because that is what the other states want, those states where the electorate has not been consulted at all.

    Blame the Irish! Ungrateful, selfish, working-class militants, incapable of the generosity and unselfishness shown by their rulers. Except when they vote them in and give them a mandate to carry out “bold reforms”. No need for a second ballot then. The Irish are thoroughly European in that respect.

    Something has gone wrong. The European style has been exported and sold on the strength of claims to peace, prosperity, justice and equality. It has produced charming posters with blue skies, loving mothers and happy babies; it has an army of journalists and artists campaigning for it; Europe is being created by symposiums and meetings. But nobody waves its flag. Its identity seems to be so insubstantial that all it can think of to put on its banknotes is the cost of living.

    It talks about peace but prepares to join the US forces in dubious wars. It talks about progress but deregulates employment. It talks about culture but produces a television without frontiers directive that will result mainly in more advertising slots. It talks about ecology and safe food but lifts an 11-year ban on imports of US chickens washed in chlorine (3). It talks about freedom but adopts a shameful directive under which foreigners without the right papers may be held in detention centres for 18 months before being expelled, including minors and even unaccompanied minors.

    Keeping Europe’s promise called for harmonisation at the highest level: freedom, employment law, progressive taxation, independence. Instead, the gains achieved by the most advanced states have been diminished in the name of unification and we are left with extended detention, free trade and Atlanticism. This has produced the beginnings of a social Europe, the Europe that says no. Noting that in Ireland a majority of women, people under 29, and workers firmly rejected the proposed text, a columnist in The Economist observed that: “A 19th-century-style electoral roll, restricted to older, male property-owners, would have produced a handsome yes for Lisbon” (4). But what kind of Europe can we hope to construct if we go back to the property qualification?
    http://mondediplo.com/2008/07/01european

  4. Varagić Nikola каже:

    DANAS, VIKENDM 12-13. jul 2008.

    Kostas Duzinas i Dejvid Čendler o „svetskoj vlasti“, EU, Balkanu, vanzemaljcima

    „Svet“ ne može da se nadoknadi globalizacijom

    Ivana Matijević
    U okviru projekta ILECS (International Law and Ethics Conference Series), nedavno je održana Deseta konferencija, u organizaciji Srpskog filozofskog društva na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njen naziv glasio je – „Svetska vlast: da li nam treba, da li je moguća, šta (sve) može da znači?“, a odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja koja se posebno tiču ovih prostora – o međunarodnoj intervenciji, ljudskim pravima, Evropskoj uniji, pokušali su da daju neki od najznačajnijih svetskih filozofa iz oblasti etike i političke teorije, iz Amerike, Kanade, Velike Britanije, Nemačke, Australije, Norveške, Grčke, Italije. Dva učesnika konferencije – Kostas Duzinas (Costas Douzinas), profesor prava na londonskom Brikbek univezitetu i Dejvid Čendler (David Chandler), profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminster, bili su sagovornici Danasa. Jedna od tema kojom se bavi profesor Duzinas, kao i naslov jedne njegove knjige, jeste kraj ljudskih prava. Neki od naslova knjiga Dejvida Čendlera, koji je i politički komentator britanskih medija, jesu „Od Kosova do Kabula (i dalje): Ljudska prava i međunarodna intervencija“, „Bosna – lažna demokratija nakon Dejtona“, „Mir bez politike? Deset godina državnosti u Bosni“… Razgovor je vođen u saradnji i uz pomoć filozofa i studenata katedre za filozofiju, Miljane Milojević, Ljubomira Stevanovića, Nikole Tanasića i Željka Nešića.

    Treći model

    – Skeptičan sam prema ideji EU – kaže profesor Duzinas – ali, sa druge strane, u svetu danas postoje dva glavna modela ekonomske, političke i društvene organizacije – američki neoliberalni kapitalizam i kineski i ruski „totalitarni kapitalizam“. Evropski model je treći i taj model treba da se brani i podržava jer je to ideja države koja brine o dobrobiti građana, gde postoji izvesna preraspodela bogatstava kako u okviru posebne države tako, naravno, i na nivou Evrope. Grčka, Portugal, Španija i Irska, koje su inicijalno bile mnogo siromašnije od vodećih zemalja moderne Evrope, dobile su pomoć, posebno u svojim siromašnijim regionima. Ovo su bitna dostignuća.
    U Evropi države imaju razvijene načine društvene pomoći i socijalne zaštite. I u njoj je kapitalizam agresivan kao i svuda, ali se vodi računa da se višak vrednosti distribuira tako da svima budu osigurani osnovni životni uslovi.

    l Profesore Duzinas, pojam „svetska vlast“ u prvom trenutku asocira na globalizaciju. Ipak, čini se da je između ova dva pojma suštinska razlika, a ne sličnost?

    KOSTAS DUZINAS, profesor prava na londonskom Brikbek univerzitetu

    Misionari, konkvistadori i bombarderi imaju istu ulogu. Beli čovek uvek nosi svoje breme – civilizovati varvare, koji nisu došli do našeg standarda. Potraga za onim što nas vezuje pretvara se u imeprijalizam – i to je ono što ja zovem krajem ljudskih prava

    – Iz analitičke perspektive, globalizacija se tiče ekonomskih i komunikacionih praksi, praksi masovnih migracija. Ima veze sa prodiranjem neoliberalnog kapitalizma koje vodi raznim posledicama kakve su masovne migracije, ujedinjavanje određenih grupacija građanskog društva, ali i problemima poput izbeglištva, terorizma i tako dalje. Sve ovo događalo se i naglašeno je poslednjih 20-30 godina. Nasuprot ekspanziji na ekonomskom i komunikacionom, ali i na planu kulture (pojam „superstar“, na primer), postoji tendencija da se umanji značaj lokalnih, domaćih političkih strategija. Ideja svetske vlade je da se krećemo ili ka jednom obliku svetske federacije sa nekom vrstom vlade u centru ili ka nekoj drugoj mreži od političkog značaja koja će preuzeti na sebe bavljenje problemima poput globalnog zagrevanja, ekoloških katastrofa, ekonomskih kriza. Imamo globalizovanu, široku akciju ekonomije, komunikacija, kulture. Ideja je onda da imamo neku političku superstrukturu koja će se baviti problemima koji više nisu lokalnog i domaćeg, već globalnog značaja.

    DEJVID ČENDLER, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminster

    Evropsku uniju možemo da shvatimo kao rezultat jaza između političkih elita i njihovih društava, koji se, pokušajem da se problemi razreše prebacivanjem odgovornosti na Evropsku uniju, samo produbljuje

    Globalizacija je dovela do gubitka pojma „sveta“. Globalizacija je deskriptivan termin, koji ukazuje na izvesne društvene procese. U francuskom postoji reč mondijalizacija koja ukazuje na „svet“, a „svet“ je filozofski koncept. Svet objedinjuje skup vrednosti i pretpostavki, koji omogućuju razumevanje između ljudi. Izgubili smo kosmos vrednosti i značenja koji nas je ujedinjavao. „Svet“ ne može da se nadoknadi globalizacijom.

    Iz ruku Sovjetskog Saveza u ruke EU

    – Situacija je posebno problematična za zemlje istočne Evrope koje su bile pod uticajem Sovjetskog Saveza – objašnjava profesor Čendler. – Jer su njihove vlade već unapred bile slabe i njihove veze sa sopstvenim društvima su u velikoj meri bile oslabljene. Tako da su oni bili srećni da im EU ponudi politički okvir i politički program i da ih na izvestan način spase od njihovih sopstvenih društava. Njihova suverenost samo je prešla iz ruku Sovjetskog Saveza u ruke EU. Suverenost se redukuje na tehničku administraciju. Izvoženje ovakvog pristupa političkom upravljanju po meni je veoma destruktivno. Na primeru Bosne i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i kada govorimo o uslovima koje postavlja EU, može se videti da više nije u pitanju staromodni obrazac – „ovo je EU, ovo je buduća država članica, a ovo je ono što treba da se potpiše“, jer se svake godine postavljaju novi uslovi. Taj proces nije demokratski, već je nametnut i vođen spolja, a što je više vođen spolja, to ljudi postaju veća prepreka njegovom ostvarivanju. Kada u Bosni političke elite, evropski predstavnici i njihovi savetnici govore o šansama za političke reforme koje ne smeju da se propuste, te šanse, ironično, uvek postoje samo između izbora, a „evo sada nam dolaze opštinski izbori u oktobru, pre toga ne možemo ni o čemu da raspravljamo, a onda su opšti izbori za dve godine“ i šanse postoje posle tih izbora, a pre onih sledećih. Pri tom je medijska pažnja velika pre izbora i ljudi vode razne debate, ali ne o politici. Izbori postaju veoma površan proces.

    EU prototip svetske vlasti l Da li Evropska unija liči na „svetsku vlast“?
    KD: Ideja EU je ona koju kao model imaju na umu oni koji se zalažu za ideju svetske vlasti, ona je prototip svetske vlasti. Upravo zato što su u EU, posebno nakon institucionalnih reformi poslednjih 10-15 godina, sve glavne snage standardne države – parlamenti, izvršna i sudska vlast, reprodukovane na tom nivou. Ali, EU ne ide u pravcu federalne države kakva je SAD ili Nemačka. Postoji replika institucionalnih struktura, ali se ne ide u pravcu centralizovanije federalne države sa sopstvenom vladom. U tri navrata, kada je evropski narod bio pozvan da glasa za ustav Evrope, u svojoj „lajt“, „dekofeinskoj“ verziji poznat kao Lisabonski sporazum, prvom prilikom narod Francuske i Holandije, oba ekstremno evrofilska (za razliku od Britanaca koji su evroskeptici), glasali su protiv njega. A sada su protiv Lisabonskog sporazuma glasali Irci, takođe evrofilski narod, i to bez obzira na ekonomske koristi koje bi im doneo. Postoji, dakle, izvesno nepoklapanje između evropskog naroda i evroskih elita, vlada u Parizu, Londonu i Berlinu, koje žele da se kreću sve brže ka nekoj vrsti evropske vlade. Lisabonski sporazum doneo bi, na primer, poziciju predsednika EU (sačuvaj nas bože Tonija Blera, koji je viđen za tu poziciju), kao i poziciju ministra inostranih poslova koji bi predstavljao EU u UN ili u pregovorima sa drugim državama u svetu. Ti potezi jasno vode ka ustanovljavanju centralizovanijeg sistema administracije. Ova ideja ilustrovana je pitanjem Henrija Kisindžera koje je postavio u vreme Vijetnamskog rata – „Kada hoću da razgovaram sa Evropom – koga da pozovem?“ Da bismo imali evropsku državu, moraju da postoje ljudi koje bismo identifikovali kao predsednika države, ministra odbrane, ministra spoljnih poslova – ističe profesor Duzinas.
    l Kako dolazi do kraja ljudskih prava, pogotovo tamo gde ona, kao na ovim prostorima, još uvek nisu ni zaživela?
    KD: U osnovi ideje ljudskih prava je ideja da svi delimo iste vrednosti, da smo suštinski slični i da delimo kosmos. Međutim, u ispoljavanju i artikulaciji ljudskih prava uvek dolazi do partikularizacije, pa se jedan model, evropski model, projektuje na ostatak sveta. Ljudska prava su uvek bila deo civilizujućih misija (Rimsko carstvo, kolonijalizam), pa i danas kada su u pitanju Kosovo i Irak. Tako da ideja o pripadanju jednom svetu postaje ideja o promeni sveta u skladu sa našim sopstvenim vrednostima za koje verujemo da su univerzalne. Misionari, konkvistadori i bombarderi imaju istu ulogu. Beli čovek uvek nosi svoje breme – civilizovati varvare, koji nisu došli do našeg standarda. Potraga za onim što nas vezuje pretvara se u imperijalizam – i to je ono što ja zovem krajem ljudskih prava.

    GLASANJE IZ PROTESTA
    Iako mnogo kritičnije prema EU, mišljenje Dejvida Čendlera povremeno rezultira, po nas na ovim prostorima, povoljnijim, pa i poželjnijim zaključcima. Takav je onaj da je Balkan zapravo na neki način već integrisan u EU (možda bi se moglo dodati – po obavezama, ali ne i pravima).
    DČ: Kada se, iz perspektive zapadnih zemalja, postave pitanja o centralizaciji vlasti u EU, pitanje ustava, Lisabonski sporazum, čini se da Evrpoljani podržavaju evropske političke elite u tome. I može nam se učiniti čudno da što naše vlade spremne da se odreknu svojih moći bez zahteva javnosti, čini se da je to suprotno onome kako zamišljamo vlade, politiku i moć. Ja mislim da je jedan razlog za to ne suprotnost koja postoji između nacionalnih vlada i EU, već suprotnost između nacionalnih vlada i njihovih društava. Politički proces posle hladnog rata i sukoba levice i desnice obesmišljen je, ljudi sve manje žele da budu članovi političkih partija, da idu na glasanje, a i kada glasaju čine to iz protesta i čini se da su sve manje deo formalnog političkog procesa. Što znači da političke elite ne dobijaju legitimaciju čak ni na izborima. One su možda izglasane, ali ne postoji veza između društva i političke elite, kao ni slaganje oko političkog programa. Ne zna se ni kakve su političke strategije i nijedna ponaosob nema podršku u glasu naroda. Pokušajem da se procesima upravlja i vlada uz pomoć administracije poništava se predstavnički proces (proces reprezentacije). I može se videti zašto EU, koja izbegava javno angažovanje, proces reprezentacije, privlači vlade. Ona im daje izvesni osećaj legitimnosti, a vlade se obraćaju narodu na izborima tako što govore – „ovo je politika koju je EU odredila, mi ne možemo puno toga da uradimo“. Tako EU možemo da shvatimo kao rezultat jaza između političkih elita i njihovih društava, koji se, pokušajem da se problemi razreše prebacivanjem odgovornosti na EU, samo produbljuje. Najironičnije je da je način na koji se EU predstavlja izvan EU i način na koji se legitimizira iznutra, veoma idealizovan – da je EU mnogo progresivnija i prosvećenija nego staromodne demokratske nacionalne države. EU je postteritorijalna, postnacionalna i, na mnogo načina, postpolitička i projektuje se kao sredstvo za mir, demokratiju, ljudska prava i civilizaciju – ka spolja. I izvan EU postoji fikcija da je politika koju EU projektuje isto što demokratija i ljudska prava. Moj argument je da EU reprodukuje nedostatak politike – objašnjava Čendler. Regulativna uloga EU širi se mnogo pre nego što joj određena zemlja zaista pristupi. Svaka zemlja mnogo pre toga usklađuje svoje zakone sa legislativom EU, ima tela pri vladama koja sa njom sarađuju i tako dalje. EU u isto vreme poriče svoju odgovornost i kaže da će proći generacije pre nego što se Balkan integriše u EU, a realnost je, na žalost ili na sreću, da je Balkan već uveliko integrisan. Smatra se da će biti problema sa Bosnom i Kosovom zbog postkonfliktnih situacija, ali one već imaju evropska obeležja na svojim zastavama. Brisel Balkanom upravlja mnogo direktnije nego zapadnoevropskim zemljama – misli Čendler.
    Izvan NAŠEG „rasporeda“ l U tekstu nedavno objavljenom u Danasu, Joška Fišer glasanje protiv Lisabonskog sporazuma u Irskoj naziva katastrofom Evrope. Da li je baš tako?
    DČ: Mislim da nije, ali to treba smatrati znakom upozorenja. Neće biti nikakvih političkih konsekvenci irskog glasanja. Sve što irski glasovi govore jeste to da su evropski establišment i čitav irski establišment, crkva, mediji, na jednoj strani, dok je narod Irske glasao drugačije. Ali, ne postoji način da se njihov glas čuje, oni mogu da glasaju protiv, ali to nije dovoljno. Potreban je način da se politički izraze. Bez toga nema nikakvih posledica ili će to biti birokratsko rešenje.
    EU uništava veze između vlada i društava. Oni govore da postoji problem u vezi između političara i naroda i da je to problem sa Srbijom i Bosnom – političari hoće da govore o nacionalnim pravima, a narod je zainteresovan samo za rešavanje problema kakvi su kriminal, korupcija, nezaposlenost. EU kaže da je potrebno izgraditi građansko društvo i obnoviti veze naroda i političara i da je to ono što je važno, a ne staromodna politika i slično. Strašno je kako EU vidi politiku u Evropi i van nje uvek kao problematičnu, i strašno je što smatra da se problemi mogu rešiti tehnički, birokratski. Nažalost, imam utisak da posebno ljudi van EU ne vide EU na taj način. Političari ne žele da diskutuju o Evropi jer ona je na neki način u njihovom „rasporedu“, a u njihovom je „rasporedu“ zato što će političke elite radije da sarađuju sa Briselom nego sa svojim sopstvenim društvom. Veoma je opasna iluzija da EU nekako ima rešenja za probleme koje mi i naši političari ne znamo kako da rešimo. I što se više odričemo javnog angažmana, kad se probudimo bićemo u svetu u kome je sve regulisano, a i ono što možemo da uradimo često je izvan našeg „rasporeda“.
    Dejvid Čendler govorio je i o odnosu međunarodnih intervencija i ljudskih prava. Pitanje je, rekao je on, da li su ljudi na Kosovu slobodniji danas ili su to bili pre 20, 30 godina. U trenutku kada su mislili da su se oslobodili i postali nezavisni dobili su, u stvari, protektorat – UN ili EU, svejedno. Sa druge strane, razmišlja se da li je razlog intervencije bilo dokazivanje dominacije Amerike nad Evropom, naftovodi, neko skriveno rudno bogatstvo. Danas, zaključuje Čendler, nema interesa ni vrednosti. Ironično, ali zemlje koje vojno intervenišu traže smisao i svrhu u misiji. Kosovo je jasan primer da nije bilo strateških planova. Pridavanje racionalosti i razloga intervenciji kakvi su preraspodela sveta pripadaju ratovima nužnosti, dok se intervencija na Kosovu slavi kao prvi rat izbora, a ne nužnosti.
    Na dosetku da su možda vanzemaljci ono što nam je potrebno za uspostavljanje jedinstvene svetske vlasti, Dejvid Čendler rekao je da su ljudi možda ti vanzemaljci, jer je zagađenje planete toliko da je ono jedan od razloga zbog kojih nam je svetska vlast potrebna.

  5. Varagić Nikola каже:

    DANAS, VIKEND 12-13. jul 2008.
    GAUDEAMUS IGITUR

    Zašto je namera Evropske unije da kreira ekonomiju zasnovanu na znanju i dalje samo u domenu lepih želja

    Sjaj i beda evropskog višeg obrazovanja

    Milovan Jauković
    „Kultivisanje… ljubav prema lepoti, pravi su ciljevi obrazovanja“, napisao je irski dramaturg Oskar Vajld u eseju „Umetnik kao kritičar“ 1891. Vremena kada su evropski univerziteti bili pravi hramovi naučnog znanja zarad znanja odavno su prošlost. Moderan, današnji prilaz obrazovanju koji preovlađuje među kreaotorima politike u Evropskoj uniji, Luger Vesman, guru ekonomije obrazovanja na Univerzitetu u Minhenu, definisao je u svojoj studiji u martu 2008. kao „kognitivne sposobnosti stanovništva koje su tesno povezane sa zaradom pojedinca, distribucijom prihoda i ekonomskog rasta“.
    Već godinama se u Evropskoj uniji raspravljla i govori o stvaranju ekonomije zasnovane na znanju i poboljšanju višeg obrazovanja. Pa i pored toga, veoma malo evropskih fakulteta dospeva na globalne top liste, a broj evropskih naučnika, dobitnika Nobelove nagrade stalno opada. Kako kažu kritičari, evropski univeziteti su sve bolji u prikupljanju fondova, povezivanju s industrijom i rušenju nacionalnih barijera u poređenju s američkim i azijskim školama. Ali, tenzija koja postoji između akademske kulture i vladinih politika preti da anulira taj evropski napredak.

    AMERIČKA DOMINACIJA
    Brisel je nedavno obelodanio svoju nameru da od Evrope napravi „najkonkurentniju i dinamičnu ekonomiju zasnovanu na znanju“ do 2010. Ministri obrazovanja su na svom majskom okupljanju zaključili da je „kreativnost primarni izvor inovacija, koje su zauzvrat glavni pokretači rasta i stvaranja bogatstva“. To će, po svemu sudeći, ostati ipak samo lepa želja. Imajući u vidu predviđanja da će stopa privrednog rasta u EU u ovoj godini iznositi svega dva odsto, u poređenju sa Amerikom (2.4) i Kinom (10), sasvim je izvesno da će postavljene ciljeve biti teško ostvariti u predviđenom roku. Na drugoj strani, evropske škole zaostaju u trci sa američkim univerzitetima na svetskim rang-listama, dok azijske nezadrživo napreduju.
    Prema najnovijem istraživanju Tajmsa, pod nazivom „Dodatak visoko obrazovanje“, Evropa je imala svega 12 univerziteta među vodećih 50 u svetu, dok je Amerika imala 20. Kina nije imala na toj listi 2004. ni jedan univerzitet, ali su tri godine kasnije dva kineska univerziteta dospela na 36. i 40. mesto. U paralelnom istraživanju Univerziteta u Šangaju, Evropa je među prvih 50 imala samo devet fakluteta, a Amerika čak 38. Kina je, recimo, 2004. imala samo četiri institucije višeg obrazovanja među 500 najboljih u svetu, a prošle godine čak 14. Oba istraživanja rukovodila su se kriterijumima poput broja Nobelovih nagrada, istaživačkih publikacija i broja međunarodnih studenata. Prva mesta su već po tradiciji zauzeli američki univerziteti Harvard, Jejl, Priston i Masačusets, kao i britanski Oksford i Kembridž i londonske škole.
    Treća studija pariske „Ekol de mins“, čije je rangiranje bilo zasnovano na broju diplomiranih studenata koji su postali generalni direktori u 500 najbogatijih kompanija u svetu, daje sličnu sliku američke dominacije. Evropa je zauzela 20 u vodećih 50 mesta, dok je Amerika osvojila 24, a Kina jedno.
    Deo objašnjenja, kažu stručnjaci, leži u načinu finansiranja. Članice EU u proseku izdvajaju 1.3 procenta godišnjeg bruto nacionalnog proizvoda za više obrazovanje, ili 8.700 evra po studentu, pri čemu najveći deo sredstava potiče iz državne kase. Amerika izdvaja 3.3 odsto ili 36.500 evra po studentu, a najveći deo sredstava potiče od privatnih sponzora. Ali, finansiranje je samo deo čitave priče o gubljenju evropskog akademskog i ekonomskog potencijala. Evropski univerziteti tradicionalno izdaju zbunjujuću raznolikost diploma, a da bi se stekle neke od njih potrebno je između pet i sedam godina studiranja. Uz to, jezičke, administrativne i kulturne prepreke ometaju prekograničnu saradnju. Evropski fakulteti se godinama opiru kontroli nacionalnih birokratija, ali istovremeno odbijaju da se podvrgnu ocenjivanju učinka. Zapošljavanje studenata uvek je bilo na dnu liste prioriteta, dok su akademski krugovi zadržali levičarsku egalitarnu ideologiju koju komplikuju neke vrste reformi.
    Kad je reč o finansiranju, evropske vlade daju mogućnost univerzitetima da sami prikupljaju sredstva. Škole u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Italiji, Portugaliji, Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Estoniji, već imaju potpunu autonomiju u tome kako će potrošiti prikupljenu školarinu. Većina članica EU, osim Nemačke, Austrije, Švedske i Poljske, oslobađa poreza privatne donatore koji daju gotovinu fakultetima, dok je Univerzitet u Oksfordu počeo da primenjuje američki tip prikupljanja sredstava u visini od 1.6 milijardi funti među svojim bivšim studentima i u privatnom sektoru. Francuska je, pak, prošle godine dozvolila univerzitetima da stvaraju privatne fondacije i da određuju plate profesorima, što je kao rezultat imalo otvaranje nove Ekonomske škole u Tuluzu pomoću korporativnih sredstava. Osamnaest od 27 članica EU progalasilo je povećanje javnih fondova kao „prioritet nacionalne strategije“ u protekle dve godine, dok je 14 dalo univerzitetima više kontrole u upravljlanju finansijskim sredstvima, navodi se u ovogodišnjoj „Juridis studiji“ Evropske komisije.
    EU pomaže, takođe, da se izdvajaju i posebna sredstva za evropski naučni sektor. Takozvani Sedmi okvirni program za istraživanje i tehnološki razvoj dobio je budžet od 51 milijarde evra za period od 2007. do 2013, u poređenju sa 17 milijardi koliko je potrošio između 2002. i 2006.

    JEDINSTVENE DIPLOME
    Na drugoj strani, u okviru Bolonjskog procesa – inicijative iz 1999. da se harmonizuju evropske diplomske kvalifikacije – čak 82 odsto evropskih univerziteta izdaje diplome po modelu diplomirani student/magistar (master)/doktorat koji je prvo razvijen u Velikoj Britaniji. „Suštinska stvar u Bolonji jeste to što deli tradicionalnu evropsku diplomu – za koju je potrebno pet i više godina studiranja – na dva odvojena dela. Nakon tri ili četiri godine, studenti dobijaju diplomu – diplomirani student i mogu da biraju hoće li da se zaposle ili da nastave školovanje“, kaže se u izveštaju londonskog Centra za evropske reforme.
    Zapošljavanje studenata smatra „veoma važnim“ čak 67 odsto evropskih univerziteta, dok je pre četiri godine takvo mišljenje vladalo samo kod 56 odsto, navodi se u istraživanju Evropske univerzitetske asocijacije. Ali, promena orijentacije prema ekonomskim mogućnostima u evropskom višem obrazovanju ima svoja ograničenja. „Ima još mnogo toga da se uradi kako bi se prioritet zapošljavanja pretvorio u institucionalnu praksu. Za većinu institucija to iziskuje promenu u kulturi, a za to je potrebno vreme“, piše u izveštaju.
    Analitičar Nemačkog Maršalovog fonda SAD, Stefan Tejl tvrdi da u kulturi francuskih i nemačkih akademskih krugova postoji duboko neprijateljstvo prema preduzetništvu i korporativnom svetu, koja počinje sa ekonomskim udžbenicima u srednjim školama. „Moglo bi se očekivati da Evropljani gledaju na svet kroz naočare malo levo od centra. Iznenađuju, međutim, intenzitet i dubina antitržišnih predrasuda koje se predaju u evopskim školama. Studenti tako uče da privatne kompanije uništavaju radna mesta, dok ih vladina politika stvara. Poslodavci eksploatišu, država štiti. Slobodno tržište nudi haos“, piše ovaj analitičar.
    Kada je u junu ove godine francuski senat predložio da se sredstva za istraživanja povezana sa učinkom povećaju sa 20 na 50 odsto, s tim da se učinak ocenjuje na osvnovu prikupljenih korporativnih sredstava i nivoa plata diplomiranih studenata, Francuska studentska unija krenula je u pravi ratni pohod. Tim povodom britanski analitičar Timoti Garton Eš napisao je u londonskom Gardijanu: „To je rasprava koju ćemo morati da vodimo sledećih nekoliko godina. Možemo li mi u Evropi da imamo socijalnu pravdu u visokom obrazovanju i istraživačke univerzitete svetske klase? Ili moramo da izaberemo jedno ili drugo?“
    Nacionalni obrazovani sistemi pravi su lavirint u kojem se studenti lako izgube, praktično kad prvi put kroče na koledž, univerzitet ili neki institut za obuku. Prave muke nastaju, međutim, tek onda kada se stečene kvalifikacije ponesu u inostranstvo ili ponude na uvid drugim školama i poslodavcima.

    ZBUNJUJUĆA TERMINOLOGIJA
    Da li je diploma – diplomirani student, koja se u Velikoj Britaniji stiče nakon tri godine učenja jednaka po vrednosti diplomi istog imena u Severnoj Americi, za koju su potrebne četiri godine studiranja? U većem delu anglofonskog sveta „diploma“ se obično odnosi na zanatski nivo kvalifikacije ili stručne škole. U Austriji „diploma“ se dobija za završene postdiplomske studije. U Nemačkoj, kvalifikacije su podeljene na humanitarne nauke – gde studenti nakon šest godina dobijaju „Magister artium“ (koja se meša sa skraćenicom M.A, kao što je anglofonskom svetu „master“ za svršene postdiplomske studije) – i prirodne nauke gde studenti posle istog perioda dobijaju samo „diplomu“. Francuski sistem postdiplomskih studija uvek je smatran krajnje komplikovanim i podeljen je na jednogodišnje studija za mastera, tri godine doktorata i dve godine diplome detaljnih studija. U Poljskoj postiji „licencjat“ nakon tri godine studije, „inzynier“ (četiri godine), „magister“ (pet godina) i „doktor“.
    Posledice neprevodljivosti različitih sistema veoma su ozbiljne u često se javljaju u obliku nepotrebne ponovne obuke kad se student seli u drugu zemlju i nepriznavanja položenih ispita za kurseve koji se pohađaju na drugim mestima. Nedavno istraživanje „Erazmus stjudent netvork“ otkriva da 58 odsto Erazmus studenata (Evropski program razmene postdiplomaca) uspeva da overi kurseve koje su pohađali u inostranstvu.
    Upravo su to i bili razlozi zbog kojih su ministri obrazovanja Francuske, Nemačke, Italije i Velike Britanije potpisali u maju 1998. Sorbonsku deklaraciju o harmonizaciji evopskog sistema postdiplomskih studija. Mesec dana kasnije, na 900. godišnjicu Univerziteta u Bolonji, potpisali su deklaraciju o reformi sistema višeg obrazovanja i izgradnji Evropske oblasti višeg obrazovanja. U proleće 2007. ovaj proces je otvoren za sve potpisnike Evropske kulturne konvencije Saveta Evrope. Potpuno dobrovoljno, ovaj dokument potpisalo je prošle godine 47 zemalja. Monako i San Marino su jedina dva člana Saveta Evrope koji nisu potpisali Bolonjski proces.

    BOLONJSKI PROCES
    Bolonjski proces nije zasnovan ni na kakvoj inicijativi ili zakonu Evropske unije, već je rezultat serije međuvladinih sporazuma. Nema zakonskih obavez za države potpisnice i čitav proces zasnovan je potpuno na dobrovoljnoj osnovi. Zašto je Bolonjski proces tako privlačan?
    Po svojoj suštini proces je dvostruk: razvoj sistema overavanja oba tipa akademskog učenja; predviđa zajedničku strukturu diploma za univerzitetsko obrazovanje. Sličan sistem počeće da se primenjuje i za stručno obazovanje – Kopenhagenski proces. Za zemlje članice EU postoji i treći krak Bolonjskog procesa: postepena konvergencija u pravcu zajedničkog okvira za kvalifikacije.
    Takozvani Juropien kredit transfer end akumulejšn sistem, ili ECTS, bio je prvobitno korišćen kao sistem prenosa overe za studente u okviru Erazmus razmene, gde su studenti provodili od tri meseca do godinu dana na institucijama u drugim evropskim zemljama. ECTS je omogućavao studentima koji su studirali na stranim fakultetima da im se prizna diploma u sopstvenoj zemlji. U Bolonjskoj deklaraciji, ECTS je postao jedan od centralnih elemenata razvoja strukture Evropske oblasti višeg obrazovanja i danas se koristi da pokrije sve programe akademske i stručne prirode na institucionalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou.
    Ministri koji su potpisali Bolonjsku deklaraciju složili su se da je neophodno uvesti uniformniji i čitljiviji sistem širom Evrope. Na kraju je izabrana struktura koja je delimično zasnovana na anglo-američkom sistemu tri ciklusa – doplomirani student/master/dokrtorat, pri čemu je svaki ciklus definisan u smislu kvalifikacija i diploma. Očekuje se da će ovaj sistem biti u potpunosti primenjen do 2012.
    Bolonjski proces nije, međutim, imun na zamerke i kritike. Studentske grupe i mnogi profesori prigovaraju da mnogi univerziteti i koledži koriste proces da bi sproveli i neke druge reforme poput uvođenja ili povećanja školarine, transformacije pojedinih katedri i rekonstrukcije institucionalne organizacije. Oni tvrde da su se univerziteti pretvorili u „fabrike za diplome“. Više od 85 odsto studenata nije, na primer, uspelo da dostigne službeni uslov od 120 poena u roku od dve godine, a čak 40 odsto studenata nije bilo u stanju da ostvari minimum poena potrebnih za dobijanje studentske pomoći, od uvođenja Bolonjskog procesa.

  6. Varagić Nikola каже:

    O svetskim medijima i potrošačkom društvu, prof dr Ratko Božović:
    http://www.novosti.rs/upload/documents/dodaci/2008/jul/kd0709-online.pdf

  7. Varagić Nikola каже:

    Glas javnosti, 12.07.2008.

    Izvršni direktor MMF Dominik Stros-Kan upozorio

    Prva kriza 21. veka!

    Glavni razlog recesije finansijska kriza u SAD i nagli rast cena prehrambenih proizvoda, kaže Stros-Kan
    Izvršni direktor MMF Dominik Stros-Kan priznao je juče ono što je i sam prethodno dugo odbijao – da se svet suočava sa pravom-pravcatom ekonomskom krizom. Čak je sam precizirao: „Počela je prva ekonomska kriza 21. veka“.
    Stros-Kan je sa ovakvom izjavom-upozorenjem istupio u Jalti, na samitu međunarodne organizacije „Jaltinska evropska strategija“. Pri tom je doslovno rekao: „Niko više ne može da kaže da svetska ekonomija ima dobru, normalnu temperaturu. Ona se sad nalazi između leda stagnacije i vatre inflacije. Ekonomska kriza počinje da ugrožava demokratiju u svetskim relacijama. Demokratija je već stavljena na kocku! Svet je stavljen na kocku!“

    Glavni razlog krize, prema njegovim rečima, jesu finansijska kriza u SAD i nagli rast cena prehrambene proizvode. Ovu svoju procenu Stros-Kan je obrazložio rečima: „Svet se suočava sa najozbiljnijom burom, koja ima dve komponente – finansijsku krizu koja se začela u srcu svetskog ekonomskog sistema, u SAD, zato što nad tokovima novca u toj zemlji nije bilo pravog nadzora i regulisanja na finansijskom tržištu… Neke banke u najrazvijenijim zemljama sveta, naročito u SAD, bile su toliko omekšale svoje standarde za procenu rizika da su težile da zarade što više novca – da su bile zainteresovane da to postižu sa sve manje nadzora i regulative. Druga komponenta, kao što sam rekao, postao je nagli, nekontrolisani rast cena prehrambene proizvode“.

    Ekonomska kriza već se toliko raširila, podvukao je funkcioner MMF, da je izmenila svet. Stros-Kan je zaključio: „Sadašnji ekonomski problemi su posledica krize vodećih svetskih ekonomija i zasad se ne tiče privreda u razvoju. Kriza se iz SAD „prelila“ u zemlje koje su počele da deluju po principu: treba sustići SAD po produktivnosti, naši univerziteti treba da budu kao američki, sve naše treba da bude kao u SAD. U tim zemljama se zaboravilo da i nejednakost u svetu treba da bude stabilna“.

    Ove godine na skup u Jalti došli su pored ostalih: bivši britanski premijer Toni Bler, bivši predsednik Poljske Aleksandar Kvašnjevski, potpredsednik Evroparlamenta Marek Sivec i predsednik Gruzije Mihail Sakašvili.

    Autor:
    P. Vuković

  8. Varagić Nikola каже:

    RESPECT THE IRISH VOTE:

  9. Varagić Nikola каже:

    U DEJLI TELEGRAFu se posle susreta Braun-Medvedev (tokom susreta G8 U Japanu) pojavio sledeći komentar:
    “Vreme je da se siledzijskoj Rusiji, čija je elita više sklona korupciji nogo demokratiji, očita lekcija iz pristojnosti. BRITANIJA je isuviše MALA da to učini sama. Za to je potrebna ZEJEDNIČKA AKCIJA ZAPADNIH SILA, a dobar početak bi bio pretnja Rusiji da će biti izbačena iz Grupe 8, ako ne promeni svoje neprihvatljivo ponašanje.“

    Vrlo brzo posle sastanka Grupe 8:

    Britanija dovršila proces ratifikacije

    London – Velika Britanija je 23. država EU koja je dovršila proces ratifikacije Lisabonskog ugovora. Vlada u Londonu saopštila je juče da su sve formalnosti za prihvatanje dokumenta kompletirane, pošto ga je parlament odobrio, a kraljica Elizabeta II stavila svoj potpis prošlog meseca. „Instrumenti ratifikacije“ povezani, kako je saopšteno, kozjom kožom, položeni su u trezor u Rimu, što je bio završni čin usvajanja dokumenta.

  10. Varagić Nikola каже:

    ZAŠTO NIGEL FARAGE NIJE ZASTUPLJEN U SRPSKIM MEDIJIMA, ZAŠTO U MEDIJIMA IMAMO SAMO BEDNE KOMESARE I FUNKCIONERE EU? ZAŠTO JE TO TAKO DEMOKRATSKA SRBIJO?

    Nigel Farage exposes Sarkozy

    Nigel Farage on who’s who in the EU commission

    The clip the EU doesn’t want you to see

    Nigel tells Merkel some home truths

    An Interview with Nigel Farage

    Free Europe

    Let the People Decide their own Future – Nigel Farage MEP

    Chicken Run in the EU Parliament (20.02.2008)

  11. Varagić Nikola каже:

    Мирјана Бобић-Мојсиловић

    Домаћи задаци

    Дорис Пак, посланица европског парламента, била је ових дана у Београду, па је лепо поручила да гледе сањаног уласка Србије у ЕУ ствари стоје сасвим јасно – прво да се заслужи статус кандидата за улазак, а онда „следе године преговарања до остварења крајњег циља, то јест чланства у Европској унији”.

    Европска комисија, која надгледа српску ствар, поручила је да је напредак видљив, али да Влада Србије треба да докаже да је спремна за још реформи. То значи, објаснила је Дорис, да српски политичари морају да се више труде и да брже раде да испуне све услове. Поента је у томе, међутим, што би наши политичари заиста брзо и ревносно испунили све услове, само кад би знали који су, то јест, само кад се Србији непрестано не би испостављали нови спискови услова. Тако се прича о скором уласку Србије у федерацију европског братства и јединства одједном померила чак на 2020! Научна фантастика, својеврсни политички футуризам, те махање бајковитим срећним крајем који ће доћи једног дана, а можда и пре, све више звучи као својеврсни пројекат „Пере ложача”.

    Кад европске бирократе, још, кажу ових дана: „Ми не прихватамо разочарање. Ја мислим да сте ви свесни да ћете постати члан Европске уније чим довршите започети посао”, цела ова прича са нама и Европом добија обрисе психичког злостављања. Принцип тренинга „Лези, диг’ се, устај, седи!” треба овде да буде прихваћен са еланом, па чак и са одушевљењем.

    Тако смо могли да сазнамо, да се само ради о нашим пустим надама, јер како је објаснио шеф делегације Европске комисије у Београду Жозеф Љоверас, статус кандидата не мора да значи и стављање земље на „белу шенгенску листу”. То значи да улудо сањамо да ћемо ускоро без виза путовати у иностранство. Наши студенти који ових дана посећују трибине са том тематиком, у ствари не схватају – да од обиласка Европе интеррејлом, без виза, неће бити ништа, бар за њиховог студентског века. Можда срећну судбину дочекају тек наша деца која још нису пошла у школу. Али Европа не прихвата да будемо разочарани, морамо да будемо срећни и кротки, пошто Европа не подноси разочаране и несрећне.

    У међувремену, упутства за приближавање Европи, пљуште на све стране. Дорис Пак је нагласила, између осталог, да НВО сектор треба да буде звезда водиља Србије ка Европи. И да невладине организације не треба да буду толико критичне према Влади Србије, јер је она, ипак, показала спремност да се приближи Европи „али да је сада проблем у српском парламенту”.

    Управо у овом малом и скоро неприметном детаљу може се читати велика истина о Србији данас. И о Европи која нема алтернативу. Кад би, дакле, српски парламент био једногласан, као некада у комунизму, Србија би била на путу да се кандидује за своју срећнију прошлост. Јер је српски парламент некако доста аљкав, разбарушен и какофоничан, а Европа тражи само складно хорско певање, са диригентом из Брисела, ваљда?

    За лепоту тог певања треба да се побрину НВО, па ће следећи извештај Европске комисије о Србији, имати више позитивних елемената. А домаћи представници НВО су се, између осталог, жалили да у извештају нема довољно анализе проблема малих верских заједница, па су се европски прокуратори сложили да је у „извештају поменуто да постоје мањкавости у закону о верским заједницама, посебно када је реч о регистрацији нетрадиционалних заједница”, те да то питање треба покренути у Савету Европе.

    „Постаћете чланица када урадите домаћи задатак”, рекла је кратко и јасно Дорис Пак.

    И сада , како о Србији разговарати као о сувереној држави?

    Држава којој су друге државе задале домаће задатке, држава која дозвољава да јој неко други оцењује парламент (који је резултат изборне воље грађана), држава којој је објашњено да је њен највећи интерес да ради против сопственог државног интереса, држава чији политичари не знају да ли да буду поносни или да се стиде кад их хвале они који им постављају услове и задају домаће задатке… Држава у којој је политички расковник, та магична травка која отвара сва врата, небулозна парола да Европа нема алтернативу – нема много чему да се нада.

    Готово да сам сигурна да ће нас Европа, са НВО који су главни промотори тако потребног одушевљења новим „домаћим задацима”, до 2020. убедити у алтернативност, то јест – у релативност Србије.

    http://www.mirjanabm.com
    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Domaci-zadaci.sr.html

  12. Varagić Nikola каже:

    POGLED IZ AZIJE: ENERGETSKI RAT JE ZAVRŠEN PORAZOM ZAPADA (1)

    ponedeljak, 11 januar 2010 12:18

    M. K. BHADRAKUMAR, „Asia Times“, Hongkong

    Diplomatska strategija SAD, koja je imala cilj da se u „energetskom ratu“ po svaku cenu zaobiđe Rusija, da se oduva Kina i izoluje Iran, definitivno je propala

    U prošlu sredu, 6. januara, pušten je u rad cevovod Dovletabad–Sarahs-Hangiran, kojim je spojen severni prikaspijski deo Irana sa ogromnim gasnim nalazištem u Turkmeniji. Taj događaj mogao je ostati sasvim neprimećen, zaglušen galamom koju su zapadni mediji digli oko “apokalipse” koja je, tobože, pogodila islamistički režim u Teheranu.

    U kontekstu situacije i njenim vezama sa bezbednošću regiona, otvaranje novog cevovoda će imati ozbiljne posledice. Za samo tri nedelje Turkmenija je celokupnu količinu gasa koju izvozi preorijentisala na Kinu, Rusiju i Iran. Posle toga, Turkmenija ne oseća hitnu potrebu za izgradnjom gasovoda u korist koga su agitovali SAD i Evropska unija.

    Gasni cevovod, dugačak 182-kilometra, koji je spojio Turkmeniju sa Iranom, počeo je da funkcioniše skromno propuštajući svega osam milijardi kubika turkmenskog gasa. Njegovi godišnji propusni kapaciteti će, međutim, iznositi dvadeset milijardi kubika, što će obezbediti gas za celokupni prikaspijski region Irana i omogućiti da se izvozi gas koji se crpi na jugu zemlje. Uzajamni interesi se maksimalno poštuju: Ašhabad dobija garantovano tržište za plasman na korak od svojih granica, sever Irana opet je u mogućnosti da troši gas bez bojazni da će zimi ostati bez njega, Teheran će višak izvoziti, Turkemenija je u mogućnosti da otvori nove transiranske maršrute za dopremanje gasa na svetska tržišta, a Iran, zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju, postaje čvorište za turkmenski izvoz.

    KRAJ „VELIKE NAFTE“ Pred našim očima razvija se scenarij regionalne energetske saradnje, koja će učiniti kraj shemi “velike nafte”. Rusija je tradicionalni lider, Kina i Indija slede njen primer. Rusija, Iran i Turkmenija zauzimaju prvo, drugo i četvrto mesto u svetu po rezervama gasa, a Kina će u novom veku garantovano postati najveći njegov potrošač. Za SAD je to krajnje važno na globalno-strateškom planu.

    Turkmensko-iranski cevovod kao da se ruga politici SAD prema Iranu. SAD prete da će protiv Irana uvesti nove sankcije i tvrde da se Teheran “sve više i više zaglibljuje u izolaciju”. Međutim, predsednički avion Mahmuda Ahmadinežada je nesmetano poleteo na turneju po Srednjoj Aziji i srećno se prizemljio u Ašhabadu, gde je njegov putnik dočekan na crvenom tepihu. Kao rezultat njegovog susreta sa turkmenskim kolegom Gurbangulom Berdimuhamedovom, formirana je nova ekonomska osovina. “Prinudna” diplomatska strategija Vašingtona nije dala plodove: Turkmenija sa njenim bruto društvenim proizvodom od 18,3 milijarde dolara bacila je izazov jedinoj svetskoj supersili, čiji je BDP 14,2 biliona dolara, I što je najčudnije, Turkenija čini to sa izuzetnom ravnodušnošću.

    Ali to nije sve. Teheran se, kako se tvrdi, dogovorio sa Ankarom o tranzitnom dopremanju turkmenskog gasa u Tursku kroz već sagrađeni cevovod dug 2.577 kilometara, koji spaja Tebriz na severozapadu Irana sa Ankarom. Turska vodi nezavisnu spoljnu politiku i želi da postane čvorište za snabdevanje Evrope energentima, što opet znači da će Evropa izgubiti bitku za direktni pristup resursima Kaspija.

    Drugo, Rusiju, po svemu sudeći, ne brine to što se Kina koristi energetskim resursima Srednje Azije. Potrebe Evrope za energentima iz Rusije su smanjene i srednjeazijske zemlje pokušavaju da izađu na kinesko tržište. Iz aspekta Rusije Kina ne oduzima njihove energoresurse bilo da je reč o energentima namenjenim za izvoz ili unutrašnju potrošnju. Rusija je već obezbedila za sebe prilično snažno prisustvo u srednjeaziskom i prikaspijskom regionu da bi brinula zbog mogućnosti pomanjkanja energije.

    Za Rusiju je najvažnije da za Evropu ne izgubi status isporučioca energoresursa broj jedan. A srednjeazijske zemlje ne osećaju potrebu za izgradnjom novih transkaspijskih cevovoda, koje aktivno zagovaraju SAD, a čemu se Rusija uopšte ne protivi.

    Za vreme svoje nedavne posete Ašhabadu ruski predsednik Dmitrij Medvedev je normalizovao rusko-turkmenske odnose u oblasti energetike. Obnavljanje veza sa Turkmenijom je veliki uspeh za obe zemlje. Kao prvo, Turkmenija će sada isporučivati Rusiji do trideset milijardi kubika gasa godišnje. Drugo, kako je rekao Medvedev, “po prvi put u istoriji rusko-turkmenskih odnosa isporuke gasa će se vršiti na osnovu cenovne formule koja apsolutno odgovara uslovima na evropskom tržištu gasa”. Ruski komentatori naglašavaju da je “Gasprom” smatrao nepovoljnim da kupuje turkmenski gas, ali, ako je Moskva odlučila da ga plati visokom cenom, to znači da je odlučna u nameri da ne dozvoli da se on koristi na neki drugi način, u prvom redu, da se pusti u projektovani gasovod Nabuko, koji uživa podršku SAD.

    Treće, ma šta tvrdili zapadni propagandisti, Ašhabad ne vidi u kineskom cevovodu zamenu za “Gasprom”. Cenovna politika Rusije je takva, da je “Gasprom” za Ašhabad nezamnenjivi klijent. Cena po kojoj se turkmenski gas isporučuje Kini za sada se razmatra i ne može konkurisati ruskoj ponudi.

    GUBITAK SAD Četvrto, Rusija i Turkmenija su ponovo naglasili da su spremni da grade cevovod duž obale Kaspijskog mora u pravcu Rusije sa propusnim kapacitetom od 30 milijardi kubika. Očigledno da Rusija namerava da obezbedi za sebe još više gasa iz Srednje Azije, pored ostalog iz Turkmenije i Kazahstana.

    Peto, Moskva i Ašhabad su se dogovorili o zajedničkoj izgradnji cevovoda koji vodi od istoka ka zapadu i povezuje sva gasna nalazišta Turkmenije u jednu mrežu tako da se po svim cevovodima koji vode u Rusiju, Iran i Kinu može usmeravati gas sa svakog od tih nalazišta.

    http://standard.rs/vesti/41-svet/3676-pogled-iz-azije-energetski-rat-je-zavren-porazom-zapada-1-.html

  13. Varagić Nikola каже:

    POGLED IZ SAD: ENERGETSKI RAT JE ZAVRŠEN PORAZOM ZAPADA (2)

    ponedeljak, 11 januar 2010 12:32

    Andrea BONZANNI, „World Politics Review“, SAD

    U budućnosti će Rusija i Kina održavati skoro apsolutni balans poluga u Centralnoj Aziji, što u suštini predstavlja njihovu dirigovanu zajedničku dominaciju ili kondominium

    Prošlog meseca Zapad je definitivno izgubio još jednu veliku igru. Dvadesetogodišnji rat za prirodne resurse i uticaj u Centralnoj Aziji, vođen između SAD, uz podršku Evropske unije, s jedne strane, i Rusije i Kine, sa druge, sada je priveden kraju. Završen je u korist Rusije i Kine. Poraz Zapada postao je očigledan u svetlu sporog napredovanja cevovoda Nabuko i strateške preorijentacije centralnoazijskih republika prema Rusiji i Kini. A dva nedavna događaja su verifikovala taj poraz.

    Predsednik Kine Hu Đintao i šefovi država Turkmenistana, Uzbekistana i Kazahstana 14. decembra otvorili su ventil novog gasovoda kojim će se turkmenski prirodni gas trasportovati iz Samarkanda, u provinciju Sincjan na zapadu Kine, u grad Horgos. Cevovod, koji je razradio kineski energetski gigant CNPS ima propusni kapacitet od 40 milijardi kubika i proteže se na rastojanje od 1.250 milja preko teritorija četiri države.

    SPORAZUM OD 13 OKTOBRA Trećeg decembra preduzeće je dobilo blagoslov ruskog premijera Vladimira Putina, koji je izjavio da Moskvi odgovara činjenica da turkmenski gas ide na Istok, u Kinu. Putinove reči apostrofirale su značaj kinesko-ruske energetske saradnje, koja je suštinski napredovala i sada formira novu energetsku političku ekonomiju u Centralnoj Aziji, ali ne samo u njoj. U sporazumu potpisanom 13. oktobra dve države su se obavezale da će stvoriti osnove za dugoročno partnerstvo na bazi zajedničkih istraživanja nalazišta u Rusiji i trećim zemljama, a takođe za jeftine zajmove kineskih banaka ruskom energetskom sektoru iako su složena pitanja o kamatama i dalje ostala nerešena. Za sada.

    Odmah potom Rusija je postigla dva krupna uspeha: 22 decembra na susretu u Ašhabadu, na kome su prisustvovale visoke ličnosti Gasproma i Turkmengasa, ruski predsednik Dmitrij Medvedev i predsednik Turkmenistana Gurbanguli Berdimuhamedov učinili su kraj gasnom konfliktu između dve države. Konflikt je izbio u aprilu, kada su turkmenske vlasti optužile Gasprom da opstruiše cevovod kojim se turkmenski gas transprtuje u Rusiju. Oni su izjavili da je to Rusija učinila da bi izbegla kupovinu skupog turkmenskog gasa u periodu niske tražnje.

    Osim obnavljanja izvoza predviđenog za početak 2010. godine poseta Medvedeva takođe je dovela do potpisivanja značajnih dokumenata o strateškoj saradnji u sferi energetike i građevinarstva, kojima se predviđa produbljivanje i proširivanje 25-godišnjeg sporazuma koji su dve zemlje potpisale 2003. godine. Aneksi postojećim ugovorima su sačinjeni i Gasprom je pristao da kupuje turkmenski gas po ceni koja je približno ista ceni za evropska tržišta isključujući na taj način stimulisanje kaspijske republike da okreće svoj pogled prema Evropskoj uniji i međunarodnoj energetskoj industriji.

    TURKMENISTAN I KAZAHSTAN Pošto Turkmenistan već izvozi više od 70 milijardi kubika gasa godišnje, a verovatno nema dovoljne resurse za podmirivanje tekućih obaveza, malo je verovatno da će zemlja težiti da zaključi nove ugovore. Isto kao što je i Kazahstan, drugi krupni isporučilac prirodnih resursa u regionu, zadovoljan svojim ugovorima sa Rusijom i Kinom. Predsednik Nursultran Nazarbajev je nedavno izjavio da će odobriti samo inostrane investicije iz zemalja i kompanija koje žele da sarađuju u okviru njegovog autoritarnog plana industrijalizacije.

    Teško da će takav razvoj događaja dovesti u opasnost zapadnu energetsku bezbednost. Isporuke gasa Evropi neće biti ugrožene čak i u slučaju krupnijih dugoročnih prekida pošto će tražnja biti zadovoljena na račun ruskih gasovoda Južni tok i Severni tok, a takođe i na račun projekta Nabuko sa njegovim bliskoistočnim isporukama gasa.

    Međutim, nova situacija povući će za sobom i posledice po region jer cevovodi ne trasportuju samo naftu i gas – oni će takođe stvoriti dugoročnu uzajamnu zavisnost među državama i u značajnoj meri uslovljavati metode upravljanja i strateško pozicioniranje u odgovarajućim zemljama. To znači da će Rusija i Kina održavati skoro apsolutni balans poluga u Centralnoj Aziji, što u suštini predstavlja dirigovanu zajedničku dominaciju ili kondominium.

    A za takav ishod kriv je sam Zapad. Bez obzira na zajedničke regionalne interese sa Rusijom i Kinom – počev od razoružanja pa do iskorenjivanja terorizma i trgovine narkoticima – SAD i EU skoro da nisu izrazili želju da pristanu na ustupke i da se dogovore sa Moskvom i Pekingom o centralnoazijskim pitanjima. U sferi energetike ciljevi zapadne politike neodlučno su se kolebali između pokušaja da se u potpunosti depolitizuje grana pomoću takvih zakonskih instrumenata kao što je Energetska povelja, i odobravanjem podrške američkih i evropskih korporacija na osnovu neumesne pretpostavke da će njihova tehnološka superiornost osigurati primamljivije uslove za centralnoazijske lidere. S druge strane, Rusija i Kina su razradili inovativne odgovore putem serije bilateralnih ugovora i pomoću institucionalne strukture Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS).

    Osim toga, Zapad je potcenio fleksibilnost ruskog sistema poluga i „meke sile“ u regionu i dramatično precenio primamljivost svoje „normativne vlasti“. Insistirajući na pitanjima tipa demokratije i ljudskih prava – a to ne samo da nije ni na šta uticaloc nego je i uplašilo lokalne elite – Zapad je sam povećao atraktivnost Pekinga sa njegovom strogom privrženošću principu nemešanja u unutrašnje stvari druge države.

    Danas se Centralna Azija nalazi na dnevnom redu Baraka Obame, zajedno sa drugim značajnim pitanjima. Tokom prve godine vladavine njegove administracije nije urađeno ništa – jedino je potvrđena nominalna podrška projektu Nabuko. Međutim, neće biti pametno ostaviti region bogat resursima na raskrsnici Evrope, Azije i Bliskog Istoka, region koji je u susedstvu sa takvim vrućim tačkama kao što su Avganistan, Iran i Kavkaz. Mogućnost da se „priveže“ Centralna Azija za Zapad putem energetske trgovine danas je iscrpena, ali američki političari ne bi smeli da ignorišu stanje stvari u regionu.

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/41-svet/3677-pogled-iz-sad-energetski-rat-je-zavren-porazom-zapada-2-.html

  14. Varagić Nikola каже:

    MOGU LI ZEMLJE PIIGS RASTURITI EVROZONU

    ponedeljak, 25 januar 2010

    Marija ALEKSANDROVA

    Eksperti Evropske centralne banke naglašavaju da Grčku jednostavno nije moguće isključiti iz Evropske unije zbog nepostojanja odgovarajućih mehanizama

    U Evropi dolazi do postepenog raslojavanja na bogate i siromašne zemlje. Ove poslednje pokazale su se manje uspešnim u svojim mogućnostima čupanja iz krize, pa su, prema početnim slovima svojih imena, dobile i sopstvenu “marku” PIIGS, što je slično engleskoj reči “svinje”.

    Ta omanja grupa zemalja evrozone, koju čine Portugal, Irska, Italija, Grčka i Španija, sve dublje upada u ambis recesije, dok se Francuska i Nemačka oporavljaju posle ekonomskog pada. Situacija se toliko iskomplikovala u poslednje vreme da su neki eksperti počeli da govore i o mogućnosti raspada same zone opticaja evra.

    Pet zemalja PIIGS svim raspoloživim snagama pokušavaju da se izbore protiv opadanja proizvodnje, visoke nezaposlenosti i rastućih dugova. Među njima je i Španija, koja je zvanično primila štafetu prdsedavajućeg u Evropskoj uniji u narednih pola godine.

    SANKCIJE PROTIV SEBE Španija je za celu Evropu postala primer šta se može desiti kada je kompletna ekonomija “privezana” za građevinsku industriju. Kriza, koja je zahvatila zemlju pre više od dve godine zbog pada cena nekretnina, samo se pojačava. Nezaposlenost je dostigla 20 procenata, što je dvostruko više od prosečnog evropskog nivoa, a među španskom omladinom između 16 i 24 godine nezaposlenost dostiže čak 43 procenta. Prema mišljenju španskog ekonomiste Alfreda Pastora, u bliskoj budućnosti ne nazire se poboljšanje.

    “Bilo bi razumnije manje trošiti na društvene projekte i nešto više na pripreme kadrova“, kaže Pastor, “zato što će sadašnji projekti biti završeni, a mi se nećemo iščupati iz krize”.

    Ideja je da bi Španija, koja predsedava Evropskom unijom, trebalo da služi za primer drugima. I premijer Hose Luis Rodriges Sapatero je izneo predlog da se uvedu sankcije protiv onih zemalja koje ne mogu da se izbore sa ekonomskom krizom. Pritom se i sama Španija sasvim može naći među kažnjenim zemljama.

    Predlog je izazvao različite reakcije, a niz zemalja, uključujući Nemačku, odbilo je predlog Sapatera, označivši ga preagresivnim.

    KORUPCIONAŠKE MOGUĆNOSTI Za sada se evropska ekonomska strategija svodi na to da se svako snalazi sam. I nigde se taj princip ne pokazuje tako jasno kao u Grčkoj, krizom najviše pogođenoj zemlji EU. Grčku je upozorila Evropska centralna banka da hitno mora da smanji svoj ogromni spoljni dug.

    Udeo spoljnog duga Grčke, prema oceni eksperata, iznosi 120 procenata od ukupnog BDP, dok se bezbednim nivoom smatra 60 procenata. U duboku dužničku jamu, kako smatraju evropski ekonomisti, zemlja je upala zbog visokog nivoa korupcije, neefikasnog menadžmenta i izbegavanja plaćanja poreza.

    Kako navodi Kostas Bakuris, predsednik grčkog odelenja Transparncy International, “oko 30 procenata BDP gubi se zbog neregistrovanih prihoda”. „Ako mi u Grčkoj ne bi smo imali tako visok nivo izbegavanja plaćanja poreza kakav imamo danas, ne bi smo imali ni takve ekonomske probleme“, veruje ovaj ekspert. “Za nastajanje korupcije neophodni su odgovarajući uslovi. U našoj zemlji, na žalost, takvih mogućnosti je milion jer, prvo, antikorupcijsko zakonodavstvo kod nas nije jasno propisano i – što je najgore – ljude ne kažnjavaju. Mi smo dostigli tačku odakle nema povratka. Za našu generaciju nije ostalo ništa drugo nego da ljude šalje iza rešetaka”.

    Upravo to vlada i obećava da će činiti, zajedno sa drugim merama, kako bi se iščupala iz ekonomske krize. Kako je izjavio ministar finansija Georgij Papakonstantinu, ovog puta vlast će ispuniti svoje obećanje u vezi sa borbom protiv korupcije i izbegavanjem plaćanja poreza.

    IZUZETAK NIJE MOGUĆ Posle nedavnog skandala, u toku koga su evropske vlasti optužile Grčku da svesno frizira statističke podatke o stanju ekonomije, Grčka je postala objekat stalne pažnje. Atini je neophodno da hitno preduzme mere za borbu protiv deficita državnog budžeta i da jasno prikaže u šta se troše pare iz kase.

    “Sada bi svaka odluka vlade o raspodeli sredstava trebalo da bude objavljena na Internetu“, objašnjava minister Papakonstantinu. “Pored toga, uveli smo stroga pravila za prijem na posao u društvenom sektoru. U onim granama u kojima su najevidentniji poreski prekršaji uvešćemo striktnu kontrolu i zakon će se primenjivati po najstrožim kriterijumima. Naši evropski partneri budno prate da li zaista ispunjavamo data obećanja”.

    Bilo kako bilo, tek eksperti Evropske centralne banke naglašavaju da Grčku jednostavno nije moguće isključiti iz Evropske unije zbog nepostojanja odgovarajućih mehanizama. Za to nije dovoljna samo želja Grčke. Teorijski, Grčka može sačuvati evro kao nacionalnu valutu ako, na primer, u evrozoni odustanu da s njom koordiniraju monetarnu politiku. U praksi, smatraju eksperti, raspad evrozone je moguć, ali jedino ako zemljama PIIGS ne pođe za rukom da izađu na kraj sa ekonomskim problemima.

    („BBCRussian.com“)

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ
    http://standard.rs/vesti/41-svet/3764-mogu-li-zemlje-piigs-rasturiti-evrozonu-.html

  15. Varagić Nikola каже:

    PROROČANSTVO VACLAVA KLAUSA:

    EVROPA SPAVA I NJENA ULOGA U SVETU ĆE PADATI

    utorak, 06 jul 2010.

    Vaclav KLAUS

    Evropljane danas ne interesuju ni kapitalizam, ni tržišna privreda, rekao je predsednik Češke Vaclav Klaus na konferenciji koju je organizovao vašingtonski Institut za međunarodne finansije u italijanskom gradu Strezi

    Ja sam iz prilično male zemlje i na svet gledam kroz njenu perspektivu. Osim toga, držim da drugačije prosto i ne može. Ne osećam da imam pravo da govorim u ime velikih tvorevina kakve su, na primer, Evropa, Zapad ili čak ceo svet. Nemam takvih ambicija i divim se onom ko ih ima. I još, ma kako to paradoksalno zvučalo, osećam hendikepiranim zbog toga što sam ekonomista, koji rasuđuje (ili s bar nadam da rasuđuje) kao ekonomista. Zato moram da priznam kako mi ekonomski instrumentarijum u temi budućnih globalnih promena ne pomaže mnogo, ali neću da postanem politikolog amater.

    Ekonomska teorija bavi se ponašanjem ekonomskih subjekata i zato ona jednostavno ne ume da se bavi zemljama i kontinentima. Potrošači, investitori, kompanije – to su subjekti, koji se ponašaju racionalno. Njihovo ponašanje je predvidivo i zato se ono sistematski podvrgava analizi. Kontinenti se nikako ne ponašaju, oni čak i ne mogu da se nekako „ponašaju“, zato što nisu subjekti (u smislu ponašanja). Kontinenti ne konkurišu, oni ništa ne troše, ništa ne investiraju niti se bave inovacijama. Zato ima smisla govoriti o konkurentnoj sposobnosti pojedinih kompanija u Evropi, a nema smisla govoriti o konkurentnoj sposobnosti Evrope. Neekonomisti obično to teško poimaju.

    A mogu li se onda uopšte racionalno strukturirati razmatranja o globalnim ekonomskim promenama, političkim promenama, koje proističu iz njih, i promenama u vlasti? U svom nedavnom članku F. Erikson i R. Seli (F. Erixon, R. Sally) prave svetsku ekonomiju na „Aziji, koja ima radne snage u izobilju“, zatim na Latinskoj Americi, Africi i Srednjem Istoku, koji su bogati rudnim bogatstvima i, na kraju, na Zapadu, koji je „opremljen tehnologijama i kapitalom“. Na osnovu takve klasifikacije oni govore o budućem ekonomskom razvoju sveta, ali ne verujem da nam takav prilaz može išta dati. Istorija je ne jednom pokazala da je to „bogatstvo“ (ili opremljenost) predmet principijelnih i čudnovatih promena i da stoga koristiti današnje tek privremeno stanje stvari kao ključ za tumačenje budućnosti, teško da ima smisla.

    NOĆ NAD EVROPOM Većina nas u krajnjoj liniji – bar mi se tako čini – sve vidi drugačije. I polazi od toga da su ekonomski rast i razvoj mnogo povezaniji sa racionalno funkcionišućim ekonomskim (i političkim) institucijama i sa kulturnim i civilizovanim prostorom koji ih okružuju, nego sa opremljenošću „izvorima“. Drugim rečima, mi više verujemo u ideje Adama Smita, Ludviga fon Mizesa i F. A. fon Hajeka (mogu se još dodati Maks Veber i drugi), nego u relativnost modelskih vežbi sa proizvodnom funkcijom Koba–Duglasa (ili svakom drugom).

    Moje dugotrajno iskustvo sa komunističkim političkim, ekonomskim i socijalnim sistemom sasvim mi ubedljivo govori da standardni poroizvodni faktori – rad, kapital, prirodni resursi i tehnologija – igraju samo suštinski ograničenu ulogu, naročito u dugoročnoj perspektivi. Važan je kvalitet ekonomskog sistema.

    Pa ipak, pokušavam da izvršim veoma pojednostavljenu „vežbu“ na modelima. Razlikovaću tri ekonomska bloka različita po svojoj prirodi – Evropu, Ameriku i zemlje takozvane grupe BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Sve ostale zemlje, manje ili veće, bogatije ili siromašnije, zarad jednostavnosti ću svrstati u jedan od tih blokova (ne zato što to činim namerno, nego zato što je to veoma nalik na shemu Orvelovog sveta, koji je opisao u svojoj čuvenoj antiutopiji „1984“).

    Mi smo najbliže Evropi sa svim njenim prelepim, ali dekadentnim mestima, kao što su Lago Madžore i Streza, gde se sada nalazimo. I ništa mi ne ostaje nego da kažem da smatram kako će se pad značaja Evrope, koji traje već nekoliko decenija, nastaviti i dalje. Još 1950. godine, tojest, pre svega 60 godina, u Evropi je živelo 22 odsto svetskog stanovništva. U 2000. godini već ih je bilo samo 12 odsto. Prema sasvim pouzdanim demografskim prognozama, u 2050. godini ostaće ih svega sedam odsto. To su ogromne promene. U prošlosti je Evropa na promene takve vrste bila sposobna da reaguje pomoću svog kvalitetnog ekonomskog sistema (kvalitetnog u odnosu na ostali svet), zasnovanog na slobodnom tržištu, na vladavini prava, na garantovanim pravima na svojinu, a takođe pomoću svog liberalnog političkog sistema, koji je polazio od individualizma, slobode, demokratije, transparentnosti (imajući u vidu različitost Evrope) i veoma produktivnog sistema konkurencije.

    Ali to prestaje da funkcioniše. Evropljani sada dostignućima u radu smatraju slobodno vreme, a rizicima – zadovoljstvo već postignutim, funkcionišućim tržištem – državni paternalizam, individualizam – kolektivizam (prava grupe). Već dve decenije oni su se suprostavljali rizicima znatno snažnije nego Amerikanci, ali se svejedno ta razlika povećava. I sloboda u Evropi ima veoma nizak prioritet. Nemački filosof Peter Sloterdijk veoma precizno govori o „Europaische Komfortgesellschaft“ (evropsko društvo komfora), koje je praćeno „opštom letargijom“. To je veoma dobro i, naravno, upozoravajuće zapažanje.

    U centru svega toga je koncept „soziale Marktwirtschaft“ (socijalno orijentisana tržišna ekonomija), jedna od glavnih osnova evropeizma, kako ja nazivam heterogenu skupinu ideja, koje su, makar i povezane jedna s drugom, u suštini inkopatibilne. One danas dominiraju u Evropi.

    Evropljanima danas nisu interesantni kapitalizam i tržišna privreda, oni ne shvataju da njihovo ponašanje podriva upravo one institucije koje su bile zalog njihovih prošlih uspeha. Oni strastveno brane svoje neekonomske slobode, preciznije rečeno, oni najpre brane površnost, bezbrižnost, prostotu i obećanja modernističkog, ili čak postmodernističkog, evropskog društva, a ekonomske slobode ih previše ne brinu. Oni ne shvataju da će se ono što je kod njih ostalo od ekonomskih sloboda u budućnosti sve snažnije ograničavati i slabiti zbog „ludačke košulje“ unificirane i harmonizovane Evrope. Današnja napetost u evrozoni samo je jedan primer.

    Evropa u mnogim pogledima spava. Njena uloga i težina u svetu će padati, a može se desiti i da će za ostali svet Evropa prestati da bude interesantna. Interesantna će biti jedino nama, koji u njoj živimo.

    SUMRAK NAD AMERIKOM Ni budućnost Amerike ne izgleda bolje. Sloboda se tamo, kao i do sada, ceni, pa „Komfortgesellschaft“ još uvek tamo nema takvu težinu, evropska „letargija“ tamo se još nije tako duboko ukorenila. Neki elementi dinamike u Americi ostaju.

    Ali svedoci smo suštinskih promena u američkoj kulturi, u američkom sistemu vrednosti i u tome kako Amerikanci gledaju na svoju budućnost. Semena neverice u tržište, ličnu odgovornost, mogućnost i korist vertikalne rotacije, značaj individualnih dostignuća počinju da proklijavaju. I to nije slučajno. Ovde se odražavaju iz prošlosti uticaj neverovatne mere bogatstva i blagostanja (u galbrajtovskom smislu), povećavajuće kratkovidosti u pogledu na svet, prihvatanja diktature političke korektnosti, pojačavanje socijalno-inženjerskog mentaliteta i, ne namjmanje važno, doktrine envajronmentalizma (naročito njegove krajnje varijante – alarmizma globalnog otopljenja). Te tendencije trebalo bi ozbiljno razmatrati, ali se to za sada, bojim se, ne događa.

    I mada je te tendencije teško izmeriti, neki njihovi simptomi su dobro primetni. Administracija Baraka Obame suštinski se razlikuje od svih prethodnih administracija, pa i od administracije Bila Klintona. Način na koji je bila rešena sadašnja finansijska i ekonomska kriza navodi na oprez. Takođe nisu besopasni ni reforma sistema zdravstva i korišćenje problematike potencijalnih klimatskih proimena za pritisak na tržište.

    Dugotrajni deficit platnog bilansa, orijentacija na potrošnju i pozajmice umesto na štednju, vera u novu informatičku ekonomiju ili ekonomiju znanja (kao suprotnost tržišnoj ekonomiji) govori da će se SAD suočiti sa velikim teškoćama pokušavajući da očuvaju svoju sadašnju dominaciju. Pa ipak, Amerika ostaje zdravija od Evrope, u Americi jke ostalo više od Šumpetera (Joseph Alois Schumpeter), nego u Evropi, gde se on rodio (u Češkoj). Mada smo skloni da govorimo kako je Evropa budućnost Amerike, ipak verujem da će Amerika biti snažnija. Tamo neće biti toliko evropejske letargije.

    OSVIT BRIK Budućnost zemalja tipa BRIK daje mnogo više povoda za optimizam iako je očigledno da mogu postojati maksimalno dva scenarija. Ili će te zemlje i dalje postajati liberalnije i otvarati se prema svetu ili će se one razvijati u pravcu veoma rigidnog državnog kapitalizma i nekakve varijante merkantilizma. Ali postojeće razlike svode se na to da – što ljudi u tim zemljama dobro znaju – se uspeh i lični prosperitet mogu ostvariti jedino sopstvenim teškim radom i da taj posao umesto njih neće obaviti niko drugi. Evropljani i Amerikanci veruju u drugo: oni se nadaju da uspeh i lični prosperitet mogu doći zahvaljujući tehnologijama, obrazovanju, kompjuterima, nauci, bez teškog rada. I to je prilično principijelna razlika.

    Povoda za kritiku zemalja tipa BRIK ima mnogo. Teško da nam se može dopasti to što one pridaju malo značaja onom što je za nas od značajno – političkoj demokratiji. Ali, svidelo se to nama ili ne, tek mi moramo da se pomirimo s tim da je za ljude u tim zemljama danas ekonomska sloboda mnogo važnija od političke slobode. Dajte da priznamo da ovde s njihove strane postoji određeno racionalno zrno jer demokratija je „predmet raskoši“ (u ekonomskom smislu reči) i tražnja takve robe zavisi od stepena ekonomske zrelosti, od bogatstva i od veličine BDP po glavi stanovnika. Zato smatram da će u tim zemljama vremenom rasti tražnja za demokratijom.

    Moramo se osloboditi starih klišea i predrasuda. Veoma mi je žao što je sa padom komunizma u principu prestala da postoji jedna važna poddisciplina ekonomije – teorija komparativnih ekonomskih sistema. Zajedno s tim su izgubljeni svi teorijski okviri za ocenu alternativnih ekonomskih sistema. Ostaje nam samo veoma površinski „story-telling“, a teorije nema. Kakva je današnja ekonomija Kine – varijanta tržišne ekonomije, ili varijanta planske (komandne) ekonomije? Naravno, postoji mnogo knjiga o ekonomiji Kine, ali ja tražim i druge knjige, koje bi se zvale „Komparativni ekonomski sistemi: Kina (ili Rusija)“. Ne znam ni za jednu takvu knjigu.

    Postoji niz razloga da verujemo u dugoročni ekonomski rast tih zemalja. Ali u kratkom ili ne veoma kratkom periodu taj rast može da bude zaustavljen zbog teškoća, koje im pokušavaju stvoriti dva „giganta“ u slabljenju. To su Evropa i Amerika sa svojim protekcionizmom, sa proturanjem iracionalnih argumenata u korist „fair trade“, sa njihovim optužbama na račun zemalja BRIK za antidamping, sa upornim zahtevima da se u celom svetu primenjuju radni, medicinski, ekološki, higijenski i drugi svemogući standardi, bez obzira na stanje ekonomije, sa njihovom ponudom da prihvate najvažnije otkriće poslednjeg vremena, upereno protiv tržišta – apsurd globalnog otopljenja.

    Ovde sam ukratko izložio svoje viđenje onog što će se događati u svetu u bliskoj budućnosti.

    Autor je predsednik Češke Republike

    iHNed.cz, Češka

    http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/4912-proroanstvo-vaclava-klausa-evropa-spava-i-njena-uloga-u-svetu-e-padati-.html

  16. Varagić Nikola каже:

    Рахими: Иран треба да се отараси прљавих долара и евра

    Ирански потпредседник Мохамад Реза Рахими изјавио је да би његова земља требало да се „отараси прљавих долара и евра” које има у резервама, као одговор на санкције УН због спорног нуклеарног програма Техерана.

    Рахими је рекао да ће Иран пословати само у ријалима, иранској валути, и валутама земаља са којима тргује, пренела је агенција АП.

    Савет безбедности УН је у јуну, на захтев САД, одборио нове санкције Ирану како би га приморао да суспендује свој спорни нуклеарни програм.

    Ирански председник Махмуд Ахмединежад је рекао да је његова земља спремна за наставак дијалога са међународном заједницом, али под условом да јој се призна право на обогаћивање уранијума, што Запад не прихвата, сматрајући да Иран жели да производи атомско оружје.

    Власт у Техерану, међутим, тврди да је ирански нуклеарни програм мирољубив, односно да му је циљ задовољавање енергетских и медицинских потреба.

    Танјуг
    објављено: 09.08.2010.

  17. Varagić Nikola каже:

    Техеран планира изградњу новог нуклеарног постројења

    ТЕХЕРАН –Ирански званичници саопштили су да ће почети изградњу новог нуклеарног постројења за обогаћивање уранијума.

    Потпредседник Али Акбар Салехи је обелодањивањем плана о изградњи „ударио шамар” међународним напорима да се обустави спорни нуклеарни програм, за који западне земље сумњају да има за циљ прављење нуклеарног оружја, пренела је агенција АП.

    Планирано нуклеарно постројење једно је од 10 нових које је Иран одобрио прошле године.

    У саопштењу на државној телевизији речено је да су локације одређене за свих 10 постројења, али детаљи нису изнети.

    Иран има велико нуклеарно постојење у Натанцу и мање у близини Кома.

    Техеран тврди да је неопходно 20 нуклеарних постројења да би се задовољиле потребе производње електричне енергије у наредних 15 година.

    Танјуг
    објављено: 16.08.2010. 12:40

    Кина постала друга светска економска сила

    ТОКИО – Кина је, ако је ценити на основу података за други квартал ове године, по економској снази премашила Јапан и постала друга светска привредна сила, иза САД, објављено је данас у Токију.

    Јапански бруто домаћи производ (БДП), којим се уобичајено мери привредна снага неке земље, достигао је током периода април – јун ове године вредност од 1.286 милиона долара, док је исти показатељ за Кину у том раздобљу био већи и износио је 1.335 милиона долара, пренела је америчка агенција АП .

    Кина ће ове године, судећи према најновијим проценама, остварити висок привредни раст од приближно десет одсто, док Јапан може рачунати на знатно скромнију стопу економске експанзије у 2010. од два до три процента.

    Међународни економисти наглашавају да се разлика у снази две најмоћније азијске економије „опасно” смањила, на штету Јапана, већ поткрај минуле године.

    Јапан је, иначе, у протеклом кварталу остварио само симболичан привредни раст од 0,4 одсто, рачунато према годишњој основи, док је Кина у истом периоду имала нешто нижи економски успон него у прва три месеца, када је „укњижила” експанзију већу од 11 одсто.

    Шеф економиста компаније „Берклиз кепител” у Токију Киохеи Морита сматра да најновији показатељи о даљем јачању позиција Кине на рејтинг листи најмоћнијих светских економија имају „симболичко” значење.

    Треба, ипак, имати у виду да је у Јапану, чије становништво (око 130 милиона) нагло стари, просецан БДП по глави становника лани износио 37.800 долара, док је исти показатељ за Кину у 2009. години био драстично мањи – свега 3.600 долара.

    САД у којима сада живи око 310 милиона људи су, иначе, лани имале просечан БДП по глави становника од 42.240 долара, што значи да је, мерено на основу тог показатеља, стандард просечног Кинеза још далеко нижи у односу на житеље Јапана и САД.

    Стручњаци истичу, осим тога, да је богатство међу више од 1,3 милијарде Кинеза сада распоређено веома неуједначено, па је животни стандард неколико стотина милиона сељака у најмногољуднијој земљи света осетно нижи од просека за целу земљу, а поготово ако се упореди са становницима густо насељених индустријских центара какви су Шангај, Пекинг и други велики градови.

    Кина ће, међутим, према дугорочној пројекцији, коју су сачинили пре две године амерички експерти, већ крајем наредне деценије престићи, по привредној моћи, САД и постати по томе без премца у свету.

    Амерички стручњаци, такође, предвиђају да ће у групи од пет најмоћнијих светских економија до половине овог века осим Кине, САД и Јапана, бити још две земље – Бразил и Русија – које располажу огромним резервама енергетских и разних других стратешки важних сировина.

    Танјуг

    објављено: 16.08.2010.

  18. Varagić Nikola каже:

    EVROPA KAO JEDINSTVENO TRŽIŠTE JE ČISTA ILUZIJA

    ponedeljak, 16 avgust 2010

    Kateřina KOUBOVÁ

    Mario Monti. „Jedinstveno tržište je nepopularno kao nikada do sad, ali nam je kao nikada do sad i potrebno“

    Da li ste probali da dobijete nameštaj iz nemačke internet-prodavnice? Jeste li sa jedinstvenom kartom putovali od Pariza do Bugarske, i stigli do cilja? Da li ste želeli da u iznajmljenom automobilu proputujete Evropom? Ako ste španski građevinac i želite da radite u Poljskoj, hoćete li to moći? Nećete! Evropa je puna granica.

    Kraj prozorčića na lionskoj stanici u Parizu ljuti se i plače Bugarka Gaja, 20-godišnja devojka. Ona pokušava da vrati kartu koju je uoči ferija kupila od francuske železnice. Karta je do bugarske prestonice Sofije.

    “Noću su nas izbacili iz voza u Berlinu! Morali smo da putujemo autostopom, shvatate li?”, objašnjava ona na solidnom francuskom i, puna gorčine, plače.

    BARIJERE OPSTAJU Dama s onu stranu šaltera očigledno je ne razume. Sa kartom je sve u redu. “Da, ali tamo ne piše da je karta do Sofije, tamo su samo kodovi sa tri slova. Vidite? Nemački kontrolor ne priznaje tu kartu za važeću”, objašnjava Gaja. Posle duže rasprave, nju su uputili na Severnu stanicu, gde je i kupila tu kartu.

    Jedinstveno evropsko tržište jednostavno ne funkcioniše. Ono je nastajalo kao Evropska ekonomska zajednica 1957. godine, a cilj njegovog stvaranja bilo je ukidanje carina, što se i dogodilo 1968. godine.

    Barijere se postepeno uklanjaju, ali s mukom. Čak i šengenski prostor, u kome se preko granice može putovati „kao kod kuće“ samo sa pasošem, malo šta daje. „Dogodila se erupcija islandskog vulkana i avioni su prestali da lete. Mi smo se nalazili u Španiji i trebalo je da odemo u Belgiju. Iznajmili smo renta-kar kod agencije, koja postoji u svakoj zemlji, ali smo na granicama sve vreme morali vraćati automobil i iznajmljivati drugi od te iste agencije“, kaže Slovakinja Renata.

    Svi se sećamo šta je bilo nakon našeg ulaska u Evropsku Uniju. Samo su tri zemlje dozvolile Česima da rade bez specijalne dozvole za rad. Danas se tržište rada zvanično smatra, da tako kažemo, otvorenim. Strah od jeftinih „poljskih instalatera“, koji su preplavili celu Evropu, nestao je. „Ali se taj strah sada pojavio kod poljskih građevinaca, kojih manjka i koji u svojoj kući diktiraju cene. Oni se boje konkurencije španskih inženjera, koji sada kod svoje kuće nemaju posla. Te bojazni su neosnovane, doduše. Da bi počeli nešto graditi u Poljskoj, Španci moraju da polože profesionalne ispite i dokažu da govore poljski“, kaže poznati italijanski ekonomista Mario Monti, šef italijanske ekonomske škole Bocconi i bivši evropski komesar za pitanja unutrašnjeg tržišta.

    VREME ZA UJEDINJENJE Upravo je on za Evropsku komisiju pripremio plan za prevazilaženje barijera, a najesen će biti preduzeti i konkretni koraci. „U protivnom će biti sve gore“, upozorava on i objašnjava zašto: desne partije dolaze na vlast i odustaju od dalje integracije. Pritom Monti smatra da je upravo sada vreme da se ujedini evropsko tržište.

    „Gde će vlasti tražiti stimulanse za ekonomski rast? Svakako ne u budžetima i ne u slabljenju evra. Monolitno tržište to je put ka velikoj konkurentnoj sposobnosti Evrope i ka rastu“, kaže Monti. On smatra da će biti dovoljno da političari taj zadatak postave kao prioritet, a tu može pomoći i, na primer, predviđeni evropski patent koji će zaštiti izum kompanije odjednom u svim zemljama EU. „Znam da to ne zvuči baš privlačno, ali je pogrešno misliti da je jedinstveno tržište program jučerašnjeg dana“, dodaje Monti. „Jedinstveno tržište je nepopularno kao nikada do sad, ali nam je kao nikada do sad i potrebno“.

    Bivši evropski komesar Megleva Kuneva kaže da na taj način nastaju i razne nedoumice, kada ljudi počinju misliti da ograničenja postoje samo za Istok. „U Mađarsku je došla devojka i kaže, da ne može da snimi muziku sa britanskih servera zato što je ona sa Istoka. Što je izbor manji, to smo mi manje građani“.

    iDNES.cz, Češka

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ
    http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5179-evropa-kao-jedinstveno-trite-je-ista-iluzija-.html

  19. Varagić Nikola каже:

    BRISEL 30. 09. 2010

    PRESS

    Evropa na ulicama!

    Više desetina hiljada ljudi iz različitih zemalja juče je protestovalo u Briselu zbog mera štednje koje su uvele vlade EU. Generalni štrajk održan je i u Španiji, gde je povređeno 11 ljudi

    Više od 100.000 ljudi iz oko 30 evropskih zemalja juče je marširalo ulicama Brisela u Belgiji u znak protesta zbog mera štednje koje su uvele brojne nacionalne vlade članica EU. Generalni štrajk juče je organizovan i u Španiji, gde je širom zemlje povređeno 11 osoba, a protesti su održani u Portugalu, Poljskoj, Irskoj, Italiji i Letoniji.

    Jučerašnji protest u Briselu bio je jedan od najvećih u poslednjih nekoliko godina. Veliki protest organizovala je Konfederacija sindikata EU (Etuc). U njihovom saopštenju se upozorava da bi radnici EU mogli da postanu najveće žrtve finansijske krize koju su izazvali bankari i trgovci. Briselska policija saopštila je da je iz predostrožnosti danas uhapsila 148 osoba koje su nosile neprikladne predmete, bez preciziranja o kakvim predmetima je reč.

    Opšti štrajk zbog najavljenih mera štednje juče je održan i u Španiji. Generalni štrajk prvi je od 2002. i ukazuje na neslaganje sindikalnih organizacija i socijalističke vlade.

    Kralj Huan Karlos Burbonski i njegov sin princ Filip od Asturije otkazali su sve svoje javne obaveze za juče u znak poštovanja prema pravu zaposlenih na obustavu rada, prvu od dolaska socijalističkog premijera Hozea Luisa Sapatera na vlast 2004. godine.

    Španski nacionalni radio izvestio je da su se pojedini učesnici demonstracija sukobili sa policijom i da je širom zemlje povređeno 11 ljudi.

    Štrajkači su još pre zore sprečili kamione da isporuče proizvode na glavnim prodajnim mestima u Madridu, Barseloni i drugim većim gradovima i bacali su jaja na vozače koji su pokušali da izađu iz jedne garaže u Madridu gde se nalaze autobusi gradskog prevoza.

    Grčka

    Sindikalna konfederacija ADEDY, koja okuplja zaposlene u javnom sektoru, najavila je generalni štrajk za 7. oktobar. To je samo jedan u nizu protesta koji su ove godine potresli zemlju zbog oštrih mera štednje vlade Jorgosa Papandreua, koja na taj način pokušava da izvuče Grčku iz duboke ekonomske krize. Vlada nema izbora pošto je to preduslov za dobijanje zajmova od MMF-a i evropskih finansijskih institucija u iznosu od 120 milijardi evra.

    Slovenija

    Planovi vlade premijera Boruta Pahora da zamrzne plate zaposlenih u javnom sektoru izveli su na ulice najmanje polovinu radnika i službenika u tom sektoru. Sindikati upozoravaju vladu da će organizovati nove proteste ukoliko predloži podizanje starosne granice za odlazak u penziju na 65 godina života.

    Francuska

    Plan vlade Nikole Sarkozija da pooštri uslove za odlazak u penziju i starosnu granicu pomeri sa 60 na 62 godine izazvala je oštre proteste sindikata čiji članovi ne žele da se odreknu te privilegije. Zemlju su već potresla dva velika talasa protesta, a najavljuju se i novi štrajkovi.

    Španija

    Vlada premijera Hozea Luisa Sapatera izvela je reforme javnog sektora u kojima su predviđene oštre mere štednje i izvršila reforma penzionog sistema sa podizanjem starosne granice za odlazak u penziju sa 65 na 67 godina.

    Italija

    Zbog ekonomske krize vlada Silvija Berluskonija bila je primorana da smanji sredstva lokalnim upravama i da zamrzne plate zaposlenima u javnom sektoru. Sindikati planiraju da početkom oktobra održe štrajkove na kojima će tražiti poreske reforme kako bi se što pravednije podelio teret ekonomske krize.

    Rumunija

    Vlada premijera Emila Boka bila je prisiljena da smanji plate u javnom sektoru za 25 odsto i da poveća PDV sa 19 na 24 procenta kako bi umanjila ogromni deficit u državnoj kasi. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo u sindikatima, koji danima održavaju štrajkove. Prošlonedeljni protesti policajaca doveli su do ostavke ministra unutrašnjih poslova.

    Britanija

    Koaliciona vlada Dejvida Kamerona bila je prisiljena da povlači nepopularne poteze, poput mera štednje u oblasti socijalne zaštite. London je početkom meseca paralisao štrajk zaposlenih u podzemnoj železnici.

    (AG.)

  20. Varagić Nikola каже:

    Делорове сумње у Немачку

    Од нашег сталног дописника

    Брисел, 8. октобра – Жак Делор (85), француски социјалиста и бивши председник Европске комисије (1985– 1995), познат као један од „очева Европе”, упитао је јуче са говорнице Европског парламента у Бриселу – да ли је Немачка још верна вредностима ЕУ? Он није именовао немачког канцелара Ангелу Меркел, али нико није имао дилему да је њој упућено питање: да ли је највећа земља ЕУ која је уједињена пре 20 година и даље заинтересована за европски пројекат? Делорово гостовање на пленарној седници завршено је петоминутним стојећим овацијама, а Немачка се нашла на мети његовог говора јер је превише оклевала да помогне Грчкој када је запала у финансијске тешкоће.

    Говорећи о некадашњем немачком канцелару Хелмуту Колу, истакао је његову мудрост, храброст и визију када је одлучио да укине националну валуту која је била један од стубова власти и понос Немачке и замени је за евро.

    „Али он је тако ојачао положај земље у Европи и свету. Нисам мотивисан носталгијом док ово говорим. Само питам Немачку. Да ли су вредности које смо наследили од очева и даље присутне и доминантне? Задужбина која нам је предата заснива се на питању – зашто желимо да смо заједно, више него на уговорима и међуинституционалним аранжманима”, казао је Делор.

    Он је признао да је својевремено имао страх од немачког уједињења и прикључења бивше ДР Немачке, јер је економска ситуација у њој била катастрофална, али да се борио за њено место у Европи и због тога трпео многе критике.

    „Дан после пада Берлинског зида покушао сам да објасним да источни Немци имају место у тадашњој ЕЕЗ. Нисам био сигуран да ће то успети. Страховао сам од поделе на источњаке и западњаке. Али западни Немци су показали велики ентузијазам, ишли су на исток да отварају фабрике и да покрећу бизнис. Наравно да сам имао страх, али то је нормално с обзиром на то да сам имао одговорност”, подсетио је Делор на догађаје пре 20 година.

    Он је такође рекао да је „дужност” Немачке да вуче напред европски пројекат и оценио да је алтернатива томе тумарање од данас до сутра засновано на многим компромисима који јесу неопходни, али не отварају перспективу за будућност. Све време трајања Делоровог излагања поред њега је стајао Лотар де Мезијер, једини демократски изабран премијер некадашње ДР Немачке чија се демохришћанска унија 1990. године утопила у истоимену партију западних Немаца на чијем је челу данас Ангела Меркел.

    Поред говора који је одржао у ЕП, Делор је медијима дао неколико изјава које су цитиране као наслови. „Рекао сам једном да је Европи потребна душа. То би могло да увреди неке вернике, али сам то рекао у секуларном смислу. Европи је даље потребна душа”, објаснио је Делор.

    „Подсетио сам у свом говору у ЕП да европска демократија постоји. Ето јутрос је захваљујући ЕП усвојена измењена директива о слободи услуга, и то је прошло. Али колико влада је било ту да разговарамо о раду парламента? Колико их је било да објасне да у Европи постоји демократија? Ниједна. Ова антипедагогија не долази од европских институција, него од националних влада”, сматра бивши председник ЕК са најдужим стажом у историји.

    „Управо сам указао на један од разлога зашто није успела”, казао је Делор у одговору на питање о пропасти Лисабонске агенде која је требало да од ЕУ створи водеће тржиште у свету.

    „Постоје још два разлога. Глобализам, који има тенденцију да преузме све национално, чак и регионално, и индивидуализам који се укоренио у нашим друштвима. То је лоше за националне демократије и за европску демократију”, оценио је Делор и додао да би могао да критикује и Лисабонски уговор.

    Лош однос Ангеле Меркел и француског председника Николе Саркозија, који такође није Делоров љубимац, још један су од разлога за забринутост ветерана европске политике.

    „Европа једноставно није федерација попут САД, па да живи кроз демократију, она живи кроз националне владе. Али ако они одлуче да разговарају данас као што су разговарали на Бечком конгресу пре два века, онда се ништа не може. Не можете стварати Европу која ради против својих влада, иако су оне данас далеко од оптимизма према ЕУ”, закључио је Делор.

    В. Јокановић

    објављено: 09/10/2010

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Delorove-sumnje-u-Nemacku.sr.html

  21. Varagić Nikola каже:

    Ima li spasa za Evropu?
    The New York Times
    20.01.2011.
    Ima nešto vrlo simbolično u činjenici da je današnja evropska kriza počela u Grčkoj. Evropska nesreća ima sve odlike klasične grčke tragedije, u kojoj plemeniti junak na kraju strada zbog svoje fatalne oholosti.

    Ne tako davno, Evropljani su mogli da kažu, i to s pravom, da tekuća ekonomska kriza zapravo otkriva prednosti njihovog ekonomskog i socijalnog uređenja. Poput Amerike, i Evropa je ušla u ozbiljnu krizu nakon globalnog finansijskog kraha, ali je u Evropi ljudska strana te krize bila mnogo manje pogubna nego u Americi. U većem delu Evrope, pravila koja regulišu otpuštanje radnika doprinela su da se gubitak poslova ograniči, dok su snažni programi socijalne zaštite omogućili da čak i nezaposleni zadrže zdravstveno osiguranje i nastave da primaju osnovni dohodak. Možda je evropski bruto domaći proizvod pao isto koliko i naš, ali Evropljani nisu pretrpeli ni približno iste muke. A istina je da ih još uvek ne trpe.

    Ipak, Evropa je u velikoj krizi – jer je njeno najveće dostignuće, jedinstvena valuta koju je usvojila većina evropskih zemalja, sada u opasnosti. Štaviše, ova valuta sve više podseća na zamku. Irska, koju su donedavno zvali „keltskim tigrom“, sada se grčevito bori da izbegne bankrot. Španija, doskora privredna sila u ekspanziji, sada ima stopu nezaposlenosti od 20 procenata, a čeka je dugogodišnja bolna i mučna deflacija.

    Tragedija „evrokrize“ je u tome što je stvaranje evra trebalo da bude najveće dostignuće jednog velikog i plemenitog poduhvata: generacijskog rada da se na ratom razorenom kontinentu uvedu mir, demokratija i zajednički prosperitet. Ali tvorci evra, opijeni grandioznošću i romantikom svog projekta, rešili su da ignorišu svakodnevne, predvidljive poteškoće koje donosi zajednička valuta – da ignorišu upozorenja, izrečena na samom početku, o tome da Evropa nema institucije koje će omogućiti funkcionisanje zajedničke valute. Umesto toga, prepustili su se maštarijama, ponašajući se kao da plemeniti cilj njihove misije daleko prevazilazi takve probleme.

    Rezultat je tragedija, ne samo za Evropu, već i za čitav svet, kome je Evropa najvažniji uzor. Evropljani su nam pokazali da mir i jedinstvo mogu funkcionisati na istorijski nasilnom prostoru, stvarajući tako neka od najpristojnijih društava u čitavoj ljudskoj povesti, spajanjem demokratije i ljudskih prava sa individualnom ekonomskom sigurnošću o kakvoj Amerika ne može ni da sanja. Ova dostignuća sada se urušavaju, dok evropski san prevelikom broju ljudi postaje noćna mora. Kako se to dogodilo?

    Sve je počelo sa ugljem i čelikom. Devetog maja 1950. – datum koji se sada proslavlja kao Dan Evrope – Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, predložio je da njegova zemlja i Zapadna Nemačka objedine svoju proizvodnju uglja i čelika. Možda zvuči prozaično, ali Šuman je izjavio da se radi o nečemu mnogo značajnijem od prostog poslovnog aranžmana.

    Pre svega, zbog nove Evropske zajednice za ugalj i čelik, svaki budući rat Nemačke i Francuske postaće „ne samo nezamisliv, već materijalno nemoguć“. I to će biti prvi korak ka „evropskoj federaciji“, koja će biti ostvarena korak po korak, preko „konkretnih dostignuća koja prvenstveno stvaraju de facto solidarnost“. Drugim rečima, ekonomske mere će ispunjavati svakodnevne ciljeve i promovisati političko jedinstvo.

    Evropska zajednica za ugalj i čelik je vremenom evoluirala u carinsku uniju, gde se slobodno trguje svom robom. Potom, sa širenjem demokratije u Evropi, širile su se i evropske sjedinjujuće ekonomske institucije. Grčka, Španija i Portugalija ušle su nakon rušenja svojih diktatorskih režima; Istočna Evropa posle pada komunizma.

    Stvaranje evra proglašeno je za sledeći logičan korak u ovom procesu. Ponovo će privredni rast biti podstican delovanjem koje istovremeno jača evropsko jedinstvo.

    Prednosti jedinsvene evropske valute bile su očigledne. Niste više morali da menjate novac kada dođete u drugu zemlju; nije više bilo nedoumice kod uvoznika o tome koliko će ih jedan posao na kraju koštati i kod izvoznika o tome koliko će im obećani novac zaista vredeti. Zatim, zajednička valuta će jačati osećaj evropskog jedinstva. Šta može da krene naopako?

    Odgovor je, nažalost, da monetarne unije uz svoje prednosti nešto i koštaju. A argumenti za jedinstvenu evropsku valutu bili su mnogo slabiji od argumenata za jedinstveno evropsko tržište – što su evropski lideri rešili da ignorišu.

    Kada je predložena jedinstvena evropska valuta, logično pitanje je bilo da li će ona funkcionisati podjednako dobro kao dolar u Americi. A odgovor je bio, očigledno, ne. Evropa nije fiskalno integrisana. Nemački poreski obveznici neće automatski platiti deo grčkih penzija i spasavati irske banke. I mada Evropljani imaju pravo da se slobodno kreću u potrazi za poslom, u praksi su zbog nedovoljne kulturne integrisanosti – pre svega zato što ne govore istim jezikom – radnici mnogo manje geografski pokretni od svojih Američkih kolega.

    Amerika, kao što znamo, ima monetarnu uniju koja funkcioniše, a znamo i zašto funkcioniše: jer koincidira sa nacijom – nacijom sa velikom centralnom vladom, sa zajedničkim jezikom i zajedničkom kulturom. Evropa nema ništa od toga, zbog čega je ideja o zajedničkoj valuti od početka bila sumnjiva.

    Ovo nisu nove stvari: sve što sam pomenuo bilo je dobro poznato 1992. godine, kada je Mastrihtskim ugovorom pokrenut projekat evra. Zašto se sa tim projektom nastavilo? Zato što je ideja o evru očarala evropske elite. Osim u Britaniji, gde je Gordon Braun nagovorio Tonija Blera da se ne priključuje, politički lideri širom Evrope bili su opijeni romantikom ovog projekta, toliko da je svaki skeptik proglašavan marginalcem.

    Evro je zvanično nastao 1. januara 1999. U prvo vreme, to je bila virtuelna moneta. Računi u bankama i elektronski transferi novca bili su izraženi u evrima, ali su ljudi u novčaniku još uvek nosili franke, marke i lire (koje se sada smatraju denominacijama evra). Tri godine kasnije, izveden je konačni prelazak i evro je postao evropski novac.

    Prelazak je tekao glatko. Bankomati i kase zamenjeni su na brzinu i bez mnogo grešaka. Evro je ubrzo postao jedna od glavnih međunarodnih valuta. Stvaranje evra podiglo je poverenje, posebno poverenje u one evropske zemlje koje su oduvek smatrane rizičnim za investiranje. Tek je kasnije postalo očigledno da je ovaj porast poverenja bio mamac za opasnu zamku.

    Ljudi još uvek govore o svetskoj ekonomskoj krizi 2008. kao da je to nešto što je nastalo u Americi. Ali Evropa je jednako odgovorna. To je bila, može se reći, severnoatlantska kriza, a stari i novi kontinent zajedno su učestvovali u njenom stvaranju. Mi smo imali nepouzdane dužnike, koji su ili sami izabrali ili bili prevareni da uzmu kredit prevelik za njihova primanja; Evropljani su imali periferne ekonomije, koje su se isto tako zaduživale više nego što su mogle da vrate. U oba slučaja, mehuri nekretnina su prikrili osnovnu neodrživost zaduživanja: dokle god su cene nekretnina rasle, dužnici su mogli da otplaćuju kredite daljim zaduživanjem na osnovu svojih nekretnina. Međutim, pre ili kasnije, muzika je morala da stane. Bilo je samo pitanje vremena kada će se nešto strašno desiti na obe strane Atlantskog okeana.

    U Evropi, prvi talas krize došao je sa pucanjem ovih mehura nekretnina, što je rezultiralo ogromnom nezaposlenošću u perifernim ekonomijama. Dve hiljade sedme, radnici u građevinskoj industriji činili su 13 procenata ukupnog broja zaposlenih i u Španiji i u Irskoj, što je dvostruko više nego u Americi. Kada je gradnja naglo zaustavljena, počela su otpuštanja. Ukupna zaposlenost je pala 10 procenata u Španiji i 14 procenata u Irskoj; ekvivalent irske situacije u Americi bilo bi gubljenje 20 miliona radnih mesta.

    Ali to je bio tek početak. Krajem 2009, dok se većina zemalja u svetu oporavljala od finansijske krize, evropska kriza dostigla je novu fazu. Prvo Grčka, pa Irska, pa onda Španija i Portugal, sve ove zemlje pretrpele su drastičan pad poverenja investitora, pa samim tim i značajan rast troškova kreditiranja. Zašto?

    U Grčkoj je priča jednostavna: vlada se ponašala neodgovorno, lagala o tome, a onda je uhvaćena u laži. U vreme dok su se krediti lako dobijali, konzervativna vlada Grčke napravila je veliki dug – mnogo veći nego što je htela da prizna. Kada je 2009. došla nova vlada, rasvetljene su računovodstvene mahinacije; iznenada je otkriveno da Grčka ima i mnogo veći deficit i značajno veći dug nego što su svi mislili. Investitori su, naravno, odlepršali.

    Ali Grčka nije reprezentativan slučaj. Španija, jedna od najvećih kriznih država, do pre samo nekoliko godina bila je uzorna evropska zemlja, sa uravnoteženim budžetom i sa javnim dugom upola manjim od nemačkog, gledano procentualno prema BDP-u. Isto je važilo i za Irsku. Šta se dogodilo?

    Prvo, te zemlje su doživele direktni fiskalni udar. Prihodi su pali i u Španiji i u Irskoj, delom i zato što su poreski prilivi uveliko zavisili od transakcija nekretnina. Za to vreme, nezaposlenost je rasla, a sa njom i troškovi izdataka za nezaposlene – podsećam, radi se o evropskim državama blagostanja, koje imaju mnogo sveobuhvatnije programe zaštite svojih građana nego mi. Rezultat toga je da su Španija i Irska od budžetskih suficita od pre krize došle do ogromnih budžetskih deficita do 2009. godine.

    Zatim smo imali troškove finansijskog pospremanja. Oni su bili izuzetno visoki u Irskoj, gde su banke divljale u godinama privrednog rasta (što im je bilo dopušteno zahvaljujući bliskim ličnim i finansijskim vezama sa državnim zvaničnicima). Kada je mehur pukao, solventnost irskih banaka odmah je postala sumnjiva. Pokušavajući da izbegne paničnu navalu na finansijski sistem, irska vlada je izdala garancije za sve bankarske dugove – i tako dugove natovarila na vrat samoj sebi i dovela u pitanje sopstvenu solventnost. S druge strane, velike banke u Španiji bile su strogo regulisane, ali je postojala, i još uvek postoji, velika nelagoda oko statusa manjih štednih banaka i zabrinutost oko toga koliko će još novca vlada Španije morati da potroši kako bi spasla ove banke.

    Neki ekonomisti, uključujući i mene, posmatraju Evropu i imaju utisak da su taj film već gledali, pre desetak godina na drugom kontinentu – preciznije, u Argentini.

    Za razliku od Španije i Grčke, Argentina nikad nije napustila svoju valutu, ali je 1991. uradila nešto slično: čvrsto je vezala svoju valutu za američki dolar, uspostavljajući „monetarni odbor“ gde je iza svakog pezosa u opticaju stajao jedan američki dolar u deviznim rezervama. To je trebalo da spreči povratak na staru argentinsku naviku prikrivanja deficita štampanjem novca. I dobrim delom devedesetih, Argentina je za to nagrađivana nižim kamatama i velikim prilivom stranog kapitala.

    Međutim, na kraju je Argentina skliznula u trajnu recesiju i izgubila poverenje investitora. Argentinska vlada je pokušala da poverenje povrati čvrstom fiskalnom politikom, smanjivanjem potrošnje i podizanjem poreza. Kupujući vreme do očekivanih pozitivnih efekata štednje, Argentina je tražila i dobila velike kredite od Međunarodnog monetarnog fonda – otprilike isto onako kao što su Grčka i Irska tražile hitne zajmove od svojih suseda. Ali uporan pad argentinske privrede, u kombinaciji sa deflacijom, sprečio je da se vladin plan ostvari, dok je visoka nezaposlenost dovela do rastućih nemira.

    Do prve polovine 2002, nakon velikih demonstracija i paničnog povlačenja novca iz banaka, sve se raspalo. Veza dolara i pezosa je pukla, i pezos je strmoglavo pao; Argentina je bankrotirala, i na kraju platilatila samo 35% svojih dugovanja.

    Teško je ne posumnjati da se nešto slično sprema i u pojedinim problematičnim evropskim državama. Na kraju, mere koje se sada sprovode u kriznim zemljama su, makar kvalitativno, vrlo slične onima koje je Argentina sprovodila pokušavajući da sačuva vezu dolara i pezosa.

    Ugrožene evropske države bi možda mogle da umire zajmodavce tako što će pokazati izdržljivost, i tako izbeći bankrot ili devalvaciju. Za to su uzori baltičke države: Estonija, Litvanija i Letonija. Ove zemlje su male i siromašne, po evropskim merilima. Veoma im je stalo do dugoročnih prednosti koje veruju da će imati od priključenja velikoj Evropi, pa su zato bile spremne da izdrže vrlo oštre fiskalne mere štednje, dok su zarade polako smanjivane, u nadi da će tako povratiti konkurentnost. Taj proces se u evrožargonu zove „interna devalvacija“.

    Za sada je plan da svi u Evropi pokažu izdržljivost – da Grčka, Irska, Portugal i Španija faktički oponašaju Letoniju i Estoniju. Ovo je bila jasna poruka sa nedavno održanog sastanka Saveta Evrope, gde je nemačka kancelarka Angela Merkel, dobila praktično sve što je tražila. Države koje ne mogu da se zadužuju na privatnom tržištu, dobiće kredit od ostatka Evrope – ali uz stroge kriterijume: kaže se da je Irska „spasena“, ali ona će morati da plati kamatu od skoro 6% na tu kriznu pozajmicu.

    Čak i da to uspe, u smislu u kom je uspelo baltičkim državama – to jest, da krizne evropske države izbegnu bankrot i devalvaciju – biće to ružan proces, koji će veliki deo Evrope ostaviti u dugogodišnjoj depresiji. Biće i političkih posledica, pošto će evropska javnost doživljavati evropske institucije – u zavisnosti od perspektive – ili kao organizacije koje štite lenštine, ili kao bezdušne uterivače dugova.

    A ni ostatak sveta neće moći nezainteresovano da posmatra šta se događa. Posmatrana u celosti, upravo je privreda Evropske unije, a ne Amerike, najveća privreda na svetu; Evropska unija je potpuno ravnopravna sa Amerikom u upravljanju globalnim trgovinskim sistemom; Evropa je najznačajniji izvor međunarodne pomoći; i Evropa je, šta god o tome Amerikanci mislili, ključni partner u borbi protiv terorizma. Problemi u Evropi nikome ne idu na ruku.

    Međutim, sva je prilika da sadašnja „strategija izdržljivosti“ neće uspeti čak ni u tom uskom smislu izbegavanja bankrota i devalvacije – a činjenica da neće uspeti ubrzo će postati očigledna. Kada se to dogodi, moćne evropske države će morati da se opredele.

    Prošlo je 60 godina otkad je Šumanovom deklaracijom Evropa krenula ka ujedinjenju. Do sada se išlo, koliko god sporo, u pravom smeru. Ali to više neće biti tako ako projekat evra propadne. Propast evra neće Evropu vratiti u vreme minskih polja i bodljikave žice – ali će biti možda smrtni udarac snovima o istinskoj evropskoj federaciji.

    Da li će moćne evropske države dozvoliti da se to dogodi? Ili će prihvatiti odgovornost, a možda i troškove, za zaštitu svojih suseda? Ceo svet čeka odgovor.

    Pol Krugman, The New York Times, 12.1.2011.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 20.01.2011.

  22. Varagić Nikola каже:

    Берлин против европске „петолетке”

    Немачки план помоћи посрнулим економијама у супротности са стратегијом Брисела о онемогућавању експлоатације радне снаге у сиромашним земљама ЕУ

    Непосредно пред почетак јучерашњег самита ЕУ у Бриселу, немачка канцеларка Ангела Меркел задржала се у разговору са шпанским премијером Хосеом Луисом Родригесом Сапатером, којег аналитичари већ виде као адут Берлина и језичак на ваги у расправи са Европском комисијом када је реч о предстојећем усвајању реформисаног европског пакета за стабилизацију. Немачка, наиме, предлаже ригорозне мере штедње чланицама ЕУ које су највише погођене економском и финансијском кризом, а наглашава се и неопходност систематизације државних служби, реструктурисања социјалних фондова…

    Заузврат, Берлин нуди стотине милиона евра финансијске помоћи, а истовремено захтева од имућних чланица да се и саме маше за џеп. Овакав наум Берлина у супротности је са дугорочном (планираном) стратегијом Брисела којом се предвиђа усвајање мера којим би се онемогућила експлоатација радне снаге и привредних ресурса у сиромашним земљама ЕУ.

    План Европске комисије постављен је на дуге стазе јер би се очекивана добробит могла остварити тек у неком дужем периоду. Са друге стране, немачки наум налаже строго стезање каиша, али обећава великодушну финансијску помоћ, или поклоне у готовини, како критичари тврде.

    Сходно ситуацији дошло је до жестоког сучељавања и формирања два блока: на једној страни, немачки план подржавају Шпанија и Португалија које очекују финансијску подршку из Берлина. Немцима иде на руку и ти што Париз са смешком прихвата план Берлина, будући да ће обавеза финансирања помоћи пасти, пре свега, на плећа Немачке и Холандије, а осетно мање ће празнити касу Париза.

    На другој страни стоји Грчка, подржана, пре свега, од „нових” чланица ЕУ, махом сиромашних земаља које се још нису опоравиле од последица форсиране транзиције. Грчка влада склона је интерпретацији да само дириговано усклађивање услова привређивања (како то предлаже Европска комисија) може обезбедити функционисање заједнице држава. Лаконски се додаје да ће додатна финансијска помоћ уследити у сваком случају, овако или онако…

    Конкретно, Европска комисија се залаже да европско тржиште заиста постане једно тржиште – услови привређивања али и трошкови производње требало би да буду уједначени.

    Један од најважнијих инструмената био би регулатив којим се налаже да висина надница у земљама ЕУ не би смела да одступа за више од четири одсто од просека 36 водећих индустријских нација света. Другим речима, досадашњи профитери – пре свега Немачка и Холандија, донекле и Француска – суочили би се средњорочно са сазнањем да премештање индустријских погона више није исплативо. Досадашња пракса, „Фолксвагена” на пример, да се производне траке селе од државе до државе, у потрази за најнижом ценом рада и највишим субвенцијама, изгубила би смисао…

    Наравно, оваква намера Брисела наишла је на жестоку критику Берлина. Немачки министар финансија Рајнер Бридерле, штавише, оптужио је Брисел да покушава да заведе „институциони диктат развоја”, по угледу на совјетски модел планске привреде. Запитао се, „гласно размишљајући”, да ли се Европа припрема да као модел будућности усвоји неку нову, назовимо је – европетолетку.

    Немци се залажу за очување слободе протока капитала и прекограничног привређивања, будући да су на том моделу понајвише профитирали. Док је већина чланица ЕУ запала у дугове и у тешку кризу, Немачка из године у годину остварује све веће суфиците привређивања.

    Само у прошлој години суфицит је износио лукративних 4,1 одсто. У таквој ситуацији немачко залагање да се сума помоћи угроженим земљама удвостручи – повећа са 220 на 440 милијарди евра – могла би се посматрати као занемарљиво оптерећење у поређењу са очувањем непресушног извора просперитета – на рачун и уз помоћ сиромашних нација.

    Председавајући еврогрупе Луксембуржанин Жан-Клод Јункер и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо указали су, с поводом, на инструменте и аргументе које Запад користи у односима са Кином, када је реч о преговорима о самообуздавању „кинеског привредног змаја”. Међутим, обојица су истакли, да су Европској комисији, у крајњем ефекту, везане руке будући да су две економски најмоћније чланице – Француска и Немачка – ставиле (за сада незванично) до знања да ће у случају непостизања договара остварити своје циљеве независно од ЕУ. Такав искорак два европска привредна лидера представљао би крај еврозоне, а највероватније и крај развоја ЕУ у правцу уједињене државе.

    Милош Казимировић

    објављено: 05.02.2011

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Berlin-protiv-evropske-petoletke.sr.html

  23. Varagić Nikola каже:

    Једини циљ Eвропске уније је да створи европску државу

    пише: Марта Андресен, Партија независности Уједињеног Краљевства – UK Independence Party

    Нисам увијек била еуроскептик. Постала сам након искуства главног рачуновође Европске Комисије.

    Била сам свјесна рада Европске Уније, наравно, али сам мислила да се углавном тиче сарадње, мира и других добрих ствари.

    Такође сам вјеровала да су ме 2002. запослили да би побољшали транспарентност и финансијску контролу новца пореских обвезника, након оставке читаве Европске Комисије због наводних финансијских малверзација.

    Прилично брзо након што сам почела с послом, схватила сам да су ствари много другачије него што сам замишљала, и постепено сам се увјерила да су у ЕУ немогуће реформе. Њен једини циљ је ствањање једне Европске државе… по сваку цијену!

    Наравно да су средства ЕУ играла – као што то раде и данас – врло битну улогу у задобијању подршке за “Европски пројекат”. А мој труд да контролишем употребу тих средстава само је ствари учинио горим по мене јер сам – тада и не схватајући – блокирала њен напредак. Било је грозно искусити притисак, културу безусловног прихватања да се уради оно што је наређено.

    Све вријеме, имала сам основа да сумњам у плаћања и ауторизације које су непрестано гуране на мој сто да бих их отписала.

    Супротставити се овом притиску није био лак избор, али гледајући уназад, драго ми је да сам то учинила, иако је много коштало моју породицу и мене, и емоционално и финансијски.

    Наравно, била сам смјењена са позиције у Европској Комисији. Наставила сам своју борбу против неизабране бирократије, јер сам осјећала да им не могу дозволити да владају нашим животима, ни животима наше дјеце. Зато сам се укључила у политику, и зато сам се кандидовала на изборима. Била сам тамо, знала сам шта су радили, и мислим да знам како да откријем шта раде сада. Била сам чувар ловишта, али сада постајем ловокрадица.

    Амбиције Европске Уније за моћи немају граница. Вјеровали су да су осигурали довољно ратификацијом Лисабонског споразума. Сада су схватили да можда неће бити довољно средстава за остварење њихових снова, па траже начин да финансирају сами себе, директно из наших џепова, новим Еуро порезом.

    УК мора напустити Европску унију… ОДМАХ!

    Превео: Милош Суботић

    Извор: express.co.uk

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1876523

  24. Varagić Nikola каже:

    LISABON 08. 04. 2011

    PRESS

    Bankrot – Treća država u evrozoni tražila pomoć EU i MMF-a zbog ogromnih dugovanja

    Za spasavanje Portugala 75 milijardi

    Vlada u Portugalu zvanično je zatražila pomoć EU kako bi prevazišla finansijsku krizu. Ta zemlja postala je treća evropska država, posle Grčke i Irske, koja je, pogođena ogromnim dugom, zatražila međunarodnu pomoć.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/157168/Za+spasavanje+Portugala+75+milijardi+.html

  25. Varagić Nikola каже:

    GARDIAN:

    EU JOŠ ČEKA LIDERE KOJI ĆE MOĆI DA JE VODE

    subota, 09 april 2011

    Evropljani gube veru u mogućnost njihovih političara da reše kontinentalne zaraze i okreću se „patriotskim“ alternativama, domaćim planovima da se podignu nacionalni zidovi

    Jučer Dublin, danas Lisabon. Portugalska tehnička vlada sada mora birati između kredita za premoštavanje deficita, za koji ne postoji fond ili mehanizam, ili pregovara o interventnom paketu koji bi bio između 70 i 80 miljardi eura.

    Koga god portugalski glasači izaberu na junskim izborima, njihov stvarni gazda će biti Njemica, Angela Merkel, čija će vlada pisati uslove kredita. Ako primjeri Grčke i Irske nečemu služe, to neće biti baš prijatno štivo za čitanje.

    Jedna od karakteristika postkriznog svijeta je da „zemlje surplusa“ – one koje izvoze nego što same uvoze – donose odluke. Kina je zemlja surplusa. To je također i Njemačka, i to čini gospođu Merkel onom koju treba slušati u eurozoni. Njemačka kancelarka može zahtijevati da ima takav uticaj u vezi interventnih paketa za Grčku, Irsku i Portugal budući da će njeni glasači ponijeti najveći teret. Ja sicher. (na njemačkom, Da, naravno.)

    Međutim, politika ovih paketa je ono što ih čini apsurdnim. Kada se radi o zemljama koje se muče da otplate kredite, mnogo više smisla ima restrukturiranje duga, tako da oni, recimo, bude vraćeni na duži vremenski rok.

    U slučaju Irske, taj proces je trebao ići ruku pod ruku sa ukupnom reformom bankarskog sektora. Umjesto toga, interventni paketi u eurozoni su opteretili zemlje kojima su namijenjeni sa još više duga sa višim kamatnim stopama.

    Ovo omogućava gospođi Merkel i Nicolasu Sarkozyju da prikažu svojim građanima koji plaćaju porez da njihov novac nije protraćan od strane neopreznih južnih Evropljana.

    Nijemce je uistinu teško ubijediti, nakon što su snizili troškove radne snage, da plaćaju za zemlje kao što je Portugal, koji to nije uradio.

    Evropski projekat se nije trebao ovako odvijati. Kad je Jacques Delors nazvao EU neidentifokvanim političkim objektom, ekonomija je stajala tako dobro da Unija nije trebala biti definirana.

    Izgledalo je da sama može postavljati pravila. Od tada, EU je griješila u oba pravca: dva pristupna pravila – da deficit ne smije biti viši od tri posto bruto domaćeg proizvoda a ukupni dug veći od 60 posto – su se pokazala kao uska i restriktivna, ali ipak nisu postojali planovi u slučaju neodređene prijetnje kao što je bankarska kriza.

    Zbog toga je svaka intervencija bila ad hoc i paničarska. Ne čudi stoga što Evropljani gube vjeru u mogućnost njihovih političara da riješe kontinentalne zaraze i okreću se „patriotskim“ alternativama, domaćim planovima da se podignu nacionalni zidovi.

    Naš jednomjesečni serijal Nova Evropa je započeo s ICM anketom koja je pokazala da samo 20 posto ispitanih Evropljana vjeruje svojim vladama da se mogu nositi s problemima u zemlji.

    Samo devet posto smatra da će one djelovati pošteno. Ispostavilo se da su naši susjedi i njihove političke elite također u previranju, od topljenja njemačkog CDU-a do težnji Marine Le Pen u Francuskoj, koja ima realnu šansu za ponavljanje nastupa njenog oca 2002. godine i prolaska u drugi predsjednički krug.

    Evropska krajnja desnica je u porastu. U Finskoj, Švedskoj, Danskoj i Nizozemskoj, ona šalje populističke poruke u kojima su upakovani imigracija, kriminal, islam i interventni ekonomski paketi, sve u paketu sa mašnom za one koji misle da je njihov identitet, kao i posao i način života, ugrožen.

    Ni Unija ni eurozona neće propasti, ali su im potrebe popravke u hodu.

    Odluka Evropske centralne banke u četvrtak da poveća kamatne stope pokazuje da treba proći još podosta vremena prije nego što razum nadvlada dogmu.

    Atmosfera ipak nije predrevolucionarna, kao što bi Marine Le Pen željala da vjerujemo, jer je osnovni princip regionalne saradnje važniji danas nego ikada prije.

    Proći će dosta vremena prije nego što nevoljena i nefleksibilna Unija pronađe političare koji su sposobni da je vode, ali ona ih mora naći.

    Priredio Nedim Dervišbegović

    Izvor RSE, 08. 04. 2011.

    http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7039-gardian-eu-jo-eka-lidere-koji-e-moi-da-je-vode.html

  26. Varagić Nikola каже:

    Бранко Драгаш: Данас се слобода брани у Грчкој

    Пример Грчке је поучан за све земље које су у кризи.

    Београд, 18.05.2011

    Преласком 2002 године на евро, Грчка је почела неконтролисано да се задужује тако да је спољи дуг достигао 142%БДП, док је буџетски дефицит нарастао на 12% БДП, што је три пута веће од дозвољеног правилом евро зоне. Сада се фокусирам на решавање проблема.

    Грчки кредит: корак у пропаст
    Грчка је прошле године била пред банкротом. Уместо да прогласи банкрот, уведе ванредне мере у државну управу и привреду, смањи све државне расходе за половину, смањи порезе, репрограмира дугове и направи визију и стратегију изласка из кризе, где ће највећи терет изласка из кризе понети најбогатији слојеви друштва, који су највише профитирали у задуживању државе, Влада Јоргоса Папандреуa је наставила да шири лажни оптимизам и грађане Грчке довела у нову заблуду.

    Свима нама је било јасно да Грчка неће моћи да враћа узети кредит од 110 милијарди евра, који је јој одобрен да би се затвориле обавезе према, првенствено, немачким и француским банкарима, да неће моћи да враћа камату на десетогодишње обвезнице у износу од 15%, нити камату од невероватних 23% на двогодишње државне обвезнице. Како ће банкротирана Грчка држава да враћа тако скупе кредите, када није могла да враћа на време кредите који су носили камату од 3,27%?

    На то питање није било одговора. Најважније је било да се хитно из ЕУ убаци свежих 110 милијарди евра, да се новац прошета до Грчке и да се врати у немачке и француске банке, које су већ биле неликвидне и које су могле, својом изненадном пропашћу, да доведу до слома евра.. Исте операције шетања новца од поверилаца према дужницима дешавале су се и у социјалистичком самоуправном систему, у време договорне економије, када су презадужена социјалистичка предузећа, одлуком комунистичких функционера, узимали још веће кредите да би банкама могли да врате доспеле кредите увећане за камату. Наравно, нови кредити су одобравани из примарне емисије. Свеж новац у оболели систем је убациван директно из штампарије или сивом емисијом (жирално) – преко рачуна банака. Народна банка је креирала фиктивни жирални новац и убацивала га у банкротирани финансијски систем. Куповало се тако време све до 1982, када је комунистичка држава упала у кризу дугова.

    ЕУ идеологија: тоталитаризам и лажни новац

    ЕУ и Грчком не управљају комунисти, али спроводе исти сценарио који је довео до распада социјалистичке Југославије. То је доказ да су умрле све идеологије и да данас доминира само једна идеологија – тоталитаризам. Кредит одобрен Грчкој није дошао из реалне економије ЕУ, него је дошао из штампарије ЕЦБ. Реална економија ЕУ и њен буџет од 150 милијарди евра нису могле да поднесу оволику финансијску интервенцију у случају Грчке, па су бриселске бирократе повукле омиљено решење Милошевића – штампарију папирног новца. Тако је створена илузија да се проблеми решевају лажним новцем.

    Али, то је само био привид. Данас Грчка тражи још више лажног новца, јер јој прети потпуни банкрот. Њена позиција је данас тежа него прошле године, јер новац истовремено тражи и Португал и Шпанија. Отвара се проблем, такође, у Италији. А питање је само месеца када ће на ред да дођу Француска и Немачка. Грчка је паралисана штрајковима и опште је незадовољство грађана, који не виде излаз из кризе. Политичари шире лажни национални оптимизам, потхрањујући национални понос празном причом да Грчка неће да клечи пред ЕУ због 110 милијарди евра. Али укупни званични дугови на крају 2010. износили су 325 милијарди евра, сматра се да су незванични дугови још толики, па је свака национална уображеност апсурдна пред чињеницом да је држава банкротирала и да грађани морају да плате цех велике непромишљености.

    И ту је суштина самога проблема. Политичари и грађани забадају главу у песак властитих плажа, праве се као да ће се новим задуживањем по зеленашким каматама решити сви њихови проблеми, а не виде шта им се преко воде ваља. Не виде да су упали у опасну замку, да им је омча навучена на врат и да имају још само мало времена да се спасе потпуног колапса. Уколико не повуку брзо потезе, Грчка ће комплетну имовину изгубити на отплату дугова и зеленашких камата повериоцима. То је суштина ове велике игре са намерно изазваном кризом од стране Фамилије, јер Фамилија продукује кризне ситуације да би преотела имовину дужника и да би тако проширила планетарну моћ. Ротшилди су говорили да су њихови највећи непријатељи они који не узимају њихове кредите, а Дејвид Рокфелер је признао да је потребна једна велика криза како би се успоставио Нови светски поредак.

    Грчка ће изгубити власништво и над острвима, електопривредом, инфраструктуром, путевима, аеродромима, телекомуникацијама, земљом и природним ресурсима. Сва национална имовина ће пречи у руке поверилаца. Грчка ће бити власништво Фамилије, док ће њоме управљати шефови њихових банкарских филијала. Грци ће живети у држави која неће бити њихова. Биће робови код банкара робовласника.

    И то је суштина ове намерно изазване кризе. То је сценарио за све презадужене земље.
    Грчка се прва приближила преузимању. Остало јој је само мало времена за спас. Штрајковима и обрачунима на улици се ништа не може постићи. Само се празни гнев заведеног и превареног народа.

    Реклама

    Једино решење

    Грчка елита мора да изађе пред своје грађане и да им саопшти праву истину. Када саопште праву истину грађанима то ће довести до брзог отрежњења. Тако се добија неопходно потребан психолошки набој за промене. То је врло важно да би се кренуло даље. Грађани схватају да више нема лажи и почињу да се боре за опстанак државе, нације, своје породице и својих наследика. Истовремено, Грчка елита предузима све мере да покаже своју историјску одговорност за извлачење државе и нације из разарајуће кризе. Грчка елита мора да ради у интересу Грчке и њених грађана, ако мисли да збаци набачену омчу око врата. Ако мисле да шпекулишу или да служе Фамилији и њеним бриселским егзекуторима, онда је Грчка изгубљен случај.

    Ако претпоставимо да ће врење у грчком друштву довести до тога да на историјску сцену ступе нове политичке снаге, које ће у потпуности разумети ово о чему сада пишем, онда можемо очекивати да ће те политичке снаге пристати да се жртвују за своју државу и свој народ. Када кажем да се жртвују, што је суштинска особина елите, не мислим да гину и губе животе, него да раде у интересу Грчке и грађана, да размишљају својом главом, да не краду и лажу, да не шпекулишу и да направе национални и економски програм за спас Грчке. То је задатак нових политичких снага у Грчкој. Они треба да створе атмосферу у друштву да грађани виде да сви подносе терет кризе и да нема привилегованих појединаца и слојева, богатији морају да сносе већи терет него сиромашнији, атмосферу која ће довести до социјалног дијалога и друштвеног договора свих групација у друштву: владе, послодаваца, синдиката, странака и невладиних организација. Друштвени договор у име друштвене заједнице, за добробит свих грађана Грчке.
    Тај друштвени договор је пресудан.

    Нови друштвени договор у Грчкој

    Ако се то постигне, онда све иде лакше. Грчка треба да примени, према моме мишљењу, следеће мере за излазак из несолвентности:
    Проглашавање банкротства државе;
    Увођење привремених мера у државну управу на годину дана;
    Увођење привремених мера у привреду на годину дана;
    Признавање свих страних дугова;
    Забрана даљег задуживања;
    Репрограм дугова са реалним тржишним каматама;
    Увођење драхме;
    Остављање евра као паралелне валуте;
    Смањивање свих пореза за привреду;
    Увођење екстра пореза за луксузну потрошњу;
    Уштеда јавних расхода до 50%;
    Увођење просечних плата из привреде за све у државним службана на годину дана;
    Компјутеризација државне управе и администрације;
    Финансирање извоза из примарне емисије у драхмама;
    Финансирање супституције из примарне емисије у дархмама;
    Ослобађање пореза на пет година свих нових производних инвестиција;
    Стварање оф-шор зоне;
    Едукација младих за ново доба;
    Едукација читаве нације;

    Навео сам само неке мере које би требало одмах предузети. На грчким политичарима и грађанима је да пронађу боље мере или да примене ове. Битно је само да се Грчка извуче из омче зеленаша и утеривача дугова Фамилије. Ако Грчка успе да се одбрани од непријатељског преузимања зликоваца послатих од Фамилије, онда сви ми, који чекамо у реду за дужничко вешање, имамо шансе да се спасимо. Улог у овој игри је велики: суверенитет државе, историја нације, слобода грађана и будућност заједнице.

    Наша слобода се брани у Грчкој

    Ако Грчка, упркос свему, не успе да се одупре, онда сви упадамо у велике проблеме. Почеће непријатељско преузимање и осталих земаља које су у дужничком ропству. Нови светски поредак ће завладати Европом. И онда, када се заокружи питање власништва у Европи, отпочиње рат са преосталим светом. Данас се наша слобода брани у Грчкој.

    Ко то не схвата сада, схватиће када га буду обесили због неисплаћених дугова. И док буде висио на дужничком конопцу, пожалиће што је био похлепан, раскалашан и што се наивно упецао на бачену удицу. Тада ће му слобода и властита држава бити дражи од свих достигнућа потрошачке цивилизације. И сиромаштво ће му бити мило. И неће га се стидети. Јер је његово. Трошиће колико буде зарађивао и штедеће. Неће узимати примамљиве кредите. И неће желети све да прогута одједном. Јер зна да се све не може прогутати. И да постоји мера. И сврха. И смисао. И вратиће се да изучава антику. И да тамо пронађе одговоре на питања која не може сам да реши.

    Биће то нови европски човек. Човек по мери заједнице.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/branko-dragas/branko-dragas-sloboda-se-brani-u-grckoj.php

  27. Varagić Nikola каже:

    Svet rizika posle krize

    LIČNI STAV

    Autor: Majkl Spens

    Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor ekonomije na Fakultetu za biznis Stern na Univerzitetu Njujork i član Instituta Huver na Univerzitetu Stenford.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/svet_rizika_posle_krize.46.html?news_id=217708

    Ni Evropa ni Sjedinjene Države nisu pokrenule verodostojne srednjoročne planove za stabilizaciju njihovih fiskalnih pozicija.

    Nestabilnost odnosa evro – dolar odražava nesigurnost u vezi s tim koja strana Atlantika se suočava s većim rizicima.

    Što se tiče SAD, rejting agencija Mudi nedavno je upozorila na suvereni dug zemlje uprkos neizvesnosti kada je reč o volji Kongresa da podigne maksimalnu visinu duga usred veoma pristrasne debate o deficitu.

    Štaviše, ekonomski rast u SAD je skroman, i stiče se utisak da nastaje u segmentima trgovinskog sektora koji su izloženi i koji profitiraju od potražnje na tržištima u razvoju.

  28. Varagić Nikola каже:

    Pet razloga zašto se Evropa raspada

    El Pais

    28.06.2011.

    Danska je ponovo uvela graničnu kontrolu, uz populističko opravdanje kontrole kriminala. Ovim potezom, zemlja koja je nekad bila uzor demokratije, tolerancije i socijalne pravde, stala je na čelo Evrope po strahu i ksenofobiji. Za to vreme, Grčka već duže od godinu dana stoji na rubu provalije, i malo je evropskih vlada koje se brinu zbog mogućnosti da ona napusti evro – pojedine vlade čak potajno navijaju protiv nje. Finska se bacila u zagrljaj ksenofobičnog populizma i, prateći Slovačku, odbila da finansira spasavanje Portugalije. Dok se izbori bliže, Francuska i Italija zloupotrebljavaju pobunu u Tunisu za ograničavanje slobode kretanja ljudi unutar Evropske unije. A Nemačka, nezadovoljna što mora da se nosi sa krizom evra dok traju pokrajinski izbori, suprotstavila se Francuskoj i Velikoj Britaniji u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ignorišući krizu u Libiji i podrivajući desetogodišnju evropsku bezbednosnu politiku.

    Dok je budućnost evra neizvesna a arapski svet ključa, evropski lideri kroje politiku prema rezultatima anketa i izbornih procesa, trudeći se svim sredstvima da se održe na vlasti, čak i ako to uništava Evropu, za čiju je izgradnju mnogo toga žrtvovano. Retko je kad u prošlosti evropski projekat bio toliko preispitivan, a evropske bruke toliko izložene pogledu javnosti. Izgleda da danas svaka evropska zemlja mora da ima jednu veliku ksenofobičnu stranku. Postoje četiri kategorije po kojima se Evropa cepa: njene vrednosti, evro, spoljna politika i rukovodstvo. Ako ne dođe do radikalne promene, proces integracije mogao bi se urušiti, što bi dovelo u pitanje budućnost Evrope kao ekonomski i politički relevantnog činioca.

    1. Projekat bez goriva

    Ova kriza nije ni kratkotrajna ni privremena: ne prolazimo kroz tešku epizodu, niti smo žrtve neopravdanog pesimizma. Da bismo shvatili opasnost koja preti projektu evropskih integracija, treba samo da pogledamo deset godina unazad. Kontrast sa današnjom situacijom je očigledan. Nakon uvođenja evra, prvog januara 1999, Evropska unija je odobrila Lisabonsku strategiju, koja je obećavala da će od unije napraviti najdinamičniju, najkonkurentniju i najodrživiju ekonomiju na svetu. Evropski blok se takođe obavezao na proširenje sloboda, bezbednosti i pravde, uvodeći evropske integracije u oblasti poput policije, pravosuđa i imigracije, koje su do tada bile na marginama konstrukcije Evrope. Da bi politička unija postala relevantan globalni faktor u 21. veku, pokrenut je proces nacrta Evropskog ustava.

    Jednu deceniju kasnije, ovaj fantastičan spisak uspeha i optimističnih obećanja doveden je u pitanje: umesto uspešne i otvorene Evrope koju smo jedni drugima obećali, dobili smo Evropu koja je, uprkos proširenju, sužena. Uprkos evru, Evropa je postala egoistična i nesolidarna, i prestala je da veruje u svoje vrednosti i da ih praktikuje, zatvarajući se u strahu od spoljnog sveta i brigama o gubitku identiteta. Mnogi žale zbog proširenja i ne žele ni da čuju za nastavak tog procesa; nisu zainteresovani za ispunjavanje svojih obećanja o članstvu Turske, nisu sposobni čak ni za razmatranje priključenja balkanskih zemalja. Preko dvadeset godina, koliko je prošlo od pada Berlinskog zida, bilo je sasvim dovoljno da se Evropa zaokruži, i iznutra i spolja. Ali realnost je sasvim drugačija: posle proširenja, govorimo o zamoru; posle neuspešnog ustavnog procesa, vidimo obazrivost oko političke integracije; posle krize evra, slušamo priče o ekonomskoj i finansijskoj iscrpljenosti. Nakon desetogodišnjih institucionalnih reformi i institucionalne introspekcije, Lisabonski sporazum, koji je trebalo da spase Evropu od paralize i uvede je u 21. vek, danas je jedva poznat, dok su njegovi uspesi nevidljivi.

    2. Kriza vrednosti i politička kratkovidost

    Pre skoro tri godine, dim koji se dizao iznad zapaljenih romskih kampova u Italiji upozoravao je na ono što će uslediti. Od tada, od izbora do izbora, ksenofobične sile postižu sve veći uspeh u novim zemljama (Švedska, Finska, Velika Britanija i Mađarska) i konsoliduju se u državama gde su već bile prisutne (Italija, Francuska, Holandija, Danska). Poput kancera, zahvataju politički diskurs i program u svim državama, pooštravajući graničnu kontrolu, namećući ograničenja imigracije, otežavajući ujedinjenje porodica i sprečavajući pristup socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim službama. Što je još gore, poput Tila Sarazina u Nemačkoj, neki su prešli granicu ksenofobije i prepustili se otvoreno rasističkom diskursu o inferiornoj inteligenciji muslimana, podsećajući nas na to da su nacisti nazivali Jevreje, crnce i Slovene “untermenschen” (nižim ljudskim bićima). Rezultat je da se danas, u sred ekonomske krize, vrednosti tolerancije i otvorenosti, koje su izgradile naše najvažnije nasleđe, dovode u sumnju, ili čak izvrću.

    Strah od stranaca je iznenađujući, budući da ne možemo sve evropske probleme svaliti na imigrante. U stvari, upravo je obrnuto. Uz moralno samoubistvo koje su nam doneli dominantni stavovi o imigraciji u skoro čitavoj Evropi, ukoliko se demografski trend ne promeni, Evropljani će počiniti i ekonomsko samoubistvo. Sa sadašnjom stopom prirodnog priraštaja, radno sposobna populacija će se smanjivati, dok će socijalni troškovi održavanja sve starijeg i zavisnijeg stanovništva rasti. Evropa bi trebalo da se ugleda na SAD, koje su uspele da integrišu imigrante iz svih krajeva sveta, što nije samo koristilo imigrantima nego i čitavoj zemlji. Međutim, Evropa je odabrala stvaranje lažnog problema i oko njega gradi rešenja koja će samo ubrzati njen pad.

    Budući da su ograničeni i glupi, rasisti i ksenofobi mnogima deluju neozbiljno. Međutim, njihova sposobnost da utiču na tradicionalne političke partije je velika, i sve više raste. Svaki put kad neko od njih dođe na vlast u nekoj od članica, njihov rasistički i antievropski program sukobljava se sa evropskim institucijama. Da bi to sprečile, ostale države bi trebalo da se pozovu na sporazume i sankcionišu ksenofobične i autoritarne režime, isto onako kako žele da sankcionišu države koje se ne drže propisa o budžetskom deficitu. Ali nažalost, mlaki odgovori evropskih institucija i vlada na proterivanje rumunskih Roma iz Francuske, slobodu štampe u Mađarskoj ili maltretiranje imigranata u Italiji, govore nam da od njih ne možemo mnogo da očekujemo kada je u pitanju zauzimanje čvrstog stava prema drugim vladama.

    3. Kraj solidarnosti

    Kažu da je za to odgovorna ekonomska kriza, ali to nije sasvim tačno. Glavni rizik za evropski projekat ne potiče iz same krize: Evropa je i pre toga doživljavala krize, iz kojih je izlazila snažnija.

    Dakle, uzrok problema treba tražiti drugde: u nepomirljivim tumačenjima toga kako smo ušli u evropsku krizu i kako da iz nje izađemo. Za neke, prvenstveno Nemce, kriza je posledica fiskalne neodgovornosti nekih članica. Rešenje je, kako iz toga sledi, da se te države prosto povinuju postojećim merama štednje, koje su sada pojačane. To rešenje se predlaže uz moralizatorsko popovanje, kao da deficit ili suficit neke države oslikava moralnu superiornost ili inferiornost čitave grupe ljudi. Mnogi priželjkuju Evropu na dve trake, podeljenu ne prema zaslugama, već prema kulturnim i verskim stereotipima: u prvoj kategoriji bili bi čestiti štedljivci protestantske veroispovesti; u drugoj, rasipni katolici kojima se ne može verovati i koji se moraju držati na oku, ili koje treba, ako već tako mora biti, izbaciti na ulicu.

    Umesto jačanja zajednice, dobili smo podelu na pobednike i gubitnike, gde neki zloupotrebljavaju trenutnu situaciju za nametanje svog ekonomskog modela drugima, kao da su sve zemlje u istom položaju i mogu da funkcionišu po istim pravilima.

    Ako se ovako nastavi, Evropska unija će za mnoge Evropljane postati ono što je MMF bio u azijskim i latinoameričkim državama osamdesetih i devedesetih: oruđe za nametanje ekonomske ideologije bez ikakvog legitimiteta, ali koja se sluša jer nema alternative. Možda će ovo uspeti, ali Evropa više neće biti politički, ekonomski i socijalni projekat, već samo regulatorno telo zaduženo za nadgledanje makroekonomske stabilnosti, pogođeno ozbiljnim demokratskim i identitetskim deficitom.

    4. Odsutni iz sveta

    Više od godinu dana nakon stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma, koji nam je obećavao novu i efikasniju spoljnu politiku, paraliza evropske spoljne politike je kompletna. Odgovor na arapsku revoluciju bio je, nesumnjivo, kap koja je prelila čašu. Evropa je decenijama, štiteći svoje interese oko imigracije, energetike i bezbednosti, podržavala opstanak na vlasti autoritarnih i korumpiranih režima, najčešće okrećući glavu od promovisanja demokratskih vrednosti i poštovanja ljudskih prava. Ali kada su ljudi iz tog regiona, bez pomoći iz inostranstva, konačno preuzeli sudbinu u svoje ruke, odgovor Evrope bio je spor, plašljiv i lenj. Činilo se da su evropski lideri mnogo više zainteresovani za zaštitu svojih ekonomskih interesa i kontrolu imigracije nego za podršku demokratskim promenama. Ovde se, opet, očituje kratkovidost, jer ukoliko arapske revolucije uspeju, ekonomske dividende demokratije bile bi toliko velike da bi zasenile svaku kalkulaciju o ceni nemira.

    Istina je da je Evropa izbegla provaliju u koju bi upala da je dopustila Gadafiju da zauzme Bengazi. To bi evropski sat vratilo u vreme Srebrenice i pokrenulo bi nepopravljivu moralnu i političku krizu. Ali hajde da se ne zavaravamo. U libijskoj krizi, kao i u evropskoj, može se još mnogo toga učiniti: uz postizanje mira i sprečavanje Gadafija da ostane na vlasti, Evropa bi trebalo da povrati kredibilitet svog vojnog kapaciteta, koji je doveden u pitanje, kao i kredibilitet svojih bezbednosnih i spoljnopolitičkih institucija, koje su ponižene.

    Da se Arapsko proleće završilo brzo i srećno, evropski nedostaci ostali bi neprimećeni. Ali ukoliko je pred nama, kao što se čini da jeste, trnovit put ka demokratiji, popločan delimičnim pobedama i porazima, sa mnogo nestabilnosti i nesigurnosti – Evropa će se podeliti, biće nesposobna za bilo kakvu vrstu spoljnog uticaja, i postaće irelevantna u svetu.

    5. Pobuna elita

    Godinama je evropski projekat napredovao oslanjajući se na prećutni sporazum građana i elita oko koristi od procesa integracije. Ovaj konsenzus je sada podeljen na dva dela. S jedne strane, građani su povukli blanko podršku evropskim institucijama, zaduženim da njima upravljaju „za narod, ali bez naroda“. Vremenom je proces integracije dirnuo u najosetljivije tačke nacionalnog identiteta, naročito po pitanju socijalne države i socijalne politike. Ekonomski, liberalni i deregulatorni karakter izgradnje Evrope ispolitizovao je projekat za koji se ranije mislilo da je najbolje da bude prepušten stručnjacima i birokratama. Ali pored pobune masa, još više iznenađuje pojava svojevrsne „pobune elita“.

    Možda je Nemačka najočigledniji primer ovog procesa. Prema nekim istraživanjima, 63% Nemaca prestalo je da veruje u Evropu, a 53% više ne vidi budućnost Nemačke u okviru tog bloka. Za elitu, stvari nisu bitno drugačije: dok izvoz u Kinu preti da premaši izvoz u Francusku, južni deo Evrope smatra se kočnicom rasta. Sećanje na evropske ideale nestalo je sa smenom generacija: samo je 38 od sadašnjih 662 poslanika u parlamentu bilo tu 1989. Nema sumnje da imamo posla sa novom Nemačkom. Zbog težine i značaja te zemlje, svaka promena u Nemačkoj snažno će se odraziti na evropsku izgradnju. A budući da je nedostatak poverenja u Evropsku uniju nova ključna karakteristika Nemačke, ona emituje nepoverenje umesto poverenja, što je činila u prošlosti.

    Epilog

    Svakim danom, osećaj da Evropa puca po šavovima postaje realniji i opravdaniji. Može li se Evropa raspasti? Odgovor je očigledan: da, naravno da može. Na kraju krajeva, Evropska unija je ljudska tvorevina, a ne nebesko telo. To što je neophodna i korisna opravdava njeno postojanje, ali neće sprečiti njen nestanak. Kao što je niz povoljnih okolnosti doveo do riskantnog pokretanja ovog velikog projekta, nova serija nepovoljnih okolnosti vrlo lako bi mogla da ga sruši, naročito ako oni koji su zaduženi za njegovo očuvanje izbegavaju svoje dužnosti. Mnogi predani proevropljani svesni su da je opasnost od raspada Evrope vrlo realna, i zabrinuti su zbog toga. Međutim, istovremeno se boje da bi raspirivanje pesimizma ovakvim upozorenjima moglo da ubrza raspad. Ali ako svakodnevno svedočimo tome da političari, koji beskrupulozno podstiču strahove građana, gaze crvene linije pristojnosti i vrednosti, ne možemo stalno da okrećemo glavu. Kada vidimo jasne ideje i rešenost sa kojom antievropljani pristupaju svom zadatku, teško je poverovati da će puki optimizam biti dovoljan da odbrani Evropu od duhova tvrdoglavosti, egoizma i ksenofobije koji je sada opsedaju. Bez jednake odlučnosti i jasno postavljenih ideja sa druge strane, Evropa će propasti.

    Hoze Ignasio Toreblanka, El Pais, 15.05.2011.

    Izabrao, skratio i preveo Ivica Pavlović

    Fotografije: The Atlantic, In Focus with Alan Taylor

    Peščanik.net, 28.06.2011.

    http://pescanik.net/content/view/7120/1427/

  29. Varagić Nikola каже:

    Nemačko-francuski motor zapinje

    Pomoć Grčkoj, situacija u Libiji, atomske elektrane… Nikada do sada nije postojalo toliko problema oko kojih se Nemačka i Francuska ne slažu. „Motor“ Evropske unije kao da zapinje…

    Na proslavama su se nemačka kancelarka i francuski predsednik međusobno uveravali da su veliki prijatelji – za Angelu Merkel on je „dragi Nikola“, a za Nikolu Sarkozija ona je „draga Angela“. Ali, prijateljstvo prestaje kada je o parama reč. Francuske privatne banke Grčkoj su pozajmile 46 milijardi evra, Nemačke ni pola od toga. Naravno da se Francuska usprotivila kada je Nemačka predložila da se Grčkoj pomogne tako što bi banke same morale da izađu na kraj sa svojim dugovima.

    Nikla Sarkozi i Angela MerkelBildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Nikla Sarkozi i Angela Merkel

    „Da je Nemačka pravovremeno poslušala Francusku, to sa Grčkom se ne bi ni dogodilo“, nedavno je u Briselu izjavio Sarkozi. „Još uvek plaćamo cenu za to što se Evropa proširila i uvela evro, a da prethodno nije osnovala zajedničku privrednu vladu, što nije vodila računa o tome da naše nacionalne privrede budu slično kompetitivne, a poreski sistemi da harmonizuju jedan sa drugim“, ocenio je predsednik Francuske.

    Zajednička pravila? Teško…

    I zaista, Francuska se već godinama zalaže za evropsku privrednu vladu. Ako već imamo zajedničku valutu, onda bi trebalo da budemo u stanju da ljude šaljemo u penziju pod sličnim uslovima, da poresko opterećenje bude slično – ukratko, različiti akteri trebalo bi da se pridržavaju zajedničkih pravila. Berlin za to nije hteo ni da čuje!

    Šefica Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard je, još dok je bila ministarka finansija Francuske, prošle jeseni izjavila: „Nemačka je povećala svoju konkurentnost u poslednjih deset godina, tako što je sve ulagala u izvoz. Možda bi Nemci trebalo da se potrude oko potražnje u sopstvenoj zemlji – na primer, smanjenjem poreza, da bi ljudi više kupovali.“

    Nemci su bili zaprepašćeni , pre svega zato što im je Kristin Lagard dirnula u ranu. Zaista, Francuzi mnogo troše, ali njihovi proizvodi nisu toliko traženi u svetu. Harmonična privredna politika drugačije izgleda… Nemačko-francuski motor zapinje.

    Nemačko NE ugrožava posao

    „Istina je da postoje razlike u stavovima. Ali, da li i mi moramo da isključimo nuklearke samo zato što to čine i naši nemački prijatelji“, upitao je nedavno Sarkozi.

    Prijateljstvo na probiBildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Prijateljstvo na probi

    Postoji razlog za njegov sarkazam. Državni koncern „Areva“ godišnje obrće 11 milijardi evra: razrađuje uran, proizvodi kontrolne šipke i radi na izgradnji pogona atomskih reaktora. Nemačko NE ugrožava posao. Osim toga, francuska vlada je građanima godinama pričala da nuklearna energija čini Francusku nezavisnom. Sada moraju da priznaju da ta zemlja sa 58 nuklearnih reaktora, već godinama uvozi struju iz Nemačke. Kada Nemačaka isključi nuklearke, u Francuskoj bi mogla da nestane struja.

    Pomenimo još i intervenciju u Libiji. Francuski filozof Bernar Anri Levi, koji je Sarkoziju savetovao da interveniše u Libiji , kaže: „Gospođa Merkel zna da je svojevremeno pogrešila. Zna da ju je posavetovao loš ministar spoljnih poslova.“

    http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15217491,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1_naslovna-4944-html-cb

    Autori: Kritof Ves, Pariz / Mirjana Kine-Veljković
    Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  30. Varagić Nikola каже:

    ŽAK DELOR: KRIZA JE PODELILA EVROPU

    Odlukama Samita morala je da se ugasi vatra u evrozoni, ali će zato sa zajedništvom Evrope opet ići nizbrdo

    Žak Delor ne ceni mnogo vlade koje se pogađaju oko rešenja. Posle Samita Evropske unije za spas evra, bivši predsednik Evropske komisije i dalje vidi Evropu u opasnosti.

    DW-WORLD.de: Gospodine Delor, još u avgustu ste videlu Evropu na rubu propasti. Kako sada ocenjujete rezultate Samita EU za spas evra?

    Žak Delor: Što se tiče banaka i državnih dugova pojedinih članica država, odredbe su solidne i održive. Banke su zarad spasa Grčke prihvatile veću žrtvu. U aktuelnoj situaciji bolje se nije moglo očekivati. Ali što se tiče odluka u budućoj institucionalnoj organizaciji evro-zone, vrlo sam razočaran. Rezultat nalikuje jednoj mašini sa hiljadu isprepletanih cevi. Stvorene su nove grupe, novi predsednici, ali uputstvo za upotrebu mašine ostaje nejasno.

    Koje posledice rezultati Samita imaju po složnost i zajedništvo EU?

    – Odluka o zajedničkim merama za evro-zonu je dogovorena pokeraškim metodama između država članica. Time su se kvazi izjasnili protiv zajedničke metode. Time slabi uticaj EK. Sada postoji četiri ili pet grupa – Unija je podeljena. Pri tom se metoda zajedništva održala u prošlosti: uvek kada je funkcionisala. Evropa je napredovala. To je jedina metoda koja je jednostavna i efikasna. Ta metoda prinuđuje vlade da zajednički odlučuju. Odlukama Samita morala je da se ugasi vatra u evro-zoni, ali će zato sa zajedništvom Evrope opet ići nizbrdo. Simbol za to jeste gubitak autoriteta EK.

    U intervjuu za francuski dnevnik Mond (Le Monde) predložili ste u avgustu reforme sporazuma. Moralo bi biti moguće da članovi evro-zone dobrovoljno ili pod pritiskom istupe iz Monetarne unije. DA li je ta opcija neophodna i posle najnovijih odluka?

    – Apsolutno je neophodna, iz jednog prostog razloga: 27 država EU dele jedno tržište a 17 država dele čak evro. Zajednička valuta je više od simbola, ona je ogledalo suverenosti jedne nacije. Ljudi su vrlo zabrinuti za njihovu valutu. Otuda oni koji su u Monetarnoj uniji imaju mnogo veću odgovornost od onih koji su samo deo EU. Zato smatram skandaloznim što su Finska ili Slovačka zatražile garancije za njihovu solidarnost u krizi evra.

    U vreme dok ste bili šef EK, 1992. godine kompletirano je jedinstveno tržište Evrope. Trenutno smo još uvek u ofanzivnoj bici za očuvanje evra. Da li EU trenutno nedostaju veliki i zajednički ciljevi?

    – Da, u pravu ste. Pogrešno je što trenutno evro baca u zasenak sve druge probleme EU. Mi se više ne brinemo ni o čemu drugom. Na primer, Nemačka je zauzela vrlo jasne stavove u energetskoj politici. Da li je to uticalo na evropsku energetsku politiku? Naravno da nije. Ili uzmimo recimo pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini širom sveta – i o tome se premalo brinu Evropljani. Ili opasnost od predstojeće privredne recesije u Evropi. EU nema ni sredstava ni instrumente, da u tom slučaju podrži privredu. Čini se da u Evropi vlada još samo „Diktatura trenutka“. Pri tom projekat poput EU zahteva zajedničku viziju o zajedničkom životu u raznovrsnosti. Trenutno ne prepoznajem takvu viziju.

    Žak Delor je od 1985 do 1994 bio šef Evropske komisije. 86-godišnji Francuz je nekoliko godina bio član Evrospkog parlamenta, kao i ministar privrede i finansija u vreme predsednika Fransoe Miterana. Ime Žak Delor stoji za stvaranje zajedničkog jedinstvenog tržišta i Ugovor iz Mastrihta, koji je 1992. doveo do do osnivanja Evropske unije. 1996. Delor je osnovao centar za istraživanja Naša Evropa (Notre Europe) koji ima za cilj zajednički rast Evrope. U četvrtak (27.10.) Žak Delor je za to životno delo odlikovan nagradom Teodor Vaner. Nagrada Instituta za inostrane odnose (ifa) uručuje se ličnostima koje su posebno zaslužne za dijalog kultura.

    Autori Rihard A. Fuhs / Ivana Ivanović

    Izvor DW, 30. 10. 2010.

    http://www.standard.rs/zak-delor-kriza-je-podelila-evropu.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: